Zaovine (Bajina Bašta)

Заовине су право планинско село, село планине Таре. На истоку је највиши врх Милошевац. Брда око Коњске Ријеке, Вежање, Коњевића Ријеке, Рујевца и других рзавских притока сва су у горњокредном за културу села богатом кречњаку. Брда изван села су под четињарском шумом, ненасељена, ретко, као Чемеришта и Збориште, под суватима и закосима.

Око села су узвишења: на северу Батура, Црвена Стијена, Сјеник, Омар и Чемеришта, на западу Дуги До, В.Столац, Козји Рид, Власната Главица, Дикава, Јањач, Плоча, Гостиљ, на југу Филипово Брдо, Запоље, Запољска Главица, Тетребица и Полом, на истоку Махнита Раван, Метаљка, Крња Јела, Секулић, Љуто Поље, Добро Поље, Гавран, Милошевац, Кршњанска Глава и Рзавом расцепљени Полом, који се на овој страни зове Ђеруша. Заовине имају ове реке и речице (потоке): Бели Рзав, Ђурђева Ријека, Вежања, Штуловица, Ђуловац, Берански Поток, Коњска Ријека, Ђаковац, Змајевац, Поповића Поток, Полошница. Општи извори су: Врело, Миликића Чесма, Игњовача (а и стена се зове тако по некаквом Игњату Игњи), Корита, Уремовац, назват по спахији Уремовићу, који је био из Босне, Хајдучка Вода, Васина Чесма и Вучковац (назват по Вучку, предузимачу школе)…

Заовине су типско старовлашко село. Куће су без окућница, на каменитим изнетим хумићима, без воћа, зграда, ограда и путева. Мале групице зову се по презименима родова и тако имамо у Коњској Ријеци Горње и Доње Кремиће а у Ђурићима опет разне Ђуриће. Велике махале, готово прави засеоци, овог села су: Коњска Ријека, Рујевац, Бјелуша, Гај, Баре, Филипово Брдо, Коњевићи, Старо Село (зову га и Старе Заовине), Којадиновићи, Брезовица, Вежања, Заовине и Ђурићи испод Милошевца, Врањака и Тетребиве и све до близу Кршање у Мокрој Гори.

Трагова старих насеља има на све стране а има их и загубљених. Коњевићи су под Плочом и Павловом Косом и Караклијама пуни старих гробова, рбина и ридина. На Плочи су живели неки Ковићи, о чијем се богатству у стоци много причало. Врло је вероватно од ове породице и онај бесни богаташ Стеван Ковић, чије је име запосао Милан Ђ. Милићевић.

На Запољу, јужно од Гостиља, били су бојеви у 18 веку, а ту је 1809 године водио борбе са Турцима војвода Милан Обреновић. Прича се да је било, нарочито на нашој страни испод карауле, много становништва, и да се одавде одселило још у 16 веку преко Дунава у Банат. Да ли је Јован Зепоља, познати угарски племић из 16 века родом из овог краја, не сме се тврдити, ма да и данашње Запоље опомиње на велика насеља.

У Вежањи на више места дају се видети општа стара гробља. Таква су гробља растурена по сваком крају и одвојена од данашњих. У Старом Селу, на ушћу Вежање, прича се да су биле две старе породице, чија се презимена погубила и које су се одселиле низ Дрину у босанску Посавину. Данас нема старих родова, најстарији родови једва да су старији од 250 година.

Први стари заовљански род су Челиковићи. Некакав немирни и врло богати Јездимир Челик (до 1914 године најпознатији и најугледнији Заовљанин, врло окретан старац Никола Божић, познатије Никола Шарац из Вежање, пореклом Челиковић, причаше за свога претка, да су га Турци прозвали Челиком, што је био нека особита снага, зубима секао стакло, рукама ломио челик, по мразу и леду ишао го и бос. Био је неко чудо од снаге), родом из Тепаца у Тари, због заваде са домаћим Турцима, сиђе се са два брата до Пљеваља, у намери да ту остане. Турци Пљевљаци прокажу га и он ноћу пребегне и спусти се Вишеграду, одакле дође у Крагујевац у Тари и ту се реши да остане. Није му се свидело него преко Коњевића превали у напуштено Старо Село и изнад њега се насели. Још ту се подели са браћом, он остане на том месту, а оба брата придигну се на извор Рзава у Бјелушу. Од њих су се многи иселили; селили су се низ Дрину, ка Ужицу и даље, а има их и по градовима. Ово је данас најпознатији заовљански род по плодности и брзом размножавању и сталном исељавању. У селу су данас у Гају, Вежањи и Бјелуши под презименима: Челиковићи (готово сви), Јездићи и Божићи (25 к.; Св. Ђурђе).

– Ђурићи. Поп Ђуро Дробњак, а и Самоук (Покојни Прота Милан Ђурић из Ужица, родом из овог села, и из ове гране, која је давала свештенике и калуђере, причао је, да се његов прадеда звао Јован Самоук, и да је то овај Јован, чији су синови били свештеници и калуђери у: Рачи, Пустињи, Ћелијама, Петњици и Благовештењу. Јованов син Милан био је његов прадеда. У Ђурићима сви имућнији и истакнутији људи ретко да су неписмени, раније су били самоуци. У Петњици до 1917 године живео је и дубоке старости дочекао, врло блиски сродник проте Ђурића Матија Самоуковић. Матија није има никаквих школа, није се нигде макао из свог села, али је у писмености толико достигао, да је у своје доба све изненађивао. Радо је читао, па је под старост научио у цркви певати и свештеницима бити од сваке рукопомоћи. Овај Матија обратио ми је у своје време пажњу на једног свог сродника у ужичкој Јежевици да је био као он), дошао је преко Пљеваља непосредно у ово село из села Петњица у Дробњацима; дошао је да попује овом селу и другима око њега. Са поп Ђуром су дошла и два његова рођена брата: Трифко и Костадин. И Ђура се прво настанио у Старом Селу међу још затекле старе неисељене родове, али једно због тескобе, а друго због тога да буде што ближе цркви у Кршањи, у Мокрој Гори, коју је опслуживао, изађе са браћом из Старог Села и спусти се ниско низ Рзав, држећи се његове присојне стране и већ напуштених насеља. Још се ту поделио са браћом и од себе их отурио, а он остао на најбољем месту. По њему се сви његови потомци почну звати Ђурићи и Самоуковићи, па се по том имену скоро 200 година зове и овај крај Заовина Ђурићима. Овај велики род брзо се множио и повећавао, дао је многе калуђере и свештенике, дао је вредне раднике и привреднике. Ђурићи у Карану, Јежевици, Трнави и Каленићу од овог су рода. Тек од пре неколико година престали су поповати. Ђурићи су данас највећа махала подељена на 7 мањих џемата, и то су: Ђурићи-Спајићи (од Спасоја, Спаје), Ђурићи-Поповићи (од првога Ђуре), Ђурићи-Граховци (по брду Грахову), Ђурићи-Веселиновићи (на Полому), Ђурићи-Радовановићи (на Врањаку), Ђурићи – Трифковићи (по старом Трифку) и Ђурићи –  Костићи (по унуку старог Костандина)до Кршање (укупно 38 к., Св Ђурђе.

– Којадиновићи. Којадин Бучовић из Риђана код Никшића живео је у великој задрузи од 70 чељади. Али се деси, да један од његових унука убије на Божић Турчина. (О томе се прича овако. Једне године, у очи Божића, у његовој се кући пекло седам печеница. Печенице су се пекле у пољу и око зграда. Чим би била готова, уношена је у зграде и усправљана уз брвна. Никшићки Турци нису радо гледали једног од Којадинових синова, с њиме су стално били у свађи и готово нису ни говорили. Један од Турака опклади се у друштву са једним од својих другова, да ће отићи Којадиновој кући, да ће се прикрасти, ући у зграду, наћи печенице, одсећи плећке са једног брава, једну сам појести а другу донети у Никшиће. Турчин се заиста прикрао и несмотрен упао у зграду и осекао плећке. Уместо да се одмах врати он се увукао дубље и склонио се да једе. У тај мах и последња печеница била је готова, дигнута с ватре и пренета у зграду. Милорад, унук Којадинов, који је све ово свршио, спази Турчина и без икаквог питања распали Турчина неким оплавком иза врата и на месту убије. Оде и све ово јави оцу, а овај изађе пред деду и све му исприча, шта се десило) Којадин без икаквог размишљања још у зору, лицем на Божић, напусти кућу и крене са целим народом. У Мокрој Гори остао је преко зиме, али се с пролећа у договору са поп Ђуром, који је већ био и његов поп, подигне у Заовине, где му се особито допадну Баре. Он од себе одели сина Радашина и удову снаху Јелицу и насели их у Заовинама, а он се врати у Мокру Гору и те зиме и умре. Из Мокре Горе један му се од унука сели и оде Крупњу и тамо се насели. И из Заовине и Мокре Горе доста се селило ових Којадинових потомака, који се у Заовинама сви зову Којадиновићи, а у Мокрој Гори и Бучовићи и Којадиновићи. Којадиновићи по Заовинама данас по џематима зову се: Мандићи (у Гају), Јеличићи (под Запољем), Радашиновићи (над Вежањом) (32 к; Св. Стеван). Којадинови потомци у оба села су: високи, кракати, плећати, врло брзи и страсни ловци, притом су благе и мирне нарави.

Познији су родови, досељени на 50 и више године после ових првих: Печенице, Рајаци и Караклије.

– Печенице (10 к; Св. Арханђео) су од Гусиња сишли у Коњевиће, дошли на место старих Коњевића, који су се низ Дрину иселили тамо негде у Мачву или преко Саве. Они су узели источни део Коњевића, данас су више јапијари и мало се селе.

– Рајаци (12 к; Св. Никола) су од Плава, сишли истодобно уз Печенице и усели леву страну Коњевића тако да су им и онда и данас куће поред саме границе од 1912 године.

– Караклије, Караклајићи (23 к; Св. Никола) су овде од Шареника с Јавора, иначе од Бијелог Поља и даље из племена Куча. Овде су у Србији или хајдучке или свештеничке породице. У Заовине су дошли два хајдука: хајдуковали по Босни и кад се заситили, населили се по дну Коњевића и испод Дикаве. Од њих су данас вредни радници, добри привредници и предузимачи. Има их доста низ Дрину и око Ужица, и сви су из овог села.

Нешто су познији родови: Миликићи, Јелисавчићи, Марићи и Игумановићи.

Предак Миликића (10 к; Св. Јован) је од Пријепоља, дошао као слуга у Челиковиће, ушао у кућу некој одиви од Челиковића, изашао у Рујевац и тамо створио читав крај.

– Јелисавчићи (22 к; Св. Јован) из овог села, познати у целој ужичкој области због хајдуковања свога претка Павла, дошли су из Биоске. Они су на хвали као хитри довитљиви, брзи и одлучни људи, на цени су као лепи, чисто обучени и кицоши. Свуда се добро држе и чувају између себе, радо се селе и одају занатима и трговини.

– Марића у Тетребицама међу Ђурићима и изнад Којадиновића у Барама испод Запоља, дошли су од Горажда, данас чине земљораднички и снажан род (15 к; Св. Ђурђе).

– Игумановићи у Старом Селу пореклом су из средине Пиве. Некакав предак њихов, Милисав, звао се Игуман и по њему се потомци прозову Игумановићи, а зову се и Лазићи и по другим презименима (16 к; Св. Никола).

Још познији досељеници су: Николићи, Кремићи, Попадићи, Станишићи и Митрашиновићи.

– Николићи (12 к; Св. Јован) су од Месића, близу Рогатице испод Филиповог Брда. Овде су дошла два брата, Мирко и Јован, населили се на имањима и кућама старих Ковића. Јовов је син Филип, који се много прочуо због богатства, те се Николићи и данас увршћују у најимућније Заовљане поред суседних Марића. И они су се много селили из овог места.

– Кремићи су преко Чемеришта прешли у Коњску из суседног села Растишта, дошли су на своја имања и данас их има у врху и по дну коњске (6 к.; Св. Никола).

– Попадићи (4 к.; Св. Ђорђе), прозвати по мајци, удовици попадији, која је са четири ситна детета побегла однекуда од Прибоја и дошла у службу некоме од Марића. – Попадија је имала уза се неког верног слугу Цвију Станишића, и овај оде у службу Марићима, ожени се и остави потомства Станишића (и Цвијовића; 6 к.; Св. Ђорђе).

– Митрашиновићи у Ђурићима и под Врањаком од Вишеграда, дошли су као слуге попова Ђурића (3 к., Св. Јован).

У најпозније досељенике увршћујемо:

Војислајевиће у Рујевцу из Дубока у Босни (4 к., Св. Ђурђе).

Новаковићи у Николићима су из Перућца (2 к., Св. Ђурђе).

Јовичићи у Божићима су из Јагодине (2 к., Св. Јован).

Милићевић у Печеницама из Јогаштице (Св. Арханђел).

Лазић у Игумановићима из Пилице (Св. Марко).

Ковачевић у Тетребици из Мокре Горе (Св. Илија).

Лазаревић у Запољу из Добруна (Св. Ђурђе).

У Заовинама има 22 рода са 246 домова.

П.С: Заовине су имале 248 становника 1834 године, 1.715 становника 1948 године и 263 становника 2011 године, у томе једно дете узраста до 5 година (ниједно од 5 до 10 година), уз просечну старост од 62,6 година.

Љубомир Павловић „Соколска нахија“ стр. 365-370