Poreklo stanovništva sliva Belice (Jagodina)

Belica

 

Selo Trešnjevica kod Paraćina

 

1. 1. Велика Трешњевица („Црешњевица“)

 

Село је на падинама Јухора („Љуора“), поред пута („насипа“) Јагодина-Варварин. Већи део села је у страни, поред Трешњевачког Потока, а мањи поред пута и на моравској равници. Од Велике Мораве удаљено је за један км. Ту је и скела на којој се превози за Параћин и обратно. Кроз село протичу два безимена потока. Један силази са брда Збеговишта (где је некада био стари збег), а други са брда Белог Клика. Они ретко пресушују. У селу се пије бунарска вода. Има извор Црквенац код капеле (црквице), али се отуда вода узима више као лек него за пиће.

Њиве и ливаде су на местима: Газибара, Велике Ливаде, Врбаци, Велики Пруд (Спруд), Мали Пруд, Милин Пруд, Јасењак, Слатина и Хан. Шуме су: Липовита Главица (брдо), Бршљан, Шибовити Клик, Збеговиште (брдо), Барски Клик, Дебели Клик, Бели Клик (брдо), Гај и Старо Брдо. Утрина је Ланиште.

Насеље је средње збијености. Дели се на Горњу и Доњу Махалу. Горња Махала је уз поток према црквици, а Доња је с обе стране друма. Горња Махала је старија од Доње.

По једном предању село је добило име по томе што је ту некада било много трешања, а по другом непоузданом што се тако звало место из којег су се доселили први досељеници. Да је некада било овде старог насеља сведоче имена Латинско Гробље (близу данашњег гробља) и Черкеско гробље. Старо насеље код Старе Скеле или Старог Моста некад се звало Хан. Оно се помиње у аустријском војном списку јагодинског дистрикта од 1737 год „као хајдучко село“, одмах после Рашевице (у Темнићу), с којим се граничи.

Не зна се тачно време постанка данашњег села, али се зна да је некада било ближе Великој Морави, па се поместило због водоплава. Има предање да је село некада, приликом неке турске најезде, било у Збеговишту, у планини Јухору, па се после отуда повратило у поток код данашње црквице (По предању та је турска најезда била о Првом устанку, не зна се које године. Карађорђе је наредио да се народ из села поред пута склони у Јухор, а Никола Мандрда да пресретне Турке између Трешњевице и Сињег Вира. Карађорђе се био ушанчио на брду Гиљу, између Јагодине и Ћуприје. Да би Турке зауставио и омео у напредовању, Мандрда је поред пута секао букве и обарао их на пут. Докле су Турци с пута уклањали оборене букве Мандрдин буљукбаша из заседе убије једног турског барјактара. Турци се због овог збуне и нагну у бекство. Мандрда их са Србима стигне код Дебелог Дрвета и натера их на Велику Мораву, те се сви у њој подаве. Кажу да се и данас у тој бари налазе остаци од турског оружја и да се око пола ноћи, у глухо доба, чује турско запомагање: „Ау, алах; ау алах“. По казивању пок. Неше Миленковића из Доњег Јовца).

Село има 150 кућа са 14 родова и 1.300 становника.

Становници су већином досељеници и то највише из трнског краја у Бугарској.

Родови. – Старинци или најстарији досељеници из непознатих места су: Радосављевићи (5 к., Св. Јован зимњи и летњи), Милосављевићи (5 к., Св. Никола) и Пантићи (8 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан). Досељеници: Кулизе (12 к., Св. Арханђео летњи),  доселили се са Косова пре 200 година и Цветићи, Пироћани (15 к., Св. Јован), из пиротске околине, пре 170 год. – Милосављевићи други (10 к., Св. Никола): из трнске околине пре 170 година. – Илићи, Урошевићи (30 к., Св. Јован): са Косова пре 150 година. Димитријевићи (5 к., Св. Јован): из села Давидовца (околина Параћина), где се зову Пајтићи, а тамо из околине Скопља још пре „Карађорђеве крајине“. Има их и у Дражмировцу и у Глоговцу, ниже Ћуприје. Милошевићи (6 к., Св. Јован): из околине Скопља, преко села Давидовца (у параћинском крају) пре „Карађорђеве крајине“, род су са Димитријевићима. – Трифуновићи, Љубисављевићи (20 к., Св. Арханђео, јесењи и летњи): из трнске околине пре 130 година. Зову их „Негричани“. – Ратковићи, Спасићи, Анђелковићи (15 к., Митровдан): пре 130 година из трнске околине, из места Слошоваца. Младеновићи (7 к., Митровдан): из трнске околине пре 130 година. Рачунају се као један род са Ратковићима (Спасићима, Анђелковићима). – Петковићи (7 к., Св. Никола): из трнске околине пре 130 година. – Ристићи (5 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из околине Трна пре 130 година.

Сеоска слава је трећи дан Тројица, а заветине су: Средопосна среда (за стоку) и Марковдан (за ораче и копаче). Гробље је више села на месту званом Латинско Гробље, где се сахрањују и Сињивирци и сељаци из Мале Трешњевице.

1. Мала Трешњевица („Црешњевица“).

 

Ово је циганско насеље на обронцима Јухора, с обе стране Сињевирског Потока. Пре је било дубље у Јухору, на месту Шупљаји и Дебелом Клику, где су живели у земуницама, па се отуда преместили пре 80 година. Становници имају мало имања и стоке и баве се коритарством. Земља им је у хатару Велике Трешњевице. Пије се бунарска вода. Има два безимена извора примитивне грађе. Село је збијеног типа, али није ушорено. Има 60 кућа са 4 рода и 175 становника.

Родови. – Станојевићи, Илићи (16 к., Св. Никола): преци су им дошли пре сто и више година из тимочке Црне Реке као први досељеници. Становали су у земуницама у планини, па после прешли овамо. Јовановићи, Ивиновићи (12 к., Св. Арханђео): из тимочке Црне Реке одмах за Станојевићима. Прлинићи, Костићи и Димитријевићи (16 к., Св. Арханђео): из Тимочке крајине пре сто година. – Маринковићи (16 к., Св. Јован) из тимочке Црне Реке пре 80 година.

Сеоска слава је Велики Спасовдан, а заветина Ђурђевдан (за опште здравље). – Гробље је заједничко са великотрешњевачким и сињевирским.

Српска краљевска академија Српски етнографски зборник Књига 56 Прво одељење Насеља и порекло становништва Књига 30, станице 91-93. Станоје Мијатовић БЕЛИЦА

П.С. Трешњевица је имала 240 становника 1834 године, 415 у 1974, 607 у 1884, 1.521 у 1948, 1.137 у 2002, и 894  2011 години, у томе 38 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,3 године.

 

1. 3. Sinji Vir kod Paraćina

 

Село је у непосредној близини Велике Трешњевице, од које га раздваја Сињевирски поток. Простире се дуж подбрежне заравни с обе стране пута Јагодина-Варварин. Од Велике Мораве је удаљено 3 км. На јужном крају села је Сињевирски Поток, а на северном је, између Дворице и Сињег Вира, Каменити Поток. Оба ова потока разливају се испод села у Велику Бару (Сињи Вир) и лети пресушују. У Селу се пије бунарска вода. Има само један извор: Станојкицки Кладенац.

Земље за обрађивање су више села и испод села. Испод села је моравски кључ, где се највише сеје кукуруз, а има и добрих ливада (сенокоса). Више села су, у страни и у потоцима, њиве, шуме и виногради. Места у моравском кључу, (где су њиве и ливаде) зову се: Горњи Кључ, Доњи Кључ, Старо Село, Запис (Дебело Дрво), Велика Бара (Сињи Вир), Брестови, Јасење, Пара, Попова Бара, Мали Пруд (Спруд), Спрудић, Врбак. Места више села у страни и у потоцима (где су њиве, шуме, виногради и пашњаци) су: Липовита Коса, Шибовити Поток, Каменити Поток, Валога, Сантин Орах, Орашјак, Мали Камен (брдо), Велики Камен (брдо), Селиште, Циганско, Пољци, Изворак, Метловита Коса, Чукарица (брдо) и Старо Брдо.

Село је средње збијености. Дели се на Горњу и Доњу Махалу, између којих је Велика Бара (Сињи Вир). По овој бари (виру) село је добило име (Сињи Вир – Велика или Дубока Бара – био је некада, по предању, толико дубок, да му се дно није могло дотаћи ни спуштањем конопца од десет хвати – око двадесет метара. Наносом Сињевирског и Каменитог Потока, који ту утичу, он је данас потпуно засут, тако да је остало само име од њега. За овај вир се прича да се ту ноћу – у „глухо доба“ виђају разне „утвари“ („анђаме“) и чују необични гласови (јаук људи, плач деце и др).

По предању, село је насељавано, расељавано и пресељавано. Тако се прича да је 1819 године било с десне стране Велике Мораве и да је тада потпадала под Ћупријску нахију. Доцније га је Морава поплавила, па се отуда преселило у Старо Село (С десне стране на леву обалу Мораве преселио га је пре сто година, по одобрењу књаза Милоша, неки капетан Димитрије који је био са службом у Ћуприји). А када је тамо почела да му прети опасност од поплаве, премештено је на данашње место. Сматра се да је старије од Трешњевице, али се по веровању не подиже због Сињег Вира (Велике Баре), који неповољно утиче на здравље.

Село има 60 кућа, 17 родова са 350 становника.

Родови. – Најстарији су родови Ђорђевићи први (1 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан) и Аксентијевићи (1 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан). Они су се, кажу, овде населили пре Кочине крајине. Некада их је било много више, па су се утрли. – Од осталих родова Милошевићи и Павловићи (10 к., Митровдан) су пореклом из Извора (параћинског), одакле су им преци дошли пре 150 година.  – Урошевићи (2 к., Св. Јован): из Белушића у Левчу. Прво су били у Трешњевици, па после прешли овамо. – Димитријевићи (6 к., Св. Арханђео): из власотиначке околине пре сто и више година.  – Ђорђевићи други (4 к., Петковица): из Малошишта код Ниша пре 130 год. – Благојевићи (2 к., Св. Арханђео): из врањске околине, одмах после Другог устанка (1815 год.). – Цветковићи (3 к., Св. Никола): из пиротске околине (из села Дојкинаца) пре сто и више година. Има их 3 куће и у Пољни у Левчу, где их зову „Шопови“. – Алексићи (2 к., Св. Мрата, Мина): преци су им дошли „откуде нишевачко“ кад и Милићи. Прво су били у Рамнову, па се отуда после преселили овамо. – Васићи (4 к., Св. Мрата, Мина): из Праћине пре 70 година. – Антићи, Недељковићи (4 к., Св. Јован): из Дворице пре 70 година, а тамо из власотиначке околине пре сто и више година.  – Младеновићи, Аксентијевићи други (2 к., Св. Арханђео): из Својнова у Темнићу пре 70 година, а старином су од Косова. Димитријевићи други (2 к., Св. Никола): из Велике Трешњевице пре 50 год., а тамо се доселили из Шавца код Параћина. Илићи, Јевремовићи (6 к., Митровдан): из Поточца у Темнићу пре 50 и више година, а тамо из власотиначке околине. – Младеновићи (2 к., Петковица): дошли из Дворице пре 40 година, а тамо из Малошишта код Ниша. – Петровићи (4 к., Св. Атанасије), се зна се одакле су и када су дошли у ово село.

Литију носе на дан сеоске славе, тј. на Бели четвртак (по Тројицама), а заветују Пољобранију (15 маја по н.к.). Гробље је заједничко са трешњевачким.

Српска краљевска академија Српски етнографски зборник Књига 56 Прво одељење Насеља и порекло становништва Књига 30, станице 93-95. Станоје Мијатовић БЕЛИЦА

П.С. Сињи Вир је имао 133 становника 1834, 126 у 1974, 123 у 1884, 336 у 1948, 251 у 2002, и 224 у 2011 години, у томе 9 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,7 година.

 

1. 4. Selo Dvorica (opština Ćuprija)

 

Куће овог села су поред пута Јагодина-Варварин, између Доњег Јовца и Сињег Вира. По положају је слично суседним селима. Окренуто је више истоку. Од Велике Мораве удаљено је 3-4 км. Кроз село протиче Дворички поток, који не пресушује. И поток и Морава чине штете кад се излију. Пије се бунарска вода.

Места у сеоском хатару су: Зелена Страна, Бачије, Поточе, Присоје, Луг, Старо Село, Костино Дуваниште, Шупљаја, Свињица, Медвеђиште, Врбак, Пљошта, Велика Бара, Мало Поље, Пољана, Липак, Код Записа (где су све њиве и сенокоси); Велико Косиче, Мало Косиче (брда), Велика Деверсиловица (брег), Мала Деверсиловица (брдо), Мало Брдо, Врлетна Страна, Велико Брдо, Стевулинак (брдо), Тополовица (њиве, пашњаци и шуме). Сеоске су утрине у Великом и Малом Косичу, у Великој и Малој Деверсиловици, Тополовици и Бачијама, и то више под пашом (испашом), а мање под шумом. Куће су доста разређене у једном правцу према путу („насипу“). Село се дели на Горњи и Доњи Крај, који су један од другога удаљени за један километар. Двапут је помештано. Први пут је било до Велике Мораве, одакле је пресељено због поплаве на место Костино Дуваниште, па после отуда на данашње место. Некада се звало Праскавица, због „прасака“ (бресака), којих је раније имало ту много. У списку села 1818 и 1819 помиње се као Праскавица; 1822 године се не помиње „Праскавица“ већ Дворица.

У Лугу, испод пута према Морави, има развалина неке старе цркве. По Ј. Мишковићу (Ј.М. Топографски речник јагодинског округа, Гласник Српског ученог друштва 51), ово је село за време Турака било као нека мала касаба (варошица) и имало неколико дућана и један велики хан.

Дворица има 70 кућа, 12 родова са 200 становника.

Родови. – Стариначки су родови: Радосављевићи, Милосављевићи (8 к., Св. Никола), Стевановићи (7 к. Св. Јован), Миливојевићи, Миловановићи (7 к. Св. Ђорђе и Ђурђевдан) и Баџићи (7 к., Св. Тодор). – Новији досељеници: Вучковићи, Ђокићи (12 к., Св. Арханђео): преци су им дошли из Рамнова пре сто година.  – Ђорђевићи, Лемезани (4 к., Св. Никола): из Својнова у Темнићу пре сто година. – Гајићи (5 к., Св. Игњат): „од Бољевца“ (у Тимочкој Крајини) пре сто година. – Јовановићи (3 к., Св. Јован): из пиротске околине пре сто год. – Милутиновићи, Весићи (6 к., Св. Арханђео): из Рамнова пре 70 година.  – Велимировићи (3 к., Св. Арханђео): пре 70 год. из Праћине, као призећени у род Весића.  – Ђорђевићи други (3 к., Петковица): пре 70 година из Мајура као призећени у изумрли род Марића. – Весићи (5 к., Св. Арханђео и Васиљевдан): из Доњег Јовца пре 70 година, као призећени у род Милутиновића.

Сеоска слава је први дан Тројица, а заветина друга недеља великог поста („Пачиста недеља“). Становници Горњег Краја се сахрањују у сињевирском, односно трешњевачком, а Доњег Краја у доњојовачком гробљу

Српска краљевска академија Српски етнографски зборник Књига 56 Прво одељење Насеља и порекло становништва Књига 30, станице 95-96. Станоје Мијатовић БЕЛИЦА

П.С. Дворица је имала 118 становника 1834 године, 158 у 1874, 221 у 1884, 458 у 1948, 246 у 2002, и 191 у 2011 години, у томе 9 млађих од 5 година, уз просечну старост од 51 година.

 

1. 5. Selo Jovac (opština Ćuprija)

 

Доњи Јовац. – Ово село је на подножју огранака планине Јухора, који се у правцу тока Велике Мораве пружају према Јагодини. Кроз село протиче поток Врањевац који силази с брда Врањевца, од Градишта. Кроз село пролази пут Јагодина-Варварин. Више кућа има с леве стране овог пута, ка Великој Морави, а мање на десној, у страни. Село долази у ред моравских села на ивици моравске равнице, чинећи тако прелаз између равних и брдских насеља. Пије се бунарска вода.

У моравској су равници њиве и ливаде на местима званим: Орнице, Окно, Кључ, Луг, Ковачевица, Орашјак, Бегов Кључ, Моравиште и Медвеђиште. У страни више села су њиве, виногради, шуме и пашњаци на местима познатим по именима Свињци, Виноградско Место, Жито или Житиште, Грабовац, Илин Поток, Рашинац, Крстатак, Туторови Свињци, Гмитрићевица, Орлово Гнездо (чукара), Водица, Козара, Ђотинац, Селиште, Добитњак, Мандрдина Бусија, Некрштено, Беговица, Велика Обала, Преко Баре, Велико Божинче, Мало Божинче, Велико Косиче, Мало Косиче. Брда су (сва обрасла ситном шумом): Врањевац, Градиште, Две Границе, Два Гроба.

Село је долинског типа; не дели се на крајеве већ само на родове. Ј. Мишковић наводи да се ово село дели на Ужарску, Плањанску и Некрштену Махалу. Данас су те махале тако измешане да их је тешко разликовати. Некрштена Махала данас не постоји, већ се тако зове један део хатара.

Доњи Јовац је старије насеље. Године 1737 помиње се у аустриском војном списку јагодинског дистрикта као хајдучко село (Јеховац). Ото Дубислав Пирх га назива „Велики Јовац“ за разлику од Малог или Горњег Јовца. Пирх помиње и село Врањевац у потоку Врањевцу. Данас нема трагова од тог насеља.

Старо село било је у Селишту, код Ковачевице, па се отуда овамо поместило пре 150 година, јер га је Морава подривала („опучавала“) и плавила.

Доњи Јовац има 180 кућа, 24 рода и 1.850 становника.

Стариначки родови. – Вићићи (12 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): овамо су дошли из Старог Села. – Випићи (5 к., Св. Никола). – Вучићи (4 к., Св. Ђорђе Алемпије). – Петровићи (4 к., Св. Врачи). – Стаменковићи (3 к., Митровдан), Јанковићи (7 к., Св. Стеван). Чивутани или Чивутарци (2 к., Митровдан).

Новији родови. – Буљанци (50 к., Петковица): преци им дошли пре 130 година из села Буљана код Ћуприје; зову их и „Власима“. Лазићи, Бусиловци (7 к., Св. Јован): пре 130 година из села Бусилова (ћупријског). – Миљојковићи (12 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из врањске околине пре 130 год. – Миладиновићи (15 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): дошли са Косова кад и Миљојковићи. – Плањани (5 к., Св. Никола): из Плане (Параћинске) пре 120 година. Бабастанићи (11 к., Св. Никола) су из алексиначке околине. Довела их баба Стана пре 120 година, када је отуда побегла од Турака.  – Глувићи (6 к., Митровдан): са Косова пре 120 година. Ивановићи (4 к., Св. Илија, Св. Андреја и Ђурђевдан): пре сто и више година из параћинске околине; призећени су у род Миленковића (њихова је права породична слава Св. Илија. Неки њихов стари био је призећен у Плани, параћинској, у род Димића, па је узео да слави Св. Андрију, а ови овде још и Ђурђевдан, те тако данас овај род има три славе). – Ужарци (7 к., Петковица): из Мајура пре сто и више година, а тамо из параћинске околине. – Миленковићи (Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из параћинске околине пре сто и више година. Тобошаревићи (6 к., Митровдан): из Велике Трешњевице пре 80 година, а тамо су се доселили из трнске околине. Са Миладиновићима и Ратковићима из Велике Трешњевице сматрају се за један род. – Савићи (2 к., Св. Врачи) из Рамнова пре 60 година; призећени су у род Петровића. – Не знају за своје порекло ни када су се доселили: Симићи (3 к, Митровдан), Тодосијевићи (3 к., Св. Лазар) и Аврамовићи (Св. Ђорђе и Ђурђевдан). – Праћинци (3 к., Св. Атанасије, „Настаћије“) су из Праћине. Камберовићи, Усејиновићи (2 к., Васиљевдан и Ђурђевдан) су Цигани ковачи. Било их је 4 куће, па су се две одселиле у Рашевицу у Темнићу.

Гробље је у сред села, с десне стране пута идући од Јагодине. У њему се још сахрањују и из Горњег Јовца и из доњег краја Дворице.

Сеоска слава је други дан Тројица (Духова), а заветине су Младенци 22.3. по н.к. (за здравље чељади), Св. Софроније, 24.3. по н.к. (за ораче и копаче) и Јаков исповедник 3.4. по н.к. (за здравље домаће стоке).

Горњи Јовац. – Ово село је испод Доњег Јовца у страни окренутој истоку. Од пута Јагодина-Варварин удаљено је један и по километар. Има само неколико кућа у равници поред пута. Према току Велике мораве требало би данашњи Доњи Јовац да се зове Горњи Јовац, а овај Доњи Јовац. Овако су назвата оба Јовца у времену када је Доњи Јовац био ближи Великој Морави, па је, у правцу линије исток-запад, био Доњи, а овај више њега Горњи. У селу се пије изворска вода. Извори се зову: Божинац, Точурак, Укицки Кладенац и Ћирицки Кладенац.

Њиве и ливаде су у моравској долини на местима званим: Поток, Прилеп, Церница, Острво, Старе Новине, Црна Бара, Угљарница, Врањевац, Горње Брдо. Њиве, шуме и пашњаци, у странама и по брдима, су на местима која се зову: Равница (зараван), Говеђарник (Говедарник), Градиште (брдо), Томинац, Велико Брдо, Карбин Поток, Шарбановац, Дугачка Коса и Андровица (утрина).

Куће су према положају земљишта збијеније и ређе. Село се дели на Горњу Махалу и Доњу Махалу или Горњи Крај и Доњи Крај. Горња Махала (Крај) је у страни и знатно је већа; старије је насеље и са чешћим кућама. Доња је Махала (Крај) у Равници и знатно мања, са ређим кућама и новијег постанка. Махале су одвојене једна од друге за пет стотина метара (седам стотина корака).

Горњи Јовац је млађе насеље од Доњег Јовца. Прича се да је Горњи Јовац насељен на појатама („трлима“) Доњег Јовца. То је, кажу, било пре сто и више година.

Име Јовац дошло је, по једном предању, због многе јове (иве) која је ту некада расла (у Старом Доњем Јовцу), а по другом (као и по Ј.Мишковићу) место је названо по неком Јови који се ту први доселио из Доњег Јовца у Горњи Јовац.

Горњи Јовац има 60 кућа, 18 родова, 205 становника.

Родови старинци. – Костићи (3 к., Св. Никола) су из Доњег Јовца. – Ђурићи (5 к., Св. Никола): са Костићима се сматрају као један род. – Ћирићи (5 к., Митровдан) су из Доњег Јовца. Пешићи, Лалићи, Ђорђевићи, Миловановићи, Илићи (15 к., Св. Јован) су из Доњег Јовца (Старог Села).

Досељеници. – Бурмезевићи (3 к., Св. Арханђео): из Забреге (параћинске) пре 140 година. Јовићи (2 к., Митровдан): из лесковачке околине пре 130 година. Јовчић (1. К., Св. Арханђео): из параћинске околине пре 130 година. – Стојановић (1 к., Св. Ђорђе Алемпије): из Рибара као домазет у род Укића пре 80 година. – Павловић (1 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Рашевице у Темнићу пре 80 година. – Гргићи (3 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Старог Рамнова пре 80 година. Симић (1 к., Св. Никола): из Остриковца пре 70 година. Анђелковић (1 к., Св. Арханђео): из Бунара пре 70 година. – Никодијевић (1 к., Часне Вериге): из Рибара пре 70 година. – Јелкићи (8 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Рамнова пре 70 година. – Савић (1 к., Св. Врачи): из Рамнова пре 90 година. – Новаковићи (2 к., Св. Јован): из Рамнова пре 60 година. – Не знају за порекло и време досељења, а новији су досељеници: Укући (3 к., Митровдан) и Миленковићи (4 к., Митровдан).

Литија и сеоске заветине су кад и у Доњем Јовцу. – Гробље је заједничко са доњојовачким.

Српска краљевска академија Српски етнографски зборник Књига 56 Прво одељење Насеља и порекло становништва Књига 30, станице 96-100. Станоје Мијатовић БЕЛИЦА

П.С. Јовац је имао 743 становника 1834 године, 713 у 1874, 678 у 1884, 1.848 у 1948, 1.258 у 2002, и 1.080 у 2011 години, у томе 38 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46,5 година.

 

1. 6. Ostrikovac (Ćuprija)

Село је између Горњег Јовца, Рамнова и Андровице. Више кућа има у страни окренутој североистоку, а мање у равници и поред железничке пруге Јагодина-Ћуприја. И ово је село на прелазу између долинских и брдских села. Кроз село протичу Митачки Поток и Божинац који чине Остриковачки Поток. Пије се бунарска и изворска вода. Главнији су извори: Јовандилски Кладенац (у потоку Божинцу), Митачки Кладенац (у Митачком Потоку) и Ћосички Кладенац.

Њиве и ливаде су у равници на местима: Поток, Прилеп, Церница, Острво, Старе Њиве, Црна Бара. Шуме и пашњаци су у странама и по брдима на местима: Угљарница, Андревица (Андрејевица), Горње Брдо и Равница.

Село је тимочког типа и дели се на Горњу Малу и Доњу Малу. Горња Мала је у брду и у страни, а Доња Мала је у равници. Име је добило по острику (трави) која ту расте.

Прича се да је ово село постало од рамновачких појата („трла“, колиба), које је после расељавањем и насељавањем порасло, умножило се и тако постало село. По малом, незнатном броју старинаца изгледа да је новијег порекла.

Остриковац има 70 кућа, 11 родова, 400 становника.

Родови старинци. – Митаковићи (2 к., Св. Ђорђе Алемпије).

Досељеници. – Николићи (18 к., Св. Јован): са Косова (из села Каменара) пре 130 година. Били су прво у Рамнову, па се отуда доселили због поплаве. Зову их и Бурдељанцима зато што су у прво време живели у „бурдељима“ (земуницама). Николићи други (8 к., Ваведење): из врањске околине пре 130 година. Миладиновићи (8 к., Петковица): из Мајура, одакле је стари Миладин дошао пре 120 година као „призетко“. – Стојановићи (4 к., Св. Арханђео): из лесковачке околине пре сто и више година. – Стојановићи други, Јовандолци (8 к., Митровдан): из Топлице пре 100 и више година. Мисли се да су арбанашког порекла, али се то не зна позитивно. – Милосављевићи, Мусићи (4 к., Петковица): из Топлице пре сто и више година. – Голубовић (1 к., Св. Никола): из врањске околине (као мутавџија) пре 80 година. Љубисављевићи (8 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): не зна се одакле и кад су дошли.

Сеоска слава је други дан Тројица. Заветине су: Задушни понедељак, пред зимске задушнице (за здравље чељади), Св. Вартоломеј, „Вртолома“ (24.6. по н.к.) за винограде (да их „хала“ не убије) и дан трећег априла (по н.к.) за здравље стоке.

Гробље је у брегу више села. Најстарији писани надгробни „белег“ је из 1832 год.

Српска краљевска академија Српски етнографски зборник Књига 56 Прво одељење Насеља и порекло становништва Књига 30, станице 100-101. Станоје Мијатовић БЕЛИЦА

П.С. Остриковац је имао 246 становника у 1834. години, 289 у 1884, 838 у 1948, 574 у 2002, и 501 у 2011 години, у томе 17 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,8 година.

 

8. Androvica

Овај заселак је на крајњој североисточној падини јухорског венца, с десне стране  железничке пруге и пута Јагодина-Ћуприја, и с десне стране Мајурског и Андровичког Потока. Има кућа у потоку, и између пута и железничке пруге. У потоку има девет кућа, а седам су испод брда и поред пута. Преко Мајурског Потока су мајурске куће. Заселак је постао пре 90 година насељавањем из села Мајура, Остриковца и Рамнова. Пије се изворска и бунарска вода. Има два извора без нарочитих имена.

Хатар андровички је у хатару села Остриковица и Мајура.

Зове се Андровица, Андревица и Андрејевица, али се највише чује први назив. Тако је прозвано и оближње брдо и заселак по неком Андри (Андреји) који се ту први насели са хиљаду оваца.

Андровица има 16 кућа, 5 родова, 65 становника.

Родови.  – Милетићи (4к, Св. Никола) су из Рамнова; дошли су међу првима пре 90 година. – Алексићи (6к, Митровдан): из Мајура пре 80 година. – Петровићи (3 к., Св. Аранђео); из Рамнова пре 80 година. – Нешићи (2 к., Св. Ђурђе и Ђурђевдан): из Мајура пре 70 година. – Стојановић (1к, Св. Арханђео): из Остриковца пре 50 година.

Сеоска слава и заветине су кад и у Остриковцу, само што их Андровчани прослављају одвојено. – Пола засеока сахрањује мртве у остриковачком, а пола у мајурском гробљу.

 

9. Рамново (Равново)

– Село је у моравској долини, с леве стране железниче пруге Јагодина-Ћуприја. Од Ћуприје је удаљено непуна 2км, а од Велике Мораве неколико стотина метара. Морава чини штету сеоском кључу кад се излије. Најближа су му села: Остриковац, Андровица и Горњи Јовац.

Пије се бунарска вода. Бунари су у дубини обично од 6 метара и има их и неозиданих.

Места у сеоском хатару зову се: Стари Кључ, Доње Новине, Селиште (све њиве); Рамновско Брдо (шума); Ђула (сеоска утрина).

Село је померано због поплава; некада је било на месту званом Старо Село (Селиште), а пре тога на десној обали Велике Мораве, као један крај вароши Ћуприје, и тада се звало Жировница. Одатле се преселило на леву обалу. Куће су збијене, али нису ушорене. Нема поделе на крајеве.

Село се зове Рамново или Равново, јер народ овог краја каже равница и „рамница“. По једном предању зове се тако због равни на којој је, а по другом по негдашњој вароши Равну (данашњој Ћуприји), од које га је одвојила Морава. Из Ћуприје, односно из старе Жировнице, пресељено је на леву обалу одмах по Карађорђеву устанку, а из Старог Села (Селишта) на данашње место 1853 године.

Рамново је данас сиромашно село, јер му Морава чини штете у најбољем делу кључа, подривајући га и плавећи га. Има људи којима су све њиве тако уништене.

Када је село пресељавано, тада се код већине родова изгубио траг порекла.

Рамново има 53 куће, 13 родова, 200 становника.

Родови. Из Старог Села (Селишта) или из старог Рамнова овамо су се преселили ови стариначки родови. – Миленковићи (7к, Св. Ђорђе Алемпије). – Милетићи (8к, Св. Никола). Они су, као и Миленковићи, били прво у Жировници, па се отуда преселили у Селиште (на леву обалу Мораве), а из Селишта (старог Рамнова) овамо пре 80 година. Има их и у Андровици, Мијатовцу и Шуљковцу. – Стојановићи (5 к, Св. Јован). – Милићевићи, Јелкићи (5к, Св. Ђурђе и Ђурђевдан). – Миловановићи, Миленковићи, Митићи (9к, Св. Ђорђе Алемпије). Они су род са првим Миленковићима. У Селиште су се доселили из Жировнице, а у Жировницу из Тимочке Крајине, али се не зна када.

–          Доцније су се доселили овамо следећи родови:

Алексићи (5 к, Св. Никола): из села Влашке (код Ћуприје) пре 80 година. – Микићи (4 к., Св. Никола): из врањске околине пре 80 година. – Петровићи (2к, Св. Никола): из села Влашке код Ћуприје пре 80 година. Са Алексићима се сматрају као један род. Зову их и „Власима“. – Ацић (1к, Св. Ђорђе Алемпије): из околине Бољевца у Црној Реци пре 60 година. – Јевтић (1к, Св. Врачи): из околине Куманова пре 50 година. – Не знају за порекл и кад су се доселили: Петровићи други (2к, Св. Ђорђе и Ђурђевдан), Стојановићи други (2к, Св. Ђорђе Алемпије) и Милосављевићи (2 к, Св. Арханђео).

Сеоска слава (литија) је Ђурђевдан, а заветине су: Задушни понедељак (пред зимске задушнице) за здравље чељади, трећи април (по новом к) за здравље стоке, и „Вртолома“ (Св. Вартоломеј) за винограде. Заветине су исте као и у Остриковцу. – Старо гробље је у Старом Селу (Селишту), а ново је на брду Ђули. Премештено је, јер је старо гробље обурвавала Морава.

 

11. Bresje (Jagodina)

Насеље је у најнижој котлини Лугомира и кроз њега пролази пут из Јагодине за Драгошевац. Одмах до села су и западни обронци Јухора са којих се у Лугомир сливају: Староселски Поток, Антин Поток и Привицки Поток. С десне стране се у Лугомир улива Вукањски Поток. Лугомир и његове притоке кад се излију чине селу знатну штету. Мањи је део кућа у котлини, а већи на ивици котлине. Пије се бунарска вода, а зими и речна са Лугомира.

Њиве и ливаде су на местима: Осредак, Кључ, Баре, Орнице, Угари, Падина, Старо Село. Шуме, пашњаци и виногради су на местима: Бучина, Вукања, Антин Поток, Староселски Поток и Ђурђево Брдо.

Село је средње збијености. У средини села су куће гушће, а по крајевима ређе. Не дели се на махале (крајеве), већ само на родове. Име је добило по многим брестовима којих и данас има у селу. Не зна се када је засновано. Некада је село било на источној страни од данашњега, у јухорским клисурама, на месту званом Старо Село или Селиште.

Бресје има 48 кућа, 7 родова, 333 становника.

Родови – Јовановићи, Првићи (4 к., Св. Никола), дошли пре 125 година из врањске околине као први досељеници (отуда и презиме Првићи. – Жупљани, Милошевићи, Савићи (15 к., Св. Арханђео): из крушевачке жупе пре 110 година. – Вукањци, Марковићи, Миљковићи (10 к., Св. Никола) су из Вукање испод Јастрепца, доселили се пре 100 и више година. – Ерци (10 к., Св. Никола), дошли са Копаоника преко крушевачке Жупе кад и Вукањци. Има их и у Малој Дренови у Левчу. Михаиловићи, Васићи (5 к., Св. Арханђео) су из крушевачке Жупе, доселили се пре 100 и више година. – Марковићи, други (2 к., Св. Арханђео), из Драгоцвета, призећени су у род Михаиловића, Васижа пре 60 година. – Миловановићи (2 к., Св. Лука и Марковдан), не зна се одакле су дошли.

Сеоска слава је Бели Четвртак (по Тројицама), а заветине су: Богородица (14 октобра по н.к.), за здравље деце, и Пачиста недеља (друга недеља великог поста), за здравље стоке. – Гробље је на источној страни села, на месту Ђули.

Glavinci (Jagodina)

Село је у котлини Лугомира. И кроз њега протиче Лугомир и води пут Јагодина-Драгошевац. Више је кућа на десној страни реке и пута него на левој. Лугомир и овде чини штету кад се излије, особито доњем крају села и кључу (пољу). Десном страном села (према току реке) пролази Парлошки Поток, који долази са Јухора (од Градишта). Пије се бунарске, али и речна вода (зими). Има свега један извор, Гајицки Кладенац, али се из њега вода не узима (не захвата), јер се држи да је „тешка“.

Њиве и ливаде су на местима: Орнице, Ресник, Старо Село (Селиште), Виноградиште, Љуба. Шуме су на местима: Угар, Крш, Врањевац, Минин Поток.

Куће су нешто збијеније (долинског типа). Село се не дели на махале, већ само на крајеве по родовима. Старијег је постанка.

Главинци имају 78 кућа, 9 родова, 540 становника.

Родови. – По предању пре двеста година су у Главинце дошла са Косова три брата: Младен, Василије и Јосиф. Од та три брата су данас: Гајићи (20 к.), Мијушковићи (5 к.), Милојевићи (10 к.), Васиљевићи (10 к.), Лукићи (10 к.) и Јосијевићи (5 к.); сви славе Св. Николу. Остали су се родови доселили после њих, и то: Симићи (5 к., Св. Јован), из Праћине пре 100 година; Ђошићи, Миленковићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан), из студеничког краја пре 100 година. Андрејевићи, Андрејићи (3 к., Св. Јован), из Поточца у Темнићу, одакле их је пре 80 година довела мајка, пошто се овде преудала у род Симића.

Сеоска слава је Бели петак (по Тројицама), а заветине су: Петковица (27 октобра по н.к.) за здравље деце, Пачиста недеља (друга недеља Великог поста) за здравље стоке, и Св. Стефан (15 августа по н.к.) за здравље орача и копача. – Гробље је на западној страни села, у Реснику.

П.С. Главинци су имали 150 становника 1834 године, 207 у 1874, 194 у 1884, 902 у 1948, 636 у 2002, и 524 у 2011 години, у томе 22 млађа од 5 година, уз просечну старост од 47,8 година.

 

Kolare (Jagodina)

И ово је село с обе стране реке Лугомира. Кроз село пролази пут Јагодина-Драгошевац. На левој страни пута (идући од Јагодине) има више кућа него на десној. Десном страном села протичу Збеговачки Поток, Оџачки Поток и Велики Поток, који силазе са јухорских огранака и сливају се у Лугомир. Лугомир и ови потоци чине штету селу приликом изливања. Куће су највише у долини и равни, само је мањи број у страни. Пије се бунарска, али и речна вода (зими).

Њиве и ливаде су на местима: Река или Поље, Долина, Велико Поље, Старо Село или Селиште, Ресник, Парлози. Шуме, њиве и пашњаци: Оџинац, Збеговиште, Рикавац. Шуме: Липак и Врх.

Село је веће збијености. Дели се на Горњу, Средњу и Доњу Малу које нису подвојене.

По једном предању некада су Коларе и Главинци били једно село и звало се Љуба. Оно је било поред Лугомира у пољу. То се место и дана зове Љуба. Доцније се раздвојило у два краја, а затим у две махале, од којих се једна назвала Главинци, а горња Коларе. По другом предању, сва три лугомирска села, Бресје, Главинци и Коларе, постала су од расељеног Старог Села или Селишта. У вези с овим предањем тумачи се и постанак њихових имена. У Старом Селу (Селишту), између Колара и Главинаца, с десне стране Лугомира, веле да су некада живела три брата: један је био колар, други је правио главине („главчине“) за кола, а трећи је секао брестове за грађу. После неког времена заједничког рада браћа се поделе: колар се насели у месту које се по њему прозове Коларе; онај што је правио Главине за кола насели се у месту које се назове Главинци; а онај трећи што је секао брестове за кола, настани се у Бресју, пошто је тамо имало доста брестова. По малом броју старинаца изгледа да је новијег постанка, као и предња два села (Бресје и Главинци).

Коларе има 86 кућа, 9 родова, 536 становника.

Родови. – Бабићи (20 к., Св. Јован), дошли из Вукање (испод Јастрепца) пре 130 година. Неки њихови стари били су у Срему, па се отуда повратили. Има их и у Коњусима у Темнићу. – Ђурићи, Поробићи (20 к., Св. Арханђео): из села Јелашнице, у врањском округу, доселили се када и Бабићи.  – Вукањци, Радосављевићи, Гајићи (15 к., Св. Јован и Видовдан): из Вукање, испод Јастрепца, одмах за Бабићима. Има их у Рековцу (у Левчу). – Здравковићи, Ристићи (10 к., Св. Арханђео): из врањске Јелашнице када и Поробићи, са којима се сматрају као један род. Васићи (3 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Вукање пре 130 година. Има их и у Јагодини (1 кућа). – Миленковићи (7 к., Св. Никола): из врањске околине кад и Васићи.  – Нешићи, Јеремићи (3 к., Св. Мрата, Мина): из врањске околине пре 120 година. Кадићи (5 к., Св. Никола): са Косова када и Јеремићи. – Јанковићи, Станојевићи (3 к., Петковица): из Мајура пре 80 година.

Сеоска слава је Бели петак (по Тројицама), а заветине су: Петак по Св. Јовану (29 августа по н.к.) и Св. Ђорђе Алемпије, за здравље чељади и стоке. – Гробље је испод села, близу пута.

П.С. Коларе је имало 183 становника 1834, 246 у 1874, 213 у 1884, 391 у 1948, 618 у 2002, и 588 у 2011 години, у томе 21 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,3 године.

 

Dragoševac (Jagodina)

Село је на ставама реке Надрљке и Дуленке (од којих постаје Лугомир). Село се пружа донекле дуж ових река и поред реке Беле Граче (Грачанице), која се слива са највећег виса Јухора (Ветрење), па се с десне стране улива у Надрљку близу њеног састава са Дуленком. У Дуленку се улива, одмах испод доњолукарске или драгошевачке механе, поток Лукар, који извире више истоименог села. Поред река Грачанице и Надрљке куће су у страни, а поред Дуленке има нешто кућа и у равници. У Грачи има највише кућа. Реке ретко када пресушују, а поток редовно. Када се излију чине штету селу и пољу. Пије се највише изворска вода. Извори се зову: Кладенац, Изворак и Бубан. Има само неколико бунара. Кроз један део села пролази пут Јагодина-Главинци-Драгошева, који се овде састаје са путом Јагодина-Шуљковац-Драгошевац, па одавде води за Белушиће-Трстеник.

Њиве и ливаде су на местима: Падина, Река, Бојиште, Дубељ, Русалиско Гробље, Коса, Лукар, Гумниште, Брестовац. Пашњаци, шуме и њиве (измешано): Збеговиште, Два Гроба (брдо), Хајдучки Кладенац, Трнавачки Збег, Језернички Поток, Дубељански Поток. Шуме: Гај, Влаховица, Продановица, Липак, Горуњак, Буков Поток, Осојак и Грача.

У Грачи и Надрљки куће су збијеније (долинског типа), док су поред Дуленке ређе или средње збијеност (тимочког типа). Село се дели на Горњу Малу, Доњу Малу и Пескан. Горња Мала је поред Граче и Надрљке, Доња Мала је поред Дуленке, а Пескан је у средини села. Махале су раздвојене рекама.

По једном предању село је добило име по неком Драгошу, који се ту први закућио. По другом предању кнез Лазар је првим досељеницима који су ту дошли, рекао: „Драго ви овамо уз ову реку, драго ви онамо уз ону реку, – свуд је добро, само ваља да се ради“. По трећем предању тако се звало напуштено досељеничко село.

Идући од Јагодине, с десне стране пута, више села, има остатака од неке старе цркве која се звала Цвети. Ту су доскора били неко старо гробље и бунар. За бунар се прича да су у њему црквена звона. По народном предању ту је некада постојало неко старо насеље које се звало Бресница, па је одатле расељено, јер је било на ударцу („на видоку“), те су му Турци досађивали. На Гумништу су код Старе Воденице стара гробља (без „белега“), за која народ прича да су остала од кнеза Лазара. Осим овога има, само по имену места, једно римско и једно „русалиско“ гробље, у којима се приликом копања налазе разне старинске ствари и новци. По старинцима изгледа да је ово село старијег постанка.

Драгошевац има 100 кућа, 9 родова, 765 становника.

Родови старинци. – Павловићи, Марковићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан). Ђурђевићи, Ђорђевићи (10 к., Петковица). – Ђорђевићи други (12 к., Св. Стеван). – Миљојковићи, Манојловићи, Јевтићи (15 к., Св. Јован).

Досељеници. – Вучковићи (10 к., Св. Арханђео): из Топлице пре 150 година. Има их и у Пољни у Левчу. – Лукићи, Несторовићи (12 к., Св. Лука и Марковдан): из Топлице кад и Вучковићи. – Марковићи други (6 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Ђуниса (крушевачког) пре 120 година. – Веселиновићи (12 к., Св. Мина, Мрата): из врањске околине пре 100 и више година. – Радивојевићи (13 к., Св. Лазар): из Паликура, у близини Кавадара, пре 100 година. Били су прво у Сталаћу, па се отуда овамо доселили.

Сеоска слава је Бела субота (по Тројицама), а заветине: Благовести, за опште здравље. – Мртве сахрањују у два гробља: једно је у Горњој, а друго у Доњој Мали (преко реке).

П.С. Драгошевац је имао 186 становника 1834, 320 у 1874, 352 у 1884, 760 у 1948, 501 у 2002, и 450 у 2011 години, у томе 22 млађа од 5 година, уз просечну старост од 45,2 године.

 

Ivkovački Prnjavor (Jagodina)

Куће овог села су на западном подножју планине Јухора, у клисури, с једне и с друге стране реке Надрљке (данас Жупањевачка Река, МЗ). Пије се изворска вода. Извори су: Вучицки Кладенац и Митровицки Точурак, а има још неколико без нарочитих имена. Зиратна је земља слаба. Шума је на десној страни реке.

Њиве и ливаде су на местима: Коса Река, Над Грачу, Под Грачу, Пољанка, Поље. Шуме: Продановица и Влаховица. Има место Виногради.

Село је у клисури са збијеним кућама. Дели се на Горњу и Доњу Малу, које су одвојене.

Село је добило име по цркви (манастиру) Ивковићу коју је, по предању, подигао кнез Лазар (1), а обновио Ивко Кованџија (пчелар). Црква има велико имање под шумом, њивама, сенокосима и пашњацима с једне и с друге стране Надрљке. Испод шуме је чесма на коју долазе болесни да се на њој умију и да пију воду. Око цркве су стари гробови без натписа. Црква слави Малу Госпођу, када се купи велики сабор као и на Преображење и Цвети. Село (прњавор) је засновано када и црква, али су му се становници мењали, па данас скоро и нема старинаца.

Ивковачки Прњавор има 28 кућа, 5 родова, 250 становника

Родови: Пејићи (7 к., Св. Арханђео): из села Јелашнице (код Сурдулице) пре 100 и више година. – Мићићи (8 к., Св. Арханђео): пре 100 година из пиротске околине као „восковарџије“. Вучићи, Јовановићи (5 к., Св. Арханђео): из пиротског краја као „восковарџије“. Мића и Вуча била су рођена браћа, па се зато сматрају с Мићићима као један род. – Митровићи (7 к., Св. Арханђео): из врањске Јелашнице када и Пејићи, са којима се сматрају као један род. – Лукић (1 к., Св. Јован): из села Рабреновца у Левчу пре 30 година, као домазет у род Мићића.

Сеоска слава је Бела субота (по Тројицама), а заветина Св. Врачи, јесењи, за здравље чељади. – Гробље је у Влаховици.

(1)    Ова је црква некада била манастри, што сведочи и њен прњавор. Она је у благом пристранку с леве стране Надрљке. По предасу била је велика, висока и лепа, са четири кубета и високим звоником, па су је Турци до темеља срушили. После неког броја година Ивко Кованџија молио је турске власти за одобрење да на истим рушевинама подигне данашњу црквицу. За ово је, кажу, пешке ишао у Цариград. Постоји предање да је ова црква била испосница манастира Беочина, који је био мало више уз исту реку, у хатару села Беочића, као што има и предање, противно овоме (које је у народу очувано) да је манастир Беочин био испосница или метох манастира Ивковића. Јоаким Вујић каже за Ивковачку цркву: „Ова је црква веома мала, а некада је била манастир пак је имала своје калуђере; обаче да су је Турци многократно палили, рушили, и робили, тако је најпосле потпала под парохију која има свога пароха са сингелијом. Осниватељ ове цркве био је цар Лазар, а храм је цркве рожденство пресвјатије Богородице. Ова црква и нека зданија около себе, садерже и нешто мало грунта (имања) за које ондашњи парох Турчину спахији јежегодну главницу по 12 гроша плаћа, пак од свакога плодородија десетак даје. Сниже дола јесте и један источник са прекрасном водом…“ (Путешествије по Сербији, Београд 1901, књ. 1,  132-133).

П.С. Ивковачки Прњавор је имао 58 становника 1834 године, 82 у 1874, 90 у 1884, 210 у 1948, 102 у 2002, и 88 у 2011 години, у томе 3 млађа од 5 година, уз просечну старост од 45,5 година.

Beočiće (Rekovac)

Ово је село више Ивковачког Прњавора, с обе стране река Надрљке и Црне Граче. Реке не пресушују, а кад надођу не чине штету селу. Пије се бунарска и изворска вода. Извори су: Грача (у Бучју), Томицки Кладенац, Мићицки Извор и још неколико безимених.

Места у сеоском хатару се зову: Церовик, Јасик (брдо), Радосављева Коса, Ракина Коса, Ђурмановица, Граб, Гумниште, Вукове Ливаде, Клењак, Дрењачка Коса, Бакова (брдо), Река, Влаховица, Градац (брдо), Врлетна Страна, Митров Клик, Летовишка Коса, Јаглин, Илине Козаре, Оштри Клик, Шарени Клик, Цветков Гроб (брдо), Церјак и Прљачка Коса. По хатару су измешане шуме, њиве, сенокоси, пашњаци, виногради. Изузетак чини само Дрењачка Коса, Бакова, Бучје, Влаховица и Градац, који су већином под шумом.

У Црној Грачи куће су мало збијеније него поред реке Надрљке. Дели се на Ново Село, Доњу Малу или Реку и Грачу. Махале су одвојене. Прво је насељена Грача, па после Река или Доња Мала и најпосле Ново Село. Село је добило име по манастиру Беочину. (По предању овај манастир је задужбина Немањића, па је порушен за време Турака. До 1903 године одржали су се цели зидови без крова и кубета. Црква (манастир) је била у облику крста. Познавао се олтар, средина храма и паперта. У средини храма су на зидовима били лепо очувани ликови: св. Димитрија, св. Луке и св. Ђорђа. Свеци су били измалани у природној величини са отвореним књигама у рукама (изузимајући св. Ђорђа). По изради и боји били су врло слични свецима у манастиру Каленићу. Око храма је био град са дебелим зидом. Године 1903 Беочићани су на темељу овога манастира подигли малу, лепу и скромну цркву.) Старијег је постанка, али су се становници, према прилика, расељавали и досељавали, па зато има мало старинаца.

Беочиће има 159 кућа, 19 родова, 893 становника.

Родови. Старинци. – Поповићи, Попадићи (15 к., Св. Никола). – Прокићи (5 к., Св. Никола).

Родови. Досељеници. – Макровићи, Милетићи (20 к., Св. Никола): са Косова пре 150 година. – Петровићи (10 к., Св. Никола: са Косова када и Марковићи, са којима се сматрају као један род. – Ђорићи (5 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Косова, преко Топлице и Жупе пре 150 година. Прво су били у Лоћики, па су се преселили овамо. Са Топличанима из Лоћике сматрају се као један род. – Милутиновићи, Вулићи, Џопићи, Џопалићи (10 к., Св. Јован): из крушевачке Жупе пре 130 година. Има их и у селу Вукмановцу (у Левчу). Порверијевићи, Порфиријевићи (10 к., Св. Никола): из Срема пре 130 година. Били су Цигани и занимали се прављењем „звона“ (меденица, клепетала, клепетуша) за стоку. Кад су дошли из Жупе разапели су три черге у пољу Товалу, између Секурича (у Левчу) и Беочића. Тада је туда прошао неки владика „пропагандиста“, који је морао да преноћи код њих, јер је било ружно време. Они га лепо приме и почасте, а он их сутрадан покрсти (пошто су били „ине“ вере) и насели у Грачи. – Томићи (10 к., Св. Никола): из врањске околине пре 100 и више година. – Јовановићи (10 к., Св. Јован): из крушевачке Жупе кад и Томићи. Они су род са Џопалићима, само су се после њих доселили (на њихов позив). – Спасићи (15 к., Св. Никола): дошли су из врањске околине кад и Томићи, са којима се сматрају као један род. – Младеновићи (5 к., Св. Никола и Св. Лука) из Драгошевца као призећени у род Томића, пре 100 година. – Филиповићи (8 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Ломнице (код Рековца) пре сто година. Стаменковић, Чавејић (1 к., Св. Никола): из околине Власотинаца пре 100 година. Било их је више, па се „претрли“ (изумрли). Сви су ови родови насељени у Грачи и у Доњој Мали (Реци).

У засеоку Ново Село, које је у осојном пристанку, с десне стране Надрљке, има 30 кућа са пет родова. – Марковићи, Татарићи (15 к., Св. Никола), из крушевачке Жупе пре 150 година. Прво су били у Грачи, па се овамо преселили пре 60 година. Павловићи, Живковићи (8 к., Св. Арханђео): из крушевачке Жупе, из места Шљивова. И они су прво били у Грачи, па се овамо населили пре 50 година због тескобног и незгодног земљишта. – Вукићевићи (4 к., Петковица): из смедеревског Лозовика пре 50 година. – Не зна се одакле су и када су дошли: Ђорђевићи (2 к., Св. Ђорђе и Ђуревдан) и Станковић (1 к., Св. Ђорђе Алемпије).

Сеоска слава су Врачеви (летњи). Заветине су Младенци (22 марта по н.к.), а црквена слава Ваведење, када се купи велики сабор. – Гробље је код цркве, а ту је и чесма са врло добром водом, као и она у Ивковачком Прњавору.

П.С. Беочић је имао 191 становника 1834 године, 386 у 1874, 465 у 1884, 1.023 у 1948, 467 у 2002, и 364 у 2011 години, у томе 7 млађих од 5 година, уз просечну старост од 50,2 године.

Medojevac (Jagodina)

Село је у клисури на северном крају котлине („доље“) Дуленке, која протиче кроз њега. Више кућа има на левој страни реке, у присоју и поред пута Јагодина-Трстеник. Пије се бунарска вода. Има само Дубоки Извор на десној страни реке. Зими се употребљава и речна вода.

Њиве и ливаде су на местима: Кључ, Селиште, Ивина Пољана, Баталија (Батал-Њива), Лукарско Поље. Њиве, пашњаци и шуме: Оџиница, Кременац, Голи Брег, Бабин Поток, Дубоки Поток, Гложје, Дрењак, Гај и Влаховица (шума).

Село је долинског типа. Средина села је гушће насељена, а крајеви ређе, тако да се могу видети сасвим одвојене куће. Предање каже да је некада (за време кнеза Лазара) у Медојевцу цеђен мед из великих пчеланика („кованлука“), који су ту били, па је отуда и место добило име. Некада је село било на десној страни Дуленке, отуда се раселило и овде населило „што му се становништво од нечега стално плашило“.

Насеље има 58 кућа, 9 родова, 386 становника.

Родови. – Крцићи (12 к., Св. Никола), преци дошли из Топлице преко крушевачке Жупе пре 150 година. Рачунају се у прве досељенике. Има их и у Љубави у Темнићу, и у Доброљупцима у Жупи. – Јоцићи (10 к., Св. Никола): са Косова пре 150 година. Стари су им се звали Косовци. Ово данаљње презиме су заменили „од маџарске буне“ (1848 год.). Јоца је из боја довео коња и донео добру сабљу, коју су његови потомци доскора чували. – Лазаревићи, Клинчевићи (8 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Косова пре 100 и више година.  – Дачићи (8 к., Св. Врачи): из Топлице пре 100 и више година. Има их и у Пољни, Опарићу (у Левчу) и у Деоници. – Стојановићи (4 к., Св. Никола): из Жупе пре 100 и више година. – Живадиновићи, Вучковићи (4 к., Св. Лука и Марковдан): из врањске околине пре 100 и више година. – Димитријевићи (4 к., Св. Ђорђе Алемпије): из Лоћике пре 100 година. Маринковићи (4 к., Св. Ђорђе Алемпије и Св. Арханђео): довела их мајка пре 80 година из села Ратковића у Левчу, која се била преудала у род Димитријевића. Маринковићи други (4 к., Св. Никола), не зна се одакле су и када се доселили.

Сеоска слава је други дан Тројица. Заветине су: Бели четвртак (у зиму), Св. Јован Златоуст (26 новембра по н.к.) и Св. Стеван (15 августа по н.к.) за здравље чељади, стоке и живине (пернади) и ради „берићета“ (да добро роди и да се сачува од „хале“ и града). Гробље је више села, у страни, у близини каменог моста на реци Дуленки.

П.С. Медојавац је имао 102 становника 1834, 152 у 1874, 165 у 1884, 319 у 1948, 165 у 2002, и 131 у 2011 години, у томе 5 млађих од 5 година, уз просечну старост од 47,3 године.

Topola (Jagodina)

Село је више Драгошевца, с леве стране Лукарског Потока, на једној благој присојној страни. Кад се Лукарски Поток излије чини штету и селу и кључу. Пије се бунарска вода.

Њиве и сенокоси су на местима: Село, Гај, Лукар, Рамњак, Поточе, Осредак и Ивина (Ивкова) Пољана. Шуме, њиве и пашњаци су на местима: Ђичак, Црногорско, Брестовац и Голо Брдо.

Село је средње збијености; куће су удаљене једна од друге обично око 50 метара. По предању село је пре косовске битке било врло велико. Пружало се од Лукара до Рековца (у Левчу). На Косово је требало да из овога села пођу 700 оклопника (коњаника), а дошло је само седам. Због тога га је кнез Лазар проклео да никада више нема од седам кућа. И тако је, по кнежевој клетви, остало за дуги низ година. Чим би село добило коју кућу више, убрзо би нека опустела, те је тако остајао исти број. Иако је село старијег постанка данас су у њему већином новији досељеници, док старијих нема.

Топола има 19 кућа, 4 рода, 75 становника.

Родови: Анрејићи, Радосављевићи (8 к., Св. Лазар пред Цвети), преци дошли из Паликура код Кавадара пре 130 год. Овде су дошли из Сталаћа преко Драгошевца. – Миловановићи, Стојадиновићи (5 к., Св. Ђорђе 16 новембра по н.к. и Ђурђевдан): са Косова пре 100 и више година. Степићи (5 к., Св. Илија): из Жупањевца у Левчу пре 100 година, а тамо са Косова. Има их у Крагујевцу и у Бивољу код Крушевца, као и у Крушевцу. Стеван Степић, праунук Степанов, ратовао је са Карађорђем, па како је остао без имања (јер му браћа нису ништа дала), Карађирђе га пресели у Тополу и да му добар део имања. – Миловановић други (1 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан):  са Косова када и Стојадиновићи, Миловановићи, са којима се сматра као један род.

Сеоска слава је други дан Тројица. Заветине нема. – Гробље је више села у Осретку, између Лукарског и Урсуличког Потока.

П.С. Топола је имала 23 становника 1834, 39 у 1874, 31 у 1884, 83 у 1948, 36 у 2002, и 20 у 2011 години, када није имала млађих од 15 година, уз просечну старост од 56,4 година.

Lukar (Jagodina)

 

Сеоске куће су с обе стране Лукарског Потока и с десне стране потока Весељака, који се испод села улива у Лукарски Поток. Више је кућа на присојној него на осојној страни. Оба потока лети пресушују, а када се излију чине штету. Пије се бунарска вода. Има само један извор: Миљковицки Кладенац. Нема заједничких шума ни пашњака.

Њиве и сенокоси су на местима: Кључ, Церовац, Лукарско Поље, Гај. Њиве и шуме и пашњаци измешани су још на местима: Коса, Осоје, Присоје, код Шатора, Трнати Лаз, Урсуличка Коса. Село је средње збијености (тимочког типа) дели се на редове, а не на махале или на крајеве.

Лукар има 45 кућа, 10 родова, 250 становника.

Родови. – Миљковићи, Тодоровићи (8 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан), дошли из Вукање испод Јастрепца пре 130 година. – Тодоровићи други (2 к., Св. Никола): из Вукање када и Миљковићи. Васићи (10 к., Св. Никола): из топличког краја пре 130 година. – Милосављевићи, Кулизићи (6 к., Св. Мрата, Мина): са Косова преко Топлице пре 100 и више година. Има их и у Шантровцу. Бароновићи (6 к., Св. Лука и Марковдан): из Срема (из околине Руме) пре 110 година. – Брдари (6 к., Св. Лука и Марковдан): из Босне пре 100 година. Неки брдар, мухамеданац из Босне, носио брда, па остао да служи код Бароновића. Ту се после оженио, покрстио и примио њихову славу. Недићи (3 к., Св. Никола): из Топлице преко Жупе пре 100 година. Има их и у Великој Дренови у Темнићу. – Аксентијевићи (2 к., Св. Никола): не зна се одакле су и када су дошли. Непоуздано се каже да су и они из Вукање као и Тодоровићи и да су овамо дошли када и они, али се то није могло проверити. – Барчић, Барчанин (Св. Ђорђе и Ђурђевдан) дошао из села Бара у Левчу, пре 50 година; призећен код Миљковића, Тодоровића. – Гмитровић (1 к., Митровдан), не зна се одакле и када је дошао.

Сеоска слава је други дан Тројица. Заветине нема. – Гробље је више села у присоју.

П.С. Лукар је имао 67 становника 1834, 118 у 1874, 155 у 1884, 314 у 1948, 139 у 2002, и 116 у 2011 години, у томе 2 млађа од 5 година, уз просечну старост од 52,3 године.

 

Šuljkovac (Jagodina)

Село је на благом пристранку, окренутом више североистоку, а на десној страни реке Белице, која тече испод села. Кроз село пролази пут Јагодина-Рековац, а пресецају га потоци Чесменац и Сеоски Поток. Река ретко када пресушује, а потоци редовно. Ни река ни потоци не чине селу осетне штете. Источним крајем села пролази пут Јагодина-Трстеник, који се у Драгошевцу састаје са лугомирским путем. Пије се бунарска и изворска вода. Извори су: Мирчин Извор, Мијатов Извор, Милутинов Извор и Чесма (усред села). Становници ближи Белици пију зими и речну воду.

Њиве и ливаде су на местима: Дивљач, Кључ, Рајкова Ливада, Зават, Вучинац, Раскршће, Студенац, Барчићи, Ботуња, Трскара, Језерник. Пашњаци, шуме и њиве (измешано): Густи Трњак, Бело Брдо, Коштан (брдо), Ракитина Коса, Дубоки Поток, Куси Поток, Лепеничка Страна, Падалиште. Шуме: Вучеће Језеро, Ћилијан, Валога, Брестовац. У месту званом Гај је заједничка сеоска шума са преко 100 хектара површине.

Село је средње збијености (тимочког типа). Дели се на Горњу, Средњу и Доњу или Милетицку Малу, које раздвајају поменута два потока. Доња или Милетицка Мала је до реке Белице. У месту Дивљачу, преко реке Белице, а више извора Студенца је римско гробље (без икаквих белега). Народ верује да код Коштана има негде закопан казан блага (новаца). На Лепеничкој Страни има трагова од неког старог збега, где се приликом орања, копања и риљања налазе нека стара пепелишта и комади од земљаног посуђа. Не зна се када је село постало, али се држи да је новијег постанка, пошто нема старинаца.

Шуљковац има 136 кућа, 10 родова, 856 становника.

Родови: Цвејићи, Пилиштарци (10 к., Св. Ђорђе Алемпије), преци су дошли из врањске околине пре 150 година као први досељеници. – Веселиновићи (6 к., Св. Никола): пре 130 година из места Вете код Ниша. Стари Веселин, по предању, почео је овде први да прави шуљковачке лонца. – Илићи (10 к., Митровдан): из нишке околине пре 130 година. – Торлаковићи (25 к., Св. Никола): „из неког Торлака“, вероватно из околине Пирота пре 130 година. Има их и у Сврљигу. – Анђелковићи, Исаиловићи (25 к., Св. Никола): из Топлице пре 130 година. У то време овде се доселио стари Анђелко са седам својих синова (Из овог рода, као прирођен, је мајор Михаило Илић, јаворски јунак из године 1876. Стари Анђелко нашао је Илију малог у повоју, баченог у јарак, приликом неког збега. Очувао га, подигао и оженио. Илија је имао три сина: Манојла, Петра и Ђорђа. Мајор Илић је Петров син). – Ђорђевићи, Димитријевићи, Гмитровићи (10 к., Св. Арханђео): из околине Сурдулице пре 120 година. Живадиновићи (6 к., Св. Стеван): из врањске околине пре 120 година. – Дираковићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из пиротске околине пре 100 и више година (Неколико кућа из овога рода занимају се лончарством, узгредно поред земљорадње, које им је главно занимање. Израђене лонце разносе и продају по околним местима. Овај су посао пре обављали Веселиновићи па су га напустили). – Ђорђевићи други (5 к., Св. Арханђео): из врањске околине, доселили се на 10 година после Димитријевића и Гмитровића, са којима се сматрају као један род. – Милетићи (29 к., Св. Никола): из Мијатовца пре 100 година, а тамо из врањске околине. Када је капетан Коча из Пањевца заратио на Турке, и када је после те „крајине“ морао да остави Србију, два су брата (Станимир и Сава) отишли у Ириг у Срему, а најмлађи Милета склонио се из Мијатовца у манастир Јошаницу, одакле се, за време Карађорђа, вратио у исто место, а за време владе Милоша Обреновића, па се одатле преместио у Шуљковац са 5 синова и 20 унука на неко спахиско имање.

Сеоска слава је Марковдан, а заветине: Св. Трифун за винограде и Јелена и Константин (Св. Јела, „Јеленица“ 3 јуна по н.к.) за здравље чељади. – Гробље је преко реке Белице у Дивљачу.

П.С. Шуљковац је имао 301 становника 1834, 432 у 1874, 487 у 1884, 958 у 1948, 695 у 2002, и 643 у 2011 години, у томе 29 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,6 година.

Šantarovac (Jagodina)

 

Ово село је између Шуљковца и Бунара, у благој страни окренутој више североистоку. Од Шуљковца је удаљено преко 2 км, а Бунару је ближе. Испод села протиче Белица, а кроз село Гробљански поток, који тече само за време киша. Пије се бунарска и изворска вода. Најглавнији је извор Стари Кладенац, за који кажу да је још „из турског доба“.

Њиве и ливаде су на местима: Доњи Кључ, Горњи Кључ, Виноградиште, Поље, Логориште, Вучинац, Река, Бубан, Стари Бунар. Њиве, шуме и пашњаци (измешано): Доње Брдо, Горње Брдо, Церовик, Црвени Брег, Лукарско, Збеговиште, Пецин Поток, Сува Бара, Дивље Поње (Дивљач), Чукара. Шуме: Гај, Брестовачки Поток, Валога и Анатема.

Село је средње збијености. У средини села су куће гушће, а по ивицама ређе.

Према једном предању Шантаровац и Шуљковац су населила прво два брата, од којих је један био „шантав“ (сакат) у руку, а други био „чуљ“ (без уха). „Шантави се прво населио у Шантаровац и по њему се село прозвало. „Чуљави“ се населио у Шуљковцу, и по њему се село прозвало прво Чуљковац, па после Шуљковац. По другом предању, које се и у песми очувало, Шантаровац је тако прозван због „шантавих“ (неисправних) секира и мотика, каквих је било код сељака у овоме селу; а Шуљковац, што пшеница ту никада није добро рађала, већ је увек била штура и „шучљива“. По трећем непоузданом предању, оба села су тако прозвана по местима из којих су дошли први досељеници.

Село се дели на Горњу и Доњу Малу. Горња Мала зове се још и Вукањска Мала. Она је у страни, у брду, а Доња Мала је ниже ове, ближе Велици.

Шантаровац има 186 кућа, 16 родова, 956 становника.

Родови: Топаловићи (30 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан), преци им се доселили из Топлице пре 150 година. Има их и у Малој Крушевици, испод Благотина (у Темнићу). – Вукањци (15 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Вукање испод Јастрепца пре 140 година. – Стојановићи, Павловићи, Саџићи (40 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): пре 140 година из села Илина код Бољевца. Зову их „Власима“. – Кулизићи (18 к., Св. Мина, Мрата): из Вукање испод Јастрепца пре 140 година, а тамо са Косова (Занимљиво је да се већина родова који славе Св. Мину, Мрату, 24 новембра по н.к. презивају Кулизићи. Народ верује и да је Вук Бранковић од Кулиза и да је славио исту славу. По овоме се држи да су сви светоминци потомци Вука Бранковића „Кулизе“, па отуда и презиме Кулизићи). –Грковићи (4 к., Св. Никола): из Топлице, преко крушевчке Жупе, пре 130 година. Има их у Рженици и у Вељој Глави (у Жупи). Лазаревићи, Ере (6 к., Св. Арханђео): из околине Студенице пре 120 година. – Милисављевићи, Колићи, Марцановићи (10 к., Св. Арханђео): из врањске околине пре 120 година. – Милосављевићи други, Калпакџије (10 к., Св. Јован): дошли из Прћиловице код Алексинца пре 120 година. Стари Милисав удавио се у Морави кад је бежао од Турака, а овамо су се доселила његова три сина и жена. Игњатовићи, Компираши (10 к., Св. Александар Невски): из Топлице пре 100 и више година. – Младеновићи, Ђорђевићи, Чуперовићи (10 к., Св. Илија и Св. Арханђео): из тимочке Црне Реке пре 100 и више година. – Дерци (5 к., Св. Арханђео): из Копај-Кошаре у Сврљигу пре 100 и више година. Јанићијевићи (8 к., Св. Лука и Марковдан): из крушевачке Жупе пре 100 година. Има их и у Церници у Темнићу. – Алемпијевићи (8 к., Св. Арханђео): из крушевачке околине кад и Јанићијевићи. – Гајчанци (6 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): пре 80 година из Жупањевца у Левчу, где их има преко 40 кућа. – Не зна се одакле су и кад су дошли: Ђурђевићи, Глетавци (5 к., Св. Стеван) и Томић (1 к., Св. Врачи).

Сеоска слава је Велики Спасовдан, а заветине су:“Ранђелица“ (19 септембра по н.к.) за „берићет“ и „Макивеј“ (14 августа по н.к.) за здравље чељади и стоке. – Гробље је у Доњој Мали, у Доњем Шантровцу.

П.С. Шантаровац је имао 237 становника 1834 године, 539 у 1874, 591 у 1884, 924 у 1948, 452 у 2002, и 390 у 2011 години, у томе 12 млађих од 5 година, уз просечну старост од 47,8 година.

 

Bunar (Jagodina)

Село је на десној страни Белице, на једној страни благог нагиба, окренутој више североистоку. Шири се од била (косе) ове стране до реке Белице и до пута Јагодина-Крагујевац. Кроз село протичу Пољанички Поток и Осредак, који се сливају из једне баре више села, теку низ страну кроз село и уливају се у Белицу с десне стране. Лети редовно пресушују као и бара одакле се сливају. Пије се бунарска вода. Има само једна безимена чесма испод села до пута, преко реке Белице.

Њиве, ливаде и пашњаци су на местима: Стари Бунар, Осредак, Лукар, Новине, Велико Језеро, Широко Поље, Липовак, Пољана, Виноградиште, Весељак, Бујимир, Трешена. Шуме и пашњаци: Коса, Мали Лаз, Велики Лаз, Џамина (Џамијина) Коса, Под Гај. Заједничке сеоске шуме су: Присоје и Шумарице.

Село је тимочког типа и старијег постанка. Најпре се звало Бокце, па доцније Бунар, по старом бунару више села на коси, поред старог пута, по чему се место и данас тако зове. Село се дели на Горњу, Јошаничку и Доњу Малу. Горња Мала се зове и Миљковицка Мала, а Доња и Бањска.

Бунар има 149 кућа, 10 родова, 895 становника.

Родови: Миљковићи, Миљковци (40 к., Ђурђевдан и Св. Илија), преци дошли пре 130 година из Цикота у Левчу, а тамо са Косова. – Јошанци (35 к., Св. Никола): из топличке Јошанице одмах после Миљковића. – Милосављевићи (15 к., Св. Јован): из нишке околине пре 130 година. – Прокићи (6 к., Св. Јован): из Вукање (више Рибарске Бање) пре 120 година. – Николићи, Пиргићи (5 к., Св. Јован): из пиротске околине одмах после другог устанка. Бањчани, Бањци (15 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): пре 100 и више година из Дулена у Левчу, а тамо из околине Бањске са Косова преко Топлице. – Пешковићи, Пешковци (13 к., Св. Никола): из Сврљига доселили се кад и Бањчани. Дошла су два брата Петар (Пешко) и Павле, па је Павле отишао у Јошанички Прњавор, а Пешко је остао овде. – Танасковићи (10 к., Св. Јован): из Шапине у Пожаревачком округу пре 100 година. – Станишићи (6 к., Св. Лазар): из Деонице пре 80 година, а тамо из врањске околине. Од њихова рода више нема ниједне куће у Деоници. Димићи, Јегрићи (4 к., Св. Арханђео) не зна се одакле су и када су дошли.

Сеоска слава је Мали Спасовдан, а заветине су: Св. Трифун (за винограде) и Сретење за здравље чељади. – Гробље је преко Белице. У истом гробљу сахрањују се из села Врбе.

Vrba (Jagodina)

 

Село је испод састава потока Липовика и Јелача, па се пружа низ речицу Врбу, која се улива у Белицу код села Бунара. Пије се већином бунарска вода.

Сенокоси и њиве су на местима: Осредак, Пландиште, Лакче, Липовак. Пашњаци и шуме су на местима: Присоје, Градски Поток, Врсачко Брдо и Гоча Чука.

Село је тимочког типа; дели се на Горњу и Доњу Врбу, које раздваја пут Јагодина-Крагујевац. Доња Врба је на бољем положају и скоро се спаја са Бунаром. Прво је насељена Доња Врба. У Доњој Врби има кладенац: Бубан.

Врба има 77 кућа, 11 родова, 380 становника.

Родови: Момировићи, Ракићи (14 к., Св. Никола): преци дошли из Топлице пре 150 година; они су први досељеници. Има их и у Лазаревцу у Темнићу. – Јевтићи, Здравковићи (10 к., Петковица): из Топлице одмах после Момировића. – Младеновићи, Раденковићи (14 к., Св. Јован): из околине Пећи пре 130 година. – Андрејићи (2 к., Св. Лазар): са Косова пре 130 година. – Анђелковићи (10 к., Петковица): из пиротске околине пре 130 година као зидари. – Станојевићи (5 к., Св. Никола): пре 120 година из тимочке Црне Реке. – Константиновићи (4 к., Св. Јован): из Топлице преко Вукање пре 120 година. – Бугарчићи (6 к., Св. Арханђео): из трнског краја пре турског рата 1876 год. Има их негде и у околини Краљева. Диљићи, Милићи (5 к., Св. Арханђео): из пожаревачког краја пре 50 година; држи се пореклом да су од Цигана мечкара. – Ракићи други (5 к): из Цикота у Левчу пре 50 година, а тамо из Топлице. – Стошић (1 к., Св. Стеван), не зна се одакле је и када је дошао.

Сеоска слава је на Бели петак (по Тројицама), а заветују: Младенце (за здравље деце), Св. Трифуна (за винограде) и Марковдан (за ораче и копаче). – Сахрањују се у бунарском гробљу.

Belica (Jagodina)

 

Село је с обе стране реке Белице. Више кућа има на левој, а мање на десној страни реке. Приликом изливања река Белица чини штету селу, плавећи један део кућа и поља која су у равни поред ње. Пије се бунарска вода.

Њиве и сенокоси су на местима: Кључ, Њиве, Падалиште, Згорељак, Бубан, Под Косу, Присоје, Криви Вир. Њиве, пашњаци и шуме су на местима: Осоје, Лештар, Грабак, Танка Коса. Шуме су на брду Бела Чука и Шареник. Виногради су на Угарима.

Село је средње збијености, тимочког типа. Дели се по положају земљишта на Горњу и Доњу Малу, а по родовима на: Антицку, Цветицку, Вељковицку, Стојковицку, Станимировицку, Каницку и Недицко-Милутиновицку Малу. Ове махале су обично раздељене сокацима.

Не зна се да ли је река Белица добила своје име по селу или је село добило име по реци.

Више села је Жидовско гробље без икаквих белега, где се приликом орања, копања и риљања налазе стари новци и комади од старог земљаног посуђа. Више села на Таборишту, код Града, погинуо је почетком 1815 године злотвор српског народа звани Смрди Буба (Турчин). Између села Велике Сугубине (у Левчу), Белице и Мишевића има остатака од неког града који се звао „Јеринино Градиште“. Око овога града (градишта) налазе се разне старе ствари из средњег века (бакарни, сребрни и златни новци, комади од оружја и земљаног посуђа). Ту је и једна црквина за косу се, по предању, верује да је некада била велика црква посвећена светој Богородици. Више села се познаје место где је била прва фабрика стакла у обновљеној Србији (својина Аврама Петронијевића).

Не зна се поуздано када је ово село постало. Према досељеницима оно је овде од пре 200 година, али можда је оно ту и пре постојало, само су му се становници мењали.

Белица има 120 кућа, 13 родова, 680 становника.

Родови: – Станимировићи (15 к., Св. Тома): из Топлице, а тамо са Косова пре 200 година (Мали Биндер Шалаверда преведен је овамо „из арнауцко“ кад му је било три године. Кад му је било осам година покрштен је у манастиру Јошаници и добио је име Петар, те се после звао Петар Биндер. Овај Станимир био је Петров син, па би се тако овај род могао звати и Петровићи, Биндеровићи). –Вељковићи, Богојевићи, Симоновићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Косова, преко Топлице пре 200 година. Има их и у Нозрини код Алексинца и у Мијатовцу. – Симић, Ера (1 к., Митровдан): из „ерског краја“ мешу првим досељеницима. Некада их је било више у роду па се затрли (изумрли). – Антићи (15 к., Св. Никола): из Малог Косова прво у Јошанички Прњавор, па овамо пре Кочине Крајине. – Цветићи, Јевтићи, Крљанци (20 к., Св. Врачи): из Топлице преко Копаоника, пре 160 година. – Стојковићи (10 к., Митровдан): из Адровца (код Алексинца) одмах после Првог устанка. – Милутиновићи, Недићи (Св. Тома и Преображење): са Косова преко Топлице, кад и Стојковићи. Са Томићима у Лозовику сматрају се за један род. – Панићи, Стевановићи, Канићи (15 к., Св. Врачи): са Косова пре 130 година. – Степановићи (6 к., Св. Арханђео) са Косова пре 130 година. – Јанковићи (4 к., Св. Арханђео): пре сто година из трнског краја као призећени код Степановића. – Ивановићи (5 к., Св. Јован): из Цикота у Левчу пре 100 година, а тамо из околине Приштине преко Јанкове Клисуре на Јастрепцу. – Васиљевићи (5 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): пре 80 година из Дулена у Левчу, као призећени код Вељковића. – Ђорђевићи (4 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): пре 70 година из Лапова, као призећени у род Вељковића.

Сеоска слава је Мали Спасовдан, а заветина Св. „Каралампије“ (23 фебруара по н.к.) ради општег здравља. – Гробље је усред села. (Ту је настарији гроб неког Уроша из Овсишта (крагујевачког), који је био рањен у боју са Турцима на Иванковцу (1805 год), па је пошао кући и овде је умро и сахрањен. Око његова гроба, који је у почетку био усамљен, почели су Беличани да закопавају своје мртве, и тако је постало ново гробље. Старо гробље било је ниже овога, близу школске зграде. Школа долази у ред најстаријих школа у овоме крају).

Dragocvet

 

Село је с леве стране Јошаничке Реке, недалеко од њена ушћа у Белицу, поред путева Јагодина-Слатина-Крагујевац и Јагодина-Шуљковац-Рековац. Село је више на заравни. Окренуто је југоистоку, а издужено је у правцу исток-запад. Белица и Јошаничка Река приликом изливања не чине  велику штету. Драгоцвет је од Јагодине удаљен око 5 км. Пије се бунарска и изворска вода. Извори су: Милошевићев Извор, Костин Извор, Милованов Кладенац; сву су просте грађе.

Њиве и сенокоси су на местима: Тетребово Поље, Браниште, Топољак, Црквиште, Врбица, Селиште, Јасењар, Испод Друма, Бумбула, Доња Пољана, Горња Пољана и Крушар. Пашњаци и њиве су на местима: Парлози, Утрине, Клењак, Лозовички Поток, Пољанка. Шума је у месту Ћелијану (или Ћилијану).

Село је тимочког типа. Дели се на Горњу и Доњу Малу, које раздваја Јошаничка Река.

Стари људи причају да се ово место звало Гороцвет, па је доцније названо Драгоцвет. Други кажу да су му први досељеници били неки Драго и Цветко, па је по њима добило име. У месту Црквишту, на десној страни Белице, има развалина од старе цркве, за коју се не зна из кога је времена, како се звала, коме је свецу била посвећена ни ко ју је подигао. Село је некада било поред реке Белице у Селишту код Црквишта, па се отуда иселило из непознатих узрока (могућно да би избегло поплаву реке Белице). Не зна се када је засновано.

Драгоцвет има 158 кућа, 14 родова, 850 становника.

Родови. – Топличани (26к, Петковица): дошли из Топлица пре 150 година као први досељеници. – Нешићи (25к., Свети Никола): из врањске околине одмах после Топличана. – Туфегџићи (20к., Свети Никола): из врањске околине одмах за Нешићима, с којима се сматрају као један род. Од истог рода има у Јагодини и у селу Бивољу код Крушевца. – Костадиновићи (15к., Св. Никола): из врањске околине пре 150 година. Мисли се да су некада са Нешићима и Туфефџићима били једна кућа (род), мада се о томе данас изгубио траг, па се „узимају“ (жене и удају).  – Сурлићи (25к., Св. Никола): из Сурдулице пре 130 година. – Великићи (5к., Св. Арханђео): из лесковачке околине кад и Сурлићи. Има их и у Бачини (у Темнићу). – Топаловићи (5к., Св. Никола): из лесковачке околине кад и Сурлићи. Лазићи (4к., Св. Јован Милостиви): из околине Алексинца пре 130 година. Поповићи (10к., Св. Јован) са Косова, преко Топлице и Вукање, пре 130 година. – Газдић (1к, Св. Арханђео): са Косова када и Поповићи. Био је то већи род, па се нешто затрло (изумрло) а нешто раселило. Још их има у Мечковцу (код Крагујевца), и у Јагодини и у Београду. – Пауновићи, Пацковићи (9к., Св Ћирик): из Лукова испод Ртња пре 130 година (тимочка Црна Река). Зову их и „Власима“. Стојићи (3к., Петковица): из Балтиновца (књажевачки крај) пре сто година. – Васиљевићи (5к., Св. Врачи): из Деонице „на кућу“ у род Топаловића пре 80 година. – Марковићи, Мајурци (5к., Св. Арханђео): из Мајура као призећени у род Виликића пре 80 година. Од истог рода има у Мајуру, Бресју, Јагодини и у Београду.

Сеоска слава је Бела среда (по Тројицама), а заветине су Ново Лето (14 јануара по н.к.) за здравље чељади и Пачиста недеља (друга недеља Великог поста) за здравље стоке и живине (пернади). Гробље је на западној страни поред пута Јагодина-Рековац-Крагујевац.

Miševiće (Jagodina)

 

Село је подељено на Горње и Доње Мишевиће. Горње Мишевиће је у страни на каменитој прљуши, испод брда Шареника. Доње Мишевиће је поред река Бешњаје и Вољавице, које се у селу састају и чине реку Белицу. У Доњем Мишевићу има кућа поред Вољевице, Бешњаје и Белице, које приликом изливања чине знатну штету. И на Бешњаји и на Вољавици има по неколико воденица, а пређе је било и неколико ваљалица. Село је окренуто више југоистоку. Горње Мишевиће је удаљено од  Доњег преко 2 км. Не сматрају се за засебна села, већ као крајеви (махале). Пије се бунарска и изворска вода. Има три извора: Бубан и два безимена.

Њиве и сенокоси су у местима: Зимовник, Логор, Орнице, Попове Ливаде. Шуме и пашњаци су на местима: Церова Коса, Град (брдо), Јевтина Коса, Вр`ови, Превој (брдо), Каменити Врх (брдо), Панина Механа, Дугачка Коса, Ракље, Ракљина Коса, Гола Чука (брдо), Панин Гроб (брдо), Солило (брдо) и Шареник (брдо). На југоисточној страни Шареника су мишевићки виногради.

Село је долинског типа, али су куће збијеније од оних у равни и на благим странама. Горње Мишевиће се зове и Шареник, а Доње Мишевиће и Река. По предању село је најпре било под Шареником, па се отуда један део преселио у реку код Саставак, а то је било отприлике када је основана Петронијевићева фабрика стакла (1837 године, према очуваном предању, које нисам могао проверити).

По једном предању ово је село добило име по неком Миши, који се ту први населио; по другом због многих мишева; а по трећем (непоузданом) тако се звало место из кога су први досељеници. У реци Вољвици, више Доњег Мишевића, налазе се комади („чепари“) од старог земљаног посуђа, од старог оружја и алата, као и стари новци из непознатог времена. Село је старијег постанка. По предању прво су га населили Маџарци (Маџаревићи) пре 300 година, који су ту дошли из Маџарске као рударски радници.

Мишевиће има 118 кућа, 12 родова, 624 становника.

Родови: Мишићи, Милићи, Маџарци, Маџаревићи (35 к., Петровдан): преци дошли из Маџарске пре 300 година као први досељеници. Шарчевићи, Шарци (35 к., Св. Никола): пре 200 и више година из манастира Јошанице, а тамо са Косова преко Топлице. Дошла су била три брата: Анта, Агатон и Шарац. Из Јошаничког Прњавора Анта је отишао у Белицу и тамо је од њега постао род Антића. Агатон је отишао у Лозовик, и од њега су Агатоновићи. А Шарко (тако је прозван што је био богињав, „шарен“ по лицу) отишао је у Мишевиће и закућио се испред брда Шареника које је по народном причању и добило име по његовим потомцима „Шарцима“. – Фрајковци (15 к., Св. Никола): из Срема пре 200 година. Ломнићи, Вукићевићи, Пиперци (15 к., Св. Арханђео): старином су из Црне Горе (из Пипера), а овде су се доселили пре 150 година из Ломнице у Левчу. Има их у Темнићу (у Коњусима, Љубави и Камаранима), у Левчу (у Великој Пчелици, Ломници и Опарићу) и у Бресном Пољу и Стопањи близу Крушевца. – Вересијани (4 к., Св. Никола): из Топлице (из околине Куршумлијске Бање) пре 150 година. Неки њихов стари све је давао на вересију, па је од тога и пропао. Отуда долази његов надимак и презиме. – Дошљаци (4 к., Св. Никола), дошла два брата, Јован и Петар, из неког села испод Јастрепца пре 150 година. Било их је много више, па су се утрли. Две куће су у Крушевцу, једна у Јагодини, једна у Крагујевцу и једна у Београду. – Филиповићи, Стојановићи, Стајовци (4 к., Св. Арханђео): из Стајковца у Горњој Пчињи пре 130 година. – Стаменковић (1 к., Св. Илија): из Стајковца, кад и Филиповићи. Било их је више, па се „претрли“. – Анђелковић (1 к., Св. Врачи): пре 100 година из Белице, од Крљанаца, одакле се неки њихов стари доселио у род Шарчевића као домазет. Ђукановић (1 к., Петковица): пре 80 година из Црне Горе од Бјелопавлића. Тасић (1 к., Св. Тома): из Лозовика (беличког) пре 80 година. – Миленковићи (2 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан), не зна се одакле и када су дошли.

Изузетно од осталих, ово село нема сеоске славе, а заветује (заветине се разликују од сеоских слава што се на њих не носе литије и скромније се прослављају): Преображење за здравље стоке и Св. Ану (22 септембра по н.к.) за здравље живине („пернади“)

Lozovik (Jagodina)

 

И ово село је испод брда Шареника, у страни („пропланку“) окренутој југу и југоистоку. Крајем села протиче Лозовички Поток у који се уливају потоци Шареник и Јаруга. Лозовички Поток улива се у Белицу испод драгоцветског гробља. Куће су подигнуте на каменитој прљуши. Пије се изворска вода. Има три зидане чесме и неколико извора примитивне грађе. У свакој махали има по једна чесма, које се зову по махалама: Агатоновићка Чесма, Багрданска Чесма и Доњомалска Чесма.

Њиве и сенокоси су на местима: Бубан, Репушак, Шљивари, Угари, Старо Село, Поток. Шуме, пашњаци и њиве (помешано) су на местима: Пањевац, Бели Камен (брдо), Латинска Црквина, Латинско Гробљиште, Сиоковачке Јаруге, Камењар. Само шуме су на местима: Парлог, Под Шареником, Тањева Јаруга и Збеговиште. У Виноградишту су сеоска виногради, а у Камењару сеоска утрина, а ту се вади и добар камен за целу околину.

Село је долинског типа; некада је било у Старом Селу, испод  данашњег села, па је отуда овамо премештено пре 160 година, због оскудице у пијаћој води. По једнима село је добило име што је некада имало много винограда („лојза“), који су сматрани као најбољи у целом овом крају (По Ј. Мишковићу Лозовичани су на Св. Трифуна, 14 фебруара по н.к., под богомољом код записа о виноградима, сви полагали заклетву пред свештеником да нико од њих неће сипати воду у вино. Са таквом заклетвом добро су пролазили, јер су своме вину налазили редовно добре купце, па је због тога њихово вино на далеко хваљено. Топографски речник јагодинског округа, 37); по другима на месту на коме је село подигнуто било је много трња и дивље лозе (павити), па се по овој дивљој лози и место прозвало Лозовик; по трећима (непоузданим) тако се звало место из кога су дошли први досељеници. У Старом Селу су развалине од неке цркве. То се место зове Црквина. Село је старијег постанка, али се не зна тачно време када је засновано. Дели се на Агатоновићку (Агатоновицку), Багрданску и Циганску или Доњу Малу. Циганска Мала се зове што су ту некада становали Цигани; данас их нема.

Лозовик има 134 куће, 14 родова, 655 становника.

Родови. – Агатоновићи (30 к., Св. Никола), преци дошли из Јошаничког Прњавора пре 200 и више година, а тамо са Косова преко Топлице. Са Антићима из Белице (села) и Шарчевићима из Мишевића сматрају се као један род. – Томићи, Трифуновићи (40 к., Св. Тома и Преображење): са Косова пре 200 година. Са Недићима у Белици сматрају се као један род. Прво су се населили у Врби, и тамо боравили три године, па се отуда раселили: једни су отишли у Белицу, а други у Лозовик. – Илићи, Несторовићи (15 к., Св. Илија): са Косова пре 150 година. – Бабићи (8 к., Св. Арханђео): са Косова кад и Илићи. – Ћирковићи (6 к., Св. Арханђео): са Косова пре 100 и више година. – Вељковићи (4 к., Св. Ђорђе Алемпије): из Топлице кад и Ћирковићи. – Арнаутовићи (4 к., Петровдан): из околине Новог Пазара пре 100 година. – Стојановићи (5 к., Св. Мина и Преображење): из Штаве у Топлици пре 100 година. Има их у Пољни, Малој Дренови и Барама у Левчу, где из зову „Кулизе“. – Багрданци (5 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Багрдана пре 100 година. – Стојановићи други (4 к., Св. Никола): из пиротске околине пре 100 година. Нешићи (3 к., Св. Арханђео): дошли из Куманова пре 80 година. – Николићи (3 к., Св. Ђорђе Алемпије): из Лоћике (беличке), пао призећени у род Вељковића, пре 60 година. – Јовановићи (2 к., Св. Никола): из Сиоковца пре 50 година; призећени у род Агатоновића. – Џопунци (5 к., Марковдан и Св. Лука), не зна се одакле су (неки веле да су од Цигана) и када су се доселили.

Сеоска слава је Велики Спасовдан, а заветине су: Св. Трифун (за винограде) и Св. Евдокија (14 марта по н.к.) за здравље чељади. – Гробље је на југозападној страни од села.

Jošanički Prnjavor (Jagodina)

 

Село је више манастира Јошанице, у клисури, с обе стране Јошаничке Реке, а испод огранака Црнога Врха. Више кућа има у присоју на левој страни реке. Река не пресушује, а приликом изливања чини штету месту, манастиру и пољу. У њу утиче с леве стране поток Стари Прњавор и речица Сребра. Пије се изворска и речна вода. Речна вода се пије само преко зиме. Извори су: Видин Извор, Данилов Извор и Максимов Извор.

Њиве и сенокоси су у местима: Пољане, Крчевина, Поток, Страна, Под Таван, По Шареник (преко реке), Јасика, Ђаковац, Стари Прњавор. Шуме и пашњаци (измешано) су у местима Станкин Поток, Стеванова Ливада, Чукара, Бардоња (брдо), Оштри Камен (брдо) и Равни Гај.

Село је збијеног типа. Дели се на родове. Име је добило по манастиру Јошаници, а манастир је добио име по неком Јоши који се ту први доселио (По предању које је овде сачувано стари Јоша је живео као испосник у пећини више Прњавора. Кнез Лазар, ловећи једном по Црном Врху, ранио га је нехотично. Кнез је тада од рањеног Јоше тражио опроштај за тај грех, а Јоша му је казао да ће му опростити ако подигне цркву онде где умре. И када су га рањеног из пећине изнели, он је умро на месту на коме је после кнез Лазар подигао Манастир). По другом предању манастир је добио име по кнезу Лазару који га је подигао; мастори су га зидали у висину, а кад су питали кнеза: Је ли доста? Он је одговорио: „Још није, још није“. И по тој кнежевој речи „још“, добио је манастир име.

Највећа је старина манастир Јошаница, испод Прњавора, с леве стране Јошаничке Реке, између брда Чукаре и Равног Гаја. Народ из целог овог краја верује да је манастир подигао кнез Лазар и да се у њему венчао са „царицом“ Милицом. Турци су и овај манастир порушили, као и многе друге наше цркве и манастире. Тако порушен и напуштен је за дуги низ година. По једној очуваној повељи он је први пут обновљен 1786 године, за време турског цара Абдула Хамида и београдског митрополита Јанићија, трудом и заузимањем јеромонаха Алексија Теодоровића и протопрезвитора Јована (Јовче) Поповића из Јагодине. После тога је доправљен 1858 године за време кнеза Александра Карађорђевића и митрополита Петра. Трећи пут је преправљен и покривен лимом 1902 године.

Манастир данас има око 2.000 хектара своје земље, од које су две трећине под шумом, а једна трећина се обрађује („зирати“). Ово манастирско имање је у Црном Врху, Шаренику, Равном Гају, Малом Врху и Ћумурњачи. До пре 80-90 година манастир се рачунао као метох манастира Каленића.

Прњавор је настао кад и манастир. Приликом рушења манастира од стране непријатеља и насеље Прњавор је рушено, паљено и становништво расељавано. Последњи пут је попаљен и расељен за време аустриске окупације 1916 године.

Јошанички Прњавор има 26 кућа, 8 родова, 150 становника.

Родови. – Максимовићи (8 к., Св. Ђорђе Алемпије), дошли из Вете, из нишког краја за време Карађорђева устанка. – Костићи (5 к., Петковица): из села Моклишта, из нишке околине кад и Максимовићи. Вељковићи (4 к., Митровдан): из села Вете кад и Максимовићи и Костићи. – Милошевићи (3 к., Св. Никола): из Брзана пре 60 година. – Антићи, Миленковићи (2 к., Св. Никола): из Лозовика (беличког) пре 50 година. – Стојановићи (2 к., Св. Арханђео): из пожаревачког краја пре 50 година. – Михаиловић (1 к., Св. Арханђео): из Брзана (у Лепеници) пре 40 година. – Алексић (1 к., Св. Лука и Марковдан): из Лозовика (беличког) пре 40 година.

Литије носе о „Младом Св. Николи“ (22 маја по н.к.), коме је манастир посвећен. Заветују недељу по јесењем Крстоваду, за стоку. Код манастира се купи сабор о Цветима, о Великој Госпођи и о Младом Светом Николи. Гробље је испод села у потоку.

Crnča (Jagodina)

 

Куће овог села су испод Црног Врха с једне и с друге стране Црначког или Сувог Потока или Млаке. Он пресушује, али кад се после кише излије учини знатну штету. Село је окренуто више југоистоку. Пије се бунарска и изворска вода. Има више извора примитивно израђених, без имена, и једна чесма, Чубурак.

Њиве и сенокоси су на местима: Бара, Раскрсница, Изворак, Церјак, Грабак, Топола, Башче, Таван. Шуме, пашњаци и њиве су на местима: Рупчина, Црначко Брдо, Шибовити Поток, Каленовачко, Чукарић (брдо), Мали Врх (брдо), Стража (брдо). Заједничка утрина је у Малом Врху.

Село се дели на Горњу и Доњу Малу, које су једна од друге удаљене за један и по километар. По једном предању село је добило име по Црногорцима који су га први населили; по другом тако је названо због црне шуме, земље или камењљ; по трећем због Црног Врха испод кога је; по четвртом што је некада ту било тако много срна да су их жене обрамицама тукле, па се због овога прво звало Срнча, па после Црнча.

На Малом Врху има старих гробова за које се не зна из кога су времена. Из овога села су кнез Милоје и кнез Панта (Пана) Тодоровићи, Ђуковићи (Панта (Пана) се нарочито истакао храброшћу у боју на Таборишту, 1815 године, у друштву са војводом и попом Филипом Студеничанином, Илијом Вукомановићем из Сабанте и Нешом Н. из Смоковца).

Село је некада било више Деонице, уз реку код Топола, па је отуда премештено одмах после Првог устанка на данашње место, где су биле појате (трла).

Црнча има 129 кућа, 13 родова, 705 становника.

Родови. – Павићи, Трањићи, Ћуковићи, Тодоровићи (25 к., Ђурђевдан, Св. Илија); дошли су пре 200 година из Беле Реке од Топлице, а тамо са Косова. Али неки кажу да су пореклом из Црне Горе. Из овога рода био је кнез Милоје и његов брат „коџа Панта (Пана)“ (кнез милоје је рођен 1762 године у Црнчи, када је она била ближа Деоници, а умро је 1832 године и укопан је код манастира Јошанице. Његова се власт или „кнежина“ пружала од Багрдана до Трстеника. Под његовом заповешћу били су: Стеван Јаковљевић из Белушића (Левач), кнез Јевта из Обрежа (Темнић), Никола Бабовић из Грабовца (код Трстеника) и још неке буљубаше.М.Ђ.Милићевић: Поменик знаменитих Срба, с. 716 и 717). – Радосављевићи, Газиверићи (25 к., Св. Никола): из села Врбице (Тимок), одмах после Тодоровића и Ћуковића. Тако су прозвани што је неки њихов стари погазио веру (заклетву), па је издао Србе Турцима. – Томићи, Миљковићи и Бојовићи (20 к., Св. Арханђео) су од Васојевића из Црне Горе, досељени пре 200 година. – Петровићи, Чуљковићи (15 к., Ђурђевдан и Св. Илија): из Топлице када и Павићи (Тодоровићи) са којима се сматрају као један род. – Попићи (10 к., Ђурђевдан и Св. Илија): из Топлице када и Павићи и Чуљковићи са којима се сматрају као један род.  – Голубовићи (8 к., Св. Никола): из нишке околине пре 150 година. – Тодоровићи други (4 к., Петковица): из Црне Горе пре 150 година. – Николићи (4 к., Св. Никола):

Из Топлице преко Левча пре 150 година. Има их и у селу Мотрићу (у Левчу). – Јевтићи (4 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Косова преко Топлице и Копаоника пре 150 година (зову их још и „Вилењаковићи“, јер се приповеда да је стари Јевта једне ноћи, мало напит, на некој раскрсници, „био бој са вилама нагорњакињама“). Са Жуњићима у Рековцу сматрају се као један род. – Стошићи (3 к., Св. Никола): из врањске околине пре 130 година. – Обрадовићи (4 к., Св. Никола): из лесковачке околине кад и Стошићи. – Бркићи (4 к., Св. Илија): из Топлице пре 120 година. – Милојевићи (3 к., Св. Никола), не зна се одакле су и када су дошли.

Сеоска слава је први дан Тројица, а заветине су: Благовести (за здравље живине) и Св. Игњат (за здравље стоке). Гробље је на јужној страни села.

Kalenovac (Jagodina)

 

Каленовац је испод самог Великог Врха, имеђу потока Каленовчића и Врела, на једној доста стрмој страни окренутој више југоистоку. Долази у ред највиших села овога краја (410 м. надморске висине). Пије се изворска вода. У селу има два бунара. Извори су: Врело, Бучина, Стеванов Извор, Љубомиров Извор, Перин Извор, Јованов Извор, Танасков Точак, Милосављев Точак, Милојев Точак, и још неколико мањих и безимених.

Њиве и сенокоси су у местима: Орнице, Баре, Градиница (Граденица), Крчевина, Баталија, Велика Њива, Стари Виногради, До, Крушар, Пашњаци. Њиве и шуме су у местима: Чукара (брдо), Бели Извор, Грађа (Ограђа), Косињак (брдо), Црквина, Метаљка (брдо), Шупљи Камен (брег), Под Црни Врх, Испод Гробља. Шума је у Великом Врху, а сеоска утрина је на Павловом Брегу.

По једном предању село је добило име по неком градићу који се звао Каленовац, а био је на великом врху, одмах више села; по другом предању тако је прозвано због многих калемова (окалемљених воћака), па се некада звало Калемовац; по трећем предању добило је име по калуђерима који су некада ту становали. Испод села су рушевине од старе цркве, за коју се прича да је била манастир. И данас од ње има камења и опека (цигаља). Више села, на Великом Врху, има остатака од градића или замка.

Село се дели на Горњу, Средњу и Доњу Малу, које нису подвојене, а пружају се према положају села.

Каленовац има 51 кућу, 6 родова, 207 становника.

Родови. – Александровићи, Јарчевићи (10 к., Св. Арханђео), дошли су из врањске околине као први досељеници (код Врела) пре 150 година. Стати Петар Јарац (отац Александров) носио је велику браду, па су га по томе прозвали „јарац“. – Панићи (10 к., Св. Арханђео): из врањске околине десет година после Јарчевића, са којима се сматрају као један род. Има их и у Доњем Рачнику и у Пољни (Левач). – Јанковићи, Кулизићи (8 к., Св. Мина, Мрата): дошли су пре 130 г из Драгошевца, од рода Веселиновића, где их има и данас. Петровићи (10 к., Св. Арханђео): из тимочког краја пре 130 година. – Анђелковићи (3 к., Св. Арханђео): род су са Петровићима. – Миловановићи (8 к., Св. Арханђео): из Горњег Штипља пре сто година, а тамо из нишке околине.

Сеоска слава је први дан Тројица, а заветина је недеља пред Цвети (за здравље стоке). Гробље је на североисточној страни села према штипљанској механи.

 

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 128-130. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. При попису становништва 1948 године Каленовац је имао 347 становника да би до пописа 2011 године био смањен на 21. У време пописа 2011 године није имао млађих од 20 година, имао је једну особу узраста од 20 до 24 године, и 20 особа у узрасту од 45 и више година.

 

Gornje Štiplje

 

Село је испод Црног Врха, у клисури с обе стране Штипљанске Реке и поред пута Јагодина-Крагујевац. Село је окренуто више југоистоку и заклоњено је од хладних ветрова. Пије се изворска вода. Има само један бунар на ђерму. Најјачи је извор Врело, које је толико јако да већ у близини меље воденица са једним каменом. Извори су Ристина Чесма и Аврамова Чесма, а остали су безимени.

Њиве и сенокоси су на местима: Старо Село, Равни Гај, Клик, Врело, Локва, Миленковац, Парлог, Виногради, Шљивово Брдо, Орнице, Бабина Механа, Рупине. Шуме, пашњаци и њиве (измешани) су у брдима: Брезју, Главици, Грабовнику, Рамаданову Гробу, Лепом Брду, Анатеми, Белом Камену, Стражи, Великом Врху, Мечкиној Рупи, Жежници, Средњем Врху, Грабовичком Потоку, Здравичком Потоку и на Стрмој Стени.

Село се дели на Горњу, Средњу и Доњу Малу, које се пружају према току реке. Некада је било насеље у Старом Селу, па се отуда поместило пре 130 година у клисуру, ближе Врелу, због склонитијег места, шуме и испаше. Пре тога овде су биле штипљанске појате. Док је ово насеље вило у Старом Селу оба су данашња Штипља (Доње и Горње) била заједно, па и данас постоји заједничко старо гробље из тога времена (У Старо Штипље долазио је Карађорђе (12 марта 1804 године), када је био пошао на Кучук-Алију. Тада је заповедио ккнезу Теодосију из села Кнића (Гружа) да поседне пут кроз планину Липар, да не би Кучук-Алија побегао из Јагодине за Београд. М.Милићевић: Кнежевина Србија, Београд 1876, с.318). Од старога Јешковца је постало прво Штипље, па доцније Доње Штипље и Горње Штипље.

Код Врела, у данашњем гробљу, откопан је темељ неке старе цркве. У близини је и неко старо гробље. По предању ту су Турци на неком сабору побили многи свет, који је ту и покопан. Да је овде била некада црква или манастир сведоче и стари, необично дебели, калемови јабука и крушака. Ту се, приликом копања, орања или риљања налази стари новац „костадинке“. На брду Стражи, између овога села и Врановца, су Карађорђеви шанчеви, где је Карађорђе задржавао надирање Турака низ Мораву после боја на Каменици (1809 године).

Горње Штипље има 101 кућу, 17 родова, 580 становника.

Родови. – Милошевићи, Софронијевићи, Миткићи (9 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): преци дошли из Старог Села, а тамо са Косова, пре 200 година. – Ружићи, Стругарци (6 к., Петровдан): из околине Битоља, као стругари, пре 150 година. Били су у Старом Селу. – Клицари (9 к., Св. Лука и Марковдан): из тимочког краја пре 150 година; били су и у Старом Селу. – Златановићи, Станишићи (7 к., Св. Никола): из Стрелца, у пиротском крају, пре 120 година. – Митићи, Бојовићи (15 к., Св. Арханђео): из Црне Горе, преко Старог Села, пре 120 година. Од истог рода има и у Црнчи. – Чупићи (3 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Малог Косова пре 120 година. Сматрају се као да су  од „арнауцког корена“. – Пауновићи, Јанковићи (6 к., Св. Никола): из Црне Траве, у Власотинском срезу, пре 120 година. Били су у Старом Селу. – Џонићи (4 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из села Заграђа, у тимочком крају, пре 120 година, преко Старог Села или Старог Штипља. – Петковићи (9 к., Св. Никола): из Великог Извора (код Зајечара), преко Старог Села, када и Џонићи. – Милићевци (9 к., Св. Сергије): из Баточине (Лепеница) пре 100 година. – Илићи, Ранковићи (3 к., Св. Арханђео): из Ресника (Лепеница) пре сто година. – Радивојевићи (1 к., Св. Арханђео): из Букуровца (Лепеница) пре 80 година. – Микићи (4 к., Св. Арханђео): пре 80 година из Каленовца где их и данас има. –Не зна се одакле су и кад досељени: Обрадовићи (11 к., Св. Јован): овамо се преселили из Старог Села (Старог Штипља); Ристићи (2 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан); Милановић (1 к., Св. Арханђео) и Радићевићи (2 к., Св. Никола).

Сеоска слава је други дан Тројица. Заветине нема. Гробље је више села код Црквине, близу Врела. У близини овога гробља је старо гробље на коме су белези (гробови) од неизрађеног камена серпентина који се налази у овој околини. Пошто се зна да је Горње Штипље пресељено из Старог Села или Селишта, то ће према овоме старом гробљу, као и према цркви која је скоро откопана, пре бити да је овде некада постојало неко старо насеље, па је становништво расељено или изумрло. Које је и какво је то насеље било и шта се с њиме догодило није се могло дознати, јер предање о томе није сачувано.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 131-133. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. При попису становништва 1948 године Горње Штипље је имало 523 становника, а 2011 године 145. У последњих пет година пред попис рођено је троје деце, а просечна старост становника била је 52,2 године.

Donje Štiplje (Jagodina)

 

Село је с обе стране Штипљанског Потока, који тече више на југ и улива се у Црновршку или Штипљанску Реку. Више кућа има у присоју, с десне стране потока; оне су разређене низ поток. Село је окренуто више југоистоку. На западној страни је Горње Штипље, а на северној Врановац, са којим је скоро састављено. Пије се изворска вода. Извори су: старчевицки Извор, Јеврицки Извор, Буџицки Извор и Соларски Извор. Они су од просте грађе и не пресушују.

Њиве и ливаде су на местима: Ваљевачко Поље, Панађуриште, Брезје, Гај, Кључић, Гарнице (угарнице), Река, Дутар, Бубан, Дрењак. Старо Село (Селиште), Горња Река, Велике Ливаде. Шуме и пашњаци су на местима: Глигорац, Сечине, Стражиловица (Стража), Средње Брдо, Голо Брдо, Липар, Миленковац, Клик, Велика Коса.

Куће су једна од друге удаљене око 100 м. Село се дели на Горњу, Средњу и Доњу Малу, које нису подвојене.

Старо село се некада звало Јешковац. Било је ниже, у реци, па се отуда због воде и турских насиља поместило на данашње место. У прво време звало се само Штипље, па када се Горње Штипље од њега одвојило и иселило на данашње место, онда се, за разлику од Горњег, назвало Доње Штипље. По једном другом предању старо Штипље је било некада у Старом Селу (Селишту), па се отуда раселило и образовало два Штипља: Горње и Доње. Име је добило по месту из Јужне Србије, одакле су били први досељеници којима се данас траг изгубио.

Доње Штипље има 141 кућу, 12 родова, 650 становника.

Родови: – Вучковићи, Јеврићи, Марићи (20 к., Св. Јован) су старинци. – Стевановићи, Вучићи, Буџићи (20 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): преци дошли из Топлице пре 180 година. – Чолићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдана): из Крушевачке Жупе пре 150 година. Има их и у Коњусима (Темнић). – Старчевићи (20 к., Св. Арханђео): из Срема пре 130 година. – Качаревићи, Марковићи (20 к., Св. Арханђео): из врањске околине пре 130 година. Зову се још и Илићи, Иџићи. – Тимотијевићи, Крстићи (13 к., Св. Никола): из нишког краја пре 130 година. – Алексићи, Филиповићи, Соларци (17 к., Св. Арханђео): из врањске околине кад и Качаревићи (Марковићи), са којима се сматрају као један род. – Миленковићи, Станковићи, Крстићи други (7 к., Св. Никола) из пиротске околине пре 120 година. Марчинићи (5 к., Св. Никола): из ћуприске околине пре сто година. – Вулићи (3 к., Св. Лука и Марковдан): из Плане параћинске пре сто година, а тамо из Топлице. – Тодоровић (1 к., Ђурђевдан и Св. Илија): из Јагодине, а старином је од Тодоровића (Павића) из Црнче.

Сеоска слава је други дан Тројица, а заветина Средопосница (за здравље стоке). Гробље је изнад села, у Глигорцу.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 131-133.
Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. При попису становништва 1948 године Горње Штипље је имало 786 становника, а 2011 године 202. У последњих пет година пред попис рођено је троје деце, а просечна старост становника била је 52 године.

Vranovac (Jagodina)

 

Село је у теснацу између црновршких коса, с обе стране Врановачког Потока. Са Доњим Штипљем је скоро састављено, а од Горњег Штипља га одваја брдо Стража (Стражиловица). Само уврх села,где су школа и судница („општина“) има нешто кућа на једној заравни и страни благог нагиба, а остале су куће све на стрмим странама. Пије се бунарска и изворска вода. Има четири бунара (врло дубока) и четири извора: Томицки Извор, Ђурђевски Извор, Кључки Извор и Лисичак.

Њиве и сенокоси су на местима: Гај, Гарница (Угарница), Стари Виногради, Трновник, Локва, Крива Ћуприја, Мусина Њива, Балвани, Јасика, Станојеве Ливаде, Међа, Стража (Стражиловица), Страна, Раскрснице. Шуме, пашњаци, виногради (Виногради нису данас груписани на једном месту, као раније, већ су растурени по хатару, те их подиже где који хоће), измешани су на местима: Трновита Коса, Велика Коса, Мирков Поток, Голо Брдо, Шибовита Коса, Лепо Брдо, Дугачка Коса, Крушачка Коса, Кратка Коса, Драгићева Коса и Грабовита Главица.

Село је долинског типа, али су му куће знатно гушће него у моравским селима. Дели се на Горњу и Доњу Малу које предваја Бркицки Поток.

Име села тумачи се на разне начине. Једни кажу да је добило име по многим вранама којих је некада ту било; други, због црног камења; трећи, због црних људи који су ту некада живели; четврти због многих удовица које су после неког страшног боја остале без мужева и зато носила вране (црне) мараме („шамије“) на глави; пети, због потока Врановца, који је некада имао црну воду (по једном предању ово је село некада било на Липару, крај Цариградског пута, па је отуда пресељено у ове гудуре пре 200 година, јер је било на ударцу непријатељу). Међутим Ј. Мишковић каже да су Врановац и Горњи Рачник некада били једно село. И данас су им имања тако помешана да је немогућно одредити им границе, а заједничке шуме и утрине и данас подједнако уживају. У прилог овога Тодор Поповић из Багрдана прича да су у потоку Врановцу биле појате (трла) горњорачничке, које су преобраћене у стално насеље.

Врановац има 102 куће, 10 родова, 687 становника.

Родови. – Ђорђевићи, Томићи (26 к., Св. Никола): преци дошли пре 200 година из Луњевице (рудничке), а тамо из призренског краја, као први досељеници. – Милосављевићи, Дрзмаци (15 к., Св. Врачи): из врањске околине пре 150 година. – Бркићи (15 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Суве Мораве (врањска околина) када и Дрзманци. – Радосављевићи, Мачковани (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Мачковца (крушевачког) пре 130 година. – Сандићи (Св. Лука и Марковдан): из врањске околине пре 130 година. – Милојевићи, Двоцићи (7 к., Св. Стеван): из Шанца код Крушевца пре 130 година (Син једног Јована Аласа из Шанца служио је у Крушевцу код неког Турчина. Када је овај једном хтео да га избије, он га уједе за руку и побегне у Шанац. Турчин затраши од Јована да убије сина („псето“); а кад овај то није хтео да учини, он му удари 50 батина по табанима. После овога случаја Јован Алас је морао да побегне из Шанца овамо. Јованов син звао се Милоје).  Златановићи (4 к., Св Никола): из пиротске околине, преко Сврљига, пре 120 година. Има их и у Горњем Штипљу и у Ловцима. – Милићевићи (4 к., Петковица): из Сврљига када и Златановићи. – Вулићи, Ћелићи, Ћеличани (10 к., Св. Арханђео): из Ћелија (крушевачка околина) пре 120 година. – Богићевићи (3 к., Св. Никола): из Шанца код Крушевца када и Ћеличани, са којима су били кумови.

Сеоска слава је Велики Спасовдан, а заветине су: Савине Вериге (29 јула по н.к.) за здравље чељади и 26 септембар по н.к. за здравље стоке. Гробље је на западној страни села, на једном пропланку благог нагиба.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 134-136. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. При попису становништва 1948 године Врановац је имао 558 становника, а 2011 године 137. У последњих пет година пред попис рођено је троје деце, а просечна старост становника била је 44,8 година.

Gornji Račnik (Jagodina)

 

Село је у клисури на обема странама Рачничке Реке, заклоњено високим и стрмим косама. Окренуто је више југоистоку. Пије се бунарска вода. Има један извор од просте грађе без имена.

Њиве и сенокоси су на местима: Река, Орнице, Поље, Виноградиште, Пољаница, Стар Трла, Старо Село, Збеговиште и Поточар. Шуме, пашњаци и њиве помешани су на местима: Трновита Коса, Грујина Чукара, Ошљанска Коса, Шибовита Коса, Драгићева Коса, Дугачка Коса и Шиљата Чума. Шума је на местима: Велико Поље и Осоје.

Село је долинског типа; куће су чешће и збијеније него код кућа тимочког типа. Дели се на Горњу и Доњу Малу. Махале су подвојене. Доња Мала је према Доњем Рачнику, низ реку.

По једнима село је добило име што је у реци, па се некада звало „Речник“, после Рачник; по другима се зове по неком Ратку (Рачи), који се ту први доселио. Оба су тумачења непоуздана, пошто и Доњи Рачник има исто име.

Усред села има остатака од старог „џидовског“ гробља. Не зна се када је село засновано, али је очувано предање да је некада било у Старом Селу, више данашњег села, па је отуда помештено. Кад су Турци, после погибије капетана Коче Анђелковића, зашли да поубијају све виђеније Србе, тада се цело село склонило из Старог Села у Збеговиште, а после отуда овде. У то време, кажу, да је у селу било свега седам кућа, и то шест кровињара и једна шиндрача.

Горњи Рачник има 75 кућа, 10 родова, 530 становника.

Родови. – Рашићи, Игњатовићи (8 к., Св. Јован): досељени из Топлице пре 150 година. Нешићи, Живановићи, Богдановићи (14 к., Св. Врачи): из крушевачке Жупе пре 150 година. Има их и у Ресави и Жупи (Парчину и Трнавцима). – Крстићи, Грујићи (14 к., Св. Игњат): „од сврљишко, од Копај-Кошаре“ пре 120 година. – Тодоровићи (10 к., Св. Никола): из Бабушнице, у Лужници, пре сто година. – Костићи (10 к., Св. Никола): из села Малче (нишки крај) пре сто година. – Стамболићи (8 к., Св. Јован): из Топлице, преко крушевачке Жупе, пре сто година. Неки њихов стари је служио у Стамболу (Цариграду), па се отуда повратио у место рођења, где су га прозвали „Стамболија“. Има их и у Александровцу (жупском). – Радосављевићи (3 к., Св. Никола): пре 80 година из Цернице у Темнићу. – Петровићи (3 к., Св Јован): пре 70 година „откуде нишевачко“. – Ивановић (1 к., Св. Никола), не зна се одакле му је предак и када је дошао.

Сеоска слава је први дан Тројица, а заветина је Св. Тома (19 октобра по н.к.) за здравље чељади. Гробље је више села у страни.

 

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 134-136. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. При попису становништва 1948 године Горњи Рачник је имао 441 становника, а 2011 године 88. У последњих пет година пред попис рођено је двоје деце, а просечна старост становника била је 45,8 година.

Donji Račnik (Jagodina)

 

Село је код ушћа Врановачког Потока у Рачничку Реку. Куће су с обе стране потока и реке. Већи део села је на странама благог нагиба, а мањи у равници поред Цариградског пута, који избија на Багрдан и даље. Једна страна села је окренута југозападу, а друга североистоку. Пије се бунарска и изворска вода. Извори су: Маринков Извор, Тодоров Извор и Алибегов извор (у кључу до села).

Њиве и ливаде су на местима: Логориште (према Липару), Церјак, Липар, Арнауцко, Бело Поље, Просиште, Врвина, Долина, Поље. Шуме, пашњаци и њиве (са по гдекојим виноградом) су на местима: Ошљак (брдо), Ћумурана (брдо), Гавранов Поток, Циганско Падалиште, Гигош и Танка Коса.

Село је подељено на три подвојена краја (махале): Старо Село, Ново Село и Липарска Мала. Махале или крајеви су једни од других удаљени од 500 до 1.000 метара, а неки и више.

Кажу да се некада Дољи Рачник звао Луковица (по Емилу Ј. Цветићу ово ће свакако бити она Луковица из околине Јагодине коју помињу путописци Герлах, Вранчић и други. Дело за 1909 стр. 304), па је доцније од исте постао прво Рачник, па онда Доњи Рачник и Горњи Рачник. Испод селам према Липару, има старо гробље где се налазе разне „старудије“. Прво је насељена махала звана Старо Село, затим Ново Село (махала) и најзад Липарска Мала. Кад је засновано Старо Село и да ли је оно остатак од Луковице или од старог Рачника предање ништа не казује.

Становници овога села су у већини Тимочани; они су у говору и у обичајима, као и у другим етничким особинама, задржали одлике тога краја.

Доњи Рачник има 125 кућа, 12 родова, 893 становника.

Родови. – Бегићи (20 к., Св. Арханђео): дошли пре 130 година из Заградског (Тимок). – Џонићи (20 к., Св. Никола): из Заградског када и Бегићи. Има их и у Горњем Штипљу. – Симоновићи (10 к., Птковица): из тимочког краја, одмах после Џонића. Анићи (10 к., Св. Никола): „от Заградско“ када и Џонићи. Деда-Ана је био рођени брат деда-Џону. – Марковићи, Тошићи, Љубеновци (10 к., Св. Никола): дошли „от Заградско“ пре 120 година. – Бајићи, Бојинци (10 к., Св. Никола и Петковица): „от Заградско“, када и Љубеновци. – Палићи, Палинци (10 к., Св. Никола): из Ловца пре сто година, а тамо су досељени „откуда књажевачко“. – Ценићи (10 к., Св. Никола): из књажевачке околине пре сто година. – Цекићи, Цековци (10 к., Петковица): пре сто година из Думуз-Потока (Милошева), а тамо из врањске околине. – Ковачевићи (6 к., Св. Арханђео): из тимочког краја пре сто година, на позив Бегића са којима се сматрају као један род. – Лесичковци (8 к., Св. Никола): „из неког Лесичкова“ у Тимочкој Крајини, пре сто година. – Манојловић (1 к., Митровдан): пре 50 година из Багрдана (села), призећен у род Ковачевића.

Сеоска слава је први дан Тројица, а заветина „Пољобранија“ (15 маја по н.к.) за поља и „берићет“. Гробље је испод села, у страну према Багрдану, недалеко од Цариградског пута.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 137-138. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. При попису становништва 1948 године Доњи Рачник је имао 1.076 становника, а 2011 године 548. У последњих пет година пред попис рођено је 25-оро деце, а просечна старост становника била је 44,6 година.

 

Bagrdan (Jagodina)

 

Багрдан (село):

Куће овог села су у равници поред  доњег тока Рачничке Реке и Осанице. Обе реке чине штету селу приликом излива из корита. Кроз село пролази Цариградски пут Јагодина-Багрдан и даље. Пије се бунарска вода.

Њиве и ливаде су на местима: Горњи Кључ, Доњи Кључ, Бара, Видина Бара, Ада, Закључак, Чичковац, Пожарак, Кованлук, Ковиљача, Старо Село, Река, Над Реку, Парлози, Багрдански Парлози. Шуме, пашњаци, виногради и њиве су на местима: Гробљанско Брдо, Главица (брдо, Мијаилов Поток, Луди Поток, Марисављевац, Сакина Страна, Дурманов Поток (где је, по предању некада била усамљена кућа Дурмана Жидова), Осоје и Дубоки Поток.

Село је тимочког типа; дели се на две махале: Копривницу и Багрдан, које раздваја река Осаница тако да Копривница остаје на десној, а Багрдан на левој страни. Али један део Багрдана је и поред Рачничке Реке која се одмах ту улива у Осаницу. До 1892 године ова су два насеља била сасвим подвојена; те су године, приликом посете краља Милана, а по његовој жељи и наредби, спојена у једно село. Багрдан је старије насеље, а Копривница новије. Копривничани су пореклом из Тимочке Копривнице. Били су прво у Ланишту (у Модром Виру), па се отуда овамо преселили пре 130 година. Били су прво у Старом Селу (да су Копривица и Багрдан била два подвојена села сведоче и њихове посебне сеоске славе и заветине, као и посебна гробља).

По једном предању Багрдан је добио име по неком „грдном“ (ружном) бегу, који је ту први дошао, па се у прво време звао „Бегрдан“, а после Багрдан. По другом, вероватнијем предању, тако се прозвао по турској речи „багрдан“, што значи река.  У турско време звао се Деви-Багрдан што значи: камиља река. У хатару села има црквина, за коју се мили да је остатак од неке велике цркве „Ластавице“. У Дурманову Потоку је „Џидовско Гробљиште“.

Село и варошица су старијег постанка. Некада је било чисто српско насеље и звало се Река (по некима се звала Осаница). По доласку Турака населило се неколико мухамеданских досељеника, који су му том приликом дали турско име. По ослобођењу од Турака оно је опет постало чисто српско насеље и тада је цела Копривница овамо пресељена као и многи други родови.

Село Багрдан има 154 куће, 27 родова, 889 становника.

Родови у Багрдану. Прокићи (7 к., Св. Стеван); дошли међу првим досељеницима из непознатог краја пре 130 година. – Јевтићи (5 к., Св. Стеван): дошли су кад и Прокићи, из непознатог краја, са којима се сматрају као један род. – Милетићи (8 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из околине Приштине пре 125 година. – Милутиновићи (10 к., Св. Никола): са Косова кад и Милетићи. – Илићи (5 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Косова кад и Милутиновићи.  – Милићи (4 к., Св. Никола): из врањске околине пре 120 година. Милутиновићи други (5 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Косова, пет година после Милетића и Милутиновића, са којима се рачунају као један род. – Ђурђевићи (6 к., Св. Никола): из врањске околине пре сто и више година. Са Милићима се сматрају као један род. – Милосављевићи (5 к., Св. Тома): из Топлице пре сто година. Врцићи (8 к., Св. Ђорђе Алемпије): из врањске околине пре сто година. – Гајићи (5 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Косова пре сто година. – Петковићи (6 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из нишке околине пре сто година. – Милановићи, Мирковићи (8 к., Св. Никола): из нишке околине кад и Петковићи.

Родови у Копривници. Дачићи, Митићи (10 к., Св. Никола): дошли из тимочке Копривнице, преко Ланишта пре 130 година. – Максимовићи, Марковићи, Сремчевићи (10 к., Митровдан): из Срема пре 130 година. – Марићи, Добривојевићи, Старцелићи (12 к., Св. Никола): из тимочке Копривнице, преко Ланишта пре 130 година.  –Вељићи (4 к., Св. Никола): из Кривог Вира (Тимок) пре 130 година.  – Станковићи, Анићи, „Власи“ (8 к., Св. Сава): из Тимочке Крајине пре 120 година.  – Властићи (10 к., Митровдан): из Лебана пре 120 година; има их и у Селевцу (смедеревском). – Јанковићи „власи“ (3 к., Петковица): из Горње Ресаве пре сто година. – Стојановићи (3 к., Св. Никола): из Вољевча (беличког) пре сто година.  – Бабићи (2 к., Св. Арханђео): из Великог Поповића (Ресава) пре 80 година. – Димитријевићи (4 к., Св. Лука и Марковдан): из Ботуња (у Лепеници) пре 80 година. Векићи (2 к., Св. Стеван): из Радошина (Ресава) пре 80 година. – Басаревићи, Басарићи (2 к., Св. Арханђео): из Лебана пре 80 година; има их и у Свилајнцу (Ресава). – Купинић (1 к., Св. Мрата, Мина): из Пањевца (јагодинског) пре 70 година; има их и у Пањевцу (беличком),  у Бачини и Јасици (Темнићу). – Јевтић други (1 к., Св. Александар Невски): из Милошева пре 50 година, а тамо из Црне Горе.

Сеоска слава је у Копривници други дан Тројица, а у селу Багрдану Бели четвртак (по Тројицама). Заветине су: у Копривници Благовести (за здравље чељади) и Преблага Марија (за здравље стоке), а у Багрдану Цвети (за здравље чељади) и Марковдан (за здравље орача и копача). Копривничко гробље је више у страни Копривнице. У ово гробље се сахрањују и из варошице Багрдана (они који су на десној страни Осанице). Гробље села Багрдана је на супротној страни према копривничком гробљу, идући железничкој станици. У ово се гробље копаји и из варошице Багрдана (они који су на левој страни реке Осанице). Цигани ковачи су се преселили у варошицу Багрдан. Општина је одвојена од варошице, а црква и школа су заједничке; оне су обе у варошици.

Багрдан (варошица)

Варошица је на обема странама реке Осанице и пружа се према Цариградском путу који кроз њу пролази. У непосредној близини варошице су села Багрдан и Копривница, тако да је један део варошице састављен са Копривницом, а други са селом Багрданом. Оба ова краја варошице спаја мост на Осаници. Пије се бунарска и изворска вода. Штаб коњичке комбиноване дивизије подигао је испред цркве врло лепу чесму од тесана камена, 1914 године (Пред црквеном портом, до чесме, је споменикк изгинулим у ратовима од 1912-1918 год. Подигли су га инвалиди Багрданске општине). До моста, с леве стране реке, је трг, где се сваког уторника продају стока и намирнице. Ту натргу, близу моста, био је за време Турака велики путнички хан.

Багрдан су населили Турци 1700 године, као значајно место на путу Цариград-Ниш-Београд. Ј. Рачанин (1704 године) назва га Нова Паланка или Деви Багрдан. Помињу га Дриш, С. Милошевић и други. „Из Багрдана је водио пут у Јагодину све преко густе и велике шуме, и био је по путнике врло опасан због курјака и хајдука (К.Н. Костић: Трговачки центри и друмови по српско земљи (Београд 1899), с. 416. – Ј. Ердељановић и Р. Николић: Трговачки центри и путеви по српској земљи, (Београд 1899) с. 190.)“. Од доцнијих путописаца помињу га Пирх, Вујић, као и другии страни путописци, пошто је био на пролазу. Багрдан је чешће прелазио из турских руку у аустриске и обратно, али су га Турци дуже држали. До 1881 године село Копривница је потпадала под Јагодински округ, а Багрдан под Крагујевачки. Тако је река Осаница делила не само Копривницу од Багрдана, већ и два округа.

Багрдан је проглашен за варошицу 1866 године. Док није прошла железница, он је напредовао, јер је био на важном и живом пролазном путу. Од проласка железнице он је у опадању и нема изгледа за његов напредак. Варошица има три главне улице: Београдску, идући железничкој станици; Ловачку улицу, идући селу Ловцима (уз реку), и Копривничку улицу, преко моста на десној страни реке. Има више кућа на левој страни реке (у Багрдану) него у десној (у Копривници).

По причању старих људи за време Турака је постојала, осим великог хана, и једна џамија, са чијег је минарета могла да се види јагодинска џамија; а друга је џамија, кажу, била у селу Ловцима више Багрдана. Они још причају да је за време Турака ова „касаба“ имала и један део покривене чаршије („безистен“), која је једном приликом изгорела до темеља.

Црква је на копривничкој страни, одмах до моста, изнова озидана 1868 године. Слави Св. Арханђела. Под њену парохију спадају: Горње и Доње Штипље, Горњи и Доњи Рачник, село Багрдан (са Копривницом), варошица Багрдан, Врановац, Ловци и Стрижило. Варошица је удаљена од железничке станице („Багрдан“) два и по километра. Близу железничке станице је, на брду са десне стране од Багрдана, гробље изгинулих немачких војника 1915-1918 године. Велика Морава је од станице удаљена пола километра, а од средине варошице 3 км. На Морави је жало за купање, а ту су и воденице („моравке“).

У варошици има: 4 кафане, 1 берберница, 12 радњи са мешовитом робом, 3 пекарнице, 3 опанчарнице, 1 обућарница, 2 коларнице, 2 браварнице, 2 абаџиске радње, 1 кројачница, 2 бозаџиско-колачарске радње, 2 лончарнице. Поред заната и трговине многи се занимају и земљорадњом. Још овде постоји и плетарска радња браће Ристића.

Варошица Багрдан има 80 кућа, 66 родова, 230 становника.

Родови на копривничкој страни: Векић (1 к., Св. Стеван); Стојановић, Вељић (1 к., Св. Никола); Вучковић (1 к., Св. Никола); Тошићи (2 к., Св. Арханђео); Благојевић (1 к., Св. Арханђео); Марисављевић (1 к., Св. Никола): сви се доселили пре 60-70 година из села Багрдана. – Ристић (1 к., Петковица); Симић (1к., Св. Јован); Батаљац (1 к., Петковица); Стевановић (1 к., Св. Никола): сви се доселили пре 50-60 година из Малошишта код Ниша. – Живковић (1 к., Петковица), је из околине Тетова, досељен пре 50 година. – Глигоријевић (1 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Крчина (Темнић) пре 40 година. – Максимовићи (2 к., Петковица): из Брзана (Лепеница) пре 40 и више година. – Мандић (1 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Чачка пре 35 година; има их и у Великој Дренови (Темнић). – Тодоровић (1 к., Св. Ђорђе и Ђуревдан): из Београда пре 35 година. – Милорадовић (1 к., Св. Никола): из Секирице (код Параћина) пре 30 година. – Јовановић (1 к., Св. Арханђео): из Свилајнца пре 30 година, „када је овде било две кафане и десет дућана“.  – Лукић (1 к, Св. Врачи): из Параћина пре 30 година; има их и у Свиланијцу и Ћуприји по једна кућа. – Младеновић (1 к, Петковица): из Доњег Рачника пре 25 година; има их и у Јагодини (1 кућа). – Иличић (1 к., Св. Никола): из Лапова пре 25 година; има их (по једна кућа) у Београду и Смедеревској Паланци. – Милојковић (1 к., Св. Никола): из Раче (у Лепеници) пре 15 година. – Павловић (1 к., Ђурђевдан): из Лапова пре 10 година (Милојковић и Павловић су Цигани ковачи, досељени овамо после 1918 године). – Танасковић (1 к., Св. Арханђео): не зна се одакле је и када је дошао.

Родови на багрданској страни: Миличић (1 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан); Матићи (2 к., Св. Никола); Величковићи (2 к., Св. Никола); Цветковићи (2 к., Св. Арханђео); Милутиновићи (2 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): сви су досељени пре 60-70 година из села Багрдана. – Томашевићи (2 к., Св. Никола): из пиротске околине као лончари пре 65 година. – Прокићи (2 к., Св. Стеван): из видинске области кад и Томашевићи. – Стевановићи (1 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Малошишта (нишког) пре 60 година. – Ћетковићи (2 к., Ћирило и Методије): из Мораче у Црној Гори пре 60 година. – Прокићи други (2 к., Св. Никола): из Шаторње (Јасеница) пре 60 година. Има их и у Крагујевцу и Аранђеловцу (по једна кућа). – Арсенијевић (1 к., Св. Врачи): из Рамаће (у Гружи) пре 55 година. – Тодоровић (1 к., Св. Никола): из Малошишта (код Ниша) пре 55 година. – Секулић (1 к., Св. Никола): из Битоља пре 50 година. – Матејић (1 к., Св. Никола): из видинског краја пре 50 година. Од истог рода има две куће у Зајечару.  – Мирчић (1 к., Св. Арханђео): из Јагодине пре 45 година. – Маринковић (1 к., Св. Арханђео): из Петровца (лепеничког) пре 45 година. – Поповићи (2 к., Св. Никола): из Радошина (Ресава) пре 45 година. Од овога рода има једна кућа у Београду. – Петровић (1 к., Петковица):из Ловаца пре 45 година. – Костић (1 к., Св. Никола): из околине Сјенице пре 40 година. – Стевановићи други (2 к., Св. Врачи): дошли из Милошева (Домуз-Потока) пре 40 година. – Михаиловић (1 к., Св. Врачи): из Рамаће (у Гружи) пре 40 година. – Величковић други (1 к., Св. Никола: из Јагодине кад и Мирковић. – Савић (1 к., Св. Арханђео): из параћинске Плане пре 40 година. – Настасијевић (1 к., Св. Арханђео): из Јагодине (где их има још две куће) када и Величковићи. – Обрадовићи (2 к., Петковица): из Брзана (Лепеница) пре 40 година. Има их у Брзану (10 кућа) и у Баточини (2 куће). – Поповић други (1 к., Св. Ђорђе Алемпије): из Лужнице (лепеничке) пре 40 година. – Ђорђевић (1 к., Св. Јован): из Доњег Рачника пре 40 година. – Стевановић трећи (1 к., Св. Ђорђе Алемпије): из Великог Поповића (Ресава) пре 35 година. – Марјановић (1 к.., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Горњег Штипља пре 35 година. – Поповић трећи (Св. Ђорђе Алемпије): из Великог Поповића (Ресава) пре 30 година. – Јелић (1 к., Ђурђевдан): из Ужица пре 30 година. – Миљковић (1 к., Св. Никола): из Великог Поповића(Ресава) пре 30 година. – Вучковић (1 к., Св. Арханђео): из Ловаца пре 30 година. – Николић (1 к., Св. Никола): из Војске (Ресава) пре 25 година.  – Томић други (1 к., Св. Мрата, Мина) из Ловаца пре 25 година. – Симић (1 к., Св. Врачи): из Трстеника пре 25 година. – Мумић (1 к., Велика Госпођа): из Ловаца пре 15 година. – Петковић (1 к., Св. Никола): из Лапова пре 15 година. – Не зна се одакле су дошли: Живадиновићи (2 к., Св. Арханђео); Ристић други (1 к., Св. Пречиста, Ваведење) и Вељић други (1 к., Св. Арханђео).

Новије време досељавања појединих родова у ову варошицу треба тумачити после проглашавања овог места за варошицу (1866 год.), откада је досељавање углавноме и почело, као и несталност појединих трговаца и занатлија у њиховим пословима, због рђавог посла у радњама.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 138-143. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. У 1948 години у Багрдану је живело 1.300 становника, да би број био смањен на 809 у 2011 години. До пет година старости, у време пописа, било је 27-оро деце, што је најмањи број по старосним скуповима до 80 година старости (26 од од 80 до 84 година). Просечна старост у време пописа 2011 године била је 46,2 године.

Lovci (Jagodina)

 

Село је више варошице Багрдана, с обе стране реке Осанице, уз коју се простире око 4 км. Пије се бунарска вода. Има само једну чесму у Горњој Мали (Калаузовићка Чесма).

Њиве и ливаде су на местима: Ловачко Поље, Орнице, Велико Поље, Марин Таван, Спахиске Ливаде, Кованлук. Пашњаци и шуме су на местима: Јаме, Гај, Ошљак, Папрадњача, Каменита Коса, Селиште, Марков Поток. Шуме су на местима: Козјак и Парлози.

Село је више тимочког типа него моравског или долинског. Због самог положаја куће су више разређене, ма да их има на појединим местима (где је земљиште подесније) и чешћих. Река Осаница чини селу доста велику штету. Због њеног наносом попуњеног и плитког корита село је остало без најбољег имања. У селу, на Осаници, има неколико воденица. Село се дели на Горњу, Средњу и Доњу Малу. Горња Мала се зове и Дубочка, а средња Црешњевичка Мала. Горња Мала је ближа Стражилу, а Доња Багрдану. Махале нису подвојене.

По предању село је добило име по месту из кога су први досељеници (истоимено село постоји и у околини Крушевца, испод Јастрепца); неки причају да се тако зове, што су му први досељеници занимали највише ловом (по Црном Врху). Има трагова од старог пута, који је водио кроз ово село поред реке. Овај пут је везивао Багрдан са Баточином и Крагујевцом, а прављен је за време Турака. У Маркову Потоку има остатака неке цркве, а ту је и Латинско Гробље, где се налазе стари новци из римског доба. Народно предање каже да је некада у Маркову Потоку била врло велика црква коју је подигао Краљевић Марко. Још се прича да је за време турске управе у овоме селу била и турска џамија, али се не зна тачно њено место. Верује се да ју је река однела приликом неке поплаве.

Село је некада било у Селишту, па се отуда поместило. Када је засновано, не зна се; али је постојало кад и Багрдан, а стари људи казују да је за време турског боравка у Багрдану било као спахиски „чифлак“.

Село Ловци има 200 кућа, 22 рода, 1.064 становника.

Родови. – Тодоровићи, Живковићи (16 к., Св. Никола): дошли пре 150 година из багрданске Копривнице, када је она била у Модром Виру, „тамо негде око Ланишта“. – Јанковићи, Голубовићи (16 к., Св. Ђорђе Алемпије): дошли пре 150 година, са првим досељеницима, из алексиначке околине. – Трунтаревићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из околине Трна пре 130 година (тако су прозвани што су им стари били лењи на раду као трутови). – Митровићи, Чугуровићи (16 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Врлана (у Ресави) пре 130 година, а тамо из Тимочке Крајине. – Петровићи (5 к., Св. Арханђео): из нишке околине пре 130 година. – Стојановићи, Цолићи: из тимочке околине пре 130 година. Од овога рода има једна кућа у варошици у Багрдану. – Маринковићи, Јовановићи (14 к., Св. Врачи): из Темнића пре 120 година, а тамо из Црне Реке (тимочке). – Вељковићи, Трифуновићи, Неђићи (7 к., Св. Арханђео): из околине Куманова пре 120 година. Има једна кућа и у варошици Багрдану. – Николићи (3 к., Св. Никола): из околине Куманова пре 120 година; има једна кућа и у варошици Багрдану. – Томићи (8 к., Св. Игњат): из лесковачке околине пре 120 година; има једна кућа и у варошици Багрдану. – Трајиловићи (14 к., Велика Госпођа): из Гладне у Ресави пре 120 година; зову их и „Власима“. Једна је кућа у варошици у Багрдану. – Живадиновићи, Стојадиновићи, Вељковићи други (15 к., Св. Арханђео): из нишке околине пре 120 година. – Јовановићи, Нејићи, Првићи (9 к., Св. Врачи): из Корићана (крагујевачка околина) пре сто и више година. – Лепојкићи, Лепопојићи (5 к., Св. Арханђео и Св. Никола): из околине Приштине пре сто и више година; има их и у Бачини (Темнић), а било их је и у Милошеву, па су изумрли. – Младеновићи, Минкићи (9 к., Св. Јован): из књажевачке околине; били су прво у параћинском крају, па се отуда преселили овамо пре сто и више година. – Мумићи (7 к., Велика Госпођа): из Гладне у Ресави пре сто и више година, а тамо из околине Бољевца (Црна Река). Са Трајиловићима се сматрају као један род. Од истог рода има једна кућа у варошици у Багрдану. – Јотићи (9 к., Св. Јован): из књажевачке околине пре сто година. Стари Јота доселио се као путујући учитељ. – Златановићи (8 к., Св. Никола): из Старог Корита (срез заглавски) пре сто година, а тамо из пиротске околине. Има их и у Горњем Штипљу, Врановцу, Јагодини и у Београду. – Милашиновићи (8 к., Св. Арханђео): из Брзана (у Лепеници) пре сто година, а тамо из Црне Горе. Има их и у Великој Пчелици (Левач) и у Крагујевцу.  – Миливојевићи (5 к., Св. Лука и Марковдан): из Радошина у Ресави пре 80 година; тамо се зову Манојловићи. – Не зна се одакле су и када су дошли: Николићи (4 к., Св. Варвара) и Пејчиновићи (7 к., Св. Арханђео).

Сеоска слава је први дан Тројица, а заветина Марковдан за ораче и копаче. Гробље је уврх села, у страни, десно, идући Стрижилу.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 144-146. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Ловци су имали 1.103 становника приликом пописа 1948 године, а 798 на попису из 2011 године. Тада су имали 33 деце узраста до пет година, а просечна старост у селу била је 46,3 године.

Strižilo (Jagodina)

 

Ово је циганско насеље више Ловаца, у присоји је, с леве стране Осанице. Више кућа има у равници поред реке него у страни. Пије се бунарска роба. Има мало зиратне земље, али се и она слабо обрађује, пошто је становницима главно занимање коритарство и торбарство (Цигани израђују: корита, вретена, карлице, заструге, вагане, ложице и др.). Имања су им груписана и дата приликом поделе ловачке и општинске утрине. Шуме имају мало, и то ситне. Дрво за прераду набављају из државне шуме на Црном Врху по утврђеним ценама.

Њиве и сенокоси су на местима: Поље, Бивоља Бара, Крушар. Шуме и пашњаци су на местима: Циганска Коса и Лануш. Шума је у месту званом Миљина Страна.

Село је тимочког типа, али су куће збијеније него код осталих села са сличним положајем. Село је добило име отуда што су се на том месту некада стригле овце, које су пландовале по црновршким пашњацима („испустима“).

Прво је насеље било у црновршком Липару, а хатару села Кијева (у Лепеници). Тамо је имало 10 кућа, све земунице („бурдељи“). Отуда се овамо поместило, купујући још имања од Ловчана и Милошеваца. То је било пре 80 година.

И када су се овамо поместили живели су у прво време опет у земуницама. У то време је осим земуница било само 6 кућа под сламом и једна под ћерамидом. Данас нема ниједне земунице и ниједне куће која не би била покривена црепом или ћерамидом. Село је новијег постанка, јер га нема у списковима села од 1818, 1819, 1821 и 1836 год.

Стрижило има 251 кућу, 18 родова и 1020 становника.

Родови. – Јовановићи (15 к., Св. Арханђео): дошли из Орашја (у Ресави) пре сто и више година. – Обрадовићи (20 к., Св. Арханђео): из Лукова (под Ртњем), дошли кад и Јовановићи. – Тодоровићи (17 к., Св. Арханђео): „из неког села у Шумадији“ пре сто година. – Ђорђевићи (10 к., Св. Никола): из тимочког краја пре сто година. – Маринковићи (30 к., Св. Арханђео): из тимочког крај пре сто година. – Стојановићи (22 к., Петковица): из тимочког краја када и Маринковићи. – Станојевићи други (10 к., Св. Никола): „из неког села испод Јастрепца“ пре 80 година. – Костићи (25 к., Петковица): из Тимочке Крајине пре сто година, а тамо из Румуније. Зову их и „Власима“. – Станковићи (11 к., Св. Арханђео): из Лукова у Црној Реци пре сто година. – Чечеловићи (13 к., Петковица): из Тимочке Крајине кад и Станковићи. – Шарбановићи (18 к., Св. Арханђео): из црноречког Шарбановца пре сто година. – Сандуловићи (3 к., Св. Никола): из Тимочке Крајине кад и Шарбановићи. – Чотићи, Јовановићи други (8 к., Петковица): из Тимочке крајине пре 80 година. – Тодоровићи други (8 к., Петковица): из тимочке Црне Реке када и Чотићи. Ђорђевићи други (10 к., Св. Никола): из Плане (параћинске) пре 80 година. – Обрадовићи, Филиповићи (12 к., Петковица): из Тимочке Крајине пре 70 година. – Сретеновићи (12 к., Св. Никола): из Тимочке Крајине пре 50 година, а тамо из Румуније. – Тодоровићи трећи (8 к., Петковица): из Суваје (у Темнићу) пре 50 година.

Становници Стрижила имају ношњу српску; говоре српски и румунски, а вере су источно-православне.

Сеоска слава је Велики Спасовдан. Заветина нема. Гробље је у ловачком хатару, испо д села, ниже ловачког гробља.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 146-147. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Стрижило је 1948 године имало 1.164 становника, а само 365 пописом из 2011 године. Највећи део становника Стрижила је у емиграцији на „привременом раду“. Деце до пет година старости у време пописа било је 13  а просечна старост становништва била је 55 година. По више од 50 становника припадало је старосним групама од 60 до 74 година старости.

Miloševo (Jagodina)

 

Село је на последњем огранку црновршких коса. Горњи и знатно већи део села је испод брда, на ивици моравске равнице, поред Цариградског пута, који туда пролази и железничке пруге Београд-Ниш. Пије се више бунарска него изворска вода. Има две чесме: у Гарновцу и код школе, и три извора. Чесме су „из турског времена“.

Њиве и сенокоси су на местима: Дедин Луг, Горуњар (У Горуњару је живео неки Перко Горуњар и жена му Пена, са две кћери, дао одметници од Турака. Турци су их похватали и одвели у Багрдан, одакле су, после неког времена, понова побегли у планину, а ћерке им остану, те их Турци потурче. Из освете су Перко и Пена убијали Турке. Због овога су их Турци тражили, гонили и скупо плаћали њихове главе), код Баре, Топољар, Велике Ливаде, Острво, Марисављевица, Купусине, Виногради (њиве), Вучкова Валога, Јама, Седларева Ливада, Ђакова Ливада, Вељково Острво (на Вељковом Острву боравио је неко време Хајдук Вељко; и он је ту (као и Станоје Главаш), на путу пресретао Турке насилнике и убијао их.), Кованлук, Ловачко Поље, Пиж (пиш) Бара, Бостаниште. Шуме, пашњаци и њиве су измешани на местима:  Милошевска Коса, Главица, Бивоља Бара, Јански Липар, Влашки Липар (где су некада живели Стрижиловци у земуницама), Стража друга (брдо), Луди Поток, Маринков Поток, Видина Бара. Шуме су на местима: Козјача, Тодорова Коса, Миљина Страна, Гарновац, Домуз-Поток, Гај, Збеговиште, Главашев Поток (У Главашевом Потоку боравио је Станоје Главаш; он је ту на Цариградском путу пресретао Турке и убијао их), Лакуш (Лакушић) и Сакина Страна.

Село је средње збијености, али су куће нешто гушће у равници, крај Цариградског пута и потока. Дели се на Доњу и Поточку Малу и Гарновац (У списку неиспитаних села Гарновац је означен као заселак). Доња Мала се зове и Шиљеговачка Мала. Ту се почело насељавати од 1827 године. Махале су подвојене.

До пре 50 година село се звало Домуз-Поток по потоку истог имена. У месту званом Гробљиште, у Поточкој Мали, била је развалина неке старе цркве, па је ту, на истом месту, 1863 године подигнута лепа црква, посвећена пророку Јеремији (14 маја по н.к.).

Село је старије, али изгледа да су му се становници често мењали, па зато има мало старинаца. До 1881 је потпадала под срез лепенички. Долази у ред највећих и најбогатијих села у овоме крају. Нарочито много производи и извози кукуруз, свиње и говеда.

Милошево има 395 кућа, 31 род, 2037 становника.

Родови. – Миљковци (32 к., Св. Никола): дошли из врањске околине пре 160 година („за турског земана“); сматрају се као старинци или први досељеници(По Р.Т.Николићу они су управо из села Градње у врањској Пољаници. Миљка „Робче“ заробили су Турци и одвели у „Анадолију“, одакле је побегао и овде се настанио. Насеља, књига 3, 12). – Стојановићи (4 к., Св. Никола): из непознатог краја кад и Миљковци. – Јевтићи (10 к., „Лиандар“, тј. Александар Невски): дошли међу првим досељеницима из Црне Горе. Од истог рода има једна кућа и у селу Багрдану. – Ћор-Јанковићи (8 к., Св. Јован): са Косова пре 150 година „када је у селу било само 10 кућа“. – Динићи (13 к., Св. Никола): из Крушевачке Жупе „још за време Кочине Крајине“. Има их и у Великом Шиљеговцу. – Ристићи, Перковци, Пелковци, Островци (68 к., Св. Никола): из Кривог Вира пре 150 година. – Шућићи (15 к., Св. Јован): из књажевачке околине када и Перковци (Тако прозвани што су неки њихови стари отсекли себи перчин с главе, и тако остали шути или „шући“). – Радошевци, Радошинци (10 к., Св. Врачи): из Радошина (у Ресави) пре 130 година. – Милосављевићи (5 к., Св. Јован): из Крушевачке Жупе пре 130 година. – Јовановићи (4 к., Св. Никола): из околине Куманова пре 130 година. – Ивановићи (5 к., Св. Арханђео): из Срема када и Јовановићи. – Обреновци (15 к., Велика Госпођа): пре 130 година из Великог Извора (код Зајечара). – Радосављевићи, Павловци (15 к., Митровдан): из крушевачке околине пре 125 година. – Рутићи (10 к., Св. Ђорђе Алемпије): из Ресаве пре 120 година. Мисли се да су од „Влаха“. – Миљојковићи (10 к., Св. Арханђео): из тимочког краја пре 120 година. – Ћирићи (6 к., Св. Никола): из Ресаве пре сто и више година, а тамо из нишке околине. – Божиновићи (6 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из крушевачке околине пре сто година. – Поповићи (3 к., Митровдан и Св. Никола):  из Ресаве пре сто година као призећени у род Павловаца. – Милошевићи, Милошевци (30 к., Петковица): из Шиљеговца (крушевачког) пре сто и више година. – Витићи, Витановци (10 к., Св. Ђорђе Алемпије): из Витанаца (у Ресави) пре сто година. – Николићи (25 к., Св. Никола): „из сврљишко“, преко алексиначког краја, пре сто година. – Гавриловићи, Гарвиловићи, Гарвиловци (35 к., Велика Госпођа): из Малог Извора (код Бољевца) пре сто и више година. По пореклу су „Власи“. Насељени су у Гарновцу. – Богојевићи, Цагићи (5 к., Св. Никола): из нишке околине пре сто година. – Ганићи (5 к., Св. Никола): из нишке околине када и Цагићи, са којима се сматрају као један род. – Џамбасевићи (3 к., Ђурђевдан) су Цигани ковачи, досељени пре 80 година из Бабове у Ресави. – Не зна се одакле су дошли: Бркићи (7 к., Св. Јован), Томићи (7 к., Св. Мина, Мрата), Илићи (7 к., Св. Лука), Арсићи (8 к., Св. Никола); затим Лазићи (10 к., Св. Симеун Мироточиви), Вукојевићи, Најдановићи (2 к., Св. Никола) и Мујићи, Цигани ковачи (2 к., Васиљевдан и Ђурђевдан).

Сеоска слава је други дан Тројица, а заветина „Пољобранија“ (15 маја по н.к.) за стоку и „берићет“. Гробље је ниже села у страни, с десне стране пута идући од Багрдана.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 148-150. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. У Милошеву је 1948 године живело 2.039 становника, да би у 2011 години број био смањен на само 1.043 становника (за 186 мање него на попису 2002 године). Деце млађе од 5 година приликом пописа било је 21, и све старосне скупине биле су бројније (старијих од 85 година било је 28), а најбројнија је била од 60 до 64 година која је имала 99 становника. Просечна старост у Милошеву, у време пописа 2011, била је 49,1 година.

Кovačevac (Jagodina)

 

Село је с обе стране Лозовичког Потока; више кућа има на десној страни потока, а мање на левој. Приликом изливања поток чини штету. Пије се бунарска вода. Има само једна безимена чесма усред села.

Њиве, ливаде и пашњаци су на местима: Кључ, Тетребово Поље, Доње Поље, Преко Пољане, Дивљач, Крушар (Крушјар), Падалиште (Циганско Падалиште), Кандовац и Драгоцветско. Шуме су у Пољани и Трештини.

Село је тимочког типа. Не дели се на махале (крајеве), већ само на родове. Име је добило по неким ковачима који су се овамо први доселили.

Не зна се поуздано када је ово село засновано. Изгледа да је новије, јер га нема у списковима села од 1818 године и „пантине кнежине“ од 1821 године. Помиње се у списку од 1836 године са 7 кућа и 7 пореских глава (У почетку овог века овде је било и циганско насеље са 50 кућа. Цигани су живели одвојено од Срба. Занимали су се свирањем, џамбасењем (препродајом стоке) и просјачењем. Њих су аустриске власти за време окупације (1916 године) преселиле у Јагодину. То је учињено по жељи околних села, па и целе околине, јер су били свима на досади и штети).

Ковачевац има 48 кућа, 7 родова, 277 становника.

Родови. – Деспотовићи, Ракичићи (10 к., Св. Арханђео): дошли пре сто и више година из врањске околине као први досељеници. – Прокићи (10 к., Св. Никола): из лесковачке околине када и Деспотовићи. – Миленковићи, Цветковићи (5 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Малог Косова пре сто и више година. – Лукићи (5 к., Св. Никола): из Топлице пре сто година. – Стојичановићи, Стојчановићи (5 к., Св. Никола): из нишког краја пре сто година. – Делићи (10 к., Св. Врачи): из Рековца (Левач) пре сто година, а тамо са Косова. – Илићи, Ђурђевићи (3 к., Св. Никола): из Шуљковца, од рода Анђелковића, као призећени у род Прокића пре 70 година.

Сеоска слава је Бела Субота (по Тројицама), а заветине су Св. Симеун Богопримац (16 фебруара по н.к.) за здравље чељади, Св. Мојсило (17 септембра по н.к.) за здравље живине и Св. Илија за здравље стоке. Гробље је испод села, близу потока, према драгоцветском гробљу.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 151-152. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Ковачевац је 1948 године имао 374 становника, а 287 на попису из 2011 године, у томе 16-оро деце млађе од 5 година. Просечна старост у селу је у време пописа била 44,5 година, а најбројнији су били стари од 75 до 79 година (29).

Međureč (Јагодина)

 

Село је више Драгоцвета, с обе стране Јошаничке Реке; више је у равници него у страни. Јошаничка Река пресушујуе само кад су суше, а кад се излије чини штету и селу и кључу (пољу). Пије се бунарска вода. Има само један безимени извор у костаничком крају (Ђукицкој Мали).

Њиве, сенокоси и пашњаци су измешани на местима: Селиште, Старо Село, Казаниште, Ливаде, Широко Поље, Ласин Огајак, Падине, Тетребово Поље, Петрово Поље, Виногради (Виноградиште), Река. Шуме су у местима: Јаруге и Честа.

Село је тимочког типа. Дели се на Доњу и Горњу Малу или Ђукицку Малу. Горња Мала је са десне, а Доња са леве стране реке.

Село је добило име што је некада било међу рекама, између Јошаничке Реке и Лозовичког Потока. У Казаништу је било некада неких старих казана, а ту се и данас налазе комади („рботине“) од старог земљаног посуђа, стари новци (већином римски) и камене алатке. Овакве се ствари налазе у Селишту и у Старом Селу.

По предању село је некада било међу рекама, у Старом Селу (према Ковачевцу), па је отуда помештено прво у Селиште (испод села према Драгоцвету), па на данашње место. Кад је постало и због чега се помештало не зна се. Судећи по времену досељавања старих досељеника, изгледа да је засновано или обновљено пре сто и више година.

Међуреч има 125 кућа, 10 родова, 774 становника.

Родови. – Софронијевићи (20 к., Св. Арханђео): дошли из Топлице пре 130 година као први досељеници. – Милосављевићи, Јевтићи (25 к., Св. Стеван): са Косова, преко Топлице, Копаоника, Жупе и Левча пре 130 година. Један њихов био је у рату „на Маџаре“, па тамо, у „преку“ нашао своју родбину у селу истог имена. – Илићи, Костеничани (10 к., Митровдан и Св. Пантелија): из неке „Костенице“ пре 130 година. – Лукићи (10 к., Св. Лука и Марковдан): из пиротског краја када и Костеничани. – Толићи, Качаревићи (20 к., Св. Јован): из Топлице пре 130 година.  –Бан дићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Топлице пре 120 година, а тамо из Црне Горе. – Ђукићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Косова пре 120 година, преко Топлице и Жупе, а тамо из Црне Горе кад и Бандићи. Има их у Драгуши (у Топлици), у Плочи (испод Жељина) и у Љубави (Темнић). – Младеновићи (3 к., Св. Арханђео): из нишке околине пре сто година. Не зна се одакле су дошли: Андрићи (10 к., Св. Арханђео) и Симоновићи (7 к., Св. Јован).

Сеоска слава је други дан Тројица. Заветине нема. Гробље је испод села, према Драгоцвету, на левој страни Јошаничке Реке.

 

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 152-153. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Међуреч је имао 820 становника 1948 године, да би број био преполовљен на 394 становника 2011 године. Имао је 14 детета узраста до 5 година у време пописа 2011 године, а просечна старост становника била је 46,8 година.

Trnava (Jagodina)

 

Трнава је на странама реке Белице, Винорачке Реке и Вољевачке Реке. Све три реке чине штету кад се излију. Куће су у речној равници. Пије се бунарска вода, а зими понеки пут и са реке Белице. Од Јагодине је удаљена 2 км. Изнад села, са северне стране, пролази пут: Јагодина-Крагујевац.

Сеоска „добра“ (имања) су око села, поред река. Више их је према југу и на десној страни Белице. Најдаље је Ђурђево Брдо, где има више винограда („лојза“) , а мање њива. Њиве и сенокоси су на местима: Горњи Кључ (Горње Поље), Доњи Кључ (Доње Поље), Винорачко Поље, Делнице. Њиве и пашњаци су на местима: Угар, Пољанчићи, Гонина Ливада, Брештак, Топољак, Прегарница. Шума има у месту Ћелијану (Ћилијану) и Завалку.

Куће су збијеније и поређане су у правцу тока реке Белице, са запада на исток. У средини села куће су најгушће, а по крајевима су ређе. Село се дели на два краја: Трнаву и Добрању. Крајеве раздваја Белица. Трнава је с десне стране реке, под брдом, а Добрања је с леве стране, у равници (на спруду), па тако више изложена плављењу. По предању некада су била два оделита села (као Копривница и Багрдан) па су спојена, тј. Добрања је придодата Трнави (За време турске управе Трнава и Добрања су били подвојени. Оба су места била спахиски „чифлуци“ и имала су своје спахије. Године 1830 кнез Милош је, приликом доласка у Јагодину, обишао оба ова насеља и наредио да се уједине и да носе једно, данашње име).

По једном предању село је добило име по многом трњу; по другом тако се звало село из кога су дошли први досељеници. У Трнави и у околини се прича да је крај Добрање добио име по месту Добротину, из кога су и дошли први досељеници. Други причају да се некада Трнава звала „Рђања“, за разлику од Добрање.

У Брештаку, према Драгоцвету, налазе се старински новци (већином римски), а у Ћелијану има остатака од старих бурдеља (земуница) од печене земље, за које се не зна оз којег су времена. Преко Ћелијана је пролазио „друм кнеза Михаила“, који је водио из Јагодине преко Трнаве за Левач, а од кога се и данас познају трагови (Овај пут је израђен 1867 године, за владе кнеза Михаила, па је због тога тако и назван; доцније је напуштен због незгодног положаја). Још се у равници испод Ћелијана откопавају велики ћупови, из старог времена у којима се налазио пепео.

Како је ово село у непосредној близини Јагодине и Цариградског пута, морало је за време непријатељских најезда неколико пута да се расељава. У хатару села Колара има и данас место Трнавско Збеговиште, где су по свој прилици Трнавци некада бежали и склањали се у збег.

Трнава нема старинаца. Данашњи становници су досељеници из лесковачке, врањске и пиротске околине. По предању овде се највише породица доселило после Другог устанка (1815 године). Има родова које су спахије довеле на своје чифлике и пре тога времена.

Трнава има 70 кућа, 12 родова, 405 становника.

Родови у Трнави. – Бурдељци (7 к., Св. Јован): дошли из врањске околине пре 150 година. – Алексићи, Радовановићи (6 к., Св. Никола): дошли из нишке околине када и Бурдељци. – Матићи, Станковићи, Глигоријевићи, Аранђеловићи, Гусларци (15 к., Св. Арханђео): из пиротске околине пре 170 година; у Трнаву их је довео неки спахија на свој „чифлик“. – Станковићи други (3 к., Св. Никола): из Загужана (у лесковачком крају) пре 130 година. – Здравковић (1 к., Св. Никола): „из прокупачко“ пре 120 година. Цветковићи (2 к., Св. Јован и Ђурђевдан): из непознатог места, као призећени у род Бурдељаца пре сто година.

Родови у Добрањи. – Мекишанци (20 к., Св. Никола): дошли пре 150 година из Мекиша, „отуд откуде лесковачко“. – Николићи, Стефановићи (4 к., Св. Никола): из лесковачке околине кад и Мекишанци, са којима се сматрају као род. – Стојановићи (3 к., Петковица): из нишке околине пре 150 година; довео их спахија на „чифлик“. Било их је више па су изумрли. – Милосављевићи, Магдаленићи (4 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Топлице пре 130 година. – Кушићи (3 к., Св. Никола): из Ресаве пре сто година. – Милојевићи (2 к., Св. Никола): из Доње Врежине код Ниша пре сто година.

Сеоска слава („богомоља“), за оба краја, је први дан Тројица. Трнава заветује Богородицу (14 октобра по н.к.) за здравље чељади, и среду пред Младенце за здравље стоке и живине. Добрања заветује Св. Атанасија (31 јануара по н.к.) за опште здравље. Трнавачко гробље је на десној страни, а добрањско на левој стране Белице више села, у близини пута Јагодина-Крагујевац.

 

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 153-155. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Трнава је 1948 године имала 565 становника, а 2011 године 2.448. Имала је 114 детета млађих од 5 година, а просечна старост становника била је 40,6 година.

Vinorača (Jagodina)

 

Село је на левој страни Црновршке или Штипљанске Реке. Више је у заравни него у речној равници. Окренуто је југоистоку. Река ретко пресушује и не чини велике штете приликом изливања. Ниже села, с јужне стране, пролази пут Јагодина-Крагујевац. Од Јагодине је удаљено 2 км. Пије се бунарска вода.

Њиве су на местима: Горњи Кључ (Горње Поље), Доњи Кључ (Доње Поље), Плац, Тополе, Воденица, Баре, Језеро, Река, Селиште. Сенокоси и пашњаци су на местима: Ливаде, Јованова Ограда, Стари Виногради, Милићеве Ливаде. Шуме су на местима: Тасин Браник и Цветков Браник. Сеоска испаша се зове Утрина, са око 36 хектара попаше.

Насеље је долинског типа. Куће су чешће него обично, особито у средини села. Ту је кућа од куће удаљена око 40-60 метара. Село је ушорено у виду крста. Дели се на Горњу, Средњу и Доњу Малу. Махале нису подвојене.

Име села доводи се у везу са кнезом Лазаром (Кад се он венчао са „царицом“ Милицом у манастиру Јошаници, требало је да неко донесе лепог вина којим би се гости почастили. Међу присутнима био је и неки Рача (Радич) из данашње Винораче, па је кнез заповедио: „Вино Рача нек донесе!“ И тако је, веле, од кнежевих речи „Вино Рача“ постало име Винорача. Постоји још и друго, непоуздано, предање да је ово село добило име по месту из кога су дошли први досељеници).

Село је помештано. Пре је било у месту Селишту. Зашто је помештано и када је засновано, не зна се. Изгледа да је било и оно, као и Трнава, старије, да је за време Турака било спахиски „чифлак“, али су му се становници мењали, па зато нема старинаца.

Винорача има 140 кућа, 12 родова, 770 становника.

Родови. – Пре 150 година досељени су: Параћинци (16 к., Св. Ђорђе Алемпије): из параћинске околине на „чифлак“ по позиву спахије; Врежинци, Цветковићи, Милојковићи, Срндаковићи, Коцићи, Марковићи (16 к., Св. Јован): из Врежине код Ниша на спахиски „чифлак“; Ваганарци (20 к., Св. Никола): на спахиски „чифлак“ по позиву спахије. Од сва три горња рода у време њихова доласка била је само по једна кућа. – Јанковићи (10 к., Св. Јован): из тимочког краја пре 130 година. – Милићевићи, Милићевци (10 к., Св. Никола): из врањске околине пре 130 година. – Аранђеловићи, Ранђеловићи, Радосављевићи (12 к., Св. Арханђео): из Копај-Кошаре (Сврљиг) пре 130 година. – Шљамићи (8 к., Св. Никола): из Сврљига пре 120 година. – Стојковићи, Дошљаковићи (9 к., Св. Мина, Мрата): из нишке околине кад и Шљамићи. – Богдановићи (10 к., Св. Никола): из Сићева (нишки крај) пре сто и више година. – Гојковићи (8 к., Св. Никола): „из књажевачко, от село Гребевци“, кад и Богдановићи. – Рашићи (10 к., Св. Никола): из алексиначке околине пре сто година, а тамо из околине Приштине (из овог рода је генерал Михаило Рашић). – Пироћани (11 к., Св. Тодор, Тодорица, Тодорова субота): из пиротске околине као „восковарџије“ пре 90 година.

Сеоска слава је Мали Спасовдан, а заветине су: Младенци за здравље чељади и Петровдан, за здравље стоке. Гробље је западно од села, у страни, на десној обали Црновршке Реке.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 155-156. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Винорача је 1948 године имала 824 становника, а 2011 године 999. Имала је 61 дете до пет година старости, и просечну старост од 40,2 године.

Deonica (Jagodina)

 

Село је поред Штипљанске Реке и Сиоковачког Потока и то више на заравни но у страни. Већи је број кућа поред потока него поред реке. Окренуто је више југоистоку. Са Сиоковцем је скоро састављено и од њега га одваја само сеоски пут, „сокак“. Крај села пролази пут („насип“) Јагодина-манастир Јошаница. Пије се бунарска и изворска вода. Има две озидане чесме од којих је једна код школе, а друга код општинске зграде. Код прве је споменик погинулима у ратовима за ослобођење и уједињење (1912-1918 године). Има још неколико извора просте грађе, од којих су најглавнији Луковски Извор и Киовски Извор.

Њиве и сенокоси су на местима: Река, Сиоковачко Поље, Тетребово Поље, Испод Села, Пландиште, Латинско Гробље. Пашњаци и њиве су на местима: Брдо, Цреварско Брдо, Виноградско Брдо. Заједнички пашњаци (утрине) су на местима: Басар и Доња Утрина.

Насеље је средње збијености. Дели се на Стару и Нову Деоницу. Стара Деоница је у Штипљанској Реци и мања је од Нове Деонице. Нова Деоница је поред Сиоковачког Потока и на заравни поред бановинског пута Јагодина-манастир Јошаница. Нова Деоница се дели на Горњи и Доњи Крај.

Прича се да је неки спахија (Турчин) овде делио својим чифчијама земљу и казао: „Нека свак узме свој део и тако нека остане на својој деоници!“. И од те речи „деоница“ добило је село име. У Пландишту има стара црквина, а ту се налазе и стари новци и комади од старог оружја. У месту Латинско Гробље такође се налазе разне „старудије“ (новци и комади од посуђа, алатака и оружја).

Стара Деоница је била на Штипљанској (Црновршкој) Реци, па се отуда преселила на подесније место, прво неколико породица у Сиоковачки Поток, где је дотле било само трње и павит (дивља лоза). После се све више отсељавале, тако да је данас у Старој Деоници остало свега 10-15 кућа, а изгледа да ће се и оне преселити у Нову Деоницу. Не зна се када је Стара Деоница насељена.

Деоница има 117 кућа, 10 родова, 741 становника.

Родови. – Дачићи (5 к., Св Врачи): дошли из Топлице пре 170 година у Стару Деоницу на спахиско имање као први досељеници. Од истог рода има у Медојевцу и у Пољни (Левач). – Ацићи, Киовци (40 к., Св. Врачи): прво су дошли на Косово из околине Пећи („из Киова“) и настанили се у Ћићево. Одатле су међу првим досељеницима дошли у Стару Деоницу („за спахиско доба“), па из ње у Нову Деоницу, али не сви, те их данас има и у једној и у другој. – Јовчићи (15 к., Св. Арханђео): из нишке околине пре 150 година. Има их и у Прћиловици (код Алексинца) и у Бачини (Темнић). – Луковци (16 к., Св. Илија): из Лукова у топличком крају пре 130 година. Има их и у Малој Дренови у Левчу. – Ивковићи (8 к., Св. Никола): из нишке околине пре 130 година. – Тасићи, Милојевићи, Милосављевићи (12 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из врањске околине пре 100 и више година. – Цветковићи, Драгановићи (8 к., Св. Никола): из Лукова, испод Ртња (Црна Река) пре сто и више година. Има их и у Доњем Штипљу и у Драгоцвету (мисли се да су пореклом од Цигана коритара, али ово мишљење није могло довољно да се провери).  – Чивионци (6 к., Св. Јован): из неке „Чивионе“ пре сто година. – Миладиновићи, Пчињанци (4 к., Св. Арханђео): из кумановског краја (из села Војника) пре сто година. – Маленовићи (3 к., Св. Сава): не зна се одакле су и када су дошли.

Сеоска слава је први дан Тројица, а заветине су: Младенци, за здравље чељади, и Св. Стеван (15 августа по н.к.) за здравље стоке. Гробље је испод Старе Деонице, у пристранку, с леве стране Штипљанске Реке (Село има два сеоска казана са целим прибором за топљење „восковарине“ (саћа од исцеђеног или истопљеног меда, од „помрлих пчела“ и др.). Сваке године долазе „восковаџије“ из пиротског краја, који по другим селима сакупе „восковарину“, па је у овим казанима кувају и цеђењем одвајају восак, и продају по варошима).

 

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 156-157. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Деоница је имала 887 становника 1948 године, а 613 у веме пописа 2011 године. Деце до 5 година било је 21, а просечна старост становника била је 43,8 година.

Siokovac (Jagodina)

 

Село је на заравни, с обе стране Сиоковачког (Црначког) Потока, који лети пресушује, а кад се излије чини знатну штету. Једним крајем села пролази пут Јагодина-манастир Јошаница. Са Новом Деоницом је скоро састављено. Пије се више бунарска вода. Има два безимена извора просте грађе.

Њиве и ливаде су на местима: Река, Горњи Кључ, Доњи Кључ, Валога, Брестови, Бистрик, Старо Село. Њиве и пашњаци су на местима: Јаруга, Брдо, Виноградско Брдо, Крушар, Росуљак, Браниште, Клењар. Шуме су на местима: Честа, Ерски Поток и Шибовити Поток.

Село се дели на Горњу и Доњу Малу, које нису одвојене. Некада се звало „Делисановац“ по неком Турчину (спахији) Дели-Асану. По предању данашње име добило је што се у то време манастир Јошаница, као висока грађевина, одавде лепо видео и много „сијао“. У Клењару су развалине од неке старе цркве, а у манастирском имању је, с обе стране Црначког (Црнчанског) Потока, старо „римско гробље“, које постоји само по имену, без белега и записа.

Не зна се кад је сло основано. Мисле се, по предању, да је ту било и за време Кнеза Лазара. Прича се да је за време турске управе било спахиски „чифлак“.

Сиоковац има 87 кућа, 8 родова, 478 становника.

Родови. – Видојковићи, Милошевићи, Нешићи (35 к., Ваведење и Цвети): дошли из Топлице пре 150 година на беговски „чифлик“ као први досељеници. – Бркићи (20 к., Св. Никола): из лесковачке околине на беговски „чифлик“ кад и Видојковићи. – Рашићи (10 к., Св. Никола): из околине Приштине пре 150 година. Прво су били у околине Алексинца. Има их и у Винорачи. – Обрадовићи (10 к., Св. Никола): из Крушевачке Жупе кад и Рашићи. Из овога рода био је капетан Радич Петровић, који се 1804 придружио Карађорђу и постао „карановачки“ војвода (Петар и Обрад, два рођена брата, дошли су заједно из Жупе у Сиоковац. Обрад је остао у Сиоковцу, а Петар се преселио у Остружницу на Сави, и ту му се родио Радич. – Опширније видети: М.Ђ. Милићевић: Поменик знаменитих Срба. Београд 1888. Стр. 539-541). – Јовановићи, Јоксимовићи, Ерци (6 к., Св. Арханђео): са Копаоника пре 150 година. – Динићи, Милојевићи (3 к. Св. Никола): „из алексиначко“ пре 130 година. – Стевановић (1 к., Св. Лазар): не зна се одакле су и када су дошли.

Сеоска слава је други дан Тројица, а заветине су: Св. Јован (зимски), за здравље чељади, и недеља пред Младенце за здравље стоке и живине. Гробље је више села до јошаничког пута.

 

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 158-159. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Сиоковац је 1948 имао 577 становника, а 2011 имао је 352 становника. Имао је десеторо деце млађе од 5 година, а просечна старост становника била је 43,5 година.

Voljavče (Jagodina)

 

Село је на истоименом потоку који силази с Липара и улива се у Белицу. Поток пресушује и не чини штете кад се излије. Има кућа на заравни и с обе стране потока. По положају земљишта слично је селима Међуречом, Деоницом и Сиоковцем. Окренуто је више југоистоку. Западном страном села је пут Јагодина-Крагујевац, а источном Цариградски пут Јагодина-Багрдан. Пије се највише бунарска вода. Има само један извор: Кладенчић.

Њиве и ливаде су на местима: Горњи Кључ, Доњи Кључ, Коњска Доља, Клењар, Поток, Сиоковачко Поље. Пашњаци, њиве и шуме (измешани) су на местима: Брдо, Стари Исићи, Нови Исићи и Липар. Заједничка сеоска утрина је у Брду и у Доњем Кључу где има око 15 пашњака.

Село је тимочког типа. Дели се на Горњу и Доњу Малу, које нису подвојене. По једном предању село је добило име што је неки „господар“ казао првим досељеницима приликом деобе земљишта: „Воља ви ово место, воља ви оно, па бирајте!“, и од његових речи „воља ви“ постало је име Вољавче. По другом предању ту су некада биле на Вољевачком Потоку „ваљавице“, па се по њима прозвало Ваљавче, па Вољавче.

Не зна се када је село основано. Нема старинаца. По предању, било је ближе Јагодини, у близини данашњег државног расадника, па је отуда премештано овамо, јер је било на ударцу. У време помештања имало је 7 кућа.

Вољавче има 89 кућа, 5 родова, 540 становника.

Родови. – Митровићи, Ђорђевићи, Недељковићи (30 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): дошли из нишке околине пре 150 година. – Лазићи, Ђокићи, Стојановићи (36 к., Св. Арханђео): из нишке околине кад и Митровићи. – Живадиновићи, Миловановићи (8 к., Св. Јован): из Сврљига пре 130 година. – Живановићи, Ристићи (8 к., Св. Никола): из Сврљига када и Живадиновићи. – Жикићи, Милосављевићи (7 к., Св. Арханђео): из нишке Трнаве пре сто година.

Сеоска слава је Бели четвртак (по Тројицама), а заветине су: Младенци (за здравље чељади) и среда по младенцима (за здравље стоке). Гробље је више села, ка Липару, у близини Цариградског пута.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 159-160. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Вољавче је 1948 године имало 652 становника, а 2011 године 1910. У време пописа било је 84 детета млађа од пет година, а просечна старост становника била је 40,5 година.

Bukovče (Jagodina)

 

Село је у равници, испод једне омање косе. Кроза село протиче Мали (Буковички) Поток, који не пресушује, па га искоришћују за наводњавање градина; кад се излије чини штету кључу (пољу). Од Јагодине је удаљено 3-4 км. Пије се изворска вода, којом село обилује. Има неколико извора, међу којима су најглавнији: Чесма (насред села), Кладенац (у Горњој Мали), Кованлук (на крају села), Вучково Кладенче и Спасино Кладенче.

Њиве и ливаде су на местима: Кључ, Велика Пољана, Коњска Доља, Бивоља Бара, Рит, Кованлук. Шуме, пашњаци и њиве су на местима: Црвени Брег, Турске Њиве, Средња Коса, Карлице, Исићи, Клењар, Новинчићи, Ситњар. Шума је у месту Бучина.

Село је средње збијености. Дели се на Горњу и Доњу Малу, које нису подвојене.

По предању ово је село врло старо, старије и од Јагодине (По предању Јагодину је основала крчмарица Јагода, којој је хан био негде где је данас јагодинско гробље, према Винорачи), само су му се становници мењали. Било је као нека паланка или касаба (Биће да је то била она „мала паланка плотом ограђена“ коју у близини Јагодине означава на својој карти аустриски капетан Ешелвиц (Е.Ј.Цветић: „Ситни прилози“ у Српском књижевном гласнику за 1909 год, с. 922)). Прича се да је добило име по многим буквама којих је некада ту било. У Горњој Мали је старо гробље за које се мисли да је од првих становника.

Буковче има 66 кућа, 13 родова, 337 становника.

Родови. – Антићи, Николићи, Марковићи, Стаматовићи (14 к., Митровдан): досељени из врањске околине пре 160 година. Има их и у Бивољу, Башњану и Ћићевцу. – Јовановићи, Радосављевићи (10 к., Св. Лука и Марковдан): из врањске околине после Стаматовића. – Чолићи, Маџарци (9 к., Св. Лука и Марковдан): „однекуд из Маџарске“ када и Радосављевићи. – Петровићи, Перкићи (5 к., Св. Никола): из тимочког краја пре 130 година. Зову их „Власима“. – Митровићи (4 к., Св. Ћирик): из врањске околине кад и Прокићи. – Ђорђевићи (3 к., Св. Илија), доселили се лесковачке околине пре 120 година. – Павловићи, Петковићи, Милошевићи (10 к., Петковица): из тимочке околине пре 120 година. – Дабићи (4 к., Св. Никола): из Бошњана (Темнић), пре сто година, а тамо из врањске околине. – Илићи (3 к., Св. Никола): из Горњег Рачника пре сто година, призећени у род Перкића. – Стевановић (1 к., Св. Арханђео): из врањске околине пре 80 година. – Миленковић (1 к., Св. Никола): из Радошина (Ресава) пре 80 година. – Николић други (1 к., Митровдан): из Доњег Јовца пре 60 година; призећен у род Стаматовића. – Тодоровић (1 к., Св. Никола), не зна се одакле је и кад је досељен.

Сеоска слава је Мали Спасовдан, а заветине: први петак по Божићу (за здравље живине) и Благовести (за здравље стоке). Гробље је на северној страни, на средокраћи између Рибника и овога села.

 

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 159-160. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

Буковче је у време пописа 1948 године имало 509 становника, а 844 у време пописа 2011 године. Деце до пет година старости у време пописа 2011 године било је 32, а просечна старост становника била је 42,4 године.

Ribnik (Jagodina)

 

Село је у равници, испод омање косе, на сличном положају као и Буковче. Железничка пруга Јагодина-Београд пролази поред села. Кроз село протичу Дубоки Поток и Мишковицки Поток, којима је извор више села у пољани Крстопут. Ови се потоци не уливају непосредно у Белицу (која тече са источне стране села), већ се разливају и губе у равни пуној шевара, зукве и других барских трава. Пије се изворска вода. Главни су извори: Мишковицки Кладенац, Јеленин Кладенац, Стојков Кладенац и Чесма.

Њиве су на местима: Иванова Ограда, Батаљ-Њиве, Турске Њиве, Широке Падине, Стари Друм, Караула, Грабчина. Сенокоси су на местима: Рит, Бара. Ливаде. Пашњаци, шуме и њиве су на местима: Караулски Поток, Симино Брдо. Шума је у Липару и Глождару. Сеоска утрина (преко 50 ха) са шумом и пашњаком, је у месту Крстопут.

Село је средње збијености. Не дели се на крајеве, већ само на родове. Име је добило по неком рибнику, који је ту некада био. Не зна се кад је село постало. Постоји предање да је некада било на Караули, па се отуда поместило, да би било даље од Цариградског пута. Старинаца нема, а досељеници су већином из тимочког краја.

Рибник има 67 кућа, 13 родова, 334 становника.

Родови. – Ђерговићи (15 к., Св. Никола): доселили се из тимочког краја пре 160 година („за спахиско доба“) као први досељеници. – Нешковићи, Симићи (12 к., Св. Никола): из тимочког краја кад и Ђерговићи. – Стојковићи, Ковачевићи (7 к., Св. Арханђео): из Грљана код Зајечара пре 130 година. Зову се и Тошићи. – Бимбићи (5 к., Св. Арханђео): из околине Зајечара (из Грљана?) кад и Стојковићи (Тошићи), са којима се сматрају као један род. – Николићи (3 к., Св. Арханђео): из Шљивара (књажевачка околина) пре 120 година. – Мишковићи, Динићи (10 к., Св. Никола): из тимочке Црне Реке пре сто и више година. – Пешићи, Тасићи, Тацулићи (8 к., Св. Никола): из лесковачке околине пре сто и више година. Има их и у Ланишту и Бивољу (код Крушевца). – Глишићи (2 к., Св. Арханђео): из околине Зајечара пре сто година. – Арсић (1 к., Св. Никола): из Ланишта пре 80 година, као домазет у род Тацулића. – Јовановић (1 к., Св. Арханђео): из Рибара пре 70 година, као домазет у род Бимбића. – Петровић (1 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Ракитова пре 70 година. – Аксентијевић (1 к., Св. Ђорђе Алемпије): из Доњег Јовца преко Рибара пре 60 година. – Миловановић (1 к., Св. Никола): из Миливе (Ресава), као призећен у род Николића, пре 60 година.

Рибничани славе први дан Тројица, а заветују Благовести (за опште здравље). Гробље је заједничко са буковчанским.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 161-162. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Рибник је 1948 године имао 451 становника, а 2011 године 287 становника. У време пописа имао је 15 детета узраста до пет година, а просечна старост у селу била је 45,5 година.

Lanište (Jagodina)

 

Кућа има више у моравској и беличкој долини, а мање испод брда које се пружа као огранак Липара. Кроза село протиче Белица и пролази железничка пруга Ниш-Београд. Белица чини велику штету кад се излије.

Њиве и ливаде су на местима: Орнице, Рит, Јелица, Бок, Кључ, Шевариште, Селиште, Трстена, Дубока Млака, Копривничка Страна, Модра Бара, Буковачки Кључ, Крива Бара, Црни Кључ. Пашњаци, шуме и њиве су на местима: Крчевина, Сланиште, Гигош, Велико Брдо, Средња Коса, Жујинац (Жујенац), Коса. Шуме су на местима: Лужникар и Липарче.

Село је тимочког типа. Подељено је на три краја, која су сасвим одвојена. Обрашка и Горња Мала су испод брда, с леве стране реке Белице. Доња Мала је више железничке пруге и реке Белице, у равници. Ова махала је највећа. Зове се и Старо Ланиште. Куће су средње збијености. У Старом Ланишту и Обрешкој Мали су куће гушће, а у Новом Ланишту су ређе. Средња удаљеност куће је 60-100 метара. Махале су удаљене једна од друге 1-2 км. Кроз Горњу Малу (или Ново Ланиште) теку потоци Свињаревац и Каменити Поток; они извиру у Липару, па се губе у равни и тако не утичу непосредно у Белицу. Кад се излију, поплаве и део села и Кључа (поља).

Село је најпре било у Селишту, између Криве Баре и Велике Мораве. Пошто га је Морава плавила и ороњавала, поместило се на место где је данас Старо Ланиште. Кад га је и овде почела плавити Белица, делом се поместило горе према брду, те су тако постале Горња Мала (Ново Ланиште) и Обрешка Мала (Обрешка Мала назвата је у најновије време Арачићево по ђенералу Вукоману Арачићу, који ту има своје велико пољско добро). Други опет казују да су Горња Мала или Ново Ланиште и Обрешка Мала новије постанка и да немају никакве везе са старим насељем у Старом Ланишту.

По једном предању, село је добило име због лана, који се ту некада много сејао; а по другоме село се некада звало Сланиште, па је временом „с“ отпало  остало Ланиште.

У Старом Ланишту има старинско гробље за које се не зна из кога је доба. У Жујинцу, више Новог Ланишта, су развалине од цркве „Ластавице“ (По причању старијих људи Ластавица је била сестра Томе и Јакова, од којих је први подигао манастир Томић, а други манастир Јаковић на десној обали Велике Мораве (у Ресави)).

У месту Грацу се и данас познају шанчеви из Првог и Другог устанка који су служили за одбрану Јагодине. На липару се познају шанчеви из 1809 године.

Ланиште има 298 кућа, 35 родова, 1704 становника.

Родови. У Доњој Мали или Старом Ланишту (у Ланишту се родио каметан Марјан Јовановић, учесник у Кочиној крајини и Карађорђеву устанку). – Џамбурићи (25 к., Аћим и Ана): доселили се пре 200 година из Маџарске као први досељеници. – Милосавци (26 к., Митровдан): из тимочког краја пре 180 година. Били су и у селу Читлуку код Соко Бање, па су, због турског насиља, отуд побегли овамо. – Антићи, Цекићи (20 к., Св. Никола): из врањске околине пре 180 година. Има их и у Маскару (Темнић). – Пешићи (15 к., Св. Никола): из лесковачке околине пре 170 година. Има их и у Рибнику, Бивољу (код Крушевца) и у Маскару. – Вујиновићи, Војновићи (3 к., Св. Никола): са Косова пре 160 година. Било их је више па се „претрли“. – Чавкићи (20 к., Св. Тодор, Тодорова Субота): из Јелашнице (стари врањски округ), где их и данас има, пре 150 година. Тако су прозвани што су им стари јели чавке. – Петковићи (7 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Косова пре 150 година. – Станковићи (10 к., Св. Ђорђе јесењи и Св. Јован Летњи): из лесковачке околине кад и Чавкићи. – Милошевићи, Дурчићи (5 к., Св. Арханђео): из нишке околине пре 120 година. Мисли се да су пореклом од Цигана. – Вукатиновићи (3 к., Св. Никола): из Сињег Вира пре 80 година. – Ковачевићи (2 к., Св. Лука и Марковдан): из Рибара пре 70 година.

Родови у Горњој Мали или Новом Ланишту. – Матићи, Максимовићи, Војиновићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): доселили се са Косова пре 150 година, преко Старог Ланишта. Са Петковићима у Старом Ланишту сматрају се као један род. – Милошевићи, Глигоријевићи, Душкићи (6 к., Св Никола): из врањске околине преко Старог Ланишта, пре 150 година. – Матејићи, Кунићи, Миџићи (5 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): са Косова пре 150 година. Са Матићима и Војиновићима сматрају се као један род. Има их и у Рибарима и у Пањевцу (Беличком). – Мукићи (15 к., Св. Никола): из врањске околине пре 130 годиа. – Антићи други (15 к., Св. Никола): из Грлишта код Зајечара пре 130 година (Стари Анта имао је једанаест синова, а Карађорђе му је казао поставиће га за кнеза ако добије још једног сина. И он је то желео, али му се жеља није испунила). – Зердековићи (3 к., Св. Арханђео): из врањске околине пре 130 година. Има их и у Пањевцу (Беличком). – Душковићи (3 к., Св. Никола): из пиротске околине пре 125 година. – Голубовићи (10 к., Св. Игњат): из Бошњана (параћински срез), где их и данас има, пре 120 година, а тамо из околине Бољевца (тимочка Црна Река). – Мијаиловићи (3 к., Св. Лука и Марковдан): из Старог Ланишта пре 80 година. – Шоњићи (3 к., Св. Стеван и Св. Арханђео): из непознатог места пре 70 година, као призећени у род Зердековића. – Миловановићи, Ивићи (5 к., Св. Арханђео): не зна се одакле су и када су дошли.

Родови у Обрешкој Мали.  – Обрежани (35 к., Св. Арханђео): доселили се пре 130 година из Обрежа у Темнићу, а тамо са Косова. – Стојановићи (7 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Ђуниса (крушевачког) пре 125 година. – Стојиљковићи (5 к., Св. Никола и Св. Јован): из пиротске околине пре 125 година. – Брђићи (7 к., Митровдан): из Топлице пре 125 година. Становали су и у Старом Ланишту. – Јевтићи (5 к., Св. Ђорђе Алемпије): из тимочког краја пре 120 година. – Јовановићи (3 к., Св. Матија): „однекуд од Скадра на Бојани“ пре 120 година. Зову их и „Арнаутима“. – Зеленгорићи (3 к., Св. Никола): из Леновца пре сто и више година. Мисли се да је из овога рода би и Хајдук Вељко Петровић. – Богосављевићи (5 к., Св. Арханђео): из Рајкинца (Ресава) пре сто година. – Милићи (3 к., Св. Никола): из Бивоља код Крушевца пре сто година. Има их и у Пољни у Левчу. – Ђокићи (2 к., Св. Никола): из Миливе (у Ресави) пре 80 година. Не зна се одакле су и када су дошли: Благојевићи (2 к. Св. Никола), Милутиновићи, Ђукићи (3 к., Св. Ђорђе Алемпије), Мијаиловићи, Ивановићи, Лукићи (4 к., Св. Сава).

Лаништани славе први дан Тројице, а заветују Младенце (за здравље чељади) и Средопосницу (за здравље стоке). Гробље је на заравни, више села, између Обрешке Мале и Новог Ланишта (По предању први Цариградски пут ишао је од Јагодине на Буковче, Рибник, Ново Ланиште, Обрешку Малу, и даље низ Велику Мораву ка Милошеву, и обилазио је Липар. Кад је Морава почела да га рони, премештен је изнад ових насеља, билом косе, а тек је после одатле спроведен на Липар куда води данас).

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 162-165. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Село је административно подељено у два насеља, Старо Ланиште и Ново Ланиште, након Другог светског рата. Ново Ланиште је смањило број становника са 991, према попису из 1948 на 618 према попису из 2011 године. Млађих од пет година било је 17, а просечна старост била је 47,1 година. Старо Ланиште је смањило број становника са 780 на 460. Било је 14 детета до пет година старости, а просечна старост становника била је 46,7 година.

Kočino Selo (Jagodina)

 

Село је у равници, поред леве обале Велике Мораве, која га у једном крају плави и ороњава. Око села су две баре („млаке“, „мртвице“, „моравишта“), које Морава приликом изливања пуни водом, остављајући много риба. То су баре: Нова Бара и Крива Бара. Крива Бара понекипут пресушује, а Нова Бара никада. Општина даје риболов са ове баре под закуп („аренду“). Пије се бунарска вода и моравска вода (нарочито зими). Бунари су већином незидани и плитки (најдубљи 6 м.).

Њиве и ливаде су у местима: Топољак, Кључ, Бок, Горње Поње, Острово, Рит, Глистина Бара, Ђурђева Бара, Крива Бара, Нова Бара, Старо Гробље, Дубона, Кобиље, Тодорова Бара, Островак (Острвак), Усје, Ланишки Реп. Пашњаци су, измешани са ливадама и њивама на местима: Ланишки Кључ, Кусак, Дебела Топола, Сладун, Велики Брестови. Шума је на месту Липак. Заједничка сеоска попаша са преко 80 ха простора, је звана Утрина.

Село је доста збијено. Куће су једна од друге удаљене око 80-95 м. Не дели се на махале већ само на родове.

Село је добило име по многим пањевима којих је ту било (Пањевац, па је прозвано Кочино Село). Поред Велике Мораве има старо гробље за које се не зна чије је и из кога је доба, јер нема никаквих натписа. Морава га непрекидно одроњава и скоро ће нестати. На моравској обали је, близу овог старог гробља, Кочин запис, храст са огромном круном, кога ће Морава ускоро да уништи(о Кочи Анђелковићу видети: Лазар Арсенијевић, Баталака (Историја српског устанка, Београд 1898, књ. 1, 69). Овде је рођен капетан Коча Анђелковић. Његов се род у Пањевцу данас „претро“, а и место где му је била кућа Морава је обурвала. У месту рођења подигнут му је споменик. По предању он је имао две жене: Борику и Смиљу. Борика је била родом из Пањевца, а Смиљу је довео „из прека“ (из Војводине). Ова друга жена није га никада напуштала, већ је заједно с њим ратовала (обучена у мушко одело), па је поред њега и издахнула на коцу у Текији. Борика се после Кочине погибије потурчила, и то више из ината него из нужде или невоље).

Не зна се кад је ово село постало, ни да ли је помештано. По предању, оно је старије од Ланишта и од Рибара. Доњи крај, до моравске обале, почео је у последње време да се пресељава у сеоску утрину.

Пањевац (Кочино Село) има 186 кућа, 10 родова, 1267 становника.

Родови. – Лазићи (45 к., Св. Никола), доселили се пре 270 година из околине Скопља као први досељеници.  – Мијаиловићи, Влашковци (25 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан), доселили се кад и Лазићи „из неког села из Тимочке Крајине“, међу првим досељеницима. По пореклу су „Власи“. – Купинићи (50 к., Св. Мина Мрата): из околине Скопља, досељени кад и Лазићи. – Милосавци (15 к., Митровдан): из тимочког краја пре 160 година. Има их и у Ланишту и у Бачини (Темнић). – Грујићи (5 к., Св. Трифун): из околине Гњилана пре 150 година. – Крунићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Миливе (у Ресави) пре 130 година. У Миливу су дошли са Косова. – Милетићи (5 к., Св. Никола): из параћинске околине пре 120 година. – Јовановићи, Стојковићи, Милошевићи (6 к., Св. Лука и Марковдан): из Опарића у Левчу пре сто година. – Бојићи, Павловићи (15 к., Св. Никола): не зна се одакле су се доселили пре сто година.

Сеоска слава је први дан Тројица. Заветине су: Средопосница (за здравље деце), Св. Игњат (за здравље стоке), Св. Ђорђе „Каралемпије“ (за здравље живине) и Св. Вартоломеј, Вартолома (да роди „берићет“ и да га не убије „хала“). Гробље је у Кључу, између Рибара и Пањевца (Кочиног Села). Ово је ново гробље, у које се „копају“ отпре 80 година, а старо гробље је однела Морава. Становништво се занима и риболовом; рибу доносе на јагодински трг.

 

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 165-167. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Кочино село је смањило број становника са 1.223, према попису из 1948 године, на 930 према попису из 2011 године. Деце млађе од пет година имало је 46, а просечна старост становника била је 43,5 година.

Ribare (Jagodina)

 

Ово село је у моравској равници, на левој обали Велике Мораве. Кад се излије Морава, плови поље и један део кућа у доњем крају. Исто тако Морава односи (обурвава) обалу у доњем крају села. Јужни крај опасује бара (млака) Колодеља, а западни Кусак и Буздован. Ове баре су пуне воде за време великих киша и приликом изливања Мораве (На карти Јагодинског дистрикта капетана О.Ф.Ешелвица од 1717 год., у близини Рибара уцртана је једна велика бара у виду језера. Е.Ј.Цветић мисли да ће то бити данаљње баре (млаке) којих ту има неколико (Е.Ј.Цветић: „Ситни прилози“ у Српском књижевном гласнику за 1909 год., с.906)). Кроз село пролази бановински пут Јагодина-Ресава. Пије се бунарска вода, а доњомалци и са Мораве, особито зими.

Њиве и ливаде су на местима: Горњи Кључ, Доњи Кључ, Губерина, Шишевица (код Шишевице), Ракитова Бара; код Колодеље, код Буздована, код Кусака, Ружичина Бара, Старе Њиве, Острво, Попадина Бара, Сампас, Старо Село (Кућиште), Топоље, Станојева Бара. У месту Ливаде су само сенокоси, а у месту Ватовиште пашњаци и њиве.

Насеље је збијено. Дели се на Горњу и Доњу малу или Горњи и Доњи Крај. Доња Мала је поред Велике Мораве, с леве стране пута, идући од Јагодине, а Горња је више ове, даље од Мораве, с обе стране пута. Село је добило име по многим рибарима, којих је ту некада било, а има их и данас.

Не зна се тачно кад је село основано. Ћира Дачковић, Марковић, старац од 90 година, прича да је оно ту од пре 200 година, само што је пређе било у Горњем Кључу, у месту знаном Кућишта или Старо Село, па се отуда поместило због поплаве. Исти старац прича да му је отац казивао да је памтио када је у овоме селу било седам кућа кровињара. У месту Кућиштима, код старог гробља, налазе се разни гвоздени и земљани комади од старог оружја и посуђа.

Рибаре има 290 кућа, 25 родова, 2019 становника.

Родови. – Стајићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан), доселили се са Косова пре 200 година као први досељеници. – Марковићи, Дачковићи (10 к., Св. Никола): са Косова кад и Стајићи. – Ђорђевићи, Радосављевићи (18 к., Петровдан и Петрове Верижице): из Ресаве пре 180 година, а тамо из Црне Горе. – Миловановићи, Радовановићи (12 к, Петковица): из тимочког краја пре 180 година. Пореклом су „Власи). – Живковићи, Пироћанци (16 к., Св. Никола): из пиротске околине пре 170 година. – Пајићи (20 к., Св. Лука и Марковдан): из околине Тетова пре 170 година. – Милутиновићи, Дудићи (10 к., Св. Арханђео): из врањске околине пре 160 година. – Пчелићи (15 к., Св. Стеван): из Горње Ресаве пре 150 година. – Радојковићи (19 к., Св. Арханђео): из тимочког краја пре 150 година. – Тимићи (18 к., Св. Тома): из околине Приштине, преко Топлице, пре 150 година. Има их и у Јагодини (2 куће). – Димитријевићи, Череклићи (16 к., Св. Никола): из Понора код Лесковца пре 130 година. – Урошевићи, Панићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Заграђа (књажевачка околина) пре 130 година. – Миленковићи (10 к., Св. Никола): из нишке околине пре 130 година. – Јеремићи, Штукићи (7 к., Св. Никола): из Сићева код Ниша пре 130 година. – Ракићи, Јовићи (12 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан), са Косова, преко Топлице, пре 130 година. – Марковићи (10 к., Св. Стеван): из пиротске околине, досељени када и Ракићи. – Стојковићи, Маџарци (8 к., Св. Никола), доселили се „однекуд из Маџарске“ пре 130 година. – Миљковићи, Кромпировићи, Кромпираши (18 к., Св. Арханђео и Велика Госпођа): из Изворца (лесковачка околина) пре 120 година. – Самарџићи (13 к., Св. Никола): из врањске околине пре 120 година. – Савићи, Николићи, Лештарци (19 к., Св. Јован): из Лешја, код Параћина, пре 120 година. – Матејићи други (10 к., Св. Јован): из лесковачке околине пре сто и више година. – Цветковићи, Ватевци (6 к., Св. Никола): из Ватевца (пиротски крај) пре сто година. – Вуксановић (1 к., Св. Арханђео): из Крушара код Ћуприје пре 70 година. – Радосављевић (1 к., Св. Никола): из Дворице, као домазет у род Самарџића пре 60 година. – Павловић (1 к., Св. Мрата, Мина): из Праћине пре 50 година.

Сеоска слава је први дан Тројица, а заветине су: св. Харалампије (за здравље чељади) и Петровдан (за здравље стоке). Гробље је испод Доње Мале, ка Пањевцу. Село има мали хатар и долази у ред сиромашних села.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 167-168. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Рибаре је 1948 године имало 2.239 становника, а 2011 године 3.601 становника. Имало је 175 детета до пет година старости, а просечна старост становништва била је 40,2 године.

Rakitovo (Jagodina)

Oво село је  у моравској равници, с обе стране Лугомира. Кад се Лугомир излије, плави један део села и поља (Кључ). Више кућа има на левој страни Лугомира, а мање на десној. Село је од Велике Мораве удаљено преко 2 км. Пије се бунарска вода, а зими и са Лугомира.

Њиве и ливаде су на местима: Кључ, Звездац, Моравчина, Тања, Међурска или Међурека, Острво, Пресип, Тењак. Пашњаци, ливаде и њиве су на местима: Горњи Кључ, Доњи Кључ, Крушевица, Ракитовске Баре. Заједничка утрина је (попаша) на месту Моравишту.

Село је веће збијености. Средња удаљеност кућа је 60-70 метара. Дели се на Горњу и Доњу Малу и Прлиту (Прлита је село испод Вршке Чуке, недалеко од Зајечара. Зашто овај крај носи исто име, није се могло сазнати). Прлита или „Влашка Мала“ је на десној страни Лугомира, а Горња и Доња Мала на левој. Име је добило по многим ракитама (једна врста жилаве врбе), којих је некада ту било, а и данас их има, али мање.

Насеље је некада било до Велике Мораве, у Доњем Кључу, па се отуда поместило због поплаве. И одавде се мора селити, ако се не осигура од Лугомира. Не зна се када је основано. Старинаца нема, али се знају најстарији досељеници.

Ракитово има 82 куће, 24 рода, 445 становника.

Родови. – Веселиновићи, Матићи (8 к., Митровдан), доселили се из пиротске околине пре 180 година. – Нешићи (5 к., Св. Пречеста, Ваведење): из врањске околине досељени одмах после Веселиновића. – Војиновићи, Јанковићи, Грујићи, Петровићи (10 к., Св. Ђорђе Алемпије): из Оснића (зајечарског) пре 150 година. – Пауновићи (5 к., Велика Госпођа): из Оснића досељени кад и Војиновићи. – Лазаревићи (4 к., Петковица): из тимочке Црне Реке пре 150 година. – Јанковићи, Московљевићи (3 к., Св. Никола) „из неке Москве“ пре 150 година. – Младеновићи (4 к., Св. Никола): из Горњег Матејевца код Ниша пре 140 година. – Милетићи (3 к., Св. Никола): из врањске околине пре 130 година. Има их и у Шуљковцу. – Вулетићи (4 к., Св. Тома): из околине Пећи пре 130 година, а тамо из Црне Горе. Има их и у Ратковићу (Левач). – Стојадиновићи (3 к., Велика Госпођа): из врањске околине пре 120 година. – Златановићи (3 к., Св. Арханђео и Митровдан): из Знепоља пре 120 година. – Милићевићи (3 к., Св. Никола): из Лукова (зајечарског) пре 120 година. – Младеновићи други (4 к., Св. Никола): из пиротске околине када и Милићевићи. – Миладиновићи (3 к., Св. Никола): из пиротске околине када и Младеновићи други, са којима се сматрају род. – Миловановићи (4 к., Св. Никола): из пиротске околине кад и Миладиновићи. Са Младеновићима и Миладиновићима били су некада „једна кућа“. – Ђорђевићи (5 к., Петковица): из Оснића (зајечарског) пре 120 година. – Вучићи (2 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Крушара код Ћуприје пре сто година. – Станковић (1 к., Св. Арханђео): из трнског краја пре сто година. – Димитријевић (1 к., Св. Никола): из параћинске околине пре сто година. – Станисављевић (1 к., Св. Арханђео): из околине Вучитрна пре сто година. – Ђорђевић други (1 к., Петковица): из тимочке Црне Реке пре сто година. – Милић (1 к., Св. Никола): из Главинаца пре осамдесет година. – Миленковић (1 к., Св. Никола), не зна се одакле је и када су му преци дошли.

Сеоска слава је Бели Петак (по Тројицама), а заветине су: Ђурђевдан (за здравље чељади) и Св. „Вртилома“ (за усеве). Гробље је испод села до Лугомира. Становници се занимају поред земљорадње и риболова, плетарством и баштованством.

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 169-170. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Ракитово је повећало број становника са 541 у 1948. години на 2017. становника у 2011 години. Имао је 123 детета млађа од пет година, у време пописа 2011 године, а просечна старост становника била је 38,3 године, те је ово било најмлађе насеље у општини Јагодина.

Končarevo (Praćina i zaselak Predor)

 

Праћина је у моравској равници, до саме леве обале Велике Мораве; већи део села Праћине је поред моравске отоке (млаке) Црне Баре, а заселак Предор је на Моравиној обали. Морава чини велику штету Предору, јер га стално ороњава, а више пута плави и саме куће. Село је удаљено од пута Јагодина-Ћуприја 3 км. Пије се бунарска, а зими и речна вода (у Предору).

Њиве и ливаде су на местима: Старо Село, Гај, Селиште, Пржак, Мали Реп, Велики Реп, Дугачко Поље, Врбак, Крушевица. Њиве су на местима: Приновци и Стара Морава. Њиве, ливаде и пашњаци су на месту Брестово. Сеоске заједничке њиве, које се дају под закуп у корист села, су у месту Ибриновцу. Сеоске заједничке утрине су: Мергино Поље и Утрина. Земља је плодна, али је има мало, па су сељаци приморани да је узимају за обраду „напола“ и „под кирију“ (закуп) од богатих Јагодинаца, чија су имања одмах до хатара овога села. На исти начин узимају од Јагодинаца имања за обраду и сељаци села Рибара.

Село је веће збијености. Праћина се дели на Ћукавац (Ћуковац) и Лесковачки Крај. Трећи део села је заселак Предор, који је одвојен од села овећом баром због које је веза између једног и другог краја отежана, особито зими и за време поплаве, када је бара пуна воде.

По једном предању село је добило име што је некада ту, код Предора, била скела на којој су мајке и жене своје драге у бој испраћале. По другом предању овде је по „затокама“ (млакама, барама) било много риба, које су се у води „праћкале“. По трећем предању било је ту неко велико поље на коме су се чобани највише „из праћака бацали“. По четвртом предању некада су Турци седели у Предору, а Срби у Праћини; спахија из Предора тражио је од Срба масла за јело, а Срби су му редовно „праћали“, па отуда име Праћина. Највероватније је народно казивање, да име долази од Предола, како се овај назив још и дана чује у народу.

Не зна се када је село постало, али се зна да је Предор старије насеље од данашње Праћине. По предању Праћина је некада била на десној обали Велике Мораве, у месту које се данас зове Шанац, па се отуда преселила због Турака на леву обалу Мораве, у место Селиште. Када је Морава и ту почела да га плави и ороњава, насеље се помакло више Предора. Кад су стари Праћинци дошли на данашње место, затекли су лугове са трњацима, глождацима и павитњацима.

Праћина са Предором има 167 кућа, 16 родова, 1.300 становника.

Родови у Предору. – Јевремовићи, Трупалићи (10 к., Св. Никола), доселили се из врањске околине пре 180 година као први досељеници (Неки њихов стари био је измећар код Турчина, па нешто згрешио и овај га осуди на триста „ђулета“ (триста канџија са по десет малих оловних куглица), те је због тога морао овамо да побегне). – Марковићи, Миловановићи, Босићи (12 к., Св. Јован): из тимочке Црне Реке, одмах за Трупалићима. – Маринковићи, Малићи (8 к., Св. Никола): из пиротске околине, преко Ресаве, пре 160 година. – Раденковићи (9 к., Петровдан): из лесковачке околине или из Јужне Србије пре 160 година.

Родови у Праћини. – Рајићи, Балаши, Маџарци (35 к., Св. Мина, Мрата), доселили се „однекле из Маџарске“ (или из Срема) пре 160 година. Били су и у Селишту. – Милутиновићи, Ницковићи, Дориџани (15 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан), доселили се „од Охридског Језера“ пре 160 година. И они су били у Селишту. – Матићи, Степанчевићи (31 к., Св. Никола): из Драјинаца (у Сврљигу) пре 160 година. – Томићи (10 к., Св. Арханђео и Св. Мина): „однекуд од Ресаве“ пре 150 година. – Јаношевићи, Јаношковићи (4 к., Велика Госпођа): из „Каравлашке“ (Румуније) пре 150 година. – Лукићи (4 к., Св. „Настаћије“, Атанасије): из околине Гњилана пре 150 година. – Филиповићи, Вулићи, Инојкићи (9 к., Петковица), доселили се из Кривога Вира у Тимоку пре 140 година. – Добричићи (9 к., Св. Лука), дошли из Кућана у Јужној Србији пре 130 година (Полазећи из Кућана, да се склоне од турског насиља, Добричићи су пошли са 2000 оваца и сто чланова породице, па су тако отишли једни у Топлицу, други у Жупу, трећи у Гружу, а четврти овамо). – Јовановићи (3 к., Петковица): из Црне Горе пре 130 година. – Вељковићи (3 к., Св. Јован): из Степоша (околина Крушевца) пре 120 година. – Добросављевићи (4 к., Св. Јован): из Брестовца у Ресави пре сто година. – Новаковић (1 к., Св. Никола): из смедеревског Лозовика пре четрдесет година; призетио се у род Матића, Степановића. Од истог рода има у смедеревском Лозовику, Лапову и у Брзану.

Сеоска слава је први дан Тројица, а заветине су: Св. Јован „Богопримац“ (20 јануара по н.к.), за здравље стоке и живине и Младенци (22 марта по н.к.) за здравље чељади. Предорско гробље је на источној страни засеока а праћинско у Мергином Пољу, према Гиљу.

 

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 170-171. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

Кончарево је имало 1.604 становника 1948 године, а приликом пописа 2011 имало је 1640 становника. Имало је 78 детета до пет година старости уз просечну старост од 42,2 године.

Mijatovac (Ćuprija)

 

И ово насеље у равници на самој левој обали Велике Мораве, која га плави, па се због тога у новије време нагло пресељава највише према Гиљу. Кроз село пролази Цариградски пут Ћурпија-Јагодина. Пије се бунарска вода, а прео зиме и речна. Бунари нису дубоки и не пресушују. Има их и неозиданих.

Њиве су на местима: Бељицки Спруд, Селиште, Миљкова Бара. Њиве, ливаде и пашњаци су на местима: Стари Кључ, Супски Кључ, Стара Морава, Моравиште, Ледине, Спахиско, Коровица. Шуме и пашњаци су на местима: Гиље, Врбаци, Браници. Заједничка сеоска утрина и пашњаци за ситну стоку су на местима: Скелино Поље и Шаренче.

Село је веће збијености (моравско-долински тип). Дели се на четири краја: Старо Село, Боквицу, Близначку Малу и Коцићку Малу. Старо Село је на самој моравској обали; оно је и највише удаљено од осталих махала.

Село је добило име по неком Мијату, који се ту доселио пре 200 година (Мијат је дошао „од Сјенице“ пре двеста година. Имао је 1000 оваца од којих су биле 300 „гаљасте“ (вране). Једном приликом заноћи код њега неки спахија, па да би окушао његово поштење, сутрадан на поласку хотимично заборави велику суму новаца. По његовом одласку Мијат нађе новац, па потрчи за спахијом и преда му га. Зато му спахија поклони већи део свога спахилука, а овај је после тога задуго био најбогатији човек у месту и околини). У Лединама и Селишту има остатака од развалина, за које народ мисли да су остаци неке цркве. Ту се налазе стари новци (већином римски), као и старе ствари од гвожђа, камена и земље. У Гиљу се познају шанчеви из Првог и Другог устанка.

По предању, село је некада било на десној обали Велике Мораве, па се отуда поместило на леву приликом неке велике поплаве. И сада је већи део имања овога села на десној Моравиној обали (у хатару села Супске).

Не зна се када је село основано; већи део данашњих становника су досељеници.

Мијатовац има 267 кућа, 25 родова, 1750 становника.

Родови. – Младеновићи, Лазићи, Митићи (4 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан), доселили се са Косова пре 200 година, преко старог врањског округа, где су остали десетак година. – Стаматовићи, Мијатовићи (10 к., Св. Никола), доселили се „од Сјенице“ када и Младеновићи. Из овога рода био је стари Мијат по коме је и место добило име. – Нинковићи (15 к., Св. Стеван): из нишке околине пре 180 година. – Ђекићи (15 к., Св. Никола): из околине Приштине дошли пре 10 година. Има их у Бачини (Темнић), Крушевцу и у Београду (Старог Ђеку, још као дечка, заробили су Турци у Приштини, па га отуда избавила мајка, тобож помоћу мађија, и овамо превела). –  Миленковићи (15 к., Св. Никола): из тимочке Црне Реке пре 150 година. – Ђорђевићи (4 к., Св. Никола): са Малог Косова кад и Миленковићи. – Ђурђевићи (5 к., Св. Врачи): са Малог Косова пре 140 година. – Бранковићи (9 к., Св. Мина, Мрата): из тимочке Црне Реке пре 140 година. Има их и у Мајору и у Јагодини. – Маринковићи (13 к., Св. Врачи): из Брачина код Ражња пре 130 година. – Сврзићи (6 к., Св. Мрата и Св. Лазар): из Варварина (Темнић) где их и данас има, пре 130 година. – Радосављевићи, Виринци (10 к., Св. Никола): из Вирина у Ресави пре 130 година. – Ерци (5 к., Св. Стеван): из Крушевачке Жупе пре 120 година. – Николићи (25 к., Св. Арханђео): из врањске околине пре 120 година.  – Благојевићи (9 к., Св. Јован): из ражањске околине пре сто и више година. – Стојковићи (7 к., Митровдан): из врањске околине пре сто и више година. – Шестићи, Радовановићи (5 к., Петровдан): из околине Куманова пре сто и више година (Радован Шеста имао је шест прстију на једној руци, па утида и презиме Шестићи). – Васковићи (6 к., Св. Никола): из нишке околине пре сто и више година. – Јовановићи, Душобољци (4 к., Митровдан): из лесковачке околине пре сто и више година. Прозвани су „Душобољци“ што је нек њихов стари говорио уз сваку другу реч „Душа ме боли“. – Јоцићи (8 к., Св. Арханђео) : из алексиначке околине пре сто година. – Качаревићи (10 к., Св. Јован): из Мајура (беличког) пре сто година. – Солдатовићи, Марковићи (10 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Грабовице у Ресави пре сто година. – Милојевићи, Тасићи (6 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Остриковца пре сто година. – Козаревићи (6 к., Св. Јован): из Остриковца пре 80 година, призећени у род Благојевића. – Живковићи (3 к., Св. Никола), не зна се одакле су и када су дошли. – Марковићи, Черкези (15 к., Св. Стеван) су Цигани свирачи. Поред свирања и торбарења занимају се и земљорадњом.

Сеоска слава је Ђурђевдан, а заветине су: Уршки четвртак (пред Белу недељу) за здравље стоке, и Мали Спасовдан за здравље чељади. Гробље је у Селишту где има гробова старих 150 година.

 

Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, Књига 30, станице 170-171. Станоје Мијатовић, БЕЛИЦА

П.С. Према попису 1948 године Мијатовац је имао 1661 становника, а 2011 имао је 1.656 становника. Имао је 79 детета до пет година старости, а просечна старост била је 42,8 година.

Loćika (Rekovac)

 

Насеље је с обе стране реке Дуленке. Већи део села је с леве стране реке, на благој страни, окренутој сунцу. По страни су куће ређе него у долини реке. Кроз село пролази Витловачки Поток, који се улива у Дуленку с леве стране. И река и поток чине штету приликом изливања. Кроз источни крај села пролази пут („насип“) Јагодина-Белушиће-Трстеник.

Њиве и ливаде су на местима: Велико Поље, Кључ, Слатина, Суваја, Суви До, Лоћички Поток, Парлози, Кукутњак, Црвени Поток, Илине Њиве. Њиве, пашњаци и шуме: Витловица, Витлов Поток, Љуљачки Поток (Вирање), Родовско Брдо, Чукарак, Баба Данина Чукара, Мала Чукара, Поглед, Хаџиница, Врлетна Страна, Велика Чукара, Мала Чукара, Влаховачка Страна и Калуђерица. Сеоска је утирна на Великој и Малој Чукари, али је то све камен („крш“), па је слаба корист од ње. Пије се бунарска вода. Има само један извор: Даниловицки Кладенац.

Село је средње збијености (тимочког типа). Дели се на Трњачку, Бојановићку, Горњу, Доњу и Топличку Малу. Махале су подвојене. Село није помештано и не зна се када је засновано. По једном предању име је добило по некој Лоћи (жени), која је ту живела; по другом предању тако се звало место из кога су дошли први досељеници.

Лоћика има 210 кућа, 12 родова, 1.100 становника.

Родови: – Јаковљевићи (10 к., Св. Ђорђе Алемпије) су старинци. – Вилчићи (30 к., Митровдан и Св. Ћирик), преци дошли из неке „Вилне“; били су у Срему, па су отуда дошли пре 150 година. – Бојановићи, Бојанићи (30 к., Ђурђевдан и Св. Никола „млади“ 22 маја по н.к.). По једнима они су дошли са Косова пре 150 година; а по другима доселили су се из околине Пећи или Скадра на Бојани (отуда Бојанићи). – Топличани (30 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Топлице, доселили се после Бојанића. – Јовановићи, Кулизићи (10 к., Св. Мрата и Св. Арханђео): са Косова (Лаба) преко Топлице и Жупе пре 130 година. Стевановићи, Спасојевићи (15 к., Св. Никола): из алексиначке околине одмах након Другог устанка. – Радивојевићи (10 к., Св. Никола): из врањске околине, доселили се кад и Стевановићи и Спасојевићи. – Маринковићи, Шутићи (15 к., Св. Ђорђе Алемпије): са Косова пре 130 година. Јовановићи, Спасојевићи други (10 к., Св. Мина и Св. Илија): из Топлице пре 130 година. Анђелићи, Ђорђевићи (10 к., Св. Ђорђе Алемпије): са Косова када и Маринковићи, Шутићи, са којима се сматрају као један род. – Срећковићи, Антонијевићи, Курјаковићи, Чвргићи (15 к., Св. Ђорђе и Ђурђевдан): из Топлице пре 100 и више година. – Тодоровићи, Дујдићи (20 к., Св. Никола), дошли кад и Чергићи из непознатог краја. – Петровићи (5 к., Св. Никола), не зна се одакле су и када су се доселили.

Сеоска слава је Бела субота (по Тројицама), а заветине су: Св. Трифун (14 фебруара по н.к.) за винограде, и Св. Варвара (17 децембра по н.к.) за здравље чељади. – Гробље је више села у страни (у Великом Пољу). Ту су остаци и неког старог гробља, за које се мисли да је из римског доба.

П.С. Лоћика је 1948 године имала 1.135 становника, а 2011 године 438 становника, где је млађих од 5 година било 13, а просечна старост у селу била је 49,6 година.

 

Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник, Књига 56, Прво одељење, Насеља и порекло становништва Књига 30, станице 113-114. Станоје Мијатовић БЕЛИЦА