Владимир Димитријевић: И епска песма „Бој на Мишару“ неподобна

link

# Десанку Максимовић, песникињу „Крваве бајке“ не могу да воле они који су славили Немачку у Београду уочи 6. априла 2020. И она их је, овакве какви су, као и све режимске слугерање, праве издајнике, већ описала у својој песми „У ропству“

Разговарала: Оливера Миливојчевић

СВЕДОК ОНЛИНЕ: Најновији скандал (уклањање, па “повратак” поезије Десанке Максимовић из средњошколских програма у Србији ) потресао је нашу јавност и довео до бурних реакција, па се власти сад куну да се то неће десити, и да Десанкини стихови остају у читанкама?

Владимир Димитријевић: Уклањање Десанке Максимовић из школских програма (док се Вучић — Брнабић — Шарчевић куну да се то никад неће десити) само је врх леденог брега пропасти просвете у Србији. Уосталом, песникињу „Крваве бајке“ не могу да воле они који су славили Немачку у Београду уочи 6. априла 2020. године, и који су направили да зграде у Београду Наводном подсећају на усташко „У“. И она их је, овакве какви су, као и све режимске слугерање, праве издајнике, већ описала у својој песми „У ропству“: “Некад смо сви знали јасно,/ од најнеписменијег сељака/ па до господе и деце њине,/шта је родољубиво и часно,/ и шта треба да чине/ потомци негдањих јунака.//Не могу да познам народ чије су певали врлине/песници од Бранка до сада./Српско стадо мало/све до последњег руна/ разбило се и ошугало.//Постали смо земља/ робова и потказивача и стокатних зеленаша./Пуне су нам улице сада поштованих зликоваца,/а затвори невиних робијаша.//На леђима као да грбу/ носим од бола и стида,/ и улицама кад идем,/као да ми блато баца/ поглед охолих транаца/у лице,и сваког дана/ вео ми се по вео скида са ругоба наших рана. Као да пре поезије Десанкине нису уклонили Софоклову „Антигону“ из лектире за први разред гимназија…А то су учинили јер деца не смеју више да имају моралне оријентире. Ствари су много дубље и трагичније но што је само прича о песникињи Десанки Максимовић.

С: Да ли је још нешто уклоњено?

В.Д: Ево непотпуног списка. Нема више епске песме „Бој на Мишару“ (није замењена ниједном песмом из истог циклуса).

С: Разлог?

В.Д: Вероватно политички некоректни стихови: “Србија се умирити неће“. Спев „Осман“ Ивана Гундилића, Србина из Дубровника — не сме да се зна да је српска историја једна од кључних Гундулићевих тема, и да је један од најважнијих ликова епа Сунчаница, кћи старца Љубдрага из Смедерева, потомка српских деспота. Домановићев „Вођа“ је избачен, претпостављам због тога што можемо, сваки дан по десет пута, да га гледамо на телевизији; сада је тај Вођа, рецимо, у кампањи „За нашу децу“, при чему се вероватно мисли на своју децу и децу свог брата, па на децу Малог, децу Стефановића и осталих наших лумена. Кликтава химна младости, „Ђачки растанак“ Бранка Радичевића, такође је уклоњена, али и „Јелисавета, кнегиња црногорска“ Ђуре Јакшића јер шири „некоректну“ мисао да је историја Црне Горе — српске историја. Нема више ни „Народног посланика“ Бранислава Нушића, јер је Срета Нумера, главни огранизатор избора у корист владајуће странке код Нушића, заузет пословима у СНС-у, пошто се избори опет спремају, за 21. јун 2020. Уклоњен је спев Ивана Мажуранића „Смрт Смаил — аге Ченгића“ јер у њему се пева о борби за крст часни и слободу златну, и тема је српска, иако је Мажуранић Хрват ( да нам се бивша браћа не увреде). Уклоњен је „Бакоња фра — Брне“ Симе Матаувља, да се не би знало о постојању покатоличених Срба на нашем Медитерану, и да би се остварило оно о чему је писао професор Ломпар — све српско треба свести на србијанско. Дакле, Матавуљ, Андрић, Селимовић не могу бити српски, пошто нису србијански писци. Зато је, у необавезну лектиру, стављен и роман Владана Деснице, „Прољећа Ивана Галеба“, иако је то један од најбољих српских романа, а сам Десница потомак Јанковић Стојана, српског ускочког вође. Не сме да буде ни сатиричне Змајеве песме „Јутутунска јухахаха“, јер краљ из те песме, Балакаха, неодољиво личи на нашег уставомрзитеља Александра Вучића. А тек Кочићев „Јазавац пред судом“, генијални обрачун са окупаторско — колонијалном Аустро — Угарском? Зар Давид Штрбац да се руга „евроатлантским интеграцијама“ и да се спрда са „главатом господом“ из Беча? Нема више ни Горанове „Јаме“, јер она говори о злочинима усташа, а ми, напредњаци, знамо да то и нису били неки злочини, с обзиром да је Хрватска и у ЕУ и у НАТО, што је и главни циљ наших напредних владара.

Нема Исидорине „Госпа Ноле“, величанствене химне људској доброти. Нема Пандуровићеве „Родне груде“, ваљда због стихова:“Ал` и сада кад су сви видици сиви/Кад видимо јадну вредност свију ствари, /Кад су нам сви људи немили и криви,/А срушени вере старински олтари, –/Једна лепа нежност још у нама живи://Нежност према земљи и родноме крају /Чијим нам је дахом дух некада плењен,/Где и сада звезде истим сјајем сјају,Исти ветар дува плодан,

неизмењен,/Исте шуме, цвеће и мириси трају.“ Па је избачена и Ракићева песма „Наслеђе“, сигурно због стихова који указују да су песнику, иако европски образованом и отменом, и даље важни херојски преци који „умираху ћутке на страшноме кољу“. Избачене су и песме Васка Попе, „Каленић“ и „Манасија“, јер у првој се песник поистовећује са анђелом — ратником на фресци, који држи мач у руци, пошто нам свагда прете „туђе сенке“, а у другој иконописац у Манасији слика више лепоте него што „коњица ноћи“, „Алах ил илалах“, може да уништи, и види слободу с оне стране петвековног ропства.

С: Нема више ни усмених прича о Светом Сави?

В.Д: У необавезну лектиру су гурнути дубровачки петраркисти, поезија Момчила Настасијевића (највећег нашег лиричара 20. века ), романи попут „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића и „Раних јада“ Данила Киша. Страховит злочин учињен је према „Башти сљезове боје“ Бранка Ћопића, избаченој из лектире, чиме је нестала, са обзорја наше деце, поема људској доброти оличеној у деди Раду. Само једна песма Војислава Илића, претече нашег модернизма…Нема Ракићевог „Долапа“…А шта ћете речи за избацивање Ћосићевог „Времена смрти“? Матије Бећковића? Избачен је сатирични, „антикорупцијски“ Гогољев „Ревизор“, као и драгоцени Хемингвеј („Старац и море“). Нема више дивне „Романсе месечарке“ шпанског (а нашег) генија Лорке. Избачена је поезија Рилкеа, Блока, Цветајеве, Аполинера. Је ли то „европеизам“ ка коме стремимо?

С: Мени је жао и Прешерновог „Сонетног венца“, јер је то песништво „со соли“ јужнословенског романтизма?

В.Д: Да и не говорим о Ујевићевој „Колајни“, својевремено писаној чистом екавицом, а трајно најчистијој поезији нашег језика…

С: Ипак, вратили су…

Б.Д: Вратили су, веле, Десанку Максимовић. А шта ћемо са овим? Ко ће све ово, и штошта друго, да нам врати?

СВЕДОЧЕЊЕ МАРКА ТАНАСКОВИЋА

С: Живимо у земљи у чијој је донедавној влади један министар био доказани кривотворитељ доктората, а други, који је наводно студирао у Сава центру, не само доктората, него и факултетске дипломе. Зашто је то тако?

В.Д: Писац млађе генерације, Марко Танасковић, својевремено је на свом фејсбук профилу објавио следећи запис:“Пре извесног времена, на једној кућној журци, имао сам необично занимљив и искрен разговор са бившим дипломатом једне изузетнио утицајне западне земље, који се сада бави бизнисом у региону. Обојица смо били мало више попили, додуше ипак он више него ја, што му је додатно развезало језик. У једном тренутку, упитао сам га сасвим отворено:“Зашто у Србији помажете и на власт доводите само најгоре људе?“ Размислио је на тренутак па ми је одговорио врло недипломатски:

“Први разлог је очигледан, људи без квалитета и људи који имају слаб карактер и они склони корупцији су најпослушнији и са њима је лако манипулисати. А други разлог, хм, па како да ти кажем, ми том негативном селекцијом плански убијамо самопоштовање народа и осећај патриотизма међу будућим генерацијама. Када виде какви све испливавају на површину, млади се разочаравају, почињу да мрзе сопствену земљу и страни утицај прихватају као нешто сасвим нормално, па чак и пожељно“… Када се таква влада, састављена од неспособних и корумпираних, бави било чим, а не само реформом образовања, последице морају бити кобне. Они су доведени од „меких окупатора“ и колонизатира Србије да нас униште. То је јасно сваком ко има нешто мало мозга и мало више поштења, и ко није спреман да на Вучићевим лажним изборима игра новог Николу Шећероског, за ситније или крупније паре и привилегије.

ДОБА ГАШЕ КНЕЖЕВИЋА

С: У епохи Слободана Милошевића школа је разарана занемаривањем — плате су касниле, штрајкови су се разбијали о равнодушност режима, никога није била брига за просветаре. Шта се десило после тога, када су сви очекивали да нам „крене“?

В.Д: Онда је, после преврата у октобру 2000, за министра просвете дошао Гашо Кнежевић, у кога се маскирала Сорошева узданица Тинде Ковач — Церовић, и који је / која је кренуо/ кренула да реформише „све по списку“, назвавши нову школу „школигрицом“, тврдећи да деца у учионици треба да седе у круг јер ако седе „у потиљак“ почињу да мрзе професора, и да је дошло време учења претвореног у чисту забаву. Уведен је енглески од првог основне, као и нови, „генијални“ предмети типа „руке у тесту“, а укинуто је оцењивање у првом и другом разреду основне школе. Кнежевић је тврдио да средње школе треба да постану трогодишње (чак и гимназије), а почело је и разарање Завода за уџбенике ради приватизације уџбеничког тржишта. Кренуло је лудило лажног „стручног усавршавања“, где су, да би се уклопили у спрдачину звану „школигрица“, просветари у току радионица били примотравани да лижу „виртуелни сладолед“ и праве од себе будале. У камповима ЈАЗАС-а, под изговором борбе против СИДЕ, организоване су игрице типа „Донеси — донеси“, где је изазов био да ученице скидају грудњаке, а Кнежевић је то образлагао генијалном реченицом: “У камповима има лопти, па има и грудњака“. Тада се огласио и СА Синод СПЦ, рекавши да је пред нама „мајмунска бестидност и сатанистичка аморалност“.

Доба министарске безличности

С: Урушавање се наставило?

В.Д: Дошао је, после периода министарске безличности, СПС министар просвете Обрадовић, који је, сасвим скромно, купио стан од 217 квадратних метара у престоници, а неки су израчунали да би просветни радник за те паре којима је стан купљен морао да ради целог живота. Тестови завршног испита у оснновој школи и касније бестидно су проваљивани и продавани, а никакве суштинске одговорости није било. Појављивала су се идиотска објашњења о крађи тестова у грудњаку, а углед просвете је свођен на нулу. Затим је министар постао Срђан Вербић, који је добио жестоке штрајкове просветара (у Београду је протест УСПРС окупљао и по 10 хиљада људи ), али ништа није вредело: није се Вербић мешао у свој посао. На крају, добили смо Великог Рушитеља Младена

Шарчевића, који је, као и његови напредњачки саборци, огрезао у поштењу. А шта је са

универзитетом? Болоњски систем у нас претворио је универзитетску наставу у средњошколску, а многобројна несналажења и неуспеси и даље се прикривају ЕУ реториком, са шајкачицом национал-романтизма или без ње. Огромну сенку на све баца, још увек нерешена, афера „Индекс“ на Универзитету у Крагујевцу, када је низ професора оптужен за корупцију, која се кретала од примања поклона у натури (попут дрва за огрев) до лепих износа у кешу. Та афера је почела, ако се сећате, далеке 2007, а сада је, још даља, 2020. година. Ако се томе додају „мегатрендовско — џоннезбитовске“ тенденције, и легендарни Мића Универзитетлија, становник луксузног комплекса у Кану, биће вам јасно зашто је професор др Слободан Антонић дао овакву дијагнозу нашег универзитетског образовања:

“Проблем је у томе што је хумболтовска концепција универзитета као заједнице професора и студената који аутономно изграђују и преносе знање искључиво у складу са академским стандардима замењена концепцијом по којој најпре професори своја статусна овлашћења да потврђују студентско знање (путем оцена) продају власнику универзитета, а онда он њихове оцене студентског знања — наравно, по далеко вишој цени — продаје самим студентима, као купцима. Студенти, дакле, не добијају оцене од професора на основу класичних академских стандарда (тј. знања), већ на основу уписнине које су платили власнику универзитета“. Кад је тако, зашто би Небојша Стефановић морао да има факултет да би стекао докторат? Довољно је тврдити да си се високим школама школовао у Сава центру, у коме, ни пре ни после њега, није било никакве универзитетске наставе. И све му је опроштено. Ипак је он заменик Великог Каудиља. А ми, заостали просветари, строго кажњавамо децу кад преписују. Спречавамо их да тако постану будући министри.

С: Шта је са увођењем ЛГБТ идеја у нашем школском систему?

В.Д: Сасвим у складу са идејама новог доба, на власти су Србији су политички хомосексуалци, чија је моћ огромна. Они уредују по нашим уџбеницима, у које су, 2017, под изговором борбе против насиља и дискриминације, убацивали причу о лезбејском женском кондому који служи за оно што се, на латинском, зове кунилингус. О томе је Миша Ђурковић писао: “Кад се међутим отворе ове позамашне књиге уочава се да је такозвана борба против насиља у породици заправо замишљена и реализована као борба за промоцију хомосексуализма и порнографије, за подстицање дечје сексуалности и експеримената у том пољу, као и за опањкавање традиционалне породице. Око 50 одсто материјала промовише хомосексуализам и порнографију. У приручнику за биологију деца могу да науче како се правилно изводи француски пољубац. А на питање: „Да ли је тачно да постоји мушки и женски кондом? Чему служи женски кондом?“, даје се одговор: „И девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Некада је важно имати у виду да се жене лезбијске оријентације можда нису увек идентификовале као лезбијке, те имају и своју сексуалну предисторију као ‘стрејт’ особе. У оквиру лезбијског љубавног односа, средство заштите су фолије од латекса или полиуретанске (врло танке, од меке пластике), квадратног облика, које се користе да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса. Помажу као баријера да се спрече полно преносиве болести“. Затим се детаљно описују орални и анални секс и оргазам. Ауторка овог приручника урађеног под окриљем Инцест траума центра је Душица Попадић, дугогодишњи сарадник лезбијске организације Лабрис.“ Из уџбеника који се тичу здравствених струка уклањају све што се односи на ризично сексуално понашање „нестандардних оријентација“. О томе је Слободан Антонић писао: “На пример, у једном уџбенику психологије налази се исказ који гласи: „Осим хетеросексуалне постоји и хомосексуална проституција, и то чешће мушка него женска.” У „Анализи” се, међутим, тражи да се ова — иначе неспорно тачна констатација — „избаци” зато што „не постоји потреба за истицањем мушке `хомосексуалне проституције`, јер се тиме стварају предрасуде, које воде у стварање дискриминаторног односа према геј мушкарцима”“. Дакле, иако је наведена реченица истинита, она је неприхватљива зато што може произвести предрасуде које могу довести до тога да неко некада буде дискриминисан.“ Дакле, Вучић — Брнабић LGBT-friendly министар Шарчевић одмах скаче на ноге лагане, и сакати уџбенике у складу са захтевима покрета политичких хомосексуалаца.

С: И Ви сте писали против таквих појава, па сте тужени пред Вишим судом у Београду од НВО „Да се зна“.

В.Д: Тако је. Тужили су ме јер сам политичке хомосексуалце дискриминсао тако што сам бранио природну породицу. О томе се Ваши читаоци могу обавестити — рецимо, у књизи „Грађанин непокорни“ која је објављена и на Интернету. Процес још увек траје. А ЛБГТ јуришници настављају да јуришају.

С:Шта је са реформом гимназија? Докле је она стигла?

В.Д: Савет родитеља Гимназије у Чачку још је у јесен 2019. покренуо петицију упућену министру просвете, која јасно каже шта се дешава са нашом школом:“У првом и другом разреду реформисане гимназије деца имају по 17, односно 18 предмета који су обавезни, не рачунајући часове одељењског старешине, часове додатне или допунске наставе и секције. Скоро сваки дан ученици у оквиру редовних обавеза имају по седам часова, а због новоуведених изборних предмета који се реализују везаним часовима у супротној смени, два месечно имају и по десет часова дневно. Разумемо потребу да се уведе нови начин обраде градива и тзв.“пројектна настава“, али сматрамо да пет предмета које ученици имају са по једним часом седмично, само додатно оптерећују децу и суштински не доприносе нивоу знања и вештина које стичу. Такође, због великог броја предмета и законских обавеза у оцењивању наша деца у првом и другом разреду рефомисане гимназије треба да имају минимум 116 оцена годишње, било којом техником оцењивања, за 185 наставних дана“.

С: Пред нама је разарање гимназијског образовања, зар не?

В.Д: Наравно. Јер, Вучић — Брнабић, министар Шарчевић је као онај лимар из вица који је постао хирург након што се учланио у СНС. А иза њега стоје они који знају шта раде, и који свесно уништавају домаће школство.

С: А шта је електронском, он лајн школом, тако пропагираном у време короне?

В.Д: Будите уверени –то је још један пут ка укидању класичне школе. Ми, професори, постајемо непотребни, а постоје непотребна и школа као основно место за социјализацију наше деце. Све их треба везати за компјутере и мобилне, и ућуткати их, тако да престану и да говоре и да мисле.

С: Пандемија короне је и у нас и у свету коришћена за дигитализацију образовања?

В.Д: Нема више књига, то је прошлост! Чип у мозак — и ствар је решена! Реч је о опасној појави, о којој руска научница Олга Четверикова јасно каже: “Овај пројекат се зове трансхуманизација, тиме се баве НАСА, ДАРПА, водеће америчке обавештајне агенције. Трансхуманизам није маргиналан, то је најновији стратешки правац глобалиста. Неопходно је да се личност сломи на нивоу воље и да се трансформише у постхумано биће пуно различитих чипова, киборг свести, интегрисано у светску информациону мрежу преко које се контролише човечанство. Човека треба претворити у примитивног

потрошача, лишеног људске свести и савести, личног и националног идентитета. Преуређује се образовање, које мора да постане глобални стандардизовани систем са примитивним заједничким стандардима, нормама, принципима и обрасцима, који треба да нивелише људе, претварајући их у масу којом се лако управља. У исти мах, изабранима и даље остаје квалитетно, али смртницима неприступно, образовање. „Глобално образовање“ је развијено касних 1970-их. У његовом стварању је главну улогу имао њуејџерски окултиста Роберт Милер (био је заменик генералног секретара Уједињених нација). Ту су и његове колеге из Сједињених Америчких Држава 1970–80, који су развили програм „глобалног образовања“, с циљем преласка на нови систем вредности у чијем средишту је тзв. толеранција. Један од циљева је контрола рађања у разним земљама света, ради стварања „златне милијарде“. Ту је, пре свега, сексуално образовање. Пропаганда се води и путем филмова, цртића, ТВ серија, разних ријалитија. Укључите ТВ и пред вама је примитивизација људске свести, као и разарање традиционалних моралних вредности.“

С: Дакле, због „вештачке интелигенције“, обуке уместо образовања, професори ће постати непотребни, као и камионџије?

В.Д: Децу треба натерати да се сведу на орвеловски „паткоговор“, да не знају више од двеста речи, и да се мире са сваком лажју новог, глобалног робовласништва. А класично образовање то не дозвољавља.

С: Шта је излаз и има ли га?

В.Д: Као и увек, израз је само један: борба! Појединачна и заједничка. Нека се дижу сви — од родитеља до посветара. Својим колегама се обраћам следећим речима.

Драге колеге!

Од Гаше Кнежевића наовамо, ви сте углавном (осим кратких периода разума, какав је био период смењене министарке, Љиљане Чолић, која је зауставила гашистичку инвазију на наше школство) жртве невиђених експеримената, чији је циљ потпуно урушавање наших школа. Кренули су са причом да вас ђаци мрзе јер од школе нисте направили „школигрицу“, увели су гомилу беспотребних предмета ( „руке у тесту“ и слично ), причајући о растерећењу ученика повећали фонд часова до исцрпљивања, кренули са инклузивним образовањем без икакве припреме, уводећи децу с посебним потребама у систем само да би тој деци било горе, а да би систем урушили, преплавили школе са причама о ненасиљу — које не индукује учионица, него друштвено безнађе за које је крива пљачкашка и неодговорна транзициона власт — ставили вас под надзоре ко зна колико надзорника, доконих незналица који — осим часних изузетака — скоро нису ни држали дневнике у руци, а плате вам, осим у мизерним износима, нису повећавали. То није све: под изговором да штите дечја права, све време раде на подривању школске дисциплине (реч „дисцилина“ је латинска, и означава РАДНУ АТМОСФЕРУ У ШКОЛИ, јер је ђак DISCIPULUS).Од вас се тражи све, али вам се не даје ништа. О чему се ради? О глави, наравно. Између осталог, и вашој.

С: Није, ваљда, да тога има и код нас?

В.Д: Наиме, још 2009, Светска банка је, на захтев Динкићевог — не заборавите: Динкићевог — министарства финансија уредила план за смањење трошкова јавног сектора. Сајмон Греј, стручњак Светске банке, у НИН-у је, 6. августа 2009, објавио идеје Светске банке за уштеду (која значи разарање Србије ): наиме, по Греју, треба смањити пензије, издатке за здравство и школство, као и социјална давања. Ниједном речју није споменуо антисрпске невладине организације које се финансирају из џепа пореских обвезника Србије.

С: Шта Светска банка нуди нашим заговорницима ЕУ?

В.Д: Греј је јасан: треба укинути 11000 одељења у српским школама: 37% одељења у свим основним и 13% свих одељења у свим средњим школама! Греј тврди да не треба да постоје одељења са мање од 30 ђака, иако светска искуства показују да је рад са мањим бројем ђака много успешнији. Ако се томе дода чињеница да је, због аутогеноцидне политике садашње српске власти, све мање ђака у нашој земљи, све вам је јасно. Зато они иду на „он лајн“ школовање. Ви оваквој власти нисте потребни, као што им и школе више нису потребне, јер се у њима ђаци, између осталог, уче животу. Ту будућност можемо и морамо избећи заједно! Будуће друштво је друштво знања, и зато ми себи не можемо дозволити да будућности не буде.

# Он-лајн школство?! Будите уверени –то је још један пут ка укидању класичне школе. Ми, професори, постајемо непотребни, а постоје непотребна и школа као основно место за социјализацију наше деце. Све их треба везати за компјутере и мобилне, и ућуткати их, тако да престану и да говоре и да мисле

ЛИЧНА ЛЕГИТИМАЦИЈА

– Пре но што наставимо са анализом, морам да се легитимишем. Данас, у овој тужној земљи, свако има право да прича шта хоће и колико хоће, али се ретко ко легитимише, да знамо с ким имамо посла. Подаци који следе не значе да је потписник ових редова најпаметнији, најобразованији и најпозванији да брани просвету Србије, него ради указивања на чињеницу да је исти довољно квалификован да изнесе, у име многих који живе од свог рада и поштено су стекли дипломе, ставове о разарању нашег образовног система.

Дакле, рођен сам 1969. године у Чачку, у коме сам завршио основну школу и гимназију (која се, усред Шуварових реформи, звала Основна организација удруженог рада мешовитих струка „Филип Филиповић“, где сам дипломирао као новинар — сарадник ). И у основној и у средњој школи био сам носилац Вукове и дипломе за друштвене науке, која се звала по Светозару Марковићу. Завршио сам Филолошки факултет Универзитета у Београду, где сам студирао српску књижевност и језик са општом књижевношћу, са просечном оценом 9,37. Магистрирао сам и докторирао на истом факултету, у области књижевно-историјских наука, а имам и звање научног сарадника. Двадесет шест година радног стажа гимназијског професора, као и непрестано аналитичко бављење суманутим реформама образовања (објавио сам три књиге на ту тему — „Нови школски поредак“, „Од Светог Саве до Ђерђа Сороша“, „Школокауст у Србији“ и велики број чланака, био делатни учесник низа стручних скупова, итд.) ипак ме не чине апсолутним арбитром за питања која покрећем, али ми, понављам, дају право да дигнем глас у одбрану здравог разума.

Шта је било са реформама Гаше Кнежевића?

– Реформа Гаше Кнежевића наишла је жесток отпор просветних радника и стручне јавности, и пропала је. Кнежевић је био разочаран, и за просветне раднике је рекао, веома префињено: “Од таквог материјала пита се не прави“. У Влади др Војислава Коштунице место је заузела хероина отпора „гашистичкој“ окупацији школа, професор др Љиљана Чолић, који је бацила рефлекторску светлост на оно што је рађено. У питању је била огромна пљачка, о којој је, у интервјуу за „Вечерње новости“, госпођа Чолић рекла: “Уговори о ауторским хонорарима стигли су у Министарство из одељења које се налазило у Немањиној улици комбијем. Нажалост, у аутомобилу није било места за толико папира.

С: Можете ли да наведете конкретан пример?

В.Д: Примера ради, за уговор о делу за осмишљавање једног од семинара за обуку наставника, названог „Тот обука“;, плаћен је хонорар од 50000 евра, што је цена једног мањег стана у центру Београда. Таквих баснословних хонорара је било неколико, али, нажалост, још нисмо успели да свима уђемо у траг. Финансијска служба Министарства управо се бави тим питањима. Хонорари су углавном давани аутору, појединцу, или групама аутора. Доста њих је из невладиних организација, али има и оних институција које не спадају у област образовања, или педагошке обуке. Мислим да тачну цифру, колико је новца у ту сврху исплаћено, још нико не може тачно да утврди.“ Пошто је школу, колико је могла, вратила у нормалу и зауставила хаос, намештена јој је медијска и НВО замка, па је Љиљана Чолић постала „заостали мрачњак“ који се бори против теорије еволуције — и тако је, после свега шест месеци борбе за обнову школства, уклоњена са места министра просвете.

„Крвава бајка“, Десанка Максимовић

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану,

умрла је мученичком смрћу

чета ђака

у једном дану.

Исте су године

сви били рођени,

исто су им текли школски дани,

на исте свечаности

заједно су вођени,

од истих болести сви пелцовани,

и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану,

умрла је мученичком смрћу

чета ђака

у једном дану.

А педесет и пет минути

пре смртног трена

седела је у ђачкој клупи

чета малена

И исте задатке тешке

решавала:колико може

путник ако иде пешке…

и тако редом.

Мисли су им биле пуне

истих бројки,

и по свескама у школској торби

бесмислених лежало безброј

петица и двојки.

Прегршт истих снова

и истих тајни

родољубивих и љубавних

стискали су у дну џепова.

И чинило се сваком

да ће дуго,

да ће врло дуго,

трчати испод свода плава

док све задатке на свету

не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану

умрла је јуначком смрћу

чета ђака

у истом дану.

Дечака редови цели

узели се за руке

и са школског последњег часа

на стрељање пошли мирно

као да смрт није ништа.

Другова редови цели

истог часа се узнели

до вечног боравишта.