Tag Archives: Ivo Andrić

Најпосле, дошла је година 1914, последња година хронике о мосту на Дрини. Она је дошла као и све раније године мирним ходом земног времена, али уз потмулу хуку све нових и све необичнијих догађаја који су се као таласи пропињали један изнад другог. Толико је божјих година прешло преко касабе поред моста и толико ће их још проћи. Било их …

Читајући „Црно јагње и сиви соко“ Ребеке Вест непрестано сам правио паралелу њеног дела са „Верујем у Бога и српство“ Јована Дучића и стваралаштвом Иве Андрића. Мислио сам да шаљиво напишем и текст са насловом „Иво Андрић је био плагијатор“, али у својој површности и брзини немам када да застанем и докажем невероватне подударности из „Госпођице“ и описа корумпираног Београда, …

Безбројна су и разноврсна изненађења која очекују човека са Запада, који је нагло бачен на Исток и присиљен да ту живи, али једно од највећих и најмучнијих изненађења јавља се у питањима здравља и болести. Пред таквим човеком живот тела искрсне одједном у посве новој светлости. На Западу постоји болест у разним облицима и са свим својим страхотама, али као …

Осим рођака у кућу су још дуго времена долазили и просјаци. Треба знати да су тадашњи сарајевски просјаци били још од оне нарочите врсте просјака какви постоје у свакој источњачкој вароши. Постојање просјачког реда људи представља, уистину, једну од оних установа које су засноване на освештаном празноверју и на лукавом рачуну, а у којима богати људи налазе јевтино умирење савести …

Уосталом, везир је бивао целој земљи сваким даном све тежи и неподношљивији. Његови арнаутски одреди живели су у Босни као у покореној земљи и узимали и од Турака и од хришћана. Међу муслиманским светом почело је све више да хвата маха незадовољство, и то не оно гласно које се истутњи и прође у безначајним варошким узбунама, него оно пригушено, мукло, …

Куће многих београдских породица почеле су у то време заиста да се отварају и добру и злу, сваком ветру и сваком намернику, а понајвише случају, томе несигурном пријатељу. Ново друштво, које се стварало од Београђана и све већег броја придошлица и које је врвело на том уском, издигнутом језичку земље између Саве и Дунава и његовим стрмим падинама, није имало …

Поп Никола је од све четворице био несумњиво најмирнији и најприбранији, бар тако је изгледало. Он је прешао седамдесету годину, али је још увек свеж и јак. Син чувеног попа Михаила кога су Турци посекли на овом истом мосту, поп Никола је имао немирну младост. Бежао је неколико пута у Србију и склањао се од мржње и освете неких Турака. …

Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја кад се цело претвори у један једини тмурни облак, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану са прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од …

Обојица су се слагали да је живот у Босни необично тежак и народ свих вера бедан и заостао у сваком погледу. Тражећи разлоге и објашњења томе стању, фратар је све сводио на турску владавину и тврдио да никаквог бољитка не може да буде док се ове земље не ослободе турске силе и док турску власт не замени хришћанска. Дефосе није …

Јесте. И та националистичка идеја коју сада тако ватрено приповиједаш, и то је само један нарочити облик твоје сујете. Јер ти не можеш да волиш ни своју мајку ни своје сестре ни рођеног брата, а камоли једну идеју. И ти би једино из сујете могао да будеш добар, дарежљив, пожртвован. Јер твоја сујета то је главна снага која те покреће, …

Тако је ова велика узбуна завршена неочекиваним и узбудљивим догађајима. Довођење и убијање Срба престало је. Град је опет падао у оно постиђено и мамурно расположење, кад свак гледа да се што пре заборави шта је било, кад гомила најгрлатијих и најгорих букача и насилника отпласне у далеке махале, као вода у своје корито, и кад се врати стари поредак, …

Пре одласка Абидага је опет сазвао варошке прваке Турке. Био је потиштен у својој срдитој немоћи. Рекао им је, као и лане, да све оставља њиховој бризи и одговорности. Ја одлазим, али око моје остаје. И пазите добро: боље је да двадесет непослушних глава скинете, него да један ексер царски пропадне. Чим пролеће гране, ја ћу бити поново овде и …

За то време су сликар и његов модел имали прилике да се посматрају. У ствари, Карас је посматрао Омерпашу, а паша је, као сви славољубиви и сујетни људи који су се високо испели на степеницама власти, у ситном сликару необичног изгледа гледао само вештака који треба да овековечи његов, Омерпашин, лик за све људе и за будућа времена, што значи …

Пре две године, одмах после велике Наполеонове победе у Пруској, Давил је написао поему Битка код Јене, можда управо зато да би, славећи неограничено победника цара, ућуткао у себи сумњу и страх. Управо када је хтео да своју поему да у штампу, један његов земљак и стари друг, виши официр на служби код министра морнарице, рекао му је при чашици …

Пре сваког састанка са сераскером, Атанацковић је дуго размишљао шта ће све да му каже и шта би могао одговорити на његова исто толико неочекивана колико дрска и подмукла питања. Трудио се да што боље увежба свој разговор са сераскером и пуштао пред да њим пролазе питања и одговори, докази и противдокази, као што официр вежба парадни марш уочи свечаног …

Шта да се каже за Мухсин-ефендију и за његов положај у Конаку? То је онизак, угојен и округласт али снажан и лако покретљив педесетогодишњак, проретких а белих здравих зуба, увек ведар, живахан и насмејан, уредно одевен. Да упитате ма кога из Конака у чему су дужност и посао тог Мухсин-ефендије, он би вас изненађено погледао, замислио се мало и сам, …

Али четкар је, ето, у последње време почео и од тих часова да јој узима понешто за себе. Јер његова страст да својој жени прича и пред њом глуми, све је више расла, а часови после вечере више му нису били довољни. Све се чешће дешавало да газда Андрија, одушевљен и узбуђен сопственим причањем, продужи да говори још и код …

Ко је у новембру 1921, за фашистичког конгреса у Риму, видио њихове поворке како, у црним кошуљама са мртвачким главама, разбарушене косе и парадна корака, пролазе мирним римским улицама, тај је у њима могао да чита порекло и пут фашизма. Изузимајући по којег одушевљена и брадата професора и газдинске синове, и студенте с наочарима, све су то била брутална, неинтелигентна …

Чувши, ту и тамо, дебате о републици или монархији, ми смо могли стварати више или мање оштре закључке о политичкој неваспитаности масе и о плиткости буржоаске психе и – прећи преко тога. Али журналистичка воденица која много меље а мало брашна даје, докопала је и распру доконих пургара и напухала од ње уводничарски балон, први злокобан и отрован симптом неслоге. …

Баба Ката, самохрана удовица у седамдесетој години, чиста и ушушкана старица, има на Бистрици кућу у којој живи и која јој је остала од оца, Петра Маруновића. Ту кућу је она донела у мира и у њој је сада сама, пошто је надживела мужа, а деце није никад ни имала. То је једна од оних малих сарајевских кућица у дну …

Цитати из романа „На Дрини ћуприја“ Јер, чак и у овој забаченој касаби, где је живот у две трећине својих појава био још потпуно источњачки, људи су почели да робују бројкама и да верују у статистику. „Седамдесет и четири милиона“. „Нешто мање од пола милиона, управо 445.782,12 круна, по километру“. Тако је свет испирао уста великим бројкама, али од тога …