Иницијатива за оснивање здравствених задруга – Наша обавеза и наслеђе – Један век од оснивања првих Здравствених задруга након Првог светског рата

Милорад Стаменовић, доктор економских наука, струковни специјалиста медицине, научни сарадник за јавноздравствену област – здравствену економику, Пројектни менаџер у клиничким истраживањима, повремени дописник „Политике“ и „Новог Магазина“, тренутно на академском усавршавању у Француској

Иницијатива др Милорада Стаменовића за промовисање рада и успостављања здравствених задруга у Републици Србији има за циљ да укаже на значај модерног облика удруживања у здравствене задруге а у складу са глобалним трендовима.

Иницијатива је покренута и кроз захтев за јавно слушање испред Одбора за Здравље и породицу Народне Скупштине Републике Србије 27.01.2020. Због јавно-здравствених околности јавно слушање није одржано, а иницијативу је подржало преко 10.000 стручњака из области здравства, задругарства, економије и правних наука.. Очекује се да након формирања нове владе и у складу са историјском улогом коју здравствене задруге имају за Републику Србију, развијених модерних концепата овог облика удруживања у свету али и предизборним предвиђањима и новим државним стратегијама – се одржи јавно слушање поводом иницијативе за оснивање здравствених задруга у наредном периоду (текст Инциијативе доступан на ЦЕРН академској бази као истраживање које има за циљ промену јавне политике : https://zenodo.org/record/4007497#.X1HzI9YzaUk ). Иницијативу је подржала и Међународна Асоцијација Здравствених Задруга, сектор међународног задружног савеза и сарадник и партнер Светске здравствене организације.
Република Србија има богату историју здравственог задругарства (Видети књигу: „Здравствене задруге – српски корени глобалног развоја и модерне иницијативе, издавач Прометеј из Новог Сада, аутор: Милорад Стаменовић“) , а посебно је значајан период од 1921-1941 године када је здравствено задружни покрет показивао изузетне успехе и значај који се огледао како у превентивном тако и куративном деловању, повећању једнакости у приступу здравственој заштити, побољшању социо-економских услова, здравственом просвећивању, институционалном повезивању медицине са пољопривредом у циљу бољег квалитета живота задругара и др. Један од циљева Иницијативе јесте да се укаже на недостатке постојећег Закона о Задругама (2015) године а у циљу омогућавања формирања модерних здравствених задруга. Такође, овом иницијативом се указује на потребне промене у здравственом систему Републике Србије која се као и бројни други системи суочава са проблемима одрживости и даљег развоја.

Задруге представљају инспирацију новој генерацији младих која се налази у врло неповољном економском и друштвеном положају. До тога је довела и глобална финансијска криза 2007/2008. Млади су широм света присиљени да промене своје економско размишљање да би опстали на модерном тржишту које показује одређене неравноправности. И поред доминантности модела предузећа у власништву инвеститора на економским факултетима и школама се задругарство не обрађује довољно. Међутим, и поред ове чињенице, присутно је повећање интересовања како међу владама држава тако и у оквирима рада међународних организација попут Уједињених Нација (УН), Међународне организације рада (ИЛО), УН Организације за храну и пољопривреду (ФАО) о потенцијалу и значају задруга за побољшање животних услова и решавање кризе неједнакости. Резолуција 56/114 Главне скупштине УН о задругама и друштвеном развоју, УН нацрт смерница за стварање подстицајне средине за развој задруга и ИЛО препорука 193 о подстицању задругарства указују на нове тенденције и разјашњавају значај и улогу задругарства у модерном друштву.
Здравствене задруге су оцењене као вишеструко значајне и од стране Међународне Асоцијације здравствених задруга која је пружила подршку овој инцијативи. Наиме у извештајима ове организације се наводи да услед трансформација здравствених система на глобалном нивоу, здравствене задруге имају све већи значај а посебно у циљу решавања следећих проблема: прогресивно смањење (релативно селективне природе) у приступу здравственој заштити, посебно на релацији урбано-рурално; смањење употребе одређених услуга услед повећања цена; већи притисак на здравствене раднике да повећају своју продуктивност; растући јаз између потребе за персонализованим решењима у поређењу са стандардним који захтевају иновативна решења у здравственом систему; креатори здравствене политике су онемогућени да предложе јасна и дугорочна решења; расте приватни сектор у здравству и стимулише се развој профитно оријентисаних ентитета док задруге у великом броју случајева остају неукључене у развојне политике и др. 
Иста организација дефинише 3 основне карактеристике о потцењеном погледу на здравствене задруге: да су профитно оријентисане организације успешније од јавних и задружних; комплексност здравствено задружних организација; недостатак адекватних података о раду здравствених задруга у смислу пружања здравствене заштите и реаговања на здравствене потребе становништва. Један од основних предуслова оснивања и развоја овог облика удруживања јесте разумевање принципа пословања и организације. Анализом развоја здравствених задруга у 15 земаља (Аргентина, Бразил, Белгија, Аустралија, Канада, Колумбија, Француска, Италија, Јапан, Малесија, Сингапур, Шпанија, Шведска, Велика Британија и САД) утврђено је да су здравствене задруге у развоју и да постоји све већи број задруга који запошљава све више радника као и да се њихове функције усложњавају (заштита од ризика, превенција, пружање здравствене заштите на различитим нивоима, дистрибуција и развој лекова, клинике и др). Према извештају међународне Асоцијације Здравствених Задруга тренутно у Аустралији има 175 з.задруга које запошљавају 15,653 радника; у Белгији има 785 з.задруга које запошљавају 19.702 радника; у Бразилу – 1933 з.задруга које запошљавају 96.023 радника; у Канади – 130 з.задруга са 1.132 радника; у Колумбији 152 з.задруге са 17.383 радника, Француска – 1832 з.задруга са 17,383 радника; Италија – 6,756 з.задруге са 233,397 радника; Јапан – 145 з.задруга са 91,969 запослених; Сингапур – 4 са 2,271 радника; Шпанија – 507 з.задруга са 52.006 радника; Шведска – 298 з.задруга са 19.367 радника.

Међународне организације које се баве проблематиком задругарства такође сугеришу и да је у даљем развоју и иницијативи за оснивање и развој здравствених задруга добро користити информације из претходног наслеђа које у појединим државама могу бити врло богате.

Историјски успеси здравствених задруга на територији данашње Србије, које су препознали и други народи и преносили модел здравственог задругарства какав је постојао код нас – указују такође на успехе које је тадашња држава, струка и задругари остварили (важно је поменути да међу државама које су преносиле одређене концепте здравствено задружног модела су били и Јапан, САД, Француска, Пољска, Бугарска, Румунија, Индија и др.). Здравствено задругарство је укинуто 1949. године када је интегрисано у здравствени систем тадашње Југославије. Краљ Александар Први Карађорђевић је био декларисан као први здравствени задругар и током свог живота је снажно подржавао здравствено задружно удруживање. Бројни наши великани медицинских наука (а међу њима и др Гаврило Којић као и Професори Милан Јовановић Батут и хрватски стручњак проф. Андрија Штампар ) су утицали на иницирање и развој овог облика удруживања у тадашњој држави имајући у виду тешко послератно наслеђе и значај оваквог покрета.

Данас, један век касније од инцијатива ових наших великана које су резултовале у оснивању већег броја здравствених задруга почев од 1921. године (постојале су и пре балканских ратова з.задруге, али у малом броју, док је омасовљавање у смислу оснивања већег броја на нивоу државе почело од 1921. године) , покреће се ова инцијатива за оснивање здравствених задруга, али у модерном контектсту и предлажу се модерни облици удруживања. Како задруге од почетка свог деловања имају сарадњу са законодавцима у циљу успостављања регулаторног оквира који препознаје разлике у пословању задруга, логичан је след догађаја да се након дуготрајне паузе у деловању овог облика удруживања (од 1949. године), оваква инцијатива покреће управо на јавном слушању у Народној Скупштини Републике Србије. Законом о Задругама из 2015. године, здравствене задруге се помињу, али се поставља питање о томе да ли важећи Закон омогућава све потребне активности здравствено задружног модела? Такође, треба назначити да су здравствене задруге након Првог

светског рата биле осниване по основу закона о земљорадничким задругама а тек је 30их година донесен Закон о здравственим задругама који је садржао све потребне специфичности за даљи развој овог облика удруживања. У овом случају се треба позвати и на ИЛО (International Labour Organisation) препоруку под бројем 193 – која говори о томе да задруге „треба третирати у складу с националним законима и правном праксом и под условима који нису неповољнији од оних који се односе на друге облике предузећа и друштвених организација“. Такође оно на шта треба скренути пажњу законодавцима јесте да се спрече услови који би директно нарушавали аутономију и независност задруга. Иако је понекад заштита државе значајна, а посебно у случајевима када се врши трансфер имовине у јавном власништву у нове моделе задруга, или када се врше именовања владиних дужносника у надзорне одборе не сме да наруши права и одговорности чланова!

Већ наведена ставка 193 ИЛО дефинише околности и за овај случај: „Владе треба да уведу мере подршке, где је то потребно, за активности задруга које постижу специфичне резултате друштвене и јавне политике, као што је подстицај запошљавања или развој активности од користи социјално запостављеним групама или регионима. Такве мере могу укључивати, између осталих и пореске олакшице, зајмове, дотације, приступ програмима јавних радова и посебне одредбе о набавци.” Оно што је важно јесте да се владина подршка задругама не сме изједначити с владином контролом задруга.

Ове смернице је потребно узети у обзир приликом формирања или ревизије националне политике о задругарству. Ту се експлицитно наводи следеће:

• Држава не би требала подржавати задруге само зато јер су задруге већ због тога шта и како раде на темељима конкурентности поред свих осталих облика пословања
• Задруге не смеју бити инструмент државе и морају деловати аутономно

Држава треба да обезбеди задругама независност од државе, док није препоручљиво да то буду инструменти државне политике, програма техничке подршке, канали за дистрибуцију субвенционисаних зајмова и дефицитарне робе, форуме за политичку индоктринацију, начине за формализацију неформалне економије – јер задруге заиста доприносе друштву онда када послују у складу са својим начелима!

У историји су честе ситуације у којима држава види развој задруга као кључан алат своје политике (на пример у дистрибуцији услуга у појединим економским секторима, у смањењу незапослености или сиромаштва..). Значајан број држава је укључивао задруге и у своје страгије у борби против сиромаштва због доказане способности да економски мобилишу оне који немају имовину! То је као резултат довело до повећања донација и додатна финансирања кроз међународне пројекте!

У савременом контексту, задругарство је донекле почело да преузима и функције у дистрибуцији услуга које је раније имао јавни сектор (посебно у државама северне Европе). Задруге нису чаробно решење за све оне проблеме где јавни сектор нема одговор али је чињеница да имају могућност да нађу додатни људски и финансијски капитал који даље утиче на поврат улагања и оснивање нових задруга. При томе, ове активности задруга су мотивисане друштвеним исходима, а не простом економском користи чланова. Итајлија је такође држава која јако добро користи капацитете задруга па и здравствених.

Тиме што се формирају представничке платформе на нивоу индустрије или сектора, задружни покрет има могућност да оснива стратешка партнерства с државом у циљу рада на закононима и регулативама који ће бити корисни за задруге са начелом поштовања аутономије и независности задруга. Бележењем успеха и потреба за одређеним законодавним структурама позив на промену законодавних подручја ће добити кредибилитет и садржај. Тако се отвара и могућност за даљу сарадњу са незадружним секторима на пример са синдикатима, непрофитним предузећима, добротворним организацијама и др. Задругарство такође има значајан утицај на привредни развој те и у улози у борби против сиромаштва и неједнакости. Потрошачке су се задруге у Еуропи, Јапану и Северној Америци током 1980-их почеле борити и против уништавања животне средине тако што су развијале еколошке производе и промовирале зелену потрошњу. Пољопривредне су задруге такође почеле производити еколошку храну да би задовољиле растућу потражњу и заштитиле здравље пољопривредника од штетног деловања пестицида, док су рибарске задруге почеле упозоравати на загађење вода узроковано индустријским отпадом и канализацијом. Задруге су такође почеле утицати и на регулацију заштите животне средине као и у охрабривању потрошача да промене свој животни стил. Такође, задруге се везују за локалне заједнице, задовољавају своје потребе и на локалном нивоу што се огледа у куповини квалитетне хране по приступачним ценама, трговањем локалним производима, стварање радних места у локланој заједници и др. Стога су и у том смислу задруге врло корисне. Осим тога, задруге утичу на преуређење друштва што је у складу са основним начелима задругарства. Формирање глобалне задружне заједнице благостања потиче још од формирања прве модерне потрошачке задруге у Рожделу у Енглеској о коме су писали и Чарлс Гиде, Алфонс и Доримен Дежардин и др. Задруге су кроз историју показале да могу мењати друштво!

Здравствено задружни модели су као и други типови задруга склони саморегулацији, а проблеми код нерегулисаних тржишта имају штетне и значајне последице које смо могли да увидимо код глобалне финансијске кризе из 2007-2008 године када су финансијски инструменти били осигурани „токсичном имовином“ и довели до краха светских тржишта. Као суптротност таквом облику пословања, задруге које су сложне саморегулацији, послују изразито трансапрентно и одговорно а да би саморегулација била успешна потребно је да укључује поштење, бригу за друге и друштвену одговорност. Дакле, задруге треба да укључују високу етичку компоненту у свој рад. Стога је такође важно законом спречити формирање лажних задруга! Да би се разумео значај и начин рада задруга од велике је важности у академско и струковно образовање уврстити адекватне програме који би обучавали нове стручњаке за задругарство. Развој и будућност развоја задруга треба у континуитету подстицати и кроз научна истраживања која су обавеза надлежних савеза ал ии научно истраживачких институција са којима задруге треба да имају висок степен сарадње. Такође, међународна подршка треба да постоји а у циљу даљег развоја здравствено задружног покрета.