Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Da je zdravlje jedne nacije jedan od najvažnijih faktora postojanja i opstajanja iste, nije ni potrebno dokazivati, mada kada se pogleda razvoj Nacionalnih Servisa Zdravstva, stiče se utisak da to uopšte nije bilo kakav prioritet ni u EU, dok o Srbiji nije potrebno govoriti.
Problematika sa Nacionalnim Zdravstvom se uobičajeno sagleda kroz njegovu cenu koju solidarno plaćaju svi građani neke nacionalne države.
Koliko su Cost-Benefit analize poražavajuće ili pak manje poražavajuće, zavisi od modela koji je u primeni, a konstatovati da se svi nalaze u intervalu od: lošeg do najgoreg, je postalo svakodnevna tema kako građana tako i politike.
Šta se u stvari desilo od kraja sedamdesetih na ovamo?
Početkom osamdesedith imali smo, sada već i u literaturi označenu prigodnim nazivom: „Neoliberalnu Revoluciju,“ koja je prema mišljenju dobrog dela istoričara i eksperta, privedena kraju promenom milenijuma. Ogromna šteta koju je ova tzv revolucija počinila, nisu izbegli ni nacionalni zdravstveni sistemi.
Talas sumanutih privatizacija u zdravstvu doveo je Zdravstvo u nezavidno stanje, koje se još uvek veštački održava, čitavu dekadu posle završetka privatizacione manije.Najveći profiter je Farmaceutska Industrija, koja bukvalno nema pojma šta će sa silnim parama. Da je u privatnim rukama nije potrebno ni reći.
Privatizovati zdravstvo je možda najneodgovorniji potez koji nacionalna politika neke države sebi može da dozvoli, a ponuđeni modeli privatizacije, su od veoma dobro uređenih nacionalnih sistema zdravstvene zaštite, baziranih na sveobuhvatnoj solidarnosti, napravili crnu rupu nacionalnih budžeta, koja iz godine guta milijarde, ne pružajući ni adekvatnu brigu, ni aktuelnu zaštitu stanovništva, dok o korupciji sektora, koja je jedna od najtežih u Srbiji, preko nekompetentnih ministara, preko nezadovoljnih konzumenata, još nezadovoljnijeg kadra, stižemo do imensnih troškova koje društvo plaća za razne nedostatke jednog od najvažnijih stubova opstanka, napretka i budućnosti svih građana.
Standarna Zdravstvena Zaštita-Osiguranje, tokom dvadesetog veka padalo je ravnomerno na teret zaposlenih i poslodavaca koji su solidarno brinuli kako o sebi tako i o celom društvu, ovaj društveni dogovor trajao je skoro tokom celog jednog(prošlog stoleća) na manje više zadovoljstvo celog naroda.
Onda su došle devedesete i kao i sve ostalo zdravstvenu briga o stanovnišu zamenile su brige o teritorijama, sumanuti ratovi praćeni siromaštvom i nestašicama.
Posle samozvane Oktobarske revolucije(koje po redu!?), Nacionalno Zdravstvo umesto hitne reforme, apdejtovanja na viši nivo, Javno Zdravstvo je kao i sve ostalo podleglo „čarima“ privatizacije, lopovluka, korupcije i drugim negativnim, po Javnu Zdravstvenu Zaštitu katastrofalnim potezima, oličenim u nekompetencijama najvišeg rukovodećeg kadra samog zdravstva.
Umesto izuzimanja zdravstva iz partijskog mešetarenja i stvaranja zdravog Javnog Sistema Nacionalne Zdravstvene Zaštite u deklarativnim reformama, koje su postojale samo u ‘lip service’ potpuno nekompetentnih partijskih aparatčika, došli smo u stanje potpunog rasula, jednog za opstanak države i naroda najvažnijih sistema.
U drugim državama EU takođe je nešto bolje a takozvana, po tendenciji neoliberalnog koncepta, na vreme urađena privatizacija u ovom sektoru donela je permanentnu migrenu i postala metastazirana rak rana, kako politici tako i duboko nezadovoljnim građanima!
Sve se svelo na sledeće: paket usluga u obaveznoj zdravstvenoj zaštiti građana se permanentnu smanjuje, dok na drugoj strani premije za zdravstveno osiguranje rastu geometrijskom progresijom. Dakle sve manje „robe“ ili „usluga“ dok građani plaćaju sve više i tako u nedogled!
Da se ovim načinom neće postići ništa osim sve dubljeg zavlačenja pohlepnog sistema u ionako oplićale džepove građana ja jasno čak i vrapcima, ne samo u Srbiji već u celoj EU.
Tokom prošle nedelje je u Holandiji(svojevremeno do privatizacije Javnog Zdravstvenog Sistema, jedna od država sa najboljom zdrvstvenom zaštitom) je novoformirana vlada(Kabinet) i pored obećanoe nivelacije dohodaka, preko dohodovno zavisne premije za (privatizovanu) zdravstvenu zaštitu, po hitnom postupku isto pitanje, stavila van dnevnog reda, radi opstanka same tek formirane vladajuće koalicije na vlasti, morala svoje planove da jednostavno odbaci. Razlog: bogatiji stanovnici države nisu raspoloženi da plaćaju više od siromašnijih stanovnika i tako odbijaju ponuđeni princip solidarnosti, koja je u samoj Holandiji na prilično visokom stepenu.
Ukratko o troškovima zdravstvene zaštite
Jedan od najvećih torškova Javnog Zdravstvenog Sistema Zaštite stanovništva su medikamenti, prosto rečeno lekovi koji služe za tretman kako postojećih tako i nepostojećih bolesti, ili „katastrofalnih“ boleščina na papiru, kojih se sećamo iz poznatog nacionalnog(i svetskog) Skandala u vezi sa vakcinom protiv svinjskog gripa, tačnije rečeno veoma otrovnim(sastojci žive aluminijuma i sl.) splačinama, koje su pod imenom vakcina nepotrebno kupljeni, milioni potrošeni i nikom ništa.
Health care New Zealand
Još na početku prošlog dvadesetog veka Novi Zeland je imao prefektano razvijen javni sistem socijane zaštite stanovništva(tada najbolji na svetu), a samim tim i sistem Javnog Zdravstva, baziran na punoj solidarnosti građana. Treba spomenuti da su stare države EU odnosno EEG sistem javne zaštite stanovništa, masovno uvele tek posle drugog svetskog rata, a manje ili više ga onesposobile tokom već spomenute Neoliberalne Revolucije. Ovo onesposobljavanje Javnog Sistema Zdravstvene Zaštite u Srbiji je već godinama u toku, a eventualna privatizacija sistema će doneti još veću propast.
Daleko bi me odvelo da ovde iznosimm sve podatke o Novo Zelandskom Javnom(i delimično privatnom) Zdravstvenom Sistemu pa ću se stoga zadržati samo na efikasnom suzbijanju troškova medikamenata odnosno lekova.
Medikacija stanovništva je u rukama Farmaceutske Management Agencije Novog Zelanda (PHARMAC) koja je započela rad 1993 godine, koja ima kako savetodavnu tako i odlučujuću funkciju. Savetuje vladu NZ u odlukama koji medikamenti su subvencirani preko sistema Zdravstvene Zaštite, selektira medikamente koji ulaze u primenu za potrebe stanovništva, gde spada i provera sigurnosti i efikasnosti samih medikamenata i što je najvažnije pogađa se u ime građana sa proizvođaćima koji bi svoje medikamente da prodaju samom sistemu Zdravstene Zaštite.
Tokom zadnjih godina sistem je inoviran sa eliminisanjem doktora iz sistema odlučivanja o terapiji(medikamentu-leku) koji se pacijentu izdaje za lečenje. Oslobođeni zahteva za piskaranjem recepata doktori mogu da se u potpunosti pozabave lečenjem pacijenta, što im je i posao.
Najveći pomak u ovoj inovaciji je potpuno isključivanje korupcije kako medicinskog kadra(doktori, lekari, specijalisti) i dovođenje farmaceutske industrije u zavisnost od odluke gore spomenutog PHARMAC-a, koje telo važi za potpuno nepodmitljivo.
Broj dopuštenih medikamenta je oko 2.000 potpuno ili delimično subvenciranih.
Gde se nalazi ušteda?
Uštede za sistem su mnogostruke a navešću nekoliko:
– potpuno iskorišćavanje vremenski kapaciteta medicinskog kadra,
– potpuno isključenje troškova marketinga medikamenata koji troškovi postaju nepotrebni kao i sam marketig,
– potpuno iskorenjena korupcija na bilo kom nivou,
– ostvarenje snižinje cene medikamenta putem nemilosrdne konkurencije između farmaceutskih proizvođača,
– kupovina medikamenata putem javnog tendera
Ako je, a jeste, Farmaceutska Industrija do reforme sistema zdravstvene zaštite trošila stotine miliona na marketing svojih produkata, obradu medicinskog kadra, korupciju medicinskog i političkog kadra, a račun plaćali Novo Zelandski građani, sada su ti i takvi troškovi potpuno isključeni.
Proizvođač lekova konkuriše sa svojim proizvodom na javnom tenderu, pod istim uslovima kao i drugi proizvođači i pogađa se oko cene sa PHARMAC-om, koji je naravno u službi samog Zdravstvenog Sistema i građana koji sistem plaćaju, i kao što rekoh potpuno je nepotkupljiva institucija sistema javnog zdravstva.
Ostaje da dodam da je i studija EU (komesarke Neli Kroes), pokazala da sistem koji je uveden na Novom Zelandu, nesumnjivo pruža izuzetno pozitivne rezultate.
Pokušaj uvođenja Novo Zelandskog sistema u Belgiju je pre nekoliko godina potpuno torpediran od strane velikih Farma Koncerna koje ovaj sistem dovodi u veoma neugodan i od javnog mnjenja zavisan položaj, čitaj demokratsko pljačkanje građana, oduzimajući joj nesuvislo veliki profit. Koliko je milijardi tuđeg novca u ovom slučaju belgijskog, Farma industrija potrošila na lobiranje protiv Novo Zelandskog modela do sada nije objavljeno.
Da je Farma industrija potrošila novac belgijskih građana i da će ga i dalje trošiti je potpuno jasno, kao i da korupcija nema granica.
cerski
Morate da kazete sta znaci delimicno privatizovan zdravstveni sistem. Posto sam ziveo tamo (New Zealand) i druzio se sa drugim Srbima medju kojima je bilo i lekara, a i koristio sam usluge tog sistema (jedno dete mi je rodjeno tamo) prilicno dobro mi je poznat taj sistem. Vise puta sam i na ovim stranicama isti promovisao medjutim ubedili su me da je to u nasim uslovima neizvodivo. Zasto? Dakle, porodilje imaju pravo na besplatne zdravstvene usluge koje su vezane za trudnocu, i ili direktno uticu na razvoj ploda. Takodje postoji i sistem obaveznog osiguranja od nezgoda. Cak iako ste nezaposleni socijalno vam pokriva ovaj nivo zastite. On podrazumeva besplatno zbrinjavanje u urgentnom centru i izlaske hitne pomoci na teren bez obzira dali je razlog saobracajka ili infarkt. Medjutim neophodno je napomenuti da je boravak tamo limitiran a da prelazak na dalje lecenje zavisi od toga imate li ili ne privatno zdravstveno osiguranje ili kes novac. Dakle sve ostalo se placa, ukljucujuci i lekove koje vam lekar prepise. Naravno, privatno zdravstveno osiguranje zavisi od toga koliko dugo ste osiguranik te kuce, koliko ste stari, kakvu istoriju bolesti imate,… Dakle moze vam se desiti da nijedna osiguravajuca kuca ne zeli da vam da osiguranje pa je bilo slucajeva cak i na vestima da su pojedinci rasprodavali i kuce i kompletnu imovinu da bi se izlecili od neke teske bolesti, (tzv „drzavno“ lecenje jednostavno nije opremljeno za lecenje takvih bolesti). Potrebno je reci da je sistem mnogo, mnogo bolje organizobavan od naseg. Naime vi se lecite kod vaseg GP-a koji je neretko bio svedok vaseg rodjenja (ili njegov otac,…). On je nesto kao vas licni menadzer kad se razbolite i salje vas na sve potrebne analize i specijalisticke preglede ako je potrebno, on vam bira lekare i zakazuje preglede. To je covek iz komsiluka, prijatelj i komsija i vrlo mu je stalo do licnog ugleda pa korupcija i zloupotrebe jednostavno nisu moguci. Na kraju procedure placate lekove i kompletan racun ili stavljate potpis na fakturu i prilazete polisu pa on naplacuje od vaseg osiguranja. Fer je istaci da ako nemate novca ili polisu osiguranja bicete leceni na takozvani „social number service“ ali ce vam ako ste zaposleni to naplatiti a ako niste pokrice vam socijalno, ipak napominjem da je jos tada red za neke operacije bio vise od 7 godina a da su te zdravstvene ustanove i po kadru i po opremi daleko ispod privatnih i cak daleko ispod onoga na sta smo mi navikli ovde u Srbiji. Da sumiram, zaposleni koji odaberu privatno zdravstveno osiguranje (ili i nezaposleni ako mogu da ga placaju) a koje obicno iznosi do 10% prosecne plate, sto naravno ne zavisi od visine vase licne plate ( U Srpskim uslovima do 3500din mesecno),(kada ste stariji imate istoriju bolesti i niste osiguranik te kuce duzi vremenski period), dobijaju zaista vrhunsku paznju i uslugu mnogo jeftinije nego mi ovde. Obavezno osiguranje imaju svi i ono je na nivou 1-2% prosecne plate, odbija vam se automatski na svaki platni cek (poslodavac mora da ga odbije i uplati na vas soc.broj) i pokriva vam kompletne usluge i troskove u urgentnim centrima ili intervencije hitne pomoci na terenu. Troskove za trudnice pokriva drzava za sve svoje drzavljane i rezidente. Postoji i „drzavno“ zdravstveno ali mislim da nije vredno pomena jer je realno dosta losije od ovoga sto mi sada imamo u Srbiji a sto je po mom misljenju jako lose, pogotovu u provincijama. Sve u svemu zdravstveni sistem na NZ je svetlosnu godinu ispred naseg, daleko konforniji za koriscenje od strane korisnika, mnogo bolji za lekare jer dobri odlaze na najbolje klinike i zaradjuju mnogo a losi tavore na drzavnim ili cak ostaju bez licence, korupcija ako je ima nije vidljiva korisnicima i svakako je na nivou statisticke greske, dok je ovde ona pravilo a ne izuzetak. Potrebno je samo otkaciti tu laznu „solidarnost“ koja je golo pokrice za korupciju i politicka namestenja poslova i kadrova. Novozelandski sistem je vrlo socijalno odgovoran ali ne zaludjuje se iluzijom da bogati i siromasni imaju pravo na „jednako“ lecenje. Toga nema nigde na svetu pa ni ovde u Srbiji. To je floskula koja se zloupotrebljava za sve instaliranje svih mutnih radnji i gluposti u ovaj sistem.
Evo jednog iskustva iz Uk. Tamo postiji NHS National Health Service. Sistem je univerzalan i pokriva sve rezidente Uk, cak i gradjane Srbije koji su u gostima. Ako radite placate kojih 12%, ako ne radite besplatno je, sve ostale kategorije imaju besplatnu zastitu. GP je polazna tacka, oni zakazuju preglede u bolnicama. Vreme cekanja varira. Ako GP ustanovi da je stvar hitna, dobicete specijalisticki pregled istog dana. Kvalitet usluge varira. Sve je optimizovano za namanji trosak. Bolnicko lecenje nije sjajno, ali su lekari, bar u centru Londona, dosta dobri jer je L. centar univerzitetskog visokog skolstva i ima desetak bolnica sa ogromnim budzetima u svetskim razmerama. Nikad nisam imao problema sa dostupnoscu lekova, gomila stvari je besplatna, zastita u trudnoci je potpuna. Troje dece nam je rodjeno tamo. Imali smo jedan tezak slucaj nekompetencije/lose organizacije u Royal Free Hampstead, ali se za drugi/treci porodjaj skupio konzilijum najboljih doktora u bolnici i dali su nam 100%.
Korupciju nisam primetio.
Sta je sada interesantno. U razovoru sa komsijama, uglavnom Jevrejskog porekla, primetili smo da masa londonskih Jevreja,za ozbiljnije stvari ne ide ni u drzavne NHS, niti u privatne klinike (o kojima nemam mnogo informacija ) vec idu u Izrael. Prijatelj koji zivi 30-ak godina paralelno u UK i Izraelu da tamo postoji sistem sa 4 provajdera, i da je kvalitet usluge neuporedivo bolji od UK.
U poredjenju sa Srbijom NHS je:
– neuporedivo opremljeniji i savremeniji, bolje organizovan
– neke bolnice skupljaju svetsku i domacu lekarsku elitu
– visi standardi usluge i tehnologije
– jeftiniji za korisnika
– nesto sporiji u reakciji,
– liste cekanja duge ali mnogo krace od Srbije
– Drzavni nivo usluge ne zaostaje za privatnim bolnicama.
– kvalitet zavisi od lokacije.
– jednostavniji za koriscenje, tj nema knjizica i dvadest vrsta pecata i markica. Jenostavno imate NI broj.
Gospodo Boki i Peric hvala na dopuni, a da se u Srbiji sve do kolapsa ništa neće promeniti toga sam i te kako svestan.
cerski
Posto u Sr. nije moguc efikasan i kavalitetan drzavni sistem zdravstvene zastite, mozda treba razmotriti izraelski sistem. Gde se bira izmedju nekoliko provajdera, a placa standardno osiguranje. Solidarnost treba pazljivo graduirati.
Prvi provajder bi mogao da bude – postojeci zdravstveni sistem.
Drugi provajder – transformisani vojni sistem bolnica, koji bi se ponasao kao i svi ostali provajderi na profitnoj osnovi.
Treci provajder – potpuno novi igrac koji bi recimo finansirala dijaspora. Mislim da bi to imalo odjeka medju investitorima, jer velki procenat dijaspore dolazi u Sr. pod stare dane i bili bi direktni korisnici novog sistema.
Cetvrti provajder – recimo udruzeni domace privatne klinike koj su u povoju. Plus strani igraci.
Potrebno je imati i jakog regulatora.
Ovaj sistem ima vec sveje osnove u postojecem zdravstvenom sistemu. Mislim da je moguce organizovati tako nesto u kracem roku. Takodje ova promena sitema privukla bi znatne investicije iz domacih resursa, dijaspore i iz inostranstva.
Zdravstvo bi moglo da bude znacajan izvosnik uslugu u region, recimo R Srpska, CG, Kosovo, Makedonija pa i sire.
Mogli bi da zaustavimo odlazak najboljih u zdravstvu ili cak da postignemo da se neki broj kvalitetnih ljudi sa iskustvom sa Zapada vrati.
A zasto nije moguc drzavni sistem zdravstvene zastite?
Postoje sredine gde javna svojina daje dobre rezultate, Srbija nije ta zemlja. Razlog je sto je narod duboko istreniran da zloupotrebljava sistem, u vidu zivotnog iskustva. Od deteta do penzionera, od nepismenog do akademika. U Sr. se javno ne smatra svojim. Vec necim sto trebe da se orobi, pre nego sto neko drugi to uradi. Mi zato danas ne koristimo zdravstvo “ bez veze“ kada ste vi poslednji put isli na operaciju “ bez veze“.
1. Beveridge model (Great Britain, Spain, Cuba, Scandinavia): In this public model, the government owns hospitals and labs, and employs specialists. Physicians are private, but bill the government and give house calls. There are no premiums, no co-pay, and no doctor bills. The service is efficient, and overall health statistics are similar to those in the US.
2. Bismarck model (Germany, Switzerland, France, Japan): At the opposite end of the spectrum, everything in this model is private: doctors, hospitals and insurance. Health care is, in effect, a regulated private enterprise.
3. Douglas model (Canada, Australia): This model is a blend of the two previous models. It features private doctors and private hospitals, but public payment, as all citizens pay a fee on their paycheck. A disadvantage of this system is waiting lists.
4.Out of-pocket model (about 150 countries): For most of the rest of the world, health care is a luxury. If you don’t have money, you pay with what you’ve got, for example a 10-pound bag of potatoes.
Daleko vece rezultate u lecenju postizu bolnice u kojima ne postoji sterilnost u odnosima. Volja koje osoblje uliva obolelima se ne kupuje novcem. Nije sve u masinama. Ima nesto i u volji za zivotom. Opet je pitanje sta osoblje moze da izgubi svojim nepostovanjem radne etike..Kazne za neprofesionalnost.