Ернесто Сабато о глобализацији и неолиберализму

Сваког јутра, хиљаде особа наставља бескорисну и очајничку потрагу за послом. То су изопштени, нова категорија која нам подједнако говори о демографској експлозији и о неспособности те економије за коју је људскост једина ствар на коју не рачуна.

Изопштени су сиромашни, који остају ван друштва јер су сувишни. Више се за њих не каже „они одоздо“ већ „они споља“.

Изопштени су из минималних потреба за храном, здрављем, образовањем и правдом; из градова, и са своје земље. А ти људи које свакодневно избацују напоље, као са палубе брода насред океана, представљају огромну већину.

Због новца су уништене толике вредности, да свет, који се препустио свему да би се економски развио, више не може да пружи уточиште човечанству.

Да би дошли до било каквог посла, колико год био лоше плаћен, људи су спремни да жртвују живот. Раде на нездравим местима, у подрумима, у бродским испоставама, масовно, и увек под претњом да ће изгубити посао, бити искључени.

Достојанство људског живота по свој прилици није било предвиђено планом глобализације. Једино је тескоба достигла досад невиђене домете. То је свет који живи у изопачености, где малобројни убиру плодове захваљујући ампутацији живота огромне већине. Уверили су неког јадног ђаволка да припада Првом свету зато што му је доступно безброј производа у супермаркету. И док тај јадни несретник мирно спава, затворен у својој тврђави од уређаја и тричарија, хиљаде породица мора да преживи само са једним доларом дневно. Милиони њих изопштени су из велике гозбе економиста.

Када на улици видим толико затворених радњи, или ме суседи из краја зауставе да ми кажу да ће морати да затворе своју малу радионицу јер им приходи нису довољни да би покрили трошкове, помишљам на подмитљивост и некажњеност, на безобразно расипање и неморално изобиље неколицине појединаца, и имам утисак да смо сведоци пропадања једног света у којем заједно са порастом очајања расте и самољубље, сводећи се на „спасавај се ко може“. Док најнесрећнији тону у дубоке воде, у неком кутку далеко од катастрофе, усред забаве под маскама, људи од моћи и даље плешу, оглувели у својим лакрдијама.

Стр. 100-102.

Однедавно, две силе боре се око света. Када је комунизам доживео крах, раширила се заблуда да је његова једина алтернатива неолиберализам. Заправо, реч је о криминалној тврдњи, јер је то као да нам у свету у коме има само вукова и јагањаца кажу: „Слобода за све, и нека вуци поједу јагањце“.

Прича се о достигнућима овог система чије је једино чудо било то што је у петини светског становништва концентрисао више од осамдесет процената богатства, док остатак, односно већи део планете, умире од глади у најнепоштенијој од свих беда. Требало би докучити шта се подразумева под неолиберализмом, јер у ствари, он нема никакве веза са слободом. Напротив, захваљујући неограниченој финансијској моћи, помоћу пропаганде и економских стега, моћне Државе надмећу се око владавине планетом.

Економски апсолутизам изграђен је на моћи. Невидљиви тиранин својим наредбама контролише диктатуру глади, која више не поштује идеологије нити заставе и једнако уништава мушкарце и жене, планове младих и починак наших старих.

Пример нечовечности овог система води нас у Бразил: док четрдесет милиона изгладнелих насељава североисток, у Сао Паолу има готово милион малишана без дома, који пљачкају по улицама како би имали нешто да поједу, присиљени да се проституишу у раном детињству, претучени зарад сто или двеста долара, убијени стручним наредбама, отети и мртви да би њихови органи били продати светским лабораторијима.

Један доминикански свештеник, професор на Универзитету Сао Паоло, испричао ми је да је студија коју је урадила Савезна полиција открила да је у последње три године у тој земљи убијено четири хиљаде шест стотина деце.

Хиљаде латиноамеричке деце извезено је из земље порекла у Европу, Сједињене Држава и Јапан; има довољно знакова који сведоче о постојању тих жртвованих малишана, нарочито у Бразилу, Хондурасу, Гватемали и Мексику.

На несрећу, сестра Марта Пелони ми је показала да се сличне страшне ствари дешавају и у Аргентини.

Стр. 98-99.

То се догодило генијалном Шелију, који је у неколико стихова прорекао: „Народ умире од глади на необрађеним пољима“.

Та упозорења (егзистенцијалиста – МЗ) не само да нико није слушао, већ их је надменост рационалиста чек исмејала. Светски ратови, стравичне диктатуре левице и деснице, масовна самоубиства, буђење неонацизма, пораст дечјег криминала, дубока депресија. Све потврђује да се унутар Модерних Времена, ватрено хваљених, кревељило чудовиште са три главе: рационализам, материјализам и индивидуализам.

97.

Ернесто Сабато „Пре краја“, Академска књига Нови Сад, 2018.