BJR: Poređenje po delatnostima prosečnih neto zarada, fonda zarada i broja zaposlenih

Reforme i analize

Pre par nedelja na ekonomskom fakultetu u Beogradu održao je predavanje prof. Jože Mencinger. Između ostalog, rekao je i da oni koji sprovode reforme ne razumeju šta rade, niti su svesni koje će biti posledice tih reformi. Parafraziram.

Da bi se bilo šta reformisalo neophodno je imati i adekvatne analize kao dijagnozu trenutnog stanja, i orijentaciju u kom se smeru želi krenuti.

Kada se priča o neophodnim uštedama u zdravstvu, obrazovanju i državnoj upravi, kaže se da tu ima mnogo zaposlenih i reforme znače smanjivanja broja zaposlenih lica.

Moja teza je da nije problem veliki broj zaposlenih u ovim delatnostima, nego izuzetno mali broj zaposlenih u proizvodnji. Stoga i rešenje ne treba tražiti samo u otpuštanju viška zaposlenih u ovim delatnostima, već u stvaranju povoljnog ambijenta za oporavak proizvodnje.

Za potvrdu te teze izvršio sam poređenje broja zaposlenih, prosečne zarade i fonda zarada u bivšim jugoslovenskim republikama (BJR), i u daljem tekstu slede osnovni nalazi.

Prosečna zarada za sve BJR danas iznosi oko 550 evra.

U prethodnoj zajedničkoj državi, Slovenija je imala, u 1990. godini, za 33% veću platu od prosečne, Hrvatska za 12,5%, Srbija manju za 2%, BiH manju za 20,5%, Crna Gora za 24,7%, a Makedonija za 25%. Na ovaj prosek je uticao i mnogo veći broj zaposlenih lica nego danas, naročito u Srbiji i BiH.

Danas je Srbija za 30% ispod obračunatog proseka, što upućuje na neophodan rast BDP-a od 50% kako bi nadoknadila svoj relativni zaostatak u odnosu na druge BJR. Toliki ekonomski rast značio bi i veće plate i veći broj zaposlenih lica.

U odnosu na prosečnu zaradu najveće odstupanje zarada u javnoj upravi ima BiH (+40%), pa Srbija (+22%) i Makedonija (+20%). U gotovo svim evropskim zemljama, sa izuzetkom Slovačke i možda još par zemalja, plate u državnoj upravi su veće od prosečnih.

U obrazovanju i zdravstvu Srbija ima najmanje odstupanje od prosečne zarade nakon Crne Gore. Zdravstvo i obrazovanje imaju natprosečan udeo zaposlenih sa fakultetskim obrazovanjem u ukupnom broju, tako da su u ovim delatnostima plate manje nego u drugim delatnostima za isti nivo obrazovanja, ali su zaposleni privilegovani socijalnom stabilnošću u odnosu na zaposlene u privatnom sketoru.

Kada se pogledaju udeli u ukupnoj zaposlenosti vidi se da Srbija ima najveće udele zaposlenih u obrazovanju i zdravstvu u ukupnom broju, u odnosu na sve BJR, dok u državnoj upravi i odbrani jedino Crna Gora ima veći udeo. Zbirni udeo ove tri delatnosti u ukupnom broju zaposlenih najveći je u Srbiji i iznosi 31,9%, a najmanji je u Sloveniji i iznosi 23%. Najveći udeo ove tri delatnosti u ukupnoj zaposlenosti posledica je apsolutno niske zaposlenosti u prerađivačkoj industriji i građevinarstvu. Kada bi u ove dve oblasti u Srbiji radilo 500, a ne 370 hiljada lica, veći broj ukupno zaposlenih značio bi i manji udeo ove tri delatnosti u ukupnoj, i uporediv sa sličnim udelima u Sloveniji, ali i u drugim razvijenim zemljama.

Visoki udeli u ukupnoj zaposlenosti ovih delatnosti ne znače i velike udele u ukupnom stanovništvu. Na 1.000 stanovnika Srbija ima 22 zaposlena u upravi, 20 u obrazovanju i 23 u zdravstvu. Manji broj zaposlenih u upravi i obrazovanju imaju BiH i Makedonija, a u zdravstvu veći broj ima samo Slovenija.

Fond zarada u upravi, obrazovanju i zdravstvu iznosi 34,5% ukupnog fonda zarada, i ovde Srbija takođe ima najveći relativni pokazatelj (tik ispred BiH sa 34,3%).

I opet, kada se podeli fond zarada sa brojem stanovnika dolazimo do 26,9 evra mesečno po stanovniku za ove delatnosti. Manji trošak imaju BiH (24 evra) i Makedonija (21), a Slovenija ima 91 evro mesečno. Posebno je velika razlika u troškovima obrazovanja između Slovenije i Srbije, gotovo da pet puta više troše na zarade zaposlenih u obrazovanju. Sad, da li na ovaj način „troše“, ili „investiraju“ u budućnost svoje dece, pitanje je ne samo ekonomske, nego i moralne, socijalne prirode. Isto važi i za troškove zaposlenih u zdravstvu.

Reforme, tj. promene, su potrebne Srbiji. Pa i one koje uključuju kontrolu broja zaposlenih, i njihovo smanjivanje u državnoj upravi, zdravstvu i obrazovanju. Ali pre preduzimanja bilo kakvih reformi, neophodno je odgovoriti na pitanje: kako povećati ukupan broj zaposlenih u Srbiji, jer reforme treba da dovedu do većih materijalnih koristi za većinu građana?