Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Пише: Вук Бачановић
Према наводима листа Тајмс, који се позива на изворе из британске владе, Велика Британија разматра могућност да мигранте којима је одбијен захтјев за азил премјести у земље Балкана – Албанију, Србију, Босну и Херцеговину и Сјеверну Македонију. Штовише, Британија се нада да ће се овој иницијативи придружити и земље Европске уније. Не треба сметнути с ума да се ова најава новог британског курса према мигрантима дешава у јеку вишегодишњег лобирања ноторне британско-аустралијске рударске корпорације Рио Тинто у влади Србије, али и код комплексних структура власти Босне и Херцеговине, с циљем што бржег почетка експлоатације литијума у налазиштима у Јадру (Србија) и Лопарама (РС/БиХ), што представља потенцијалну еколошку катастрофу неслућених размјера, будући да су оба налазишта у близини великих водотока – Дрине и Саве. Овоме треба придодати и информацију која је, због стандардних препуцавања око државних и ентитетских надлежности, прошла „испод радара“, а то је да је у марту 2024. године у Варешу свечано отворен први рудник „стратешких сировина“ (олово, цинк и барит), под управом компаније Адријатик Металс. Догађају су присуствовали бројни званичници, међу којима и британски амбасадор у Сарајеву, Џулијан Рејли, чиме су створени услови за покретање и других пројеката усмјерених на искориштавање великих минералних богатстава Босне и Херцеговине.
Такођер, готово „испод радара“ прошла је вијест о новом Закону о геолошким истраживањима у Републици Српској, усвојеном 2024. године, којим се предвиђа да локалне заједнице више неће имати улогу у доношењу одлука које се тичу рударских пројеката. На сједници одржаној 26. фебруара 2025. године, дакле мјесец дана прије избијања највеће политичке кризе након потписивања Дејтонског мировног споразума, Уставни суд Републике Српске одбио је да прихвати иницијативу за оцјену уставности Закона о измјенама и допунама Закона о геолошким истраживањима Републике Српске. Када се узме у обзир да се потенцијална налазишта литијума у БиХ налазе на Мотајници, Просари, у цијелој Средњој Босни и на истоку земље, у околини градова Чајниче, Фоча, Горажде и Сребреница, јасно је да ће притисак лобиста Рио Тинта и других рударских корпорација, путем влада западноевропских држава, на власти у Србији и БиХ бити све већи.
Све ово значи само једно: набројане балканске земље, из којих се сасвим сигурно не може искључити ни Црна Гора, истовремено су предодређене да постану рударске колоније, али и географске локације концентрационих логора у које ће „цивилизовани свијет“ измјештати непожељне етничке групе – углавном невољнике који су побјегли од ратова на Блиском истоку, а које су изазвале империјалистичке интервенционистичке политике САД и Европске уније, а који су сада постали терет који више не желе да подносе. У том смислу, наредним генерацијама Срба, Бошњака и Македонаца нуде се два доминантна „перспективна“ занимања: запослење у литијумском руднику, са зарађивањем цркавице у процесу неповратног еколошког уништења властите земље, или чување концентрационог логора.
Много тога што је у политичкој реторици постјугословенских компрадорских владара било наизглед нелогично – у смислу: зашто не схватају да је шовинистичка и мрзилачка реторика самоуништење за мале, сродне народе, природно упућене једне на друге – сада се испоставља као потпуно логично. Пљачкашка приватизација, распродаја ресурса будзашто, свођење економије на прелијевање из шупљега у празно – од задуживања ради давања потицаја страним инвеститорима до градње инфраструктуре ради лакшег транспорта експлоатисаних ресурса; фрагментирање и карикатурализација друштва и друштвених односа; понижавање и исмијавање моралних и етичких кодекса; одсуство било каквог озбиљног концепта културне политике; свођење националног на простаклук и патолошко лагање – све је то имало за циљ креирање безнађа у којем ће колонизовани појединац драге воље прихватити своје мјесто у руднику или испред бодљикаве жице, јер алтернатива може бити само гора.
Франц Фанон је запазио исто код колонизованих Алжираца и других афричких народа:
„Кад помислимо на све напоре који су уложени да би се постигло културно отуђење, толико значајно за колонијално раздобље, постаје нам јасно да ништа није било препуштено случају и да је крајњи циљ којем је свјесно тежила колонијална доминација био: увјерити домороце како их је колонијализам извукао из мрака и како би одлазак колона за њих значио повратак у варварство, у живот гомиле, чопора. Колонијализам, дакле, није настојао да у подсвјести домородаца буде доживљен као нека блага и доброћудна мајка која штити своје дијете од непријатеља који га окружују, него као мајка која непрестано спречава неко у бити болесно дијете да почини самоубојство, да се препусти својим злоћудним инстинктима.“
Код нас на Балкану, у земљама бивше Југославије – у поновно колонизованим државама – ствари стоје знатно страшније. Компрадорски политичари су у толикој мјери прихватили колонизаторску игрицу да „злоћудне инстинкте“ намјерно производе како би што боље служили колонизатору, чак и у случајевима када је расположење народа доминантно антиколонијално, као што показују величанствене студентске демонстрације против колонијалног режима предсједника Вучића, односно окупљања стотина хиљада људи широм Србије против намјере владе да корпорацији Рио Тинто дâ у концесију Јадар и друге потенцијалне локације у Србији. Усред највеће политичке кризе у БиХ од потписивања Дејтона до данас – која је генерисана како од стране њемачког колонијалног намјесника, тако и домаћих актера у Федерацији БиХ и Републици Српској – у Лопарама (Република Српска) одржан је масовни скуп мјештана Лопара, Бијељине, Челића и Тузле под називом „Одбрана Мајевице од рудника литијума“.
Окупљенима се обратио и градоначелник Бијељине Љубиша Петровић, који је нагласио да борба тек почиње и да Министарство рударства и енергетике Републике Српске многе чињенице крије од јавности.
„Не дијелимо се на Бошњаке, Хрвате и Србе, већ на оне који истински воле ову земљу и желе је овако лијепу оставити нашим покољењима, и на оне који не воле ову земљу и желе је прокопати, затровати, покрасти и отјерати народ с вјековних огњишта“, поручио је у истинском антиколонијалном тону.
У том смислу, здруживање масовних демонстрација против корупције и корпоративног рударења литијума у Србији с истим тенденцијама у Босни и Херцеговини представља једину наду против очигледних колонизаторских пројеката да цијели регион претворе у дистопијску пустару начичкану сабирним центрима за невољнике „погрешне“ вјере и боје коже. Колико савремено, у том смислу, звуче ријечи српског политичког мислиоца и великог борца против шовинизма Димитрија Туцовића, написане још почетком прошлог вијека:
„Балкански народи, сваки за себе, подвојени, увијек су представљали сламку у завојевачким вихорима на Балкану. Они су, распарчани, увијек били жртва тог продирања, било с југа на сјевер, било са сјевера на југ. А они ће и даље то бити, докле год остану подвојени, па чак и непријатељски расположени једни према другима, као што је то, нажалост, до данас најчешће бивало, упркос једне крупне и очигледне поуке коју нам је историја дала. А она је у овоме: свима нама на Балкану спас је једино у најтешњем удружењу, у најинтимнијем савезу. Тек тада бисмо ми били у стању да рационално и за себе експлоатишемо блага Балкана, умјесто што их предајемо на милост и немилост пљачкашкој експлоатацији француског, њемачког, енглеског, аустријског итд. капитала. А та блага нису незнатна. Она су веома разноврсна, она су неизмјерна.“
За савладавање ове лекције још увијек није касно, али поправни испит више неће бити могућ.