Srpska naselja i crkve u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji, Dušan Lj Kašić

…a 1546 премјестили су Турци у Воћин дотадашњег пожешког команданта Вукашиновића са задатком да помјера крајину све више на запад и да по њој насељава Србе. Али многи од тих Срба почеше пребјегавати на хришћанску страну. Већ су они Јахиоглини Срби у септембру 1530 пребјегли најприје у Бихаћ, а затим у Крањску и Жумберак, да би се касније спустили на Словинску крајину. О србијанском поријеклу многих досељеника свједоче и нека презимена и имена насеља: Бадовинци се налазе само у Мачви, а од тада и у Жумберку; презиме Раниловић или Храниловић сретамо и у Жумберку и на Славонској крајини а у Србији код Аранђеловца има цијело село Раниловићи; презиме Балабан прави асоцијацију на предио Балабановац код села Сланаца у непосредној близини Београда.

Вршећи своја демографска истраживања, Радослав Грујић је прије ПСР дошао до закључка да су, на примјер, „Бубановићи, Грубачи, Грубачевићи и др из Темнића; Бељаци, Богавци, Гвозденовићи, Богојевићи и др од Ибра; Селаковићи, Штрпци, Чавићи и др од Старог Влаха; Витановићи, Клисурићи, Кесерићи, Кесерини и др од Пољанице, где се и данас, поред горске косе Витановице налазе и оранице Витановац и Клисура, као и село са најстаријим тамошњим племеном Кесерци – А то нам донекле потврђују и неке старе рукописне и штампане књиге из манастира Сарандапора (Осогова) и села Петнице (ниже Чачка, писана 1488), те манастира Чокешине, Боговађе и Радовашнице, које се налазе у манастиру Лепавини и другим црквама ове области.

Тако су из Старе Србије пореклом: Шиљци, Црљенице, Брњице, Грбе, Грбићи, Жиле, Длаке, Шарци, Рончевићи, Страинићи, Драгаши, Драгашевићи и др, од Новопазарског Санџака: Куштрићи, Мирићи, Кодићи и др, с Косова: Корше, Горановићи, Рајнићи, Недићи и др од Метохије, Шара и Подримља.

Из Македоније су: Смољанци и Смољановићи, за које традиција вели да су из Грчке; па Седрамци, Кировићи, Динићи, Заке, Авировићи (по традицији из Казанлука), Пандовићи, Шовићи, Комленци, Комленовићи, Шешићи (од Велеса) и др.

Из Херцеговине су: Љубишићи, Комадине, Оџићи, Радмиловићи, Рајићи, Рађе, Ћаћуге и др, од Билећких Рудина: Вранковићи, Ратковићи, Почуче, Инићи и др, од Шуме, Површи, Зубаца итд, те Божовићи, Вујичићи, Кукићи, Мандићи, Њежићи, Радошевићи, Добренићи, Ковачевићи, Вујановићи, Саболовићи, Стојнићи, Вукмировићи, Домазети и др који овде славе св Саву као крсно име своје. – Зато сам у овој области нашао поред неколико рукописних књига, и три књиге гораждских и 12 милешевских издања.

Из Црне Горе су: Бајчете, Ждрале, Обрадовићи, Бањани и др, од Бањана; Балоте, Зорићи, Ракетићи, Дробњаци и др од Дробњака; Басташићи, Девићи, Мургаши и др од Васојевића; Коруге, Пурићи, и др од Колашина; Брдари, Проје, Кљајићи и др од Бјелопавлића; Хераци, Хераковићи и др од Његуша; те Мартиновићи, Радичевићи, Ђурашевићи, Хасановићи (од Роваца), Додоши и др. А из тих ЈЗ крајева наших јесу и Бани, Кобасице, Олује, Карати и др, којих данас још има по Боци и Далмацији; као и Јагодићи, Даниловићи, Дукићи, Чавчићи, Ђуричићи и др, који славе св Стегана Дечанског – Мратин-дан, те Бакићи и Утјешеновићи, који славе св. Срђа као своје крсно име. – Стога сам и нашао по овоме крају, поред рукописних књига (из Слатине од Бјелопавлића једна и седам примјерака скадарског, а једну цетињског издања богослужбених књига…).

Понешто п воде своје порекло и из Арбаније, као нпр: Лемићи, Лекићи, Магоши, Маговци, Пелеши, Ђинђићи, Добрићи (пређе Добре из Мускопоља) и др.

Из Босне су: Сировице од Дервенте, Хрговићи од Маглаја, Кокири од Прњавора, Годећи, Добринићи, Славујевићи и др од Сарајева, те Шамићи, Соколовићи, Козарци, Змијанци, Усорци, Прусци, Купрешани и др.

Најпосле има нешто п из Срема, као нпр Сакуљи (Сакуле старо пусто село код Земуна и Сакуље село код Смедерева), Тандари, Тандарићи и др. – Они су основали и село Срем близу манастира Лепавине, где је још у почетку 18в живела п с пр Сремац…

Болфан је своје име добио још прије одсељавања старосједелачког с по цркви св. Волфганга, чије је име наш свијет тешко изговарао, те од Волганга постаде Болфан. У парохију болфанску спадају и села Беланово село, Иванчец, Сеговина, Торчец и Ћуковац. Када је подигнута прва дрвена црква у Болфану не знамо. У шематизму Пакрачке епархије за 1898 стоји да је црква подигнута 1761г, али сматрамо да се тај податак може односити само на тада постојећу цркву, јер се црква св. Параскеве у „Болвану“ спомиње у попису из 1755 са 40 домова парохијана. Овај број домова је постепено растао и крајем 18в дознајемо да је село Болфан имало 15 српских кућа, Торчец 5, Сеговина 6, Беланово село 6, Иванчец 5, Лудберг 4, Ћуковац 13, свега дакле 54к. Послије 100г (1899) тај број се утростручио и у парохији је била 171к са 861 душом. Године 1932 у болфанској парохији по званичном попису било је 218 српских кућа са 887 душа.

Крајем 19в сретамо у овој парохији сљедећа пр: Арамбашић, Барберић, Брнчић, Витановић, Вранковић, Гапан, Грегурић, Гроканић, Драгосављевић, Ђурашевић, Ерак, Зоретић, Јагодић, Јанковић, Ковачевић, Милошевић, Ожеговић, Петрић, Поповић, Потурица, Раплиновић, Рубешић, Савић, Северовић, Селаковић, Србљан, Чавчић и Шајатовић…

Велики Поганац и околна села (у парохију великопоганачку спадају и села: Велики Грабичани, Иванац (Лудбершки Иванац – МЗ), Пркос, Радељево Село, Расиница, Рибњак, Дуга Ријека и Копривничка Ријека) насељени су Србима 1598г, кад је послије акције и договора (1597) пуковника Херберштајна досељавано много Срба из Славоније у ове крајеве. Како је према Илови све подручје тада било пусто, турске пљачкашке чете су често упадале до ових малих граничарских насеља и грдно их пљачкали. Тако су вировитички Турци 5.9.1622 пљачкајући и робећи овдашња села ухватили два дјечака из Поганца, на паши код стоке, Рајчету и Јована, и одвели их, а прије годину дана су одвели кћер српског свештеника у Малом Поганцу Вујина. Тешке прилике су изазивале немире, одсељавања, нова досељавања, па се у разним времена у појединим селима виде нова пр, а нестају нека стара. Тако се у 18в у Великом Поганцу помињу пр: Рогача (Мијо и Лазо), Белобрађа (Перо и брат му поп), Милатовић, Раданац, Ненадовић, Смољановић, Дуликравић, Херак, Остојић, Вујасиновић, Богдановић, Несреће (Остоја), Грубић; у Радаљеву Селу:  Миличић, Кекић, Обрановић, Херак, Ковачевић, Ликић, Северовић, Петровић, Бодин, Ренац, Марковић, Брница, Цетинић, у Расиници: Поповић, Јанковић, Перић (Периз?), Кашић, Сабол (Цвијо), Рајковић, Радотовић, Микашиновић, Страхињић; у Копривничкој Ријеци: Маријан, Потурица, Витановић, Ивановић, Конаковић.

Иако ово нису сва пр Срба у овим селима половином 18в, многих и од њих неће бити крајем 19в, када су се у свим селима ове парохије нашла ова пр: Барберић, Беседић, Бијељак, Бодин, Бодиновац, Братељевић, Брњица, Бушић, Велемир, Витановић, Врапчевић, Врећица, Грубачевић, Грубић, Дукић, Дуликравић, Ђурашевић, Жарић, Загорац, Зоретић, Јанковић, Кекић, Кучековић, Маринковић, Марковић, Милатовић, Миличић, Милошевић, Мрмош, Осман, Остојић, Периз, Петровић, Поповић, Потурица, Почуча, Раданац, Рајчевић, Селаковић, Северовић, Фајтовић, Херак, Црљеница, Чавић, Шајатовић, Шкорић, Штибић.

О оданости овог народа православној вјери свједочи комисија која је 1732 испитивала на Крајини ко је унијат а ко није. У Поганцу је тада био свештеник Раде на 110 домова. Послије прочитаног царског декрета и питања ко је унијат а ко није сви рекоше: „Нећемо бити унијати, него јесмо и бићемо ми и дјеца наша закона грчкога“. Прве цркве у Великом Поганцу биле су дрвене…

Број православних Срба у овој парохији константно је растао. Док је 1809 било у целој парохији 100д са 1253 душе, године 1919 било је у 492д 2097 душа. У првом случају (1809), за вријеме Војне границе било је у кући просјечно 12-12 душа, а у другом случају просјек је био 4-5 душа јер су се послије развојачења Границе почеле породичне задруге нагло да дијеле.

Друга група српских насеља на овом подручју окупила се у селима парохије Велика Мучна. И ова насеља (Врховац (Врховац Соколовачки – МЗ), Грдак, Пауновац, Прњавор (Прњавор Лепавински – МЗ), Ријека (Ријека Копривничка – МЗ)) насељена су највећим дијелом крајем 16в. Чим су се ови најбројнији досељеници смјестили и окућили, почеше бивши феудални господари ових крајева приморавати досељене Србе да им буду кметови. То је изазвало жесток отпор. Срби из Мучне жалили су се 1605 Дворском ратном савјету и успјели су, иако је копривнички капетан Шротенбах био против тога и изазвао оштро реаговање Срба граничара, па су му били отказали послушност, те су и капетан и граничари били укорени од стране Ратног савјета.

Првобитна црква св арханђела Михајла и Гаврила у Великој Мучни била је дрвена…

Војаковац су Срби населили такође крајем 16в и своме насељу дали име Батињани према имену села у Славонији из кога су дошли. У парохију војаковачку, поред Војаковца, улазе села: Осијек (Осијек Војаковачки – МЗ), Војаковачки Клоштар (Клоштар Војаковачки – МЗ)и Иванац (Иванец Крижевачки – МЗ). Како су се у свим овим најстаријим поткалничким селима најмање мијењале п, није било толико повремених миграција, већина првобитних п задржала се до нашега вијека. Крајем 19в сретамо у селима ове парохије следећа пр: Анђелић, Бабић, Беседић, Божичковић, Божовић, Витановић, Вујић, Вукићевић, Вукојевић, Вучић, Драгашевић, Дукић, Ђуричић, Зорчић, Клисурић, Костадиновић, Мандић, Маринковић, Милетић, Миљановић, Мирковић, Михајловић, Новаковић, Павковић, Павловић, Поповић, Прерадовић, Радановић, Радивојевић, Радотић, Рајак, Ракић, Сужњевић, Тонковић, Харамбашић и Цетушић. Већина од тих п и данас још живи у овим селима.

Од старине постојале су у овој парохији ове цркве: црква св. Георгија и црква св. Илије у Батињанима и црква св. Николе у Осијеку. У вези са овом последњом црквом записао је Радослав Грујић ово: У српском православном селу Осијеку под Калником и данас се прича да је тамошњу српску цркву саградила једна Српкиња грофица, која је столовала у Калнику. А једна од најстаријих српских п у том селу јесте п Витановића која се данас разгранала у читаво племе и раширила по многим околним селима. Уз то племе, у селима око Калника, налази се можда из тих најстаријих времена и још по која п као што су Бодин, Бодиновац и др. А још 1774г налазила се тамо у селу Иванчецу и п Тодора Херцеговића алитер Вишњића, која нас подсећа на господарство старе властеоске породице Херцеговића у ономе крају. – Данас те п нема међу тамошњим православним Србима као ни многих херцеговачко-црногорских п: Коренића, Кордића, Грдинића, Врачарића, Видовића и др, које су се још крајем 18в налазиле око Калника као православни Срби.

У вријеме терезијанских реформи, кад је држава настојала да умањи број парохија, налазимо два пописа о броју парохија које је властима доставио еписког Јосиф Стојановић…

Манастир Лепавина који је настао већ половином 16в био је духовни центар ових насеља. Основао га је 1555 један пустињак, Јефрем Вукодабовић, који је овамо дошао вјероватно са неког групом српских досељеника. Записано предање каже да је био родом из Херцеговине, али да је био хиландарски пострижник. И заиста везе Лепавине и Хиландара биле су и касније живе. Манастир је од давнине имао и своју парохију у коју су улазила села: Велика и Мала Брањска, Сесвете, Рушевац, Царевдар (у старини се звао Ословица), Миличани, Соколовац (у старини Кукавица), а касније и цијеле малопоганачка парохија (Мали Поганац и Ботиновац), која су села једно вријеме до 1821 припадала парохији Велике Мучне, а од великомучанске парохије припали су манастиру и Грабачани. Манастирски прњавор је у почетку имао мало кућа, али се њихов број повећао послије 1790г, кад је овамо дошло неколико босанских п, с којима је 1793г састављен уговор…

Поред тадашњег игумана Атанасија Јовановића овај су уговор пред владиком Кирилом Живковићем потписали прњаворци: Дмитар Узелац, Петар Миодраговић, Исо Дракулић, Симеон Поповић, Ђука Рахилић, Никола Радосављевић, Јован Мркша и Саво Басара. Није јасно шта је касније било с овим прњаворцима, али крајем 19в међу парохијанима лепавинске парохије не налази се ниједно од ових пр осим Поповића, али они вјероватно нису потекли од њих. Ево пописа пр лепавинских парохијана из 1898: Барберић, Бесецић, Богдановић, Виленица, Галовић, Гвозденовић, Годеч, Гојковић, Даниловић, Девић, Добричић, Драгосављевић, Ђурђевић, Зорчић, Иванић, Јанковић, Каламијер, Калинић, Корша, Крајиновић, Манојловић, Маринковић, Милаковић, Милановић, Миличић, Мрвош, Остојић, Петровић, Пинтарић, Покрајац, Поповић, Потурица, Пријић, Радмиловић, Радојчевић, Радотовић, Ратковић, Роботић, Саболовић, Санадер, Свибић, Смољановић, Станковић, Стојановић, Страјинић, Тандари, Хрзати, Чавић.

Поред манастирске цркве у којој смо исцрпније говорили на другом мјесту у лепавинској парохији постоји и филијална црква у Малом Поганцу, посвећена св. Стефану. У рачунима те цркве за 1786г (кад је била у саставу великомучанске парохије) имала је у каси 267 форинти. Турори су били Томо Стојановић и Вид Гвозденовић. У једном војном списку око половине 18в спомињеу се из Малог Поганца и ова пр: Станковић, Јанковић, Радмиловић (и Радмилац), Маринковић, Коршић (Корша), Зорић, Херак и Поповић.

Лепавински калуђери су опслуживали не само села своје парохије, него и многе оазе православних у појединим градовима: Копривници, Канижи, Грацу, Крижевцима, Леграду, Загребу.

Плавшинци (Плавшинац – МЗ) са осталим селима плавшиначке парохије насељени су Србима још приликом првих досељавања Срба у ове крајеве који су почетком 16в готово сасвим опустјели. Име је ово село добило по српском војводи Плавши (Плавцу) Маргетићу, стрицу познатог војводе Ивана Маргетића, који се на овој крајини појавио 1542г, а затим се овамо преселио из доње Славоније са доста српских ускока. Он је ускоро постао заповједник посаде у Лудбергу, а Плавша у Копривници. По ивану је добило име село Иванац, а по Плавши Плавшинци. По имену војводе Срдије или Срђа, који је командовао у Комарници (данашњем Новиграду) прозвани су Срдинци, а потомци његови узели су пр Срдић. Узрок одсељавању сс из ових крајева био је не само стах од Турака, који су све чешће упадали у ове крајеве, него и врло нечовјечно поступање хрватско-славонске властеле са својим кметовима. Иван Ленковић, заповједник ове крајине, у извјештају Дворском ратном савјету у Бечу каже (1561) да су властела десет пута кривљи од Турака што су се кметови разбјежали и земља остала пуста.

Нови досељеници долазили су махом из доње Славоније, која су била под Турцима, али и из ЈЗ крајева, из сјеверне Далмације, преко Лике и Жумберка и из јужних крајева са слив Пиве, Таре и Лима горњих токова Неретве и Дрине, преко Босне. Према Грујићевим истраживањима из Херцеговине су поријеклом Љубишићи, Радошевићи, Добренићи, Вукмирићи, а из Далмације Калањи, из Босне Усорци и Прусци, из Темнића у Србији Грубачи и Грубачевићи; вировски трговци Авировићи су из Казанлука у Македонији итд. Биће да су са југа и плавшиначки Петровићи и Цигановићи које су мјештани називали Грцима, а они су се тим надимком поносили.

У 18 и 19в помињу се ове п: у Плавшинцима: Милаковићи, Микашиновићи, Усорци, Сучевићи, Петровићи, Лишчићи, Цигановићи, Јовичићи, Вучковићи, Пуље; у Срдинцима: Срдићи, Вучковићи, Јовичићи, Грубачевићи, Пријићи, Кулаје, Ђурковићи; у Јаворовцу: Халапе, Вујчићи, Вукмировићи, Јакоповићи, Куцорепи, Пријићи (са надимком Макариц), Јаушићи и Јовичићи; у Влајиславу: Љубишићи, Секулићи, Дјаковићи, Јаушићи; у Глоговцу: Обрановићи, Радошевићи, Вукмировићи, Николетићи, Путниковићи, у Баковчици: Радошевићи, Добренићи, Кукићи; у Боровљанима: Калањи, Саболовићи, Ралетићи, Драгојловићи; у Дијеловима (Делови – МЗ): Маравићи, Ројчевићи, Попржани и Ђинђићи (последњи двоји изумрли); У Једушевцима (Једушевац – МЗ): Њежићи, Угарковићи, Шајатовићи, Штрбци, Марковићи. У ову парохију спадали су и они православни који су живјели у чисто хрватским римокатоличким срединама. Тако су у Новиграду били трговци Поповићи, у Ђурђевцу Маргетићи (сада су им потомци римокатолици) и Предраговићи, а у Вирју, трговци Авировићи и Кучиловићи. Сада их више нема.

Кад су се Срби досељавали у овај крај био је он без икакве власти. Пуст, са понеком кућом, без господара. Некада је загребачки бискуп имао је овдје у Подравини велика имања, нарочито у Брегима, Влајиславу, Комарници и Михољанцима, али кад су она напуштена и запустјела није о њима водио никакве бриге, јер није имао ни користи. Сада, када су доласком српских граничара и хрватских прибјега ова насеља оживјела, јавио се стари власник. Г1638 затражио је загребачки бискуп Бенедикт Винковић од копривничког жупника Матеја Сумера извјештај да ли су поменута села већ насељена и да ли неко обрађује тамошње бискупове посједе. Сумер је 10.8.1638 одговорио бискупу сљедеће: у Комарници станују Словинци (дакле Хрвати) уз нешто „Влаха“ (Срба). Око тамошњег каштела налази се јарак кроз који тече вода ријеке Комарнице, која окружује каштел. Михољанци се налазе на брежуљку, гдје се још виде остаци некадашње цркве. Ријека Здеља, која долази до Михољанаца, окружује каштел који се зове „Вирје“ (прије опустошења село се звало Продавић). Црква у Влајиславу има још цијеле зидове, али је без крова и свода, разорено је и светиште ове цркве. У Влајиславу станују Срби („Власи“) ау Брегима не станује још нико. Тамошње земље обрађују „Власи“ и копривнички грађани.

Половином 18в имала је плавшиначка парохија у својих 10 села (Плавшинци, Срдинци, Дијелови, Кладари, Једушевци, Влајислав, Јаворовац, Баковчица, Боровљани и Глоговац) 105-115 домова…

Највећи приложник и добротвор плавшиначке цркве био је подмаршал Михаило Микашиновић, који је 1761 уписан и као тутор плавшиначке цркве…Дрвене цркве у Плавшинцима и Глоговцу замијенили су, послије Патенца о толеранцији цара Јосифа другог (1781), зидане цркве, које су редовно обнављане све до данас…

Бројно стање парохијана ове парохије било је сљедеће 1932г:

Плавшинци 165

Баковчица 59

Боровљани 96

Влајислав 193

Глоговац 55

Дијелови 55

Јаворовац 188

Једушевци 96

Срдинци 116

Свега 1023

У Вирју су тада живјеле 3 православне п са 13 душа, у Ђурђевцу 2п са 4д, у Молвама 1п са 5д и 2д у Калиновцу.

Ратне недаће смањиле су број житеља у овој парохији, а нови услови живота послије рата са одливом сеоског становништва у градове још више су умањиле број православних Срба у овим селима.

Православни у Копривници. Први православни досељеници у Копривници били су „грчки“ трговци, међу којима је било највише Цинцара, али и македонских Словена, а можда и понеки прави Грк. Први од њих дошли су 1707г, а остали током цијеле прве половине 18в. Становали су „Под Пиком“, на земљишту око тврђаве, које је од 1725 припадало тврђави, па тиме и Војној крајини, а не граду Копривници и цивилној Хрватској…

Ситуација добива нове токове од 1748 кад је овдје „Под Пиком“ почео да себи гради кућу велики капетан копривнички Михаило Микашиновић, познат као одани припадник православне цркве, као што су били и грчки трговци. Зато се још за вријеме градње његове куће почело по Копривници говорити како ће Микашиновић у својој кући уредити за „шизматике“ капелу у којој ће они држати своје богослужење, али је Микашиновић то категорички демантовао. Међутим, православни су другим путем дошли до своје богомоље у Копривници. Лепавински калуђери су 1762 купили кућу „грчког“ трговца Јанковића с намјером да је преуреде за капелу. И заиста…

Град се жалио бану Фрањи Надаждију, бан царици, царица је ћутала. Услиједила је нова жалба бану, па је сабор поднио царици представку у којој се моли забрана православног богослужења „како се не би далеко распрострла биљка, коју у коријену треба угушити“. Царица је тек 24.1.1764 издала одредбу којом се забрањује православно богослужење у Копривници. Како су се православни и даље молили у својој капели, под заштитом крајишких војних власти које су сматрале да на подручју крајине немају важност закони грађанске Хрватске, дошло је до нове жалбе коју је царица услишала и лепавински калуђери су 1765 морали да оду из Копривнице. Царица је 21.4.1765 издала одредбу и о сахрањивању православних у градовима: када у граду умре припадник православне вјере, може га (на захтјев сродника) до градских врата испратити католички свештеник, а овдје ће га дочетати „грчко-источни поп“ и спровести на гробље.

Овакво стање остало је до 1781 кад је цар Јосиг други издао познати Патент о толеранцији, којим се даје слобода и другим вјероисповедањима и иста права припадницима осталих конфесија како би постигао „братску слогу међу пучанством државе различитих вјера“. У Копривници је послије тога, прилозима самих православних житеља, сазидана 1793 лијепа православна црква. Парохијсе дужности је и даље обављало бр манастира Лепавине. Послије Патента о толеранцији добили су православни у Копривници и своје гробље, уз цесту која води из Копривнице у Крижевце, изнад Дубовца…

Г1789 основана је копривничка парохија под коју је спадао град Копривница и православни који би се нашли у околним римокатоличким селима. Г1929 имала је ова парохија у Копривници 49к са 171 вјерником и још 21 вјерника у Дрњу и Ждали.

Горње Средице су сједиште парохије у коју поред овог села спадају: Пољанчани, Паулин Клоштар, Тврда Ријека и Ровиштанци, а мало подаље Мала Мучна, Широко Село и Повелич. Сва ова села спадају међу најстарија српска насеља у овом крају.

У средњем вијеку биле су Средице (Zerdahel) и околна села власништво феудалних племића Дерсфија (Држића) којима је и сједиште било у Горњим Средицама. На подручју њиховог посједа налазило се и трговиште Стреза, на мјесту данашњег Паулин Клоштра крај кога се налазио паулински самостан са црквом Свих Светих… По одласку паулинских фратара, располагале су њиховим посједима аустријске пограничне власти, које су на ово опустјело подручје досељавале Србе из Жумберка а затим и из доње Славоније, од којих су стварали живи одбрамбени зид против турских упада у унутрашње аустријске области. Штајерски земаљски одбор спровео је цару 8.4.1541 молбу племства и грађана вараждинских да им се да помоћ против мартолога (турских помоћних чета састављених од Срба), који непрестано нападају Вараждинце. Султан, веле, држи 1000 мартолога на плаћи. У Бечу су ову представку схватили озбиљно и Шрајерска је већ тих дана (21.4.1541) узела у службу 400 мартолога од Срба који су ускочили на ово подручје с тим да их плаћају вароши и трговишта у залеђу овог пустог подручја, јер ће ови граничари у ствари панајприје њих бранити. У пролеће 1542 одређени су њемачки официри који ће ову војску „муштрати“ и распоредити по тврђавама. Тада је у Стрези, у тврђави саграђеној од материјала напуштеног манастира, постављено 100 харамија и 50 ускока, према Продавићу (данашњем Вирју) исто толико и тако редом, према потреби. А потреба је била велика, јер су Турци са 3000 војника о Духовима 1542 провалили до Врбовца, града грофова Зрињских, и вратили се преко Гудовца на Рачу. Под Гудовцем су се борили са својим војницима против Турака, поред осталих, Јован Вукчић, Павле и Григорије Муратовић и Јован Србљин. Идуће године (1543) било је код Крижеваца и Копривнице 6000 Турака, а 1545 сатрше коњицу бана Зрињског и лајтнанта Вилденштајна. Од 1500 коњаника није утекло ни 300, а коњи су сви изгубљени. Међу заповједницима граничарских тврђавица налазе се поред њемачких и хрватских војних лица и неколико српских војвода, као што су војвода Владислав у Крижевцима, војвода Ратко Прибег у Тополовцу, војвода Иван Маргетић у Копривници, војвода Новак у Иванићу и тако даље.

Досељени Срби кад се мало смирише, градили су себи скромне црквице од дрвета, а тамо гдје су нашли рушевине или трагове некадашњих римокатоличких цркава, поштујући та мјеста као култна, обнављали су их или на њиховим темељима градили своје цркве и у њима се молили Богу…

У четири села око парохијске цркве св. Николе није било много нових досељеника, већ су се одржавале старе п уз евентуална прижењавања из околних парохија. Од старих п су у Горњим Средицама: Баћа, Богавац, Брковић, Бусић, Јурјевић, Ковачевић, Кокир, Михић, Мрзић, Никшић, Новаковић, Павловић, Петровић, Пријић, Прусац, Раданчевић, Радотовић, а прижењавањем код Јурјевића Радошевић и Обрановић, код Новаковића је био Мијакић. У Пољанчанима: Ивковић, Коруга, Раделић, Ралетић У Паулин Клоштру и Тврдој Ријеци су старе п: Крајачић, Мрзић, Сакуљ. Остали су придолазили из околних села. Међу најстарије п у Повеличу спадају: Баће, Бусије, Гвозденчевићи, Милаковићи, Рајновићи. У Малој Мучни и Широком Селу: Бесједићи, Вилинице, Војновићи, Вранковићи, Вучиновићи, Јањићи, Клисурићи, Мрвоши, Петровићи, Стакићи и Чавићи.

Овдје треба истаћи да су на подручју ове парохије већ рано настала и умјетничка дјела високе вриједности, што свједочи и о културном нивоу наручилаца, свештеника и угледних људи. О томе најбоље свједоче радови истакнутих сликара Остоје Мркојевића и Кузмана Дамјановића на некадашњим иконостасима ових цркава, а сада понеке од њих налазе се по музејима и свједоче о својим ствараоцима и онима за које су стваране.

Бројно стање српског с кретало се у зависности од општих политичких и економских прилика. Док је 1755г у цијелој парохији било само 56 домова, у 19в је тај број знатно порастао. Али, у ствари, растао је само број домова, док је број с мање-више стагнирао. Тако су саме Горње Средице 1809г у 14д имале 182с, а 1869г у 27д било је 230с, 1899 у 51д 312с, а 1929г у 67 православних домова био је само 281 житељ. ДСР је у Горњим Средицама и околним селима донио велика страдања. Многи православни Срби су побијени, многи у борби изгинули, српске куће у Средицама готово све попаљене. У посљератним приликама, услијед општег одливања сеоског с у градове и у Горњим Средицама је број српских домова и душа спао готово на половину предратног броја. Тако је углавном и у осталим селима ове парохије.

Трешњевица. Села ове парохије (Велика и Мала Трешњевица (Велика и Мала Чрешњевица – МЗ), Грабовница, Рибњачка) представљају праву оазу српског живља с ону страну Билогоре. Србе је овамо довео војвода Петар Хасановић око 1606г из Иванићке крајине. Иначе, они су поријеклом из средње Далмације. Наиме, „после неуспјелог покушаја да се ослободи Клис од Турака (1583) из средње Далмације је ускочило у сењску околицу, а затим и даље, преко 800п. Хасановић је са својима прешао на Словинску крајину и населио се прво око Иванић – Клоштра, где се својим јунаштвом 1586г одлично истакао у борби са Алибегом. Потом је примљен у крајишку службу и са својим људима и њиховим п, после 1606, послат на најизложенију крајину код града Ђурђевца у Подравини. Потомци им и данас живе у селима парохије Мале Трешњевице, иако су само малена оаза од 750 душа међу римокатолицима“ (Грујић, Пакрачка епархија).

Ови досељеници су овдје, први на удару славонским Турцима, имали горке дане. До изгона Турака из Славоније била су то стално немирна времена и стална опасност…

У селима трешњевачке парохије било је 1764г 95 домова и то: Велика Трешњевица 51, Мала Трешњевица 24, Грабовница 15, Дињевац 5. Село Грабовница се поноси што се у њему родио а у овој цркви крстио наш велики пјесник Петар Прерадовић, поријеклом из Грубишиног Поља. Његов отац Јован је тада био у Грабовници на граничарској служби.

Крајем 19в било је у парохији 170 домова и 809 душа (Мала Трешњевица 22 дома и 111 душа, Велика Трешњевица 114 домова и 484 душе, Грабовница 4 дома и 34 душе и Рибњачка 30 домова са 180 душа. У то вријеме била су у овој парохији сљедећа презимена: Бајевић, Басарић, Боговић, Божичковић, Брковић, Бубановић, Будимировић, Влаисављевић, Војновић, Вучковић, Дабић, Деспотовић, Илић, Јагодић, Јанашевић, Калањ, Клемен, Кљајић, Кнежевић, Ковач, Козлица, Кордић, Кравић, Лалић, Лончар, Лужајић, Миловановић, Нијемчевић, Нинковић, Новаковић, Оторбаша, Оџић, Пелеш, Пјевало, Пречаница, Пурић, Радојчић, Рашић, Релић, Станић, Таталовић, Турчинац, Утјешиновић, Халапа, Харар, Хасановић, Цвијановић, Чуверак, Чурчић, Шајновић, Шукић и Ђурђевић.

Колике су мијене настајале у с види се по томе што у овоме прегледу презимена нема многих за које смо дознали из дјелимичних података с краја 18в. Тада се не примјер у Рибњачкој спомињу и п са презименима: Селаковић, Ђуверак, Беадер, Пребјеговић, Бјелић, Томашевић, Пурић, Медаковић, Окула, Лоцан, а послиеј 100г нема никога од њих осим Пурића, па и њих је касније нестало.

Број домова и душа је почетком 20в био порестао. Године 1932 било је у цијелој парохији 146д и 906 душа, али је тај број послије ДСР знатно опао.

Рибњачка је од старина имала своју лијепу дрвену цркву св. Луке, коју су усташе уништили у ДСР…

Ровиште. Ровиште је у средњем вијеку било сједиште истоимене хрватске (словинске) племенске жупе (Roicha 1232g) која је до 1393г била у рукама краљевим, а потом постала посјед Држића (Derzsfy) Средичких…

Први српски досељеници у Ровишту и околини јављају се почетком дп16в, ускоро послије коначног пада доње Славоније под Турке (1542). Ово досељавање продужило се, па је у Ровишту и околини бивало све више Срба, који су овамо довођени систематски, према плану њемачких пограничних официра и њиховом договору са српским војним старјешинама…

И септембру 1597 након дугих преговора са народним изасланицима, повео је пуковник ове Крајине барон Херберштајн чету од 500 људи, ударио на Подравску Слатину, спалио је и извео из ње и околних мјеста 1100 Срба са 4000 глава марве, па је све те исељенике смјестио у Ровишту и околним селима…

Кад је капетан Гашпар Глајспах, у пролеће 1600 из Славоније извео велику групу Срба од 828 душа, које је харамбаша Драгић довео у Иванић, трећина ових ускока затражише да буду смјештени код родбине у Ровишту. Око Ровишта се тада ове групе населише: Рајић Чавчић са 6 душа, Јован Цветић са 8, Радосав Горановић са 25, Војин Горановић са 8, Рајин Горановић са 10, Радивој Вучинић са 17, Обрад Малешевић са 9, Јован Огњановић са 8, Петар Харамбаша са 14, Тодор Радовановић са 8, Филип Раосавић са 5, Радота Радмановић са 6, Раосав Вуковић са 10, Богоје Лончар са 2, Милета Радојевић са 15,Милош Раославић са 6, Вучић Михајловић са 6, Рајић Микадиновић са 7, Вукман Јовановић са 17, Михат Бунчевић са 12, Милета Радојевић са 8, Томо Радуловић са 5 и Негован Марковић са 8 душа. Свега 238 душа…

Тада је број домова по селима која су улазила у састав ове парохије био сљедећи: Ровиште 10д (Ровишће – МЗ), Клокочевац 13, Тук  14, Рајићи 9, Жабљак 12, Краљевци 9 (Краљевац – МЗ), Ковачевци 7 (Ковачевац – МЗ), Доманкуш 5, Какинци 6 (Какинац – МЗ), Драганићи (Драговци) 5, кметских домова 16.

Подгорци су насељавани Србима посљедњих година 16в (око 1590-1600), али највећи прилив српског с у ово село и засеоке око њега догодио се 1662г, кад је крижевачки капетан извео из славонског села Подгорја 38 породица, које су насељене углавном у Подгорцима, који су по њима и добили име…

… До преткрај 18в вила је то парохијска црква засебне парохије у коју су 1764г улазила села: Подгорци (11д), Кобасичари (10), Скуцани (7), Решковци (5), Липовчани (6), Калајџије (4), Поповићи (5)… Подгорици су добили име по Подгорју из кога су ове п потекле, а Решковци, Поповићи, Калајџије и Станићи по презименима досељеника..

У току 18в број с у парохији ровишкој (и подгорачкој) повећао се и стабилизовао. Та су насеља добила своју устаљену физиономију. Однос Срба и Хрвата види се према кућним бројевима. Зато на основу старих земљишних књига доносимо списак домаћина у некима од ових села са њиховим кућним бројевима. Сви кућни бројеви којих у списковима нема припадали су римокатолицима, Хрватима или досељеницима других народности.

Подгорци: 1. Ђуро Мектербашић (до 1830), 2. Михаило и Алекса Калајџија, 3 Стеван и Глишо Калајџија, 4. Никола Соколовић, затим Ћиро Зорић, 7. Васо и Јово Гвоздановић, 8 Дамјан и Нестор Ракитић, 9. Игњатија и Тодор Богојевић, 10. Ђуро Ивановић, 11. Јандро Зорић, 12. Јово Врачевић, 12. Аксо Ковачковић, капелан, 14. Јеврем и Никола Ковачковић, 15. Тодор Нинић, 16. Гајо Мамула, 17. Аврам Зорић, 18. Глишо и Којо Ковачевић, 19. Томо и Паво Вуковић, 20 Саво Решковац, 22 Јово (послије Михаило) Ренац, 23. Пајо и Тодор Црљеница, 24. Мишко и Симо Решковац, 26. Прокоп Ратковић, 27. Стеван и Јово Радојчић, 28. Ђуро и Матија Ратковић, 29 Лазо и Глишо Бакрач, 30 Симо и Тодор Длака, 31. Јефтимије Зорић, 33. Данило и Петар Недељчић, 34. Васо Гвозденовић, 21. Сава Ратковић, 36. Стево Мамула, 37. Дмитар Ренац.

Какинци: 1. Новак Соколовић, 2. Јово и Пајо Кресозевић, а затим Петар, 3. Аврам и Тодор Миљуш, 4. Тодор и Ђуро Новоселац, затим Матија, 5. Јово и Алекса Врачевић, 6. Прокоп и Лазо Добричић, 7. Никола Новоселац, 8. Илија Соколовић.

Тук: 1. Илија Даничић, 2. Симо Даничић, 4. Мишко Докић, 5. Грга и Михаило Булић, 6. Кузман Стрика, 7. Јован Бота, 8. Јово, затим Лазо Витојевић, 9. Тодор Докић, 1′. Јаков и Пантелија Докић, 11. Јово и Матија Докић, 12. Јаћим и Ђуро Докић, 13. Глишо Вуксан, 14. Глишо Булић, 15. Јеврем и Лука Бота, 16. Сава Докић, 17. Стојан Витојевић, 19. Глишо Бота.

Жабљак: 1. Јово Грбић, 2. Лазо и Сава Грбић, 3. Ђука Кнежевић, 5. Филип Рајаковић, 6 Станко Срдић, 7. Цвијо и Васо Бугариновић, 9 Дмитар и Тодор Царевић, 10 Глишо и Михаило Царевић, 11. Ђука и Кузман Кресојевић, 13 Михаило и Мато Бракуса, 14. Прокоп и Никола Лишчић, 17. Кузман Кресојевић.

Драганићи: 1. Томо Швагоња, 2. Тодор Драганић, 3. Тодор Драганић, 4. Јован и Станко Домазет. 7. Стево Домазет.

ЈЗ од села ровишке парохије наставља се група села болчанске и српскокапелске парохије.

Болч је свакако постојао као село и прије досељавања Срба, али је пред турском опасношћу село запустјело и тек послије неколико деценија добило своје нове становнике, православне Србе. У Болчанску парохију спадају села: Звоник, Кабо (Кабал – МЗ), Мајур, Марковац (Доњи Марковац – МЗ), Рајић, Фаркашевац, Хрсово, Цјепидлаке (Цепидлак – МЗ).

У земљишним књигама око половине 19в од прва 42 кућна броја у Болчу припадало је 28 бројева српским п: кбр 2. Чичуриновић, 7. Будимировић, 8 и 39 Драгашевић, 9 Шарац, 10. Профунтар, 11, 17, 30, 31, 34, 38 Шиљак, 12. Ђурђевић, 13. Дражић, 16. Басташић, 20. Кадић, 21 и 33 Мисирача, 22. Летица, 23 Кнежевић, 28. Марусиновић, 29. Смољановић (затим Цигановић, а од 1830 Михаило Вукић), 35. Даничић, 37. Парох, 42 Вуковић.

Било је то вријеме великих промена у становништву. Од оних п које су биле у селима ове парохије крајем 19в, очували су се потомци до у наше вријеме:

Болч: Вуковић, Дражић, Драгашевић, Ђурђевић, Загорац, Кадић, Кнежевић, Комадина, Кусобрак, Летица, Мисирача, Пољанац, Профунтар, Шаговац, Шарац и Шиљак.

Звоник: Ивановић, Мандић, Пуховић.

Кабо: Булатовић, Вуковић, Горановић, Загорац, Омулић.

Марковац: Бодеграја, Кусобрак, Пољанац.

Мајур: Комадина.

Жабница: Пуховић.

Рајић: Бота, Јакић, Радотић, Рајић.

Фаркашевац: Отржан, Новаковић.

Хрсово: Комадина, Новаковић.

У Болчу је било сједиште парохије, која је половином 18в имала 40 домова, а у селу двије цркве: Васкрсења Христова и светих Арханђела. У попису парохија из 1764 вели се да ова парохија има у седам села 47 домова, да има једног свештеника…

Српска Капела (Стара и Нова Капела – МЗ) је сједиште парохије у коју улазе поред ње и села: Брезовљани, Вукшинац (Горњи и Доњи Вукшинац – МЗ), Жабница, Иванчани, Коритна, Реметинац (Реметинец – МЗ), Свети Иван Жабно, Стари Глог, Хабијанац (Хабјановац – МЗ)и Хагањ.

Најраније досељавање Срба у ова села пада у посљедње године 16в, око 1595 до 1600г, али је било и каснијих досељавања, нарочито послије ослобођења доње Славоније од Турака. Село се вјероватно звало Капела и прије досељавања Срба, али је сада за разлику од оне Капеле код Стрезе (СЗ од Бјеловара) названа у администрацији која је Србе звала Власима, Влашка Капела, да би се тек у току 19в назвала онако како је народ зове – Српска Капела. У српским списима у 18в зове се само Капила, а парохија „фара капилска“, да би се понекад појављивао и назив „влашкокапилска“, све до свог адекватног назива у 19в.

После досељавања имали су Срби на овом подручју двије парохије, једну са сједиштем у Капели, а другу у Светом Ивану Жабну. 1732г било је у парохији светоиванској 60 српских кућа, а парох им је био Арсеније Марчанин…

Према земљишним књигама у пп19в у биле су у Српској Капели ове српске п на овим кућним бројевима: Стеван и Илија Манојловић 1, Филип и Танасије Латиновић 3, Глишо Рајчевић 4, Кузман Свастец 5, Алекса и Јово Горановић 8, Михаило и Гајо Горановић 7, Тодор и Матија Горановић 9, Лука Богдановић 10, Арсенија и Самоило Горановић 9, Благоја и Васо Маричић 14, Ђурађ и Јово Ракић 16, Гајо Радошевић 17, Ћиро Васиљевић 18, Глишан и Михаило Васиљевић 19, Васо Кнежевић 22, Сава и Марко Кнежевић 23, Глишо и Јово Сировица 24, Илија Стојановић 25, Сава и Јандо Харамбашић 26, Јосиф и Лука Поповић 27, Сава Поповић 28, Кузман Шамић 29, Парохијски дом 30, Лазо Велемир 31. Дакле  од 31 дома 22 су била српска. У току година било је ту и великих промјена, па касније видимо на кућном броју 20 Стеву Горановића, на броју 12 п Швастец, на броју 21 Јандро Шамић, на броју 2 Филип Војновић, на броју 11 Коста Велемир, од задруге Васиљевић (бр. 19) припало 1868 нешто Васи Пријићу и слично.

У Вукшинцу: Мико Ренац 2, Сава и Јосиф Бранковић 5, Никола Пијале (6), Ђуро Паликућа 8, а с њим Симо и Пантелија Томић, Кузман Павић 10, удова Мара Драгашевић 12, Јаков Цветковић 12, Марко Вучагић 14, Михаило Грковић 22, Лазо Мандић 23.

У Иванчанима: сви кућни бројеви од  1 до 13 били су српски: Томо Војновић 1, Симо Војновић 2, Пајо Војновић 3, Раде Петковић 4, Глишо Вуковић 5, Данило Јелић 6, Божо и Лазо Ракић 7, Марко Радивојевић 8, Максим Видовић 9, Тодор Велемир 10, Тривун Велемир 11, Томо Ивановић 12, Јандро и Паво Видовић 13. Готово сви су се одржали до данас.

У Хабијановцу су у пп19в били: Прокоп и Јово Поповић 1, Стојан и Лазо Пријић 3, Данило и Илија Калуђеровић 6, Томо и Јошо Сировица 7, Милош и Миливој Зрнић 11, Стојан, Васо и Стеван Радмиловић 12, Максим Радмиловић 13.

У Хагњу: Ћиро Горановић 1, Лука Богдановић 7, Стеван Горановић 15, Петар Горановић 16, Божо Горановић 17, Станко Стефковић 20, Никола Михић 22, Гајо Горановић 13.

У Брезовљанима Чопорда, Петковић, Ивановић…

Салник је сједиште најзападније српске православне парохије у сјеверној Хрватској, старој Горњој Славонији, у коју данас спадају православни који живе у селима Липница, Радовиште, Худово, Луково и Свети Иван Зелина.

У средњем вијеку је готово цијело подручје ове парохије било посјед племића Пучића, који су живјели у свом утврђеном граду Раковцу, се док се у 15в није појавила опасност од Турака. Као самостална племићка , не тако богата и моћна као многе друге, Пучићи су морали да пола свога посједа и града предају грофовима Цељски. Матија Пучић је 1440 уживао само половину Раковца, а осталу половину држао је гроф Улрих Цељски, који се 1434 оженио Катарином (Катакузином), кћерком српског деспота Ђурђа Бранковића. После Улрихове погибије (1456) Катарина је сама управљала Раковцем, али није оспоравала права Пучића на половину имања. Она је 1460 признала да Михаил и Антун Пучић, поред половине Раковца, имају право и на шуме и шумски доходак. Још исте године уступила је Катарина и Раковац као и остала имања Цељских војводи свога мужа Јану Витовцу, док не пређоше у власт бана Ивана Корвина, незаконитог сина краља Матије. Ни нови феудалац није одузимао потомцима Пучића њихов дио имања све док нису изумрли. Од 1531 Раковац је био у власти Зрињских. Они су кроз 150г бранили овај град и крај од Турака, који су их 1562 и 1591 грдно похарали. Држали су ово добро све до уроте Зрињско-Франкопанске (1670), кад је пола овог имања додијељено загребачком каптолу. Мијењајући још двапут господаре, Раковац је 1834 припао државном фиску.

… Раковачки господар Јурај Зрињски населио је 1618 у Лоњици групу „Влаха“ којима је старјешина био Вук Газић.

О досељеним Србима у овај крај почетком 17в налазимо података у урбару града Раковца од 1630г. У Самобору крај Раковца сретамо Ђорђа Брадића и Јакова Решетара, у Млаки једног Балшића, који је већ као римокатолик био Бенедиктус, али у Целничанима су претежно Срби насељени 1622г, о чему свједочи овај попис с овог села из 1630: Михаило Пишкурић, слободњаг због заслуга у довођењу досељеника, Вујо Буквић, Михаило Пишкурић, Вранеш Визнић, Новак (В)раниловић, Михаило Шкорић, Петар Пријановић, Јован Ракић за кога плаћа Милош Радојевић, Павле Зоровић, Јоан Непоскок, Гргур Хорват, Петар Брајковић, Радосав – , Секула Магулац, Стефан Ткалац, Новак стари, удова Милисава, друга удова Милисава.

У селу Валетићу под којим треба разумјети данашњи Салник, јер се заселак Валетић данас налази између Раковца и Салника, били су насељени 1623 ови досељеници: Радоје Маговић, Јован и Станко Драгојевић, Јован Корша, Никола Рашић, Дамјан Домитровић, Вукман Прерадовић и Новак Крајачић. Кнез Јурај Зрињски издао им је повељу са кметовским обавезама 28.5.1623г. Те године дошло је и 6п у Горње Брезане међу којима је био: Никола Осмокру, поп влашки, Божицко и Ненад, удова Вукашинова и неки Вучина. У „Помјанику приложника храма св. Петке у Салнику“, који је устројио игуман лепавински Гедеон Барберић, налази се уписана и једна биљешка, која гласи: „Парохија ова (селничка) постоји од 1570г. Први досељеници били су Поскурице (кнезови)“.  Проти Јовану Николићу причао је 1971г звонар цркве Љубан Врачевић из Липнице, да се сјећа да је донедавна постојала 1п Поскурица и да је један од чланова те п становао у Загребу. Ката Поскурица живјела је као радница послије овог рата у Бјеловару. У попису презимена Епархије пакрачке (1898) помиње се у Парохији салничкој и презиме п Поскурица, која је славила као крсну славу св. Игњатија Богоносца. У Горњој Липници било је 1630г 16 домова, али се не спомиње ниједан Србин, што значи да су у Липницу Срби доселили нешто касније.

Крајем 19в сретамо у селима салничке парохије ова пр: Басташић, Беседић, Буквић, Врачевић, Вукшић, Гарапић, Десанчић, Јовановић, Маговац, Милетић, Описачић, Поскурица, Раниловић, Сјевер и Томић. Међу најстарије од њих спадају: Поскурица, Маговац, Раниловић, Буквић, Врачевић.

Ова парохија представља православну оазу у чисто римокатоличком крају. Број православних био је највећи почетком 20в: г1905 било је у цијелој парохији 354 душе; тај број је опадао и 1929 било их је свега 283 душе у 57к, док је 1932г било 76д и 315с. Данас их има у цијелој парохији 36к са 92с.

Иванићка крајина

Срби су на подручје Иванићке крајине почели да долазе почетком дп16в. Још прије коначног пада доње Славоније под Турке било је већих и мањих турских упада у ово подручје. Како је и овдје хрватско старосједилачко с било сасвим проријеђено а опасност је била све већа, тражио је новопостављени заповједник ове крајине Иван (Ханс) Унград штајерске који су били задужени да се брину за одбрану Словинске крајине, да се набаве плаћеничке чете Нијемаца, а нарочито Срба, од којих су многи већ пребјегли из Турске у Сењско приморје, Жумберак и Крањску и врло добро врше граничарску службу… Ханс Унгнад је идуће године (1553) кривио загребачког бискупа и каптол да су градови Вировитица, Дубрава и Чазма пропали баш због њихове немарности. У свом извјештају Унгнард се љути и на хрватски народ, нарочито на оне у Међумурју, „богат, добростојећи пук, којега и доста има“, но кад га назову на оружје, неће се окупити ни помоћи, „него би као у ружичњаку мирно сједио, ништа друго не радио него својој господи пунио пивнице и ормаре, те се само од других дао бранити“. Зато је потребно над њима више њемачких заповједника.

… а кад се 1595 на крајини појавио српски владика, епископ пожешки Василије, тек тада настаје масовно досељавање Срба из Славоније на ову аустријску Словинску крајину. Послије дужих преговора владичиних са генералом Сигисмундом Херберштајном учињен је план за довођење Срба из Славоније. У јуну 1597 извео је Гргур Лајбахер једну повећу групу п, 117 мушких од којих 37 способних за оружје, много жена и дјеце, 100 говеда и 400 ситног блага. Размјештени су махом по Иванићкој и Крижевачкој крајини. У Дубрави је насељена породица Илије из Ступчанице. Кад је капетан Гашпар Глајспах дошао 1600 у Славонију и позвао народ на сеобу, пођоше с њим листом житељи села Кусоње, Дереза, Шумечица, Кричке, Бобовје, Цикоте, Пргомеље и Граховљани. Пошло је 828 душа, од којих 309 мушкараца. Дошли су у Иванић. Трећина је на властиту молбу насељена код раније досељене родбине у Ровишту и околним селима, 161 узео је Глајспах на службу у град Иванић, а 432 са харамбашом Драгићем настанише се у околине Иванића.

У овој групи досељеника били су: Драгић харамбаша (са 16 чланова, Радивој Новаковић 9, Марко Покра(ј)евић 8, Смољан Иванковић 14, Грубац Радовановић 12, Драгија Радовановић 11, Добрица Милић 13, Вујић Ивановић 13, Драгојло Вујичић 17, Вранеш Јовановић 12, Поп Илија 7, Вранеш Огњановић 10, Петко Вранешевић 12, Бранко Вујичић 20, Јован Петровић 16, Новак Мотић 8, Вујић Вујчић 8, Продан Ђурђевић 12, Радојица Вукдраговић 13, Радивој Пауновић 9, Милија Милосавић 5, Богдан кнез 9, Иво Вучићагић 15, Раосав Калинић 11, Маринко Ђурић 10, Радивоје Радојевић 6, Раосав Радојевић 6, Остоја Рајаковић 7, Вукашин Рајаковић 6, Иван Војновић 9, Драгоје Дејановић 16, Ратко Милојчић 6, Павко Радојевић 5, Радивој Радојевић 7, Познан Вранешевић 6, Радин Вуковић 8, Радован Дамјановић 10, Милорад Милиновић 10, Војин Петковић 6, Живко Иванишевић 4, Плавша Иванишевић 9, Радован Цветић 4, Јован Рајиновић 4 и Мирослав Клисурић 7.

Ова принова српског с на Иванићкој крајини допринијела је ефикасној одбрани овог дијела крајине. Шаљући попис досељених Срба и оних који ће ускоро доћи, јавља генерал Херберштајн 2.6.1600 надвојводи Фернинанду да је у посљедњим биткама иванићких и крижевачких крајишника са Турцима погинуло 114 Турака, а само 3 „прибјега“. Како се у овој Крајини налазио и манастир Марча, који су крајем 16в основали на мјесту некадашње римокатоличке цркве Свих Светих пребјегли српски епископи Гаврило Аврамовић, некадашњи митрополит дабро-босански, и Василије, епископ славонско-пожешки, добила је ова крајина посебан значај од 1609 кад је 28.6.1609 архијерејски сабор Пећке патријаршије на челу са српским патријархом Јованом поставио епископа Симеона за владику „западних стран, Вретанију глагољу“…

Липовчани. Првобитна насеља у овом крају појачавана су и каснијим досељавањима са разних страна. У Липовчанима су најранији с били поријеклом са сливова горње Неретве, Пиве, Таре, „Херцеговци“, који су дуго задржали и чист херцеговачки говор. У Маринковце се касније доселило доста Личана из Слуњске регименте (п Јелача, Пухача, Богдановић, Момчиловић, Ратковић, Кукић и др), а било их је и у Старој Марчи (Лончари, Оклобџије) и у Липовчанима. У Граберју су старе п: Смољановићи, Брадићи, Даничићи, Радовановићи, Радошевићи и Романовићи, али су се ове посљедње двије п касније покатоличиле (према казивању покојног проте Петра Босанца).

Највише српских домова било је у Липовчанима и Маринковцима, а затим у Босиљеву, Грабовници, Драгићевцу, Марчанима, Кришцима, Дерези, Милашевцима, а мање или само по нека кућа у осталим селима (Бешлинац, Стара Марча, Опћевац, Обрешка, Паланчани, Прњаворац, Чазма). У неким од ових села Срба више нема.

Граберје са неколико околних села сачињавало је, послије пропасти манастира Марче, засебну парохију. Ти Срби су дошли овамо крајем 16в кад их је 1599 генерал Сигисмунд Херберштајн извео из Славоније и дијелом населио у овој крајини, те су и нека села која су ти досељеници основали добила имена по селима у Славонији из којих су дошли. Тако су по славонским Цагама овдје названи Цагинци, Дереза и Дережани названи су по Дерези код Пакраца, Шумећани (из Шуметлице), а Ширинци по истоименом селу код Пакраца.

Иванић је старо мјесто, које је краљ Владислав послије оснивања загребачке бискупије даровао загребачком бискупу. Испочетка је „горњи“ дио Иванића, у коме се налазио женски самостан и по коме је тај дио касније добио име Иванић-Клоштар, био знатнији од доњега, који је 1567 био утврђен и по својој тврђави, граду, добио и до данас задржао име Иванић-град…

У Иванићу су, из малобројне Хрвате, давали страже они Срби чије су п биле насељене у околини, у селима парохија манастира Марче. Тако су, према подациза из Земаљског архива у Грацу, 1606 служили у Иванићу: Ивица Ивановић, Радован Меречић, Хрњак Витковић, Томаш Делинић, Огњан Јагичић, Богдан Радмановић, Гвоздан Ковачевић, Вранеш Бабић, Равша Вујичић, Петар Вукмир, Милош Новичић, Никола Новаковић, Иван Педевец, Станко Јуранић, Драгош Крајчиновић, Радман Ченачић, Пријо Миловић, Смољан Драголовић, Радосав Драголовић, Вуксан Богдановић, Радивој Вранешевић, Рајак Милошевић, Вукоје Миловић, Михајло Ивановић, Стојић Војновић, Радивој Новаковић, Димитар Поповић, Иван Миловић, Познан Вујановић, Милорад Миленовић, Радивој Клисурић, Младен Миленовић, Иван Михаловић, Огњан Дојчиновић, Нинко Грубичковић, Радан Милошевић, Обрад Радовановић, Томан Враничевић, Мирко Драгичевић, Павле Богдановић, Радоје Јаничић, Милак Милошевић, Секула Милошевић, Марко Галић, Иван Давић, Вујица Вуковић, Михаило Делић, Никола Новаковић и Томаш Михаловић. Касније, 1651г, уписани су на служби у Иванићу Рајак Петковић, Вујица Милетић, Петар Домитровић, Илија Богдановић и Обрад Милетић. Сва ова презимена су у ствари презимена Срба у селима Иванићке крајине, понајвише из села липовчанске и граберске парохије.

Послије изгона Турака из доње Славоније крајем 17в губи Иванићи-град све више свој војнички карактер и постаје административни и трговачки центар околних насеља. Тада се у овом насељу појављују и први православни с Срби и Цинцари (Грци). Већ око 1700г поред понеких Срба долазе у Иванић цинцарске трговачке п Панда, Згала, Стола и други, те се овдје подиже и православна црква св. Апостола Петра и Павла над чијим улазним вратима био каснији натпис који свједочи да је црква сазидана 1700г, а да је поправљена и сат стављен (на звонику) 1868г… Досељени Цинцари су се брзо асимирали у једновјерне Србе, посрбили и своја презимена, али са мањим наталитетом и одсељавањем потомака с временом су изумрли…

Поред ових „грчких“ трговаца јављају се у Иванићу доста рано и п Срба трговаца и других привредника: Михаљевић, послије Кајгановић, Рајић, Витас (казанџија), Костић, Кокотовић и други. У другој половини 19в у Иванићу сретамо православне Србе са пр: Аралица, Бастајић, Вигњевић, Вукадиновић, Кајгановић, Матијевић, Радотић, Рајић, Фајтовић. Али, број православних је у овом градићу опадао. Доке је 1839 у њему било 14к са 68с, г1902 било их је 6д са 18с, а 1929 још мање, у 3д 10с.

У вријеме ДСР усташке власти су 1941 порушиле иванићку православну цркву до темеља. На мјесту некадашњег олтара стављен је у наше дане гвоздени крст за спомен.

ШИРЕЊЕ КРАЈИНЕ ПРЕМА ИСТОКУ

ЖИВОТ НА КРАЈИНИ

Док је у првим деценијама 16в Аустрија успјела да оствари граничарски појас према турској Славонији на линији Копривница – Крижевци – Иванић углавном од досељених Срба, још увијек је остајао велик, готово сасвим пусти простор од ове линије до Илове, преко кога су Турци могли да упадају у ову Крајину, да пале и пљачкају граничарска насеља и тако их слабе. Зато аустријски погранични заповједници желе да на тај пусти простор прошире овај уски граничарски појас досељавањем нових српских досељеника из Доње Славоније, који су вични турском пограничном ратовању и набијени мржњом против Турака, под чијом влашћу им је бивало све теже…

Вијест о доласку српског епископа радо је примљена у Грацу. Саслушавши и мишљење Земаљског одбора, надвојвода Фердинанд је 17 октобра 1595 донио одлуку да се српском епископу даде војводска плата, а на граници да се населе и остали Срби који буду хтјели да пређу из Турске. С тим се сложе и штајерски сталежи… Са војском је (Гргур Лахбах 1597) пошло 117 душа, међу којима 37 способних за оружје, који су потјерали собом око 100 грла крупне и 400 грла ситне стоке.Ови славонски Срби поријеклом су били из српских централних области, од Ибра, Лима, Пиве, Таре, горње Дрине и Неретве. Међу пресељеницима било је и 14 породичних старјешина из Кусоња и Ступчанице. Од тих прибјега, како су понајвише тада звали ускоке из Славоније насељене су: у Црквени и око ње п харамбаше Алексе и Радосава и калауза Вука из Кусоња, у Светом Ивану (Жабну) и у околини п харамбаша Милије и Ђурице и калауза Огњана из Кусоња, у Глоговници п Вујице из Кусоња, у Тополовцу и околини п Ђурка Аганића, у Дубрави Илију из Ступачнице, у Градецу 8 прибјега из Кусоња, у Крижевцима п прибјега Стјепана и Милана из Кусоња, у Светом Петру (Чврстецу) п калауза Бргуна из Ступачнице. Док су чланови ових п за пушку способни држали стражу у овим тврђавама, њихове п су се настаниле у околини и често стварале нова српска села.

Пресељење је почело, те се генерал Херберштајн морадо да брине о издржавању пресељеног народа. Он се још прије Лајбахеровог похода обратио у Грац са питањем о издржавању пребјега, за што се интересују и потенцијални пребјези. У Грацу су ћутали, па се генерал поново обраћа штајерском Земаљском одбору, но они поново не хтједоше сносити трошкове око издржавања досељеника. Али кад је Херберштајн извијестио Ратни савјет да још око 100 српских села у Славонији жели прећи на ову Словинску крајину, Дворски ратни савјет пошаље му 300 форинти.

… Било је то 9.9.(1597 – МЗ)  изјутра, а већ предвече врати се послана чета са 1.100 Срба и 4.000 грла стоке. Већ 14.9. био је генерал у Вараждину. Пресељени народ сјестио се у Ровишту и око њега. Капетан Лајбахер предузео је мјере да обнови и изгради оронули ровишки каштел, али народу је нестало хране…

Већ тога пролећа (1598) доселиле су двије групе од којих једна насељена у Поганцу. Обје групе заједно имале су на броју око 500 душа. У августу је прешло 146 Срба, који се населише у околини Иванића, а у октобру дође нових 500 душа које се настанише око Светог Крижа… На основу новог договора са изасланицима ових „ага“, упале су иванићке чете почетком новембра у турско подручје према Пакрацу и отуда су извеле око 350 Срба са њиховим старјешинама Драгулом и Вучићем. Драгула је после сеобе добио војводски чин. Његови потомци Драгуловићи заузимали су угледно мјесто међу српским славонским граничарима…

Идуће године (1599) довео је Херберштајн неколико српских п, а 2.10 доселише иванићке чете 120п са 995 душа и око 3000 грла стоке. Много веће и бројније насељавање настављено је у току 1600г… Осим Слатине спалише и многа села: Вукичицу, Михољац, Миљено, Бистрицу, Мединце и Речицу, па све Србе из тих мјеста заједно са њиховим угледним старјешином Радосавом Цветинићем поведоше и настанише у околини Копривнице. У пролеће 1600г упао је у турско подручје капетан Гашпар Глајспах уз помоћ петрињске војске и извео отуда око 100 српских п са 828 душа међу којима их је 309 било за оружје. Они су појачавали крајину око Ровишта и Иванића…

Уочи те буне, у марту 1602…спале у турској Славонији већи број малих српских села око Церника, заплијене много стоке и доведу многобројне досељенике, које су распоредили међу раније досељене ускоке и одмах се постарали за њихову прехрану. Међу тим новим досељеницима било је поред Срба и Хрвата.

Нови прилив српских граничара из турске Славоније догодио се и 1603г, кад је пуковник Траутмансдорф напао Ораховицу, спалио њу, околна села и спахијске дворе и вратио се са великим плијеном, заробљеницима и многим српским п које им се придружише и пређоше на ову крајину. Углед српских ускока и њихових старешина је нагло растао, како због јунаштва тако и због честитости, што је изазивало код многих завист. Међутим, барон Херберштајн који је годинама сарађивао са Србима против клевета и сматрао да би без поузданих доказа вријеђати те људе значило ићи на руку Турцима, који по свој прилици сами пуштају гласове о српској невјери, да се на тај начин Србима освете.

Нарта је сједиште парохије у коју данас улазе и села Блатница, Коларево Село, Ламинац и Утискани.

Нарта је постојала још у средњем вијеку. Г1494 спомиње се у чазманском архиђаконату и Нарта са црквом Свих Светих. Међутим, кад је и овом крају запријетила турска опасност, старосједиоци Хрвати су заједно са својим феудалним господарима махом напустили своја насеља и одбјегли у сигурније предјеле. Срби су овамо досељавани већ у другој половини 16в, јер су били потребни као граничари. Најмасовније досељавање Срба у села ове парохије било је 1597, када су многи Срби послије преласка пожешког епископа Василија у Ровиште прешли овамо под војводама Вуковићем и Пејашиновићем. Испод данашњег села, на ријеци Чесми, налазила се тврђава Свибовац у којој су давали стражу Срби из Нарте и околних села. У јуну 1592 извјештава управитељ велике капетаније копривничке да су Турци поробили цркву и град у Свибовцу. Зато би требало у Свибовац довести харамије као и у остале бискупове градове: Чазму, Босиљево, Иванић и Дубраву. Као заповедник ове тврђаве помиње се 1626 и 1630 војвода Јурица Друшчевић. Око 1650 био је свибовачки војвода један из п Пејашиновића, а око те године и Митар Радановић.

Према попису војника на овој крајини из 1651, у Свибовцу су служили: Митар Радановић, Јован Стојановић, Рајић Вукмировић, Јурач Алексић, Радоје Алексић, Његомир Радовановић, Љубоје Мирковић, Радојица Марјановић, Вујин Алексић, Радивој Раусалић, Добривој Вујичић, Тома Божовић, Јован Ивановић, Илија Дијановић, Миљен Катовић, Вукосав Рајновић, Радојица Вучетић, Стефан Никшић, Иван Павловић, Михаило Секулић, Јурац Вучићевић, Вучета Предраговић. Сви ови граничари нису били само из Нарте већ и из околних села с обе стране Чесме.

У 18в сретамо овдје ова п: у Доњој Нарти: Алексић, Божичковић, Босанац, Васиљевић, Висиловић, Грабић, Грлица, Дијаковић, Милашевић, Милиновић, Мирковић, Радованчевић, Радошић, Ступаревић; у Коларевом Селу: Грубачевић, Колар, Марјановић, Миодраговић, Оробер, Радић, Сладојевић, Шкомац; у Утисканима: Милаковић, Мрашовић, Седрамац, Сладојевић.

Колико су током времена настајале промјене у с, колико је старијих п нестајало а нове се појављивале, показује и стање из 1818 када се у Нарти налазе ове п (у загради је број кућа истог презимена): Дробац (2), Миљанић, Дабић, Кесерин (2), Текајић, Митић (2), Вујчић, Миљанић, Дјаковић, Божичковић (2), Огњанац, Вучинић, Ступарић (2), Милић, Бакић, Алексић (2), Дејановић (2), Ђурић, Мирковић, Васиљевић 2, Ивановић 2, Манојловић, Савић, Грубач, Игњатовић, Грабић, Милошевић, Огњановић, Аврамовић, Херић, Сучевић, Радовановић, Радотић, Ђукић, Магојевић. У Нарти су биле свега 44 задружне куће, а у цијелој парохији, заједно са сријеђаском капетанијом 120 кућа, 304 брачна пара и 1.295 душа.

У Ламинцу су у то вријеме ове п: Личина, Половина, Гајица, Поповић, Маријан, Радаковић, Иванић, Дејановић.

Г 1864 у свим тим селима било је 147 домова, 450 брачних парова и 1974 душе. Послије укидања Војне крајине задруге се све више дијеле и број домова расте, али су то мале п. Док је раније био просјек 12-13 чланова п сад је спао на 6-7 па и мање.

Сриједска са селима Берек, Криваја и Поток, била је до редукција парохија у дп18в самостална парохија, да би тада постала филијала нарћанске парохије и тек у 20в поново постала самостална. Срби су се и овамо досељавали још од дп16в, а нарочито посљедњих година тог вијека и напосљетку приликом великих миграција послије ослобођења доње Славоније (око 1687 и касније)… Г1732 било је у сријеђанској парохији попа Вучинића 130 домова (?). Г1755 било је у парохији 50д и један свештеник…

У току 18в у Сриједској се помињу п са овим презименима: Нанић, Тодоровић, Југ, Богојевић, Дреновац, Вигњевић, Штековић, Мисирача, Плавшић, Саболовић, Зубковић, Ћосић, Раниловић, Давинић, Јелић, Машић, Скробан, Петровић, Велебит.

О стању домова у пп19в имамо податке по кућним бројевима: 1 Михаило Нанић, 2 Тома и Јово Вукосавић, 3 Јаков Богојевић, 4 Јово Давинић, 5 Пајо и Перо Дреновац, 6 Тодор Дреновац, 9 Петар (касније Глишо) Завишић, 10 Дамјан Мисирача, 11 удовица Тодора Тодоровића (1865 купио Петар Којчин), 12 Јанко Драгојевић, 13 Јандрија Нанић, 14 Дмитар и Тодор Нанић, 15 Стеван и Лука Вигњевић, 16 Јаков Ћосић, 17 Милета Штековић, 18 Симо Скробан, 19 Симо Узелац (1821 купио Лука Штековић из Потока), 20 Јово Скробан, 21 Јешо Миличевић, 22 Ћиро и Тодор Поповић, 23 Тодор Остојић (касније је на овом броју била школа), 24 Симо Орловић (1821 на лицитацији је његов посјед купила сријеђанска филијална црква), 25 Танасија Југ и Станко Скробоња, 26. Ђука Раниловић, 28 Вујо Кнежевић, 29 Аврам Шајновић, 30 Антоније (касније Станко) Кордић, 32 Стојан Којчин (од њега 1846 купио Јосип Колар), 33 Илија и Алекса Дмитрашиновић, 42 Драгојевић, 43 Дреновац (задруга развргнута 1870). Дакле од ових 43 кућних бројева било је 31 српски дом, осталих свега 12.

У Береку се током 18в сретају презимена: Бајчић, Бодоградац, Штековић, Анђелић, Ђуричић, Бубан, Петровић, Видовић, Халац…

Нови Пављани су сједиште парохије у коју улазе и села: Стари Пављани, Брезовац, Коријеново, Галовац, Кокинац и Обровница. Прије турског времена овдје је постојала римокатоличка жупа с црквом св. Павла…

Колико се старинаца задржало овдје, и да ли се ико задржао, тешко је рећи, али знамо да је у Пављанима (Старим и Новим) у грунтовој књизи за период 1805-1871г уписано 28 римокатоличких и 178 православних кућа.

По кућним бројевима у 19в било је овакво стање у селима ове парохије:

Пављани: Селак (1, 2, 12, 13), Опачић (3, 11, 14, 15), Ђукић 4, Тодоровић 5, Грубић 6, Мандић 8, Рајчевић 9 (послије прешло у власништво Голубовића), Шарић 10.

Галовац: 1 Јанчаревић, 2 Рађеновић, 3 Рађеновић, 4 Малојчић, 5 Кордић, 6 Милаковић, 7 Војиновић, 8 Красић, 9 и 10 Дракулић, 11 Лончар, 12 Комленац, 13 Девић, 14 Јасика, 15 Мркшић, 16 Косановић, 17 Бугариновић, 18 Насаканда, 19 Буква, 20 Тарбук, 21 Кралић, 22 Шалић, 23 Ранић, 24 Косановић, 25 Красић, 26 Кордић, 27 Тарбук, 28 Рађеновић, 29 Дракулић, 31 Лончар.

Обровница: 2 Саграк, 3 Лекић, 4 Саграк, 5 Марић, 6 Мургаш, 8 Црнојевић, 9 Вуковић, 10 Марић, 11 Ивановић, 12 Савић, 15 Марић, 16 Пауновић, 19 Вујковић, 20 Пауновић, 21 Марић, 22 Саграк.

Кокинац: 2 Павловић, 3 Павловић, 5 Војиновић, 9 Поповић, 10 Поповић, 12 и 16 Томић.

Коријеново: 1 Бастаја, 2 Крупљани, 4 Зорић, 5 Ракинић, 6 Предраговић, 7 Предраговић, 8 Саграк, 9 Предраговић, 10-12 Пауновић, 13 Милошевић, 14 Царић, 15 Филиповић, 16 Ружичић, 17 Роксандић, 18 и 19 Ружичић, 20 Главић, 21 Усумовић, 22 Баусоња, 23 Павловић, 24 Лазић, 25 Ватраљевић, 27 Радељевић, 28 Предраговић, 29 Секулић, 30 Усумовић, 31 Предраговић, 32 и 33 Обрановић, 34 Предраговић, 35 Пауновић, 36 и 37 Предраговић, 38 Гаћеша, 39 Стијепић, 40 Брадић, 42 Жигић, 43 Ивановић, 44 Радељевић, 41 Роскандић, 47 Пауновић, 48 Калајџија, 49 и 50 Ружичић, 51 Марковић, 52 Усумовић.

Пред крај 19в у селима ове парохије спомињу се ова пр православних Срба: Басарић, Бастаја, Бегзадић, Бјеловитић, Бота, Брњица, Брујић, Бугариновић, Буква, Бунаревић, Бусоња, Бућан, Војновић, Вранешевић, Вудраговић, Вујановић, Вујковић, Вукасовић, Вучковић, Гаћеша, Главић, Грубић, Добричић, Ђукић, Ђуринић, Живковић, Загорац, Зјачић, Зорић, Јагодић, Јанчаревић, Јасика, Јовичић, Кајгана, Келебуда, Кларић, Клипа, Клисурић, Кнежевић, Коларевић, Комленац, Кордић, Косановић, Косић, Красић, Лончар, Малојчић, Марић, Милеуснић, Ничијевић, Мркшић, Мургаш, Наканда, Никшић, Обрадовић, Обрановић, Опачић, Павлековић, Павловић, Пауновић, Почуча, Пргомеља, Предраговић, Радељевић, Рајковић, Ракијаш, Ракинић, Рађеновић, Рогуља, Ројчевић, Рокнић, Рушчић, Саграк, Секулић, Селак, Соларић, Талић, Теодоровић, Томић, Трбојевић, Турало, Усумовић, Халас, Царевић, Шакић.

Новосељани.Група српских насеља која се налази СИ од данашњег града Бјеловара настала су, допуњавала се и развијала се дуже времена и под различитим околностима. На том дугачком подручју које на западу граничи са селима горњосредичке парохије, а на истоку северинске парохије, насељени су досељеници из разних времена. То се одразило и на њиховом црквеном животу и црквеној историји. Ова група села сачињава данас парохију новосељанску са сједиштем у овом најмлађем насељу у парохији.

У вријеме турске власти у Славонији (1542 -1683) источни дио овог подручја био је „ничија земља“ преко које су турске чете пролазиле у пљачку на аустријску Словинску крајину.

… Ово подручје се тада налазило на ивици „ничије земље“, оног ненасељеног подручја до Илове, преко кога су турске пљачкашке групе често пролазиле ради пљачке у гушће насељена граничарска села на линији Копривница – Крижевци – Иванић. Вјероватно да има потомака од оних Срба који су овамо доселили посљедњих година 16в (1597 и наредних година) у села: Пављане (Старе), Коријеново, Галовац и Обровницу… „да се овдје не тврди да су сва села до доласка Срба била пуста, али се бар за некоја као: Новосељане, Прокувљане, Летичане и Купиновац готово са сигурношћу може утврдити да су тек доласком Срба селима постала“. За Горње Плавнице знамо да су биле насељене Србима крајем 16 или почетком 17в и да је 1632 Марко Богдановић, кнез из Горњих Плавница, заједно са пјешачким заставником Смољаном Вујићем због одбране добијених права и непокорности њемачким командантима објешен по налогу пуковника грофа Шваренберга. За Прокљуване се зна да су им донијели име око 1600г досељени Срби из истоименог села у Ораховчком котару.

О јачим српским насељима свједочи рана појава православних цркава у њима. На подручју данашње новосељанске парохије појављују се цркве већ у пп18в, а неке можда и раније: у Пријеспи (Преспа – МЗ) црква св. Илије и капела Успенија Богородице, у Ждраловима црква Благовијести, у Томашу црква св. Томе, у Горњим Плавницама црква св. Николе, у Купиновцу црква Рождества Богородице (Мала Госпојина).

У парохији су наведена ова села са бројем домова: Купиновац (18), Летичани (8), Марковци (15), Гргинци (7) (Гргинац – МЗ), Ивановчани (14), Плавнице (7), Дикленица (22), Липова (Липово Брдо) (2), Хрговљани (11), Ћириловац (Ћурловац) (5). И овдје парохијани траже још једног свештеника, али „регимента не допушта“.

Северин (народ вели: Сјеверин) са селима данашње северинске парохије Оровац, Равнеш, Пупелица, Кашљавац и остала села са мање српских житеља, налазио се у 16 и 17в на тзв „ничијој земљи“ у којој је живот био горак и опасан. Зато је у Северину и око њега било врло мало с. Старинци су избјегли пред турском опасношћу, а нови досељеници су зазирали да се настане на подручју преко кога су често пролазиле бахате турске бахате турске чете у Копривничку и Крижевачку крајину да тамо пљачкају. Тек послије изгона Турака из Славоније нагрнуше овамо нови досељеници како из доње Славоније тако и из других крајева, те је цио овај предио оживио и почео да се развија. Г1697 помиње се северински кнез Јован, г 1715 био је северински парох Василије Сријемац „протопоп над попови крајине копривничке и крижжевачке“, а 1719 купио је „шикутор“ Вуксан Соларић један Цвјетни триод „с фарисеовцем“ за цркву северинску св. Петра, купљену од Евлогија игумана пакранског. Срба је у Северину почетком 18в било толико да је у њему било одређено сједиште српског православног епископа.

Дотадашњи црквени центар православних Срба на аустријској „словинској“ крајини био је у манастиру Марчи, али како су од 1671 у Марчу силом довођени унијатски бискупи, које Срби нису хтјели да прихвате за своје епископе, основана је 1734 нова епархија са сједиштем у Северину. Кад је 1732 кроз Крајину пролазила комисија која је имала задатак да утврди ко је од Срба унијат, а ко није, у Северину је био парохијски свештеник Константин Будимиробић са 153д у парохији и сви изјавише да нису унијати и да то неће бити, него „синови источне цркве“. Кад је овамо 1735 дошао први „северинско-лепавински“ епископ Симеон Филиповић, дошао је како сам касније пише, „на голу пустињу, и како на једну њиву“. Али, како је био човјек снажне воље, способности и енергије, убрзо је створио услове за нормалан рад једног епархијског центра у врло тешком и немирном времену. Куповао је земљу од сељака, градио кућу и остале зграде. Из купопродајних уговора дознајемо и за презимена северинских п с почетка 18в. Владика је купио нешто земље од Стефана Бусића, Петра Тишљарића, Марка Будимировића, Вука Котерића, Марије Вукмира Годеча, Стоје удове Саве Мештрића и њеног сина Јакова из Северина и од Дмитра Шабатовића из Мале Писанице. Купио је и по пола реда у воденицама Јовачи и Матачи…

Према извештају о стању парохија сачињеним 1764г Северин је био „фара епископа“ у коју су улазила села Северин (са 25д), Самарици (5), Рача (10), Даутан (3). У Даутану је била црква св. Арханђела која је 1796 имала 400 форинти новца. Тутори су јој били капрал Данило Дробац и Никола Алексић. Касније је са изумирањем српских п у овом дијелу парохије нестало и ове цркве…

Друга парохија била је оровачка (ораховачка) у коју су улазила села Ораовац (са 18к), Пупелица (14), Кашљавац (13) и Равнеш (11). Парох је био Димитрије Таталовић, протопоп, али због старости има и капелана… Г1796 били су црквени тутори Никола Вукадиновић и Јаков Рајчевић, а парох северински Арсеније Лотинић. У том рачуну спомињу се у Оровцу п Вукадиновић, Мародолац, Домитровић, Рајчевић, Бакљаћ, Млађијан, Предојевић, Бабичан…

Крајем 19в биле су у овој уједињеној северинској парохији (Северин, Кашљавац, Оровац, Пупелица и Равнеш), п са сљедећим пр: Алексић, Бајевиш, Бакљач, Басарић, Батинац, Богдановић, Божовић, Бојчић, Боријенац, Босанац, Бркић, Балановић, Видић, Вишњић, Војновић, Воркапић, Вујић, Вукадиновић, Газибара, Гаталица, Глумац, Грубић, Домитровић, Драгић, Драча, Завишић, Зебић, Јандрић, Келебуда, Комленац, Косановић, Лепир, Лончар, Малобабић, Маљковић, Мамула, Мародолац, Маршић, Милаковић, Обрачевић, Огњанац, Плећаш, Поповић, Предојевић, Раделић, Радмановић, Рајчевић, Ракијаш, Рогуља, Солар, Стијаковић, Трбојевић, Тучанац, Хајдуковић, Чувковић, Шабат, Шајновић, Шаула, Шеловић, Шкрбина, Штрбац.

Од њих су се до данас одржали: у Северину: Боријенац, Бришић, Бркић, Вукадиновић, Газибара, Поповић, Предојевић, Радмановић, Ракијаш, Рогуља; у Кашљавцу: Бајевић, Божовић, Воркапић, Вукадиновић, Мародолац, Маршић, Поповић, Предојевић, Раделић, Рајчевић, Хајдуковић, Шабат, Шаула, Штрбац; у Оровцу: Богдановић, Домитровић, Келебуда, Мародолац, Обрачевић, Поповић, Предојевић, Рајчевић, Солар, Шкрбина; у Равнешу: Бркић, Видић, Војновић, Вукадиновић, Газибара, Зебић, Јандић, Комленац, Косановић, Маљковић, Поповић, Солар, Тучанац; у Пупелици: Батинац, Глумац, Јандрић, Комленац, Лепир, Мамула, Обрачевић, Раделић, Шабат, Шкрбина.

Г 1932 имала је читава парохија 246 српских кућа са 1066 душа.

Баденик и Ласовац су се кроз историју смјењивали као црквени центри околних села (Бабинац, Беденичка, Булинац). Беденик је старо име овога села из предтурских времена, а настало је од имена цркве св. Бенедикта, као што и она шума западно од Бјеловара носи име Беденик по некадашњој плавничкој цркви св. Бенедикта.

У 18в ова два села, Беденик и Ласовац, имала су свака своју цркву и два свештеника…

Из дјеломичних података из те године (1796) дознајемо за нека презимена парохијана, од којих се нека касније губе. У Бенедику се спомиње Пајо Цигановић, Данило Тучанац, Јаков Блента, Илија Вучковић и тутори Јосиф Петровић и Самојло Влачина, а у Ласовцу Петар Милаковић, Глишо Рапљан, Дмитар Гроканић, Илија Зурна, Сава Курипећ, Симо Елбет, Томо Јанчековић, Стефан Мушкиња, Јован Бајевић, Јосиф Милаковић, Симо Милаковић, Данило Рајић, Милета Копљар, Којо Јокић, Пантелија Зебић, Томо Марковић, Глишо Шабатовић, Нестор Матић, Јефрем Гроканић, Васо Штрбац, Кирил Божичковић, Тодор Ребић, Стефан Комленац, Арсеније Босанац, Тешан Рајић, Лука Брзин, Мишко Брадаш, Василије Јеж, Стефан Ормановић, Пантелија Лоцан, Алекса Окула, Прокоп Пртљага, Никола Вукадиновић, Јаков Поповић, Мишко Павлијанац, Јосиф Милаковић, Давид Седрмац, Марко Медвед, Давид Вучићевић, Јефтимије Павлијанац, Сава Томашевић, Вићо Валаџија, Дујо Петковић, Арсеније Милић, Јуван Жупановић, Илија Белобрк, Јаков Поповић, Симо Петковић, Станко Мостовац, Тодор Божовић, Гајо Глумац, Јован Видић, Данило Паразајда, Арсеније Босанац, Мишко Брадаш, Којо и Михајло Чичић, Радован Кузмановић, Гајо Шкробот; у Шандровцу се спомињу тада Стефан Ћипало, Блаж Мародолоац, Никола Вукадиновић и Јован Маљковић.

Промјена ће се видјети кад се наведу презимена на крају 19в: Ласовац: Бадовинац, Бајевић, Батинац, Брзин, Елбет, Зебић, Зјачић, Зурна, Јовановић, Карановић, Комленац, Лазић, Милатовић, Мирић, Мушкиња, Продановић, Радуловић, Саболовић, Стјепановић; Беденик: Грубачевић, Комленац, Лекић, Медвед, Мирић, Рапљан. Беденичка: Босанац, Видаковић, Комленац, Лоцан, Огњачевић, Окула, Ребић, Црнковић, Чавић; Булинац: Влачина, Мушкиња.

Филијалну цркву св Јована Претече у Ласовцу, грађену 1726г, срушили су усташе 1942 до темеља.

Велика Писаница и читав низ насеља разасутих по јужним обронцима Билогора, која су спадала у писаничку парохију (Бачковица, Брзаја, Грђевац Мали (Мали Грђевац), Зрињска (Зринска – МЗ), Ковачица Горња и Доња (Доња Ковачица и Горња Ковачица – МЗ), Писаница Мала (Мала Писаница – МС), Сибеник, Цремушина и Чађавац), насељавана су Србима најмасовније тек послије изгона Турака из Доње Славоније крајем 17в. До тада је овдје била „пустош“, „ничија земља“ са понеком породицом која је живјела у непрестаном страху од упада турских пљачкашких чета. На преласку из 17 у 18 вијек овај крај је нагло насељаван и 1732 парохија већ има око 400 православних домова, што значи свакако око 3000-4000 душа.

Писаница је првих година 18в имала одличног свештеника Теодора Поповића, човјека културног и угледног, који је посветио много пажње васпитању и образовању своје дјеце од којих су двојица, Никола и Симеон, касније били свештеници, а трећи син Марко био је гранични официр. Никола ће као културан млад човјек, са класичним и савременим образовањем, постати 1726 „протопоп хорватски“ и кроз пола вијека бити на челу народног отпора од државе подржаваном унијаћењу. Он ће у Писаници саградити монументалну зидану цркву св четверодневног Лазара…

У 1764 13 села са 400 кућа (МЗ)

1764 у појединим селима домова:

Писаница 100

Доња Ковачица 30

Мала Пијаница 20

Мали Грђевац 26

Горња Ковачица 31

Сибеник 15

Цремушина 15

Зрињска 27

Чађавац 15

Полом 9

Бачковица 18

Брзаја 13

У 18в налазимо у документима нека пр православних у Писаници: Босанац, Братановић, Трумић, Иванковић, Огризовић, Комадина, Бркић или Копљар, Пуришић, Бабић, Бирач, Врабић, Радмиловић, Шклеба, Пуљар, Драголовић, Ђукић, Бјелић, Бојчета. Касније се нека од ових пр губе. Према попису презимена крајем 19в постојала су у селима тадашње великописанчке парохије већина пр п које тамо живе и данас. Од тих старих п одржале су се по појединим селима ове:

• Велика Писаница: Бадњак, Бадовинац, Бирач, Видњевић, Видаковић, Вукадиновић, Вучковић, Гаталица, Гегић, Глумац, Горановић, Грковић, Димић, Ђурић, Јанић, Јеринић, Кантар, Ковач, Колунџија, Косановић, Лазић, Магдић, Макар, Малбаша, Маљковић, Мартиновић, Миљевић, Недељковић, Новаковић, Паравина, Покрајац, Преспљанин, Радичевић, Радосавац, Радотић, Рајачић, Ралић, Рекић, Рудић, Секулић, Смиљанић, Совић, Спаић, Трбојевић, Ускоковић, Цикуша, Црнојевић, Чизмић, Штековић, Штимало.
• Бачковица: Бадовинац, Богдановић, Босанац, Бубан, Валагић, Видаковић, Вучетић, Гаталица, Глумац, Јаребица, Јеринић, Калајџија, Карановић, Кнежић, Лазић, Милић, Миљевић, Никшић, Олуја, Смиљанић, Хајдуковић, Цикуша.
• Брзаја: Видић, Гаталица, Гегић, Јанић, Мудринић, Руварац, Смиљанић, Совић, Томић, Чеповић
• Грђевац Мали: Босанац, Видаковић, Вушковић, Грлица, Данчиловић, Јовић, Кесерић, Кљајић, Лалић, Малбаша, Мачак, Милековић, Мујадин, Рекић, Трбојевић, Штековић.
• Зрињска: Босанац, Данчиловић, Јанић, Јовић, Карановић, Копљар, Маровић, Милаковић, Милосављевић, Миљевић, Мркшић, Мудринић, Нијемчевић, Никшић, Павић, Покрајац, Радукић, Трбојевић, Чалић, Штековић.
• Ковачица Горња: Велагић, Видаковић, Вујновић, Вучетић, Додиг, Драгичевић, Јаребица, Јошиловић, Јурас, Кантар, Кесерић, Ковач, Криловић, Лончар, Малбаша, Маринковић, Маровић, Миљевић, Мркшић, Нијемчевић, Николић, Новаковић, Радичевић, Радојчић, Растовић, Рашета, Слијепчевић, Смиљанић, Хајдуковић, Чалић, Чизмић и Шуљ.
• Ковачица Доња: Горановић, Грлица, Милаковић, Покрајац, Рекић, Фрљановић.
• Писаница Мала: Босанац, Гаталица, Ковач, Копљар, Мујадин, Преспљанин (12к).
• Сибеник: Босанац, Даничић, Лакташ, Малбаша, Радичевић, Радосавац, Рељић, Ујић, Цревар.
• Чађавац: Босанац, Бота, Буњевић, Врцељ, Вучковић, Грлица, Зрнић, Кесерић, Кљајић, Кнежић, Ковач, Кордић, Макар, Маљковић, Менћан, Петаковић, Радојчић, Рудан, Сабљић, Смиљанић, Царевић. Г1796 помињу се и пр Бадовинац, Бугариновић, Димић, Ратковић и Облучар.
• Цремушина: Велагић, Видић, Вучетић, Горановић, Гостовић, Ерор, Зрњић, Јањић, Јовић, Лакташ, Лалић, Матаковић, Рашета, Слијепчевић, Совић, Тарабић, Ујић, Шкорић.

Већина ових пр, дакле, трају већ цијело посљедње столеће. Најновије прилике, нарочито ратне, урбанизација изазвана индустријализацијом земље и одлив соског с у градове има и овдје своје посљедице.

Велики Грђевац је био прије турских упада знатно насеље са тврђавом на ријеци Чесми, која се спомиње 1244г, а поново је грађена 1455 и предана ф Фанч. У насељу је било и сједиште римокатоличке жупе… Међутим, послије пада Славоније под Турке запустио је цио овај крај, јер је страх био оправдан. Турци су баш на овом сектору прешли Илову и утврдили се у Зденцима, јер је већ раније пала Вировитица, Чазма, Масловина, вјероватно и Грђевац, у коме се нису могли одржати. Од тога времена ово је заиста била ничија земља.

Насељавање Великог Грђевца почело је тек послије изгона Турака из Доње Славоније крајем 17в. Досељавали су се и Хрвати и Срби са свих страна. Срби су долазили из доње, до тада турске Славоније, али још више из Босне и са динарских страна. Те сеобе су текле од Херцеговине, па преко сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније у ове крајеве. Првобитни досељеници нису се одмах стабилизовали, те се у Грђевцу кроз коју деценију не сретају она пр која су се појавила у ранијим годинама. Досељеници су били још лако мобилни, јер су тражили или боље економске и климатске услове, или жељели да буду ближе досељеницима из ранијег завичаја.

Становништво села Великог Грђевца током времена прилично се мијењало. Рано је нестало чувених српских п Здјеларевића, Љубојевића, Дијаковића из којих су потекли многи наши истакнути људи 18в. Нестало је и Ивичића из које породице је била Пелагија, мати пјесника Петра Прерадовића, нема више Данчуловића и многих других. Према стању пр православних Срба у Великом Грђевцу и садашњем стању, до наших дана су се одржале ове п: Божичковић, Божић, Бојчић, Босанац, Братић, Вукашиновић, Гашпаревић, Глумац, Дејановић, Домузин, Драгичевић, Дробац, Илић, Јасика, Јелић, Кнежевић, Косановић, Маринковић, Марић, Нанковић, Огњановић, Пишчевић, Поповић, Смиљанић, Трбојевић, Шајатовић.

У Павловцу су такође прије краја 19в, откад имамо преглед свих пр ове парохије, нестала нека пр, која смо сретали око половине 19в. Нема Сабатовића, Зеца, Драгичевића, Марића, Бјелића, Почуча, Калинића, Утјешиновића. Неки од њих су преселили у доњи крај Великог Грђевца или на друге стране. Од оних који су били у селу до 1898 сачували су се до у наше дане: Басарић, Божић, Босанац, Вареника, Витас, Гашпаревић, Глумац, Давидовић, Дејановић, Ђукић, Јелић, Ковач, Косијер, Радуловић, Рашковић и Старчевић.

У Грбавцу су се одржале п: Босанац, Галовић, Глумац, Дреновац, Ђукић, Калинић, Кнежевић и Цвики, а у Великој Јасеновачи Бакић, Босанац, Вучићевић, Грубер, Цвикић. Крајем 18в спомиње се у Јасеновачи и Вуксановић, Вукелић и Вујић.

У Посљедњих 100г нестало је из великогрђевачке парохије Алексића, Аџага, Војновића, Данчуловића, Додига, Кашића, Моровића, Радукића, Спајића, Цревара, Чабраја и многих других, али многе од њихових саплеменика налазимо у оближњим селима.

Послије ПСР Срби су у Грђевцу појачани групом досељеника из сјеверне Далмације (Илићи, Вујновићи, Кнежевићи), а умјесто оних који послије ДСР изумријеше или одселише, дошао је приличан српских п нарочито у Велики Грђевац.

ПОДРУЧЈЕ ИЗМЕЂУ ИЛОВЕ И ЧЕСМЕ

Турци су 1544 освојили цијело подручје између Папука, Псуња и ријеке Саве и Илове, које се тада звло Ступчаница. Ускоро су (1552) пале у руке и двије најјаче тврђаве у близини тог подручја, Вировитица и Чазма. Тако је ово подручје које су Турци 1552 задобили имало облик полумјесеца. На западу се налазила Чазма, у средини Зденци, Грубишино Поље и вјероватно Грђевац, а на сјеверу Вировитица…

При склапању мира на ушћу ријеке Житве (1606) изгубили су Турци Чазму и Масловину. Илова (Ступчаница) је остала западна граница Турске све до 1687 кад су Турци напуштали Славонију…

Како је хрватско старосједилачко с са овог подручја из страха од Турака иселило у западне крајеве, махом прекок Драве, насељавали су и Турци и аустријски погранични официри на ово подручје Србе из ранијих освојених области, Србије и Босне. Гранична линија тога српског насеља на турској страни ишла је од Вријеске до Батињана, а одатле на Подборје (каснији Дарувар), Голубињак, Сређане, Суботску, Кричке и отуда на Саву. Турци су 1576 покушали да врше насељавања и поред ријеке Илове, али су им то онемогућили иванићки и крижевачки крајишници. Како су 1607 Турци морали да напусте Чазму, Масловину и Бршљаницу, настало је и слијеве и с десне стране Илове пусто ненасељено подручје, „ничија земља“. С десне стране Илове налазила се само тврђава Зденци са муслиманским насељеницима, док су Срби на тој страни Илове, СИ од Зденаца, населили Грубишино поље, Секулино Поље (Растовац), Дјаковац и нека друга села око њих.

„Ничија земља“ од Илове до српских насеља западно од Бјеловара била је подручје кроз које су се провлачиле и турске и крајишничке чете до гушћих насеља. Аустријске пограничне власти су баш у то вријеме доводиле највеће групе православних Срба из турске Славоније и појачавале крајишничка насеља на линији Копривница – Крижевци – Иванић. На пусто подручје према Илови вршиће се масовније насељавање тек послије коначног изгона Турака из Славоније крајем 17в.

Зденци. – До турског освајања овог подручја (1552) у Зденцима и околини живио је хрватски народ, али је он пред најездом Турака напуштао своја насеља и склањао се у мађарске области сјеверно од Драве, гдје се дјелимично етнички асимилирао. Тако је цио овај крај опустио. Зато, по мишљењу Павичића и других, у Зденцима и њиховој околини није било другог с осим муслиманског и досељених Срба. У зденачкој пограничној тврђави, у саставу паркачког санџака, било је 1577 стационирано 10 коњаника и 99 пјешака. Српско хришћанско с насељавано је и СИ од Зденаца, те су тако настала српска села Грубишно Поље, Секулино Поље (Растовац), Дјаковац и друга села око њих

У Зденце ће се у току 18, а нарочито у 19в досељавати и Хрвати, а од 1826 велик број Чеха који су овамо доселили из среза Жатец (Saatz). Од 100 п највећи број (68) је насељено у Иванову селу (ранијем Пресаду) у Новим Плавницама 15, а у Зденцима 17п. Та су досељавања настављена и касније, па је почетком 29в у Зденцима преко 100 кућа Чеха. Послије ДСР и они су у опадању. Опадали су бројно и православни Срби, нарочито послије развојачења војне крајине. Број домова се диобом одржавао, али је број душа опадао. Док је у сва три села ове парохије (Велики и Мали Зденци и Орловац) 1869г у 105к било 990 душа, године 1929 било је у 136к само 636 душе.

Велики Зденци: Басара, Веселиновић, Вукеља, Гавран, Девић, Добријевић, Змијанац, Косановић, Крека, Мујадин, Пемић, Покрајац, Робић, Тепшић, Утјешиновић, Чепрња, Штековић.

Мали Зденци: Веселиновић, Врзић, Вукеља, Вучетић, Грдинић, Добријевић, Јагић, Покрајац, Трбојевић, Ћурувија, Цвијановић, Штековић.

Орловац: Видаковић, Вукеља, Даљуг, Јагић, Робић, Стопоња, Тепшић, Цвикић.

Од презимена из 19в не спомињу се више у Лексику: Басташан, Брезанац, Брзић, Ватраљ, Вукас, Додиг, Драгаш, Јанковић, Јањић, Козарац, Лемић, Марковић, Маљковић, Тутић, Хајдуковић, Шашан…

Грубишино Поље је и прије турског освајања било знатно трговиште. Било је у дп15в и почетком 16в у власништву племића илочких, али је пред турску најезду опустјело, као и остала околна насеља. Кад су Турци заузели Зденце и ова села, први досељеници били су и у Грубишином пољу Срби који су овамо долазили махом из доње Славоније и Босне. О њиховом животу до ослобођења од Турака не знамо ништа нарочито. Био је то горак живот на граници. Тек кад су Турци 1689 коначно протјерани из ових крајева, настаје ново досељавање. И сада су први досељеници били Срби. О животу овог насеља од тада ћемо више знати. Био је то териториј војне крајине са свим правима и обавезама крајишника (граничара). Прво бројно стње дознајемо из 1732 кад је по Генералату пролазила комисија за утврђивање има ли међу Србима унијата или нема. У Грубишином Пољу су нашли свештеника Павла Шукића са 135 православних домова. Народ је на питање комисије одговорио: „Нити јесмо нити ћемо бити унијати“. Вероватно је међу овим домовима било и домова из других села ове парохије, јер је 1755 Грубишино Поље имало 50д, цркву св. Георгија и два свештеника. Тада је и Рашеница имала свог свештеника на 50 домова…

Од п које су се у селима ове парохије (Грубишино Поље, Горња и Доња Рашеница, Растовац, Тројеглава (Треглава – МЗ)) налазиле пре 100г задржале су се до данас:

Грубишино Поље: Бобић, Босанац, Будисављевић, Вучан, Вучковић, Грубић, Дражић, Ђукић, Јовичић, Јелић, Ковачевић, Косановић, Косијер, Лолић, Маљковић, Марић, Недић, Миљевић, Отковић, Пејновић, Петровић, Попара, Поповић, Прерадовић, Радаковић, Смиљанић, Станковић, Тврдоријека, Трбојевић, Цвијић, Цвикић, Чубрило.

Доња Рашеница: Будисављевић, Вучан, Јовичић, Јовић, Каравла, Марић, Марковић, Миљевић, Отковић, Петровић, Попара, Прерадовић, Радојчић, Радуловић, Томић, Ђурић.

Горња Рашеница: Босанац, Брковић, Будисављевић, Вучковић, Дражић, Јовичић, Јовић, Јазић, Каравла, Ковачевић, Косановић, Крајновић, Медић, Отковић, Петровић, Радаковић, Тесла, Торбица, Ђукић.

Растовац: Бобић, Божић, Босанац, Бурсаћ, Вудраг, Вурдеља, Јовичић, Косановић, Смиљанић, Томић, Цвијић.

Тројеглава: Вукасовић, Грубер, Дражић, Косановић, Крајновић, Поповић, Стојаковић, Цвијановић.

Ова насеља су врло рано добила и своје цркве, свакако још у турском времену…

Велика Барна са селима Мала Барна и Мала Јасеновача сачињава једну парохију. Та се парохија помиње већ у пп18в. Око 1750 забиљежено је да у парохији има 80 домова, црква и један свештеник. Послије 14г Велика Барна има 69д, а Мала Барна 20д…

Колико је у овим селима било Срба „на ничијој земљи“ не знамо, али се може претпоставити да су се поједине групице п оних Срба који су били овамо доведени као помоћни одреди уз зденачку тврђаву криле у дубини беспућа овог шумовитог и запустјелог предјела. У шематизму стоји да су ова села насељена Србима 1598г, дакле у времену масовног досељавања Срба на Словинску крајину. У сваком случају овдје их се мало задржало, те је највеће досељавање, од кога су настала ова села, било 100г касније, послије изгона Турака из Славоније крајем 17в. Из 18в знамо за мањи број пр барњанских Срба: Татомировић, Милашевић, Алексић, Домитровић, Гашпаровић, Кундар, Вујић. Од п које су овдје биле крајем 19в одржале су се п са презименима:

Велика Барна: Алексић, Бабић, Бакрач, Бобић, Богдановић, Босанац, Бубан, Бубић, Влајић, Вујић, Гавран, Гајић, Гаталица, Гашпаревић, Грба, Дејановић, Денић, Ђевић, Ђукић, Змијанац, Иванчевић, Илић, Јајић, Јакшић, Јелић, Јузбаша, Кнежевић, Ковачевић, Којић, Косановић, Лончар, Малетић, Мачак, Миладиновић, Милековић, Миљевић, Мркшић, Новаковић, Оклобџија, Орловић, Пелиновић, Петровић, Попара, Попржан, Радаковић, Радивојевић, Радукић, Рудић, Секулић, Слијепац, Стопоња, Сударевић, Тијомировић, Трбојевић, Узелац, Чабраја, Шакић, Шкорић, Штрбац, Шукић.

Мала Барна: Божић, Босанац, Брадешић, Грашар, Домитровић, Злојић, Илинчић, Јелић, Попржан, Ранисављевић, Сукњајић, Трбојевић, Узелац.

Мала Јасеновача: Босанац, Вукмир, Вучан, Гавран, Жегарац, Иванчевић, Илић, Јелић, Ковачевић, Коларац, Маричић, Мачак, Милетинац, Попржан, Радаковић.

У ова три села не помињу се данас више пр из 19в: Батало, Бикета, Брковић, Врзић, Вулетић, Газибара, Граовац, Грбић, Звонар, Инђић, Јагић, Јањић, Југовић, Кордић, Корица, Косијер, Косић, Костадиновић, Коцореп, Крека, Лужајић, Маљковић, Манојловић, Милашевић, Николић, Никшић, Пањковић, Романић, Станековић, Ћутурило, али се многа од њих налазе у околним селима.

Велика Ператовица је сједиште парохије у коју улазе и села Мала Ператовица, Гаково, Велика Дапчевица, Мала Дапчевица, Лончарица и Тополовица.

100г прије турског освајања доње Славоније и овог мањег подручја преко Илове, био је ово посјед кнезова Нелипића, а по изумирању њихове мушке лозе долазило је дјелимично или потпуно најприје Франкопанима, на Ивану Таловцу и његовој браћи, па Улриху Цељском и његовој удовици Катарини, кћери српског деспота Ђурђа Бранковића, па Јану Витовцу и другима све до пред турску најезду, кад је овај крај запустио. Нови с били су православни Срби, који су из већ поробљених области Србије и Босне пребјегавали овамо или били од Турака довођени на погранична подручја. И баш та чињеница да је овај опустјели грубишнопољски крај био под Турцима насељен Србима, учинила је да су Срби и послије изгона Турака најбројније с овог подручја. На подручју ове ператовачке парохије Срби су 1905г сачињавали 72% цјелокупног с и држали 66% земљишног посједа. О настаријим с ове парохије иамо мало података. На већ поменутој представци поводом отмице Марче 1754 потписани су из Ператовице: парох Георгије Трбојевић, кнез Георгије Рекић, кнез Иван Кочић, Станислав Илинчић, Јован Трбојевић и Којо Јовичић, а из Дапчевице: кнез Стојан Клинић, Стојан Шербо, Стојко Дражић и Петар Јовичић.

Од оних с који су прије сто година живјели у овим селима сачували су се потомци у п са овим пр:

Велика Ператовица: Буква, Вудраг, Дардић, Илинчић, Јанчија, Косановић, Лолић, Лукић, Радаковић, Рашета, Саватовић, Трбојевић, Тулум.

Мала Ператовица: Вукасовић, Дејановић, Илинчић, Јездић, Јечменица, Купреш, Лолић, Лужајић, Лукић, Пејак, Поповић, Радиновић, Смиљанић, Тесла.

Велика Дапчевица, Мала Дапчевица и Дапчевачки Брђани: Бановић, Буква, Влаисављевић, Вудраг, Ђуричић, Инђић, Јечменица, Јовичић, Ковалевић, Косановић, Купреш, Лолић, Лончар, Лужајић, Лукић, Љуштина, Мркић, Надалин, Новаковић, Пејновић, Поповић, Радаковић, Рашета, Саватовић, Трбојевић, Шимрак, Шкорић.

Гаково: Басић, Буква, Влаисављевић, Вудраг, Дупер, Илинчић, Инђић, Јездић, Јелача, Јечменица, Јовичић, Кочић, Лончар, Лукић, Манојловић, Мачак, Ћеран, Цвикић, Шимрак, Шипка, Шкорић.

Лончарица: Вудраг, Грубић, Јагодић, Ковачевић, Лолић, Момчиловић, Пејновић, Пеулић, Поповић, Рашета, Трбојевић, Штековић.

Тополовница: Буква, Јовичић, Кесерић, Кнежевић, Коларац, Косановић, Кочић, Лукач, Надалин, Орић, Пеулић, Трбојевић, Ујић, Шимрак, Шипка.

Нажалост, Гаково и Тополовица су у наше дане готово сасвим расељени ради изградње објеката од општенародног значаја.

Турчевић поље са Дјаковцем, Јасенашом и Мунијама сачињава парохију која се у старини називала дјаковачком, јер се парохијска црква св. Стефана налазила у Дјаковцу, који је у наше вријеме готово сасвим састављен са Турчевић-пољем.

Први Срби дошли су на ово подручје одмах послије пада Зденаца под Турке (1552), кад су под њихову власт дошла и села Грубишино Поље, Секулино Поље, ДЈаковац и још нека села у њиховој близини. Била су то малена насеља, јер су се налазила у граничном појасу изложеном непрестаним чаркама и пљачкашким посјетама непријатељских чета с обје стране границе. Зато су ова српска насеља нагло ојачала тек послије изгона Турака крајем 17в…

О пр првих становника ових села знамо врло мало. Тек половином 18в ти дјелимични подаци су нешто чешћи. У Јасенашу се, на примјер, г1754 помиње свештеник Димитрије Бусовић, Грујица Рујић, кнез Јован Дукић, Петар Станичић, Алекса Микелић, Митар Шеган, Сава Јогун, Јован Плећаш. Нешто касније дознајемо за Маријана Поповића и Марка Дукића, туторе цркве дјаковачке, за Саву Мунију и Трифуна Медића из Турчевићпоља, за Аврама Мрмоша и Алексу Лазаревића из Јасенаша. Међутим у попису пр при крају 19в нека од тих презимена се више не спомињу у селима ове парохије. Од тадашњих пр остало је до данашњих дана:

Турчевић-поље: Вуковић, Вучковић, Годеч, Гркинић, Крајновић, Кундак, Кундаџија, Микелић, Милашиновић, Плећаш, Познић, Чакмак (27 кућа), Чанаџија, Чубрић и Шеган.

Дјаковац: Вучетић, Вучковић, Годеч, Добрић, Зорић, Јанковић, Јогун, Косановић, Кукић, Кундак, Кундаџија, Матијевић, Микелић, Обрадовић, Плећаш, Радаковић, Стан(и)чић, Табак, Штркаљ.

Јасенаш: Гибаница, Зорић, Јагодић, Јефтимија, Кукућ, Ловрић, Мамула, Милашиновић, Ожеговић, Покрајац, Познић, Попић, Рајић, Солар, Станичић, Табак, Травица, Ускоковић, Цвикић, Чанаџија, Шеган, Шкорић.

Муније: Вучковић, Вуковић, Калинић, Косановић, Цвикић, Мунија, Облак, Ожеговић, Чакмак, Шеган.

Многа од ових пр указују на поријекло ових п из сјеверне Далмације и Лике. То су свакако претежно оне п које су овамо дошле после изгона Турака.

Мославина

Кад су Турци 1552 послије Вировитице заузели и Чазму, паде у њихове руке и цио опустјели крај источне Мославине према ријеци Илови (тадашњој Ступчаници) са утврђеним мјестима у Чазми, Мославини, Бршљаници и Зденцима. У та градска насеља дошли су Турци и славонске потурице који су недавно прешли на ислам, а у унутрашњост овог подручја долазили су Срби. Ово подручје остало је под Турцима до 1606 (осим Зденаца и неколико села у њиховом залеђу), дакле више од пола вијека. Трагове тог времена сретамо и у именима села Пашијан (Пашин хан), Беговача, Чајире. После одласка Турака на ону страну Илове, припојено је ово подручје Вараждинском генералату („Словинској крајини“). Српска насеља су на овом подручју ојачала послије изгона Турака из Славоније кад је генерал Капрара извео око 6000 душа из околине Ужица и са обала Мораве населио их по опустошеним предјелима Славоније.

… Нешто касније (1754) на једној изјави народних представника из овог краја поводом отмице манастира Марче налазе се ови потписи: Симеон Машић, протопрезвитер гаревачки, Станко Поповић, парох пашијански, Козма Проданић, парох пашијански, Марко Машић, парох дичнички, Симеон Вучковић п бршљански, Јован Тарбук, п ступовачки, Димитрије Станић, п ступовачки, Димитрије Пуранић п вуковински, Арсеније Вигњевић п сријеђански, Димитрије Драгојевић п поповачки, Игњатије Васиљевић п нарћански, Теодор Радотић п нарћански, Лазар Пуљар, кнез селишки, Теодор Ковачевић кнез миклеушки, Алекса Вујиновић, Радојица Главаш кнез селишта, Стојан Кајганић, кнез Велике Млинске, Раде Марковић, кнез дичнички, Јаков Дијаковић, стари кнез, Дмитар Сунајко, старац, Добре Комненић, Сава Лалић, кнез поповачки, Стефан Мишчевић, Петар Јањанин, Мијат Ајдуковић, старац, Михајло Светоиванац из Вуковија, Сава Маслеша, стари кнез из Пашијана, Милета Проданић, старац, Радивој Суботић, старац, Теодор Вукаиловић, стари кнез, Илија Седрамац, кнез поповачки, Стојан Радошевић старац и Петар Јањић, старац из Поповаче.

Бршљаница је прије турског освајања била значајна тврђава, као и Мословина, Дишник и друге веће или мање тврђаве на овом подручју. Све су оне у ратним временима пропале. О првим српским досељеницима чији су потомци остали овдје и послије повлачења Турака не знамо готово ништа…

У вријеме кад је марчански унијатски епископ Рафаило Марковић (1711-1726) злостављао и разгонио православне свештенике, појавио се 1715 у овом крају калуђер Гаврило Поповић и на имању грофова Ердеди између Крајишке и Паорске Кутинице почео да гради од дрвета мали манастир посвећен св. Ђурђу…

Крајем 18в помињу се у бршљанској парохији п са овим пр: Таталовић, Вучковић, Докмановић, Јерковић, Пелеш, Мудрић, Чавић, Васиљевић, Чадоња, Вигњевић, Егић, Поповић, Летица, Турчин, Клемен, Крупљан, Комленић, Затега, Пејашиновић, Ивковић, Станић, Здјелар, Бунчић, Кнежевић, Ћурувија, Стокућа, Јакшић, Пргомеља, Крањчевић, Радиновић, Ћалић, Додош, Диклић, Ракић, Милошевић, Познановић, Мауља, Ребровић, Царевић, Будисављевић, Машић, Мисирача, Поткоњак, Марковић, Ћурчија, Бајић, Чавић, Лукшић, Бркић, Завишић, Бакиш, Јолић, Душић, Опачић. Послије 100г (око 1898) била је оваква ситуација са пр п чији су потомци остали до наших дана у појединим селима.

Велика Бршљаница: Бекић, Бунчић, Вукобрадовић, Додош, Живковић, Здјелар, Зељковић, Змијанац, Јакшић, Јовић, Кнежевић, Комленић, Крупљан, Миљевић, Пелеш, Познановић, Поповић, Прица, Релић, Таталовић, Хинић, Царић.

Мала Бршљаница: Вигњевић, Јакшић, Јовић, Комленић, Крањчевић, Крупљан, Летица, Мисирача, Мудрић, Пелеш, Петровић, Поповић, Станисављевић, Хинић.

Дишник: Бакиш, Богдановић, Брстић, Бунчић, Вукобратовић, Вуксановић, Вучковић, Грбић, Дивјак, Дозет, Живковић, Змијанац, Јовановић, Јовић, Кабљанац, Кецо, Кешић, Ковачевић, Крупљан, Миљевић, Мудрић, Опачић, Поповић, Ћурчија, Чавић.

Кутиница: Бојшић, Бунчић, Вујновић, Додош, Докмановић, Зеленковић, Јакшић, Кецо, Лончар, Маливуковић, Мркеља, Пелеш, Познановић, Поповић, Ракић, Роксандић, Тодоровић, Цвијановић.

Подгарић: Бобић, Дивјак, Зјалић, Кајгана, Кнежевић, Пелеш, Познановић, Рајчевић, Ракић и Роксандић.

Велики Прокоп: Бекић, Бобић, Грбић, Додош, Дозет, Јакшић, Кајгана, Ковачевић, Маслеша, Мишљеновић, Поповић, Сладић, Ћупурдија, Царић.

Мали Прокоп (данас не постоји – МЗ): Кабљанац, Кецо.

Неких п којих данас нема у овим селима, има у околним селима.

… Ипак, доласком новог свештеника Андреја Штековића за бршљанског пароха унија је 1853 ликвидирана, а велика унијатска црква у Дишнику остала без пастве, иако је и даље остала у власништву унијатске бискупије.

Бршљаничка парохијска црква наслиједивши добра манастира Бршљанца, има и до данас много вриједних старина, нарочито икона од којих су неке од изузетне умјетничке вриједности. У дишљанској цркви су од посебног значаја историјске композиције сликара Јоакима Марковића: 1. Византијски цар одобрава насељавање Срба и Хрвата на Балканском полуострву и 2. Славонски Срби примају привилегије од аустријског цара Рудолва другог 1612г.

Пашијан је сједиште парохије у коју спадају и села Беговача, Зденчац, Млинска, Оштри Зид, Поповац (Трновитички Поповац – МЗ), Трновитица и варош Гарешница.

Када је комисија за рјешење унијатског проблема 27.3.1732 дошла у Пашијан био је тамо парох Станко, али су дошли и парохијани дишнички и поповички и њихови свештеници Марко Машић и Малеш поповачки. Пашијански парох имао је у парохији 107д, а она двојица 212д.

У дп18в сретамо у пашијанској парохији ова пр: Обајгора, Булић, Калабић, Декајловић, Миковић, Проданић, Пернар, Суботић, Штековић, Бановић, Дјаковић, Вукајловић, Скробан, Басташан, Седрамац, Дерезић, Медић, Драгојевић, Поповић, Босанац, Чавић, Вигњевић, Машић, Миљановић, Додош, Сладић, Маслеша, Мишчевић, Брковић, Бобић, Бакић, Штрбац, Цјетојевић, Терзић, Душић, Каравидић, Везмар, Босанац, Павић.

Послије 100г понеких пр више нема, али се појављују нека нова. Од оних која се помиљу 1898г сачувала су се до наших дана ова пр:

Велики Пашијан: Босанац, Васиљевић, Карановић, Ловић, Мушић, Проданић, Пуцарин, Цјетојевић.

Мали Пашијан: Булић, Кајгана, Проданић, Пуцарин, Старчевић.

Велика Млинска: Буњевчевић, Вујковић, Декаловић, Кајгана, Пајић, Пуцарин, Секулић, Чанковић, Штрбац, Шупут и Ђурђевић.

Мала Млинска: Бановић, Мандић, Њежић, Поповић, Пуцарин, Сировица, Церановић, Чанковић, Штековић.

Оштри Зид: Дугобрадић, Иванишевић, Милановић, Петричевић, Поповић, Старчевић, Фундук, Штрбац.

Трновитички Поповац: Бановић, Везмар, Вукас, Глумац, Драгојевић, Дрежић, Здјелар, Јакшић, Јанић, Кајгана, Коњевић, Личина, Ловрић, Медић, Орловић, Перић, Петровић, Поповић, Радошевић, Радуловић, Сарач, Терзић, Шимрак.

Беговача: Дрежић, Кајгана, Петровић, Поповић, Секулић.

Зденчац: Војиновић, Здјелар, Насаканда, Њежић, Петровић, Поповић, Продановић, Тврдоријека.

Трновитица: Продановић, Радуловић, Станковић.

Гарешница: Босанац, Војиновић, Драгојевић, Здјелар, Зороја, Хинић, Косановић, Мандић, Медић, Милановић, Петровић, Поповић, Радошевић, Сировица, Старчевић, Фундук.

Према крајишком попису било је 1732 у Пашијану 28 српских кућа, године 1910 само 170 Срба, а 278 Хрвата, али је тада већ било у селу 322 Маџара. Млинска је 1732 имала 19к, 1850 већ 50 кућа, а касније су се изједначили са Хрватима, али како су обоји слабо расли, уселили су се у село Нијемци, којих је до 1944 било око 70к. Послије њих су дошли Загорци и Хрвати из других крајева. Оштри Зид је насељен Србима око 1550. То насеље је ојачано послије 1700 кад је био снажан прилив и Срба и Хрвата, те су Хрвати превагнули услијед нових досељавања. Тако је било и у Поповцу. У Беговачи су 1890 биле 22 српске куће са 170 душа, али је у новије вријеме у село ушло и нешто Хрвата, те их данас има око 15к. Већина су Подгорци од Сења. Зденчан је настао преткрај 18в од околних Хрвата и Срба и док су Хрвати појачавани постојаним новим досељавањем, Срби су без каснијих досељавања стагнирали и бројно опадали.

Ступовача је насељена Србима ускоро послије 1543, кад су старинци пред Турцима напустили своја огњишта. Ово српско насеље појачано је 1700 новим досељавањем и природним прираштајем. Сада их у селу има око 600 душа. Сада их у селу има око 600 душа. Ступовача се селом Шартовац и вароши Кутина сачињава трећу од мословачких парохија…

Од пр п овдашњих Срба у 18в се помињу: Комадина, Тумбас, Орељ, Морић, Петровић, Здјелар, Слијепчевић, Ленчић, Божић, Зечевић, Воркапић, Бунчић, Шеган, Мишчевић, Мандић, Лалић, Ајдуковић, Бојанац, Радиновић, Тулековић, Комљеновић, Раосављевић, Радојчић, Станић, Мамула, Гравара, Шатлан, Врзић, Вукојевић, Крековић, Утлић, Лончар, Дукић, Тортић, Вуковић, Шуметлика, Главаш, Шувака, Мудрић, Влаховић, Крањчевић, Трбојевић, Тулековић, Комадина.

Послије 100г неће у овој парохији бити неких од споменутих презимена, али ће пристизати нове. Од п које су живјеле у селима ове парохије крајем 19в до наших дана имају своје потомке:

Ступовача: Божић, Воркапић, Гвоздић, Дадасовић, Ђурић, Жакула, Јањанин, Кабић, Кнежевић, Ковачић, Косановић, Крековић, Мисирача, Мудрић, Радаковић, Радојчић, Раосављевић, Станић, Тодоровић, Тулековић, Шувака, Шушњар.

Шартовац: Божић, Вранић, Иванишевић, Каран, Комљеновић, Лапчевић, Лончар, Мандић, Петровић.

Кутина: Божић, Иванишевић, Косановић, Лончар, Мајсторовић, Петровић, Радаковић, Радуловић, Шеган.

Вуковје је Србима насељено кад и остала села у Мославини. Рано је имало дрвену цркву и свештеника. Г1732 била су ту два свештеника: Илија Васиљевић и Радован Ћурувија. Г1755 записано је да је у Вуковју било 40 српских д, црква св. Николе и један свештеник. Ускоро је број кућа порастао (1764г их је 72) и владика је због разбијеног типа села био поставио два свештеника, али регимента дозвољава само једнога. Крајем 18в спомињу се у Вуковју ове п: Љубишић, Грубач, Пуран, Бирач, Зец, Сладојевић, Буква, Жарковић, Славујац, Мисирача, Малешевић, Гојковић, Маслеша, Марковић, Светоиванац, Дражић, Керкеш, Станић, Трпутац, Мирославић, Коренић, Пајић, Васиљевић, Комљеновић, Обрачевић, Сладојевић, Јањушевић, Ерстић.

Нису ово сва тадашња презимане, али и од ових су касније нека нестала. У току 19в придошле су нове п, те је 1898 било доста нових презимена. Од тада пописаних п навешћемо пр само оних које су се у тој парохији одржале до наших дана: Бига, Божић, Велебит, Воркапић, Вранешевић, Врач, Вукмировић, Вулетић, Дејановић, Дерета, Ђурђевић, Жарковић, Жутић, Здјелар, Зец, Јаић, Јакшић, Квргић, Колунџија, Комленац, Лазић, Летић, Малешевић, Марковић, Милошевић, Мисирача, Митровић, Мутић, Обрачевић, Павић, Пуран, Путниковић, Ражов, Рељић, Ружић, Славујац, Сладовић, Соколовић, Хинић, Хрстић, Цјепаница, Чанковић, Човић, Шеган, Шупут.

Миклеушка је једина парохија у масловачкој групи српских насеља која се налазила у провинцијалу, у цивилној Хрватској, а не у Војној крајини. Поред села Миклеушке у ову парохију спадају и села: Влајничка (Влахинићка – Доња Влахиничка – МЗ), Володер, Кутиница, Побрђе, Поповача и Српско Селиште (Селиште – МЗ). Највећи број српских д је у Миклеушкој, Кутиници и Српском Селишту… Г1929 било је овакво бројно стање домова по селима: Миклеушка 170, Влајничка 5, Володер 3, Кутиница 70, Побрђе 2, Поповача 3, Српско Селиште 75. Свега домова 328.

Миклеушка је добила име по цркви св. Николе (Миклеушка) још прије напада Турака, пред којима су старинци напустили село 1543 а поново га населили Срби послије десетак година. Они су појачани новим досељавањем послије 1692. Г1850 имала је Миклеушка 61 српску кућу са 567 душа. Касније је број кућа растао, али број душа слабо. У последње вријеме уселили су овамо Хрвати.

Кутиница је такође насељена Србима послије турске најезде, половином 16в на напуштеном подручју, као и Српско Селиште које је 1850 имало 36к и 240 Срба, 1890 већ 67к и 381 с православних Срба, али је од тада почело опадање тога броја. Око 1910 број српских душа у селу пао је на 308. У то вријеме су се на добре земље били увукли Нијемци у 30-ак п. Кад су они 1945 отишли уселили су се у то село Хрвати са разних страна.

Влајничка је Србима насељена кад и остала ова насеља, али никад се није бројно развила. Г1750 било је у Доњој Влајнички 12п, 5 српских и 7 хрватских, данас има 2 српске п у 6к, и 4 хрватске са 13к.

И у Поповачи су Срби дошли око 1550. Г 1750 било је у Поповачи 4п Срба и 13п Хрвата. Касније се број Хрвата умножио новим досељавањима, а Срби су углавном стагнирали.

Цијела миклеушка парохија имала је 1755г 84 дома. У то вријеме био је парох миклеушки Станко Поповић, кнез миклеушки Тодор Ковачевић, а кнезови селишки Лазар Пуљар и Радојица Главаш. Г 1767 били су овдје свештеници Георгије Влаисављевић и Михаило Вујновић, први родом из Селишта, други из Миклеуше. Преткрај 18в помињу се у рачунима чланови п: Полојац, Вујиновић, Стјепановић, Трбојевић, Мрвош, Госто(је)вић, Ковачевић, Влаисављевић, Подунавац, Шакић, Рајчевић и Влаовић.

У току 19в неких је породица нестало, а појављују се неке нове. Од оних које су у селу биле 1898 сачували су се потомци до данас:

Миклеушка: Блануша, Буњачевић, Главаш, Дуванџија, Јанковић, Јанчић, Кличковић, Кордић, Косановић, Лабус, Мамула, Марић, Медековић, Милосављевић, Мишљеновић, Мрвош, Обрадовић, Павловић, Ракиџија, Ружичић, Секулић, Стјепановић, Таталовић, Царевић, Чабрајац, Шушњар.

Кутиница: Главаш, Колунџић, Кордић, Марић, Мрвош, Полојац, Поповић, Ружинић, Тодоровић, Трбојевић, Хајдинац.

Српско Селиште: Балабан, Бијелац, Блануша, Главаш, Гостовић, Дејановић, Колунџић, Мамула, Матијевић, Мрвош, Опачић, Поповић, Пуљар, Радошевић, Ракиџија, Растовац, Секулић, Скорупан, Стјепановић, Трбојевић, Чабрајац, Шушњар.

Влајничка: Балубан, Ковачевић, Перковић.

Володер: Кличковић, Ковачевић, Секулић.

Поповача: Бирач, Косановић, Медаковић, Пуљарић, Стјепановић, Чабрајац, Шакић.

Побрђе: Павловић.

Већина пр подсјећа на њихово личко поријекло.

ГРАДОВИ

Бјеловар

Бјеловар је млађи град, основан 1756г, у вријеме кад је у његовој околини већ читав вијек и по било српских насеља и парохија. На подручју данашње бјеловарске парохије постојале су до тада двије парохије: доњосредичка (за разлику од горњосредичке) и гудовачка. У доњосредичку парохију спадале су данашње Велике и Мале Средице и Старе Плавнице, а у гудовачку парохију Гудовац, Пргомеље са Брезом, Станичићи и Клокочевац. Хрговљани су спадали у горњоплавничку парохију.

Гудовац је старо насеље. Спомиње се у исправама манастира Стрезе од 1462 све до 1503, али је свакако постојао и раније. Према овим исправама тада је у у Гудовцу живио племић Петар, врло моћан и угледан, који је био вицепротонар краљевине Славоније и викар загребачке бискупије у управи бискупским посједим…. Србима су ова села насељена 1597-1600г, када су аустријски заповједници извршили неколике сеобе Срба из Славоније. И име села Пргомеље дали су свом новом насељу досељени Срби из истоименог села у Славонији. Село Станичићи (Станчићи – МЗ) добили су име по досељеној п Стан(и)чићи. Било је и каснијих досељавања и мешања с нарочито крајем 17 и почетком 18в. У пп19в према земљишној књизи у Гудовцу су живјели са својим задругама: Васо Пожежанац, касније Лука 2, Дмитар и Тодор Пожежанац 3, Дамјан, Саво и Стево Бојчета 4, Ђуро Бојчета 6, Ђуро Рашета 9, задруга Ђурђевић 11, Дмитар и Петар Дробић 14, Арсенија Цвијетић 19, Игњатија Дешић 20, Стојан Аџага, Јаков Радујковић 21, Лука Гвозденчевић 23, задруга Деспотовић 23, Стево Обрачевић 25, Благоја Житић 32, Јаков Шијановић 36, Никола, Арсенија и Пантелија Рашета 37, Томо и Тодор Пожежанац 38, Аврам Колунџић 39, Станко Богдановић 44, Јаћим Гвозденчевић 46, Ђуро и Филип Житић 47, Стојан Радујковић 48, Лука Пожежанац (50), Јово Дробић 53, Ћиро Пожежанац 58, Петар Деспотовић 61.

У Пргомељама и Брези, која села су имала заједничке кућне бројеве, уписани су сљедећи домаћини: Дамјан Пољанац 1, Стево и Ћиро Пољанац 2, Данило и Јово Русмир 4, Лука и Лазо Радовановић 5, Игњатија Рајић 6, Ђурађ и Јаков Марић 7, Самоило Марић 8, Ђуро Јелић 9, Јован Бакић 10, Илија Павлековић 12, Василије и Сава Грабић 13, Перо и Јово Тољевић 14, Никола Обрадовић 15, Јаков и Алекса Марковић 16, Тривун и Кузман Обрадовић, 17, Јефтимије Обрадовић 18, Исаило Марковић 19, Јово Обрадовић 20, Михаило Тољевић 22, Ђуро Радошевић 23, Томо Радошевић 24, Петар и Јандро Цвјетковић 25, Јандро и Ћиро Цвјетковић 26, Тешо и Јово Грабић 27, Тодор Иванчевић 28, Симо и Стеван Грабић 29, Никола Обрадовић 30, Симо и Тешо Ивановић 31, Васо Радовановић 32, Марко Цвјетковић 33, Паво Вуковић 35, Гајо Вуковић 36, Јосив Радовановић 37, Павао Марковић 38, Петар Павловић 39, Тодор Јанковић 40, Јаков Вујановић 41, Васо и Јаков Вујановић 42, Дмитар Бакрач 43, Томо Голубовић 44, Никола Драгашевић 46, Јефтимије и Јаков Цвијетић 47, Петар Ивичић 49, Ћиро Голубовић 50, Ђуро Кокић 52, Станко Ивановић 53, Тодор Марковић 58, Тривун Марић 59, Глишо Јанковић 62, Глишо Обрадовић 63, Самоило Пољанац 64, Аксо Цвијетић 66, Петар Цвијетић 67.

У Станичићима је тада било ових девет српских кућа на првих девет кућних бројева: Дамјан Марковић 1, Томо и Самоило Станичић 2, Васо Станичић 3, Арсенија и Јосиф Стјепановић 4, Тодор и Митар Марковић 5, Петар и Самојло и Зако Марковић 6, Ђуро Влајнић 7, Јосиф Марковић 8 и Пантелија Дарковић 9.

У Клокочевцу, који је тада спадао у гудовачку парохију, од старих п задржали су се до наших дана: Деспинићи, Зорићи, Кодићи, Конопљићи, Поповићи и Томићи.

Велике Средице су старо насеље које се у средњем вијеку звало Јаковљеве Средице, по племићима Јакобовићима који су имали свој посјед…

Срби су се овдје досељавали дјеломично посљедњих година 16в (1597-1600), а затим и послије 100г, након изгона Турака из доње Славоније, кад је ово подручје гушће насељено. До тада су досељени Срби из Средица и околних села (Плавница, Хрговљана, Коријенова, Брезовца, Пављана) давали страже поред осталог и у тврђави бјеловацкој, те у попису посада те тврђаве из 1651 сретамо и пр која постоје у овим селима и касније, на примјер: Хрговљан, Секулић, Вранешевић, Шешић (Сешич), Куштрић, Вуковић, Живковић, Радмиловић, Малешевић, Маргетић, Милошевић, Обрадовић, Драгашевић, Вукашиновић, Јелић и други. Крајем 18в у Старим Плавницама су: Клисурић 1, Вукашиновић 2, 3, 5, Јеринић 6 и 10, Шешић 11, 12, 13, 14, Куштрић 7, 8, 15, 16, 18, Маслек 4, Угарковић 7, Вуцелић 19, Јанић, Мудринић, Рабатић.

80-их г 18в (према матицама) помињу се у Средицама ова српска пр и њихови кућни бројеви: Медаковић 1, Милошевић и Георгијевић из Руме 2, Кукољ, Ковач 4, Чавић 5, Ћосић 6, Милеуснић 8, Рајковић 10, Ракинић 11, Немаћић, ковач 12, Вукомановић 15, 16, Вуковић 16, Гвозденчевић 17, Јанковић 20, Славујевић 24, 25, 26, 35, 44, Маргетић 29, 30, 32,33, Милаковић 27, Марковић 30, Босанац, 37, 38, Куштрић 39, Хераковић 43, Стојановић 45, Голубковић 47, Јаничаревић 49, 51, Вујичић 50, Вујатовић 48, Селаковић 55, и многи други без кућног броја, вјероватно привремени досељеници или станари…

Постанак града Бјеловара

Кад је ослобођењем доње Славоније и на овом подручју нестало „турског страха“ насељавано је ово гранично подручје врло брзо. Досељавани су Хрвати из југозападних области Хрватске, али је било и досељавања Срба… Срби су у кући гдје је била капела отворили 1778 прву српску школу за православну дјецу из града и околних села. Учитељ је био Јован Рајчевић, син средичког проте Томе. Али војна власт је одмах растјерала дјецу, забранила школу и позвала на одговорност све оне коју су учествовали код њеног оснивања. Пакрачки епископ Атанасије Живковић се енергично заузео преко митрополита и након дужег упорног настојања Бјеловарчани су 1784 добили дозволу за отварање српске школе. Ова ће школа у Бјеловару продужити рад и развој све до 20-их г 20в.

Црква је почела да се гради. Темељ је освећен 8.7.1784… У току градње помињу се ови официри: лајтнанти Гвозденчевић, Маргетић, Грубачевић и Кобасица; оберлајтнанти Јандрић, Шешић и Текајић; заставници Шиљак и Кодић; капетани Здјеларевић и Бабић, мајори Продановић и барон Микашиновић. Рачуне је водио фуријер Босанац. Дакле, све људи из непосредне околине.

Током 19в број православних у Бјеловару је константно растао заједно са општим развојем града, економским и административним… У свима овим институцијама био је и пропорционалан број православних Срба. Исто тако бивао је све већи број Срба међу привредницима, занатлијама и трговцима. Још у 18в и прије градње ове цркве појављују се у Бјеловару као имућни православни трговци Цинцари и Срби, који су били сроднички везани са трговцима истог поријекла у Кањижи и другим градовима. Међу њима су познати од 1770г и касније Георгије Ступа (Штупа), Јанко Добровић (добре), Адам Георгије Белић, Јанко Калајџија, Мућа Николић, Љубишићи (и данас Љубишић-башча), Милошевићи и многи други… Познате и богате дућане имале су п Омчикус, Марни, Ивановић и Хераковић, Гроздић, Настић и други. Бјеловарски Срби су основали и своју банку под именом „Српски кредитни завод“ која је са успјехом вршила своју мисију све до ДСР.

ДСР је донио Србима Бјеловара и села бјеловарске парохије тешка страдања. Велики масовни покољ Срба у Гудовцу 28.4.1941, гдје је животе изгубило 200 најугледнијих Срба из Гудовца и околних села, одвођење у копривнички логор „Даница“, а затим у Јасеновац и Стару Градишку, нанијело је бројне људске жртве. Бјеловарски Срби трговци су махом ликвидирани по логорима или избјегли у Србију. Прота Никола Бан, проесор-катихета убијен је у Јадовну, свештеници прогнани у Србију, црква предата унијатима.

Послије рата почела је обнова.

Загреб

Све до едикта о толеранцији цара Јосифа другог (1781) у Загребу није било с друге вјероисповјести осим римокатоличе. Тек од тог времена у Загребу се појављују први православни трговци „Грци и Срби“. Кад је издат овај едикт било је у Загребу неколико трговаца православне вјере („Грци, турски поданици“), свега 28 душа, а 1785 већ је у Загребу било 8п чији су домаћини били: 1. Ћирил Милошевић, 2 Андрија Радованчевић, 3 Димитрије Хаџи-Војновић, 4 Никола Јанковић, 5. Константин Јован Малин, 6 Георгије Димо (у матицама Димић), 7 Ћирил Ралић, 8 Јован Стова (у матицама Штова, дошао из Иванићграда). Укупно је било 40 особа. Пакрачки епископ Павла Авакумовић поставио име је 18.4.1785 лепавинског јеромонаха Герасима Марковића за духовника, те су у изнајмљеној кући на тргу Мандушевцу (касније Јелачићу, сада Тргу Републике) једну собу уредили као капелу и у њој обављали богослужења. Парохијани су духовнику давали стан и храну, а манастиру на рачун духовникове плаће давали годишње 70 форинци. Капела је била посвећена св. Апостолима Петру и Павлу (као и у Иванићу). Њу су користили и православни војници. Пред Ускрс 1785 у њој се причестило 256 војника, без официра. Те године купили су и њиву за гробље (тзв „Иличко гробље“) које је јеромонах  Герасим одмах и осветио.

Све је то изазвало негодовање бискупа Јосифа Гаљуфа и градске управе, тужбе и жалбе, али је намјесничко вијеће 17.1.1786 обавијестило магистрат да је „загребачкој црквеној опћини несједињених дозвољено обављати приватно богослужење“.

Загребачки „пургери“ Срби и Грци брзо су економски напредовали, богатили се, куповали или градили нове велике куће, па су ускоро наумили да саграде себи праву цркву. Међутим, како је на лицитацији 10.2.1794 продавана римокатоличка црква св. Маргарете  са њој припадајућим земљиштем у Илици, купе православни ову цркву за 4000 форинти… Ова црква је служила све до 1865, кад су вршене припреме за градњу нове…

Док је један дио Хрвата схватао све ове појаве као нормалне и политички корисне у развијању братске слоге, други су негодовали, правили демонстрације, разбијали прозоре на српским институцијама, нарочито на црквеној згради у Илици 7, па чак и на цркви. Г1914 дошла је кулминација таквог понашања. Зграда црквене општине на Прерадовићевом тргу бр8 је на Видовдан нападнута, ствари из ње избациване кроз прозор и на тргу спаљиване и развлачене.

Црквена општина има данас и кућу на Светом Духу, коју је 1888 поклонио загребачкој црквеној општини Ђуро Авировић заједно са земљишним посједом од 7 јутара и 737 квадратних хвати. Данас је то женски манастир са капелом Свете Петке, мјесто на које радо долазе побожни Загребчани.

Вараждин

Вараждин је старо насеље. О његовом постојању има трагова још из римског доба, али у историју данашњег Вараждина улазимо сигурно и јасно од почетка 13в, од времена кад је он 1209 добио од краља градске повластице.

У вријеме кад је Вараждин био у власти Катарине Цељске имамо и први писани спомен о присуству православних Срба у Вараждину. Био је ту и један духовник Катарине Цељске, а свакако и извјестан број православних војника, које је кнегиња или њен муж довео из Србије за појачање посада у својим градовима. Овај духовник је у Вараждину преписао 1454 један Апостол и на њему оставио запис да је књигу преписао у Вараждину „при благочестивој и христољубивој госпођи кнегињи Кантакузини грофици Цељској, кћери деспота Ђурђа самодршца српског“.

Ови малобројни Срби су, без своје сталне православне црквене организације, убрзо нестали или, примивши римокатоличку вјеру, претопили се у Хрвате. То ће у многоме бити судбина и нових српских досељеника од којих се на овом подручју формирала војна крајина од времена велике турске опасности крајем прве половине 16в. Тек од оснивања манастира Лепавине (око 1555), а затим од оснивања Марчанске епархије, лепавински калуђери су руководили вјерским животом српских посада у Копривници и Вараждину. У Вараждину, као сједишту врховне власти за Славонску крајину, каснији Вараждински генералат, бивао је и понеки од српских официра са својом п, а од цивила најприје понеки трговац Србин или „Грк“ (Цинцарин). Међутим, без сталног свештенике, и ове православне п су потрепено прелазиле на римокатоличку вјеру. Неке упореније пор, као што су били Кировићи, одржали су се у својој православној вјери, али склапање мјешовитих бракова и општи вјерозаконски прописи условили су да се њихова дјеца крштавају у римокатоличкој цркви. Такав случај сретамо чак и у 19в, на примјер, са браваром Костом Јанковићем, који је био у своје вријеме главни иницијатор за организовање црквене општине и градњу православне цркве, чији су синови из мјешовитог брака били римокатолици. Један је чак постао римокатолички свештеник. Кад је уочи његовог рукоположења надбискуп тражио да и Коста промијени вјеру, јер „не смије“ да рукоположи кандидата чији је отац шизматик, Коста се увриједио и запријетио да ће свога сина одвести у Карловце да га рукоположи патријар и надбискуп је попустио…

Кад су први предсједник и потпредсједник – Огњеслав Утјешеновић и Милан Врабчевић – идуће године (1885) отишли у пензију, изабрана је нова управа Црквене општине: предсједник мајор Пајо Мандић (брат тадашњег епископа тузланског Николаја Мандића), потпредсједник Јоцо Славнић, управитељ помоћних уреда Судбеног стола, благајник Милан Херак, градски рачунар, перовођа Буде Беговић, грунтовничар; одборници: Стеван Бркановић, Митар Апостоловић, Стеван Магош, Коста Илић, Александар Кировић, Чемергић, Милан Милић, капетан Ханибал пл Богдановић, Марко Цвијетић, коњички капетан Јосиф Вељков, капетан Тошо Боца и натпоручник Адам Дурман…

Према шематизмима Вараждинска парохија је 1905г имала 158 душа. Г1900 било је у Вараждину 250 Срба (134 војника).

Вараждинска црква св. Ђурђа је и данас у добром стању. Стари загребачки иконостас из 1795 је и сада у њој.

Крижевци

Крижевци су стари град, средњевјековно сједиште велике Крижевачке жупаније. Како је то и до наших времена био административни центар већег подручја на коме има и Срба, имао је град и повелик чиновнички апарат у коме је било и представника српског народа. Мало је било п српских које су стално живјеле у Крижевцима у својим кућама. Већи број били су и овдје чиновници, станари. Они, уз припомоћ са стране, саградише себи 1901 цркву Светог Саве. Први парох био им је угледни свештеник Светозар Грубач, који је био и уредник солидно уређиваног пасторалног часописа „Пастир Добри“, који је излазио у Пакрацу.

Г1929 било је у Крижевцима 52 српске п са 104 душе. Парох је све до ДСР био Божидар Витас. Црква се обнавља и данас је у добром стању и пружа вјерску утјеху малобројним крижевачким православцима.

О православнима у Копривници говорили смо раније (стр 48-49).

СЛАВОНИЈА

ПОСАВИНА

Лијева обала Саве била је вијековима погранично подручје између хрватско-угарске државе и Босне, а затим између Турске и хришћанске Европе. Слабо насељено и утврђено требало је ово подручје, нарочито послије пада Босне (1463), да буде и боље насељено и боље утврђено. Краљ Матија је почео одмах припреме за борбу против Турака. Међутим, он је тек у јесен 1463 пошао у Босну, већ окупирану од Турака, и уз помоћ Владислава, сина Стјепана Вукчића Косаче „херцега од Светога Саве“, заузео Јајце и велики дио западне Босне. Пошто је султан предвидио ратовање на другој страни, нареди смедеревском паши да пошаље заповједнику Београда Николи Илочком посланике који ће понудити Угарској мир. Међу посланицима смедеревског паше био је и Вук Бранковић (Змај Огњени Вук), син ослијепљеног Гргура. Краљ Матија је одбио понуду турских посланика, али је придобио Вука да напусти Турску и ступи у његову службу као заповједник Срба у Срему и околини и одмах му поклонио градове Сланкамен и Купиник. Иларион Руварац сматра да је краљ Матија дао Вуку у Срему не Сланкамен, него Беркасово и Купиник, али да је у Славонији добио град Бијелу Стијену у Крижевачкој жупанији.

За овим српским династом пошли су многи Срби у Угарску, гдје су стварана и нова насеља… Кад је краљ 1476 освојио Шабац, продужи деспот Вук напад према југу, те освоји Сребреницу, Кучлат и Зворник, опљачка их и с великим плијеном и много српских с, рањен у нову врати се и доведене Србе насели у Срему…

Сљедећи напад учинио је деспот Вук са осталим пограничним заповједницима преко Смедерева у Србију све до Крушевца, одакле је изведено око 50.000 Срба, који су насељени око Темишвара. И не само онда, него је хришћанска војска код сваког упада у Србију и Босну изводила отуда веће групе народа који је насељаван на јужној граници Угарске, уз Саву, јер су Мађари и славонски старосједиоци напустили ово подручје због учесталих турских напада. Сам краљ у једном писму из 1483 вели да је у посљедње четири године досељено у Угарску око 200.000 српских душа. Цијенећи заслуге деспота Змај Огњеног Вука, а и д би што више Срб било под његовом директном командом, даровао му је краљ 1482 у Хрватској мјеста Комоговину, Градусу, Озелско, Селце и друга добра поред Торушевине у Посавини. Како се деспот у међувремену оженио Варваром Франкопанском и страховао за њену судбину, желио је да је осигура у случају своје смрти. Зато је деспот 1482 дао у власништво својој супрузи од својих добара град Бијелу Стијену и дистрикт Тотушевину са више од 100 села од Сиска до Градишке, на којима је насељено доста оних Срба које је он на својим походима доводио из Турске. Нажалост, деспот је умро 1485 у најбољим годинама. Било му је тада око 40г, а жена му се касније преудала за хрватског племића Фрању Берислава. Ови досељени Срби, без православне црквене организације, ускоро су примили римокатоличку вјеру па се и етнички стопили са сс Словинцима.

Јасеновац је постао у 15в или почетком 16в и припадао је Загребачкој жупанији. Имао је свој „град“ који је 1536 пао у турске руке, а колико је био стратегијски важан види се по томе што су се хрватски сталежи због његовог пада уплашили и на сабору Славоније одржаном 1537 у Дубрави препоручили цару Фернинаду да поново сагради град Јасеновац, који по стратешком положају успоређују са Београдом. Јер, ако то они не учине, већ то успију Турци, пропашће читава Хрватска и Славонија. Хрвати су послије много напора поново заузели Јасеновац и разорили га да не би био Турцима од користи. Јасеновац је заиста ускоро пао у турске руке.

Јасеновац је насељен Србима тек 1688г, кад су Аустријанци уз помоћ српских устаника освојили данашњу Банију и продрли преко Уне у Босну одакле су доводили овамо српске досељенике да појачају ову крајину против Турака. Како је тада отпочело формирање и организовање утврђене границе на ријеци Сави, која је постала турска граница према Аустрији, у низу војних посада на овом дијелу славонске границе наводи се 1736 и Јасеновац, потчињен костајничком крајишком команданту. Овдашњи командант био је тада неки Погледић.

Г1755 записано је да у Јасеновцу има 50 српских кућа и цкрва, која није била „троносана“ (од епископа освећена). Тада није наведена ни храмовна слава. Г1768 биле су у Јасеновцу 64 српске куће.  У црквено-административном погледу Јасеновац је припадао некада Костајничко-зринопољској епархији, затим Карловачкој и у најновије вријеме Слевонској (пакрачкој) епархији. Почетком 20в било је у Јасеновцу и Бумбековачи 207 српских домова са 1183 душа. За парохију јасеновачку статистика показује да је 1981 имао Јасеновац 85д, Млака 116, Уштица 93, Јазавица 13, Пакленица 165, Новска 265, Брачица (Брочице )14 српских домова.

О првој јасеновачкој цркви не знамо готово ништа. Друга, посвећена св. Јовану (вјероватно као и прва) сазидана је 1775. Њу су 1941г усташе запалили и до темеља срушили. Сада је изгађена нова црква коју је 1985 осветио патријарх српски Герман. И на мјесту спаљеног парохијског дома саграђен је послије рата нови дом. Сачувана је само зграда српске вјероисповиједне школе, саграђене 1847, али је и њој потребан оправак.

Јасеновац је послије ДСР постао симбол бола за српски народ, јер су испод овог питомог мјеста усташе основали најстрашнији логор у коме су мученички изгубили животе стотине хиљада Срба са подручја тзв НДХ, Бог да прости!

Рајић – За вријеме Турака су српска насеља, западно од ријеке Слобоштине, допирала до Рајића.  О већем броју Срба у овом крају свједочи и чињеница да је 1636 из Рајића и сусједног Боровца изведено 150 Срба који су насељени у Крижевачкој крајини. Јужније од ових српских насеља  почињала је ненасељена „ничија земља“. Послије ове сеобе изгубила су и ова два насеља велик дио свог с, нарочито Боровац у коме је чак 1755 било само 7 српских кућа, али 46 хрватских. И у Рајићу је 1760 било досељених 30 хрватских кућа. Били су то у оба села махом Личани и Бановци. Поред њих је било тада у Рајићу 46 српских кућа и црква св Арханђела, коју је 20.10.1746 осветио епископ славонски Софроније Јовановић.

Уопште, готово 50г послије изгона Турака текле су миграције на ово подручје ничије земље како из Иванићке и Крижевачке крајине, тако и из Лике и Горског котара. „У ЈИ дијелу тог подручја у тим сеобама су основана села Рожданик, Јазавица, Воћарица, Пакленица, Грабовац (Стари), Новска и Брестача, а на Сави Јабланац, Млака, Кошутарица, Јасеновац, Уштица, Танац и Вишњица. Хрватска је босанска струја населила између тих села Рожданик, Јазавицу и Воћарицу. То је она иста група из које потјече и хрватско насеље у сусједном Рајићу и Боровцу, те су и многа пр иста. У попису из 1760 било је у Рожданику 18к, у Јазавици 33к, а у Воћарици 16. Са Рајићима и Боровчанима имала је та група око 150п. У Јазавицу и Воћарицу уселило се касније и нешто Срба. Они су основали у великој сеоби и село Пакленицу, испрва са 8п, али су касније порасли новим досељавањем. У то је село унишло послије и десетак хрватских фамилија из различитих струја.

Током времена умножавао се број српског с у селима рајићке парохије, нарочито у 19 и првим деценијама 20в, те је 1929г било у Рајићу Доњем 184 српских домова, у Горњем Рајићу 61, у Боровцу 102, у Воћарици 15, у Голешима 76, у Јазавици 34, у Новској 24 у Пакленици 109, у Рожданику 5 и у Липовљанима свега 2п са 8 душа. Свих православних у селима рајићке парохије било је те године 3.595 душа.

Млака и Јабланац настали су посљедних година 17в након изгона Турака, досељавањем Срба из сусједне Босне. Половином 18в било је у Млаки 15, а у Јабланцу 16 српских кућа… Г1929 биле су у Млаки 172 српске куће са 900 душа, а у Јабланцу само 56к са 366 душа. Зато је и сједише парохије прешло уз нову парохијску цркву у Млаки.

… иконостас јој је 1850 сликао Јован Кутлија из Јасеновца.

„Мало је познато да је православно село Млака, 12км низводно од Јасеновца, насеље са највише жртава вероватно на свету у току другог светског рата. Од 1.280 становника, само је 67 доживело 1945 годину“. – Ј.Зец, Досад непознате кости, Илустрована Политика 1192, 8. Септембра 1981, 28.

Бодеграји су сједиште парохије у коју спада још само село Лађевац.Оба села су била у старој Тутошевини међу оних сто села која су била у власти српског деспота Вука Гргуревића Бранковића (Змај Огњеног Вука). За вријеме Турака била су насељена Србима, па их је и послије Турака било више у овим селима него ли у другима. Тада су 1691 та насеља ојаћала досељавањем Срба из Босне који су ушли у Рајић, Бодеграје и Лађевац, тако да је 1755 било у Бодеграјима 54 српских кућа, а у Лађевцу 33 куће.

Број српских кућа је у оба села током вијекова растао. Док је на прелазу из 18 у 19в (према попису из 1809) било у Бодеграјима 55к са 458 душа, а у Лађевцу 38к са 417 душа, почетком 20в (према статистици из 1929) било их је двоструко више: у Бодеграјима 149к са 899 душа, а у Лађевцу 145к са 915 српских душа.

Ратковац. – Нажалост, ни за Ратковац као ни за друга села Посавине немамо до сада објављених пописа из турског времена или непостедно послије изгона њихова из Славоније. Али, знамо да су међу оних 17 села, из којих је генерал Сигисмунд Херберштајн 1599 извео много српског народа и настанио га по Иванићкој и Крижевачкој крајини, били и Ратковац и Смртић. Послије изгона Турака дошло је до новог досељавања и Срба и Хрвата на ово подручје. Срби су долазили највише из оближњег Поврбасја у Босни, а Хрвати и из тог краја или из Хрватске и коначно из околних насеља. Срба се населило понајвише у Ратковцу и Смртићу у којима је 1755 било по 30 српских кућа, па у Медарима и Новој Градишки.

Ратковац је у 18в припадао парохији смртићкој…

 Смртић је, као што већ поменусмо, био први центар ове парохије са црквом Рождества Богородице, коју је 1752 осветио епископ Софроније Јовановић.

Ширинци су за вријеме Турака били насељени Турцима, али кад су они протјеривани из Пожеге и Градишке, ови су се с распршили и село је годину дана остало пусто. За вријеме Турака овде је било само 5 српских кућа, али сада се вратило и населило 6 српских п чији су домаћини били: Будимир Радојевић, Милован Драгићевић, Радич Миросављевић, Герман Малековић, Михаило Миливојевић и Радојица Ковач. Г1759 било је у Ширинцима 9 српских кућа.

Жумберковац је за вријеме турско имао свега пет кућа, 2 турске и 3 српске. Кад је аустријска војска заузела Градишку и остале тврђаве у овој области, Срби побјегоше у Хрватску (Словинску крајину), а Турци у Босну, те село остаде 5 година пусто. Тек тада дођоше из Босне нови досељеници, 13к Срба, од којих је 1702 6к одселило у Градишку крајину, а у селу остаде само 7к чији су домаћини били: Јовић Познановић, Деспот Мирковић, Јовица Мишљеновић, Вукеља Томашевић, Станко Чакић, Јован Бошњак и Јала (!) Радоша. Тај број се до 1759 удвостручио, те је тада у Жуберковцу било 15 српских кућа.

Окучани су се до дп18в звали Дејановац. Тако се звао и манастир поред села на мјесту гдје се разилазе путеви од којих један води у Гређане, а други се мало даље дијели и један његов крак води у Врбовљане, а други у Човац. Дејановац или Дејановци био је, изгледа, општи назив за ових неколико села јер и у опису епархије пакрачке за 1755г стоји да село Дејановци имају 200 српских кућа и три цркве…

Стари Дејановцу су пред Турцима опустјели. Село су затим населили Срби из Босне. Народно предање говори како је ново насеље добило име по војводи Дејану, који је био пребјеглим калуђерима у помоћи око градње манастира, а бригу водио о досељеном народу, те су и село и манастир по њему добили име. Број Срба смањио се под Турцима због одсељавања српских досељеника на аустријску Иванићку крајину 1599 и 1603г. Тада је и из Дејановаца, као и из околних села отишло доста Срба. Међутим, било је досељавања вјероватно и касније под Турцима, а нарочито послије њиховог истеривања из Славоније, кад је између 1691 и 1720, а затим и послије 1739 досељавање у овај крај било врло бројно. Тада су бројни досељеници Срби ушли у Гређане, Врбовљане, Дејановце и Човац, те је попис из 1755 ту нашао оних 200 српских кућа.

У окучанску парохију спадају данас и села: Бенковац, Дубовац, Косовац и Цаге. У Бенковцу је 1755 поред 22  српске куће уписана и црква…

Током времена број Срба у Окучанима и околним селима је растао. Кроз 200г он се готово утростручио, те је 1929г било у Окучанима 94 српске куће са 573 душе, у Бенковцу 73к са 452д, у Дубовцу 61к са 452д, у Косовцу 21к са 153д, и у Цагама 58к са 375д. Свега, дакле, у 307д 2005д, док је 1759 било само 100к.

Врбовљани су насељени Србима кад и Окучани. Највише својих српских с добили су послије изгона Турака крајем 17в. Ови су Срби, као што је већ речено, долазили из Поврбасја и населили цијелу ову групу насеља око Окучана. Граница српских насеља према западу били су Јасеновац, Пакленица, Нови Грабовац, Кукуњевац, Торањ, Брестовац. Срби се нису насељавали на земљишту ближе Илови, осим у сјеверном дијелу тог подручја. Г1759 било је у Врбовљанима 47 српских домова.

Гређани такође спадају у ону групи српских насеља која су настала око Окучана, старих Дејановаца, одмах послије турског освајања Славоније. Остаци малобројних Срба, који су обамо довођени раније од стране деспота Змај Огњеног Вука и Бериславића, већ су се давно претопили и подијелили судбину осталих римокатоличких с на овом подручју, који су се, напуштени од својих феудалних господара, пред Турцима расули на разне стране. Број досељених Срба у дп16в у ова насеља (Дејановци, Врбовљани, Човац, Гређани) био је доста велик, али се он око 1600г знатно смањио пребјегавањем многих п у Иванићку и Крижевачку крајину, камо су их врбовали високи аустријски официри. Каснијим досељавањем нових српских п из Босне, нарочито послије ослобођења Славоније, ова су насеља појачана, па је 1759г било у Гређанима већ 67 српских домова…

Број српских кућа у Гређанима је порастао нарочито у дп19в и првих деценија 20в, јер док су у селу 1839г биле 73 куће са 622 душе,

Стара Градишка је била погранично мјесто. У турско вријеме била је то тврђава, која се простирала на обје стране Саве које су од старине биле повезиване добрим бродом. У тврђави је било јако градско насеље у коме су главно с били муслимани, али било је и сс католика, нарочито у босанском дијелу гдје им је била и црква и свештеников стан. Кад је послије ослобођења Славоније дошло до интензивнијег насељавања овог подручја, порасло је и нагло с у Градишки, јер је послије одласка Турака у Градишки остало доста празних кућа које су мамиле нове насељенике. Око 1760 било је у Старој Градишки 170 хрватских и 34 српске куће. Тада су већ ови православни Срби имали и своју цркву св. Николе, а на гробљу цркву св. Арханђела и три свештеника…

У ову парохију су 1755 поред Старе Градишке спадала и села Косовац са 10к и Богићевци са 25к и црквом Вазнесења Господњег (Спасовдан)… У попису из 1759 стоји… села Врбашка са 13д, Богићевци са 30, Драгалић са 4, Косовац са 12 и Горице са 6 српских домова. Богићевци (Доњи), Горице и Драгалић су касније припали парохији у Медарима, а Косовац Окучанима, тако да је староградишка парохија остала врло малена. У њој је 1929 било свега 75к: Стара Градишка 6 кућа са 13 душа, Доња Варош са 10к и 58 душа, Нова Варош 14к са 84д и Ускоци са 45к са 217 душа.

Нова Градишка је основана око 1750г као средиште градишчанске крајишке пуковније и први њени становници били су Срби из сусједне босанске Посавине, које су довели крајишки заповједници. Било их је у почетку 30п. Послије њих је дошло десетак њемачких занатлија, а касније су долазили и хрватски досељеници. „Срби су у то вријеме имали већину у Ковачевцу, Машићу, Горицама, Пољанама и у Новој Градишци, додуше свуда туда малену, али је и околина, осим у Старој Градишци, била српска. У Старој Градишци Хрвати су били много претежнији. Ако се одбије то мјесто које се налазило далеко у Посавини изван јаче свезе са горњим селима, остали су Хрвати од Нове Градишке до Окучана стајали према Србима у омјеру од 200:500 кућа. Такав је размјер остао готово кроз цијело 18 столеће, а мијењао се донекле порастом Хрвата у Новој Градишци“ (Павичић, Подријетло). С временом су Хрвати усељавали и у поједина српска села. Већи дио тих хрватских досељеника потиче из околних стариначких села, нарочито у 19в. Тада је појачано и досељавање Срба, готово искључиво из Лике, са Кордуна и Баније.

Православни с Нове Градишке спадали су у почетку под парохију машићку, у коју су улазила села: Машићи (са 25к црквом св. Илије и римокатоличком капелом са 15 хрв к), Пољане (са 16 православних кућа и 10 римокатоличких са капелом), Ковачевац (са 17 прав и 15 римок са капелом), Првча (са 12к прав а 50к римок са црквом), Шуметлица (са 15к прав и црквом св. Георгија) и Нова Градишка (са 38к прав и 15 римок који имају и капелу).

Православни Срби добили су ускоро у Новој Градишки своју парохијску цркву Свете Тројице која је подигнута 1758г…

… Поред тога црквена општина је имала 14 и ¼ јутара земље и закладе Софије Суботић рођене Мандровић, Персиде Врга, генерала Александра Јовића и Пане Стојаковића у укупно износу од 10.922 форинти и 28 крајцера.

Поред града у новоградишку парохију спадала су и села: Брђани, Врбље, Ковачевац, Љупина, Мала, Машић, Пољане, Првча и Решетари.

Према статистици из 1899 било је у Новој Градишки 110 српских кућа са 361 душом, у Брђанима 8к са 38д, у Врбљу 3к са 14д, у Ковачевцу 39к са 185д, у Пољанама 50к са 213д, у Првчи 34к са 169д, у Старом Петровом Селу 26к са 172д, у Решетарима свега 1к са 14д, у Цернику такође 1к са 6д и у Шуметлици 54к са 428д.

Кроз 3 деценије порастао је број кућа и душа, тако да је 1929 у већим насељима било за трећину па и више Срба. Тако у Новој Градишки те године има 207п са 1058д, у Ковачевцу 50к са 253д, у Машићу 86к са 488д, у Пољанама 65к са 361д, у Првчи 46к са 200д, у Старом Петровом Селу 87к са 409д и у Шуметлици 90к са 529д.

ДСР донио је православнима у Новој Градишки велика страдања. Страдала је и њихова лијепа парохијска црква…

Медари спадају у групу српских насеља између Саве и Псуња која су Срби населили одмах послије пада овог дијела Славоније под Турке (1542). Са 70-ак година њихов се број удвостручио, што природним прираштајем што новим досељавањем. Али било је и одсељавања тих Срба са овог подручја у Крижевачку крајину. Зато историчари долазе до закључка да је послије 1544г на овом подручју било око 1500-2000 српских п, те су били најбројније с овдје које је по њима и добило име „Мала Влашка“. Међутим, како су крајем 16в и почетком 17в пресељавани и у западну Мађарску ради војне службе, као и друге пограничне области да чувају тврђаве, њихов број је у овом крају знатно опао нарочито послије 1610-1620г. Послије изгона Турака број Срба је на овом подручју порастао. Према попису од 1759г биле су у парохији медарској 82 српске куће (Медари 31, Трнава 23, Шаговина 28).

Г1929 било је у Медарима 70 српских к са 551 душом.

Богићевци Доњи су некада спадали у староградишку парохију. Г 1759 било је у селу 30 српских кућа и дрвена црква Вазнесења Господњег… Преду ДСР било је у селу 66 српских кућа са 435 душа.

Шаговина је према попису из 1702г имала у турско вријеме само 4 православне куће, али кад је наишла царска (аустријска) војска с се распршише и 1702 нико у селу није био. Послије њиховог одласка село је било 3г пусто. Г1693 (у попису се вели „прије десет година“) дошло је овамо из Босне и настанило се у Шаговини 10 српских п, чији су домаћини били: Милош Ступар, Вујко Мијоковић, Михаило Јовановић, Живко Миланковић, Васо Вуковић, Милић Миленковић, Томо Ковачић, Радован Мијоковић, Радиша Адамовић и Герман Поповић. Послије 100г (1809) у селу је било 25к са 255д, а пред ДСР 33к са 196 српских душа.

Давор (раније се звао Свињар) налзи се уз само обалу Саве. Ово подручје је већ око 1532-1535 пало под Турке, а римокатоличко сс с је, према извјештају загребачком бискупа Шимуна, прешло на ислам, сматрајући то као неминовну посљедицу новог политичког и економског поретка. Тако је готово цијело ово подручје у вријеме турске власти било муслиманско. Приликом ослобођења Славоније од Турака (1687-1691) пребјегли су ови исламизирани старинци у Босну, у Поврбасје, одакле су опет потекле нове стурје римок Хрвата и прав Срба у ово подручје. Тада су оживјеле овдашња посавска села. У Свињај је уселило и 25 српских п, али су се оне слабо развијале и данас пале само на неколико домова…

Старо Петрово Село је већ 1828 добило зидану православну цркву св. Луке, које је 1941 срушена од усташа. Српско с у овом селу ојачало је крајем 19в и почетком 20в доласком нових досељеника из Лике, Баније и са Кордуна, те им је нарастао на око 80к.

Кобаш је био и прије турског освајања, као и под њиховом влашћу, па и касније, значајно мјесто на овом подручју. Ту се налазио и велики брод на Сави, који је везивао ово подручје са Босном, као и бродови код Свињара (Давора) и Градишке. Последњи господар околног земљишта био је Тебудар-спахија са седиштем у Кобашу.

Српско насеље у Кобашу нарочито је ојачало послије изгона Турака (1691). Ти српски досељеници дошли су из Босне, из Поврбасја. Половином 18в (1755) „варош“ Кобаш је имао 73 српске куће и дрвену цркву св. Георгија…

Села кобашке парохије имала су почетком 18в мање српских кућа. Једино је Ратковица (раније Гратков Поток) имала око 20к. Тек у дп19в и почетком 20в ојачала су српска насеља и у неким другим селима ове парохије. Тако је 1929г поред Кобаша, у коме је тада било 90 српских кућа, било у Бебрини 36, у Лужанима 42, у Новој Капели 27, у Ратковици 53, у Слатинику (Стари Слатиник – МЗ) чак 70, у Ступнику 22 (Бродски Ступник – МЗ) и у Дреновцу 12. Остала села имала су испод 10 српских домова. Срби су овамо досељавали са Кордуна и Баније.

Клокочевик је био насељен Србима или још у турско вријеме, или непосредно послије изгона Турака. Око 1700г Срби се налазе у Трњанима, Клокочевику, Корушевцима, Шушњевцима, Врховини, Јежевику, Селни и Зденцима. Половином 18в у Клокочевику се налазило 25 српских кућа, а 1759 има у селу 42 српске куће и парохијска дрвана црква Цвете Тројице. У селу је 1755г била и римокатоличка капела са 20 домова.

Тек у 19в ојачала су и хрватска и српска насеља у овом крају досељавањем. Хрвати су долазили најприје из Лике, касније из Далмације и Загорја, а Срби из Лике и Баније. Тако је број Срба до 1929г порастао, те је те године Клокочевик имао 137 српских домова, Врховина 18, Јежевик 17, Кордушевци 30, Трњани 58, Шушњевци 30, Селна 14, Пољаница 13.

Клокочевичку цркву су 1941 срушиле усташе. На парохијском гробљу саградио је нову капелу 1960 универзитетски професор др Душан Глумац, син овог краја.

Брод на Сави (Славонски Брод) је прије турског освајања био тврђава (каштел) и сједиште хрватских племића Бериславића, на које је 1504 удајом Јелене, удовице српског деспота Јована Бранковића (1502), за Иваниша Бериславића (1503) прешло достојанство српског деспота… Деспот Стефан Бериславић је из политичких разлога убијен од Турака, а остало хрватско племство се махом исламизирало и потурчило, као и већина сс римокатоличког с.

У току августа и септембра 1526 заузели су Турци деспотове градове Добор, Новиград, Арки, Брод, Дубовац, Кобаш, Стару Градишку, Краљеву Велику, Виницу, Петињград, Палину и Плетерницу. Ипак је остало неколико деспотових градова које Турци тада нису заузели, као на примјер, Бијелу Стијену, Костајницу и Дубицу… Према опису босанског санџака из тог времена у Броду је тада било 800 кућа. До 1687г Број је могао имати и до 1000 муслиманских кућа, међу којима је било свакако и доста нових муслимана из редова исламизираних сс.

Иако под Турцима није било српских п у Броду, већ су оне живјеле у околним селима, а мушкарци као мартолози стајали у бродској тврђави и бранили је, Срби се овдје појављују приликом ослобођења овог подручја, па и самог Брода…

После ослобођења од Турака почео се Брод развијати као град. У њега се поред Хрвата почели да се усељавају и Нијемци, занатлије и трговци, али Србима, као иновјерницима, није дозвољавано да се у Броду, као и другим сада слободним војним комунитетима, насељавају, купују или граде своје куће и баве се трговином и занатима. Само ријетки Срби могли су да се некако пробију у град. Према извјештајима визитатора загребачког бискупа било је у Броду 1730 око 250 кућа, од којих су само двије српске. Г1758 било је 384 куће, од којих је 10 српских, 1769 поред 268 римокатоличких било је и 14 српских кућа, а 1775 било је међу 338 кућа свега 13 српских. Ови малобројни брођански Срби потпадали су у почетку под парохију у Клокочевику, али су себи у Броду саградили дрвену цркву и устројили гробље. Тако су урадили и они у Винковцима. Те су цркве, међутим, по заповијести власти пореушене, а гробље одузето. Било је то, изгледа, око 1755г, јер пакрачки епископ Софроније Јовановић моли 20.5.1756 Славонску генералкоманду да заштити Србе у Броду и осталим мјестима, али помоћи дуго није било.

… 12.6.1797 – Дворски ратни савет не допушта да се у Броду оснује православна парохија, јер у њему има само 35, а не 150 православних кућа… Тек 1801 одобрено је оснивање српске парохије у Броду за 53п, јер је Клокочевик удаљен два сата од Брода, па је 1802г потврђен први парох Василије Косић.

Број Срба у броду знатније је порастао тек  у дп19в. Г1910 било је у Броду 757 православних душа, а 1929 било је у Броду 128 српских кућа са 792 душе. Али, дошао је рат. Усташе су 1941 цркву св. Георгија срушили…

Топоље Ново је послије изгона Турака било српско насеље, али је као и околна хрватска насеља бројно слабо напредовало. Тек од 19в и почетком 20в број с је почео да расте досељавањем у овај крај многих п из Лике и Баније. Половином 18в у Топољу је била црква св. Стевана, свакако од дрвата.

Ова мала парохија окупља мале српске православне оазе у овом дијелу Посавине: Андријевцима, Врпољу, Стризивојни и другим мјестима са понеком православном кућом. У целој овој парохији било је 1929г 112 српских кућа, од тога 74 у Топољу.

И у Сибињу, који је у 18в имао мали број православних српских породица (према извјештају државних власти свега 5-6 п, а према црквеним подацима 9п) подигнут је најприје крст, а 1751 подигао је епископ Софроније Јовановић и три хвата дугачку капелу и намјеравао је да ту постави и свештеника, али је царина на основу мишљења Славонске генералкоманде то забранила. У тадашњих 9д били су домаћини: Василије Стефановић, Петар Дукић, Петар Степановић, Цвијо Вукајловић, Томо Микољић, Миловук Стефановић, Петар Дукић, Никола Фавдић и Михаило Ефевдић…

ОСИЈЕК И ОСИЈЕЧКО ПОЉЕ

Крај између ријека Вуке, Дунава и доњег тога Драве од старије је био насељен Хрватима, „Словинцима“. Међу њих су се крајем 9 и почетком 10в уселили многобројни Мађари, који су старосједиоце потисли на југ у шумовито подручје, у које они сами нису улазили, тако да је ово подручје сјеверно од вуке било густо насељено Мађарима, док су се јужно од Вуке, према Ђиђу, Босуту и Ђакову формирала гурста хрватска насеља… Турци су ово подручје освојили и на њему се учврстили пред полазак на Мохач, крај кога се 1526г одиграла она судбоносна битка кобна по Мађарску и Славонију. Тада је са овог подручја отишла већина Мађара и мањи дио Хрвата… Овим сељака био је и приличан број феудалаца који су се предавали Турцима и прелазили на ислам у нади, да ће сачувати своје посједе и задржати оне исте позиције које су и прије тога имали…

Тек послије ове неуспјеле Кацијанерове војне и погибије посљедњег српског деспота Павла Бакића Турци су се усталили на овом подручју и насељавали у овај крај нове Србе из централних српских области на сливовима горње Дрине, горње Неретве, са Лима, Пиве и Таре. Тада су Срби населили ближе Вуковару Пачетин, Ловас, Лигет, Бршадин, Церић, Борово, Кечину, Трпињу, Боботу, Вару, а уз Дунав Даљ, Ердут, Аљмаш, поред Драве Мариновце, Трновац (који је касније назван Бијело Брдо), Сарваш, Кестинце, Тишину, Мочара, Чалабак, а јужније од тога Тење и Свети Салвадор, који су они назвали Клиса.

Муслиманско с, међу којим је било и исламизираних сс, становало је по градовима. Тако је преткрај турске власти, у 17в, у Осијеку било готово 2000 муслиманских кућа са отприлике 10.000 душа, у Даљу 200 мусл к са око 1000 душа. Осијек се предао Турцима 15.8.1526 на превару, док је главнина турске војске још била у Илоку. Ситуација се на овом подручју промијенила тек послије 160г кад су Турци у великом аустријско-турском рату напустили Осијек 26.9.1687г. То је изазвало нове промјене у саставу с овог краја. Прије свега, све мусл с је заједно са турском војском напустило ове крајеве, те су стихијски или плански отпочела нова досељавања новог хришћанског с углавном са три стране. Једна струја била је босанска са нешто Херцеговаца и Црногораца, друга мачванско-шумадијска, а трећа барањска са нешто Бачвана. Ово групно досељавње Срба трајало је до отприлике до 1720г. Касније су долазили само појединци. „У том селењу, закључује Стјепан Павичић, дошло је на то земљиште око 1000 нових српских породица, а између њих до 600 из Барање. Срби су у томе раздобљу основали своја нова насеља у јужнијем дијелу у Бршадину, а средњем у Вери и Церићу (али су ово село око 1720 напустили), у подравском, ближе ушћа, у Трновцу, који су назвали Бијело Брдо, и у Сервашу, а нешто јужније отуда у Тењу и Трпињи. Све су то била села у којима су они живјели и за турскога времена, али су их у ратној невољи између 1686 и 1691 били напустили. Много нових насељеника они су дали и старим српским селима, која су тада неразмјерно порасла. Поред тога Срби су тих година или нешто касније населили и Чепин, Копривну и Допсин, три села, у којима су Маџари живјели кроз цијело дотурско и турско вријеме. Главни су насељеници у њима били Бошњаци и Барањци. Рако је ово с уствари основало ова данашња насеља у Осијечком пољу без обзира на каснија миграциона кретања.

Осијек

…Маџари су се дијелом иселили преко Драве у Маџарку, а дијелом остали, али су се од Хрвата, поред засебних насеља, одијелили и примањем калвинистичке вјероисповјести око 1550г…

Као војници, који нису имали услова да у граду живе са п, нису Срби у турско вријеме били значајнији етнички фактор у стварању сталног осијечког с…

Али како је папа Гргур осми још 1582 наредио увођење новог календара, што је 1587 усвојено за Угарску, Хрватску, Славонију и Далмацију, ипак се римокатоличка црква у овим крајевима држала старог (јулијанског) календара…

У граду је нова аустријска власт населила искључиво странце, углавном Нијемце са нешто Маџара и некима од сс. Сви су они били римокатолици, иако нека имена или презимена указују на ранију мјешавину српскох и хрватског елемента на овом подручју (Радојица Ђурковић, Мартин Радовановић).

У горњој вароши становали су: Лука Јаковић, Стипан Радојчић, Симо Марковић, Ђуро Илијић, Андрија Илочан, Иван Катичић, Терзија Иван, Томо Сомборац, Мато Ћурчија, Грго Татарин, Ловро Чарубџија, Видак Чарубџија, Јакоб Медар, Илија Папратић, Маријан Чунтафџија, Гвозден Чунтафџија, Ристо Терзија, Јакоб Чарубџија, Јакоб Терзија, Фрањо Модричанин, Мијат Чарубџија, Матија Чарубџија, Марко Халоп, Блаж Пајица, Томо Модричанин, Иван Врумин, Саин (Безендорфер је прочитао као „Саво“) Врумин, Иван Мутавџија, Мато Грачантић, Бало Грачантић, Ловак Бузанџија и Јаков Чешљар.

Број православних је рапидно растао у Доњој Вароши. Број православних рапидно је растао у Доњој  Вароши. У једној представци комори пишу 1746 представници Доње Вароши да поред тврђаве и Горње Вароши постоји недалеко и Доња Варош, настала недавно, у којој живе већином православни. За увећан број православних постала је дотадања варошка црква премалена, па су осијечки православци почели припреме за градњу нове, веће цркве. У једном попису приложника из 1729 спомињу се ови приложници: Ненад Бајић, Радивој Чизмеџија, Тодор Грацин син, Сава Јовановић, Христо Капамаџија, Кир Ивко, Киро Абаџија, Нинко Фанвер (?), Милутин, Радиша, Димо и Теодор Ћелебџија, Јован Манојловић, Радосав Барјактар, Михаило Кочијаш, Мајстор Абаџија, Радусин, Теодор Данић, Недељко Абаџија, Јован Капамаџија Белчићев, Милић Капамаџија, Петар Сапунџија, Мартин, зет, Дмитар Абаџија, Мијат Нешка овчара син, Ивко Абаџија Солужац, Мијат Нешков син, Грујица, кочијаш Мијатов Брат, Никола Ђурковић, Станко Чамџија, Христо Челебџија, Цвијо Абаџија, Јован Вајталић (?), Максим Сапунџија, Мајстор Радојица, Страц Васо Капамаџија, Јован Павловић, Стојан Ћурчија, Пејо и Ћиро Грци, Петар Сапунџија, Јован Манојловић, Марко Грк, Лозо Добријић, Мишко и Ана Грк, Вук Абаџија, Дако Капушеревац, Стојан Абаџија, Старац Лазар и Атанацко Арнаути, Марко и Пејо Грци, Аврам Грк, Јанко Грк, Коста Арнаутин, Вук Абаџија, Ђорђе и Никола Арнаути, Дамјан Абаџија Војкин зет, Никола Абаџија Цвијанов зет, Цвеја Марков син, Јован Бајвалац (одавде „димница“) Рака Абаџија, Јосим Абаџија Сундин син, Атанацко Абаџија, Дмитар Абаџија, Јанко Грк и Авђир, Војка удовица, Тошо Грк и Ристо, Јанко Грк торбар, Исак Циганин, Пано Чизмеџија, Остоја Литрица, Никола Воденичар Стефанов брат, Петко хајдук варошки, Стојан Капамаџија, Стојић Вировјећевић, Недељко старац Вучков, Грујица Капамаџија, Стеван абаџија Недељков, Ђорђије Арнаут, Петко ајдук, Исак син Михаила, Скочивук барјактарев нетијак, Тодор Арнаутин, Димин, Ђорђије Тикин Арнаутин, Атанацко Арнаут, Петар Капамаџија, Адам Калилин, Петар Грк, Ристо Грк, Петар Максимовић, Радојица син Милутинов, Анђелија и син јој Трипун, Лазар Арнаутин…

Број православних с у Осијеку био је у сталном порасту, у сразмјерју са развојем града. Према попису из 1736/7, који је објавио Душан Поповић, било је тада у Доњој Вароши, судећи по именима и презименима око 158 душа. Према подацима које је Базендорфер нашао у домовним протоколима осијечке парохије било је 1764-1771 у парохији 184 дома са 1143 душе. Затим је број домова растао: 1778 било је 209; 1784 било је 214; 1787 -236; 1797 – 254 са 1316 душа; г1811 биле су у Осијеку двије парохије са 317 домова и 1776 православних душа; 1842 било је 285 домова. Г1869 било је у Осијеку 1761 православна душа, 1901 било је 1778 душа, а пред ПСР било их је до 1000 душа. Према званичној статистици било је 1910г у граду Осијеку 2258 српских православних душа (1280 мушких и 978 женских).

Даљ се помиње прије турског освајања (1471). По остацима сачуваним у земљи, у насељу је прије турског времена била и црква од чијих остатака су Турци саградили џамију.Како је овај крај пред турском најездом опустио, доводили су Турци са подручја горње Дрине, горње Неретве, од Лима, Пиве и Таре српско с, нарочито послије Кацијанерове војне (1537), када су Турци већ учврстили своју власт на овом подручју. У Даљу, који се у опису из 1697 зове градом становали су у турско вријеме поред 200 домова Турака са око 1000 чељади још нешто калвинских Маџара и православних Срба. Док се у Осијеку налазила врховна турска власт за ово подручје, у Даљу је било сједиште војводства, које је имало и тврђаву у Ердуту.

У опису вароши Даља послије изгона Турака вели се да је „за турскога времена ова варош била на гласу, и највише Турака тамо је становало. Било је 200 турских кућа, 6 крстјанских (католичких), 25 христијанских (православних, српских), у којима су становали, а сада (по ослобођењу) има 7 крстијанских кућа, а 113 христијанских кућа, осим цркве и поповске куће и школе. А још се овдје налазе неки христијани који су сада у вријеме ове маџарске ребелије (Ракоцијев устанак) дошли с оне стране Дунава у варош и од ових људи мало који да није ишао у табор као војник. Они исти никоме ништа неће да плаћају и засад су себи направили 50 рђавих рацких кућица, јер ако би се мир прије с Маџарима учинио, да се могу у своја села повратити и тако се ни под каквим условима нису дали пописати.

Према попису из 1697 живјели су у Даљу са својим п само Срби: Јован Лаћманин, Радојица Пећ, Бороја Трновчанин, Радојица Сарвашанин, Ђуро Грк, Вуком Шмариновац, Хенко Тењац, Стојан Шлашковац, Плавша Вуковарац, Добреша Бачванин, Пејо Тисинац, Радојица Маркушевац, Марко Мариновчанин, Бранко Бачванин, Радивој Мариновац, Станко Стрпинац, Нанко Стрпинац, Реља Лесковчанин, Радивој Мочарац, Иван Трновчанин, Путник Мочварећ, Радован Мачванин, Михаило Даљац, Вујица Марковић, Мрђан Аљмашан, Вук Бошњак, Георгије Врлетић, Стојан Бошњак, Мијат Војновић, Негован Причевић, Гвозден Херчегин, Вук Мариновчанин, Милош Лесковац, Радивој Ковачевић, Татомир Тењац, Вук Клишанин, Ђуро Клајић, Вук Трпинац, Георгије Врач, Петар Бачванин, Павле Сараш, Никола Хајмаси, Завиша Перић, Милета Сремац, Добривој Бошњак, Ђуро Ивановић, Ђуро Дударовић, Вукадин Херцеговац, Вук Бачванин.

Ови су грађани, вели затим пописивач, са разних страна дошли, из Срема, Бачке, Босне, у овом немирном времену, због страха од Турака.

Даљ није дуго остао државно добро. Цар Јосиф први је 15.7.1706 издао диплому патријарху Арсенију трећем којом му додељује спахилук Даљ, у који су поред Даља улазили Бијело Брдо и Борово. Како је до тога дошло? Патријарху је по доласку у Угарску било одобрено да од својих верника између Будима и Драве може убирати десетак, али како су то била немирна времена , цар Леополд одреди 19.6.1696 да се патријарху уместо тог десетка исплаћује из будимске коморе по три хиљаде форинти годишње. Та сума није патријарху исплаћивана и дуг се гомилао. За становање цар је патријарху даровао 11 августа 1695 дворац Сирач са 14 села у Славонији умјесто напуштене резиденције у Пећи, док се Пећ поново не врати. Али патријарх се није дуго скрасио у Сирачу. Пошто, тобоже „због блискости турске границе није у њему могао безбедно живети“, цар је умјесто дуга од десетка  и умјесто Сирача дао патријарху својим дипломама од 28.4.1697 и 27.6.1698 заувијек добро Сечуј у Угарској. Али, како је цар ускоро морао да Сечуј уступи п Безереди, која је на  њега имала право, обећа цар 16.5.1702 да ће патријарху уступити какво друго добро. Како је дуг у међувремену нарастао на 38.675 форинти, цар је видио да се та сума не може исплатити, а имајући у виду раније патријархове заслуге и заслуге српскога народа за вријеме Ракоцијевог устанка, изда цар Јосиф први 15.7.1706 диплому којом се патријарху Арсенију уступа и предаје спахилук Дља са онолико добра чија вредност износи 38.000 форинти. То добро су сачињавали Даљ, Борово, Трновац (Бијело Брдо) и пуста села Кечин и Ловас. Касније, крајем 18в Борово и Бијело Брдо су се откупили од кметства.

Под управом митрополита, као земљишног господара, развијао се у Даљу црквени живот под врло повољним условима. Већ 1715г сазидана је нова црква св. Димитрија. Број православних домова се умножио. Г1732 било је у Даљу (према попису) 235 домова, једна црква и четири свештеника… У сљедећем попису (1756) уписано је само 150 домова, али са 6 свештеника и једним ђаконом… Г1791 била су у Даљу 323 дома са 1978 душа, али (због опште проведене редукције парохијског свештенства) само прота и два свештеника. У парохију је спадао и Аљмаш са 16 домова и 133 душе…

Током времена у Даљу се поред Срба населило и Хрвата и Маџара. Почетком 20в (1905) у Даљу су била укупно 1182 дома, а од тога 610 српских. Срба је било 3.452 душе, Хрвата 1.116, Нијемаца 734, Маџара 543 и 55 разних.

У ДСР грдно су страдали и даљски Срби и њихова црква, коју су усташе рушили на иницијативу римокатоличког жупника Јосипа Асталоша.

Борово је старо мјесто.  Као „villa“ спомиње се 1263, као тврђава помиње се 1293, а као град са каштелом 1481 или само као каштел до почетка 17в. Био је у власти хрватских племића Горјанских, а кад су они изумрли, поклонио је краљ Матија њихове посједе Банфима (Банићима) од Горње Лендаве… Борово се одржало и под Турцима, кад су му сви житељи били православни. У опису послије изгона Турака вели се (1697) да се се ово село од старине овако звало и да су му за вријеме Турака с били православни Срби. Било их је 50-60 кућа. Господар им је био Хасанбеговић из Осијека. Г1733 било је у Борову 95 православних домова…. Док је1732 у Борову било 97к, сада (1756) уписано је 100к…

Г1791 биће у Борову 209к са 1151 житељем, али само са два свештеника. Г1811 забиљежено је да има 231 православни дом, 1754 православних житеља и два свештеника. Почетком овог вијека (1905) било је у Борову 487 српских кућа са 1820 душа, а само 29 кућа Нијемаца и Маџара са 80 римокатоличких душа.

Стару дрвену цркву за коју је речено 1756 да је „трошна и стара“ замијенила је 1762 нова зидана црква, коју је 5.9.1764 осветио митрополит Павле Ненадовић…

Бијело Брдо се у старини звало Трновац, али су га српски досељеници послије изгона Турака прозвали Бијелим Брдом. Срби су и у турско вријеме живјели у Бијелом Брду, као и у Сарвашу, Тењи и Трпињи, али су их у невољи између 1687 и 1691 напуштали, па су се затим у њих враћали уз појачање нових српских досељеника. Тако су због великог прилива српских досељеника првих деценија 18в бројно ојачала ранија српска насеља па и Бијело Брдо. До 1732 било је у Бијелом Брду 106 српских домова са црквом св. Николе и четири свештеника. Послије четврт вијека (1756) уписано је да у Бијелом Брду има 80 српских кућа, да је црква св. Николе дрвена и стара… 10г касније записани су бољи подаци. У Бијелом Брду 1766 има 123 српске куће…

Поред великог броја људских жртава (око 150) у цркви су усташе 1941 порушили иконостас и један део икона секирама уништили, а један део пренели у фрањевачки самостан у Осијеку, одакле је послије ослобођења враћен…

Сарваш је у турско вријеме био чисто српско насеље. У попису из 1697 записано је да су раније овдје становали Срби и да их је у турско вријеме било 20к. Сада (1697) је то пусто село. У пустошењу села Турци су 1683 уништили и сарвашку православну цркву, поред које је на садашњем селишту Љесково такође била једна црква и од ових двију цркава није било старијих.

Г1732 уписано је да у Сарвашу има 30 српских кућа. Послије 2г било их је већ 39, али се тај број од тада смањивао те је 1791 било у селу само 10 српских кућа са 64 душе. Срби су се из Сарваша раселили понајвише ради великих пореских и других обавеза, „ради порција, претпреге, довоза дрва итд“…

Г1750 саградили су сарвашки Срби нову цркву, али су приликом градње имали сметњи од стране Вировитичке жупаније…

У попису Осијечког протопопијата наводи се 1766 и село Сарваш са 36к и црквом св. Јована Претече и свештеником Тимотијем Димитријевићем. Међутим, како је број српских кућа у Сарвашу нагло опадао, ово село је ускоро постало филијално село парохије Бијелог Брда. Као такво имало је, као што поменусмо, 1791 10 српских кућа, 1810 само 7к, али је током 19в и њих нестало.

Ердут се спомиње још у средњем вијеку као каштел, град и црква у њему посвећена св. Стефану краљу маџарском (1359 и доцније), коју је саградио краљ Бела трећи.  Касније је то била црква калвинистичких Маџара, који су заједно са Србима у турско вријеме служили као помоћне чете при ердутској тврђави и били под командом српског капетана у Вуковару…

У 18 ст хрватски су насељеници у Ердуту били нешто слабији од српских, а тек су у 19в ојачали новим досељавањем, док су Срби за тога времена престали расти.

У Ердуту је 1732г било 25 српских кућа и црква…

Свештенство: Станко Вукмировић, рођен у Будиму, 35г, учио у ман Бођану код проигумана Михаила…

Ускоро се ситуација поправила. У опису из 1776 стоји да у Ердуту има 38 српских домова, да има нова црква саграђена 1764 и два свештеника: Васа Вуковић који је овамо дошао 1748 и Стеван Савић, дошао 1764. Цркву су, нажалост, порушили усташе. Крајем 18в (1781) било је у Ердуту већ 48к са 338 српских душа и један свештеник. У 19в у Ердуту је ојачало римокатоличко свештенство, тако да је 1905 у селу било 279 кућа, од којих само 80 српских православних. Од укупног броја житеља 1572 било је православних Срба 366, Хрвата 578, Маџара 433 и Нијемаца 195.

Аљмаш који је био филијално мјесто ердутске парохије, помиње се у средњем вијеку као каштел и град. Под Турцима и послије тога живјели су у селу и римокатолици и православни у 25 домова, чији су домаћини били: Стефан Радиловић, Петар Херцеговац, Максим Цветко, Лука Бошњак, Мартин Тушековић, Блаж Долац, Павле Свињаревић, Мартин Ритковац, Андрија Подгајац, Андрија Ритковац, Мартин Милетић, Ђура Варга, Павле Мачванин, Пејо Маргетић, Стефан Мариновчан, Живко Марковић, Матеј Николић, Андрија Краљевић, Мијат Бабић, Симон Гргинац, Петар Грегарић, Мато Соваковић и Ембрак Левако. Имена и пр указују на националну припадност, а нека и на територијално поријекло. Док су римокатолици у Аљмашу у првим деценијама 18в нагло напредовали, православни Срби су углавном стагнирали. Г1732 било је у Аљмашу само 15 српских кућа, а 1766 кад се Аљмаш наводи као „филијал Ердута“ имао је само 11к, да би 1900 тај број порастао на 18к са 83 (или 92) душе. Поред њих било је 936 Хрвата, 238 Нијемаца, 119 Маџара и 23 разних.

Вуковар је у античко доба био знатна римска насеобина под именом Корнакум. У средњем вијеку био је то градић, који се у повељи краља Коломана из 1231г помиње као Влков или Валков. Ово словенско име града потиче свакако од имена ријеке Вуке. Из путописа који је 1608 написао Максимилијан Прандштатер као секретар барона Адама Хербештајна, који је као изасланик краља Рудолва првог путовао у Цариград да уговори мир са султаном Ахметом, дознајемо да су у граду поред Турака становали Угри и Раци – Срби. Срби су се окупљали око своје цркве, за коју је 1578г „тапијска такса“ Турцима на црквено земљиште износила 300 акчи…

Послије ослобођења од Турака било је ово подручје под управом Дворске коморе, али је ускоро подијељено на властелинства. Вуковар са својом околином припао је најприје као властелинство барону Куфштајну, а од 1737 грофовима Елц. Како се ово подручје није налазило у Војној крајини, Вуковар је од 1745 постао сједиште Сремске жупаније. Жупанијске зграде подигнуте су у „Новом Вуковару“, који се раније, па још и 1848 звао „Маринци“. Град се брзо развијао и подизањем лијепих зграда бивао све љепши. Зато су и Срби жељели да умјесто своје старе и трошне цркве саграде нову зидану цркву која би одговарала новом лицу града… Црква се почела градити и 1737 била је довршена…

Број Срба у Вуковару је растао, па је и црквена општина бивала све имућнија. Зато је 1763 закључено да се цио црквени свод промијени, хор прошири и направи торањ и школа. Чак се помишљало и на градњу још једне цркве, али кад то власти нису дозволиле, уређена је на хору капела св. Великомученика Георгија. У дп18в били су Срби водећи елемент у економском и политичком животу града, јер „је познато, шише касније (1890) Ристо Михајловић, да су Срби у Вуковару до најновијег доба и иметком претежнији од иновераца били и далеко већи број становника него ли данас сачињавали, те се је до пре 20-30г сва трговина и све куће на пијаци у руку Срба находиле“. Срби су бли и на челу градске управе. Тако су варошки кнезови били Гаврило Димић (1759), Арсеније Поповић (1760-1762 и 1767-1768) Стојша Милосав(љевић) (1765-1766), Ђуко Костић (1775-1778 и 1784), Стојан Чавић.

У Вуковару су 1811г била 3 свештеника, 381 православни дом са 1826 душа.

Вера је старо насеље у коме су за вријеме Турака становали Срби у 30к, али је ово село 1697 уписано као пусто село. Послије изгона Турака дошло је до нових српских досељавања у којима је поново оживјела и Вера, која је 1732 имала 33 српска дома, цркву и свештеника…

Вера је у 18в напредовала. Г1766 записано је да у селу има 59к, да имају нову цркву Благовести сазидану 1762, коју је 1766 осветио митрополит Павле Ненадовић. Од 1760 имају свештеника Стевана Максимовића. Пред крај 18в има у Вери 66 кућа са 683 душе. Г1811 било је у Вери 79 српских кућа са 652 душе и једним свештеником. Послије 100г (1905) Вера је и даље чисто српско насеље са 140 српских кућа и 698 душа што показује колико је наталитет опао.

Трпиња се помиње још у 16в. Срби су овдје насељени на пуста селишта почетком турске најезде, али је село опустјело, као и сусједна насеља у вријеме ослободилачког рата, па се и Трпиња послије изгона Турака у попису од 1697 назива пустим селом. Један дио овдашњег српског с пребјегао је у Босну, а други дио се склонио у збјегове на скровитија мјеста, док не прође вихор страшнога рата. А кад је он прошао, вратише се малобројни житељи овдашњих села на своја огњишта. Како је ипак било много пустих селишта ојачало је досељавање, нарочито из Барање, али исто тако и из Босне, па и из Бачке. Тако је Трпиња 1732 имала 109 српских кућа, цркву и два свештеника…

Свештенство (1733): Јовица Петровић, рођ у Херцеговини, 42г… Симеон Поповић рођен у Мохачком Пољу 31г…

Трпиња је 1753 добила нову зидану цркву, коју је 3.9.1753 осветио пакрачки епископ Софроније Јовановић. Приликом пописа 1766г Трпиња је имала 184 српска дома и шест свештеника. То су били прота Јован Николић, Христифор Николић, Роман Стефановић, Јефрем Живковић, Михаило Вујић и Недељко Јефтић.

До краја 18в број домова се попео на 195, а број душа на 1.180. Г1811 била су овдје два свештеника са 202 српска дома и 1390 душа. Током 19в, природним прираштајем и непрестаним досељавањем број домова се удвостручио. Г1905 била су у Трпињи 352 српска дома са 2.104 душе и само 5 домова са 29 душа неправославних. Цијелу дп19в био им је парох Тодор пл Миковић, родом из Трпиње.

Трпињска црква је у току ДСР, према извјештају бискупског ординаријата у Ђакову од 1.6.1942 претворена у Римокадолишку.

Бршадин је пословењено име старог средњевековног насеља Бордош који се спомиње већ 1279 и ве до 15в. Пред турском најездом и Боршод је, као и сусједна насеља, опустио, те су овамо досељени Срби са горњих сливова ријеке Дрине и Неретве, са Пиве, Таре и Лима. О тим српским насељима у овим крајевима говори попис учињен послије изгона Турака, али како су многа од тих насеља запустјела, за та насеља су подаци пописа врло штури. Тако се и за Бршадин, већ у овом словенском облику свога имена, налази само податак да се он налази јужно од Пачетина као пусто село. Послије изгона Турака Срби су се поново досељавали у Бршадин. Ваће 1732 у Бршадину су биле 34 српске куће, имали су цркву и свештеника… Цркву је у част св. Арханђела Михаила и Гаврила осветио митрополит Софроније Подгоричанин 1710г (јер је он био митрополит само од 23.4.1710 до 7.1.1711). Црква бршадинска била је тада сиромашна и недовољно снабдевена…

У селу је (1903) тада било 147 српских кућа са 837 душа, а поред њих само 4 маџарске римокатоличке са 27 душа и једна јеврејска са 4 душе. Српско ст се током 19в удвостручило, јер је у Бршадину 1791г била само 81 српска кућа са 478 душа. У вријеме ДСР и бршадинска црква је била претворена у римокатоличку, као и она у Пачетину.

Бобота је постојала као село у средњем вијеку. Помиње се 1269, 1366 и под Турцима 1558г. У опису села послије изгона Турака вели се да су у њему од старине под Турцима живјели православни Срби, којих је у турско вријеме било 30к. Недавно су овам дошли нови српски досељеници који су недалеко од старог насеља у шумама саградили своје колибе, до 14 на броју. У селу није било друге веће грађевине осим српске дрвене цркве…  Током 18в Бобота је стицала све више домова и народа. Г1766 било је 118д, а при цркви 3 свештеника: Адам Крстић, Дамјан Стојчев и Петар Томић. У то вријеме почела је 1763 да се гради нова зидана црква. Г1791 било је у селу већ 140к са 1.170 душа, али због редукције парохијског свештенства, према деклараторији, били су само два свештеника. Г1811 било је у Боботи 167 православних домова са 1461 душом и два свештеника. Почетком 20в (1905) у Боботи је било 418д, све српских, са 2.570 душа. Парој је тада био Драгутин Протић, који већ до тада служи у мјесту 33 године.

Пачетин се помиње још у 13в (1270). У 14в краљ Лудовик Велики дозвољава 1345 седмичне сајмове у Пачетину, који се брзо развијао и 1498 се спомиње као трговиште у коме се одржавају и жупанијске скупштине. У хришћанско вријеме ов насеље је имало троструко име: Пачетин, Јордан и Иванин. Ово је, изгледа, настало због тога што су у сва три ова насеља биле цркве, чији су се темељи назирали још и послије изгона Турака.

Цијело ово подручје било је прије турске најезда пуно мањих насеља, међу којима су се истицали Пачетин и Борово. Али, првих деценија турске окупације цијело то насеље је потпуно напуштено и насељено. „У њему није остало ниједно село, није се сачувала ниједна старосједилачка кућа. Старинци су се одржали само на десној страни Вуке у Богдановцима и у два, три ситна села око њих“ (Павичић, Подријетло, 55).

Послије турског освајања било је на подручју овог троименог насеља само оно под називом Пачетин, које име је сада прешло и на атаре других двају бивших насеља. Нови с Пачетина били су искључиво Срби. Према попису из 1697 за вријеме Турака било их је до 100 кућа. Сада су се сви уписали код српског капетана као војници-хајдуци, јер нису хтјели да буду кметови- У току ослободилачког рата и свих невоља који је он донио, број кућа се смањио, али је касније постепено растао. Г1733 било је у Пачетину само 40 кућа, а већ 1736 има 47д чији су домаћини били: Павко Лончар, Мато Црногорац, Јован Купинић, Никола Пачатинац, Живко Курјак, Јован Вујичић, Степан Мачванин, Мијат Барањеварац, Никола Пачатинац, Петар Пачатинац, Петар Пачетинац, Сава Поповић, Јован Пачатинац, Станоје Црногорац, Максим Мачванин, Станоје Јокофалац, Стојан Вла(ј)ковић, Јован Петковић, Грујица Пачатинац, Тодор Јанковчанин, Јовица Пандур, Јован Габушац, Субаша Остоја, Јован Рајковчанин, Вук Угљешић, Благоје Драгић, Бошко Пачатинац, Мишо Црногорац, Станко Драгојевић надничар, Вујо Вучковић, Марко Новаковић, Марко Јанковчанин, Малеш Мачванин, Степан Препелица, Јован Трибуновић, Атанаско Винковчанин, Вујин Топал, Јурат Радојловић, Максим Петковић, Лазо Мачванин, Тодор Рајковић, Илија Сријемац, Михаило Пандуровић, Митар Марић, Пило Благојевић, Митар Комљеновић, Иван Стипановић…

Пачетин је према попису имао 1766г 69к, нову цркву св. Николе која је сазидана 1752, а 27.8.1755 ју је осветио пакрачко-славонски епископ Софроније Јовановић; имао је и три свештеника: Теодора Јовановића, Мојсија Поповића и Стевана Поповића, који је „отишао у калуђере“ вјероватно кад је обудовио. Г1791 у Пачетину су биле 84 српске куће са 758 душа, али тада је већ (по сили деклараторије) био само један свештеник. Послије 100г број домова се готово удвостурчио, али број душа није равномјерно напредовао. Према подацима из 1905г, била су тада у Пачетину 232 српска дома са 1066 душа и 26 иновјерних домова са свега 43 душе.

Тење је старо насеље. Помиње се 1433 и 1469г. Пред најездом Турака сс с се раселило, те су за вријеме Турака у Тењу живјели само Срби у 30к. Ови Срби су као и они у другим селима овог подручја доселили из централних српских области, са горњих токова Дрине и Неретве и са сливова ријека Пиве, Таре и Лима. У вријеме изгона Турака раселило се и овдашње српско с или се склонило у безбједнија мјеста, тако да је приликом пописа 1697г Тење уписано као „пусто село“. Међутим, од сс Срба само је један дио пребјегао у Босну, а онај дио који се склонио у скровитија мјеста почео је да се враћа. К њима су придолазили и нови досељеници са три стране: из Босне, из Шумадије и из Барање. Из Барање су досељавали Срби нарочито послије избијања Ракоцијевог устанка, јер су их устаници злостављали зато што им се Срби нису хтјели да придруже. Тако је број Срба у Тењу нагло растао, те их је 1736г било 139к, чији су домаћини били: Стојан Радонић, кнез, Стојан Главати, Стојан Вировичан, Малета Митрић, Грујица Кишваловац, Петар Чупо, Вукашин Хорват, Рајица Главашевић, Гајица Ковачевић, Јанко Јанталић, Јован Шуменић, Субота Савић, Којој Југовац, Миланко Дабашић, Јаков Топалов, Стојан Тењац, Марко Анчић, Андрија Винчић, Тадија Чупић, Јовица Осорлић, Перко Бабић, Мишко Докић, Бранић Грујичић, Јован Јереми(ји)н, Радивој Нинковић, Новак Нинковић, Недељко Бачванин, Игњатије Радонић, Петар Докић, Ћиро Милинковић, Сава Јеросимовић, Јован Гавриловић, Остоја Комљеновић, Вук Клипановић, Нестор Ћосић, Андрија Митровић, Видак Челманац, Илија Јовичић, Станко Попов, Радиша Брноварац, Радивац Бошњак, Марко Качвалац, Андрија Ширић, Нинко Балић, Симо Вукичевић, Јован Милкић, Јован Милиновић, Павле Домитров, Станко Суканчевић, Грујица Тубић, Грујица Мијатовић, Мичета Становићић, Цвијо Цикић, Лазо Повучета, Никола Гајдаш, Радивој Бошњак, Вук Јеросимов, Грујица Ширић, Вуксан Нинковић, Павле Пујчев, Јанко Стаменић, Михаило Тонимировић, Стоја Белобрковић, Гајо Мирчетић, Ђуро Прекодравац, Степан Џимџић, Мирко Видовић, Радивој Маршан, Субота Милић, Субота Бекетинац, Сава Јакотрен, Живко Дамашић, Јован Јерешманић, Павко Чупић, Никола Арнаутин, Срдија Ликић, Давид Биволчић, Павле Кавеџић, Максим Миловуков, Остоја Мирковић, Стојан Ђурић, Јован Илибашић, Недељко Лалић, Димитар Сударов, Петар Станимировић, Јован Бугарин, Јован Брноварац, Радосав Сулош, Лазо Стипић, Јовица Мирков, Ћиро Видаков, Максим Лалић, Мишко Милинов, Јанко Вучић, Никола Милинковић, Остоја Видић, Мицко Шимић, Степан Шимић, Плавша Вировичев, Ружица Петранин удовица, Пило Видовић, Радован Халошинчанин, Ристо Видовић, Станоје Шабић, Максим Писар, Станисав Радинковић, Петар Војводић, Стеван Сулић, Кузман Вировчев, Тодор Секуруш, Петар Чомин, Перо Капитанић, Петар Коларовић, Миладин Ширић, Јован Дудум, Јован Дешић, Милош Живановић, Радусин Богојевчанин, Вук Михољчанин, Јанко Капетановић, Мојо Миловуковић, Јован Романдић, Митар Поповић, Јован Радонић, Михаило Каланић, Крсто Вукаловић, Радивој Петкић, Димитар Југовац, Секула Вировчанин, Продан Илибашић, Цвокур Радосав, Максим Вукојевић, Марко Капетанић, Максим Топаловић, Андрија Иванковић, Станивук Лазин, Станко Крунин и Амбракуља Јован.

У сумарном прегледу Ердутског властелинства за 1736г стоји да у Тењу има 131 сељачка кућа, 9 удовичких и 4 трговца. Било је то највеће и најбогатије село у Ердутском властелинству…

Село је бројно напредовало како природним прирастом с тако и досељавањем нових Срба, али нешто и Хрвата. Г1766 било је у Тењу 206 српских кућа и нова црква сазидана 1761г…

1791г било је у Тењу 211 српских домова са 1704 српске душе и два свештеника, а 1811г 232 дома са 1886 душа и два свештеника. Током 19в утростручио се број кућа и становника. Према подацима из 1905 у Тењу је било 642д од којих српских 427, а душа укупно 3.347, од тога 2.214 српских.

Према извјештају бускупског ординаријата у Ђакову од 8.6.1942 тењска православна црква је претворена у римокатоличку цркву.

Чепин је такође старо насеље у коме су у средњем вијеку живјели Маџари римокатолици, који су у 16в прешли у калвинску вјероисповијест… За вријеме Турака било је у Чепину 50 маџарских кућа, али су се ти с у току ослободилачког рата са Турцима раселили и Чепин је послије изгона Турака био пусто село. У попису из 1702 ово село је већ уписано као Чепин, јер су тада већ у њему живјели Срби досељени из Босне и Барање. Г1732 било је у Чепину већ 90 српских кућа са 204 душе. Имали су свога свештеника и цркву која је била од дрвета… Г1766 било је у Чепину 154 српске куће и 2 свештеника: Симеон Панић и Петар Илић…

Када је 1745 Патачић – Енгелсхофенова инкорпорациона комисија вршила разграничење војног (граничарског) и цивилног дијела насеља у Славонији и Срему, Чепин је добио изузетан статус. Због одређених обавеза према осијечкој тврђави, иако је село било укључено у жупанију (у цивилно подручје), било је ослобођено контрибуције и јавних терета, пошто ће и даље опслуживати тврђаву.

Поред Срба у Чепин се током 18 и 19в досељава знатан број Хрвата, Маџара и Нијемаца. Хрвати су досељавали понајвише из сусједних прекодравских и прекодунавских села, као и бачки и барањски Срби, али највише хрватских досељеника у Чепин било је из оближње Подравине, па и од Винковаца и Вуковара. Хрватско усељавање бивало је јаче у 19 и 20в, али су и они од српске већиње примили ијекавски говор. У току 18 и 19в доселило је у овај крај, па и у Чепин, доста Нијемаца. Почетком 20в у Чепину је било укупно 680д са 3.699 душа. Од тога је било Срба у 303д са 1615д, Нијемаца 707 душа, Маџара 595, Словака 134 и разних 648. Послије 1945 и одсељавања Нијемаца, дошло је овамо доста српских и хрватских досељеника. Српска струја је долазила из Лике, Кордуна и Баније, а хрватска из Загорја, Далмације и понешто из Лике.

Мартинци (Чепински Мартинци – МЗ) су добили име по цркви св. Мартина, која се налазила јужно од данашњег насеља. У опису села из 1702г стоји да су Турци ову зидану цркву потпуно разрушили и њено камење употребили за градњу ђаковачког каштела. За турског времена живели су у селу католици у 12к. Село је дуго остало пусто, а 1702 било је у њему поново 19д. Г1732 било је у Мартинцима и 10 српских кућа, г1766 било их је 19, а 1791г 28к са 126 душа; почетком 20в (1905) у селу је било 195 православних душа. Мартиначки православни Срби сазидали су у свом селу 1830г филијалну цркву посвећену великомученику Георгију.

У чепинску парохију спадали су до преткрај 18в и Бекетинци, који су 1791г имали 11к и припадали парохији допсинској.

Допсин је такође старо насеље… У селу су живјели Маџари и до Турака и за вријеме њихове власти. Било их је 20к. У току великог рата при ослобођењу Славоније ови маџарски с, тада већ калвини повукоше се на сјевер преко Драве и село 20г остаде пусто. Тек око 1700г почеше да се насељавају нови досељеници, нешто Маџари нешто Срби потчињени команди српског капетана у Вуковару.

Г1736 било је у Допсину 38к, чији су домаћини били: Васиљ Предојевић, кнез, Мирко Чадановић, Михајло Мишљеновић, Михаило Карагић, Тадија Капелац, Кузман Јовановић, Симо Чадановић, Максим Бошњак, Илија Лекић, Петар Бошњак, Ђурица Вукојев, Никола Милинковић, Стеван Бошњак, Ђурађ Тодоровић, Ђуко Мишљеновић, Бајо Јанковић, Стеван Ђурић, Петко Бошњак, Варин (!) Драгосављев, Маријан Чедановић, Марко Мишљеновић, Бајо Богојевић, Остоја Плавшин, Митар Ратошевић, Саво Ратошевић, Сава Панић, Лука Драгосављевић, Исаило Мишљенов, Пајо Илишевић, Михаило Бошњак, Остоја Драгосављевић, Григорија Трпинац, Цвијо Тадић, Милета Петровић, Остоја Чифрић, Бранко Капелац, Бошко Романић, Јован Петровић.

У пп18в није Допсин бројно напредовао. Г1766 било је у њему 37к и црква св. Апостола Петра и Павла, коју је осветио 5.7.1766 митрополит Павле Ненадовић.

Па и у другој половини 18в број с је слабо нарастао. Г1791 било је у Допсину 45 српских кућа са 367 душа. Г1811 било је у допсинској парохији (са Бекетинцима, Копривном и Вучевцима) 110д, 837 душа и један свештеник. Тек у 19в број српских кућа је нарастао. Према Шематизму било их је 1905г 151к са 904 душе, али се истовремено и број римокатолика умножио и било их је двоструко и више него православних, у 353к 1471 душа. Највише је било Маџара 1324 душе.

Копривна је (са Храстином) 1736 имала 20 српских кућа и 16 муслиманских. Домаћини српских кућа били су: Вукосав Мали, Пано Степановић, Крста Вуковић, Илија Облаковић, Илија Облаковић, Илија Живковић, Сима Воденичар, Ђука Халаковић, Станислав Вучевац, Радојица Вучевац, Грујица Карагић, Радосав Вукосављев, Теодор Милошевић, удовица Петра Марић, Богдан Халаковић, Марко Мијатовић, Нинко Облаковић, удовица Миља Мијатовица, Марко Секулић, Пајо Вуковић и Митар Вуковић.

У турско вријеме становали су овдје само Маџари калвинске вјероисповијести. Међутим, почетком 18в Маџари су у већини напустили Копривну, а Срби су тада у немирним годинама Ракоцијева устанка населили се у Копривни, као и у Чепину и Депсину. Српски досељеници потекли су из Барање и Босне… Г1766 било је у Копривни 19 српских кућа, г1791 има 27к са 161 душом, а на почетку 20в (1900) биле су 42 куће.

Бекетинци су 1736 имали 20, а 1900 само 17 српских кућа.

Коритна је послије изгона Турака била пусто село. Тек 1701 дошли су први досељеници из Босне за које пописивач из 1702 вели да су сви католици и да су дошли „који из Босне, који од других миста“.

Вучевци су били насељени Србима још у турско вријеме. Према пописима било их је послије Турака, г1732 10к, 1766 већ 21, а 1791 30к. У пп19в почели су у Вучевце досељавати Нијемци, а Срби су све више слабили. „До 1945 одржало их се само неколико домова. У 19 столећу уселило је у Вучевце и десетак хрватских п, нешто из околине, нешто из Лике. Нијемци су до свога одласка 1945 развили до 100к. На њихово су мјесто насељени хрватски досељеници у једно 120 и српски у десетак породица. Хрвати су у већини из средње Далмације и Имотскога и понешто Личани, Срби из околних српских села и по која п из западнијих крајева“.

Будимци су као пустара записани 1477/8г. У турско вријеме било је у њима насељено 6 српских (хришћанских) п. У ратним временима приликом изгона Турака (1683-1691) село је опет опустјело, али је ускоро било опет насељено Србима, понајвише досељеним из Босне. У попису од 1733 било је у селу 30п од којих је 9 носило презиме Бошњак. Судећи по пр Прекодравац, Капелац, остали су били из Барање и околних старих српских села.

У пп18в Будимци су бројно напредовали, те су 1766 имали 69 српских кућа и цркву Вазнесења Господњег, коју је 3.7.1766 осветио митрополит Павле Ненадовић. У селу су била и два свештеника: Петар Бранковић и Недељко Јефтић. Преткрај 18в (1791) било је у Будимцима већ 88 кућа са 1.136 душа, али са једним свештеником. Село је брзо расло и кроз 19в новим досељавањем, углавном из Барање, те је око 1900г било у селу 348 српских домова са 1981 душом. Поред њих била су само 63 Нијемца и 12 Јевреја.

Послије 1918г насељени су на ово подручје добровољци, од којих је око 130п доселило у Будимце и сусједни Погановачки Петровац.

Јужно од ријеке Вуке налазе се три православне парохије: Маркушица, Габош и Острово.

Маркушица се помиње још 143 и 1469 као посјед Корођа. Пред туском најездом маџарско с је побјегло, те су на пуста селишта доселили Срби. Приликом изгона Турака село је опустило, али је у њему опет ојачало српско с. Српско с ових насеља јужно од Вуке расуло се у вријеме ратовања од 1687 до 1691 по шумама, особито у оним с лијеве стране Вуке, али се један дио тог разбјеглог с у смиренијим приликама вратио на своја огњишта. К њима су пристизале и нове струје српских досељеника из Босне (од Брчког и Градачца), Мачве и Барање, те су Маркушица, Габош и Острово поново бројно ојачали. Под Турцима било је у Маркушици 30 српских кућа, а 1700 се помиње само 8 досељених п.

Г 1732 било је у Маркушици 30 српских к са црквом и свештеником, а већ 1736 било је 40к чији су домаћини били: Јован Бенгне, Зарија Бошњак, Паво Кордулић, Симон Вуковарац, Пејак Вијетановић, Никола Ковач, Стојак Бошњак, Јовица Бошњак, Ранисав Живковић, Јован Бошњак, Теодор Влаката, Михаило Ковач, Аћим Чордаш, Саво Бошњак, Јаков Бошњак, Радојица Прекодравац Митар Живковић, Милоје Бошњак, Кузман, Новак Бошњак, Митар Бошњак, Стојша Бошњак, Максим Вукомановић, Михаило Бошњак, Никола Бошњак, Никола Маркушевчан, Ивко Прекодравац, Ђука Семељац, Пејак Влакатић, Јован Петрин, Стефан Јанковић, Мишко Бошњак, Максим Беловарац, Тома Гвозденовић, Страхиња Бошњак, Његован, Лука Ковачевић, Станко Петрић, Никола Стајак и Стефан Драгић. Интересантно је да је послије 20г у Марушици било само 20к, што указује да су се ова насеља у мирном времену сређивала малим пресељавањем из села у село, тражећи стално и коначно пребивалиште. Зато ће полије 10г (1766) бити у Маркушици 64 српске куће, 1774г 73, а 1791 већ 90к са 729 душа. Овај број је порастао 1788 услијед рата са Турцима, познатог под именом Кочине крајине, кад је приличан број Србијанаца морао пребјећи у Срем. Тада је и у Маркушицу дошло 30 душа ових избјеглица.

Почетком 19в у Маркушици је било 119 српских домова са 906 душа, а почетком 20в (1905) 195к са 1011 душа. Тада је од иновјерних било у селу: Нијемаца 262, Маџара 396, Хрвата 77 и Јевреја 16 душа.

Нова маркушичка црква сазидана је 1810г.

Габош се помиње 1437 кад су га од краља добили Таловци као посјед изумрле породице Ивана Алшана. Пред турском најездом село је опустјело, па су у њега досељени Срби. У ослободилачком рату 1687-1691 село је привремено напуштено. .. Идуће године (1698) Габош је давао 200 форинти пореза, док је Бобота давала 50, а Пачетин само 25 форинти, што указује на величину коришћеног земљишта, па свакако и на број с. Г1832 записано је да у Габошу има 37 српских кућа са црквом и једним свештеником.

Г1736 уписани су као домаћини 37 српских кућа: Никола Корулин, Марко Томашевчанин, Саздан, Теофан Милошевић, Вајо Диклић, Паво Рошолић, Станивук Бошњак, Станко Сопак, Стајић Цветковић, Стефан Кошиновић, Јован Стипић, Недо Роми, Илија Слушар, Станивук Ширић, Петар Саздан, Никола Мирковић, Паво Ђуровић, Деспот, Гаврило Шупић, Станко Руњанин, Вукосав Турничанин, Тасо, Јован Драшин, Васо, Јован Диклић, Стојан Поповић, Продан, Станивук Игњат, Теодор Кордулић, Тешо, Илија Вукадиновић, Симон Вуковић, Петко Мирковић, Вукосав Диклић, Антон(ије) Томашевчанин, Петар Стражић, Петко Мирковић, Радоња Бошњак.

Г1756 записано је овакво стање: село има 25 српских кућа, црвка Ваведења Богородице…

У Габошу су тада (1766) биле 54 српске куће, а 1791 већ је било 65к са 405с. Г1810 биле су 83к и 512с.

Острово се помиње у крушедолском поменику у 16в. За вријеме турске власти било је у Острову 15 српских кућа. У великом ратовању приликом ослобађања Славоније многа села су напуштена, нарочито послије турског повратка у јесен 1690, па су нека села и опустјела, али се Острово одржало са својих 15к. Кад су 1699 и 1700 дошле овамо нове струје Срба из Босне, Мачве и Барање, ојачала су српска насеља у Габошу, Острову, Маркушици и Јармини. Г17002 било је у Острову 21 српски дом.

Г1736 било је у Острову 40 српских кућа чији су домаћини били: Митар Гвоздиновић, Гаврило Шипка, Радивој Цветковић, Радојица Дабић, Остојак Асазовић, Игњат Мачванин, Теодор Вранешевић, Михаило Бошњак, Пејак Потњевац, Трипун Ширић, Јоско Рајковац, Јован Обреновић, Јеровид Бошњак, Милосав Островац, Стефан Марковић, Гаврило Драшин, Мишко Његовановић, Јован Паунић, Илија Станишић, Милош Старчев, Јован Радојловић, Тома Марковић, Стефан Крајшин, Паво Ковачевић, Бошко Стојшин, Вучко Јарминац, Ничето Миливоје, Марко Вукајловић, Станко Правдић, Јован Шопинац, Мишко Старчев, Саво Милошевић, Дабиша Бошњак, Стојан Асаповић, Ђурица Радованчанин, Симон Херцеговац, Гаврило Игњатовић, Пано Марковић, Алексије Новаковић и Паво Круновић.

Током 18в тај број је донекле растао и опадао. Крајем тога вијека (1791) било је у Острову 65 српских кућа са 372 душе. Од 1774 до 1811 број српског с је опадао, а напуштене домове куповали су римокатолици. Међутим, почетком 20в била су у Острову 152 српска дома са 706 душа и 4 римокатоличка дома са свега 8 душа…

У островску парохију спадало је и село Јармина у коме је 1736 било 17 српских кућа, али је тај број током 18в опадао, а крајем тог вијека потпуно су нестале. Доселили су најприје Хрвати, па затим их смијенише Нијемци, а ове, послије посљедњег рата, опет Хрвати, Загорци.

ПОЖЕШКА КОТЛИНА И ЂАКОВШТИНА

Срби су на овом подручју под турском влашћу створили своја несеља у главном у двије групе: западну око града Чакловца и источну око Ђакова. Око осталих турских тврђава на овом подручју било је мање српских мартолоза, па и мање српских насеља, него ли на другим подручјима, јер је овдје било више католичких предаваца и велики број исламизираних старосједилаца. Уопште, треба имати у виду да овдје није било великог одсељавања пред турском најездом, али зато нигдје није било ни толико потурица. О томе ћемо нешто дознати у приказу појединих насеља.

Чечавац је у вријеме турске власти био насељен муслиманима, вјероватно исламизираним сс, али су се они преткрај 17в повукли заједно са турском војском, па је село остало пусто, као и многа друга села у овом крају. Тек послије 1692, а нарочито 1697 и 1698 стигла је овамо доста јака српска струја из сјевернијих крајева средње Босне и населила Кујиник, Пасиковце, Копривну, Храсну, Шњегавић, Чечавац, Вучјак (Анђић, Младиновац, Еминовац, Хрушевац), Облаковац и Боломаче с десне стране Орљаве и Џигеровце, Брђане, Перенце и Сврзигаће с лијеве стране ове ријеке.

Послије одласка Турака населило се у Чечавцу 9 српских п, чији су домаћини били: Милоје Пировић, Новак Теодоровић, Јован Стојчевић, Тома Бошњак, Милош Радић, Јанош Секулић, Грујица, Пријо Гојковић, Радосав Радић.

Чечавац је већ у дп18в постао парохијско средиште. Прву познату нам чечавску цркву Ваведења Пресвете Богородице осветио је 17.9.1752 епископ Софроније Јовановић. Тада је број кућа већ порастао и 1755 било је у Чечавцу 14к. Чечавска парохија (Чечавац, Вучјак, Голобрдац, Копривна, Расна, Синдије и Шњегавић) имала је 1782г 1021 душу, а 1860 тај број је пао на 976 душа, а касније опет порастао, те је 1929 у цијелој парохији било 334 дома са 2.152 душе.

П.С. У Чечавцу је 2011г било 3 становника.

Шњегавић. И у њему су у турско вријеме становали муслимани, а послије њихова изгона доселише се из Босне православни Срби. Било их је 1702г приликом пописа 13к: Милош Илић, Лазо Вукојевић, Никола Вуковић, Миливој Миливојановић, Јаков Остојић, Јанош Вукомановић, Радивој Радинић, Јован Радановић, Стиван Видаковић, Јован Јакшић, Ранисав Остојић, Станисав Перковић и Јован Стојчевић. У 19 и 20в и Шњегавић је бројно напредовао те је 1929 имао 78 српских кућа са 502 душе…

Шњегавић је и тада (1759) имао 13 српских кућа, а села Голобрадац и Синдије 14, Чечавац 8, Еминовац 7, Млађеновац 5, Вучјак 1, Алезићи 7, Рушевац 9, Расна 20, Копривна 17к. Према овом попису изгледа да је Шњегавић тада био центар парохије и за Чечавац.

П.С. Шњеговић је 2011г имао 20 становника.

Копривна. У турско вријеме су с овог села били муслимани, потурице, а послије ослобођења Славоније доселили су овамо православни Срби из Босне. Било их је 1702г 11 кућа чији су домаћини били: Срђан Степановић, Петар Павловић, Вукосав Радонић, Тривун Поповић, Станисав Радосављевић, Стојин Радојичић, Паво Огњановић, Андрија Вујановић, Вук Орманац, Костадин Огњановић и Јовица Кобашлија, чије презиме уједно указује на крај одакле је ова група дошла, испод Мотајице, код Босанског Кобаша. Копривна је 1755 имала већ 20к и није напредовала до 20в, кад је имала 38к са 211 душом.

П.С. Копривна је 2011г имала 7 становника.

Расна (Храсна), као и остала села чечавске парохије, била је под Турцима насељена муслиманима – потурицама, а послије ослобођења православним Србима. То су 1702 били: Ћиро Мирковић, Ђуро Мирковић, Мирчета Станчета, Иван Савковић, Радосав Валаџија, Милета Јовановић, Никола Терзија, Јанко Босанац (станар) и Дражета Покрштеник са својим п. Од тих п нису се многе до данас одржале, али су из замијенили нови српски досељеници из 18в од којих потичу Јуричићи, Саквовићи (Савичићи), Тарбук, док су остали дошли овамо током 19в.

П.С. Расна је 2011г имала 7 становника.

Вучјак (Чечавски Вучјак). Под Турцима су у њему били муслимани, а послије ослобођења населише се 1692-1697 православни Срби из Босне. Био је то добар број од 23 куће, чији су домаћини били: Пејица Беланца, Радосав Босанац, Милован Радонић, Грујица Царевић, Радивој Радашиновић, Дмитар Божић, Давид Велимировић, Стојак Стојановић, Максим Тимарац, Дмитар Нов(а)ковић, Вукадин Царевић, Милош Босанац, Вукоман Старчевић, Вукадин Пленадић, Радивој Босанац, Стојан Ћосић, Лазо Ћосић, Тиомир Катић, Милисав Казимировић, Радојица Вукмировић, Кузман Милићевић. До данас су се од ових породица одржали Царевићи, Новковићи и Старчевићи, док су на мјесто изумрлих или одсељених током 19в долазиле нове српске породице.

П.С. Чечавски Вучјак је 2011 године имао 23с.

Слобоштина је у попису 1702 уписана заједно са засеоком Црљенци. И овдје је уписано да су у тим насељима у турско вријеме становали Турци (исламизирани старосједиоци), а сада (1702) овдје су из Босне досељени Срби, док су муслимани отишли с турском војском у Босну. Досељених Срба има 13к чији су домаћини: Јакша Миливојевић, Стојић Ранисављевић, Миливој Вучићевић, Станко Добросављевић, Нинко Костадиновић, Радивој Божић, Мирчета Остојић, Стојин Радивојевић, Реља Кустовић, Михо Станковић, Сава Гвозденовић, Радосав Велимировић и Пантелија Микулић.

У опису пакрачке епархије из 1755 Слобоштина се наводи као сједиште парохије. Село има 25к и дрвену цркву св. Николе…

П.С. Слобоштина је имала 18, а Црљенци 12 становника приликом пописа 2011г.

Кујник, чији су се сс такође потурчили и са Турцима касније избјегли у Босну, насељен је у посљедњој деценији 17в православним Србима из Босне. Било их је 13к чији су домаћини били: Аврам Кнежевић, Милић Миленковић, Дритар Кресојевић, Михаило Штековић, Казимир Вучковић, Петар Солдат, Павао Босанац, Марко Адамовић и Сава Петровић.

П.С. Кујник је 2011г имао 22 становника.

Пасиковци су послије одсељења мусл с насељени православним Србима из Босне 1692-1697г. Било их је 1702г 10к чији су домаћини били: Милић Смољановић, Љубоје Потепановић, Милоје Секулић, Остоја Стојчевић, Михаило Милојевић, Кузман Благојевић, Мијат Драгосављевић, Милисав Савић, Вучета Божић и Јован Циган. Г1759 било је у Пасиковцима 15 српских кућа, али се тај број до 20в удвостручио.

П.С. Пасиковци су 2011г имали 22 становника.

Подсреће је у попису 1702 уписано са Вранићем. За вријеме турске власти становали су у њему Турци и потурице, а послије њихова изгона доселили су се овамо православни Срби из Босне; Ђурађ Милинковић, Иван Ивановић, Станисав Вуковић, Рајин Огњановић, Милић Рорчић, Милашин Милковић, Мирко Вучићевић, Сава Вуковић, Јаћим Станковић и Вујасин Лучић.

П.С. Подсреће су 2011г имале 34 становника док је Вранић био без становника.

Брђани (Пожешки Брђани) су такође приликом изгона Турака остали без свога мусл с. У пусто село доселили су Срби из Босне. Код пописа 1702 било их је у Брђанима 12к чији су домаћини били: Милош Новаковић, Дмитар Цвијановић, Радомир Божо, Дојчин Босанац, Милан Влах, Вукосав Влах, Вук Босанац, Марко Бошњак, Стојић Влах, Комлен Босанац, Стипан Босанац и Вујица Босанац.

П.С. Пожешки Брђани су 2011г имали 66с.

Џигеровци (Жигеровци – МЗ) су такође крајем 17в умјесто избјеглог мусл с добили 10к нових с, Срба из Босне чији су домаћини били: Ђоко Бабић, Милош Босанац, Саво Ђосанац, Живко Босанац, Костадин Босанац (станар), Васиљ Босанац, Веселин Босанац и Стојак Босанац. Г1759 било их је само 9к. Ни у 20в није се њихов број повећавао. Одржали су се приливом нових досељеника, махом са Кордуна.

П.С. У 2011г имали су 7 становника.

Мртовласи (?) су 1702 пописани са засеоцима Нешићи (Њежић – МЗ, без становника у 2011) и Дедина Клиса (само Клиса – МЗ). Пописивачи су забиљежили да су у овом селу и за вријеме Турака живјели Срби, а живе и сада (1702). Има их 21 кућа, чији су домаћини били: Максим Ивановић, Драгојло Митровић, Дмитар Клајић, Миладин Берисављевић, Милисав Бошњак, Млађен Радошевић, Вујица Радовановић, Дмитар Вучетић, Костадин Сладић, Грујица Радованџија, Вукадин Дамјановић, Симо Радуловић, Вукосав Радојевић, Милин Радивојевић, Станко Рајлић, Милисав Вукојевић, Радосав Тодоровић, Јанко Вукадиновић, Вуковој Миливојевић, Вукосав Радуловић и Мирко Вуксановић.

Мртовласи су под Турцима спадали у онај дио Каменског војводства у чијим су напуштеним селима становали православни Срби, надовезујући се тако на онај низ српских насеља између извора ријека Орљаве и Пакре. У овај источни низ таквих насеља спадају и села смољановачке парохије.

СМОЉАНОВЦИ су 1702 пописани са засеоком Оздаковци. Записано је да су ту за вријеме Турака, па и тада (1702), становали само Срби. При попису записано је ових 13 домаћина: Млађен Ђурђевић, Ристивој Калинић, Вујица Гвоздановић, Станко Кундагџија, Стојан Враговић (станар), Дмитар Ивановић, Миливој Сака (станар), Илија Гојковић, Марко Сарачевић, Станко Милисављевић, Тома Стојановић, Милинко Ивановић, Драгослав Драшо. До данашњих дана одржали су се Ивановићи и Калинићи.

Смољановци су у пп18в, ако не и прије имали своју дрвену цркву св. Николе, коју је 13.9.1752 осветио епископ Софроније Јовановић… Нову цркву која је ускоро замијенила ову стару и дотрајалу, срушили су усташе 1942г до темеља.

У броју кућа нису Смољановци никад напредовали, већ су понекад и назадовали. Г1759 било је у селу 15 српских кућа, а 1929г било их је тек 14к. Г1782 цијела смољановачка парохија имала је 524 православне душе, а 1860 већ 1065.

П.С. Смољановци су имали 3 а Оздаковци 5 становника 2011г.

Братуљевци су и под Турцима и послије њих били насељени Србима. При попису 1702 било их је 7 кућа чији су домаћини бил: Илија Продановић, Миливој Ивановић, Смољан Лазић, Радивој Лазић, Теомир (Тихомир?) Цветковић, Лазо Радонић, Јован Вуковић. Број српских кућа у овом селу се касније смањивао и растао, али никад нарочито све до 20в. Г1759 било их је 10к, а 1929 свега 23к са 172 душе.

П.С. Братуљевци су 2011г имали 25 становника.

Лучинци су и под Турцима и послије њиховог одласка били насељени Србима. Г1702 било је овдје 8 српских кућа, чији су домаћини били: Стипан Вујиновић, Радивој Николић, Ристивој Пребегуровић, Игњатија Депаловић, Иван Самиловић, Јуриша Вукојевић, Станко Давидовић (записано Даједовић!?) и Стојић Радојичић. Број им се није повећавао. И 1929 било их је 9к са 82 душе.

П.С. Лучинци су 2011г имали 53 становника.

Ољаси. У турско вријеме становали су овдје Срби и нешто Турака, а кад су Турци крајем 17в отишли, остали су само Срби. Приликом пописа 1702 било је у селу 8 српских кућа, чији су домаћини били: Ђурађ Степановић, Максим Тодоровић, Благоје Пијанић, Живко Радојчић, Илија Вучићевић, Живко Миливановић, Милосав Вранешевић и Васиљ Михаиловић.Број српских кућа почео је осјетно да расте тек у 19в. Г1899 било је овдје 27к, а 1929г 44к са 239 душа. Број кућа је углавном растао диобом, јер док је 1869 било у свакој кући просјечно 9 душа, у 1929г тај број је спао на 5 до 6 душа..

П.С. Ољаси су 2011г имали 63 становника.

Перенци су у турско вријеме били насељени муслиманима, вјероватно домаћим потурицама, који су побјегли са Турцима, те су и овамо послије 1692 доселили православни Срби из Босне. При попису 1702 били су у њихових 12к ови домаћини: Вукосав Бошњак, Томо Босанац, Милисав Босанац, Паво Босанац, Стојан Босанац, (В)ладисав Босанац, Драгић Аничић, Михаило Босанац, Мрђен Босанац, Милисав Трухо, Божо Бошњак и Придоје Бошњак. Пораст с осјетио се тек од 19в. Док је 1839 било у Перенцима, као и у почетку, свега 12к са 102 душе, послије непуних 100г тај број се удвостручио. Г1929 било их је у 32к 194 душе.

П.С. Перенци су 2011г имали 42с, без млађих од 25 година.

Врховци (Горњи, Пожешки – Горњи Врховци – МЗ) су и за вријеме турско и послије били насељени Србима. Према попису из 1702 било је у Врховцима 7 српских кућа, чији су домаћини били: Јован Боговић, Божо Боговић, Радусин Наранџић, Пејо Вујановић, Докша (Душан?) Станивуковић, Срђа Станивуковић, Радоје Боговић. Око половине 18в (1755) забиљежени су и нови досељеници: Грујичижи, Каловер(овићи), Млађеновићи, Радивојевићи, који су се као и Боговићи одржали до данашњих дана. И у Врховцима је број кућа стагнирао све до 19в кад је достигао до 40к, па и више, иако је то настало махом диобом кућних задруга и смањењем наталитета. Док је 1869 било у селу 18к са 268 душа, дотле је 1929 било у 46к само 270 душа.

П.С. Горњи Врховци су 2011г имали 10 становника, без млађих од 25 година.

Звечево. За селиште Звечево записано је 1702 да је ово мјесто за вријеме Турака било насељено православним Србима, а сада (1702) је пусто.

Кантаровци су и за вријеме Турака као и послије њиховог изгона били насељени Србима. У попису госпоштине Велика записано је 1701/2г да у Кантаровцима има 9 српских кућа, чији су домаћини били: Ристивој Доронтић, Ђоко Миловчић, Вук Цветић, Радосав Цветић, Радојица Радомић (!), Ристивој Илић, Станко Митровић (станар), Васиљ (станар), Миливој Вукојевић. Кантаровци су припадали војводству са сједиштем у Великој, у коме су се доста добро очували старосједиоци римокатолици, нарочито у брдском дијелу овог подручја: Пољанској, Торњу, Совињаку и Митровици (данас Тренково). Срби су на овом подручју ушли само у Кантаровце и тако се везали својим положајем за остала насеља око Каменскога.

Кантаровци нису бројно напредовали све до 19в и док је у њима било 1899г 19к са 174 душе, у 1929г било је 35к са 214 душа. Диоба је удвостручила куће, али наталитет није равномјерно порастао.

П.С. Кантовци су 2011г имали 34 становника, у томе 14 млађих од 15 година.

Сврзигаће. Сс римокатолици су се у најезди Турака потурчили и остали у селу све док са турском војском нису одселили у Босну.  У опустјело село доселише тада, између 1692 и 1697 године, нови досељеници из Босне, који су 1702г пописани као православни Срби: Радојица Нинковић, Милисав Босанац, Радосав Милисављевић и Изниа (!) Кузмић. У 18в број домова се попео на десет и тако је остало до преткрај 19в. Г1929 било је у Сврзигаћама 22 српске куће са 200 душа.

У Пољанској и Торњу живјели су под турском влашћу измијешани сс католици и муслимани. Послије одласка муслимана доселило се нешто Хрвата у Пољанску и Митровицу (данас Тренково). У Пољанској је 1755 било 6 православних кућа, али је зато било 30 католичких кућа и њихова капела. У Торњу су 1839 уписане 3к са 21 православним житељем, 1899 биле су двије, а 1929 пет српских кућа.

Касније, послије ПСР, оснивали су колонизарани Срби добровољци између Тренкова и Торња ново село Александровац са 50-ак кућа (данас Антуновац – МЗ).

Боломаче и српска села с десне стране Орљаве, која улазе у састав боломачке парохије била су под Турцима насељена сс римокатолицима и муслиманима. Кад су муслимани морали крајем 17в да се повуку у Босну, доселили су овамо православни Срби из Босне и насељавали се у опустјелим селима. У попису из 1702 се вели да су у турско вријеме у селу становали Турци (исламизирани сс), а сада Срби: Илија Петровић, Степан Ивановић, Милисав Херић, Станислав Петровић, Јован Ивичић и Станоје Стојаковић.

Боломаче ускоро постају сједиште парохије са дрвеном црквом св. Стевана, коју 20.9.1752 осветио епископ Софроније Јовановић. И у опису Пакрачке епархије из 1755 вели се да у Боломачама има 12 српских домова и освећена црква св. Стефана. У опису из 1759 стоји да у парохију Боломаче спадају и села: Бучани (Гучани) обоји са 27 кућа, Буснов са 10, Облаковац са 10, Обршинац са 10, Вилићи и Даћановци са 8 и Дежевци са 15к. Тада је овдје био парох Теодор Драгојловић, епитропи Михаило Тодорић и Герман Јованов, црквени син Трифун Стефановић. Обркнез је Трифун Милисављевић из Горњих Бучана (!). Записано је и то да је у Боломачама поред 11 српских домова био и један свештеников дом, али није од свих обавеза слободан.

И у већини села Боломачке парохије становали су прије турске најезде сс Хрвати (Словинци) римокатоличке вјере, али су се они под Турцима већином исламизирали, па стога у пописима послије ослобођења Славоније стоји да су у тим селима раније живјели Турци. Како су се ти муслимани морали повући са турском војском у Босну, населили су се у њихова опустјела села нови досељеници из Босне, Срби и Хрвати, или само Срби. Једино у Закорењу и у Гучанима пописивач за римокатолички дио с у селу не спомиње њихово босанско поријекло, што указује да су то били вјероватно сс који нису промијенили вјеру.

Парохија боломачка имала је 1782г 857 душа, али је тај број до 1860 пао на 748 душа.

Закорење је 1702 насељено и Хрватима и Србима. То показују и њихова имена и презимена: Матија Мартиновић, Матија Јакоповић, Никола Марковић, Јовиша Враженић, Паво Остојић, Видо Петровић, Фрањо Ивановић, Живко Стефановић, Радосав Дијанешевић, Стојак Радотић, Стојак Мали. За раније с се вели да су били „Турци – сељаци“, што недвосмислено указује на њихово домородачко поријекло. Били су то, дакле, исламизирани Хрвати, који су при ослобођењу Славоније отишли с Турцима у Босну.

П.С. Закорење је 2011г имало 187 становника.

У Гучанима су за вријеме Турака, према попису из 1702, живјели римокатолици, а сада и православни. Г1702 било их је обадвијех 14к чији су домаћини били: Фрањо Шимић, Маријан Шимић, Радосав Тимеровић, Јовица Ковачевић, Вук Кнежевић, Лука Сигарић, Стојан Вукелић, Андрија Јовановић, Стипан Вучић, Јуриша Митровић, Милета Јањатовић (Јанотовић?), Јушко Јовановић, Остоја Радмиловић и Герман Митровић. У Гучанима је половином 18в била римокатоличка капела и 4 римокатоличке куће, док је православних било 27. У Доњим Гучанима био је тада „спахилуг младих Чарнојевића“. Срби и до данас чине већину с у Гучанима.

П.С. У 2011г Доњи Гучани имали су 107 а Горњи Гучани 53 становника.

У Облаковцу су, према попису, у турско вријеме становали „Турци“, а 1702 само православни Срби: Милоје Стојчевић, Илија Богојевић, Стојић Стојановић, Јован Радонић, Дмитар Дејановић, Обрад Вуковић и Станко Божић. Број кућа је знатније порастао тек у 19 и 20в, те је у Облаковцу 1929 била 31 српска кућа са 159 душа, а у Гучанима 52к са 256 душа.

П.С. У 2011г је било 5 становника старијих од 65 година.

У Дежевцима су за вријеме турске власти становали „Турци“, потурчени сс, а послије ослобођења живјели су у селу помијешани римокатолици и православни у 9к, ћији су домаћини 1702 били: Ђуро Франић, Томо Лукачевић, Никола Марковић, Предраг Радосављевић, Вукоман Радојичић, Иван Милановић, Станко Добројевић, Маријан Михаљ и Фрањо Лончаревић. Број Срба се убрзо повећао, јер је 1755 у Дежевцима већ било 16 српских кућа. Од тада број стагнира, да би тек почетком 20в услијед општих економских и друштвених промјена дошло до диобе породица те се број кућа повећао, али број душа није. Док је 1899 било у 15к 120 душа, у 1929 било је у 21к само 100 душа.

П.С. У 2011г у Дежевцима је било 157с.

Вилићсело било је и под турцима насељено римокатолицима старинцима, а послије одласка Турака доселило је овамо и нешто Срба из Босне, те их је 1702 било заједно 11к, чији су домаћини били: Филип Томић, Филип Орешковић, Петар Бошњак, Ђуро Коунгић (?), Грго Фанић, Никола Бошњак, Лукша Јанковић, Радосав Босанац, Перо Босанац, Луко Чаушар и Никола Чаушар. Ово с је постепено изумирало и расељавало се, али су на његово мјесто долазили нови српски досељеници. Римокатолици су бројно брже напредовали. Они су 1755 имали у Вилићима 15к и своју капелу, док су православни и тада имали свега 6 кућа. Тек диобом породица почетком 20в број кућа је порастао на 10, али је број душа био 59, као и у 1839, кад су у селу биле само 3 задружне српске куће.

У данашњој боломачкој парохији су у вријеме Турака римокатоличка села и Брестовац, Буснови и Павловци. При повлачењу Турака опустјела су не само муслиманска, већ и многа римокатоличка села, нарочито она која су се налазила међу муслиманским насељима. На та пуста селишта потекла је од 1692, а нарочито 1697 и 1698 доста јака миграциона струја из сјеверних крајева Босне, која је и у овом крају дала много досељеника, који су ушли у сва раније муслиманска напуштена села, али и у римокатоличка, у којима се нашло довољно мјеста за ново насељавање.

П.С. Вилић Село је 2011г имало 157 становника.

Пожега је стари средњевековни град. Први пут се спомиње 1227 године. Мијењао је господаре према милости краљевој, све док га у јануару 1537 нису заузели Турци. Под њиховом влашћу Пожега је била слободно трговачко мјесто у чијем се средишту налазила јака тврђава, у којој се 1552-1553 први пут помиње и џамија, која се ту вероватно налазила и раније…

Преткрај турске управе, око 1680г, било је у Пожеги преко 3.200 кућа, од којих су 3000 биле муслиманске а 200 католичке, са укупно 16000 сановника. У пожешком котару је било 15 села. У највећем дијелу била су то чиста стариначка села. Са Србима старинци су били помијешани у Липи, Михаљевцима, Текићу и Трештановцима, док је Комушина била чисто српско село. До 1702г биле су у Комушини српске п Ђосо, Добросављевићи, Лакошевићи, Мрђеновићи, Скоросављевићи и Вукадиновићи, а послије њих Бајновићи, Ивановићи, Ивичићи, Радошевићи, Мишљеновићи, Одостанићи и Ситарице. Многе п су изумрле, али су долазиле нове. Г1950 било је у Комушини 35 српских кућа са 158 душа. У Плетерничком војводству били су Срби измијешани са Хрватима у Врховцима, Бзеници, Копривници и Шкрабутнику, а Лазе и Брезница биле су чисто српска села.

Пожега је постала сједиште православне парохије тек у 19в и то више због тога што је била административни и привредни центар овог краја, него ли због броја својих православни с. У њој се помиње тек 1809г 11 српских кућа (молбу за дозволу да могу себи градити цркву поднијели су пожешки православни трговци магистрату 7.2.1792 приложили нацрт и предрачун. Потписани су: Георгије Тадић, Константин Лазарић, Лазар Лазаревић, Никола Хорват, Јован Живковић, Јован Манојловић, Георгије Манојловић, Павле Докторовић, Лазар Јуратовић, Теодор Михајловић, Константин Јанковић и Георгије Јанковић…) са 51 душом, 1839г било је 24к, 1869 већ 40к, 1899г 58к, и 1929г 61к са 583 душе. Према државној статистици било је у граду Пожеги 1910г 499 православних душа. Своју парохијску цркву св. Георгија добила је Пожега 1845-1847г. Иконостас у њој урадили су хрватски умјетници Целестин Медовић и Бауер. Усташе су је за вријеме рата до темеља срушили.

Врховци су старо насеље… За турског владања уз Хрвате католике прастановнике живе овдје и досељени православни Срби, који су овамо дошли у 16в или 17в. Већин тих најстаријих досељеника брзо је након ослобођења од Турака изумрла или расељена и само су двије обитељи одржаване до данас. Малобројни прастановници Хрвати такођер су нестали. Током 18в доселило је овамо неколико нових српских и хрватских обитељи.

Врховци се састоје од два засеока: један се налази уз стари врховачки град – то су Градски Врховци или Врховци код града, а други уз православну цркву – то су Црквени Врховци или Врховци код цркве…

Према попису из 1702 у 19 врховачких кућа били су ови домаћини: Мирослав Бузаџић, Петар Анасура, Петко Бузаџић, Михаило Ђуричић, Мара Анасура, Петко Поповић, Стојан Радусиновић, Петар Лазић, Петар Марковић, Никола Бошњак, Лукач Марић, Миливој Пантелић, Предоје Мајстор, Пејо Гвозденовић, Божо Костадиновић, Вук Босанац, Радован Вуковић, Остоја Радовановић и Иван Самарџић. У сваком случају, судећи по именима и презименима, три четвртине ових с били су Срби. Од каснијих досељеника сачували су се Бајићи (Бојчићи), Цвјетојевићи, Ћоровуковићи, Даниловићи, Давидовићи, Гајићи, Јанковићи, Кузмановићи, Михајловићи, Пејићи, Смољановићи и Тадићи.

У Врховцима је 1755 било 8 римокатоличких кућа и 25 кућа православних Срба који су већ тада имали и своју парохијску цркву св. Арханђела, коју је 22.9.1752 осветио епископ Софроније Јовановић. У Врховачку спадала су тада и насеља: Брестовац, Сјечанци, Лазе, Комушина, Бресница, Зјеница (Бзеница), Копривна и Плетерица. У 19в цијело подручје врховачке парохије ући ће у састав пожешке парохије.

П.С. Црквени Врховци су 2011г имали 30 становника, а Градски Врховци 46 становника.

Лазе су старо насеље, чији су сс пред турском најездом напустили своја огњишта, а на њихова пуста селишта у 16в населили су се Срби, те су Лазе и под Турцима и по ослобођењу били насељени Србима. Према попису из 1702 биле су у Лазама 23к, чији су домаћини били: Милисав Грујичић, Симо Милисављевић, Вучета Јовановић, Јанко Милисављевић, Стојан Вуковић, Стојић Радовановић, Васиљ Милаковић, Јован Станисављевић, Радојица Вуличић, Милутин Бошњак, Михаило Марковић, Радован Остојић, Никола Бошњак, Милован Антић, Милин Живковић, Драган Дамјановић, Живко Рајлић, Ђуро Цветковић, Радивој Ћосић, Радојица Богојевић, Живко Илић, Новак Шамић, Васиљ Јелић. Неке од ових п ускоро су се одсељавале, али су већ од 1702 пристизали нови српски досељеници од којих су се до сада одржали Алексићи, Божићи, Кљајићи, Миливуковићи, Петровићи, Спасојевићи и Тодоровићи. Број српских кућа у Лазама порашће тек у дп19в, па се се до 1929 попети на 60к са 308 душа. Г1950 било је у селу 55к са 220 душа.

П.С. 2011г Ћосине лазе су имале 27 а Васине Лазе 29 становника. Лазе Прњавор је имао 10 становника.

Бзеница (Велика Зјеница). За њу је у попису 1702 записано да су њени с и за вријеме Турака и послије били Срби, а само дјеломично католици. Тада (1702) било их је 15к: Станивук Сладојевић, Драгослав Јанашевић, Иван Хорваћанин, Станко Марковић, Петар Вујиновић, Ђуро Гушић, Шимун Прајковић, Милош Јаносовић (Јаношевић), Остоја Јаносовић, Радосав Војновић, Стојин Војновић, Деспот Босанац (станар), Станко Босанац (станар) и Ђуро Прајковић. Г1755 било је у Бзеници (Зјеници) 13 православних кућа и један станар и 3 римокатоличке куће. Касније се број православних кућа није повећавао, чак се повремено и смањивао. Коначно, 1929 било је 13 кућа, као и 1755г. Г1950 било је у Бзеници и Хрвата и Срба 160 душа у 47к.

2011г Бзеница је имала 96 становника.

Копривница (у старини Копривна, а сада Пожешка Копривница – МЗ) имала је и под Турцима помијешано с, римокатоличко и православно. То показују и сама имена и пр домаћина из 1702г: Лико Милошевић, Мате Туцаковић, Никола Харамбашић, Божо Драгић, Стојин Гвоздановић, Петар Ковић, Маток Хорват, Мато Лазић, Лука Самарџић, Мато Цветковић, Вујица Конагџија, Томо Матић, Иван Мирковић, Ђуро Лушанац, Јаков Микулић, Дмитар Радоњић, Мартин Карсо, Остоја Рурајчић, Бартол Видовић, Стојин Мирковић, Тадо Војвода и Марко Томић. Број кућа није ускоро порастао. Г1755 било је у Копривни 6 православних и 10 римокатоличких кућа. Православни су и тада, па ће и касније бити, у мањини. Г1950 била је у селу само једна српска кућа.

П.С. Пожешка Копривница имала је 2011г 246 становника.

Бресница је послије турске најезде била насељена Србима, па је такво стање остало и након ослобођења. Према попису из 1702г било је у Бресници 14 домова. Сви су били Срби: Максим Павичић, Радован Дратић, Костадин Милиновић, Ристивој Гвозденовић, Стајић Стивановић, Ранисав Тодоровић, Јован Јанковић, Сава Млађеновић, Радојица Раосављевић, Милић Огњановић, Јован Бошњак, Драгојло Продановић, Субота Продановић, Станивук Вуковић. Бресница у даљој својој историји није повећавала број православних домова. Напротив, било их је све до 1929г 10-11 домова. Већ 1755 било је у селу 11 римокатоличких кућа. Данас је у селу од 36к половина Срба а половина Хрвата.

П.С. Бресница је 2011г имала 218 становника.

Шкрабутник је био и под Турцима и послије њиховог изгона насељен Хрватима и Србима. Г1702 било је у селу 9к чији су домаћини били: Мирко Амиџић, Јовица Милићевић, Радоје Лабавић, Ђура Злераћ, Паво Матијашевић, Марко Хрсто, Никола Радовић, Илија Радовић и Стојин Кушић. Судећи по именима и презименима 6к је било православних а 3 римокатоличке. Тај број се с временом умножавао те је 1929г у Шркабутнику било већ 44 српске куће са 227 душа.

П.С. Шкрабутник је 2011г имао 22 становника.

Плетерница је под Турцима имала тројако с: хрватско, српско и муслиманско. По изгону Турака остали су само римокатолици и православни, али православни су у мањини. Од 74 куће 1702г, судећи по именима и презименима, могло их је бити око 5 до 7 кућа. И касније их никад није више било. Већ 1755г било је у Плетерници само 7 православних и 80 римокатоличких кућа са двије римокатоличке цркве.

У осталим селима на подручју пожешке парохије било је 1929г само по неколико српских домова, тако у Блацком 2, у Буку и Видовцима по 1, у Завршју 5, у Коморици 3, у Липи 14, у Михаљевцима 11, у Реснику и Фркљевцима по 1 и у Сулковцима 8к. Данас у некима од тих села нема ниједне српске куће.

Трештановци су били средиште истоименог дистрикта (котара), а затим и парохије трештановачког протопрезвитерата. За вријеме турске власти живјели су у селу Турци (исламизирани сс) и римокатолици, а послије ослобођења Славоније према попису из 1702 била су овдје само 3 римокатоличка дома. Осталих 17 домова били су православни српски.

Домаћини ових 20к били су: Вукадин Тристановић, Новак Вуковић (станар), Блаж Петровић, Пејо Михаљевић, Косоје Микулић, Стојан Јовановић, Михаило Лазић, Ђуро Сокаћ, Сава Добројевић, Миловук Цунгар, Вукота Вукадиновић, Станко Степановић, Петар Лучић, Вучен Митровић, Јован Ходаковић, Цвијо Симић, Радивој Петровић, Радован Продановић, Станоје Дабић и Милош Галовић.

Трештановци су добили своју прву дрвену цркву већ у првој половини 18в… Трештановцима је већ половином 18в постојала и српска вјероисповиједна школа. Цувај је о њој нашао податак из 1751г. Г1759 био је ту учитељ („магистер“) Васије Николић.

И у Трештановцима није порастао број православних домова све до 20в. Цијела трештановачка парохија имала је 1782г 350 душа, 1860г 400 душа, а 1929 већ 736 душа. У самом селу било је тада 38 српских кућа са 188 душа.

Текић је у вријеме Турака био хрватско село, али послије изгона Турака били су ови сс помијешани са Србима досељеним из Босне као и у Трештановцима. Имена 17 домаћина, који су се затекли у Текићу приликом пописа била су: Марко Михаљевић, Антоније Михаљевић, Тома Филипчевић, Јован Брашњеновић, Никола Баралија, Миланко Бошњак (станар), Јанко Сарајлија, Станивук Босанац, Татомир Ковач, Дамњан Бошњак, Петар Берисављевић (станар), Остоја Бошњак, Марко Микулић, Радић Савић, Иван Сарајлија (станар), Стојан Сарајлија и Симо Остојић. Ови с су постепено нестајали или мијењали презимена, а у Текић су долазили нови српски досељеници током 18в од којих су се одржали Бабићи, Петровићи и Протићи, а од касније досељених одржало се још мање. Г 1929 било је у Текићу једва 6 српских кућа са 29 душа, док је 1950 нађено у селу 10 српских кућа.

Еминовци су у турско вријеме били насељени сс римокатолицима поред једног Турчина као земаљског господара. Послије ослобођења било је у селу 13 кућа и један станар, али сада је поред римокатолика било и православних Срба: Видак Демић, Ђуро Демић, Марин Марковић, Марић Богдић, Томо Јовановић, Стипан Варгашић, Мијат Марковић, Мато Антоловић, Илија Валентић, Мико Ђурић, Матија Бошњаковић, Ђуро Мартиновић и Мијат Мартиновић. Од 1777 почињу се у Еминовце усељавати Нијемци који су донедавна чинили половину села. Г1929 било је у Еминовцима само 5 српских кућа са 27 душа.

Михаљевци су послије турске инвазије били насељени Турцима, а кад они одоше, населише се на опустјело селиште нови становници, Хрвати и Срби. Г1702 било их је 20к чији су домаћини били: Драгомир Врховац, Јован Вучковић, Никола Милетић, Никола Саџак, Антоније Павловић, Илија Смиљанић, Михаило Марић, Марко Јосиповић, Михаило Томић, Вук Мрковић, Михаило Николић, Илија Ђурчија, Лука Мајстор, Блаж Николић, Gysebo (?) Хорватовић, Радојица Стојановић, Матија Малентић, Мартин Обрштаревић, Радомир Мирковић и Блаж Лукачевић. Сви су дошли из Босне.

Крај Михаљеваца је село Турнић у коме су за турског времена живјели Турци помијешани са католицима, а послије изгона Турака било је у Турнићу  1702г пет католичких кућа: Марин Михаљевић, Фрањо Павковић, Петар Лучић, Симон Николић и Гргур Марковић, а кад је попис већ био објављен повратише се у село и три српске п, које су биле другдје отишле: Милош Галовић, Радојица и Vecherin (?). Послије изгона Турака служили су у војсци, а сада су сељаци. Куће су им грађене од плетера а покривене сламом. Тако је, уосталом, и у осталим селима Славоније. Већ у пп18в Хрвати су у Михаљевцима бројно надмашили Србе. Г1755 било је у селу само 9 српских кућа, док су Хрвати имали 25к и своју римокатоличку цркву.

Трапари су такође под Турцима исламизирани. Послије ослобођења Слевоније населили су се овдје нови с, Хрвати и Срби, којих је 1702 заједно било 9к, чији су домаћини били: Фрањо Андрић, Стојић Јаблановић, Стипан Илић, Марко Остојић, Грујица Јанковић, Дамјан Дражетић, Мирко Берисављевић, Радосав Радивојев, Паво Јаковчић. Г1755 било је већ у Трапарима 10 православних кућа. До данас су се од тих најстаријих досељеника сачували у селу само Остојићи, а од каснијих (пописаних 1740) Ивановићи и Милосављевићи.

Шумановци су се такође по доласку Турака потурчили, па су са Турцима и побјегли у Босну, а овамо су дошли нови с из Босне, Срби и Хрвати. При попису 1702 било их је 8к, чији су домаћини били: Ловро Стипановић, Матија Андрић, Симо Вајновић, Максим Грубишић, Васо Бошњак, Матија Видовић, Паво Бошњак и Никола Бошњак.

Грање се као и околна села потурчило, те су ти исламизирани сс морали да се с Турцима повуку у Босну, а у село су се доселили православни Срби. При попису 1702г било их је 9к: Радивој Кнежевић, Сава Ераковић, Радосав Радовановић, Мисав Бошњак, Јован Павловић, Милоје Ранисављевић, Грујица Вукосављевић, Иван Бартоловић и Новак Бошњак. Ови с су постепено нестајали, али су долазили нови, и Срби и Хрвати. Од Срба су записани у попису 1740 Драгојловићи и Грубешићи. Г1929 била је у Грању 31 српска кућа са 148 душа.

Јакшић. У Турско вријеме становали су овдје „Турци“ помијешани са католицима сељацима. Послије ослобођења Славоније становали су у Јакшићу и Срби и Хрвати. При попису 1702 било је у селу 45к, чији су домаћини били: Ђура Пристојак, Марин Пристојак, Грга Старац, Иван Франић, Ћосо Патић, Матија Клемен, Јанчић Пајим, Тома Матић, Мато Коларић, Благоје Влах, Мато Колисар, Луко Марјановић, Мато Колесарић, Андрија Дугачки, Мијат Ковчевић, Вук Винковић, Микатин Колавчић, Штефо Матанковић, Томо Иванчевић, Андрија Ловрић, Андрија Туцак, Ђуро Вего, Субота Влах, Дамњан Матијевић, Луко Јозин, Матија Хорваћанин, Стојан Остојић, Живан Миленовић, Лука Стојановић, Никола Радановић, Милован Лазић, Маријан Злазанић, Вујан Гаунић, Станивук Јовичић, Марко Павлетић, Матија Плуцо, Ђуро Туцо, Божа Благојевић, Милисав Вујаковић, Вук Јанковић, Дмитар Јанковић, Филип Старчевић, Чевић, Томо Поповић и Радинко Радановић. По именима и пр види се да је већина тих досељеника била српска. Касније, од половине 19в, усељавају се у Јакшић Словаци, Чеси и Нијемци, од којих неки ту живе и данас.

Новоселци (Јакшићки) су у турско доба имали српско с, а по изгону Турака било је и Хрвата. Г1702 у селу је само 6к (4 српске и 2 хрватске), чији су домаћини били: Остоја Милинковић, Фрањо Ђурић, Дамњан Трехић, Живко Костадиновић, Мартин Андрић и Станко Петровић. Г1929 биле су у Новоселцима само 3 српске куће са 24 душе.

ВЕТОВО. За ово мјесто се прича да је некад било град. О томе су 1702г свједочиле рушевине ровом опасане тврђаве са кулом, која је припадала, по предању, неком „деспоту“…

У турско вријеме живјели су у Ветову заједно Хрвати и Срби, па је тако остало и послије ослобођења Славоније. При попису 1702г било је у Ветову 40к, чији су домаћини били: Станоје Самац, Вујин Лазић, Радојица Блажевић, Стипан Загуљан, Марчић Личкић, Андрија Ковачевић, Илија Вуковић, Симић Харамбаша, Блаж Гес, Ђуро Луковица, Маријан Ковачевић, Станко Мајарац, Остоја Бранковић, Продан Шакић, Петко Блашчанин, Никола Влах, Пејо Јелић, Мико Беговић, Јозо Беговић, Маток Беговић, Паво Беговић, Бартол Беговић, Јозо Беговић, Маток Беговић, Паво Беговић, Бартол Беговић, Марко Пејаковић, Марко Бардохс, Луко Грљановић, Андрија Грбић, Јуриша Модричанин, Божо Ковачевић, Никола Бердохс, Димитар Гркљановић, Јакоб Лујичић, Паво Тукашлић, Стојић Јурић, Иван Крџо, Петар Јурић, Матија Херцеговац, Живко Контоловић, Тома Марчић и Илија Тадијановић.

Половином 18в добили су и православни и римокатолици своје цркве у Ветову… Г1782 имала је ветовска парохија 747 душа, 1860 свега 466, а 1929 са незнатним порастом 502 душе.

Томиновци (Томиновац – МЗ) су 1702г пописани са напуштеним селом Висаће. У турско вријеме становали су овдје само Турци, у ствари исламизирани сс, који су се са турском војском морали повући у Босну. Тада су и у Томиновце доселили нови досељеници, православни Срби из Босне. Било их је при попису 1702г 20к, чији су домаћини били: Вуксан Радмановић, Радосав Миљеновић, Живко Ходић, Симон Мајстор, Ђерман Драгошевић, Радоје Марковић, Петар Милићевић, Иван Јовичић (станар), Јован Алексић, Илија Милићевић, Трифун Цигановић, Максим Стојчевић, Стојић Нинковић, Јанко Радовановић, Радосав Богојевић, Милош Ђурђевић, Милинко Јаковчић, Радосав Станивук, Милан Вранешевић, Радојица Богојевић и Милин Планчић.

Ови најстарији досељеници у брзо нестајали, али су током 18 и 19в досељаване нове српске п. Од оних који су пописани 1740 одржали су се неки и до наших дана: Милинковићи, Станковићи Вуковићи, а на имања изумрлих и одсељених долазили су нови досељеници наши, али и странци: Чеси, Словаци и Нијемци.

Ћосинци. (Ћосинац – МЗ)  У турском периоду живјели су овдје Турци (потурчени сс), а послије изгона Турака живјели су у Ћосинцима, према попису из 1702 православни Срби у 7к: Јован Куковић, Стојан Дамјановић, Ђурица Аврамовић, Тодор Драгашић, Милисав Гојковић, Зоран Дамјановић и Веселин Вукмановић. Од тих најстаријих и нешто касније досељених п сачували су се до наших дана Драгишићи, Гојковићи, Радишићи, Ралетићи и Вукмановићи. Први српски досељеници дошли су из Босне, а касније и из осталих крајева. Од 19в усељавају се у Ћосинце Хрвати и Словаци. Ћосиначки Срби бројно су слабо напредовали. Крајем 19в имали су 10к са 72 душе, а 1929 додуше 12к али са 62 душе.

Бјелишевци. И у овом селу су за вријеме турске власти живјели потурчени сс, а  послије изгона Турака доселили су углавном православни Срби и понеки Хрват. То показује и попис из 1702, иако пописивач вели да тада у селу живе само „Валацхи греаци ритус“. Ево имена тих домаћина: Симон Јанковић, Станислав Давидовић, Стојан Стипановић, Фрањо Остојић, Миловук Вуковић, Живко Симић, Сава Бабић, Радојица Познановић, Стојић Радојковић, Ћиро Божић, Вукајло Вукомановић и Иван Пејаковић. Г1755 било је у Бјелишевцима 13 православних кућа, али је тај број с временом опадао, док село није остало на 6, па и мање кућа.

Хрњевци су насељени Србима још у турско вријеме и вршили су мартолошку службу око тврђаве у Кутјеву. Према попису из 1702 било је у Хрњевцима 8к чији су домаћини били: Нинко Шарић, Иван Вучићевић, Илија Самарџисија (!), Живко Бошњак, Захарије Милчић, Јанко Пухаловић, Радош Лази(ри)ћ, Милосав Алексић. Током времена број српских кућа и с у Хрњевцима је стагнирао, тако да је 1929 било у селу само 10 српских кућа са 52с.

Поречје (Пореч – МЗ) је све до изгона Турака било римокатоличко село. У дугом и бурном преокрету ови су с напустили село, а овамо су доселили православни Срби из Босне. Г1702 било их је само 4к, чији су стјарешине били: Станивук Радановић, Јован Марковић, Ђуро Босанац и Миливој Грдановић. Следећих година био се тај број повећао, али ускоро, прије краја 18в, смањио се и у статистикама нестаје податак о православнима у овом селу.

Цигленик: За турског времена овдје су становали само Турци, вјероватно исламизирани сс. Послије ослобођења доселили су Срби, којих је 1702 било 10к, чији су домаћини били: Станко Радовановић, Сава Радојчић, Петар Кузмановић, Божо Миловановић, Вујица Миловуковић, Милија Радојичић и Милић Вукмановић.

Ови су досељеници убрзо нестајали изумирањем и одсељавањем, а на њихова мјеста долазе нови српски досељеници од којих су се неки одржали до наших дана (Ђурђевићи, Јовановићи, Куру-Марковићи, Мирковићи, Митровићи, Петровићи, Радојчићи, Савићи, Станковићи и Теодоровићи). Средином 19в долазе нове српске п, али и њемачке. Г1929 било је у селу 39 српских к и 210 душа.

ГРАДИШТЕ  је у средњем вијеку било трговиште, што значи да је имало занатлија и трговаца и да су ту одржавани сајмови. У турско вријеме овдје је било сједиште једног од пожешких војводстава, под које су спадала села: Лонџица, Границе, Стојчиновац, Љесковица, Сибоковац, Јурковац и Дубока. Зато су у то вријеме становали у Градишту само Турци у неких стотинак кућа. Кад су се они пред хришћанском војском преселили у Босну, у сјеверно Поврбасје, доселили су овамо из Босне православни Срби. При попису 1702 било их је 32к, чији су домаћини бил: Вуковој Радосав, Јован Булић, Остоја Миливојевић, Вучета Босанац, Вук Бошњак, Теомир (Тихомир?) Бошњак,  Вук Бошњак (други), Милојица Босанац, Радивој Милашиновић, Илија Бошњак, Радојица Анђелић, Ђоко Моричанин, Вијица Драгосављевић, Дамјан Живковић, Остоја Јовановић, Богић Бошњак, Стојак Аврамовић, Глишо Бошњак, Богоје Теовановић, Стојан Бошњак (станар), Стојан Живанић, Субота Секулић, Милисав Миловуковић, Радоје Бошњак, Стоја Црљенко, Петко Тодорић, Војин Бошњак, Јован Вуклешић, Радоје Дејановић, Ђуро Бошњак, Максим Бошњак и Мисав Бошњак. Парохија Градиште имала је 1782г 984 душе, а 1860г 1170 душа. Број Срба у самом Градишту је постепено растао, нарочито у 19 и почетком 20в, те је 1929г била у селу 131 српска кућа са 757 душа. Послије рата (1950) било је у селу Срба и нешто Хрвата 132к са 575с.

Латиновци (Латиновац – МЗ) су се у старини звали Крњаковци. Своје ново име су добили за вријеме турске власти. Тада су у селу постојале три махале: у једној су живјели муслимани, у другој православни, а у трећој римокатолици, латини, те је та махала и добила име Латиновци, а кад су послије изгона Турака муслимани и „латини“ отишли у Босну, а Србе се населили и у овај дио села, цејело се село називало Латиновцима.

Послије ослобођења од Турака било је у Латиновцима 17 српских кућа, јер су остали само Срби: Богић Берић, Вукадин Обућа, Симо Бошњак, Ранисав Шарац, Ђурађ Пејић, Живко Прекодравац, Мијат Атлагић, Богосав Бошњак, Ђурађ Бошњак, Станивук Каурин, Деспот Јовичић, Јован Шарац, Милак Јамић, Петар Ћелави, Станивук Бошњак, Милош Ђуричић и Михајло Дјак. Латиновци ће половином 18в имати 38 православних домова, а касније их је било око 30 и тек 1929г 41к са 295 душа. Крајем 19 и почетком 20в дошло је овамо и нешто римокатолика различитог поријекла, али су данас сви похрваћени.

Бијелач Велики. (Велики Билач – МЗ) Под Турцима су овдје живјели заједно Хрвати и Срби сељаци. Било их је 1702 12 кућа, чији су домаћини били: Крагуљ Илић, Крагуљ Негомировић, Стипан Станковић, Радосав Рајаковић, Јаков Мартиновић, Ђура Лукачевић, Филип Бошњаковић, Вук Михаловић, Иван Андријевић, Радојица Миловановић, Марчинко Шимуновић и Вук Милићевић. Г1755 било је у Бијелачу 13 православних и 10 римокатоличких кућа. Послије дуге стагнације било је тек 1929 у селу 28 српских кућа са 134 с.

Дубока. За вријеме Турака у њој су живјели Турци – исламизиарани сс, а послије одласка Турак доселили су у село православни Срби из околних села, поријеклом из Босне. Било их је 15к, чији су домаћини били: Марко Ивковић, Угрин Савић, Бошњак Бранкаш, Јовица Савић, Радоје Бошњак, Остоја Ђукић, Јован Бошњак (станар), Иван Дубокалија, Дамњан Бошњак, Петар Бошњак, Остоја Бузаџић, Стипан Тукњевић, Станоје Бошњак, Јанко Харамбашић и Станисав Бошњак. Од каснијих досељеника из 18в најдуже су се задржала пр: Блажевић, Божић, Бранежац, Ђукић, Крагујевић, Мандић, Миливојевић, Петровић, Радојчић, Радосављевић, Радовановић. Г1950 било их је у 73к 249 душа.

Ивановци су били од турског времена српско насеље, али они није бројно знатније напредовало. Почело је са 7п, па се у 19в готово удвостручило, а 1929 достигло је 35к са 199д. О Ивановцима, нажалост, нема података у попису из 1702г.

Лонџица је и за вријеме Турака, већ од половине 16в, а и послије ослобођења била насељена Србима. Према попису из 1702г било је у Лонџици 14к, чији су домаћини били: Јанко Матешевић, Ђуро Бошњак, Марко Мариновић, Радован Нинковић, Остоја Дрпић, Мирко Вуковић, Михаило Бузаџић, Јаћим Лалић, Стојан Бузаџић, Јовица Хераковић, Драгоје Симић, Јован Харамбашић, Живко Буџић и Вукосав Живковић. Послије ПСР насељено је у Лонџици и Хрвата, понајвише Личана…

Од села лонџичке парохије, која су припадала војводству са седиштем у Градишту, имамо најстарије пописе само за Стојчиновац и Сибоковац, из којих се пописа види да су сва ова села била насељена Србима већ послије пада Славоније под Турке половином 16в.

Стојчиновац је 1702г имао 11к чији су домаћини били: Костадин Вукомановић, Михаило Милишевић, Остоја Јелић, Симо Гершић, Јован Самарџић, Вукосав Дабић, Милош Бркић, Ђука Новоселац, Грујица Вукомановић, Станко Стојановић и Јовица Живанић. Записивач је додао да су у овом селу и за вријеме Турака, као и при попису (1702) становали само Срби сељаци (rustici Rasciani).

Сибоковац (Шибоковац). И у њему су како у турско вријеме, тако и послије ослобођења становали само православни Срби. Г1702 било их је 12п на челу којих су били: Захарија Мркојевић, Јован Мартић, Симо Продановић алитер Мркојевић, Вучић Миросављевић, Живко Мајстор, Тодор Млађеновић, Саво Мирковић, Грујица Зечевић, Грујица Васић, Михаило Мркојевић (станар), Секула Вукмановић (станар) и Миловук Радановић. Било је и каснијих српских досељеника у Сибоковац од којих су се најдуже одржали они са пр: Бошњак, Окружник, Пухаловић, Савић и Зечевић. Касније су придошле п: Катић, Лазић, Милојевић, Милошевић, Сосић и Вуковић.

Према попису из 1755 било је у селима ове парохије мало п. Тако је у Градцу било 12 кућа српских, у Стојчиновцу 8, у Сапни 12, у Сибоковцу 12, у Јурковцу 8, у Лесковици 3 и у Цремошнику 5к. У Цремошнику је записано и 5 римокатоличких кућа. С временом је растао и број кућа и број становника, те је у цијелој парохији било 1929 397 српских домова са 2.453 душе.

У турско вријеме Срби су насељавани у западном брдском дијелу ђаковачког котара, у Диљу, гдје су се везали са она српска насеља око потока Лонџе и у Крндији. Била су то мала насеља од по неколико п, које су дошле преко Босне из јужних крајева и донијеле у овај крај чист штокавски говор, ијекавски изговор и нову акцентуацију. На ђаковачком подручју Срби се око 1690 налазе чисти у Доброгошћу, Ченкову, Поучију, Острошинцима, Бучју, све уз горњу Вуку, и са неколико п у Вучевцима источно од Ђакова. Помијешаних са хрватским сс има их тада у Паки, Боројевцима, Слободној Власти, Раткову Долу, Мајару, Набрђу, Подгорју и Потњанима.

Паучје је 1702г имало 16к чији су домаћини били: Јован Булетинац, Вуковој Рајаковић, Живко Кафтолић (!), Стојан Ненанић, Милош Брголовић, Негомир Петровић, Божо Павловић, Божо Мирковић, Станиша Милошевић, Новак Зарић, Живко Попадић, Милисав Јеремић, Јаћим, Јован Мишљеновић, Милисав Лончаревић и Остоја Лончаревић. Пописивач је додао да су с овог села православни Срби. Послије одласка Турака њима је управљао командант Ђакова све до доласка „покојног бискупа“ који је до своје смрти био њихов земаљски господар. Затим су дошли под власт Дворске коморе. У брду је, вели попис, била тврђава Пољанска од које су тада били само темељи и рушевине.

Број православних домова и душа постепено је растао, нарочито у 19 и почетком 20в, те је 1899 била у селу 51к са 406 душа, а 1929г већ 87 кућа са 486 душа, што уједно указује на диобу породичних задруга.

Ченково је под турском влашћу било насељено Србима, који су као и они у Поучију, послије одласка Турака дошли под власт ђаковачког бискупа, а послије његове смрти под власт Дворске коморе. При попису 1702г било је у Ченкову 9к, чији су домаћини били: Секула Драгосављевић, Вучета Ђуричић, Вукота Максимовић, Јанко Стојановић, Радивој Пријаковић, Радоња Мирковић, Драшо Тринић, Милисав Васиљевић и Радосав Петровић. И у овом селу су се с временом множиле куће и житељи. Крајем 19в (1899) била је у Ченкову 41 православна кућа са 238 душа, а 1929 већ 65к са 354 душе.

П.С. У 2011г није било ни једног становника у Ченкову.

Слободна Власт је имала исту историјску судбину као и околна српска села. За вријеме Турака у њој живе Срби. Послије изгона Турака долазе под власт ђаковачког бискупа, а послије његове смрти под власт Дворске коморе. При попису 1702г забиљежено је да су становници овог села Срби православне вјере међу којима живе и четири куће католичких хришћана. Ево имена тих домаћина: Игњатије Живковић, Костадин Топузовић, Остоја Миленовић, Станко Остојић, Вукоман Цветковић, Старац Вукоман, Станоје Остојић, Иван Симић, Милован Врачевић, Маријан Гвозденовић, Предраг Старац, Симо Вуксановић, Берислав Максимовић, Стјепан Бабић, Мили Богдановић, Миладин Михић, Лазо Милићевић, Владислав Милорадовић, Радосав Петровић, Ђурица Петровић, Вукота Ђејић и Стојић Миловановић.

Број Срба у Слободној Власти је постепено растао, нарочито у 19в. Око половине 18в био им је исти број као и 1702. У селу је било 15 српских кућа и 5 кућа римокатолика, који су имали и своју капелу. Крајем 19в (1899) била је у Слободној Власти 41 српска кућа са 238 душа, а 1928 51 кућа са 274 душе.

П.С. 2011г Слободна Власт је имала 189с.

За Боровик нема пописа из 1702, јер се он тада у попису села Подгорја помиње само као пољско добро, те није уцртано ни у географској карти Славоније у вријеме пожаревачког мира (1718), коју је Смичиклас прложио у своју књигу. Из објављених статистичких података дознајемо да је Боровик имао 1734 20 кућа, 1755г свега 13 кућа, у дп19в је тај број порастао до 34к са 196 душа, али је затим до 1929г опао на 23 српске куће са 149 душа.

П.С. Боровик је 2011г имао 6 становника, у томе по једно дете у сваком петогодишњем узрасту до 20 година и по једну особу од 35 до 40 и од 40 до 45 година старости.

ПАКА. У овом селу су и за вријеме Турака и касније живјели заједно Хрвати и Срби. На почетку турксе власти биле су 1545г у Паки двије махале са укупно 16к. Кнез им је био Иваниш Трбојевић. У вријеме пописа 1702г биле су у селу 24к чији су домаћини били: Драгоје Манојловић, Иван Бајковић, Живко Бајковић, Радивој Дабић, Лука Бајковић, Остоја Драгојевић, Милован Бошњак, Грујица Бошњак, Никола Бошњак, Остоја Драгојловић, Митар Николић, Никола Брдар, Комлен Бошњак, Вујица Бајковић, Илија Бошњак, Гвозден Огњановић, Живко Огњановић, Митар Бошњак, Стипан Мелидовић, Ђуро Хабијановић, Илија Хабијановић, Ђуро Боровац, Ђурица Хабијановић и Никола Хабијановић. Послије пола вијека (1755) у Паки је било 30 српских кућа и 10 хрватских. Тада је у селу већ постојала православна црква св. Петра и Павла и римокатоличка капела…

Мигаловци су за вријеме Турака били насељени Хрватима римокатолицима, али је и њих у оном метежу за вријеме ослободилачког рата нестало, те су око 1687 доселили овамо Срби из Босне, који су се били придружили војсци принца Еугена Савојског и послије његовог неуспјелог ратовања у Босни повукли су се заједно са војском овамо у Славонију.  До 1702 било их је већ 17 кућа чији су домаћини били: Михаило Петковић, Радивој Радонић, Крагуј (Кргули?) Јовичић, Радоња Радојчић, Милисав Ивановић (станар), Радосав Миливојевић, Мирко Вукмановић, Ђурађ Рашчевић, Марко Ускоковић, Иван Радојичић, Миливој Вајда, Миливук Рашчевић, Цветко Јовановић, Радосав Божичић, Милутин Босанац (станар) и Милић Рашчевић. Ове п су током времена изумрле или се раселиле (до краја п19в одржали су се Рашчевићи), али су стицали нови српски досељеници током 18в: Радонићи, Радосављевићи, Цветковићи, Ђурићи, Гурбери, Ковиљчићи, Милекићи, Мрђеновићи, Петровићи, Стјепановићи, Шимраки, Вуксановићи. У 19в и полетком 20в досељено је у Мигаловце и 20-ак словачких п и још неколико српских и хрватских п. Г1929 било је у Мигаловцима 44 српске куће са 279 душа.

Доброгошће. У овом селу које су сс напустили пред Турцима, становали су и у вријеме турске власти и по ослобођењу православни Срби. Г1702 пописани су са својим п ови домаћини: Кузман Лукић, Ђурица Врачевић, Видоје Којић, Огњан Лазаревић, Јанко Лакић, Радош Лакић, Јовица Лазаревић и Плавша Мохачанин. Али ти најстарији српски досељеници су постепено нестајали, а досељавани су од 1702г нови Срби из Босне, од којих су се до наших дана одржали Марићи, Ђукићи, Стојаковићи, Вукосављевићи и Момчиловићи. Број српских домова је с временом порастао, али не знатно. Тек 1929 попео се тај број на 33к са 192с. Г1950 било је у 28к само 109с.

Имбријевци. Добили су име по цркви св. Имре (Емерика). У старини се ово село звало Мала Пака или Пачица код св. Имре. Њихови сс, макар и дјелимично, остали су у свом селу и за вријеме Турака. Послије ослобођења дошли су к њима и неки Срби. Тако је 1702г било у селу 5 домаћина Хрвата: Мартин Ердељић, Јерко Ковачевић, Фрањо Ковачевић, Антон Ердељић и Фила Ердељић, а поред њих 7 Срба: Ђура Галовић, Јанко Бошњак, Мијаило Бошњак, Перо Бошњак, Милисав Бошњак, Радосав Вучковић и Милосав Бошњак. Њихова пр јасно указују на њихово босанско поријекло.

Боројевци се не налазе у пописима непосредно послије ослобођења Славоније. Г1734 било је у селу 14 српских кућа, касније све мање, тако да је 1929 било свега 10к са 55 православних душа.

П.С. У 2011г у Боројевцима није било становника.

МАЈАР. О насељености овога села прије турске најезде не знамо ништа сигурно. У турско вријеме били су у њему Срби, па и послије ослобођења била је поред 19 српских кућа само једна римокатоличка. Према попису из 1702 били су у Мајару ови домаћини: Радоња Милаковић, Вујашин Даниловић, Милосав Давидовић, Милисав Бећо, Радосав Станисављевић, Гојко Марковић, Станисав Радошевић, Дамјан Старац, Станко Цвејић, Цветко Блажевић, Миросав Вукмировић, Никола Азап, Продан Вујковић, Станисав Перчулић, Радоша Радановић, Ранисав Стојаковић, Доксан (Душан?) Раделић, Филип Станисављевић, Теодор Радивојевић и Ђура Баличевић. Овај последњи биће вјероватно онај једини римокатолик у селу. Послије изгона Турака заповиједао је селом командант Ђакова, све до доласка „покојног бискупа“, под чијом су влађћу остали све до његове смрти, а од тада су под Дворском комором.

Број кућа православних Срба у Мајару брзо је напредовао јер их је половином 18в било 30… Док је 1899 у селу ило 35 српских кућа са 224 душе, дотле је 1929г било 71к са 384 душе.

У Мајару је већ од 18в постојала и српска вјероисповједна школа.

Ратков Дол је био мање село. Послије изгона Турака било је у њему 7 српских и 2 хрватске породици. По ономастици познајемо да су од њихових домаћина били Срби: Вукман Вујичић, Лазо Радичевић, Вукосав Илић, Јанко Ивановић, Мишљен Милосављевић, Реља Рамијановић (!) и Вукмир Бабић, а Хрвати: Винко Михаљевић и Томаш Павин. И ово је село потпадало, послије изгона Турака неко вријеме под власт ђаковачког бискупа, а затим дође под Дворску комору. Број православних с је постепено растао, те је 1929 било у селу 28 српских кућа са 166 душа.

Хркановци (Хркановци Ђаковички) су за вријеме Турака били насељени Хрватима, Словинцима, али су се они у вријеме рата за ослобођење одавде потпуно расули. Код пописа 1702 били су у селу само православни Срби, који су прије 6г (дакле 1696) дошли из Босне и ово село населили… Живе у 18к чији су домаћини били: Драгић, Симеоновић, Гвозден Вуковић, Милић Бошњак, Пејица Станивуковић, Радојица Дмитровић, Радман Новаковић, Јовица, Станисав Милошовчанин, Богета Милошовчанин, Стојић Бошњак, Татарин Милић, Вукоман Марковић, Богдан Ковач, Јован Вучић, Кузман Максимовић, Крајиса Ивановић, Ђуриша Станивуковић и Завиша Драгић… Број српских кућа у Хркановцима је постепено растао и 1929 достигао је 110 српских кућа са 573 душе.

Светоблажје је добило име по римокатоличкој цркви св Блажа. Старинци  римокатолици задржали су се у селу и под турском влашћу, али у метежу при ослобођењу Славоније расули су се и напустили село. Тек 1697 доселили су овамо нови досељеници православни Срби из Босне. Г1702 било их је свега 5к чији су домаћини били: Маријан Кузмов, син, Радич Вукоманов, син, Миросав Михић, Добросав Стојчевић и Крајиша Симеоновић…

НАБРЂЕ је при попису 1702г имало 19 кућа, од тога 15 православних и 4 римокатоличке. Домаћини тих 19к били су: Миленко Миловановић, Радојица, Продан Живковић, Стојан Михаиловић, Живко Дмитровић, Вукман Максимовић, Продан Марић, Вујица Савић, Тодор Тришуновић, Божо Вукадин, Радосав Радивојевић, Шаво Матејовић, Јосиф Стефановић, Јакуб Матејовић, Вико Гвозденовић, Степан Лалић, Пераш Семић, Јанко Николић и Вукашин Николић. Број српских кућа је рапидно напредовао. Крајем 18в било их је 50, крајем 19в 87, а 1929г било је 90 српских кућа са 729 душа.

Брезница (Брезница Ђаковачка – МЗ) је прије Турака била у котару Набрђе. Старинци су се, изгледа, пред Турцима разбјежали, те су за вријеме Турака и непосредно послије њиховог изгона у Брезници живјели само православни Срби. При попису 1702г било их је 21к, чији су домаћини били: Лазо Бранковић (кнез), Мишлин Габричевић, Секула Бранковић, Драгојло Бранковић, Вујић Бранковић, Вук Бранковић, Аранит Бранковић, Вукосав Бранковић, Радован Борић, Петар Борић, Драгојло Борић, Вукосав Гегела, Мијат Вуковић, Костадин Бошњак, Вукмир Давидовић, Станисав Маритић, Радосав Јанковић, Јован Богојевић, Радусин Бошњак, Остоја Бабић и Симо Стојаковић. Број кућа је кроз 200г остао исти, те је 1929 у Брезници био такође 21 православни дом са 120 душа.

Кућанци (Ђаковачки) су од изгона Турака крајем 17в имали помијешано становништво, српско и хрватско. При попису 1702 г машло се у селу 7к, од којих су двије биле хрватске: Дамјан Грегорачић и Антал Миколић, а осталих пет су били Срби: Патар Бошњак, Радоња Бошњак, Милош Бошњак, Цвејо Радановић и удовица Борисава. Г1755 било је у Кућанцима 7 српских и 5 хрватских п.

БРАЧЕВЦИ су јпш и за вријеме Турака били насељени славонским сс, али су они у мутним временима рата за ослобођење Славоније разишли и село је остало пусто. Тек кад су Турци протјерани, дођоше овамо нови становници из Босне, сви православни Срби и населише ово пусто селиште. Приликом пописа 1702 било их је 14к, чији су домаћини били: Срђа Пријешовић, Петар Савац, Остоја Стојановић, Радован Радунковић, Вук Алексић, Радојица Субарић, Милашин Видаковић, Милета Милићевић, Радосав Стојновић, Стојић Радомановић, Вукеља Николић, Јован Вуковић, Вукадин Бошњак и Миланко Гојковић.

Половином 18в имали су Брачевци 23 православне куће и своју парохијску цркву св. Димитрија, која је већ била освећена… Брачевци су бројно напредовали нарочито у 19в, али не и у првим деценијама 20в. Г1899 било је у селу 75 српских кућа са 370 душа, а 1929 додуше 92к (свакако услијед диобе кућних задруга), али само 360 душа.

Око тврђаве у Подгорачу Турци су у овом опустјелом крају насељавали Србе из Босне не само у Брачевцима него и у околини с обје стране Вуке, у Бучју, Подгорју, Острошинцима и Боровику, које смо већ поменули. У попису из 1702 нема пописа за Бучје ни Острошнице. За њих знамо тек из каснијих пописа. Половином 18в (1755) било је у Бучју 14 српских кућа, у Подгорачу 20, а у Острошинцима 6 кућа. У Острошинцима, који су крајем 19в имали 28 православних кућа, уселило се послије ПСР 4 до 5 личких хрватских п.

Подгорје је 1702 пописано и тада је у њему било 9к, све српских, чији су домаћини били: Станисав Угљешић, Костадин Драгосављевић, Вујан Миливојевић, Милић Дабић, Грујица Бошњак, Милојица Радотић, Марија Станковић, Вук Михаиловић и Јован Софрић. У турско вријеме, вели пописивач, становали су овдје Славонци римокатолици и Срби, али су се они у бурном ратном времену при ослобођењу Славоније разбјегли и село је остало пусто. Ови нови српски досељеници дошли су 1699 из Босне и населили се у Подгорју. Број српских кућа постепено је растао. Крајем 19в било је у њему 36 српских кућа са 218 душа, а 1929г 66к са 379 душа.

Већ у пп18в Срби су ушли међу Хрвате католике у слабо насељеним селима, те је 1755г било у Преслатинцима поред 10 католичких кућа са капелом и 4 српске православне куће, у Потњанима поред 10 католичких било је 6 православних, у Кућанцима поред 5 католичких 7 православних, а у Придворју поред 20к католичких са капелом биле су свега 2 куће православних.

Послије 1918 насељени су бројни Срби сјеверно од Брачеваца по пустарама. Тада је насељена Бијела Лоза са око 200к, Бабљак са 120 (?), Личко Ново Село, Теодоровац и Кравље (?) са по 35к а Гавриловац (?) и Нови Брезик (Брезик Нашички – МЗ?) са по 20к.

Завршавајући своје излагање о насељима у Ђаковштини, Стјепан Павичић пише: „Ако се узме цијло ђаковачко подручје као цјелина, онда хрватски старинци на њему чине у хрватском данашњем становништву осим Ђакова једва 40%. Они су најјачи у ЈЗ дијелу затим у ЈИ, а најслабији у средњој и сјеверној чести. Њихов је број ослабио, дакако у нанјновије вријеме, када су послије 1945 на њемачке земље доселили многобројни нови хрватски насељеници из даљих крајева.

Средином 18в Срби су на том ђаковачком подручју имали 298к, према 192 из 1732. Они су се послије тога развијали у истом размјеру као и Хрвати на том земљишту. И њих је 80-их г 19в било захватило господарско пропадање, што је опет довело до слабог пораста или до самога назадовања у насељу. У 19в стали су у то насеље селити Срби из Баније, из Лике и са Кордуна. Они су много ојачали старо српско с, које је тешко преживљавало кризне године“.

ПОДРУЧЈЕ ОД ПАПУКА ДО КАРАШИЦЕ

Српска насеља на овом подручју почела су да се формирају у 16в око турских тврђава у којима су становали муслимани, а у околним насељима становале су махом породице Срба мартолоза. Тако су Срби насељени крај Подгорача у Бучју и Остошинцима, крај Нашица у Градцу и Цремошњаку и даље у Горњој Мотичини и Газијама. На ораховачком подручју населили су Срби Крајину, Качевац, Чачинце, Рајино Поље, Брезовљане, Стрмиште, Клење и Ивановце. Духовни центар ових српских насеља био је манастир Ораховица, који је настао већ у 16в…

У току турске управе насељена су још нека села, што дознајемо из пописа који су вршени послије ослобођења од Турака. На цијелом том подручју било је тада тек нешто преко 100 српских кућа. Број Срба се тада био на овом подручју оволико смањио, јер су у страхотама рата за ослобођење многи Хрвати и Срби са овог подручја избјегли у сигурније крајеве преко Илове, а кад су се крајем 1690 прилике овдје смириле враћали су се неки од њих на своја стара станишта. Поред ових повратника кренуле су у овај дио Слованије већ 1687 и послије тога, нове струје досељеника нарочито из Босне, од Градишке, Прњавора, Бањалуке, Котор-вароша, Тешња, Жепча и Јајца. Били су то махом Срби. Њихово досељавање почело је 1688, најјаче је било око 1690, а продужило се све до 1715г.

Ораховица. У попису из 1702 каже се да у граду Ораховици, који се налази у долини међу шумама, има горњи и доњи „варош“. Доњи варош се налази у долини уз поток Ораховицу и простире се до Горњег Вароша који се налази испод тврђаве. Тврђава је на високом брду, али је срушена, јер су је Турци разорили кад су се пред царском војском повлачили према Броду. У Доњој Вароши налазе се рушевине римокатоличке цркве, од чијег су материјала Турци начинили мошеју и купатило. 80г Вучина Стојанић, који је рођен у недалеком запуштеном селу Дрек, казује пописној комисији да је у Ораховици било 210 турских кућа. Католика и православних било је 119 кућа. Католици имају цркву, а православне опслужују калуђери манастира Ораховице, који је одавде удаљен сат хода. Судећи по именима и презименима, Срба је у граду Ораховици било више од Хрвата.

Касније ће се број ораховачких с промијенити у корист Хрвата. У пописима из 1713 и 1718 Срби су имали већину у Вукомановој махали, Тутковића махали, Малој Ријеци, Плавшиној махали и Дузлуку, док су Хрвати били јаки у Шокачкој махали, гдје су били једини с…

Половином 18в саграђена је између Ораховице и Ријечана нова, зидана српска православна црква, чији је велики критор био ораховачки спахија Димитрије Михаиловић…  На крају је додано да је ово спахилук Јоана Михаљевића, који је „бивши христијанин, а сада Римљанин“, док су му браћа Павле и Петар „христијани православни“. Црква је освећена 1769… У цркви је сахрањен Лазар Михајловић, син спахије Димитрија, и Димитријев унук (син Петров) Димитрије. Како се Петар већ био покатоличио, сахрањен је он у ораховичкој римокатоличкој цркви гдје му је подигла споменик супруга Јелисавета, која је остала у православној вјери. Нажалост, ова дивна ораховичка православна црква је почетком ДСР минирана и до темеља срушена. Срећом, претходно је из цркве изнесен Грабованом иконостас који се касније налазио у Повијесном музеју, Одјел Срба у Хрватској, у Загребу.

Пиштана Горња и Доња налазе се међу шумама у долини, удаљена пола сата на исток од града Ораховице. Када је царска војска заузела Ораховицу, становници Пиштане, који су сви били Турци, повукоше се према Сави. Садашњи с, пише у попису из 1702г, који су православне вјере, доселили су из Босне прије 12г, што значи 1690г. Има их 13к: Ристивој Радојчић, Вукосав Миросављевић, Гаврило Његовановић, Радован Плавшић, Живко Митровић, Теодосин Илић, Радован Вучинић, Преда Вукомановић, Мишљен Митровић, Вукос Вукојевић, Милан Бурјанић, Богета Милошевић, Радивој Вучковић и Сава Радојчић.

Кокоћак (Кокочак). У турско вријеме становали су у њему Турци. Кад је аустријска војска заузела ораховичку тврђаву, турски с се повукоше према Сави. Садашњи (1702) с православне вјере населише се прије 12г (1690) и живе сада у 9к чији су домаћини: Стојан Ковачевић, Ђурица Стојчевић, Максим Дијановић, Милосав Дукић, Максим Симић, Малеш Вучковић, Стојан Савин, Милинко Сорановић, Станија удовица 7 година.

Крајина (Крајна). Под Турцима је у њој било 6 домова православне вјере, а послије ослобођења било је такође 6к чији су домаћини били: Никола Симић, Сава Лазић, Лазо Кукенић, Вукоман Вучићевић, Предај Миловановић и Радисав Радојевић.

У току ДСР страдали су од усташа Срби у свим селима ораховичке парохије. Из Ораховице убијено је 58 душа, из Дузлука 51, из Горње Пиштане 42, из Доње Пиштане 28, из Кокоћака 19 и из Крајине 27, свега 225 душа. Нажалост, није ово у Славонији био усамљен случај.

Газије су у вријеме турске власти насељавали Срби. Кад је аустријска војска тјерала Турке (1684) ово се с иселило. Неки побјегоше према Сави, а неки у Хрватску. Али, око 1690 поново се овдје населише православни Срби. И за Турака и сада било их је 12 породица. Г1702 били су у Газијама сљедећи домаћини: Радојица Павловић, Радивоје Тривуновић, Милинко Радишиновић, Радосав Рајчевић, Вук Нинковић, Милинко Нинковић, Радосав Богдановић, Рајин Милинко, Станица Бошњана, Стојан Радуловић, Субота Остојић и Вукман Рајовић.

Послије 50г повећао се број кућа, али су се у многоме промијениле и п услед досељавања Босанаца 1708-1710г или су неке од старих п промијениле пр, јер се на једној изјави („атестацији“) од 7.3.1751 о давнашњем власништву винограда манастира Ораховице у Газијама налазе потписани: Старац Стојић Крагујевић (65г), Старац Станко Кузмановић 80, Тодор Милинковићи 70, Старац Крагуј Милисављевић 69, Баба Ружица Милетиница 90, Баба Смиљана Радивојевица 92, Васо Максимовић 60, Никола Познић 50, Јован Милошевић 40, Марко Субић 42, Миладин Васић 60, Теодор Дошенов 40, Сава Познић 50, Пејашин Вуковић 60, Ђурађ Романић 61, Никола Вујичић 45, Марко Милосављевић 46, Михаил Милојевић 73, Михаил Милинковић 45 и Никифор Ковачевић 50. Они тврде да ови виногради нису никад ником другом припадали него манастиру Ораховици… Легитимност манастирског власништва над виноградима у Газијама посвједочили су истога дана и римокатолички с села Феричанци, махом Беновићи и Матиковићи.

… Саградили су је до крова и припремили грађу за довршење, али тада дође ђаковички солгабиров Јелачић са много наоружаних људи и цркву је сву до темеља разрушио и наредио да се грађа одвезе у ораховичку касарну. Ожалошћени Гажани су се жалили и протествовали. На једној атестацији у којој је и описана судбина старе цркве и насиље над започетом градњом нове, потписали су се 27.9.1747 двадесет домаћина из Газија, углавном они који ће се потписати и на већ поменутој атестацији поводом отимања винограда.  Као нова имена помињу се Павао Кевчић, Теодор Рајновић и баба Ружица…

Гажани су напосљетку ипак успјели. Градња је продужена и 1754 била је готова њихова дрвена црква посвећена Светој Тројици. Парохију је већ по традицији опслуживало братство манастира Ораховице.

Матичина Горња је насељена Србима у почетку турске власти, кад и Газије. У вријеме рата за ослобођење Славоније од Турака вјероватно је запустјела, кад се у попису од 1702 не помиње засебно чак ни као „селиште“, али се помиње као сусједно мјесто Јошани и Церчини. Приликом досељавања нових Срба из Босне 1708-1710 насељена је била поново и Мотичина. Тада су се вратили на своја огњишта и неки од ранијих српских насељеника. На једном свједочанству („атестацији“) из 1747г о пропасти старе и градњи нове цркве у Галијама, којој је припадала и Мотичина, потписани су сљедећи домаћини из Мотичане: кнез Дмитар Степановић, Теодор Томашевић, Стефан Јосифовић, Петак Плавшић, Мара Петакова, Пана баба Дмитровица, Баба Босиљка Илиница, Павао Радивојевић, Живко Радмановић, Јанко Вуковић и Михаило Радонић.

Манастир Ораховица је у Мотичини имао свој виноград и воћњак са потребним зградама. Становници нису у ову имовину дирали, већ су напротив у обради помагали. Међутим, када су спахије Пејачевићи ојачали, почеше захтијевати да им се ово имање као дио њиховог спахилука уступи у власништво…

Шумеђе (Шумеће у тексту – МЗ) се 1702 помиње као пусто село у великим брдима и шумама. Налази се под манастиром Ораховицом. Његове земље се граниче са земљиштем града Ораховице на западу и Јошаве на истоку. Од тврђаве Ораховице удаљен је један сат према западу. Прије три недјеље (1702) двије породице почеше се досељавати. Иначе, ораховички калуђери обрађују земљу и косе сјенокосе. Сада, као пусто селиште припада Комори. У досељавању нових досељеника из Босне 1708-1710 населило се нових 15-ак српских кућа у Мумеђу и Сушинама.

Сушине су за турске управе биле католичко хрватско насеље са свега 6к, али су се и оне за вријеме рата (1683-1690) разбјегле. Како се старинци нису вратили, населили су се на атару Сушина Срби који су дошли 1708-1710 из Босне.

ОБРАДОВЦИ су у турско вријеме имали само 4 католичке куће, које су нестале још за вријеме турске власти, јер је у опису „пустаре“ Обрадовци из 1702 записано да од њих више нико није у животу, а село да је већ 23г пусто. Становници села Пиштане обрађују поља и косе ливаде. На овој пустари је имао свој посјед и манастир Ораховица, коме је цар Карло 6 издао 1726 донациону диплому на ово земљиште са одређеним границама (међама).

Пусте Обрадовце населили су послије 1702 Срби из Босне, који су тада населили и остала села ове будуће парохије: Баре (Славонске Баре – МЗ), Кутове, Предријево, Магдановац (?), па ушли и у хрватска села Суху Млаку, Црнац, Базије (Доње Базије – МЗ) и Зденце, тако да у почетку 19в на ораховачком подручју није било ниједног села у коме није било српског с.

Баре су у турско вријеме имале само пет католичких кућа, али у попису из 1702 записано је да је прије 20г опустјело. Било је то, дакле, одмах по почетку А-Т рата. Српски досељеници из Босне, који су послије 1702 населили и остала села у овом крају, населили су и Баре. Г1755 било је у Барама 20 српских кућа, а 1759 већ 30к.

Кутови су у турско вријеме имали само 3 католичке куће, али кад је царска војска заузела Вировитицу, ови се с разбјегоше. Касније, послије 1702, у Кутовима су се населили Срби из Босне, којих је 1755 било 18к. Имали су и своју православну цркву посвећену св. Теодору Тирону.

Предријево је у турско вријеме имало пет католичких кућа, али кад је царска војска заузела Вировитицу они су се „расули и до данас нико не зна гдје су се настанили“ вели попис овог села из 1702, па продужује: Године 1688 садашњи с из Босне дођоше… и сада их има пет домова православне вјере чији су домаћини: Станко Марковић, Његоје Јовановић, Милован Капеџић, Милиша Девић и Субота Видић“. Овај ће број Срба у Предријеву ускоро порасти, те ће око 1755 имати 19 српских кућа, а у попису од 1759 за Предријево се додаје да је „ново насељено“ и да има 23 српске куће. Између 1765 и 1768 насељено је у Предријеву 10 хрватских п од једне групе која је у овај крај доша из Горског Котара и Лике.

Зденци су за турског времена били хрватско насеље, али су с 1684 побјегли у Хрватску. Г1696 вратило се 6п на своја огњишта, а затим још 10, те их је 1702 било 10к. Послије 1702 уселило се у Зденце и неколико босанских п. У попису из 1759 записано је да у Зденцима живи 6 српских кућа.

КУЋАНЦИ су за вријеме Турака били српско село, али су његови с за вријеме А-Т рата (1683-1690) пребјегли у Хрватску, а око 1688 вратили су се у своје село. За вријеме Турака било је у Кућанцима 20 српских кућа, а 1702 било их је свега 16. Њихови домаћини су били: Лаза Милићев син, Петар Илијин син, Грујица Марић, Митар Марковић, Вуковој Станковић, Вукашин Огњановић, Татомир Шугић, Вукоман Јовановић, Михаило Југовић, Радосав Лекић, Вукоман Драговолић, Вукоман Радмановић, Милиша Новковић, Секула Ногић, Вукоман Вујицин син, Марко Савић. Број српских кућа је и даље растао, те их је 1755 било 46…

У парохију кућаничку спада и село Кравље (?) у које је послије 1918 насељено 35 српских п, Брезовица у којој је 1929 било 13к са 92 душе и Горица (Горица Валповачка – МЗ) са 122 српска с.

КАПЕЛНА. У турско вријеме живјело је у овом селу 36 српских православних п. Ови Срби, као и они у Среданцима и Кућанцима били су поријеклом из горњег Подриња, те су донијели јекавски штокавски говор и нову акцентуацију. Кад је аустријска војска заузела Вировитицу (1684) и застала са даљњим освајањем, напустише ови с Капелну и пребјегоше у Хрватску (аустријску Славонску крајину) и Капелна је опустјела. Тек 1693 већина их се вратила и 1702 било их је 27 православних домова, чији су домаћини били: Јован Радошевић, Милош Радијановић, Петар Николић, Стефан Илић, Угрин Јовановић, Тодор Радошевић, Гаврило Радоњић, Милован Вуковић, Радош Вулетић, Миливој Цветковић, Вук Живковић, Путник Остоја, Пантелија Вукомановић, Пано Стојчевић, Никола Дијановић, Никовој Мишљеновић, Симо Живковић, Радосав Чавић, Јован Станко, Саво Јовановић, Вујин Илија, Станиша Јован, Цвијо Тривановић, Милко Јоко, Саво Радојица, Вук Мрковић, Радоша Јанко, Милић Јовичић, Милош Вуковић и Милинко Цвијин син. Г1755 било је у Капелни 40 српских кућа и црква св. Димитрија, која је освећена 20.9.1748… Број домова је растао. Док је 1905 било 147 домова, 1929г било их је 200.

Ова парохија је ојачала послије ПСР, кад су у села Блање, Бошковац (Боцковац – МЗ), Гложђе (Иваново?), Карловац (Карловац Феричаначки – МЗ), Крунославље, Доњи Михољац и Црет насељени Срби добровољци у око 300 домова.

ПОДРУЧЈЕ ОД КАРАШИЦЕ ДО ВИРОВИТИЦЕ

Ово је подручје старих славонских жупанија новачке и вировитичке… Напосљетку, послије дужег четовања, честих упада, пљачке и робљења, у којима су увијек Турци добијали, а аустријска славонска крајина губила, паде 1552 у турске руке и Вировитица…

„Пред турски расап“, – пише Стјепан Павичић – „било је Срба на воћинском и вировитичком котарском подручју око турских тврђава Миклеуша, Слатине, Сопја, Брезовице, Хума, Воћина и Вировитице око 550 кућа свега. Они су према томе били јачи од старинаца Хрвата католика којих је било једно 300 породица, али су били готово за два пута слабији од тврђавнога муслиманскога с на које је отпадало 1500 кућа са цијелога земљишта. Према томе броју муслимана стајало је око 850 п немуслимана, тако те су они први имали готово још једанпут толико с колико сс Хрвати католици и Срби заједно.

Дреновац (Слатински Дреновац – МЗ) у попису од 1698 уписан је као граничарско насеље са четири дома православне вјере. Та четворица домаћина звали су се: Срђа Вукичевић, Ђуро Маринковић, Радосав Продановић и Крстивој Бошњак. Давали су стражу на ријеци Илови, која је била Т-А граница. Половином 18в Дреновац је већ имао 25 српских кућа. У селу су ораховачки калуђери 1719 на рушевинама неке старе цркве подигли нову цркцу св. Георгија и уз њу подигли манастир… Црква је 1942 рушена по налогу усташа, а Романовичев иконостас пред црквом цијепан и спаљен.

Ђуришић је 1698 имао 5 српских кућа чији су домаћини били: Степан Вучковић, Станко Продановић, Лука Кокић, Јанко Вучковић и Остоја Влах. Сви су православни. Других с нема. И Ђуришић је био гранично село. Половином 18в било је овдје 8 српских кућа, али је њихов број постепено растао и 1929г било их је у 44к 273 душе.

П.С. Ђуричић је 2011г био без становника.

Мељани (Горњи Мељани, општина Воћин – МЗ) су 1698 имали 8 српских кућа: Сава Смољановић (кнез), Јанко Кујавић, Продан Милосав, Марко Радиовић (!), Остоја Вуковић, Радивој Туцак, Радован Филиповић и Милан Вукашин. Поред њих су уписани Радоња, Ђурица и Пантелија који су пребјегли из Босне (bosnenses profugerunt). Сви су православни, граничари и држали су стражу на ријеци Илови. У другом попису из 1698 који је објавио Иве Мажуран, каже се да су с овог села били православни Срби који су са Турцима ратовали против хришћана, а послије освојења ових крајева ратовали су против Турака. И сада су сви Срби. Г1755 било је у Мељанима 15 српских кућа. Између 1765 и 1768 досељено је у овај крај око 250п католика, Огулинаца и Брођана, затим из Лича, Крмпота и Леденица и сењског приморја, од којих је 10п насељено Мељанима. Мељани су послије турског времена, а вјероватно и под Турцима, имали своју православну цркву посвећену Преображењу…

П.С. Горњи Мељани су 2011г имали 15 становника.

Пушина се у попису 1698 спомиње као Шемрдић или Пушина. Г1734 било је у Пушини 11 српских кућа, а у Шемрдићу 13. Од половине 19в оба села се воде под именом Пушина, која је 1929 имала 158 српских кућа са 916 душа.

П.С. 2011г Пушина је имала 33 становника без млађих од 20г.

Ријенци су 1698 били граничарско село са свега пет српских кућа чији су домаћини били: Јаков Сокичић, Неда Гојковић, Радинко Влашић, Мирко Душић и Степан Босанац. Као граничари служили су на ријеци Илови. Половином 18в било је у Ријенцима 10 српских кућа.

П.С. Ријенци су 2011г имали 5 становника старијих од 50г.

Међу села дреновачке парохије спадали су Голенић и Мартин Поток, али о њима има мало података. У њих су касније уселили католици Хрвати, нарочито послије 1918г.

МИКЛЕУШ је некада био угарска тврђава, а од 1542 турска. У тврђави је последњи становао диздар Ахмет-ага, а око ње је било 15 турских кућа. Кад је царска војска заузела Вировитицу, Турци су побјегли према Сави. Неколико недјеља послије пада Вировитице (1684) заузела је крајишка војска са аустријске („словинске“) крајине Брезовицу, Хум, Слатину, Миклеуш, Мославину и Сопје. Тога љета је уплашено хришћанско с са ораховичког, мотичинског и нашичког подручја готово у потпуности избјегло из својих кућа и разбјегло се на разне стране, а највише преко Илове у Хрватску. Тек послије десетак, 12г враћаће се неки од њих у своја ранија насеља. У међувремену, око 1690 дођоше из Босне нови досељеници и овдје се настанише. Тада су овдје још постојали од Турака напуштени вртови и воћњаци. У почетку, према попису из 1702г, било је у Миклеушу само седам досељених породица, чији су домаћини били: Јован Николић, Митар Николић, Блаж Радојичић, Богдан Стојчевић, Петар Савић, Станко Вуковић и Светил Радовић или Радојичић. У попису се каже да су неки Срби због пореских оптерећења која им је наметнула царска Карафина комисија, напустили Миклеуш под водством капетана српског Пишковића и отишли у вуковарски крај. То су били: Марко Јовичић, Грубеша, Јован Павловић, Урош Угљешић, Живко, Стипан Иванку, Радојица мајстор, Максим Харамбаша, Секула Радојчић, Сава Ковач, Остоја Багдолица, Срђа Угљешић, Милић, Михајло Боколица и Јован Ковач. Њихови су домови, како вели пописивач, остали празни и већином се руше. Касније ће број српских домова у Миклеушу порасти, али ће несразмјерно порасти број Хрвата, нарочито послије 1918 услијед колонизације у вријеме спровођења аграрне реформе…

Красковић се у турксо вријеме спомиње међу српским насељима око тврђаве у Миклеушу. Касније ће у њега улазити и католички Хрвати, нарочито послије 1918г.

П.С. 2011г Красковић није имао становника.

Петровац је ново српско село крај Миклеуша настало колонизацијом Срба на некадашњем властелинском посједу приликом аграрне реформе послије 1918г. Послије 10г (1929) било их је 99к, а Павичић наводи да их сада има 200 кућа.

Хумљани се у попису од 1702 помињу као пусто село. Тек у новије вријеме (1929) биле су у овом селу 4 српске куће, поред Хрвата, који су ојачали и колонизацијом послије 1918г.

Чачинци су били српско село већ од 16в. Преткрај турске управе, због ратних времена, број житеља се смањио, а послије пада Вировитице у аустријске руке (1684) сви су се расули. Тек око 1695 вратише се 2п од ранијих становника, а 2г послије тога почеше долазити и овдје се насељавати Срби из Босне. Док је у Чачинцима пред сам рат било 6 српских кућа, 1702 било их је 10. Њихови су домаћини били: Стојић Вуковић, Стојко Јовановић, Радојица Илић, Иван Петровић, Радивој Вукша, Радован Радовић, Радојица Радовић можда Рад(и)ловић, Милован Бабић, Вранко Угљешић и Стојић Вујчета.

Касније је порастао број српских домова, али су постепено у Чачинце усељавали и католички Хрвати, чији је број порастао послије ПСР доласком колониста из Старог града под Велебитом. Али и без њих су крајем 19в Хрвати у Чачинцима били бројнији од Срба.

Чојлук (?) је за вријеме Турака био мало српско село у коме су понекад биле само три, а понекад и двије куће, али су и њих њихови житељи у вријеме рата (1683-1690) напустили. Послије рата населиле су се овдје двије српске п из Миклеуша. Њихови су домаћини били: Милин Драганић и Степан Радовић. Г1929 било је у Чојлуку 6 српских кућа са 28 душа.

ДОБРОВИЋ се 1698 помиње међу опустјелим селима ораховачког котара. Док није опустјело, у овом селу су живјели Срби, као и у Старину, Вранешевцима, Сенковцу, Мединцима и Капинцима, у околини тврђаве у Сопју.

У шематизму Карловачке митрополије од 1910 стоји да су Срби поново насељени у Добровићу између 1740 и 1750, за вријеме царице Марије Терезије…

У попису из 1702 за Качевце се вели да су у турско вријеме били насељени Србима и да их је тада било 9 кућа, али кад су Аустријанци заузели Вировитицу одселише се они у Хрватску. Тек 1692 вратише се. Било их је тада 7к, чији су домаћини били: Дошел (!) Вујаковић, Гаврил Вујаковић, Милош Вуковић, Љубица Симиница удовица, Трнина удовица, Милан Шеркић и Паво Илијин син. Гвозден је отишао у Југово Поље. У селу је 1755 било 19 српских кућа.

Брезовљани (Брезовљани Војловички – МЗ) су у турско вријеме били насељени само са двије српске п, које су послије пада Витовитице (1684) избјегле. Село је опустјело. Тек послије смиривања прилика почели су овдје да обрађују земљу Станко, Михаило и још један Михаило који су до тада становали у Рајином Пољу. С се споро множило. Г1755 биле су у Брезовљанима 4 српске куће, 1869 било их је 14, а 1928 23к са 136 душа.

Базије су за турског времена и непосредно послије ослобођења од Турака биле чисто хрватско село. Ускоро су и у Базије ушле неке српске п од досељеника који су у овај крај долазили послије 1702 из Босне. Половином 18в било је у Базијама 9 српских и 8 хрватских кућа. Сличан однос се одржао до наших дана.

Миљевци су за вријеме турске власти били насељени Србима. Кад су Аустријанци заузели Вировитицу, с Миљеваца повукоше се у Хрватску, преко Илове, па се тек у смиреним приликама 1692 поново вратише у своје село. И прије и послије „бјежаније“ било их је 8к, чији су домаћини били: Радојица Ивановић, Радивој Савић, Пејо Радмановић, Угрин Пет, Јован Деспотовић, Стојан Туканић, Мишљен Ђукић и Радман Савић. Број с је постепено растао док 1929 није достигао број од 39 српских кућа са 233 душе. С временом су у село досељивале појединачно и хрватске п, јер је сеоски атар био велик, а с мало.

Рајино Поље је у вријеме Турака било једно у низу српских села на ораховичком подручју. У тешким данима између пада Вировитице (1684) и ослобођења овог краја с Рајиног Поља су избјегли, расули се и изумрли, а село су населили нови православни житељи који су дошли из Босне око 1698. Било их је 6к, чији су домаћини били: Бојчета Бошњак, Милић Вуковић, Будић Савић, Радојица Вуковић, Станко Максић и Јован Вукомановић. У току касније историје број српских п се само незнатно повећао.

СУХА МЛАКА је у турско доба била хрватско католичко насеље од 10 домова. Имала је и зидану цркву посвећену Богородици која је преживјела ратне прилике које су Словенији опет довеле хришћанску власт. У критичким годинама послије пада Вировитице сви су се с иселили у Хрватску и село је опустјело. Кад су се прилике стишале доселило се у Суху Млаку нових девет хрватских п, које су дошле из околине Ђурђевца и из Шомођа. Али 1702 отпочело је и масовно досељавање Срба из Босне који су поред насељавања напуштених села ушли и у Суху Млаку и још нека хрватска села (Црнац, Базије и Зденце, тако да је Суха Млака 1755 имала већ 24 српске куће. Улазила је у састав парохије качевачке (добровићке). У Сухој Млаки сазидана је 1795 православна црква Успенија Богородице, коју ће пред рат замијенити нова. Од 1800 заведене су парохијске матице, што указује да је Суха Млака са селом Црнац од тада сачињавала засебну парохију. Срби су се у Сухој Млаки добро одржали, стално су бројно расли (1929 било их је 115к са 532с) и утицали на говор хрватског с.

Г1932 подигнута је у Сухој Млаки нова црква, о којој пише Леонтије Алавања: „Као на многа наша села у овом крају, овог последњег рата зла судбина није мимоишла ни Сухомлаку. Колико је она страдала најверодостојније говори спомен-плоча исписана ћирилским словима на којој пише: 1. Максимовић Бранко, 2. Кордић Васо, 3. Максимовић Јово, и тако редом мењају се имена и презимена све до 130 Максимовић Невене.

Црнац је за турске власти био такође хрватско католичко село од 6 кућа. За вријеме А-Т рата они су пребјегли у Хрватску, а тек послије рата дошло је овамо пет нових хрватских породица. Али 1702 дошло је у Црнац и неколико српских п из Босне, које су половином 18в живјеле у 22 куће уз 23 куће католика који су имали и своју капелу.

„У Црнцу 25 православних кућа, од којих за 21 знамо имена домаћина: Грујица Гавриловић, Илија Рајновић, Тадија Путниковић, Ђурађ Путниковић, Митар Јовановић, Јаков Будишић, Јован Билић, Станко Степанов, Радивој Путниковић, Тодор Вуковић, Јован Максимовић, Станоје Радовановић, Вукосав Миловановић, Лука Југаселевић, Илија Станојевић, Вуковој Милованов, Станко Миливојевић, Јован Петковић, Винко Рашитић, Митар Станојевић, Петар Милошевић“.

СМУДЕ су у попису Воћинског котара из 1698 уписане као српско село са 7 домова чији су домаћини били: Вукадин Војновић, Степан Живковић, Благоје Вукасовић, Срђа Марић, Милосав Босанац, Сара Ромац, удовица Милица. Сви су они православни Срби. Давали су стражу као граничарски војници на ријеци Илови. Иначе су припадали групи српских насеља око воћинске турске тврђаве. Г1753 сазидана је у Смудама парохијска црква Вазнесења Христова, која је у ДСР од усташа запаљена и остале су само зидине.

Кометник (Кометник – Јергићи и Кометник – Зубићи) је под Турцима био српско село са 9 српских кућа. Г1698 били су њихови домаћини: Милорад Радојчић, Остоја Вукашиновић, Радосав Милорадовић, Пантелија Казимировић, Степан Вукомановић, Драгосав Вујчић, Вука Субић, Радосав Костаљевић и Ђуро Вукојевић. Поред њих живјели су у селу Цветко Петковић и неке жене Ружица и Манда, који нису ништа имали. И с Кометника су као граничари давали стражу на Илови. Бројно су брзо расли. Г1755 већ је било 20к, а 1929 121к. ДСР донио је овим селима тешко страдање. У јануару 1942 извршиле су усташе покољ српског народа из села Кометник, Зубићи и Добрићи. Само 14.1. убијене су у Воћину 324 недужне српске жртве, а укупан број побијених тих дана досекао је пет стотина.

П.С. У Добрићу 2011г није било становника, у К-Јоргићу било је 26, а у К-Зубићу 28.

Нанковци (?) (у хрватској администрацији Наудовац) су у попису из 1698 уписани као пусто село које је за вријеме Турака имало само 3к. Послије ослобођења од Турака у Нанковце су доселили Срби. Г1755 било их је 8к. Касније је тај број порастао.

Секулинци су у попису Воћинског котара 1698г пописани са 17к православних српских граничара, чији су домаћини били: Радован Радиловић (кнез), Степан Ненадовић, Вучић Томашевић, Ђурађ Гвозденовић, Радован Ратковић, Радован Милановић, Новак Вучић, Јован Радосавић, Радосав Милошевић, Ђурица Илија, Пантелија Ненадовић, Радан Радованић, Радован Нинковић, Вуковој Живковић, Радан Томашевић, Дева удовица и Хојдана удовица. Као граничари давали су стражу на ријеци Илови.

П.С. Секулинци су 2011г имали 7 становника, без млађих од 55 година.

Воћин је и прије турског освајања био град. У турско вријеме су у њему становали поред Турака и старинаца дијелом и православни Срби који су били уселили у град из околних српских села. Срби су, као што је већ речено, овамо досељавани из централних српских области из сливова ријека Ибра, Лима, Пиве, Таре, горње Дрине и Неретве, одакле су поријеклом и други Срби насељени у Славонији. Турски домови су у Воћину приликом повлачења Турака много страдали. Поред разарања аустријске војске и сами Турци су их при повлачењу палили. Колико је Воћин прије Турака био јак римокатолички црквени центар види се по попису из 1698, у коме се помињу рушевине фрањевачког манастира Свих Светих, женски манастир Свете Кларе и жупна црква Свете Ане. Воћински Срби су и за вријеме Турака, а послије и за вријеме аустријске власти били граничари, давали пограничне страже и ратовали.

Послије изгона Турака становали је у граду Воћину мало хришћана, православних и римокатолика. Били су то са својим п: Вид Мартиновић, Илија Лончаревић, Јован Зајетић, Вимак Велики, Марко Ковач, Матија Зајетић, Никола Мартиновић, Никола Павловић, Ђорђе Краковић, Ђорђе Дачић, Мартин Лончар, Матија Дорић, Тома Милић, Тома Дорић, Теодор Цирка, Радоје Грујичић, Илија Радојевић, Станко Радовић, Радован Деспотовић, Радован Новаковић, Јовица Ивановић, Петко Комљеновић, Радојица Радошевић, Стомир Драгојевић и Радан Сабо. По именима и презименима се лако може утврдити српска већина.

Села данашње воћинске парохије спадала су у 18в у парохију са сједиштем у Смудама. Крајем тога вијека је Воћин постао сједиште парохије. Г1790 сазидана је у Воћину нова парохијска црква посвећена Светим Оцима првог васељенског сабора (у народу „Света Недеља“). Ова је црква, нажалост, страдала заједно са својим народом 1941. О томе читамо: „Немци и њихове слуге усташе, одмах у почетку 1941г, у једном дану, поред појединачног, стрељали су преко 350 мушкараца, Срба, житеља села Кометника и Воћина, у општинском дворишту у Воћину, где су праваром били дотерани на „састанак“… „Попаљене су и срушене све српске цркве и парохијски домови и сав црквени живот потпуно разорен“. Послије рата је црква обновљена, саграђен је нови парохијски дом и обновљен црквени живот.

Бокане су насељене Србима у дп16в у низу оних насеља у околини Воћина која су припадала воћинској тврђави и вршећи граничарску дужност давали стражу на ријеци Илови. Г1698 сачињавале су с овог села п чији су домаћини били: Јован Матић, Остоја Чакалија, Игњатија Вукомановић, Татомир Јовановић, Степан Ивановић, Михаило Матковић. Поред њих су записани као пребјегли: Јанош Босанац, Тодор Босанац и удовица Стојна.

Кузма је као и Бокане била за Турака српско граничарско село које је давало стражу на ријеци Илови. Насељено је у дп16в као и сва остала околна насеља. У селу су постојале рушевине неке старе цркве, коју је народ називао Кузма, јер је била посвећена св. Кузману и Дамјану. Послије изгона Турака на осам сесија овог села било је настањено свега пет српских п чији су домаћини тада били: Петар Вујић (војвода), Срђа Радисављевић, Симо Рачић, Станко Павловић и Јован Пеачић. Три сесије су пусте. Неки Вујин и двије удовице ништа немају. Касније се број српских с повећавао док се није 1929 попео на 65 домова.

П.С. Кузма је 2011г била без становника.

Мацуте су Срби населили у 16в кад и остала пуста села око Воћина која су сс напустили бежечи пред Турцима. Према попису Воћинског котара из 1698 у Мацутама су били сљедећи српски домаћини: Добривој Остојић (кнез), Деспот Цветковић, Радојица Миљеновић, Грујица Грабић, Живко Мариновић и Мијат Милићевић. Сесије Вучића Миљеновића и Новака Босанца нису опорезоване као ни двије удовице Јована и Станија. И ови Срби били су граничари и давали страже на Илови. С временом су се и у Мацутама као и осталим српским селима овог краја насељавали и Хрвати, који су нарочито ојачали од 1918г.

Поповци (Поповац – МЗ) су, као и остала села Воћинске парохије, насељени Србима у 16в и као и остали Срби овог краја вршили су граничарску службу дајући стражу на Илови. Г1698 биле су у Поповцима само 4к, чији су домаћини били: Радосав Јовичић, Лука Вучетић, Јован Николић и Петко Трабић. Касније је број православних кућа у Поповцима (који се у новије вријеме називају Поповац) растао и 1929 достигао до 42к.

П.С. У Поповцу 2011г није било становника.

Ћералије су насељене Србима кад и Поповац, али су непосредно по изгону Турака остали само на 2к, Радојице Вучићевића и неке удовице Иконије од свих напуштене. И с Ћералија су под Турцима били граничари и давали страже на Илови. Број с је по ослобођењу постепено растао. Крајем 19в било је у селу 36к, а 1929 приливом нових досељеника тај број се попео на 118 домова.

ЛИСИЧИНЕ спадају у низ српских насеља која су формирана око воћинске тврђаве, ради давања граничара. Село је као српско насеље настало одмах по заузимању ових крајева у 16в, кад су Турци на Илови осигуравали своју границу према аустријској славонској крајини. У попису воћинског котара 1698 вели се да су с и тада граничари, разумије се сада аустријски, да су православни, да су четири сесије попуњене, а двије пусте, а четворица оних домаћина су: Добривој Милиновић, Максим Милиновић, Станивук Мануле и Деспот Дамјановић. Поред њих су у селу и Драгоја Босанац и Симо Босанац, али препуштени сами себи. Од тада ће број Срба у Лисичинама стално расти, те ће 1929г достићи број од 129д и 795 душа.

Лисичине су већ зарана имале своју дрвену цркву, откад, не знамо, али знамо да је једну дрвену цркву у Лисичинама осветио пакрачки епископ Софроније Јовановић 28.1.1748г у част св. Георгија. Ову ће цркву 1869 замијенити нова зидана црква.

П.С. Лисичине нису имале 2011 године ни једног становника.

Хум је добио већи значај послије пада овог подручја под Турке (1542), кад је у њему турска власт одредила сједиште једнога од трију војводстава (Хум, Слатина и Сопје) те је касније и Хум добио мању војничку посаду. Преткрај турске управе било је у селу Хуму само седам сесија (посједа), од којих су 1698 биле само четири запосједнуте. Њихови су домаћини били: Радомир Грујичић, Тиомир Илић, Јаћим Горчић и Срдић Гвоздановић. Три посједа су била празна, а Босанци Лука и Радивој, као и удовица Вујана, немају никакве пореске обавезе. За вријеме Турака су давали страже у Илови, а сада су у војној служби.

За Хум је у жупанијском извештају 1756 записано да нема своју цркву него да народ одлази у цркву у Лисичинама гдје свештеник има кућу и грунт, за који не знају да ли им га је дао спахија.

ПОДРАВСКА СЛАТИНА спадала је прије турске инвазије у велико властелинство загребачке бискупије, које су пред турским нападима с сс напустили и повукли се на запад. У старини се ово мјесто често називало и Слатник. Поред Вировитице, Брезовице, Воћина и Миклеуша, Слатина је представљала важно турско упориште са 70 коњаника и 80 пјешака. Срби су у Слатину и околна села насељавани већ у дп16в из крајева првобитне Србије око ријека Ибра, Лима, Пиве, Таре, горњег тока Дрине и Неретве. Било је то доста бројно српско насеље, које је умањено 1597 и 1600 преласком многих п на аустријску Славонску крајину. Приликом великог А-Т рата 1683-1690 овдашњи су с избјегли махом преко Илове у Вараждински генералат. Г1688 је Слатина и околна села – пуста.

Према другом попису (из 1698) било је ово мјесто за вријеме Турака као град или утврђење опасано палисадама и шанцем, у коме је била саграђена дрвена тврђава. Сада је село. За вријеме турске власти становало је овдје 70п тврђавских Турака, 8 п римокатоличких и 8 православних. Тада (1698) послије ослобођења, живе у Слатини само православни Срби.

Нажалост, није нам се сачувао попис тих Срба, као за остала мјеста, али из сумарних пописа дознајемо да је у Слатини половином 18в било око 50 српских кућа. Тај број ће расти па на почетку 20в достиже 200к. У дп18в доселило је у Слатину 25 хрватских п, а тај прилив се продужавао сталним појединачим досељавањима на ово подручје, а нарочито у Слатину…

Бакићи су 1698 уписани у сумарном попису коморских мјеста у Славонији са 35 форинти пореза као и Липовац, што указује да су то била мање насељена мјеста. У попису Слатинског котара из исте године (1698) вели се да су Бакићи насељени православним Србима граничарима и да су за вријеме Турака имали 12 српских домова. Г1734 већ је овдје било 27 српских кућа. У дп18в добили су у Бакићима превагу Хрвати, јер је између 1765 и 1768 ушло у ово село 45 хрватских п из Горског котара.

Липовац је у турско вријеме био српско граничарско село са 6к. Толико је имао и 1734, а касније је број српских с растао па је 1929 досегао 32к са 159 душа.

Уз Липовац се у попису послије изгона Турака спомиње и село Јасен, које је тада било пусто, а касније се опет спомиње као засебно село.

Буковица се у попису 1698 наводи као Буковица горња и доња, која је одувијек била село. У њему су за турског времена, дакле од половине 16в живјели Срби, који су заједно с Турцима морали да ратују против Асутрије, а сада, послије изгона Турака, ратују против Турака и држе страже на Сави. Има их 20к.

Како су у пп18в у овај слабо насељени крај досељавали махом Хрвати из западних крајева, убрзо се бројно изједначише са Србима, па их већ у дп18в и престигоше. Појединачна или мања групна досељавања продужила су се и кроз цио 19в.

Буковица горња била је сједиште парохије у коју су у 18в улазила и села Балинци, Виљево и Козице. У попису из 1755 стоји да село Буковица (горња, као седиште парохије) има 16к, а „подпарохијална села“: Буковица доња 18к, Балинци 16, Виљево 9 а Козице 10к, дакле цијела парохија 69 кућа… У сва четири села (без Козица које су тада припале слатинској парохији) било је око 1900г око 800 душа у 150 домова…

Козице су за вријеме Турака биле српско село са 6 домова граничара. И послије Турака су Козице биле чисто српско село. Г1734 имале су 9к. Између 1763 и 1768 усељено је у Козице 14 хрватских породица Горана и Личана. Спадале су у парохију Горње Буковице, као и Виљево и Балинци, али су Козице касније припале слатинској парохији. Г1929 било је у Козицама 34 српске куће са 190 душа.

Виљево је прије турског освајања припадало Буковичком властелинству, које је често мијењало господаре. Још за вријеме Турака овдје се помиње римокатоличка црква св. Андрије при којој је 1660 био жупник Тома из Чешљаковаца. Али, у попису Слатинског котара 1698 стоји да су ово село како за вријеме Турака тако и сада насељавали православни Срби, који су раније служили као турске помоћне чете, а сада се боре против њих. Има их и сада као и под Турцима 20к. То значи да су приликом великог рата римокатолици напустили Виљево, а православни остали, или се склонили у скровитије предјеле и послије изгона Турака продужили да живе овдје. Број им се у почетку није повећавао. Према попису из 1755 било је у Виљеву само 9 српских кућа. Али касније тај број расте, те 1779 има у селу 16к, 1809г 19к са 170 душа, 1869г 28к са 208 душа, а 1929г чак 47к али са 199 душа.

Лукавац је насељен Србима у 16в кад и остала села око воћинске тврђаве. Послије ослобођења од Турака био је такође чисто српско село. Према попису из 1698 у њему је било 6к чији су домаћини били: Марко Ђурђевић, Вукоман Прановић, Радојица Брисанац, Милосав Давидовић, Татомир Радошевић и Живко Грубачевић. Поред њих су у селу живјеле и двије удовице Јована и Ивана, које „немају баш ништа“. Касније ће број домова и становника расти природним прираштајем, али и досељавањем, нарочито послије ПСР кад је овамо дошло прилично досељеника и Хрвата и Срба. Г1929 било је у Лукавцу 87 српских кућа са 435 душа.

МЕДИНЦИ су насељени Србима у дп16в, али су страдали кад је крајем јануара 1660г напао ово подручје копривнички капетан Албан Грасвајн, спалио Слатину, Бистрицу, Михољац, Мељане, Мединце и Речицу, а све Србе из тих села заједно са њиховим угледним старјешином Раосавом Цветиновићем одвео собом и настанио у околини Копривнице. Током 17в поново су ојачала ова српска насеља, али их је прориједио велики А-Т рат (1683-1690) тако да у пописима из 1698 и 1702 нема детаљнијег описа села ни пописа ст, већ само податак да су за вријеме Турака ст били православни Срби, у турској војној служби, да их је било 8к и податак да је мединачки атар био опорезован са 55 форинти, што спада међу најмање сеоске пореске обавезе. Половином 18в имали су Мединци 25 српских кућа и цркву св. Петке (Параскеве), која је освећена 12.2.1747.

Вранешевци су за турско вријеме били насељени Србима. Било их је 12к, али је село при изгону Турака опустјело и тек кад је настао мир вратиле су се неке п, али немајући кућа одлазили су у Старин. Г1698 било је у Вранешевцима само 6к. Касније је тај број растао, а дана је то претежно српско село.

Сопје  је још у средњем вијеку имало тврђаву (спомиње се 1460 и 1462) и цркву Богородичину. Кад је Иван Кацијанер 1537 повео од Копривнице војску против Турака, помогао му је и српски деспот Павле Бакић, који је код Сопја 12.9.1537 потукао турску чету и неке Турке заробио. Послије неуспјеха Кацијанерове „војне“ Турци су заузели Славонију и према неосвојеним областима уредили своју крајину са низом утврђења међу којима је било и Сопје. У попису вировитичког котара 1698 стоји да је Сопје под Турцима било управно мјесто и да су у њему становали Турци, а сада живе Срби помијешани са католицима који станују у малим кућицама. Сопје је половином 18в имало 17 православних домова и свештеника, али је тада у селу већ било и 30к римокатолика и њихова црква. Овај пораст хрватског с био је посљедица досељења десетак хрватских п првих година 18в из прекодравског села Драбљенаца, које се налазило између Барча и Васла. Број прав к је касније опадао: било је у селу свега 8 прав к и 51 душа у њима, а данас је готово нестало православних, јер су одселили мехом у Михољац.

Старин су у турско вријеме насељавали Срби који су вршили граничарску службу према аустријској славонској крајини, а послије ослобођења су држали страже на Сави против Турака. И за вријеме Турака било је 8п. Тај број кућа се у каснијим временима тек незнатно повећавао да би 1929 било свега 11к са 81 православним житељем.

Мединачка парохија је ојачала послије ПСР када су услијед аграрне реформе и колонизације на бившим спахилуцима оснивана нова насеља, хрватска и српска. Срби су тада доселили и у ову парохију и створили нека нова насеља: Бобровац ?, Греда (Сопјанска Греда), Дравица ?, Дубрава (Носковачка Дубрава), Илмадвор (Илмин Двор), Мартинци (Мартинци Михољачки), Орешњак ?, Чомборје ? и Шашево са преко 200 српских домова. Добровољаца је било нешто насељено и у Чађавичком Лугу.

ГОРЊИ МИХОЉАЦ. У средњем вијеку било је ово хрватско римокатоличко насеље са црквом св. Михајла, по којој је и добило име. Пред турском најездом ово се с повукло на запад и сјевер, те су на њихова мјеста у 16в досељени ССрби из централних српских области. Тако је Михољац већ у првим деценијама туске управа постао српско насеље као и Буковица, Мељани, Бистрица, Мединци, Гаћиште и многа сусједна села. Многе српске п из тих села, које су Турци овдје колонизирали ради обезбјеђења границе и обраде пусте земље, пребјегавали су на позив аустријских официра на аустријску славонску крајину.  Тако је копривнички капетан 1600г извео из ових села велик број Срба, чиме је у многоме умањен њихов број на овом подручју. Та пресељавања била су најбројнија између 1597 и 1600г.

Под Турцима су ово мјесто, према попису из 1698 сачињавали Горњи и Доњи Михољац. У Горњем је било 12 а у Дољем 13 посједа (сесија) који су сви били пусти. Црква св. Михајла била је тада у рушевинама, али би се, мисле пописивачи, могла поправити. Иначе су и ови Срби били граничари, раније турски, сада аустријски… Има само преповља од разрушеног града који се некад звао Југовац, по коме је цио овај котар добио име Југово Поље.

Послије ослобођења од Турака порастао је у Михољцу број Срба, али много више број досељених Хрвата из крајева западно од Вировитице и слива Лоње. Тај је прилив био константан кроз цио 19в, а завршен је колонизацијом послије 1918г.

Капинци су насељени Србима кад и остала околна насеља одмах послије турске најезде пред којом се стариначко с разбјегло. За вријеме Турака било је овдје пет сесија (господарстава) која су с при наступању аустријске војске напустили и 1698 биле су пусте. У селу је била само једна скромна кућа, али су се ускоро доселиле раније или нове српске п. Још 1755г Капинци су били чисто српско насеље, а затим су се у њих почеле усељавати хрватске п, јаприје 1766 2-3 горанске, а послије и друге из западнијих страна. Тако се постепено изједначи број Срба и Хрвата у Капинцима, али су данас бројно надјачали Хрвати појачани у ДСР колонизацијом из Загорја и Далмације.

Новаци (Новаки) су насељени Србима у 16в, јер су село сс напустили пред најездом Турака. Под Турцима је овдје било 12д граничарских Срба, али су се они у ратним приликама при ослобођењу Славоније повукли на запад, те је село поново било запустјело. Кад је настао мир Срби су се поново доселили, а затим почеше у Новаке да се досељавају и Хрвати, који су поред Срба постали чисти штокавци и јекавци, иако су Србе бројно надмашили.

У горњомихољачку парохију спадају и колонистичка села Шпанат, Зидина (?) и Занош (?), која су настала послије ПСР колонизацијом бивших властелинских имања. Међу Србима је и понеки Маџар, од старих спахијских „бироша“. Шпанат је населио највећи број Срба колониста. Г1929 било их је у Шпанату у 76 домова 390 душа.

ГАЋИШТЕ је насељено Србима првих година турске управе Славонијом. Били су то граничари, али су већ првих година, заврбовани од аустијских официра, већином прешли на аустријску славонску крајину и бранили је од Турака. Зато су и у Гаћиште и у друга српска села овог краја долазиле нове групе Срба из централних српских области и Босне. Г1698 записано је да их је било 20 домова, али да је могло бити и више, јер се у атару могло створити и 40 посједа (сесија).

Г1755 било је у Гаћишту 25 српских домова, свештеник и црква св. Георгија, која је освећена 22.9.1748г…

Детковац је прије турске окупације био хрватско насеље које је тада напуштено, а затим насељено Србима као и многа друга пуста села овог краја. Колико је српских домова било у Детковцу за вријеме Турака, за сада, не знамо, али попис из 1698 показује жалосну слику. Пописивачи веле да се не могу пронаћи подаци о прошлости овог села, јер се сада у њему налазе само два становника, који су дошли са других страна. Половином 18в било је у Детковцу 6 православних и 12 римокатоличких кућа. Број српских кућа није више никако растао. Тек послије 1918г колонизирано је на пусти Детковац 56 српских п.

Наудовац спада у групу најстаријих српских насеља у овом крају. Половином 18в имао је 17 српских кућа, али је тај број постепено растао док 1929 није достигао 72 куће са 430 становника.

Оришац или Орешац насељен је Србима већ половином 16в. Они су давали граничаре, али послије ослобођења од Турака биле су у Орешцу само 2 српске п. Током 18в село је поново насељено, те је 1755 имало 18 српских кућа, али су ускоро у село почели да се усељавају и Хрвати, који су у 19в достигли број Срба, а услијед колонизације послије 1918 са доласком нових 20-ак хрватских п постали су бројчано јачи.

И гаћишка парохија ојачала је бројно послије ПСР, кад су и овамо колонизирани поред Хрвата и бројни Срби добровољци. Тада су на некадашњем спахилуку насељени Србима: Брезовица, Владимировац, Мало Гаћиште ?, Жирославље, Мајковац ? и Митровица ?. Мајковац је добио и своју цркву али је она 1942 срушена од усташа.

Мељани (Доњи Мељани – МЗ) су насељени Србима из централних српских области четрдесетих година 16в као и остала српска насеља у овом крају: Буковица, Михољац, Бистрица, Мединци, Гаћиште и др. За вријеме Турака и послије ослобођења становали су у Мељанима само православни Срби, који су били граничари за вријеме Турака, а послије ослобођења су чували аустријску границу од Турака. Било их је око 5 до 6к. Тај број је касније порастао и Мељани су почетком 18в постали сједиште парохије са црквом св. Преображења, коју је 14.2.1747 осветио пакрачки епископ Софроније Јовановић. Касније је ова црква замијењена 1793 новом зиданом црквом. Али, од друге половине 18в усељавају се у Мељане и хрватске п. Првих 10п доселило је у Мељане из Горског котара негдје између 1765 и 1768г.

Бистрица је била у турско доба српско граничарско насеље које је послије великог рата (1683-1690) и ослобођења од Турака имало 6 насељених кућа. Касније ће тај број расти и Бистрица ће 1929 имати 37 српских кућа са 180с.

Кусоње су постали српско село ускоро по паду Славоније под Турке, али је готово све њихово с 1587-1600г прешло на Крижевачку крајину. Зато је кроз цијело вријеме турске власти број кућа у овом селу био мали. 100г касније у попису Слатинског котара из 1698 пише да су у турско вријеме с овог села били Срби, који су са Турцима ратовали против хришћана, а послије аустријског освајања ратовали су с њима против Турака. И тада (1698) су у селу сами Срби. У турско вријеме било их је 5к, а ни послије ослобођења није их било више. У половини 18в била је у Косињима 21 српска кућа. Од почетка 19в дијели се ово село на Горње и Доње Кусоње. Горње Кусоње су 1929 имали 43, а Доње 34к.

П.С. 2011г у Доњим Кусоњама било је 5 становника, а у Горњим Кусоњама 13.

Цабуна је крајем 17в имала 20-ак српских кућа. Тај број је током времена порастао, те их је 1929 било 63к. Међутим, од 18в, а нарочито касније, и послије 1918 уселио се у село велик број Хрвата који су бројно надјачали Србе.

Радосавци су за вријеме Турака били српско село, али са свега 3к или нешто више. Међутим, од почетка 19в у Радосавцима се у статистикама не помињу Срби.

У мељанску парохију спадају и села Југово Поље, Пецка и Бијели Јарац.

БОРОВА  је у старини била јаче српско насеље. Док су многа српска и хрватска села на овом подручју имала по 5-6 или 10 кућа, Борова је под Турцима имала 30 српских кућа, а послије ратних неприлика тај се број 1698 смањио на 20к, да би послије опет нагло растао и 1929 достигао број од 97 домова са 482 душе. Већ рано у 18в почели су и у Борову, као и у Новаке, Детковац и Резовац, да се усељавају и Хрвати те су се у 19в бројчано изједначили са Србима. У Борови је 1756 био свештеник у чију су парохију спадала и села Резовац, Пчелић и Буданица…

Буданица. Под Турцима било је у овом селу 8 српских кућа, а у рату за ослобођење неке су опустјеле, па је било доста слободног земљишта. Зато ће број с, приливом нових п, Срба и Хрвата, постепено да расте. Док је у Буданици 1702г било 11 српских кућа, биће их 1809 31к са 236 душа, а 1929 32к али само са 181 душом.

Пчелић је под Турцима имао 15 српских кућа, које су давале граничарске војнике на турској крајини као и остала сусједна српска насеља. Сви су они пореклом из централних српских области… У Пчелићу је број Срба с временом растао и 1929 било је у 103к 582 душе.

Градина је такође под Турцима била српско граничарско село са око 12-ак кућа. У рату крајем 17в било је опустјело, али ускоро у њега долазе бивши и нови с. Г1702 било је само 5к, 1734 9к, а касније о Србима у Градини немамо података све до досељења колониста послије 1918г.

Резовац је под Турцима имао 15 српских кућа. У рату за ослобођење (1683-1690) је опустио, па се послије поново насељавао. Били су ту најприје Срби повратници, а од почетка 18в и Хрвати, који су у 19в досегли превагу над Србима.

У боровску парохију спада још и Сухопоље, варошица, у који су поједине српске п почеле усељавати од 19в, као и села колонизираних добровољаца Чемерница, Овчара ? и Хаџићево (Сврачковац) ?

ВИРОВИТИЦА је млађа православна парохија. У шематизму Пакрачке епархије за 1898 пише „Вировитица, Парохија 6 разреда. Душа 28. Парохијска црква Вазнесенија Господњег подигнута 1813. -… У парохију спадају и околна добровољачка села, насељена на спахијским имањима послије 1918г. То су на лукачком подручју: Брезово Поље ?, Рит, Дијелка, Ада, Терезино Поље, Зрињ (Зрињ Лукачки), Нетеча, Катинка и даље уз Драву Округљача и Нови Богдановац (Стара Буковица).

У самом граду Вировитици никад није био већи број православних Срба. Кад је за вријеме Турака Вировитица била административни центар, било је у њој поред Турака још 30 домова католика и 20 домова православних Срба, који су давали помоћне одреде турској војсци. Касније је у Вировитици било само по неколико српских п.

ДАРУВАРСКО – ПАКРАЧКО ПОДРУЧЈЕ „МАЛА ВЛАШКА“

Ово подручје спада међу најгушћа српска насеља у Славонији. Прије турског освајања били су овдје посједи хрватско-славонских племића. Пакрац и Раса припадали су Зрињском, Бијела Стијена Кеглевићу, Велика, Међуријечје и Сређани Надаждију, а Крештеловац Баћанију. Како су ови племићи имали својих посједа и сјеверно од Драве, они су, видећи очигледну опасност за ове славонске посједе пред најездом Турака, пресељавали своје кметове одавде тамо, преко Драве, у јужну Аустрију и Маџарску. У прољеће 1538 бан Тома Надажди пише да су његови посједи Велика и Међуречје у Славонији сасвим пропали и да су остали без иједног кмета, а други бан Петар Кеглевић, извјештава да се многи народ западно од Церника и Пожеге спрема на сеобу, јер турски мартолози упадају на ово подручје и народ се плаши и бјежи. Тако је цио овај предио остао пуст и 1544 потпуно дошао под турску власт. Турци су запосјели напуштене тврђаве у Великој, Међуријечју, Пакрацу и Чакловцу, а 1552 пале су у њихове руке и двије најјаче тврђаве у близини овог подручја, Вировитица и Чазма. Преткрај 16в били су Турци приморани да напусте Чазму и Масловину, али су с оне стране Илове задржали тврђаву у Зденцима са околином. У тој тврђави су држали стално јаку посаду.

Турске посаде нису могле да се одрже на овако опустјелом подручју. Зато су турске власти одмах приступиле његовом насељавању. За ту сврху било је најпогодније сточатско становништво, које је било мање везано за земљу и земљорадњу, за породично, насљедно господарство. Зато је овамо довођено најприје много српског сточарског (пастирског, „влашког“) с из сјеверне Босне, које је у Босну досељено већ раније под Турцима са сливова горње Дрине, Таре и Неретве. Ове досељене Србе Турци су населили махом у источно дијелу овог подручја, углавном до линије која иде од Вријеске до Батињана, па на Подборје (Дарувар), Голубињак, Сређане, Суботску, Кричке и отуда на Саву. Покушаји турских власти да населе и подручје уз Илову нису успјели, јер су то ометали иванићки и крижевачки крајишници. Тако је с обје стране Илове настао широк појас „ничије земље“, који је све до изгона Турака из Славоније остао ненасељен…

БАСТАЈИ су у старини називани Бастаси, што представља плурал од турске ријечи бастах што значи храбар, јунак.

Кад су Турци заузели ово подручје Бастаји су насељени Србима, а кад су Турци пред аустријском војском напустили Вировитицу (1684) становници овог села, осим тројице, пређоше преко Илове на аустријско подручје, 3п послије 3г вратише се и поново овдје настанише, а кад се прилике смирише повратише се многи, међу њима и доста нових породица, али су сви били православни Срби. Док их је под Турцима било 30к, сада (1702) има их 40к. Њихови домаћини су били: Васиљ Марковић, Стефан Босанац, Јован Богдан, Радоје Босанаца, Сиротан Босанац, Вукоман Николић, Милан Кнежевић, Никола Одобаша, Радоје Гашпаревић, Вук Босанац, Стојић Гашпаревић, Благо Драгић, Никола Радукић, Сава Радукић, Милић Гашпаревић, Срђа Попара, Будимир Бркић, Драгојло Кнежевић, Теодор Босанац, Раосав Попара, Иван Продановић, Божо Мачковић, Радивој Босанац, Вујан Босанац, Никола Босанац, Пантелија Босанац, Цвијо Босанац, Медо Покрштеник, Ђурађ Босанац, Вучан Ракић, Стојан Ракић, Михаило Кнежевић, Вучић Ценић, Стојан Одобаша, Вујица Марковић, Драгија Продановић и Радоња Кнежевић.

У току пп18в било је одсељавања, али и досељавања нових п, а вјероватно и промене пр, јер у једној извави о открићу и обнови манастира Свете Ане потписани су 1753 из Бастаја поред домаћина са овим старим презименима (Гвозден и Михаило Радукић, Гаврило Мачковић, Радивој Одобаша, Ђуро и Ненад Гашпаревић) још и Георгије Кончар, Јоаким Капетановић (оборкнез подборски), Драгојло Кончар, Марко Поповић, Драгивој Забрдац, Христо Цолоња, Јован Кукић, Благоје Станисављевић, Јован Милуновић, Миха Самарџија и Станоје Вучетић. У другој изјави о границама светоанског посједа налазимо и потпис Спасоје Крагујевића.

Током 18в број домова у Бастајама је углавном стагнирао, али је кроз 19в растао заједно са бројем римокатолика, те је 1905 од 3909 душа на подручју басташке парохије било само 2216 православних Срба, а 291 Хрват, 628 Маџара, 595 Нијемаца и 179 разних. Г1929 било је у самом селу Великим Бастајима 144 српска дома са 799 душа, а у Малим Бастајима 37 домова са 250 душа…

Вријеска је у турско доба била мало село са 15к, а послије изгона Турака тај број се удвостручио. Према попису од 1702 било је у Вријески 30 српских кућа, чији су домаћини били: Иван Шкрбина, Милош Манојловић, Станисав Стојановић, Радмило Мусулиновић, Благоје Ковачевић, Милић Раосављевић, Радосав Босанац, Јанко Сарачевић, Илија Раосављевић, Станивук Ковачевић, Вујица Мусулиновић, Радојица Пудалост, Јован Веверица, Вучета Радовановић, Вујица Ковачевић, Станивук Вујичићевић, Јуриша Вукомановић, Самарџија Босанац, Јанко Амиџић, Максим Врточа, Вранеш Ковачевић, Стојка Амиџић, Бор(ив)ој Босанац, Стипан Босанац, Јуриша Босанац, Милисав Босанац, Милак Босанац, Петар Босанац, Ђурађ Босанац и Јован Вучковић. На једној атестацији којом  3.6.1753 старјешине околних села потврђују међе посједа манастира Свете Ане потписани су из Вријеске Петар Гегић кнез и Благоје Станисављевић.

Село је крајем 19в повећало број домова и душа. Г1899 било је у Горњој и Доњој Вријески 52 дома и 341 душа, а 1929 било је већ 88д са 480 душа.

У атару овог села налази се манастир Свете Ане… Црква Свете Ане данас се поново налази у јако лошем стању и прети јој пропадање.

П.С. У 2011г било је у Доњој Вријески 76с, а у Горњој Вријески 42.

Кореничани су у турско доба били насељени са 30 српских п. Кад је царска војска заузела Осијек (1697) сви су кореничански с пребјегли преко Илове на аустријску Славонску крајину, те је село три године остало пусто. Тада се с вратило и 1702 већ у Кореничанима било 39к, искључиво српских православних. Њихови домаћини су били: Марко Ковар, Вранеш Вујановић, Нанко Жарковић, Стипан Цветић, Радошин Кундак, Вукоман Пеолић, Михаљ Обрадовић, Станиша Видукић, Продан Станић, Радиша Босанац, Вучко Трбуховић, Маријан Трбуховић, Берисав Трбуховић, Ђука Трбуховић, Срђа Обрадовић, Станко Вујановић, Вук Крагић, Михаило Трбуховић, Аврам Рекић, Милован Вујановић, Петко Трбуховић, Вук Трбуховић, Јован Босанац, Вучина Вујиновић, Младен Босанац, Станиша Певлић, Вук Милић, Лука Славичић, Мијат Славичић, кнез Цигановић, Ђуро Кекић, Милић Станић, Вукоман Станић, Радмило Цуцић, Стојан Виленица, Милош Виленица. Број с је растао, те су 1929 у Кореничанима биле 84 српске куће са 567 душа.

Добра Кућа. Овдје је у средњем вијеку био каштел и град на посједу који су углавном држали Нелипићи, а поједине дијелове и други хрватско-маџарски племићи све до најезде Турака. За вријеме турске власти у тврђави су по два Турчина били на стражи, а у двије куће око тврђаве становали су Срби. Када су Турци у А-Т рату напустили тврђаву, побјегле су са турском стражом и ове п. У пролеће 1700, прије Ђурђевдана населиле су се овдје 4 српске п, чији су домаћини били: Мишљен Париповић, Јован Вуковић, Сава Вуковић и Милош Добрашевић. Број домова је овдје кроз готово два вијека стагнирао, да би тек 1899 овдје било 12 православних кућа са 65 душа, а 1929г 23к са 135 душа.

П.С. У 2011г Добра Кућа је имала 15 становника.

КАТИНЦИ (Катинац – МЗ) су вјероватно, како мисли и Безендорф, средњевјековно насеље Контовци, омање властелинство племића Илочких у коме је концем 15 и почетком 16в постојао и каштел (помиње се од 1494 до 1512). Као парохијско сједиште помињу се Катинци тек крајем 19в. Пуклица, која сада припада катиначкој парохији, припадала је половином 18в у парохију у Лисичинама, а Ремовац и Цјепидлаке, па ни Катинци се не спомињу. Биће, да су и ова два села, заједно са Пуклицом спадала у парохију Лисичине, али је то мјесто у рукопису пописа Руварац означио као нечитко за шест села, међу којима су вјероватно била и ова села. Зато је црква св. Петра и Павла у оближњој Пуклици свакако касније постала парохијска црква катиначка.

Цјепидлаке су биле насељене Србима одмах послије турског освајања овог подручја. Кад је Лајбахер у споразуму са српским харамбашом Милијом изводио 1597 српски народ из овог краја у Крижевачку крајину, спаљена су успут села Цјепидлаке, Дрежник и Кусоње. Како су турске чете врло често упадале у Крижевачку крајину и пљачкали, дозлогрдило је то тамошњим српским граничарима те они 1622 упадну овамо под водством војводе Секуле Богдановића да се освете Турцима, али зло прођу. Турци убију и Секулу и готово све његове војнике и оставе их несахрањене. Тада око 500 Срба под војводама Добровојем и Вујицом пређу Илову под изговором да сахране своју браћу, упадну у Цјепидлаке и Бастаје, убију 22 човјека и опљачкају све што су могли и врате се. Иако су аустријске власти због тога негодовале, узајамни погранични сукоби и пљачке су се настављале.

Преткрај турске управе у Цјепидлакама је био 30 српских домова. Али, кад је аустријска војска заузела Вировитицу (1684) ови с побјегоше у Хрватску, преко Илове, гдје су остали двије године, а затим су се вратили на своја огњишта. Г1702 било је у Цјепидлакама 37 српских кућа. Њихови су домаћини били: Вранеш Ускоковић, Малета Микелић, Сава Поповић, Стојан Марковић, Станко Кубишић, Ђура Милиновић, Милић Петловић, Петар Грубешић, Радован Ускуповић (!), Мијат Рокић, Станко Лазаревић, Милета Лазаревић, Радосав Босанац, Лука Белац, Радосав Пелковић, Гвозден Каралић, Лазо Микелић, Вук Придок, Васиљ Зорић, Грубеша Марковић, Васиљ Поповић, Вук Ковачевић, Вучен Каралић, Петар Панић, Ђурица Иванковић, Кузман Јовановић, Продан Марковић, Секула Рајић, Нанко Иванковић, Иван Босанац, Милош Придаковић, Радојица Zutzovich (!), Радмир Зечевац, Вукобрат Марковић, Игњатија Карабинић, Угрин Угринац и Угрин Карабина. Број српских домова није даље кроз историју села много порастао. Чак је понекад бивао и мањи. Г1929 било је у Горњим и Доњим Цјепидлакама 42 српска дома са 174 душе.

П.С. У Доњим Цјепидлакама је 2011г било 3 становника старија од 55 година, а у Горњим Цјепидлакама било је 46 становника.

Поточани. У овом селу биле су у турско доба само двије српске куће. Кад су Турци 1684 напустили Вировитицу, пребјегле су и ове двије п преко Илове на аустријску Славонску крајину, те је село остало три године пусто. Кад се ово подручје умирило, село је поново насељено и 1702 било је у њему 9 српских кућа. Домаћини су били: Вукобрат Михајловић, Милак Радоновић, Јуриша Плавшић, Вукашин Плавшић, Милић Сукновић, Стојак Радоновић, Мијат Радоновић, Станивук Михајловић и Богота Вукосоглавић. Током 19в ојачано је ово село досељавањем српских п из Лике, Кордуна и Баније. Тако су Поточани 1929 имали 58 српских кућа са 451с.

П.С. Поточани су 2011г имали 70 становника.

Пуклица је имала судбину Поточана. И њени су с 1684 пребјегли у сјеверну Хрватску, те је и њихово село остало пусто. Тада су се опет вратили. Било их је 7п на челу који су били: Завиша Диковић, Грубиша Грушић, Сава Белац, Милан Самарџић, Иван Самарџић и Стојан Босанац. Природним прираштајем и новим досељавањем тај број је у 19в порастао, те је 1929г у Пуклици било 52 српске куће са 394 душе.

БРЕСТОВАЦ (Даруварски Брестовац – МЗ) је старо насеље. Прије турског времена, већ од 1300г па све до најезде Турака, била је у његовој околини римокатоличка црква св. Маргарете, али како се с пред Турцима повукло на сјевер и запад, опустјело је и село и црква. За вријеме турске власти доселили су се овамо нови с православне вјере. Из пописа из 1702, дакле послије ослобођења од Турака, дознајемо да су се ти с пред крај турске власти разбјегли на разне стране, а послије изгона Турака поново се скупили 1700г и изградили ново село Брестовац у великим шумама Гаревице. Неки су се населили и у Подборју (Дарувару). У Брестовцу су 1702г биле 23к, све српске православне чији су домаћини били: Радак Цуција, Сава Мателино (!), Станко Видаковић, Тадија Босанац, Милоје Босанац, Илија Матић, Марко Вукосављевић, Вучан Босанац, Милосав Неоковић, Гвозден Босанац, Иван Богданић, Милош Кнезовић, Вукосав Босанац, Радосав Манојловић, Радосав Богавац, Станко Бошњак, Радојица Ружичић, Богоја Босанац, Стојан Радуловић, Радосав Жутинић, Стојан Босанац, Сима Лавач и Негомир Малековић.

Према попису од 1755 било је у Брестовцу 35 српских кућа, а у селима која су припадала брестовачкој парохији нешто мање: у Имсовом селу (данас Имсовац) 19к, у Кончаници (Кончино Поље) 25, а у Шибовцу (који ће касније припасти дољанској парохији) 7к. Срби настањени у овим селима, као и они су суседним насељима (Тројеглава, Крештеловац, Говеђе Поље и Уљаник), доселили су из Босне, о чему свједоче и бројна презимена Босанац и Бошњак. Нешто их је дошли и из околних старијих српских насеља. У попису из 1702г као домаћини ових седам кућа од којих је настало село Шибовац, јер га раније није било, уписани су: Јовица Ковач, Секула Панић, Сава Конаторовић, Вукоје Филиповић, Станко Бошњак, Мијат Бошњак, Симо Бошњак. Три од ових 7п дошле су из Подборја, а 4 из Босне. Сви су били православне вјере и крчећи шуму стварају поља.

Касније у 19 и 20в, почели су се овамо досељавати и бројни Хрвати римокатоличке вјере, махом Загорци и Пригорци и нешто Горана.

Уљаник је настао као ново насеље послије изгона Турака из Славоније. У попису из 1702г вели се да се село налази у великим шумама Гаревице, гдје раније није било села. Нови досељеници дошли су из Босне 1700г, прије Ђурђевдана. Сви су били православне вјере и живјели су у 11 кућа, чији су домаћини били: Станиша Трговчевић, Милин Мајстор, Вујица Петровић, Милак Милић, Вук Срдана, Милак Радошевић, Јанко Вукојевић, Марко Степановић, Станиша Радојић, Лазо Подравац и Милић Бојчић.

Епископ Софроније осветио је 15.1.1747 и „на ново основану“ од дрвета 1745 саграђену цркву св. Лазара у Тројеглави, гдје је 1755 било 26к, док је Уљаник у то вријеме имао већ 40 српских кућа. Говеђе Поље је половином 18в имало 15 српских кућа. Тај број се постепено повећавао, 1929 биле су 44к са 260 душа. Сређани у броју домова нису напредовали. У попису из 1702 дознајемо да се у Сређанима, изван села налази у рушевинама римокатоли црква св. Матије, коју су звали Среда, те је по њој и село добило име. Око 1650 била је овдје, гдје је сада село, пустош и шума. Тада дођоше први досељеници Митар Петровић и Вукадин Јовић и почеше крчити шуму, стварати оранице и ливаде и градити куће, те и други за њима овамо дођоше. Она прва двојица никад нису напуштали своје куће, а као „харач“ давали су генералату по два камена соли. Око 1697 населише се овамо Срби из разних крајева и 1702 било их је 25 домова. Сви су били православни. Њихови домаћини звали су се: Митар Петровић, Вукадин Јовић, Герман Врбачовић, Максим Цицвара, Радоша Вранешевић, Станиша Богдановић, Стојан Јовићић, Теодор Драгосовић, Јуриша Вукадиновић, Јовица Вучковић, Мијат Радишић, Вучета Васиљевић, Вучина Мирковић, Радосав Дулић, Никола Степановић, Вукашин Маслеша, Милиша Доброваговић, Радосав Широња, Вукман Бошњак, Марко Николић, Милош Милићевић, Вучен Вукомановић, Стефан Бошњак, Радивој Бошњак и Милисав Перенчевић.

Крештеловац је половином 18в имао 30 српских домова, али се тај број касније смањио. Г1745 саграђена је овдје црква Успенија Богородице, која је као „светиња“ била у великом поштовању код околног народа све до данас…

БИЈЕЛА је сједиште парохије манастира Пакре, у коју спадају и села Марковац, Борци (у народу Борки) са засеоком Гламочани, Пакрани и Заиље. У попису из 1702 пописани су заједно Пакрани и Бијела. Пописивачи су забиљежили да православни с у току протеклих бурних времена за вријеме турске власти и у годинама изгона Турака нису никад напуштали своја села, него су остајали у њима стално. Тада (1702) било их је у оба села 28к. Њихови су господари били: Гвозден Вукдраговић, Јован Комљенић, Вук Драговић, Стојин Бановић, Куат (?) Бановић, Сава Векић, Јанко Комљенић, Симо Комљенић, Сава Јуришић, Вук Милошевић, Цвијо Хасенић, Гвозден Радмиловић, Петар Јелечић, Мртоша Божић, Миливој Божић, Марко Босанац, Лазо Радовалић, Ђурица Ратковић, Милош Малинац, Радмило Ђурић и Радован Сладочић.

Бијела и Пакрани, који су 1702г имали заједно 28 домова, умножили су постепено и број домова и број житеља, тако да је послије 200г (1929) сама Бијела имала 60 српских домова са 328 душа, а Паркани 72 дома са 442 душе.

П.С. Бијела је 2011г имала 53с, а Паркани 116.

Тако је бројно напредовало и село Борки. Оно је 1929 имало 167 српских кућа са 920 душа, а 1702 било је само 20 кућа, чији су домаћини били: Игњатија Бацетић, Вучој Бацетић, Степан Зоројевић, Иван Негомировић, Степан Миросављевић, Радошин Николић, Срђан Зоројевић, Милован Милосављевић, Милан Вујић, Михаило Вучићовић, Гвозден Николић, Лука Поповић, Радошин Дујановић, Радан Митровић, Вранеш Николић, Вујин Дујановић, Милин Вукасовић, Васиљ Марић, Јанош Верисавловић. Пописивач додаје да ово село никад није опустјело, као нека друга села у бурним временима турског периода.

П.С. Доњи Борки су 2011г имали 59с, а Горњи Борки су били без становника.

Марковац је и под Турцима и 1702 имао свега 8 кућа. Све су то били православни Срби: Петар Јечменица, Вучин Јечменица, Божо Грујић, Марко Јечменац (!), Добросав Которац, Ђурица Вукмировић, Момо Јечменац и Вук Ковач. Број тих с растао је природним прираштајем, нарочито у дп19в, тако да је 1929 било у Марковцу већ 77 кућа са 528 православних душа.

П.С. У 2011г Марковац је имао 80 становника.

СИРАЧ у долини ријеке Бијеле, од давнине је био знаменит град. До пред крај 15в био је он у посједу племића Зенишћанских, а кад су они пали у немилост добили су Сирач Кастелановићи. У њему се 1501 помиње римокатоличка црква Свете Богородице. Све је то пропало и напуштено приликом турске најезде. Старосједилачком с и племићима није преостајало друго већ или да селе пред Турцима на сјевер и запад или да пристану уз Турке. Прелазили су на ислам чак и понеки племићи (Светачки, Море и др) па и цијела села кметова (Велика). Прелазника на ислам могло се касније наћи у утврђеним насељима Пакрацу, Сирачу, Великој и Бијелој Стијени. Све остало од старинаца одселило је. Зато „у другој се поли турскога владања на том земљишту не налази друго с него само муслиманско у тврђевним насељима и досељено српско по селима. Само се четрдесетак родова сс католичке вјере одржало у околини Пакраца“.

У попису који је сачињен 1702, дакле ускоро послије изгона Турака из Славоније, стоји да су у сирачкој тврђави становали само 4 турска официра: диздар Јусуф-ага и капетан Омер-ага, Ибрахим-ага и Цуто. Остали Турци становали су у вароши у 40к… Тадашњи с, сви православни Срби, досељени из разних мјеста, живе у 57 кућа чији су домаћини: Теодор Милићевић, Мато Маркосиновац, Јакша Бошњак, Радан Слепчевић, Цветко Кркача, Јован Ивановић, Никола Колабић, Милин Колабић, Петар Мајсторовић, Кавело (!) Ковачевић, Радосав Сличовић (Слепчевић?), Никола Лазић, Равица Миланковић, Ђура Вукотић, Радуо Мајсторовић, Новак Вујичић, Благоје Јанић, Милован Доброкислил (!), Радован Јагић, Милисав Кнезовић, Радан Мркшић, Вукој Предавец, Петко Драгомировић, Јован Огњановић, Михаило Вуковић, Митар Милић, Стојан Милић, Васиљ Грубешић, Вукоман Скороселил (!), Радован Милејовић (можда Милојевић), Никола Прчинић, Ђуко Харамбашић, Милован Прчинлија, Милиша Милићевић, Милош Грујичић, Божа Грујичић, Љубоје Томић, Стојан Боздаловић, Вајосин (можда Вајо син) Тадомир, Предоје Милетић, Лазо Милићевић, Тодор Рајичић, Стојић Симић, Пантелија Јовић, Срђан Радовановић, Видак Ковач, Цвијо Јанић, Тадомир Додић, Ранисав Босанац, Радојица Продановић, Марко Мишлин, Вучен Вукотић, Вукадин Рајновић, Радосав прекогорац, Милета Ковачевић, Стефан Пецикоса, Савица…

Крајем 18 и почетком 19в мијења Сирач своју етничку физиономију. Око 1776 доселило се у Сирач 40-ак хрватских п из Горског котара од којих су неки основали и село Орашје. Друга група од 20-ак хрватских п дошла је из Лике. Док су неки Срби одселили у Војну крајину, доселила су овамо четири српска рода из Босне: Алојевићи, Гавриловићи, Сњеговићи и Вујићи. Али највећу промјену у етничком саставу сирачког с извршило је досељавање римокатоличких п из Аустрије, Моравске и Маџарске. Међу њима су п: Кир, Венцл, Милер, Хамп, Гетлихер, Хајда, Фогл, Крајцар, Мир, Хинкелман и Чапек. Кад је гроф Тикери купио овај посјед од Јанковића и отпочео изградњу жељезничке пруге и експлоатацију шума и каменолома, доселио је он још 30-ак ових странаца, чиме су православни Срби остали у мањини.

ДАРУВАР се у старини звао Подборје. Било је то имање кнезова Нелипића, власника Добре Куће, који су изнад Топлица имали утврђен дворац, који се у листинама 1481, 1484 и 1500 спомиње под именом „Бор“, по чему су ова насеља испод њега добила назив „Подборје“. Према томе је име Подборје у 15в и касније вриједило за три данашња насеља: град Дарувар (раније Топлице, под Турцима Илиџа), Гори и Доњи Дарувар. Своје ново име, Дарувар, добило је Подборје тек у 18в, кад је гроф Антун Јанковић 1745 купио од краљевске Коморе дио сирачког властелинства у коме се налазило и Подборје. Како је у Јанковићевом грбу био насликан ждрал (маџарски –дару), назвао је овај властелин свој велељепни двор, који је подигао у Топлицама, Дарувар (Ждраловград), те је и у дипломи царице Марије Терезије од 28.2.1765, којом она Јанковићу даје предикат „даруварски“, ово мјесто названо castrum Podborje aliter Daruvar. Тако је ново име потврђено с највишег мјеста.

До доласка Турака становали су на том подручју Хрвати („Словинци“) римокатоличке вјере, али се ово с пред турском најездом селило на запад, у Међимурје и у Градиште у Аустрији, на посједе Зрињског и Баћанија. Најјаче исељавање било је 1540 кад је Фрањо Баћани из оближњег Крештеловца изселио своје кметове на своја имања око Gussing-a у Бургенланду у ЈИ Аустрији. Тако је крај између Илове и Папука сасвим опустио. Мањи дио старинаца који није одселио махом је прешао на ислам.

На опусјела земљишта доводили су Турци нове досељенике из Босне, чији су преци тамо доспјели с југа, с горњег слива Дрине, Таре и Неретве. Међутим, ово густо Србима насељено подручје није било од користи само Турцима. Команданти аустријске Славонске крајине, с оне стране Илове, упадали су прије и послије 1600 у ово подручје, одводили одавде веће или мање групе Срба и од њих стварали своје граничарске посаде. Неки од ових досељеника давали су својим новим насељима имена оних насеља која су у „Малој Влашкој“ напустили. Тада су потпуно опустјели Подборје (данашњи Дарувар), Дољани, Миљановац, Сређани, Карановац, Врбовац и многи други. Када су Турци 1660 почели поново да насељавају ова села, она су већ сасвим зарасла у велике шуме које је требало крчити.

У попису обављеном 1702 каже се за Подборје да је много година било пусто, а да је прије 40г (дакле око 1660) поново насељено…

Тада (1702) послије ослобођења од Турака у Подборју живе искључиво православни Срби у 51 кући чији су домаћини: Вучић Радоловић, Лазо Ковачић, Јанко Ковачић, Вучета Поправак, Вучан Поправак, Мирко Божић, Марко Божић, Ђуко Обрић, Вук Куцореп, Сладоје Вукојевић, Радивој Жутинић, Лазо Жутинић, Игњатија Жестић, Стипан Митровић, Радоња Миодраговић, Драгосав Поповић, Станиша Белић, Филип Плавшић, Јован Перић, Сава Радмиловић, Субота Милаковић, Станисав Перић, Јаћим Германовић, Теодор Петровић, Јован Чевргало, Радивој Грк, Вук Драгосављевић, Радосав Драгосављевић, Радотиња Раодта, Станко Пазаровић, Милош Поправак, Лазо Лончаревић, Милисав Радусин, Радован Гроздиновић, Петар Михајловић, Трифун Босанац, Малиша Бошњак, Тадимир Босанац, Милко Малетић, Пајо Босанац, Петар Босанац, Станиша Босанац, Тиомир Босанац, Никола Бошњак, Гвозден Бошњак, Никола Бошњак и Марко Чевргало.

Прва православна парохијска црква на подручју Подборја била је црква св. Илије у „Горњем Подборју“ данашњим Дољанима…

У Дарувару је већ половином 18в постојала српска вјероисповиједна школа…

Чињеница да су сви ученици даруварске српске школе 1784 били сељачка дјеца указује да у „трговишту“ још није било српских с. Тек касније ће доћи у Дарувар, поред хрватских, маџарских, њемачких, чешких и јеврејских трговаца и привредника и поједини Срби, који ће држати у својим рукама и добар дио капитала. Ту се истичу у 19в и касније трговачке п Добровић, Јовановић, Милојевић и други. Већина српског с живјела је у селима која су се налазила на периферији града. Богдан Стојсављевић дао је врло сликовит приказ села Подборја, садашњег Горњег Дарувара, у 19в и указао како је дошло до нове етничке ситуације усљед досељавања Чеха у ова до тада готово чисто српска насеља.

Батињани су у 18в спадали у дољанску парохију. Послије ослобођења од Турака записано је 1702 да су прије 20г с овог села пребјегли у Хрватску (у Вараждинску крајину), је је село 6г остало пусто, а затим је село опет насељено. За вријеме турске власти бивало је овдје 20,15 или 10к српских, а сада (1702) има 24к, такође српске православне, чији су домаћини: Вучета Рашетић, Гаја Сотоница, Радомир Делалија, Војин Сотоница, Лазо Поповић, Симо Љубојевић, Боромиса (!) Станић, Драгослав Слепац, Јован Шимонић (Зимонић?), Дако Делалија, Угрин Ерић, Никола Рашетић, Радосав Рашетић, Станко Туђан, Вукоман Полугић, Божа Наранџић, С(о)тоница Грујица, Станко Зделаровић, Милисав Босанац, Радован Рашетић и Дака Пеолић. Католика није било. О њиховом животу овдје у предтурско вријеме свједоче развалине велике католичке цркве, која је вјероватно припадала темпларима. Још и тада се видио високи торањ и велики шанац око ове цркве.

Половином 18в било је у Батињанима 30 српских кућа. У селу је постојала и православна „подпарохијална“ дрвена црква св. Димитрија, која је основана 1734г.

Врбовац се спомиње тек у турском времену. Половином 18в, негдје око 1660г, вели пописивач, дошли су овамо житељи Подборја, крчили шуме и овдје изградили село, гдје га раније није било и од тада у њему живе. Г1702 било је у селу 9д, чији су домаћини били: Радован Кацуреп, Миланк Кацуреп, Радивој Кацуреп, Ђуро Ковачевић, Радован  Огњеновић, Милосав Ратковић, Вукадин Сукуловић, Младен Коцуреп и Младен Кованац чија имена и презимена сведоче да су били Срби.

Врбовац је бројно споро напредовао. Половином 18в имао је 10к, послије 100г тек 17-18к, крајем 19в имао 34к, а 1929г 52к са 321 житељем.

ДОЉАНИ су такође имали бурну историју откад су на ово опустјело подручје половином 16в доселили Срби. Већ око 1600г остало је ово село пусто, јер су његови нови српски досељеници прешли на хришћанску страну преко Илове. И нови досељеници нису се овдје дуго скрасили. Око 1660 село је поново опустјело, те су се овдје постепено досељавали нови досељеници са разних страна. Сви су они били православне вјере и 1702 биле су 22 куће чији су домаћини били: Михаило Малић, Марко Поповић, Васиљ Гачић, Срђан Теодоровић, Станиша Мајић, Лука Блажић, Милић Мајић, Игњатија Радоловић, Станко Мајић, Сава Лашагић, Радован Бошњак, Степан Поповић, Милинко Мајић, Ивио (!) Бошњак, Вуковој Бошњак, Секула Бошњак, Вуковој Бошњак, Теодор Бошњак, Вујан Бошњак, Вукашин (или Вукосав) Бошњак, Радован Николић, који је раније био војвода. Половином 18в имали су Дољани такође само 22к. Тај број се касније незнатно увећао и тек је у прелазу из 19 у 20в порастао. Дољани су 1929 имали 50 српских домова са 307 душа.

Шибовац је настао по изгону Турака. У попису од 1702 стоји да су ово село његови с саградили прије 7г, а раније ту није било села. Три нова досељеника дошли су са својим п из села Подборја (Дарувара), а 4 су дошла из Босне и сада ових 7 српских п, које су крчевином од шума направиле њиве, живе у својим домовима чији су д: Јовица Ковач, Секула Панић, Сава Конаторовић, Вукоје Филиповић, Станко Бошњак, Мијат Бошњак, Симо Бошњак. Касније се број кућа постепено али незнатно умножавао, а 1929г биле су 24к са 177 душа.

Голубињак је такође под Турцима имао немирну прошлост. И његови српски с, као и они из сусједних села, селили су више пута у Крижевачку крајину. Тако су прије покрета турских трупа према Бечу (1683) с овог села напустили своја огњишта, село је опустјело, а они преселише у Крижевачку крајину. Пет година провели су тамо, па се онда вратише. У турско вријеме било је 6к, све православних, а сада има 10к чији су домаћини: Стефан Везмаровић, Мишљен Дражетић, Сава Мијачић, Милан Радивој, Теодор Гвозденовић, Миливој Радотић, Јанко Везмаровић, Ранисав Радотић и Станко Јеремић.

Голубињак је половином 18в спадао у парохију тројеглавску и имао је 14к. Ни до данас није тај број порастао. Г1929 имало је ово село 17к и у њима 110 душа.

Кип је дијелио судбину околних села. И његови с, православни Срби, пребјегавали су у Крижевачку крајину и враћали се. Последњи пут било је то пред велики А-Т рат. Записао је пописивач 1702г, дакле око 1680 да су становници напустили ово село. Под Турцима било је у Кипу свега 5 православних кућа, а послије рата (1702) било је 12к чији су домаћини били: Иван Чалић, Ивић, Грујић, Новак Вуковић, Вучан Мирковић, Милић Јаничовић, Вукашин Бошњак, Илија Чалић, Мике Маленовић, Ристивој Бошњак, Лазо Бошњак, Вучан Ромић и Кузман Гојковић…

Карановци (?) су под турском влашћу били српско село.  Још око 1660 била је то пустош зарасла у шуме. Тада су долазили људи, крчили шуме и ту се насељавали. Сви су били православни. Године 1702 било их је 7к чији су домаћини били: Богосав Драголовић, Гвозден Штековић, Радивој Јовановић, Јанко Курић, Станко Митровић, Цвијо Јовановић, Иван Вајчић.

Међутим, број кућа није се мењао, а око 1760-1770 нестало је Срба у Карановцима.

Миљановац. Ово село населили су православни Срби почетком дп17в. Пописивач из 1702 каже да су прије 40г долазили у овај ненасељени крај, сав зарастао у шуме, људи са разних страна, крчили шуме и овдје се настањивали и остали да живе. Те године (1702) било је у селу 19к само православних, чији су домаћини били: Максим Мркаљ, Лазић Вучић, Стојић Срнић, Вујица Радошевић, Милосав Јанковић, Милован Јовановић, Михаило Николић, Стеван Храстовић, Станко Андрић, Илија Ивић, Михаило Лосац, Маријан Брдар, Рајко Радовановић, Пејо Марјановић, Вук Миличић, Илија Чипчија, Божо Ђерић, Костадин Станковић и Милан Чипчија.

Број кућа ће се умножавати тек крајем 19 и почетком 20в, али ће п бивати са све мање чељади. Тако док је 1839 било у 17к 270 душа, 1929 у 38к само 260 душа. Економски фактор је утицао на диобу породичних задруга и на смањење наталитета.

ГРАХОВЉАНИ  се не спомињу у пописима насеља овог краја по изгону Турака…

Може се према томе узети да је Срба у оном првом досељењу послије 1544 на то земљиште дошло 1500-2000 породица. По том броју одмах су, како су ту насељени, били најјаче с на том тлу… те се стога тај крај по њима и назвао Мала Влашка… Услијед ове и сљедеће сеобе која је изведена 1600г становништво Граховљана се умањило, готово нестало. Тек око 1680 почела су се ова опустјела села насељавати. Ново српско с дошло је и овог пута из Босне.

П.С. У Доњим Граховљанима је 2011г било 33 становника, у Горњим 8, а у Средњим Граховљанима није било ни једног становника.

У ову парохију спадали су половином 18в Граховљани са 32к и Дереза са 25к. У 19в припао је граховљанској парохији у Сирач са црквом Успенија Богородице.

Дереза је старо насеље, али је приликом најезде Турака опустјело. У попису од 1702 вели се да је Дереза, од времена кад су Турци одатле протјерали Маџаре, остала пуста и тек око 1660, као и сусједна насеља, насељена новим с из разних крајева. Тада у селу има 5к католика и 16к православних. Међутим, у списку има 23д, па је тешко утврдити који је од ова два броја тачан. Домаћини су у селу били: Милосав Комљеновић, Милић Гаћеша, Радосав Комљеновић, Лазо Гадић, Добровој Вуковић, Мартин Schrio (?), Вукман Васиљевић, Јован Бјелац, Стефан Марјановић, Иван Бошњак, Петар Јаковић, Петар Вукадиновић, Марко Бужиловић, Новак Марковић, Илија Бабић, Радак Бошњак, Станивук Бошњак, Цвијо Бошњак и Радивој Германовић.

П.С. Дереза је 2011г имала 13 становника.

Граховљанска парохија је у ова три села 1898г имала 1.177 душа. Тај број ће ускоро порасти те ће у овој парохији 1905 бити 211 српских домова са 1423 душа, а 1929 297 домова са 1954 душе.

П.С. У 2011г у Граховљанима и Дерези било је укупно 54 становника

КАМЕНСКА парохија се простире на земљишту између извора Пакре и Орљаве. На томе подручју су око Каменскога и Вучјака у вријеме турскога проваљивања нестали сс Хрвати, и на њихово су мјесто доселили Срби. Каменско је било старо утврђење у коме је била сада стационирана турска посада. Око града су се формирала српска насеља, од којих су припадала овој парохији Вучјак (Каменски Вучјак – МЗ), у коме је првобитно (до 1858) било сједиште парохије при цркви св. Илије, затим Сажије, Шеовци (Каменски Шеовци – МЗ), Стријежевица, Ахматовци (Аматовци – МЗ), Богдашићи(Богдашић – МЗ)  и Мијачи, који су представљали готово скуп засеока, који у ствари чине једно село разбијеног типа.

Вучјак је и за турско вријеме и послије био насељен православним Србима. Приликом пописа 1702 у Вучјаку су нађене 24 српске куће чији су домаћини били: Јуриша Вукашиновић, Страхиња Цветковић, Грубиша Остојић, Радомир Вујасин, Остоја Рајчевић, Богосав Мариновић, Секула Мариновић, Живко Мариновић, Симо Обрадовић, Миливој Михајловић, Радоја Видаковић, Милосав Јанковић, Радосав Михајловић, Радунко Станковић, Вучета Огњановић, Милован Пухаловић, Лазо Ковић, Живко Ковић, Милисав Живковић, Васиљ Хромић, Драгић Ивановић, Вукосав Драгојевић и Стеван Терзија.

П.С. у Каменском Вучјаку је 2011г живело 6 становника старијих од 65 година.

И у осталим насељима испод Каменграда живјели су за вријеме Турака и послије њих искључиво Срби (изузев Сажија, у којима су у турско вријеме становали Турци, а послије њиховог изгона православни Срби). За вријеме пописа 1702г били су у појединим селима сљедећи домаћини са својим п:

Сажије: Вучета Михајлија, Петар Михајлија, Станислав Бакрач, Вујчета Бакрач, Смољан Торбица, Марко Вуковић, Радосав Михајлија, Остоја Бошњак (станар) и Ристивој Секулић.

П.С. У Сажијама 2011г је било 15 становника старијих од 20г.

Шеовци: Радосав Степановић, Драгић Мајсторовић, Ђуро Илијић, Живко Вукосављевић и Богосав Торбица.

П.С. У Каменским Шеовцима 2011г није било становника.

Стријежевица: Васиљ Николић, Драгојло Стојчевић, Секула Радојичић, Радован Стојчевић и Субота Браничевић.

П.С. У 2011г у Стријежевици је било 9 становника старијих од 25г.

Ахматовци: Стојин Стојчевић,Радован Стојчевић, Вучић Богдановић, Милан Радивојевић, Петар Радивојевић и Илија Богдановић.

П.С. У Аматовцима 2011г није било становника.

Богдашићи: Јанко Вукановић, Вујасин Вуковић, Радосав Продановић, Радосав Милетић, Радован Тудомовић, Стојић Милојевић и Мирко Клапсић.

П.С. Богдашић 2011г није имао становника.

Мијачи: Божо Драгојевић, Станко Милојевић, Саво Бошњак и Триван Бошњак.

П.С. Мијачи су 2011г имали 18 становника, без млађих од 10 година.

У Забрђу, између извора Орљаве и Пакре, било је српских насеља већ у 16в, али су ти Срби углавном прешли 1587 у Крижевачку крајину. „Иза њих је остало на том тлу тек неколико п у два три села. По типичним се презименима: Цикоте (7с 2011), Цицваре (0с 2011), Кричке (19с преко 55г), Пргомеље (1с преко 75г), Рогуље (3с, преко 30г)види, да су нови досељеници дошли струјом из ЈЗ крајева прелазећи поред Динаре и преко Бјелајскога поља. На то земљиште Хрвати нису ни улазили осим неколико п у дп19в. На њему је од турскова времена па до данас чисти штокавски јекавски говор“, вели Павичић.

БУЧЈЕ. На Бучју (17с преко 45г) и околним селима: Бранежац (Бранешци 48с), Ожеговић (Ожеговци 34с преко 25г), Грђевица (? Главица 12с), Јакобовац (? Јаковци 0с), Кричке, Пргомеље, Поповци (10с преко 45г) , Будићи (Мали Будић 2с, Велики Будићи 4с) , Котурић (11с преко 25), Цикоте, Рогуље, Бјелајци (0с), Тисовац (4с преко 30г), није у великом одсељавању Срба крајем 16в у Крижевачку крајину нестало Срба, јер је био сталан прилив с југа.

КУСОЊЕ су као и околна српска насеља насељени Србима већ почетком дп16в, али су ти први досељеници већином прешли 1597-1600г у Крижевачку крајину. К онима који остадоше долазили су нови српски досељеници и њихов је број растао, те их је половином 18в било у Кусоњама 40к (2011г 308с), у Драговићу 20 (2011 64с), у Шуметлици 15 (Доња Шуметлица 6с а Горња Шуметлица 65с) и у Липовцу 5к (2011 0с)…

Број с је неко вријеме стагнирао, а у дп19в и почетком 20в нагло порастао. Тако су 1929г биле у Кусоњама 143 српске куће са 943 душе, у Бруснику 44к са 456 душа (19с 2011), у Драговићу 49к са 383 душе, у Липовцу 27к са 224 душе, у Шуметлици 81к са 578 душа, у Чакловцу 13к са 69 душа и у Шпановици 1к са 5 душа (23с у 2011).

 13.8.1942 усташе су извршиле страшан покољ Срба у кусоњској цркви из села Кусоња, Драговића и Чакловца, па затим цркву запалили. Било их је 460. Не зна се број покланих, јер су они, као и многи полуживи и живи људи, жене и дјеца побацани у два оближња бунара. Оне које нису поклали или живе у бунаре побацали, отпремили су у логор смрти у Старој Градишки или у логоре у Њемачкој.

ТОРАЊ (75с 2011) се налази СЗ, али близу Пакраца. У 18в улазило је ово село у састав Пакрачке парохије, али је касније постало сједиште засебне парохије у коју су ушла још и села Батињани и Обријеж (Доњи Обријеж 235с, Горњи Обријеж 81с).

Торањ је насељен Србима послије ослобођења од Турака (1691). Ти Срби су „дошли већином струјама из Босне, а нешто из Крижевачке крајине (у Кукуњевцу). Том су приликом српски досељеници настанили на ничијој земљи Кукуњевац (233с 2011), Торон (Торањ), Бујавицу (33с), Јагму (41с) , Ловску (9с), Суботски град (Стара Субоцка 502с, Нова Субоцка 713с, Субоцка – Липик 12с), Ливађане (Ливађани 7с), Корита (9с), Грабовац (Нови Грабовац 14с), а дали су повећи број п Суботској, Кричкама (23с), Скендеровцима (187с) и Рогољима (Доњи Рогољи 40с, Горњи Рогољи 26с). У попису 1755 било је Срба на том подручју 369к према 50 колико их је било последњих година турскога господства.

ПАКРАЦ (у старини Pekrec или Pekec) је стари град са тврђавом и властелинством. Често је мијењао господаре. У 14 и 15в он је у власништву фратара Ивановаца, управо њиховог приора врањског. У 16в до пада под турску власт, за 20г промијенио је Пакрац пет господара, јер је опасност од Турака била све очигледнија. Почетком 1541 даровао је краљ Фернинанд Хабсбуршки пакрачку тврђаву Ивану и Николи Зрињском и додијели им уз то помоћ од 1000 форинти, јер је Пакрацу придавана велика улога у одбрани западне Славоније. Али, све је било касно и узалудно. Пакрац је 1543 био напуштен, а сљедеће године запосјели су га Турци…

У вријеме турске власти Срба је било не само у селима око Пакраца, него и у самом граду гдје су служили као помоћни одреди турске војске. Ови Срби су били у тежем положају од оних у расутим сеоским насељима, јер су били стално Турцима на оку. Кад су 1587 и 1600г изведене оне масовне сеобе Срба са овог подручја у Крижевачку крајину, пакрачки Срби нису могли да у њима учествују. Зато се у Пакрацу одржало најјаче српско насеље у овом крају све до краја турске власти. Послије истјеривања Турака долазе Срби у овај крај из Босне и аустријске Славонске крајине. У попису од 1724 било је на овом подручју 106 српских кућа, без Пакраца, у коме их је било 80-ак. У селима која су 1755 припадала пакрачкој парохији било је 128 српских кућа: у Клиси 16 (2011 73с), у Батињанима 13 (38с), у Јапагама 12 (174с), у Скендеровцима 22 (4с), у Обријежи 22, у Крагују 15 (77с) у Бруснику 9 у Шеовици 18к (307с). У самом Пакрацу било је 1755г 100 српских кућа, а хрватских 75, те су Срби и у граду били бројнији од Хрвата, али још само неко вријеме у 18в, а затим су их Хрвати непрестаним досељавањем претекли и у том се положају налазе и данас.

КУКУЊЕВАЦ су населили Срби 1691г. У попису из 1702 пише да на овом мјесту никад раније није било села. Биле су само шуме. Прије 10г дођоше садашњи досељеници православне вјере из Крижевачке крајине и настанише се овдје. Живе у 41к чији су домаћини: Никола Угринић, Никола Томашевић, Стојан Декленица, Милан Вранешевић, Стојак Остојић, Тадија Вукашиновић, Јанко Вукашиновић, Никола Предојевић, Владислав Дражић, Драгивој Драгосављевић, Вукосав Сенић, Симо Литеница, Тодор Човић, Гоја Поповић, Радојица Комљеновић, Радосав Јарић, Мијат Сладовић, Вукоман Човић, Ђуро Босанац, Стојић Вијичић, Станивук Марјановић, Радосав Букевић (Буквић?), Станко Јогоновић, Васиљ Терзија, Малета Јелић, Мијат Жарковић, Божо Петровић, Симо Грујић, Вук Науковић (Новковић?), Лука Раделић, Јоксим Барјактаровић, Лепоја Ковачевић, Јован Старац, Јован Марић, Милосав Марић, Јуко Милановић, Ђука Радивојевић, Станиша Старац, Илија Старчевић, Ђуко Дражић и Марко Бошњак.

Половином 18в имао је Кукуњевац 37 српских кућа и своју дрвену цркву св. Параскеве (Петке), која је освећена 20.10.1745.

ЧАГЛИЋ (Доњи Чаглић 266с, Горњи Чаглић 19с) је у турско вријеме био насељен Србима. Међутим, стоји у попису из 1702 да је царска (аустријска) војска заузела Пакрац, Сирач и друга утврђена мјеста, а с Чаглића пријеђоше у Хрватску (Крижевачку крајину) па је село 1г остало пусто… Под Турцима је у селу било 20 православних кућа, а послије коначног изгона Турака има 19к, чији су домаћини:  Драгић Гашпаровић, Милоје Гашпаровић, Вук Шурдић, Милић Гашпаровић, Марко Мандић, Иван Синаковић, Ђурко Мандић, Станко Лозић, Вукоман Вујић, Вучан Вујић, Лука Вајић, Теодор Вујић, Ђура Ивановић, Јован Вукадиновић, Степан Остојић, Андрија Гашпаревић, Милисав Миловановић, Радивоје Божић и Теодор Драгојевић…

У то вријеме, половином 18в, било је у Чаглићу 30 српских кућа. У остала три села, која су припадала овој парохији било је у Ковачевцу 18, у Бјелановцу 12 и у Буковчанима 8к. Природним прираштајем и досељавањем тај број је порастао и 1929г било је само у Чаглићу 114 српских кућа са 589 душа, у Бјелановцу 39к са 237 душа (12с у 2011), у Буковчанима 34к са 214 душа (17с у 2011), у Ковачевцу 53к са 323 душе (29с у 2011). Од 19в спадају у ову парохију и Горње Кричке, а од 20в овамо су припали и Скендеровци.

Бјелановац је у турско вријеме био мало српско насеље. Према попису од 1702 биле су свега четири куће, али су оне замрле. Тек 1691 доселили су нови досељеници и запосјели ове домове, те и 1702г у њима живе у пет кућа породице чији су старјешине: Драгић Мајковић, Милоје Милошевић, Цвијо Лајковић (!), Петар Грујичић, Субота Шатовић. Сви су православни као и ранији с. У 19 и 20в број кућа је порастао. Г1929 било је у Бјелановцу 39 српских кућа са 237 душа.

Скендеровци су и под Турцима имали немиран живот, кад су Нијемци први пут дошли у ову област, вели пописивач из 1702г, с су се склонили у Хрватску и ово село је остало пусто седам година. Тада је поново, још за вријеме турско, насељено 7 родова католичке и грчке (православне) вјере. У 7к живе католици а у 16 православни, чији су домаћини: Петар Шуркало, Иван Шуркало, Петар Хадијовић, Матеш Хадијовић, Мико Хадијовић, Мато Антоловић, Ђуко Ковач, Радојица Милковић, Радивој Јуричић, Тодор Босанац, Ђуро Лончар, Лука Ковач, Кузман Мићијовић, Вучан Ивановић, Остоја Стојановић, Ђуко Гагић, Стојан Гагић, Ристивој Радовановић, Радојица Ранисављевић, Миладин Милисављевић, Јово Палковић, Бериса(в) Обрадовић, Креш Петковић. И Павичић наводи да су се на овом подручју у Скендеровцима одржали хрватски старинци (Анијевићи, Антоловићи, Матијашевићи, Сињаковићи, Стокићи, Шимићи, Шурлаковићи). Г1735 биле су у Скендеровцима само 3 хрватске куће, а 24 српске. Од Хрвата задржали су се само Шурлаковићи, док су Анијевићи и Стокићи настанили Буковчане. Сињаковићи су населили свој заселак у Чаглићу, те је у њему и забиљежен 1702 Иван Сињаковић, иако га пописивач није издвојио као католика, већ је за с свих 19 кућа уопштено рекао да су као и оних 20к под Турцима graeci ritus и да су исте вјере.

Ковачевац су у турско вријеме насељавали само Срби. Кад су Аустријанци, гонећи Турке, заузели тврђаву Бијелу Стијену, како пише пописивач 1702, с напустише ово мјесто, али се за мање од пола године вратише. У турско вријеме било је 9 православних кућа чији су домаћини: Никола Шатовић, Радојица Иванишевић, Симо Босанац и Митар Шавић (Савић?).

Број српских кућа и с у Ковачевцу је дуго стагнира; у дп19в од 17к 1869 порастао је 1899 на 52к, а 1929 на 53к са 323 душе.

РОГОЉИ су дијелили тешку судбину осталих насеља на овом подручју гдје су се за 150г дотицала два царства. Под турском влашћу живели су у Рогољима Срби. Кад је генерал Сигисмунд Херберштајн 1599 извео из 17 села овог краја, с обје стране ријеке Љешнице (Слобоштине) досељене Србе на аустријску славонску крајину, били су међу њима и неки из Рогоља. Тада су без с остала и села: Расочка,Џаперагинци, Бенковац, Боровац, Кукавица, Цаге, Ратковац, Дреновац, Пусто Село, Смртић, Богићевци, Медари, Драгалић, Брштаница и Бијела Стијена. Ти су Срби насељени око Иванића, Крижеваца и Копривнице… После ове сеобе крај је готово опустио. Остале су неколике породице у Рогољима, Џапргинцима (како се касније изговара име тог села) и 15-ак кућа у сусједним селима која се нису селила.

Кад су Аустријанци у први мах освојили овај крај, с се одавде распршило и село је остало пусто. Под турсков влашћу биле су 4к православне, а послије ослобођења било је (1702) 11к, такође све православне. Њихови домаћини су били: Радосав Радоновић, Вукоман Ковачевић, Васиљ Митровић, Угрин Вукасовић, Вук Грубешић, Божа Теодоровић, Јован Игњатовић, Живко Јанковић, Саво Вукасовић, Живко Радоновић и Гашпар Суботић. Нови досељеници долазили су већином из Босне, али дјелимично и из Крижевачке крајине. У току 18в порасли су Рогољи од 11 на 24к, крајем 19в било је 70к, а 1929 већ 93к са 498 душа.

Бијела Стијена је из средњег вијека позната као град, чији су први познати господари били потомци бана Тиболда, којима је припадало и 13 до 20 села у долини Слобоштине… Турци су освојили Бијелу Стијену 1543… Кад су Турци протјерани преко Саве, остало је ово мјесто 8г пусто, јер су у њему били настањени искључиво Турци. Г1691 дођоше нови досељеници из Босне и овдје се населише. Има их 9к католика а 3к православних. Домаћини тих 12к били су: Никола Палковић, Милиша Живковић, Ђура Вуковић, Андраш Шук, Антон Милошевић, Фрањо Андрашевић, Вит Јатовић, Иван Шато, Никола Лончар, Божо Прекосавац и Јован Радошевић. Број Срба није се никад у Бијелој Стијени нарочито повећао. Највише их је било крајем 18в – 9к, 1929 – 8.

П.С. Бијела Стијена имала је 2011г 30 становника.

Бобаре су такође насељене 1691 новим српским досељеницима из Босне. Било их је у почетку 6 до 7 п, а 8 их је било све до преткрај 19в, кад се број нагло попео на 33к, а 1929 на 27к са 183 душе.

П.С. Бобаре су 2011г имале 16с.

Љештани су насељени Србима из Босне 1691. За вријеме Турака становао је овдје само један Турчин. Нових досељеника било је 1702 у 6к, чији су домаћини били: Радојица Ликић, Марко Добричић, Јован Романић, Теодор Николић, Иван Вучковић и Трифун Босанац.

П.С. Љештани су 2011г имали 19с.

Трнаковац је у турско вријеме имао пет српских кућа и њихови с нису никад своје село напуштали. Приликом пописа 1702 услијед прилива нових п у овај крај, било је у Трнаковцу 9 српских кућа, чији су домаћини били: Вујко Вукојевић, Марко Павић, Божо Велисаловић (Велисављевић), Пантелија Јовановић, Павел Станковић, Јовица Вукојевић, Митар Ромчевић, Ђурађ Давидовић и Јанко Павловић. Г1929 било је 18к са 147 душа.

П.С. Трнаковац је 2011г имао 126 становника.

Чапргинци су у турско вријеме били насељени само са 5 српских православних домова, али кад су Аустријанци протјерали Турке из тврђава и утврђења, разбјегоше се они одавде и остаде село три године пусто. Кад су се прилике смириле, вјероватно 1691, поново су насељавана сусједна села; дођоше и овамо нови досељеници из Босне. При попису 1702 уписано је пет кућа: Благоје Митровић, Вукмир Тршић, Стефан Милетић, Тадија Стојаковић и Јовица Митровић. Сви су православни Срби.

П.С. Чапргинци су 2011г имали 3 становника.

Голеши се не налазе у попису из 1702. Половином 18в уписани су као село рајићке парохије са 42к, а 1898 и 1929 налазимо Голеши у парохији рогољској са 90 православних домова и 490 душа, а друге у рајићкој парохији са 76 домовоа и 448 душа.

Скендеровци за вријеме Турака нису уопште били насељени. Тек послије њиховог изгона почели су овамо да се досељавају Срби и Хрвати. Г1702 било је 6к, чији су домаћини били: Паво Драгосављевић, Ђуро Бојић, Паво Стојаковић, Грго Драгосављевић, Фрањо Михић, Лука Стојаковић. Сви су дошли из Босне…

ЛОВСКА је ново село, које су 1699 у рано пролеће, прије Ђурђевдана, населили православни Срби из Босне. Било их је 13п, које се овдје настанише, село подигоше и од шума њиве направише. Домаћини ових 13к били су 1702г: Лука Јованић, Мијат Јованић, Ђурађ Ковачевић, Миланко Ђурчић, Малеш Јованић, Теодор Познановић, Станивук Срб(љ)анин, Милек Војновић, Стојан Јованић, Радојица Ђурић, Јанош Милаковић, Теодор Ђурић и Живко Коричић.

П.С. Ловска је 2011г имала 9с.

Суботски Град (?) је пред најездом Турака опустио и, како вели пописивач из 1702, од времена старих Маџара остао пуст за све вријеме турске власти. Нови досељеници дођоше 1691 и населише се гдје су велике шуме биле. Они су шуме крчили и од њих стварали обрадиву земљу. Живе у 11к чији су домаћини: Драгоје Косир, Вукосав Косир, Ђуко Suchan (? Зукан), Ђуро Јовичић, Богић Мирковић, Грујица Крагошевић, Вучан Дамјановић, Радојко Иванишевић, Стојић Комљеновић, Станивук Вучинић и Вукадин Томашевић.

Број кућа и с у Суботском Граду је брзо напредовао. Половином 18в имао је већ 35к, крајем 19в 132к са 862 душе, а 1929 чак 172 куће са 1200 душа.

Бујавица је 1702г имала само 5 католичких кућа, али су овамо дошли и православни досељеници из Босне, којих је половином 18в било 12к, као и у Грабовцу…

Суботска је под турском влашћу имала од с само 7к православних, а послије изгона Турака доселиле су се овамо, послије 1691, нове српске п из Босне, те је 1702 било 35к, лији су домаћини били: Гвозден Хорваћанин, Видак Чулетић, Лазо Дракулић, Максим Микић, Радмило Микић, Станивук Чулетић, Јово Поповић, Милиша Папић, Јован Чултрић, Станко Латиновић, Радмило Дракулић, Лука Ковиновић, Радован Богић, Мијаило Будић, Цветко Валиновић, Стојан Предојевић, Гвозден Радановић, Стојић Ненадовић, Тадија Ненадовић, Јаков Чулетић, Иван Матијашевић, Никола Дракулић, Андреја Бошњак, Гргина Вукашиновић, Марко Антонић, Стојан Милатовић, Милић Бошњак, Никола Давидовић, Блаж Ненадовић и Тома Срнетић.

Број кућа је половином 18в порастао на 50 али затим стагнирао све до краја 19в, кад их је било двоструко (105), а 1929 биле су у Суботској 154 српске куће са 852 душе.

Јагма. У попису од 1702 пише да је овдје у турско вријеме била само 1к чији се власник звао Јагмаш. Нови досељеници дошли су прије 10г (дакле, послије 1691, као и у друга села овог краја) из Босне и населили се у овом мјесту коме су по пређашњем с дали име Јагма. При попису 1702 било је 7к, чији су се домаћини звали: Драгивој Босанац, Срђан Босанац, Милисав Босанац, Мирко Стојчевић, Ивица Новаковић, Радојица Босанац и Нико Вукојевић. Јагмаш се не спомиње. Он је вјероватно у овим превратним временима потражио друго пребивалиште. Нови досељеници затекли су о њему само народно предање. Половином 18в било је у у Јагми 12 српских кућа; број кућа у 19в нагло је порастао, те је 1929 у Јагми било 57 српских кућа са 327 душа.

П.С. Јагма је 2011г имала 41с.

Кричке су под турском влашћу имале само 3 српске куће, а 1702, услијед досељавања Срба из Босне у посљедњој деценији 18в, било је 14к, чији су домаћини били: Божо Карловчанин, Никола Тодорковић, Јован Комљеновић, Веселин Абрахинић, Младен Милановић, Цвијо Вујасиновић, Милин Кнезић, Радошин Милинковић, Теодор Јакоповић, Васиљ Симић, Милин Малинковић, Вујица Гуновац, Јанко Степановић. Половином 18в имале су ове Кричке „Доње“ већ 30 српских кућа, а крајем 19в 42к са 296 душа.

П.С. Кричке су 2011г имале 23 становника.

Корита и Ливађани су такође насељени новим српским с из Босне послије 1691г, кад и друга села у овом крају.  Нажалост, нема их у попису из 1702г. Котита су 1755 имала 8 српских кућа, а Ливађани 20. Међутим, током времена Корита су боље напредовала. Г1929 имала су Корита 46 српских кућа са 298 душа, а Ливађани 38 српских кућа са 202 душе.