Oplenac i Kraljevska vinarija

U subotu 29.10.2011. imao sam sreću da u odličnom društvu obiđem Oplenac (Aranđelovac i Topolu), i da vidim crkvu Karađorđevića, „njihove“ podrume (njihovo treba da postane primenom Zakona o restituciji), mali muzej Karađorđevića, kuću Karađorđevića, i da se ispričam sa vodičem.

O kulturnoj i arhitektonskoj (duhovnoj?) vrednosti oplenačke crkve ne bih da pričam. Lako je izguglovati osnovne podatke.

Interesovao me je potencijal za turističke prihode od, naravno, dolazaka stranaca. Rečeno mi je da oko 100 do 120 hiljada dece obiđe crkvu, a da je prethodnih godina primetan rast broja dolazaka stranih turista u dnevnu posetu.

(Čuo sam da je Gering bio na sahrani kralja Aleksandra i da se oduševio freskom, ili mozaikom, Tajne večere. Toliko da su dolaskom u Oplenac nemačke trupe imale zadatak da je pošalju u njegovu kolekciju. Vraćena je na svoje mesto iz Nemačke posle rata. Koliko je interesantnih priča koje se mogu ispričati znatiželjnim turistima o našoj istoriji?)

Hotel u blizini kompleksa ima oko 50 ležaja, a u Topoli i u Aranđelovcu ima hotela ali skromnih smeštajnih kapaciteta. Ovo upućuje na dodatnu ponudu obilaska Beograda ponudom odlaska na izlet u Kraljevski Oplenac sa svim okolnim sadržajima. U Srpsku Toskanu.

Imao sam priliku i da kupim bocu crvenog vina  Suveren iz Kraljevske vinarije. Košta 800 dinara, a proizvede se 40.000 boca godišnje. Kraljevi vinogradi prostiru se na površini od oko 12 hektara, i površina se poslednjih godina širi. Pre više od dvadeset godina, kao imovina Rubina bila je više puta veća. Nadajmo se da će porodica Karađorđevića, nakon povraćaja imovine, nastaviti da povećava površinu vinograda.

Poput Jovanče Micića od Jagodine proputovao sam svet od San Franciska do Tokija, ali sam malo upoznat sa svim lepotama Srbije. Zapuštena je, što znači da postoji ogroman potencijal za ekonomski oporavak kroz obnovu lepih, istorijskih, kulturnih i sličnih sadržaja. Ekonomski oporavak u turističko-ugostiteljskoj oblasti (vinarije, i drugi segmenti poljoprivredne proizvodnje) zavisi mnogo više od postojanja privatne inicijative nego od mera podrške državnog sektora. Država, poput dosledne restitucije vlasnicima, mora da minimalizuje štetu koju svojim postojanjem i delovanjem pravi.