Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Вредан је пажње податак из Пописа 1971. године да је у Новом Пазару регистровано само 210 Цигана, у новије време Рома. Да се мало више задржимо на овом питању.
У Новом Пазару и шире од њега постоје две врсте Цигана, или Рома. Први су они који су раније, још у XIX веку прешли на седелачки начин живота, а други су чергари. Новопазарски Цигани ковачи, они који су стално настањени неће признати, или је мало оних који ће признати, да су Цигани по пореклу. Ако им се каже да су циганског порекла биће увређени, а када се међусобно посвађају и грде, најтежа им је увреда кад им се каже да су Цигани. Са Циганима чергарима не одржавају никакве везе, потцењивачки гледају на њих. Вероватно разлоге треба тражити у многим манама које су раније имали Цигани: спремност на крађу, обману, прошњу, на нестабилан начин живота, на шта су их приморале невоље у борби за опстанак.
Санџачки Цигани, настањени по градовима и селима, говоре једино српскохрватским и не знају никакав други језик, а не памте да се код њих говорило циганским језиком. Према последњем попису, идентификовали су се као Муслимани или као Југословени. Већина их је црне пути и живе у посебним махалама.
Новопазарски Цигани ковачи живе у Херцеговачкој улици, у засебној махали која броји 57 кућа, а у центру града имају своје ковачке дућане (сада десет, а раније их је било много више. И њихову махалу и дућане народ назива циганским. Сви исповедају мухамеданску веру. Молитве обављају у џамији у Лугу, јер је она најближа њиховој махали. Посте Рамазан, признају Бајрам, обрезују децу, а немају својих свештеника. Сахрањују се на муслиманском Великом гробљу, у посебном делу. Брачне односе заснивају са својим истонародњацима из Босне и Црне Горе, ређе са Косова. Мешовитих бракова са Муслиманима и Србима скоро да нема (регистрована су три таква брака). Они су врло лојални грађани. Међу њима нема тешких деликвената и никоме од њих није суђено у току последњих 15 година. Међусобне спорове сами решавају. Желе да раде и, када им се укаже прилика, не одбијају посао. Као приватни ковачи уживају углед и познати су као добри мајстори.
До пре двадесетак година новопазарски Цигани ковачи су веома тешко живели. Поред ковачког заната бавили су се џамбасанлуком (препродајом коња), били су свирачи (ударањем у бубањ будили су на суфур оне који посте Рамазан). Многи су живели од прошње и ситније препродаје разних ствари, а многи су чинили послугу у приватним кућама или повремену најамну радну снагу. Хигијенске, стамбене, здравствене и културне прилике биле су им на најнижем нивоу, а школовани људи међу њима били су права реткост.
У новије време њихов живот се знатно изменио и сваког дана се све више мења. Сада међу њима скоро да нема неписмених, а имају једног са високом школском спремом, два са вишом и неколико са завршеном средњом школом. Побољшали су хигијенске прилике и многи су изградили доста лепе куће. У друштвеном сектору је запослено 35 мушкараца и 25 жена. Нико се од њих више скоро не бави прошњом или неким другим недозвољеним послом. Воле лепо да поједу и попију. Најчешће пију пијачним даном, када падне мрак и седну на ћепенке својих дућана да се одморе од напорног посла и да песмом и пражњењем чашице крунишу свој напоран дан.
Посебну групу Цигана у новопазарском крају чине чергари. Народ их у овом крају назива још гурбетима (гурбет – скитница у туђини) и габељима (габељ – чергаш). Они су, после социјалистичке револуције изградили мања насеље у Дојевићу, Трнави и Тушимљи, селима око Новог Пазара, и прешли на полуседелачки начин живота. Зиму презиме у малим и доста лоше направљеним кућама, а чим почну топли дани, одлазе у скитњу. Баве се поправком, калајисањем и продајом посуђа. Добар део још увек проси и динар добија на разне начине, почевши од фалетања (прорицања будућности из карата) и продаје лековитих трава, па до одређених услуга, углавном ситних.
Новопазарски Роми чергари су од реда црног тена. Говоре језиком Рома и будно чувају своје традиционалне обичаје. Према попису из 1971. године, пописали су се као Роми и тада их је било у новопазарској општини 210[1].
Живот новопазарских Рома чергара веома је тежак. Мало се школују, тако да тек по неки заврши четврти разред основне школе. Тешко се привикавају на друштвени рад па чак и када се запосле као сезонски радници. Приметан је одлазак на рад у иностранство, али и брзи повратак. Врло брзо поједу и попију оно што зараде, не мислећи много на будућност. Уопштено посматрано, добија се утисак да им је живот препуштен потпуној стихији. Према једној анкети коју је 1977. године урадио Центар за социјални рад у Новом Пазару, у Дојевићу (Рајчиновићу), Постењу и Трнави живи 478 Рома, и то: у Дојевићу 109 (51 мушко и 58 женско); у Постењу 309 (161 мушко и 143 женска) и Трнави 65 (32 мушка и 33 женска). Деце до шест година старости је 97, а оних који имају шездесет и више година је 13. Самачких домаћинстава је 4; 16 је са шест чланова породице, а са десет и више чланова су 4 домаћинства. Регистровано је 18 ванбрачне деце и осам малолетничких бракова, а удоваца и удовица 9. Тридесет и једна породица је досељена са територије општине Пријепоље, две из Лешка, једна из Македоније, а остале из села новопазарске општине у којима нису имале стална станишта. Шездесет породица имају мање куће од чвршћег материјала. Запослено је: на неодређено време 6 особа, као сезонска радна снага 22, а четворо их је на привременом раду у иностранству. Сви остали су без посла. Двадесет и два домаћинства имају кревете у кућама, 65 штедњака – пећи, 32 радио-апарате, 19 телевизоре, 8 моторцикле и 5 путничка возила. Само је једно лице са завршеном основном школом, 38 их је са четири, 11 са три, 8 са два, 10 са једним разредом основне школе. Не похађа школу 97 деце, а 258 је неписмених.
Чергари у новопазарском крају исповедају муслиманску и православну веру, али без неких чврстих обавеза. Има веома блиских рођака који припадају различитим верама. Сви се сахрањују на заједничког гробљу (и православни и муслимани) у селу Постењу. На надгробним споменицима у том гробљу могу се прочитати имена: Зекавица Славко, Рамовић Смајо, Савић Марија, Хашимовић Пепа. Постоји један надгробни споменик на коме пише да почивају два брата: покоји Васо и рахметли (покојни) Мурат. Сахране обављају после заласка Сунца, без присуства свештеника, и могу им присуствовати само Роми.
Запажа се да новопазарски Роми чергари често мењају презимена. Тако су они из Постења недавно узели презимена неких послератних председника новопазарске општине: Зекавице, Васићи. Може се закључити да су веома нестабилни и мало их је којима се може нешто више веровати јер су склони обмани. Сигурно је да су их на све то приморале недаће у борби за опстанак и њихов мукотрпан живот. Може се рећи да друштво не чини неке озбиљне напоре да их одвикне од традиционалног начина живота и, уопште посматрано, они су врло неравноправни у односу на све друге у новопазарској општини.
Др. Ејуп Мушовић „Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара“ Етнографски институт САНУ, 1979. Стр.117-119.
[1] Архив СО Нови Пазар (Попис становништва 1971).