Vojkovići (Republika Srpska)

Положај. – Махала Војковићи лежи дијелом у равници, а дијелом у осојној страни на сјеверо-источном подножју Игман-планине. Куће су подијељене у више група. Једне су у равници око ријеке Жељезнице, која долази с источне стране сала, и протјече сјеверном страном кроз махалу, друге су удаљене од те ријеке у равници и при страни осојној.

Ријека Жељезница плави и сноси оранице и ливаде у оном дијелу махале куда протјече. Надолази сваке године у прољеће, кад се снегови топе, и тада је врло валовита, а кад и кад и у јесен. Кад год тако надође рови њиве и сноси, те чини штету. Вјероватно је да су се куће због тога у тим крајевима некад морале помјештати (И данас је кућа Ристе и Јове Кокота управо на самој ријечној обали коју је вода поткопала, те ће, ако вода не узме други правац, морати бити премјештена. У овој је махали клима доста топлија него ли у околним селима).

Извори. – У овој махали има само један извор, на источној страни изван села, звани Пиштала, којим се једино чобани служе. Сељани, пак, пију воду са бунарова који су између кућа доље од ријеке Жељезнице. Ови су бунарови дубоки, озидани, с изворском водом. Куће блиће ријеке пију ријечну воду.

Земље и шуме. Махала Војковићи има прилично много земље за обрађивање, већим дијелом груписане у селу око кућа, али има је и мало даље од села, у пољу око ријеке Жељезнице. До најдаље њиве у томе пољу нема ни четврт сата. Мјеста, гдје су њиве, зову се: Есперача, Поткуњице, Гувништа, Накло, Црквишта, Под-Илињача, Радуловац и Луке. На овијем њивама сију сељани највише јечам, пшеницу озимицу, зоб, кукуруз и проху. Родност је ових земаља доста слаба и неједнака. Њиве око кућа и изван села Поткућице мало су родније, јер имају мало више црнице, а и више се гноје, али је тих њива врло мало. Њиве око реке Жељезнице и по пољу пјесковите су и врло плитке, те се морају чешће гнојити, најмање сваке треће године. Уз то још радо трпи кишу и на сушној години жито сасвим изда. Кад највише роди једва да се сјеме ушестостручи, а кад изда година једва да се сјеме извади.

Све су земље у махали Војковићима чифлучке, и за њих кмети дају агама и беговима од жита и поврћа трећину, а од сијена и воћа половину.

Махала Војковићи има испаша у непосредној близини око села: по странама Игман-планине, по Игман-планини до Бјелашнице, 3 сата од села, и по Илињачи и Младичким Брдима, јужно и источно од села. Сељани имају испашу у Игман-планини, на мјесту званом Лисички Стан, гдје љети изгоне стоку. За ову испашу не плаћају никаква пореза и ако је уписата као државно власништво. Осим тога Војковићани имају чифлучких чаира по Игман-планини, на мјестима: Поду, Бјелашин, Грабовачи, Гувништима, Сировцима, Врховима, Сарачевцу, Брезовим Долинама и Кечиним Долинама. До тих чаира далеко по 1-3 сата.

Најглавнија је саљанима шума у Игман-планини, која је већином четинарска, али у њој има и буковине, брестовине, јаворовине, а по странама изнад села има љесковине и грабовине. У тим шумама сељаци сијеку дрва за огрјев, јапију и дрва за продају у Сарајеву.

Тип. – Ова се махала дијели у више група кућа, са посебним именима, као: група у осојној звана Накло и Под Накло, друга у равници, подаље од ријеке Жељезнице и око ријеке звана Војковићи. Средина села зове се Луке, сјеверни крај Под-Илињача, а западни део села зове се Радуловац. Ове су групе једна од друге раздалеко по 5-10 минута. Између кућа Под-Илињачом, у Луки и Војковићима растојање је 50 негде и 300 корака, а растурене су без реда око сеоских улица и саме за себе далеко од улице. Ближе куће у групи обично припадају једној породици. Крајеве, пак Радуловац и Накло чини свега по једна кућа. Куће су обично подизате ондје гдје су јој најближе земље њена чифлука и гдје је најприступачнији прилаз стоци, да не би чинила штете осталим чифлучким земљама.

У махали Војковића имају свега 23 куће и 2 чардака, и то у Наклу 1, Под Наклом 3, Луки 2, Радуловцу 1 и Под Илињачом 3, а остале су у Војковићима.

У селима ове махале било је и већих задруга, данас од већих задруга има само једна са 20 чељади.

Имена мјеста. У врх села Војковића, у башчи Ристе и Јове Кокота, на једном старом гробљу има један велики камени крст и близу овога два мрамора. Народно предање прича да су под тим мраморовима укопати некакав Војко и Војковица. По томе Војку вели се да је село прозвало Војковићима. За тога се Војка прича да је био старјешина овом селу. – За Радуловац се нагађа да се тако зове по неком Радул-бегу, чије је то мјесто било.

Старине. – Од старина има поткућница Јове Кокота близу војковачког гробља, остатака неких зграда, а тако исто и на мјесту гдје су данас куће и башче Јове и Ристе Кокота. Ту је изоран један врло лијепо отесан камен 0,80 дуг, а 0,50м широк, облика шире ћулсије (наслоњача) под каквим великим стубовима. У тој њиви при орању наилази се на остатке неких камених зидина и комађе земљаног посуђа жућкасто обојена. По причању сељака ту је некад била црква. Ту су у близини били конаци паше Дефтедарије, а тако и поменути гробови Војка и Војковица. Још има на западној страни близу овога села град Илињача, а на источној страни, уз ријеку Жељезницу једна развалина на једном узвишеном бријегу, више села Крупца. Народ прича да је ту некад био град, који се звао Мајдан и да се ту некад купила чаршија.

Остатака од старих гробаља има на 3 мјеста. Прво је у врх села Војковића крај друма  којим се иде у село Крупац, у башчи Ристе и Јове Кокота, управо при обали ријеке Жељезнице. На овом гробљу има један камени стари крст, висок 1,80м, широк 0,54 и дебео 0,27м, са одломљенимједним крилом крста при самом врху (Прича се да је то палом с коња одбио паша Остојић из оближњег села Остојића. За овај се крст прича да је више пута падао, што сељаци сматрају као знак поплаве, од које би се сачували пошто би га увек исправили). На 12 корака од тога крста на друму имају 2 мрамора, на растојању од 1м., окренута истоку. Оба су добро очувата и имају форму саркофага, а у подножју (једноман) отесане широке плоче. Површина је лијевог врха, 0,54, а деснога 0,72м. Лијеви је без икаквих знакова, а на десном и прочељу има полумјесец окренут горе и усјечена процвала ружа изнад мјесеца. Ово су помињати гробови Војка и Војковице. На овоме се гробљу због плављења воде указују гробнице с каменитим оклопницима, једноставним с једне и друге стране колики је гроб (по 1-1,5м.), што је ријеткост, јер су старински гробови обично озидани и поклопљени плочама поклопницама, а ови су склопљени од тих склопница, као што су данас по планинским селима од великих
подница. Крај овога гробља били су некад велики конаци паше Дефтедарије, највећег потурице свога времена, који би могао бити и потомак тога Војка. Друго гробље са старим мраморовима јужно у селу Војковићима, у поткућници Јанка
Кокота, крај пута. Ту има 7 великих мраморова зарслих у земљу. Међу тим мраморовима има ј један старински крст доста дебео, висок до 60цм. На овоме крсту има неки нечитак натпис. Треће је гробље са старим мраморовима, сјеверно
од овега, у њиви Николе Лубуре. Ту имају три мрамора тако у земљу зарасла да им само површина вири.

Да поменем још и стари пут из Которца за Војковиће, Крупац, Пресјеницу и даље у Херцеговину, који води испод Илињаче покрај воде Жељезнице. Туда се налазе трагови старе калдрме која је доста широка и од крупна камена. Још причају да је ту негдје била и камена ћуприја на Жељезници, али јој се данас ни трага не зна.

Постанак села и поријекло становништва. – Према набројаним многим старинама види се да је ово село било насељено од давнашњих времена, можда некад чак насељеније него и данас. Старину насеља потврђује и народно причање о Војку. Још су овдје 1780-1785. били конаци паше Дефтедарије. Прошлост је овога села, као и осталих оближњих села испод Игмана, везана за прошлост Которца.

Данашњи су становници у селу: Сикиме, којима је прађед Ристо Сикима доселио из Дабра, котор Столац, на Осијек на годину прије велике куге. Преселио се због тога што је тамо убио у сусједству неког потурицу који је хтео да силом обешчасти једну дјевојку у његову селу, те је са женом и дјецом побјегао бојећи се крвне освете. Из Осијека се ова породица преселила у Крупац, а одатле у Војковиће, гдје живи више од сто година. Славе Св. Ђорђија. – Лукићи и Васковићи, једна породица, досељени у Босну прије 200 године (опширније у опису Лукавице). Славе Св. Николу. – Шешлије су старином из билећког котара, адакле се прије 120 година доселио Станиша шешлија са женом и дјецом и малом у село Грлицу на чифлук, пошто на старом мјесту није имао земље за обрађивање. Из Грлице се ова породица касније одселила у Пазарић, а из Пазарића у Војковиће, гдје су се подијелили и једни отишли у Бјелогорце (котар Сарајево), а ови живе овдје има близу 100 година. Славе Св. Луку. – Кокоти су старином из билећког котара, гдје су исто вако звани. Отуд се доселио пре 150 година Зелен Кокот за женом и дјецом и то најприје у Пазарић. Побјегао је због крвне освете, јер је обијеђен за убиство једног сељака из тога села који је јадне недјеље погинуо на збору код сеоске цркве. Из Пазарића се ова породица преселила у Црнотину, а из Црнотине у Војковиће прије 120 година, гдје их сада има више кућа. Славе Св. Николу.  – Голубовићи су старином из села Колешка у котору невесињском. Старином су се звали Ковачевићи. Прађед данашњих Голубовића доселио се на чифлук у Умчане, а одатле у село ласицу, гдје су се намножили, издјелили се, и једни остали у Ласици, а други дошли у Војковиће. Они што су остали у Ласици на Млакви зову се и данас Ковачевићи, а ови су се прозвали Голубовићима што су им ђеда, док је мали био, звали голубом, па му то име и остало. Славе Св. Аранђела. – Шеовци су се доселили из Пресјенице прије 90 година (опширније у опису Грлице). – Авлијаши су старином из Бањана у Црној Гори, гдје су се звали Томанићи. Прађеди данашњих Авлијаша дошли су у Босну прије 150 година као најамници у паше Дефтедарије у Војковићима, у авлији пашиних конака, по чему су овако и прозвати. Доцније су се намножили и раселили, те их данас има и у Крупцу, Раковици, Зенику и Сарајеву. Славе Св. Јована, прислужују Св. Саву. – Лубури су старином од Грахова у Црној Гори, одакле су се доселили у Риђане у Херцеговини, гдје су старо презиме Вујачића замијенили новим Риђани. Одатле су се преселили у Риоце опет у Херцеговини, гдје су остали дуго времена, намножили се и опет по свијету расули. Од њих су се послије велике куге доселила ти брата у Босну, и то по једнима, на Ковачевац, а по другима на Стањевац. Од те браће су данашњи: Лубуре, Станојевићи, Божићи, Кртолине и Гавриловићи. Лубуре су од браће Павића и Мате. Мате је имао синове: Митра, Филипа, Илију и Зелена, а Павић: Гашу, Игњата, Трифка и Јову, и од њих су се намножили Лубури, те их, сем у Црепљанима и Војковићима има још у Крупцу, Кобиљ-Долу, Раковици, Мишевићима, Которцу и Сарајеву. Славе Св. Николу, а прислужују Петров-дан. – Мићићи су се доселили из Которца од тамошњих Мићића који су старином из Зете у Црној Гори. Овако су прозвани по прађеду Мићату, а старо им је презиме Бошковићи. Не зна се од кад су у овом селу. Славе. Св. Николу. – Милидрази су старином из Љескова Дуба у  Херцеговини (опширније у опису Грлице). Слеве Св. Николу. – Јоцовићи су такођер однекуд из Херцеговине, одакле им се досели дјед прије 100 година у Војковиће и ту
најприје направио колибу и надничарио. Свале Св. Аранђела. Зељаје су старином из Ситнице, котар Коњице, одакле су прије 150 година дошли у Војковиће, гдје су се намножили и издјелили, те се једни одселили у Осјек Славе Св. Јована. – Шекари су такође из Херцеговине, и у родбинској су вези са Милидразима. Ништа се не зна о времену и узроку њихова доласка. Славе Св. Ђорђа. – Милићи, звани још и Шмаци, старином су из Старог Влаха, одакле су се доселили прије 120 година у Војковиће као мајстори. Ту су се намножили и раселили. Славе Св. Краља Дечанског. Можда су и Бандуке на Мишевићима од исте породице, пошто су из истог краја и једнокршњаци. – Рудуљићи су из Херцеговине, гдје су им се стари звали Тељевићима, а садањим су именом прозвати што им је мајка била из Рудина. У Војковиће су се доселили прије 80 година. Славе Св. Аранђела. – Тадићи су дошли у Војковиће из Рудог крај Вишеграда. Овдје су се умножили и раселили по Вучјој Луци и Биоску, те данас од њих има само 1 кућа у Војковићима. Славе Св. Николу.

За Војковиће је гробље у сред села, крај друма Сарајево-Трново.

Српски етнографски зборник, Књига једанаеста, Поп Стјепо и Владимир Трифковић: Сарајевска околина, Стр. 140-145

П.С. Војковићи су део општине Источна Илиџа те нису пописани као посебно насеље (мада их гогл мапс јасно уцртава са припадајућим атаром).