Топлица и Добрич

Према књизи Вујадина Б. Рудића „Становништво Топлице“ – издате у склопу књиге „Топлица и Добрич“ – едиција „Корени“

У насељавању Топлице после ослобођења од Турака специфична је просторна дистрибуција досељеника. Досељеници из Црне Горе, затим Косова, Ужица, Сјенице населили су се углавном у јужном и југозападном делу Топлице (први регион). Досељеници са Копаоника, затим са Косова, Жупе и Расине населили су се у западном и северозападном делу Топлице (други регион). Досељеници из долине Јужне Мораве, Власине, Црне Траве – гранично подручје према Бугарској – и Бугарске населили су се на простору Белољина до Добрича (трећи регион). На овакав распоред досељеника у другом и трећем региону био је одлучујући фактор близина и начин живота и рада емиграционог и имиграционог подручја. Насељавање Црногораца у јужном и југозападном делу Топлице имало је и војнички карактер, јер се ова територија налазила на граници према Турској, а Црногорци су били навикнути на борбе са Турцима.

На терену Топлице запажају се извесне разлике у економском, културном и језичком животу становништва. Те разлике су условљене регионалним пореклом становништва. Другачије ради, привређује и живи досељеник из Црне Траве, а другачије онај из Црне Горе и Сјенице. Разлике су изражене у знатној мери, јер су по много чему различите и географске средине одакле су се доселили, те се због тога и јављају различити облици привређивања, начини становања и уопште економског и културног живота.

Јужни обод Топличке котлине (први регион) претежно насељава становништво досељено из Црне Горе, са Косова, Копаоника, околине Титовог Ужица, Новог Пазара и других крајева граничног подручја између Србије и Црне Горе.

Растовнице је типичан пример сеоског насеља у Топлици које је после ослобођења од Турака, 1878 г, насељено становништвом из Црне Горе. Први досељеници из Црне Горе били су Павловићи, са Чева. Они су се доселили 1878г. Данас Павловића нема у Растовници. Последња породица одселила се из Растовнице 1945г. Данас Павловићи живе у Бериљу, Прокупљу и Београду. То је позната породица, из које потиче народни херој Ратко Павловић Ћићко. Радојевићи су дошли 1882г, а даљим су пореклом из Бјелопавлића (Црна Гора). Булатовићи су из Роваца (Црна Гора), а досељени су у ово село 1904г. Џогановићи су из Никшићке жупе. Неко време су живели у околини Чачка. У Прокупље су се доселили 1898, а у Растовницу 1904г. Рогановићи су из Црне Горе дошли у Растовницу 1904г. Мрваљевићи воде порекло од Турчиновића, из Велестова. Доселили су се у Растовницу 1904г. Војиновићи и Николићи су досељени 1904г са Чева. Кнежевићи су из Бањана (Црна Гора). Најпре су се, 1906г, доселили у Балчак, а затим у Растовницу. Копривице су из Бањана; дошли су 1904г, као и Милутиновићи, који су из Мораче. Булајићи су досељени у Растовницу 1911г, из Вилуса. Према причању Јована и Бранислава Булајића, даљом старином су из Куча. Поповићи су из Братоножића (Црна Гора). Старо презиме им је Грујићи. Презиме Поповићи су добили у Топлици. Извесно време су живели у Мердарима, а у Растовницу су се доселили у 1911г. Данас их нема у овом насељу. Девићи су из Васојевића, из околине Иванграда. Неко време живели су у Краљеву, а 1904г доселили су се у Растовницу. Митрићи воде порекло од Огњановића из Пиве; дошли су 1911г. Данас Митрића нема стално настањених, али је у њиховом власништву непокретна имовина. Савовићи воде порекло из Бјелопавловића; доселили су се 1912г. Иван Мартиновић дошао је са породицом у Растовницу из околине Никшића. Он има шест синова. Најпре се његова кћер удала за Милутина Џогановића, па су се 1966г и они доселили. Никола Вуковић доселио се из Јабланице у Растовницу 1968г.

Становници Пасјаче пореклом су из Црне Горе. Доселили су се после ослобођења  Топлице од Турака 1878г. Бошковићи су пореклом од Кадића. Ово презиме добили су по претку Бошку. У Пасјачу су се доселили 1880г. Црну Гору су напустили због тога што је њихов рођак Тодор Кадић убио кнеза Данила 1860г. Пореклом су из Бјелопавлића. Пејовићи и Богдановићи такође су из Бјелопавлића. Мировићи су досељени из Пипера. Старо презиме им је Љумовићи. Милошевићи су из Роваца, Радуловићи су из Мораче, а Кривокапићи из Цуца.

У Бериље је одмах по ослобођењу од Турака почело да се насељава српско становништво. Тако су се, према причању Вукадина Митића, у ово село доселила два Митића 1884г, од којих су пореклом данашњи Митићи. Године 1878 у Бериље се доселио војвода Пеко Павловић, прослављени јунак босанско-херцеговачког устанка 1875г. Павловићи су пореклом од Николића, са Чева. Даљом старином су из Озринића. Добили су презиме по оцу Пека Павловића, Павлу. Томановићи су Катуњани, из Цуца. У Бериље су дошли 1878 године. Из Црне Горе доселили су се Радојевићи, Вучуревићи, Вучковићи, Андрићи. После ослобођења Топлице досељени су Пауновићи, Видојковићи, Младеновићи, Тасићи, Стаменковићи и Миловановићи.

Око 70 домаћинстава ромског порекла живи у Бериљу. Тај део Бериља назива се Лингурски. Они говоре румунским језиком. Према њиховом тврђењу, у Бериље су се доселили пре Павловића. Највероватније је да су се доселили после Митића и Павловића, али углавном су били међу првим досељеницима. Њима припадају следеће породице: Станковићи, Дунићи, Динићи, Васићи, Јовановићи, Митровићи, Марковићи, Николићи, Недељковићи, Ђорђевићи и други. Њихова презимена раније су била другачија, а касније су трансформиссана у српска. Насељени су на улазу у Бериље са источне стране.

Становништво Белог Камена је српског, црногорског и ромског порекла. Кулићи су досељени из Пиве 1916г. Раније су живели у Гајтану, Бреговини и Статовцу. Николићи су досељени из Чева 1906г. Тада се на Бели Камен доселио Николић Ристо са шесторо деце. Према казивању Бошка и Божане Николи, до Ниша су дошли возом, а пешке до Белог Камена. Данас одржавају везе са родбином са Чева. Узајамно се посећују и својатају. Зечевићи и Беговићи су досељеници из Црне Горе. Из Новог Момчилова 1962г доселио се са породицом на Бели Камен Радован Николић. Године 1958 из Балчака је са породицом дошао Владимир Николић. Поред њих, на Белом Камену живе Савићи, Стаменковићи, Младеновићи и други, као и неколико домаћинстава Рома.

Становници Балчака углавном су пореклом из Црне Горе. Чупићи су Катуњани из Загарча. Осам домаћинстава се доселило на Балчак 1903г. Сада живе у Видовачи, Бериљу и Прокупљу. Вучетићи и Пејовићи су Катуњани. Доселили су се у Балчак 1904г. Влаховићи су досељени из Мораче 1905г. Марковићи и Кнежевићи такође су пореклом из Црне Горе. Доселили су се у Балчак 1906г. Стојановићи су од Лучића. Ово презиме су добили по деди Стојану. Доселили су се у Балчак 1909 године. Перовановићи су дошли из Братоножића 1927г. Црногорског су порекла и Вучинићи, Алексићи и Мркојевићи. Породице Миленковића, Симоновића и Илића доселиле су се у Балчак из Требиња, код Куршумлије 1961г. Живко Ђорђевић са породицом је дошао из Подујева 1960г. Са Косова је и породица Бранка Стојковића.

После ослобођења од Турака, Бучинце су населили досељеници из Црне Горе. Пешићи су из Бјелопавлића. Старо презиме им је Кадићи. Извесно време живели су у Турској и Бугарској. У Бучинце су се доселили 1888г. Велимировићи су из Васојевића, из околине Иванграда. У Бучинце су дошли 1888г. Данас их има око 10 домаћинстава. Радојевићи су из Васојевића. Породице Ковачевића, Шорбајића, Перовића и Ивановића су пореклом из Црне Горе.

Видовачу су почели да насељавају црногорски досељеници после 1900г. Из Грахова су досељени Булајићи (1904) и Копривице (1906г). Стојановићи су Лучићи. Досељени су у Видовачу и Балчак 1909г. Према причању Вукашина Вујачића, они су дошли из околине Никшића 1918г. Шарци су досељени из Пиве 1920г. Из околине Пећи 1925г дошли су Јовановићи, Стојановићи и Радуловићи, а Ристићи 1908г. Јоксимовићи су црногорског порекла. Доселили су се у Видовачу из Југовца код Прокупља 1920г. Из Пиве су пореклом Благојевићи, који су се доселили 1920г, Гутовићи 1923, Јовановићи 1927, Ушћумлићи 1928г. Стојановићи су се доселили из Кућа 1927г.

У Добротићу живе Церовићи, Радојевићи, Вуловићи, Бандуци, Ивезићи, Никачевићи, Миладиновичи, Чоловићи и Милосављевићи. Церовићи су досељени из Боана, црногорског племена Дробњака. Најпре су дошли у Меровац, код Прокупља. Према казивању Вукашина и Станимира Церовића, Милосав Церовић доселио се на имање Миликића (нема данас њихових потомака у Добротићу) у Добротић 1900г. Имао је четири сина (Живојина, Вукашина, Радомира и Милорада). Данас Церовића има у Новом Момчилову, Меровцу, Добротићу, Прокупљу, Крушевцу и Београду. Радојевића нема стално настањених у Добротићу, али је у њиховом власништву непокретна имовина. Они су стално настањени у Прокупљу. Породице Вуловића, Бандука, Ивезића, Никачевића, Миладиновића и Чоловића називају се „Сјеничанима“, што указује да су пореклом из околине Сјенице, а вероватно даљим пореклом из Црне Горе. Међу њима има старих који говоре ијекавски, што такође указује на њихово порекло. Породица Милосављевића је досељена из Водица код Прокупља.

Становништво Селишта је пореклом из Црне Горе и околине Ужица. Данашњи становници Селишта доселили су се после 1900г. Међу њима има и оних који су рођени у Црној Гори (Крстиња Ераковић). Селиште насељавају Ераковићи, Килибарде, Ковачевићи, Савићевићи, Ћурчићи и Дакићи. Ераковићи су досељени из Бањана 1904г. Данас Ераковићи живе, осим у Селишту, у Прокупљу и Скопљу. Из ове породице је народни херој Сава Ераковић Страхиња. Килибарде су досељене из Бањана, 1904г. Њихови потомци живе у Прокупљу, Београду, Кучеву, Старој Пазови и Приштини. Године 1908 досељени су из Бањана Савићевићи. Из Грахова су 1904г досељени Ковачевићи, а Ћурчићи 1906г из околине Ужица. Дакићи су такође црногорског порекла.

Становништво Симоновца води порекло из Црне Горе и Херцеговине. Благоје Пауновић се 1918г доселио из Иванграда. Купио је земљу од Стева Шпадијера из Прокупља (пореклом Црногорца). Милић Ђукић се доселио са породицом из Иванграда, 1921г. Како није имао мушке деце, његово презиме се угасило. Његову земљу купио је Будимир Милићевић, који живи у Симоновцу. Девићи су досељени из Иванграда, 1921г. Два брата Пантовића, Јанко и Светозар, такође су из Иванграда. Данас њихових потомака нема у Симоновцу јер су се одселили у Прокупље и Београд. Радојевићи су се доселили из Бериља, а даљим пореклом су из околине Никшића. Купили су земљу од Војислава Чоловића, досељеника из Ужица. Из околине Гацког, према казивању Рајка Мандића, дошла су четири брата Мандића: Јован, Гајо и Новица 1938 и Крсто 1940г. Гајо је продао своју земљу Благоју Вучковићу, који се доселио из околине Гњилана (а даљим је пореклом из Херцеговине) и одселио се у Прокупље. Новица је продао своје имање Ђорђију Јоковићу, који је пореклом из Црне Горе.

Водице се налазе у близини Прокупља. Међу становништвом овог насеља нема досељеника из Црне Горе. Према предању, у Водице се пре 1878г доселио петоро браће са Копаоника. Били су у добрим односима са Турцима. Судећи и према имену засеока Равништу, становништво Водица је досељено са Копаоника. Данас у Водицама живе: Јовићи, Лазићи, Ђорђевићи, Јевтићи, Игњатовићи и други.

Доња Бејишица је насељена досељеницима из Црне Горе, из околине Ивањице и Сјенице. Дробњаци су пореклом од Караџића из Дробњака. Пре него што су се доселили у Топлицу, извесно време живели су у Сјеници, где су добили презиме Дробњаци. Доселили су се у Доњу Бејашицу 1878г. Досељеници из Сјенице и околине су: Пејчиновићи, Нешовићи, Коковићи, Саковићи, Павловићи и други. Већина их је даљим пореклом из Црне Горе. Поледице и Пешићи досељени су из околине Ивањице.

Горња Бејашица насељена је становништвом пореклом из околине Ивањице, а досељено је после 1878г. Из поменутог краја дошли су: Спасојевићи, Стевановићи, Бошковићи, Тошићи и Стојановићи. Стојановић Ивка (стара 85г) пореклом је од Нововића, из Васојевића.

 Буколорам је насељен становништвом из околине Ивањице, Сјенице и из Црне Горе. Пореклом из околине Ивањице и сјенице су: Стојановићи, Шарчевићи и Човићи. Дедићи су се доселили из Црне Горе у Васиљевац 1896г. Две године касније неке породице Дедића дошле су у Буколорам. Сада у Буколораму живе три домаћинства Дедића и једно у нишу.

Товрљане насељавају досељеници из околине Пећи и Сјенице. Према причању Момира Красића, из околине Сјенице доселили су се: Красићи, Петровићи, Бојовићи, Мрдаковићи и Петковићи. Неки од њих воде порекло из Црне Горе. Већина говори ијекавски. Шмигићи, Шапићи, Милетићи и Брајковићи досељени су из околине Пећи и говоре екавски. Први се називају „Сјеничани“, а други „Пећанци“, што је у вези са њиховим пореклом.

Обртинце, Широке Њиве, Крушевицу, Трнови Лаз, Ргаје и друга села према Житном Потоку насељена су досељеницима из Црне Горе и околине Сјенице. Милачићи, Комадине и Орбовићи, досељени из Црне Горе, живе у Широким Њивама, Мрдаковићи и Карапанџе у Ргајама, Дедићи у Обртинцима и други.

Пискаље је насељено после ослобођења Топлице од Турака. Први се у Пискаље досело Гаврило Коковић, из села Крсце код Сјенице 1878г. Имао је три сина: Михаила, Стевана и Радована. Данас у Пискаљу живи осам домаћинстава Кокоровића, и сви су пореклом од претка Гаврила. Осим Коковића, из околине Сјенице доселили су се Живковићи, Дробњаци, Стојановићи, Милисављевићи и Ђорђевићи. Нека од ових братстава су пореклом из Црне Горе (Коковићи, Дробњаци, Шошкићи и Ђеранићи).

Ђушница је пре 1878г била насељена Албанцима. У тапији (број 912, 10 април 1883, Прекадин) Добрице Циврића помињу се Албанци: Ђерима Салић, Салко Реџовић и Муслија Јусенковић. Они су поменутом домаћину продали своју некретнину. Данашње становништво је пореклом из Црне Горе, околине Ужица и Сјенице. Два брата Букумировића доселила су се из Сјенице. Из Црне Горе су дошли Шошкићи, из околине Ужица Палибрци и Циврићи, а Чојбашићи из околине Сјенице.

Прекашница је насељена становништвом чије је даље порекло везано за Црну Гору. Комадине су 1878г досељене у Прекашницу из околине Сјенице, а у Сјеницу су дошли из Васојевића. Од Комадина су, по причању Драгана Огњановића, Коматинићи, Огњановићи и Вуковићи. Нововићи су такође црногорског порекла. Поред наведених, у Прекашници живе Дурутовићи и Пешићи.

У Бресник су после 2878г досељене две породице: Ђуровићи и Конотеровићи.  Ђуровићи су из Бјелопавловића, а Конотеровићи су се око 1880г доселили у Бресник из Црне Горе. Њихов предак је побегао из Црне Горе због крвне освете. Не знају своје старо презиме. Ово презиме су добили од турске речи „конот“, што значи дрвена ведрица за воду. Њихов предак израђивао је ведрице и бачвице, што значи да им је презиме изведено од занимања.

Доње Точане је насељено после 1878г досељеницима са Копаоника, Косова и Црне Горе. Са Копаоника су досељени: Филиповићи, Анђелковићи, Миленковићи, Радовићи, Величковићи, Петровићи, Раденковићи и други. Међу њима има досељеника чије је даље порекло из Црне Горе. Шутановићи су дошли из околине Подујева, а Недељковићи из Бјелопавлића.

Горње Точане насељава становништво из околине Ужица. Пре ослобођења Топлице од Турака, било је насељено албанским становништвом. Из околине Ужица доселили су се Ђуровићи, Васовићи, Јеротијевићи, Коларевићи и други.

Горњу Коњушу насељава становништво пореклом из околине Ужица, затим Санџака и Црне Горе. По причању Мирослава Бојовића, они су досељени из Бојовића, код Андријевице. Најпре су дошли у Радовљево, код Ивањице. Нешто касније доселили су се у Прекадин. Године 1885 из Прекадина су се преселили у Горњу Коњушу, где данас живи 4 домаћинства. Поменути домаћин је најбољи пољопривредник у Топлици. Он на најсавременији начин обрађује земљу и служи као пример не само индивидуалним пољопривредним произвођачима него и друштвеним пољопривредни газдинствима. Марковићи и Живковићи су пореклом из Црне Горе. Марковићи су се доселили из околине Ужица, а Живковићи из околине Новог Пазара. Поред наведених, из околине Ужица доселиле су се следеће породице: Николићи, Милосављевићи, Златићи, Тодоровићи, Чојбашићи, Гагулићи, Аничићи и други.

Грабовница је, после ослобођења Топлице од Турака, насељена српским становништвом, пореклом са Копаоника, Косова и Санџака. Поред осталих братстава, у Грабовници живе: Ђорђевићи, Вукашиновићи, Шопићи и други.

Богујевац насељава становништво досељено са Копаоника, из околине Бруса, са Косова и из других крајева. Миленковићи су досељени из Ђерекара, Матовићи из Равништа, Радисављевићи из Папрдња, као и Милосављевићи и Маричићи, што значи да су све наведене породице са Копаоника. Цветковићи и Стаменковићи дошли су са Косова, а Ивићи из околине Бруса.

Становништво Крчмара је пореклом са Копаоника, Косова и Црне Горе. Са подручја Копаоника досељени су: Степићи, Радивојевићи, Николићи, Кузмановићи, Бошковићи, Гавриловићи и други. Из Црне Горе доселили су се Недељковићи (раније Аврамовићи) и Анђелковићи: први из Бјелопавлића, а други из околине Никшића. Са Косова су Бојовићи и Ристићи. Бојовићи су се иселили из Пећи због крвне освете. Даљом старином су из Васојевића.

Становноштво Пролома је различитог порекла, а посебно у последњој деценији због развитка Пролом-Бање. Ђиновићи су се доселили из околине Бара. Презиме су добили по баби Ђини. Из околине Бара отишли су у Иванград где су живели око 27г. У Пролом су се доселили 1878г. Ћурчићи су се доселили из околине Ужица, Салевићи са Косова и други. Пролом Бања прераста у веће бањско насеље. Већ има приближно 300 грађевински објеката прилагођених туризму. Један део становништва је стално настањен у Пролом Бањи, а други део само у току лета. Интересантно је напоменути да на Соколовици већ 25г живи Радован Максимовић са породицом. Његове крчевине су окружене густим буковим шумама.

Ђаке насељава становништво које се доселило са Копаоника, из околине Сјенице, Новог Пазара и Ужица. У Ђакама живе Радоњићи, Јевтићи, Пендићи и други. У селу сам наишао на становнике који, иако говоре ијекавски и имају ношњу сличну црногорској, сматрају да нису досељени из Црне Горе, мада нас наведене особине наводе на супротан закључак.

Становници слива Косанице пореклом су из Црне Горе, са Косова, Копаоника, из околине Ужица, Сјенице и Новог Пазара.

Зебицу насељава становништво досељено из околине Пећи и Ужица, као и из Црне Горе. Из околине Ужица дошли су Ивановићи, а из околине Пећи – Миладиновићи. Албијанићи и Ждраловићи су досељени из Црне Горе 1910г.

Иван Кула и Свињиште насељени су становништвом са Копаоника и Косова, из околине Пећи и Црне Горе. У Иван-Кули живе Петровићи, Димитријевићи и други, а у Свињишту – Рашковићи, Андрићи, Јовановићи и други. Рашковићи су се доселили из Мораче 1876г. Оба села су пре ослобођења Топлице од Турака била насељена албанским и турским становништвом.

Купиново је насељено досељеницима из Црне Горе. Према причању Радоша Петровића, старог 78г, они су дошли из Рашке 1880г, а даљим су пореклом из Црне Горе. Године 1906 доселили су се Маловићи из Братоножића, Чолићи из Пипера и Лаловићи из Дробњака.

Црногорског порекла је већина становника Рудара, Дешишке, Кутлова, Доброг Дола, Секираче, Трмке и других села у Косаници.

Трпезу су, после ослобођења од Турака, населили досељеници из Црне Горе. Године 1889 у Трпезу се населила 71 породица из Пипера. Године 1882 из Роваца су дошли Јовановићи (старо презиме Илинчићи) и Радоњићи, који су од Ђурковића, Лакићевићи, Павићевићи (старо презиме Булатовићи) и Ђорђевићи (старо презиме Марковићи) доселили су се у Трпезу 1907г. Бошковићи су дошли 1885, Ђуровићи 1882, Тошковићи 1885г.

Мачја Стена је насељена досељеницима из Црне Горе. Према И. Радуловићу, Ђуровићи су досељени од Влаховића из Роваца. Презим се добили по претку Ђуру. Доселили су се 1882г. Бакићи су досељени из Мораче 1890г, а Вукашиновићи из Пипера 1886г. Радосављевићи су од Лаловића. Презиме су добили по претку Радославу, а дошли су 1882г. У Мачјој Стени и Васиљевцу је 68 домаћинстава из Куча, а Зећана у Мачјој Стени и Трпези 41 домаћинство. Ово је број досељених домаћинстава по ослобођењу Топлице. Највећи део ових домаћинстава се касније одселио.

Васиљевац, Дегрмен, Мердаре и Матарову насељава становништво досељено из Црне Горе. Милачићи су из Куча дошли у Мердаре 1889г. Пореклом су од војводе Дрекала Кастриота (Скендербега). Петровићи су такође из Куча. Доселили су се у Мердаре 1881г. Марковићи су од Михајловића а дошли су 1891г. Стошићи су од Милошевића, а доселили су се у Мердаре из Братоножића 1891г. Пантовићи су такође из Црне Горе. У Матарово је 1889г досељено 47 домаћинстава из Опутних Рудина.

Трмку насељава становништво досељено из Црне Горе, Санџака и са Косова. Из Црне Горе су Раковићи, Андрићи, Симоновићи, Драшковићи и други. Перовићи су из Сјенице, Максимовићи и Васиљевићи из Старог Колашина, Стојановићи и Младеновићи из Тутина.

Вукојевац насељава становништво досељено из Црне Горе. Из Бањана су Марковићи, Перовићи, Мркоњићи, Јовановићи, Драганчићи и Ђурковићи. Андријашевићи су досељени из Велестова.

У Дабиновац се 1889г доселило 80 породица из Бањана, на пример Баћовићи, Матоивћи, Перовићи, Поповићи, Томашевићи и Копривице. Године 1904 из Бањана су се доселили  Бановићи. Из Старог Колашина су Јовановићи, Младеновићи, Миловановићи, Василићи и Вуловићи.

У Тачевац и Вршевац из Никшићких Рудина доселило се 1889г 52 домаћинства. Андријашевићи су у Тачевац дошли из Велестова 1889г. Досељеници из Старог Колашина су Павловићи, Митровићи и Младеновићи. Алексићи су досељени из околине Никшића. Из Бањана су Орбовићи, Мирковићи, Копривице и Сајићи.

Рачу, Орловац и Преветницу насељава становништво из Црне Горе, Санџака, са Косова и Копаоника. Године 1906 из Мораче су се у Рачу доселили Меденице и Вујисићи, а Малевићи 1904г. Добричани и Ђоровићи су такође пореклом из Црне Горе. Како је Рача централно сеоско место, то је интензивно усељавање становништва из околних села; стога је његово порекло доста сложено. Око 45 породица Граховљана се доселило у Орловац и Преветницу 1889г.

Тијовац је насељен становништвом из Црне Горе, подручја Лаба и Новог Пазара. Према причању Радојка Алексића, Алексићи су пореклом из Мораче. Најпре су се доселили у Мошуту код Крагујевца, затим у Шошиће на Копаоник, а после 1878г у Тијовац. Ивићи и Гатићи досељени су из околине Лаба: први из Житиње, а други из Трнаве. Аврамовићи и Стефановићи су дошли из Ново Пазара.

Самоково насељава становништво пореклом из Црне Горе. Црногорског порекла су Ђуровићи, Краповићи, Радовићи, Савелићи, Новчићи, Баћовићи, Драговићи, Луковићи, Јаковљевићи, Минићи и Лајовићи. Све ове породице су досељене после ослобођења Топлице од Турака. Са Косова су у новије време досељени Анђелићи, Здравковићи и Вучетићи.

Куршумлијска Бања је насељена становништвом са Косова, Копаоника, из Црне Горе, Шумадије и других крајева. Перовићи и Драгутиновићи досељени су 1911г – први из Куча, а други из Мораче. Црногорског порекла су и породице Божовића и Вујовића. Из околине Пећи дошли су Марковићи, Савићи и Здравковићи. Из Рожаја су досељени Гаровићи, из Истока Арсићи и Гањевићи. Од Куршумлијске Бање према Куршумлији, насељени су: Ивановићи из Истока, Петковићи из Добриње код Новог Пазара, Недељковићи из околине Вучитрна, Вукашиновићи и Турковићи из околине Истока, Медићи из Жупе, Нешићи из околине Пећи, Вучетићи из Љуше, Драшковићи из Тачевца, Анђелковићи из Шатре, Петровићи и Јовановићи из околине Крагујевца. Са Косова је досељена породица Милована Јовића. Куршумлијска Бања је посебно привлачна за становништво околиних села које се почиње бавити туристичким привређивањем.

Селиште, код Куршумлије, насељено је после 1878г становништвом из Црне Горе. Перовићи су досељени из Цуца 1878г. Већина домаћинстава породице Перовић преселило се у Јабланицу. Делибашићи су из Велестова, где су се презивали Петровићи. Они су од Андријашевића. Доселили су се у Селиште 1892г. Има их у Трмки и Равном Шорту. Савовићи су од Драганића из Вилуса. Доселили су се у Селиште 1878г. Филиповићи су од Мићуновића из Велестова, а дошли су 180г. Црногорског су порекла и Томашевићи, Кривокапићи и Комадинићи.

Баћоглава и Марковиће су села која су постала приградска насеља Куршумлије. У Баћоглаву су из Ибарског Колашина досељени Чарапићи, Красићи, Радовановићи, Вукадиновићи, Микићи и Јовановићи. У Баћоглави, поред осталих, живе Вучићи, Тодоровићи, Милисављевићи, Васићи и други. Марковиће је већ срасло са Куршумлијом. Село је добило име по неком Марку Марковићу. Данас се Марковићи презивају Красићи. Како је село постало интегрални део града, порекло његовог становништва је доста сложено, јер има досељеника из свих крајева Србије; велики је број досељеника са Косова.

Куршумлија је у прошлости Топлице имала веома значајну улогу. У њој је једно време био дворац Стевана Немање. Пре доласка Турака била је насељена српским становништвом, да би је после населили Турци, Албанци, Черкези и други. Српског становништва у то врме било је врло мало. После ослобођења Топлице од Турака, насељена је досељеницима са Копаоника, Косова, из околине Ужица, из Црне Горе и других крајева. Према процени Бошка Јовића, структура данашњег становништва Куршумлије, према регионалном пореклу, изгледа овако: староседелаца 5%, црногорских досељеника 20%, досељеника из околних села 60% и досељеника са Косова и Копаоника 15%. Само ради примера неопходно је навести порекло неких породица из Куршумлије.

Јовићи су пореклом из Лукова код Никшића. Према казивању Бошка и Александра Јовића, раније су се презивали Војиновићи. Сматра се да су досељени у Топлицу пре њеног ослобођења од Турака. У једном документу се каже да је Милош Јовић рођен 1864г у Лукову код Куршумлије, што наводи на претходни закључак. Обрадовићи су се доселили у Куршумлију из Вишесела, а даљим пореклом су из Зеленика (Црна Гора). У разговору са Богомиром Обрадовићем сазнао сам да је Обрад Обрадовић, са три сина (Дамјан, Јаков и Аксентије) и супругом (Перуника), желео да се пресели у Лозницу. Како је сазнао за борбе Топличана против Турака, пожурио је са својим синовима да им помогне (супруга му је умрла у Лозници). После завршетка рата, настанили су се у Топлици. Према казивању Светозара Јовановића, они су пореклом из Црне Горе. Имају надимак „Ломигоре“, који су вероварно добили из два разлога: према првом предању, они су у ратовима са Турцима посекли гору (шуму) да би спречили продирање Турака, те су их по томе назвали „Ломигоре“. Према другом предању, надимак су добили због тога што су се доселили из „ломне Гре Црне“. Најпре су дошли у Врело код Куршумлије, а 1969г у Куршумлију. Лешнаци су се доселили у Пребрезу, код Блаца, из околине Сјенице 1878г, а касније у Куршумлију. Лучићи су дошли у Дабиновац, 1878г, а касније су се доселили у Куршумлију. Даљим пореклом су из Куча. Максимовићи су из Росуља, код Колашина. Милићевићи су досељени из Доње Коњуше, а даљим пореклом су из Црне Горе. Илићи су из Славковице, код Подујева, дошли 1878г у Ново Село, а затим у Куршумлију. Како је Куршумлија градско насеље, огромну већину њеног становништва чине досељеници из сеоских насеља у непосредној околини.

Подручје Копаоника и западног дела Топличке котлине (други регион) насељено је становништвом са Косова, Александровачке Жупе, Расине и високих предела Копаоника.

Растелицу су 1903г населили досељеници из Црне Горе (Ераковићи и други). У Требињу су се пре ослобођења Топлице од Турака насељавали Срби (Анђелковићи, Благојевићи, Вучковићи итд). Чувају предање да су досељени из Требиња (Херцеговина), око 1690г. Становништво Пардусе је пореклом са Косова. Њихови потомци су Цветковићи у Сагоњеву, Тодоровићи у Гргуру и Андријевићи и Тодоровићи у Куршумлији. Становништво Параде је пореклом из Ибарског Колашина, а даљим пореклом је већина из Бјелопавлића. Становништво Штаве је, према предању, досељено „пре Косова (1389) из Штавице“, а старином је из Северне Албаније.

Луково је било насељено Србима пре ослобођења Топлице од Турака. Староседеоци Лукова су Антићи, Вукојичићи, Живковићи, Несторовићи и други. Пореклом су из села Лукова код Никшића. Прву кућу у Горњој Бањи саградио је 1924г Аврам Васиљевић из Каменице, код Куршумлије, а у Доњој бањи – Јован Јовановић из Гргура, 1932г. Недељковићи су се доселили у Луковску Бању из Барбатовца код Блаца, Лазаревићи из Алабане, Вучетићи из Џепнице, Кркелићи из Црна Горе. Андрејићи и Павловићи дошли су из Трећака, а даљом старином су из Куча.

Данковиће насељава становништво досељено из Горњег Лаба (око 80%). Са подручја Копаоника досељени су Васићи, Јовићи, Нешићи, Павловићи и други. У новије време са Косова дошли Танасијевићи, Васићи, Цветковићи, Арсићи, Дамјановићи и други.

Становници Мачковца, Белог Поља, Вршевца, Пљакова и Попељевца су са Косова, Копаоника, из околине Ужица, Црне Горе и Сјенице. У Мачковац су се, пре ослобођења Топлице од Турака доселили Чарапићи из Ибарског Колашина. Даљом старином су из Црне Горе. Дошли су у Топлицу да би избегли крвну освету.

У Пљакову живе Петровићи, Красојевићи, Јовановићи, Симићи, Вујићи, Митровићи, Николићи, Милосављевићи, Велимировићи, Ракићи, Перићи и други. Досељени су са Косова, Копаоника и из Санџака. У новије време са Косова су се доселили Дачковићи, а Стевићи из Луковске Бање.

Становништво Белог Поља углавном је са Копаоника и из околине Призрена. Највеће је братство Радовановићи, по којима је један заселак и добио име. Панићи су досељени са Косова, Крстићи из Бујановца, а Агатоновићи из Селове.

Пепељевац је насељен српским становништвом после ослобођења Топлице од Турака. Досељеници су са Косова и Копаоника. Са Косова су Козићи, Марићи, Минићи, Ивановићи и Јовићи.

Становништво Рашице, Доње Рашице, Музаћа, Дрешнице, Кутлоца, Горњег Гргура, Доњег Гргура, Барбатовца, Кашевара, Трбуња и других села на западном ободу Топличке котлине углавном је досељено са Копаоника.

У Рашицу су са подручја Копаоника досељена следећа братства: Николићи, Томићи, Петровићи, Јевтићи, Бургићи, Милутиновићи, Радивојевићи, Милановићи, Симићи и други. Радовановићи и Јовановићи су из Ибарског Колашина. Старином са Косова су Трифуновићи и Милосављевићи.

У Доњој Рашици живе: Милосављевићи, Ћирковићи, Милетићи, Илићи, Томићи и Ђорђевићи. Прва три братства су из Борчана са Косова, док су Томићи и Ђурђевићи пореклом са Копаоника.

Село Трбуње насељава становништво досељено претежно са Копаоника (Антићи, Николићи, Ђорђевићи, Несторовићи, Максимовићи, Цветковићи, Петровићи, Митровићи, Бошковићи, Тодоровићи, Ковачевићи, Савићи, Бургићи и други). Већи део становништва досељен је из околине Бруса (Тимотијевићи, Кнежевићи, Панићи, Симићи, Лапчевићи, Минићи, Лукићи, Ђокићи, Јовановићи и други) и Александровца (Радовановићи, Петровићи, Вукојичићи, Поповићи, Милановићи, Марковићи, Судимци и други).

Братство Тришића (од њих воде порекло Симовићи, Ђорђевићи и Матићи) живело је у Музаћу, пре ослобођења Топлице од Турака и то као чифчије. Тошићи су досељени из Требиња код Куршумлије, а даљом старином су из Херцеговине. Са подручја Копаоника досељени су: Бошковићи, Кнежевићи, Јовановићи и други, а са Косова – Миливојевићи, Ристићи, Несторовићи и Николићи.

Дрешницу насељава становништво досељено са Копаоника (Савићи, Здравковићи, Стојковци, Милојевићи, Стевановићи, Веселиновићи, Недељковићи и Обрадовићи), из околине Бруса (Радовановићи и Лапчевићи), околине Александровца (Петровићи и Гавриловићи), Црне Горе (Заићи и Аџићи), Ибарског Колашина (Стојановићи) и из Бугарске (Страхиновићи).

Кутловац је насељен становништвом са Копаоника (Веселиновићи, Николићи, Миленковићи, Миливојевићи, Радоњићи, Петровићи, Радивојевићи и други), из околине Бруса (Недељковићи, Планинчићи и Ристићи) и других крајева Србије.

Барбатовац је насељен становништвом које води порекло са Копаоника, из околине Бруса, Александровца и других крајева. Тако су са Копаоника досељени: Радивојевићи, Мијаиловићи, Јовановићи, Лукићи, Недељковићи, Савићи, Кнежевићи, Бојковићи, Павловићи, Радосављевићи, Весићи, Миленковићи и други. Из околине Бруса: Петровићи, Јездимировићи, Пурићи, Грујићи и други. Према причању Милорада Илића, старог 80г, Несторовићи, Илићи, Савићи и Вуксановићи досељени су у Барбатовац са Копаоника, из села Кивчића, а даљим су пореклом из Црне Горе, одакле су досељени и Јеврићи.

Доње Гргуре насељава становништво досељено са Копаоника (Ракићевићи, Миленковићи, Јозићи, Јанићијевићи, Веселиновићи, Јовановићи, Вукојичићи, Савићи, Костић, Митићи, Тимотијевићи и други), из околине Бруса (Гилићи, Марковићи, Васићи и др.) и са Косова (Миленковићи).

Становништво Горњег Гргура углавном је пореклом са Копаоника (Радојевићи, Вучковићи, Јовићи, Лазаревићи, Танасковићи, Вулићи, Игњатовићи, Стевановићи и др.) из околине Бруса (Васиљевићи, Јаковљевићи, Цветковићи и други), из Црне Горе (Милосављевићи, Вељовићи и Перовићи) и Ибарског Колашина (Глишићи и Радовановићи).

Кашевар насељава становништво које је после ослобођења Топлице од Турака дошло до Копаоника (Радовићи, Јездићи, Кошутанци, Здравковићи и други), из околине Бруса (Савићи, Весићи, Стевчићи, Тимотијевићи и други) и околине Александровца (Ђокићи). Има досељеника и из других крајева Србије.

Барлово и Ново Село насељени су становништвом са Копаоника и Косова, из Црне Горе и Сјенице. Са Копаоника су досељени Милисављевићи, Михаиловићи и други. Поред досељеника са Копаоника, у Барлову живе Бачани, Костићи, Фићковићи, Лукићи и други. У Ново Село су са Косова дошли Илићи, а из Црне Горе Мисићи. Поред њих, у Новом Селу живе Миленковићи, Цвејићи, Лозићи, Димићи, Радовановићи, Војиновићи, Милутиновићи и остали. Наведена братства су досељена са Копаоника, из Санџака и околине Титовог Ужица.

Становништво Плочника, Баца, Тмаве, Калудре, Сувог Дола, Лазаревца, Драгуше, као и осталих села у околини Блаца, води порекло са Копаоника, Косова, из Расине и Александровачке жпе, а има и оних који су се доселили и из Црне Горе. Сви су насељени, изузев оних на падинама Копаоника, после 1878г, тј посел ослобођења Топлице од Турака.

У Плочнику живе Аврамовићи (старо презиме Недељковићи), који су 1872г досељени из Бјелопавлића, затим Милутиновићи, са Копаоника, и други. Према причању Душана Трајковића, старог 75г, Јевтићи су се доселили у Баце после 1878г, из села Алаша код Грачанице. Први њихов досељеник звао се Трајко Јевтић, па су по њему добили презиме Трајковићи. Трајко је купио земљу од Турчина Рамадана. Душан Трајковић је у темељу порушене џамије, на једној плочи, нашао урезан крст, што га је српска раја уградила у темељ џамије вероватно из религиозних разлога. Велики део становништва Баца пореклом је са Косова и Копаоника-

Лазаревац насељава становништво досељено са Копаоника, Косова и Црне Горе; из Црне Горе досељени су Јовановићи (раније Божовићи), 1904г и Лабовићи пре првог светског рата.

У Сувом Долу живе Ћирковићи, Мијаиловићи, Козићи и други. Према овим презименима добили су називе засеоци Сувог Дола. Ћирковићи су из Црне Горе. У Топлици су добили презиме Лабовићи. Божо Лабовић доселио се 1907г из Црне Горе у Суви До, са 25 чланова у широј породици. У Сувом Долу има насељеника из Сјенице, па је називају „Сјеничанима“.

Драгуша је насељена становништвом са Копаоника и Косова. Са Копаоника су дошле и следеће породице: Раденковићи, Маринковићи, Дуњићи, Павловићи, Пљакићи, Кљајићи и Ђукићи, а са Косова Лалићи, Лаовићи, Живковићи и други.

Блаце је насељено српским становништвом после ослобођења Топлице од Турака. Према Д. Зечевић, Блаце су населиле три струје досељеника. Прва струја била је са Копаоника и бројала је 155 породица; друга струја из околине Ибра са 46 породица и трећа из Жупе и Расине са 59 породица. Прве српске породице досељене у Блаце су Антићи, Ћирковићи и Поповићи. Према поменутом аутору, између 1878 и 1900г доселиле су се са Копаоника у Блаце следеће породице: Судимци из Судимља; Јовановићи из Лепенца; Раденковићи и Симићи из Криве Реке; Бушићи, Кнежевићи и Миличићи из Осреца; Филиповићи и Мијатовићи из Ливађа; Ковачевићи из Козница; Милутиновићи из Заврата; Секулићи из Семетеша; Грбићи из Велике Грабовнице; Козићи из Великог Рибара; Вучковићи из Шошића; Крстојевићи из Чајетине и Павловићи из Влајковца.

Из Жупе и Расине доселиле су се ове породице: Савићи и Грујићи из Богиша; Спасојевићи из Штитара; Илићи и Стевановићи из Суваје; Радивојевићи, Илићи, Проловићи и Милосављевићи из Мајдева; Дачковићи из Мешева и други.

Из околине Ибра досељене су следеће породице: Антићи и Ћиоковићи из Прикосе; Вукашиновићи и Петровићи из Ибра; Стевановићи и Обрадовићи из Витановића; Стевановићи из Пављештице.

Затим су из Косовске Митровице досељени Мијаиловићи; из Рашке Караџићи; из Игришта Стевановићи.

Због индустријског развоја Блаца, усељава се становништво из околних села, па је његово порекло сложено.

Трећи регион Топлице насељава становништво из долине Јужне Мораве, Власине, Црне Траве, граничног дела према Бугарској и Бугарске. Има досељеника и са Косова, из околине Ужица и са Копаоника.

Становништво Беле Воде води порекло из подручја Црне Траве, Копаоника, Југбогдановаца, Црне Горе и других крајева. Према причању Богољуба Милачића, старог 78г, Милачићи су досељени у Мердаре 1889г, а у Белу Воду 1906г. Купили су земљу од Зарије Хаџиарсића, среског начелника Прокупља. Даљом старином су из Куча. Из околине Црне Траве доселили су се Илићи и Митровићи, и то пре 1878г. Недељковићи су досељени са Копаоника, а Динчићи из Југбогдановца.

Чуковац (Ћуковац, Прокупље, – МЗ) је насељен становништвом које води порекло из долине Јужне Мораве, углавном из Лесковачке котлине. И пре ослобођења од Турака, у Чуковцу су живели Срби. Тако се породица Ђокића назива „Турцима“, јер су живели у пријатељским односима са њима.

Губетин је насељен становништвом које је досељено из околине Ужица и Сјенице. Из околине Ужица досељени су Ћурчићи, а из околине Сјенице Нишавићи и Јевтовићи. Из Сувог Дола, код Блаца, дошли су Максимовићи и Мићевићи.

Горња Топоница се дели на Доњу и Горњу Малу. Доњу малу називају „Бугарашком“, јер у њој живе неке породице које су се доселиле из граничног подручја према Бугарској или из Бугарске. Из околине Пловдива доселили су се Дамњановићи и Митићи. Радоњићи су дошли из Црне Горе, око 1906г. Поред ових, у Горњој Топоници живе Ивановићи, Недељковићи, Мариновићи, Љујићи и други.

Доња Топоница се такође дели на Горњу и Доњу малу. Доња мала је старија по постанку и настањена је староседелачким становништвом. Била је насељена српским становништвом и пре ослобођења Топлице од Турака. Староседеоци кажу да је било 7 српских кућа. Има досељеника чије је порекло везано за гранично подручје према Бугарској и за Бугарску: Ђорђевићи, Димитријевићи, Крстићи и други. Каличани су досељени из околине Сјенице, а даљим су пореклом из Црне Горе. Једна породица Ристића дошла је са Косова.

Смрдан је, до 1878г био чисто турско насеље. Становништво је досељено из Црне Траве и Власине. Из поменутих крајева су дошли Станковићи, Стојановићи, Николићи, Ивановићи и други. Породица Каличанин је из околине Сјенице.

Доњу Коњушу су, после 1878г населили досељеници из долине Јужне Мораве, Санџака и Црне Горе. Новаковићи су катуњани из Комана. Даљим пореклом су са Чева. У Црној Гори су се презивали Радуловићи. Извесно време су живели у селу Бовну код Крушевца. Ту су добили презиме Петровићи. У Топлицу су дошли око 1880г, где су добили име Новаковићи. Из Црне Горе су се иселили због крвне освете, услед чега су променили и презиме. Младеновићи (раније Ђенићи), Каличани и Секулићи доселили су се из Санџака, а даљим пореклом су из Црне Горе. Осим ових брастстава, у Доњој Коњуши живе: Васићи, Милићи, Митровићи, Андрејићи и други. У Доњој Коњуши има око 10 породица Рома, чији је већи део радно споробних у Аустрији.

Вича је насељена после 1878г српским становништвом, које је пореклом из долине Јужне Мораве, Санџака и Црне Горе. Биочани су досељени из Биоча код Подгорице. Најпре су се доселили у Сјеницу, а после ослобођења Топлице – у Вичу. Њихово старо презиме је Јелићи, а ново су добили по месту одакле су се доселили. Из околине Сјенице досељени су Павићивћи, а из околине Ужица – Томовићи.

Бресничиће насељавају  Перићи, Николићи, Јевтићи, Обрадовићи и други – са Косова, затим Милошевићи из Црне Траве, Карићи из Бруса и други.

Булатовац је насељен становништвом из Јужног Поморавља, али има и досељеника из Црне Горе, као што су Ђуровићи и Јовановићи.

Велику Плану и Југовац насељава становништво из Санџака, са Косова, из Пећи, Црне Горе и Лесковачке котлине. Томановићи су досељени у Велику Плану из Црне Горе. Милановиће називају „Колашинцима“, што указује на њихово порекло из Ибарског или црногорског Колашина. Осим поменутих породица, у Великој Плани живе Радовановићи, Тодоровићи, Матовићи, Милошевићи и други. Југовац насељава становништво већином из Црне Горе, околине Сјенице и са Косова. Из Црне Горе су дошли Фолићи, Бандуци, Матовићи, Јоксимовићи, Радовановићи, Тодоровићи и други. Југовац је познат као село старачких домаћинстава, што је последица масовног одлажења младих у индустријске центре. Према причању Живка (Николе) Динића из Доње Речице, Југовчани су гостопримљиви и воле да читају књиге.

Мала Плана је село које је постојало још за време турске владавине. У њој се налазила Крња џамија, код данашњег задружног дома, а чији остаци нису сачувани. И пре ослобођења Топлице била је насељена, како турским и албанским тако и српским становништвом. Породица Стаменковића староседелачка је као и многе друге. Становништво углавном води порекло из граничног подручја Србије према Бугарској, из околине Пећи и Санџака. У последњој деценији интензивна су досељавања са Косова (Крцићи, Стругаревићи, Ђокићи, Марковићи и други).

Ђуровац је настањен становништвом које се, након ослобођења Топлице од Турака, доселило из Црне Горе, долине Јужне Мораве и Санџака. Црногорског су порекла породице Видовића, Дакића, Војводића и Тодоровића.

Меровац је насељен становништвом које се, након ослобођења Топлице од Турака, доселило из Црне Горе (Церовић), долине Јужне Мораве и Санџака.

И остала села на простору од Белољина до Прокупља имају слично регионално порекло.

Прокупље је од давнина било насељено српским становништвом. После пада под турску власт, број српских породица се смањио да би се свео на незнатну мањину у односу на број албанских и турских породица после сеобе Срба из 1690 и 1737г. Бранко Тодоровић се детаљно бавио испитивањем порекла староседелачког становништва Прокупља. Према резултатима његових истраживања, у Прокупљу су после поменутих сеоба живеле следеће српске породице: Трпићи, Декићи, Јовановићи, Ђорђевићи, Томићи, Тричковићи, Цакићи, Ђорђевићи, Томићи, Тричковићи, Цакићи, Ђолићи, Милошевићи, Џивџановићи, Живићи, Поповићи, Станковићи, Кајгановићи, Мијалковићи, Ђокићи, Шубарановићи, Велићи, Здравковићи, Илићи, Костићи, Стевановићи, Дичићи, Стојановићи, Хаџитонићи, Крстићи, Насковићи, Николићи, Тачићи, Јанчићи и други. Исти аутор је проучавао досељавање у Прокупље после ослобођења од Турака. Он је установио да је већина становништва досељена са Копаоника, Косова, из околине Ужица, Ивањице, Сјенице, Новог Пазара, Параћина, Крушевца, Алексинца, Пирота, Ниша и Лесковца.

Из Приштине су досељени Рочкомановићи, Данчевићи, Станимировићи, Даниловићи, Милосављевићи, Томићи, Јанаћковићи, и Мирићи; Николићи, Ивићи, Павићи, Станковићи и Грујићи су из Бресја; Демићи, Миленковићи, Живковићи, Стаменковићи, Бојковићи и Динићи дошли су из Батусе; Дамјановићи су из Радева; Стевановићи, Славковићи и Кампаревићи из Призрена; Ђорђевићи, Стевановићи, Славковићи и Кампаревићи из Призрена; Ђорђевићи, Стевановићи, Симићи и Ристићи из Велике Оче, код Призрена; Стефановићи, Арсићи, Филиповићи, Павловићи, Митровићи и Здравковићи су из Пећи; Матићи из Јањева; Тодоровићи из Липљана; Коковићи, Шаранци, Павићевићи и Букумировићи из Сјенице; Марковићи, Урошевићи и Прокићи досељени су из Новог Пазара; Пешићи, Ђорђевићи и Цветковићи из Лесковца, а Раденковићи, Стаменковићи, Ђурићи, Радовановићи и Стоиљковићи из Пирота. Пеко Павловић је 15 маја 1882г од супруге Мијаила Антоновића купио у Прокупљу плац површине 4,5ха. Данас у Прокупљу живи породица Данила Павловића, који је потомак Пека Павловића, прослављеног јунака босанско-херцеговачког устанка из 1875г.

Интересантно је порекло породице Букумировића. И. Радуловић каже да су се два брата Букумировића, после ослобођења Топлице од Турака, доселила из Сјенице и населила у Прокупље. Букумировићи су даљом старином из Куча. Народно предање каже да су у Кучима живели Букумири. Реч „букумир“ је илирског порекла и постала је од речи „бук“ (хлеб) и „мир“ (добар). Исте речи, истог значења, данас се јављају у албанском језику. Из овог се може извести закључак да Букумири нису словенског порекла него су староседеоци Балканског полуострва. Данас у Кучима постоји Букумирско језеро и гробље. Из Црне Горе су, непосредно после ослобођења Топлице, досељене следеће породице: Дедићи, Булајићи, Николићи, Кривокапићи, Вуковићи, (Нешковићи, Радовићи, Чупићи, Гвозденовићи, Рогановичи, Бјелице, Копривице, Благојевићи, Љумовићи, Вујисићи, Церовићи, Килибарде, Ераковићи, Радојевићи, Влаховићи, Џогановићи, Савовићи, Томовићи, Раонићи, Булатовићи, Обрадовићи, Баћовићи, Огњановићи, Ковачевићи, Јоксимовићи, Павловићи и многе друге…).

Интензивно усељавање становништва у Прокупље настало је у време његове индустријализације. Оно је посебно постало привлачно за топличко сеоско становништво, које се усељава ради запослења и школовања деце. Тако су у последњој деценији из Добротића досељени Церовићи, Миладиновићи, Ивезићи и Радоњићи; из Селишта Ераковићи и Килибарде; из Растовнице Булајићи и Копривице; са Белог Камена Николићи, Ђорђевићи и Благојевићи; из Вукање Ружићи; из Житног Потока Крстићи, Стаменковићи, Цветковићи, Ђорђевићи и Динићи; из Трнаве Стојановић; из Пискаље Коковићи; из Космаче Ратковићи; из Микуловаца Стаменковићи и многи други из осталих села Топлице.

Интересанто је напоменути да у Топлици има досељеника и из Панонске низије. Тако је Нова Божурна, село поред Прокупља, насељено становништвом из Баната, Бачке и Срема после 1878г. Село Александрово у Добричу, насељено је становништвом из Војводине, затим Косанчић, у долини Пусте Реке и Миланово у Лесковачкој котлини.

Житни Поток са околним селима (четврти регион, који не припада Топлици) насељавају досељеници из подручја Црне Траве, граничних делова Србије према Бугарској, из Бугарске, Црне Траве и Санџака. Данашњи становници Житног Потока воде порекло из Црне Траве и Брода. Њихови преци доселили су се у Житни Поток после 1878г. О њиховом насељавању сачувани су уговори које су склапали са Албанцима приликом куповине земље и некретнине. Најстарији писани уговор потиче из 1883г. Склопљен је између Милана Ивановића и Реџепа Нумановића: први је куповао, а други продавао земљу (таквих и сличних уговора и данас има код Велике Ивановић и Даринке Радојловић. Из уговора склопљених у судовима у Житном Потоку, Прокупљу и Лебану, у време од 1883 до 1893г, види се да су следеће албанске породице продавале своју земљу: Асам Зумбуровић, Реџеп Нумановић, Реџеп Абазовић, Саид Аметовић, Осман Бека, Амет Ајатовић, Шабан Ибишевић и породица Мустафић. Од српских досељеника који су куповали земљу помињу се: Стеван Динић, Војин Ђорђевић, Грујо Новаковић, Милош Стојановић, Милован Ивановић, Младен Момчиловић, Ђуро Пејић и Петар Петровић. Данас у Житном Потоку нема породица Момчиловића и Новаковића: прва се иселила, а друга изумрла. Према причању Васиљка Станковића, старог 87г, његов отац се доселио у Житни Поток 1877г. Купио је земљу од Албанца Демека, па се та њива и данас назива Демековина. Неке породице још увек имају називе према претежном занимању њихових чланова или према засеоку из кога су се доселиле. Надимци се преносе са старијих на млађе. У свакодневним разговорима овај је надимак чак и неопходан, да би се поуздано знало о коме се говори. Цветковићи имају надимак „Ковачи“, Златановићи „Јевреји“, Крстићи „Турци“, Станковићи и Стаменковићи „Дрндари“, Митровићи „Ковлисци“, Ивановићи „Ишинци“, Ђорђевићи, Стојановићи и Пешићи „Брођани“, јер су досељени из села Брода, које се налази у близини Црне Траве. Динићи су добили надимак „Грци“ због тога што је један члан њихове породице радио као печалбар у Солуну. Тамо је био запослен у фабрици текстила (платнари), па их називају и „Платнарима“. У Житни Поток се после другог светског рата доселио Албанац Аладин Екрем са породицом, из околине Призрена.

И остала села између Житног Потока и Бојника претежно насељава становништво из ји Србије. Џемат Бајинци у селу Гласовику носи име према имену засеока из кога су се доселили из Црне Траве. Гласовик насељавају следеће породице: Симоновићи, Петковићи, Стојиљковии, Стаменковићи, Илићи, Анђелковићи, Љумовићи и друге. Љумовићи су Пипери, а досељени су у Гласовик 1906г, док су остале породице из Црне Траве и Власине. Бублица је насељена досељеницима из Власине и Бугарске. У њој постоје називи за неке делове села према томе одакле се становништво доселило (Власинци, Бугари, Колинци, Трајковци, Падинци и Ридарци. Порекло становништва села: Злате, Мачине, Кожинца, Драгог Дела, Шевиша, Старог Села, Ранкове Реке и Бреговине је исто као и порекло становништва Житни Поток, Гласовик и Бублица.

Насеља према Топлици насељена су досељеницима из Црне Горе и Санџака. У Мрљаку, на пример, живе следеће породице из Црне Горе: Вукашиновићи, Средојевићи, Ловићи, Гвозденовићи, Брајовићи, Нинковићи и друг. Гвозденовићи су Катуњани из Ђеклића. Дуго су живели у селу Штави, код Сјенице. У Мрљак су се доселили 1885г. Према причању Велимира Средојевића, они су досељени из Сјенице, а даљом старином су из Црне Горе.

Ђуревац насељавају следеће црногорске породице: Бејатовићи, Вуковићи, Војводићи, Хаџићи, Глушци, Бјелице и други. У Јабучеву живе Радовићи; у Широким Њивама – Милачићи, Комадине и Орбовићи; у Богујевцу Петровићи; у Статовцу Дедићи, Жугићи, Караџићи, Нешковићи, Раичевићи, Раонићи, Трипковићи и други. Све ове породице су старином из Црне Горе. Породице које су се дуже задржале у околини Сјенице називају се „Сјеничанима“.

Као што видимо, подручје Житног Потока, према регионалном пореклу становништва, може се поделити на два дела: први (Житни Поток, Шевиш, Старо Село, Ранкова Река, Бреговина, Бублица, Злата, Гласовик, Мачина и Кожинце) насељавају досељеници из Црне Траве, Брода и граничног подручја према Бугарској и Бугарске, а други (Мрљак, Ђуревац, Јабучево, Ргаје, Обртинце, Крушевицу, Широке Њиве, Товрљане, Власово, Богојевац и Статовац) досељени су из Црне Горе, околине Сјенице и других делова Санџака.