Zaposlenost u razvijenim zemljama 2000-2015

Приликом посете председника владе Александра Вучића Лондону сазнали смо да је у овој земљи отпуштено 400 хиљада људи у јавном сектору, али је зато повећана запосленост у приватном за 2 милиона. То би даље требало да значи да уколико би се у Србији отпустило 200 хиљада људи у јавном сектору, имали би пуну запосленост и морали би да увозимо радну снагу. 100 хиљада мање би већ додало 500 хиљада у приватном сектору, па би имали врло малу стопу незапослености.

Сад овакве математике и промене свести у Србији не важе, па све и да су најбоље намере у питању.

Србија није упоредива са Уједињеним Краљевством у погледу свих економских параметара, величине земље, запослености становништва, отворености економије, флексибилности тржишта рада, капитала, секторских монопола итд (владавини права, улагањима у војну индустрију и информационе технологије…).

Важи и за свест коју треба мало променити па ће бити много боље. Свест, индивидуална и колективна формирају се у складу са окружењем и спољним појавама, традицијом и напретком знања, итд. Сељак са брда и сељак из низије имају потпуно различите свести, а онај кад сиђе са брда очас посла се промени, када види да са много мање рада има много више резултата… Али кад треба кренути у супротном правцу, увек настаје незадовољство због сећања на лепши живот.

У Уједињеном Краљевству је у 2008 години радило 29,4 милиона становника и након пада броја за скоро пола милиона у 2009 години, почео је раст броја запослених да би у 2012 години он био већи, у 2013 години био повећан за 400 хиљада, а у 2014 години за импресивних 700 хиљада, те је од избијања кризе број запослених повећан за 1,1 милиона. У односу на дно у 2009 години повећање је износило више од 1,6 милиона. И у 2015 години се очекује да ће у УК број запослених бити повећан за 400 хиљада.

Вратимо се укупним подацима за 35 развијених земаља. Хрватска ће, на жалост, сачекати до идуће, априлске, базе података ММФ-а да се придружи овом статистичком клубу. Ипак и у ММФ-у седе бирократе које се не прилагођавају брзо новонасталој ситуацији.

У 2008. години у 35 развијених земаља било је запослено 477 милиона људи. У 2000. години било је 441,4 те је за 8 година запосленост повећана за 35,6 милиона, или по 4,4 милиона годишње.

У 2014. години у развијеним земљама радило је 479,5 милиона становника, што је за 2,5 милиона више него у 2008. години, те је након 6 година запосленост изашла „из рупе“. Да је у протеклих 6 година расла запосленост као и пре кризе, за по 4,4 милиона, у 2014 години би било запослено 503,6 милиона становника, а то је за 28,7 милиона више у односу на стварни број. То су жртве светске економске кризе, незапослени људи, који би да раде али им тржиште то не омогућује.

У 2014. години број запослених у развијеним земљама повећан је за 4,5 милиона, а у 2015 години очекује се раст за нових 4,3 милиона, па се може рећи да се економски раст, у просеку, вратио на предкризну динамику.

Међу 35 земаља у табели, у 2015 години се очекује да ће 20 имати већи, а 15 мањи, број запослених у односу на 2008 годину. Сингапур, Израел, Малта, Луксембург и Аустралија нису имали пад броја запослених у 2009 години, већ су стабилно наставили раст у свим претходним годинама, остварујући пристојне стопе раста запослености од 1,5 до 2 посто годишње.

Међу већим земљама Немачка ће у 2015 години имати за 6,3% већи број запослених, УК за 5,4%, САД за 1,9%, а Француска за 0,1%. Чешка (+0,1%) и Словачка (-1,2%) су граничне земље према овом индикатору успешности. Од великих земаља мањи број запослених имаће Јапан (-1,6%) и Италија (-3,2%), мада се у овој другој очекује раст запослености.

Кризом је највише страдала запосленост у Латвији, или Летонији, где је она смањена за петину. Ничим изазвана она се умешала у друштво лепих и сунчаних земаља европског југа: Грчке, Шпаније, Кипра, и Португалије. И ми смо, на жалост, у овом друштву.