Rastišta, Bajina Bašta

Растишта су, као и Заовине, право планинско село, друго село планине Таре. Село је растурено испод Црвене Стијене, по Алушкој Планини, испод Црног Врха, Звијезде, Дугог и Топлог Дола и по пољу низ Дрину, од ушћа Дервенте до Перућанског Врела. Ово је по простору највеће и најрастуреније подринско село. Замљишта су Алуга, Пожар, Јагоштица, Галине у Јагоштици, Предеов Крст и Крижевац у Растиштима.

 

Око села су узвишења: на западу Седељка, Каменови, Предеов Крст и Црни Врх, од истока и југа Алушке Планине, Чемеришта, Омар, Окуке, Црвена Стијена и Батура.

Растишта имају ове реке и речице (потоке): Дервенту, Алушку и Кремића Ријеку. Познати су бунари: Смајов Бунар, Алуга, Локве, Точак и Чесма. Позната су вреоца: Ђукића Врело, Гаошко Врело, Галинско Врело и Суваја. У Седачком Пољу су јака врела: Седачко, Чочића и Врело испод Вучићеве Косе…

Данас су Растишта подељена на три потпуно одвојена дела, на три права и истинска села: Растишта, Јогоштицу и Гаочиће (Гаочићи су до 1834 били засебно село насељено чисто муслиманским живљем. По званичним подацима ово село је имало 1820 године 10 муслиманских домова, а 1832 године 12 домова с 52 породице и 24 одрасла мушкарца). – Први део, Растишта, су раздељена у велике махале, доста уплетене једна у другу: Алуга, Растишта, Крижевац, Пожар и Кремићи. – У Јагоштици се западни део села под Топлим Долом зове Јагоштица, а источни у лепом омару Галини зове се Галине. – Гаочићи су на Гаочанском Пољу. Они су до 1834 године били засебно муслиманско насеље, право село, а данас су насељени сељаци из Растишта и Јагоштице.

Растишта су старо насеље са многим старинама. По Алушким Планинама и данас се виде стари возници, којима се извлачила грађа на точила. Готова точила казују да су много старија од данашњих насељеника. По Алузи стари напуштени бунари, нека врста чатрња, доказ су старости АЛуге Гробља у Пожару, Седаљци и Јагоштици, где су неки белези и потписани, доказ су старих насеља. По Алузи и Гаочићима било је на првом месту до пред крај 18 века, а на другом месту до 1834 године муслиманских насеља, која су од наших старих родова, преведених у ислам негде у 17 веку. И данас се у Алузи зна где је била џамија и који су родови исељени и куда су отишли. (Старац Милан Кремић, из породице Кремића из овог села, ретке бистрине, ретког држања, имао је 1912 године преко 80 година; ишао је тако лако и брзо да му се свако морао чудити. Целог свог века ништа није пио. Познавао је Босну, Херцеговину и Црну Гору као нико. Ишао је по разним пословима, махом као кријумчар и хајдук. По Алузи, и ако није сувременик бивших муслимана, водио ме је и казивао, где је била која турска породица и куда се одселила. Казивао је, да су их наши потисли и отерали, да би се могли ослободити. Иселили су се у Ђурђевац у Осату и у Вишеград.)

А.) Растишта. – Растиште су средиште сва три краја. На излазу из дервентског кањона, на ободу Пожара, подиже се мањи остењак Седељка, где су данас школа, судница, механа и капела. У турско доба Седељка је увек била с две три муслиманске куће, које су чувале улаз у Алугу и Гаочиће.

Настарији су досељеници Кремићи (38 к, св. Никола). По причању старца Милана Кремића, у Растишта су дошли Кучи Јоко и Маре (муж и жена) из близине кучког насеља Фундане. Јоко се доселио са три ожењена сина, с пуно деце, стоке и других потреба. Његов потомак Милан нашао је у Кучима његово село и у њему своје сроднике, па је неке отуда довео и поразним варошима растурио по трговини и занатима. Прво насеље Јоково било је под Црвеном Стијеном, ту је закућио с децом, ту је и умро и сахрањен је у месту Кремићима, по чему се данас Растишта низ Дервенту и зову Кремићи. Синови Јокови помрли су у задрузи, али су им се деца разделила и доста намножила. Кад су Јоко и Маре пали у ово село, по причањима њиховог потомка Милана, нема више од 180 година, они су очували Јоково презиме Кремићи, и собом га износе из села. Тада је у селу, у Пожару, било два-три наша рода, који су се иселили, у Алузи је било пет-шест муслиманских кућа, на Седељци три-четири наше и муслиманске куће, у Гаочићима и наших и муслимана до десет кућа, у Јагоштици три-четири наша рода који су опет избегли. Кремићи се зову још и Тошићи и Јокићи.

Иза Јоковог доласка после 30 година и после његове смрти, као и смрти његових синова, почели су се Алужани муслимани исељавати, а тих, прича се, гладних и сиромашних година, уз Алужане оду и православни у Шумадију. (Сељаци горњих подрињских села, кад их год запитате, куда су им отишли поједини задругари по занатима, трговини и аргаштини или куда се одселили, одговарају: отишли су доле у Шумадију. Код њих је и око Ваљева и Шапца, као и око Београда и Рудника све Шумадија. Овом речју казују већу вредност и значај овом имену од свога краја.) Настају нагла и исељавања и насељавања овог села.

Први је ушао у село и заузео Седаљку предак Крсмановића, Крсман Пожарац, дошао из села Пожара, у близини Фоче. Крсмана је довео сеоски спахија, дао му целу Седаљку и цео јужни карски део Звијезде, због чега је прозват Пожар. Крсман је био на старом месту и помало хајдук, па га је спахија морао много штедети и митити. И успео је: постао је миран, трезвен радник, велики привредник. Своју породицу добро је обезбедио и оставио је да је и данас прва у селу и изван села. И она се селила и радо се бавила извозом и сечом грађе. Сви су у Пожару и Крсмановићи (25 к.; Св. Никола).

Јездиће (27 к.; Св. Никола) је довео из околине Пљеваља, а раније од Никшића предак Јездимир; дошли су као сточари, па су нашли згодне положаје и застали. Знатно су се изродили и расељавали, данас су слабијег стања и добри јапијари, зову се: Јездићи, Андрићи и Радојичићи и спуштају се до Седаљке.

Пантелићи у Алузи (19 к.; Св. Пантелија) потомци су Вучете Гачанина, досељеног из околине Гацког. Дошли су на турска имања, на готова поља и постали су вредни и добри ратари, којима је ретка година да омане и да их остави без хране. Добри у радници и с грађом, а ређе се исељавају – у Алузи се зову и Вучетићи.

–          Илићи (20 к.; Св. Арханђел) су потомци неког Тадије, досељеног из села Осатице у Осату. Тадија је био неимар и дрводеља, па је успео први да на Седаљци пре 80 година подигне стругару на Дервенти, коју је вода обртала. Тадија је дуго седео и овде и у Осатици, па кад је мало стругарски посао развио и кад се мало више заимао, остао је на овој страни, превео је своје и населио на Седаљци. Његови потомци повукли су се под Пожар и услепи на Крижевац и високо изашли на Предеов Крст. Илићи се још зову и Миловановићи и Тадићи.

–          Ордагиће у Алузи, досељене од Вишеграда 1820 године, населило је село на имање некаквог муслимана из Алуге, који се звао Ордага и који се одселио у Вишеград. Сељаци су намерно старог претка Ордагића прозвали Ордага, што је дуго био у вези с овим правим Ордагом. И данас су још у таквим кућама у Алузи, које личе на муслиманске (3 к.; Обретеније Св. Јована 22.2. по ст.).

–          Караклије су скоро дошле из Заовина и узеле стару Тадину стругару и баштину (2 к., Св. Никола).

Б) Јагоштица. – Село је на запад од Предеовог Крста, преко поља Галине и брда Галеника. Галиник дели село на два једнака дела. Под Предеовим Крстом по Галини и низ Брусницу је заселак Галинци, преко Галеника на запад Матићи, Алићи, Крнићи и Тадићи, више махале него прави засеоци, а зову се општим именом Јагоштица. Око села су брда: Штула, Предеов Крст, Каменови, Црни Врх и Столац.

 

Поток је Брусница а чесме и врела: Точак, Дуга Чесма, Лужевина, Лијешће, Бадањ и Невен…

Сви су изгледи да у Јагоштици није било муслиманских становника, али су наше по причањима Милана Кремића врло често нападали, те су се стога и расељавали. Кремић причаше, да су Турци Гаочани и Јагоштичани стално били у борбама због планина и закоса у Топлом Долу, Штули и под Стоцем.

Тек се онда село почело формирати, кад су се браћа Ђуко и Васиљ Дробњаци (25 к.; Св. Ђорђе) спустили са Гласинца и пушком задобили маха над гаочанским  Турцима. Они су отишли под Топли До поред старе црквине и старог гробља, држали се увек Дрине, где су имали даноноћно по један мали укерепљени сплавић. Живели су у задрузи, па су им и многа деца живела истим животом.

–          Галине или Јовановићи (10 к., Св. Трифун) су потомци Јована Галинца и његових синова, досељена из села Галине, на ободу Гатачког Поља. Јован се први пут населио на вису Штули, под Стоцем, он је и речицу тога краја и целу косу између Јагоштице и Предеовог Крста назвао Галина. Потомци му се више зову Галине, ма да се службено зову и Јовановићи.

–          Познији су родови из доба Тадије Илића у Растиштима: Матићи (9 к., Св Ђурђе), дошли из Штитарева у Босни из непосредне близине. – Крнићи (6 к., Св. Стеван) су иза Дробњака, на самом ободу села, на каменитом и успртом земљишту, дошли из осећанског села Крнића. И онда и данас су радници на сплавовима и сечи шуме. – Богдановићи (5 к., Ђурђиц) у Дробњацима су из Доњег Вардиша ушли у Ђукиће Дробњаке и на њиховим имањима.

В) Гаочићи – Старо муслиманско насеље од 1834 заменила су насеља села: Јагоштице и Растишта и нешто мало досељеника са стране. Још док су се Турци спремали за сеобу, поједине јогаштичке и растишке породице ступиле су у погодбу са њима, дали им нешто новца или бар обећали и одмах им ушли у куће и на имања.

У Гаочићима, новом селу од 1834 године, имамо идући уз Дрину, ове родове: Галине, Јовановиће из Дробњака (7 к., Св. Трифун). – Ђукиће и Тадиће из Дробњака у Јагоштици (7 к., Св. Ђурђе). – Марјановиће од Матића из Јагоштице (2 к., Св. Ђурђе). – Кондиће од Пријепоља; дошли на готово имање (2 к., Св. Никола). – Лукиће (6 к.) од Дробњака из Јагоштице. – Петровиће од Матића у Јагоштици (2 к., Св. Ђурђе). – Ордагиће из Алуге (2 к., Обретеније). – Докиће од Матића у Јагоштици (1 к., Св. Ђурђе). – Кремиће код Гаочанског Врела из Кремића (2 к., Св. Никола).

Све ове куће чине махалу Гаочића, познату под именом Доње Поље. У њој су: Кремићи (2 к., Св. Никола), – Мијаиловићи (9 к) од Крсмановића с Пожара; – Џанићи (2 к) од истих Крсмановића (Св. Никола); – Радојичићи (3 к.) од Јездића из Кремића (св. Никола).

Овај крај села чини махалу, која се зове Горње Поље и која иде до ушћа Дервенте уз Дрину је трећа махала села Гаочића, која се зове Седачко Поље или Дервента. Ту су ови родови: Кремићи (2 к, Св. Никола). – Јовановићи, Галине (3 к, Св. Трифун). – Вучетићи с Алуге (3 к., Св. Пантелија).

У сва три растишка села има 14 родова са 248 домова.

 

П.С. Растиште је 1834 године имало 156 становника, 1948 године имало је 1.459, док је 2011 године имало 308 становника, у томе 3 детета узраста до 5 година (10 у узрасту од 5 до 10 година), уз просечну старост од 54,2 године.

Љубомир Павловић „Соколска нахија“ стр. 370-374