Popis stanovništva Sjeničke kaze 1912 godine

Вукоман Шалипуровић, 1971

Стање у коме је извршен попис 1912 године

У лето 1910 године у Отоманској царевини, превратом, је на власт дошао младотурски покрет. Проглашена је уставност, прокламована једнакост грађана пред законом, слобода и једнакост свих народа у царевини, уведен је парламентарни живот и расписани избори, дате грађанске слободе и слобода штампе. По прокламацијама изгледало је да је младотурским покретом Турска ликвидирала са старим и преживелим феудалним поретком. Од младотурског покрета, као напредног грађанског покрета, очекивало се да ликвидира феудалне односе, ослободи милионе чивчија дајући им земљу у својину. Међутим, он не само да није ликвидирао феудалне односе, него није ни пришао њиховом решавању. Младотурци за решење чивчијских односа нису имали ни снаге ни воље. Беговат јак, бројан и моћан био је озбиљна снага, да би се са њим, тек дошли на власт младотурци могли да ухвате у коштац и против њих поведу борбу. Дошли на власт у земљи која није имала радничке класе, која би их помагала и подржавала, ослоњени на војску и интелигенцију која је била малобројна, нису имали снаге а ни већину народа уз себе, да ликвидирају аге и бегове, економски најмоћнији слој у то доба у Турској. Преузевши власт државним ударом преко војске, рачунали су прво да се учврсте на власти, јер су честе буне љуљале младотурски поредак. Зато младотурска влада, скупштина и младотурски комитет „Јединство и напредак“ нису покренули ни једно питање ни ма какав законски предлог за решење чивчијског питања.

Под притиском интелигенције а нарочито побуњених народа, да се реше аграрни односи, укине читлуксахибиски систем и чивчијама преда земља у својину, младотурска власт пришла је политици ћутања и одлагања целог питања. Настали су протести Срба у Отоманској царевини, јер је већина српског становништва било чивчије. Срби на свим предизборним зборовима, на састанцима црквено-школских општина, у захтевима својим посланицима, на састанцима среских и окружних савета (идаре меџлиса) у Старој Србији траже од младотурске власти да реши аграрне односе.
Младотурска власт, по старом турском обичају, прави се невешта и стално одлаже цело питање, изговарајући се да ће скупштина у Цариграду донети закон о аграрним односима. Српски народ нарочито је заталасала и загрејала скупштина Српске националне организације одржана 2.2.1909 године у Скопљу која је донела резолуцију са захтевом да се реши аграрно питање. За ово питање нарочито су се залагали у дискусијама Стеван Самарџић и Сретен Вукосављевић. Цео покрет око чивчијског питања покренуо је на борбу и чивчије и аге. Прве у борби за земљу а
друге за очување поседа. Настало је опште врење у сјеничком и пљеваљском санџаку. На сву ову борбу једних и других, младотурски покрет јавно се држао по страни а у ствари је подржавао аге и бегове. Додуше, ту и тамо власт би заштитила по неког чивчију, да би аге и бегови схватили да власт није искључиво на њиховој страни. Овакав став више је имао за циљ да задржи чивчије уз младотурски покрет него да реши чивчијско питање.

У овој борби, пуној ишчекивања, шириле су се разне вести и гласине. Нарочито је  кружила прича по Старој Србији да ће сви аге и бегови изгубити земљу којима чивчије дају четвртину а седе више од сто година на имању, јер су давањем
четвртине исплатили. Стање и расположење око чивчијског питања навело је аге и бегове на то да приступе склапању уговора о закупу земље са чивчијама. У уговоре су уношене одредбе да је земља својина аге а да је чивчија обрађује под
закуп од једне четвртине за све производе. Уговори су склапани у општинама (беледијама) а спорове је решавао срески суд. Како су претседници општина били скоро сви из редова ага и бегова то су у склапању уговора и присиљавању чивчија били нарочито ревносни. Иако нису имали законске основе, општине су потписивање уговора правдале општинском самоуправом, доносећи одредбе за уговоре на општинским већима. Више турске власти одобравале су и подржавале ставове општина. Чивчиски односи били су регулисани саферском уредбом издатом од султана 1859 године, коју није ставио ван снаге младотурски покрет, а која није предвиђала никакве уговоре са чивчијама. Појава уговора, ван одредаба Саферске уредбе, још више је дао повода Србима да се одупру њиховом потписивању. Уговори
нису били ушли у обичај у односима ага и чивчија па су их зато и теже прихватили. У томе су видели нове подвале ага и бегова на штету чивчија.

Црквено-школске општине, Српска народна организација отоманских Срба, учитељи, свештеници и сви истакнути српски представници у сјеничком и пљеваљском санџаку устали су против потписивања уговора. Чивчије са оваквим упутствима и подршком почели су да одбијају потписивање уговора. На отпор чивчија почео је притисак ага и бегова.
Настало је сагоњење чивчија са имања који су одбили да потпишу уговор. Сатерани су са имања многи сељаци у пљевљанском, пријепољском, новопазарском, сјеничком, нововарошком и бјелопољском крају а у прибојском крају цела породица Станојевића из Црнуга. Бројна протеривања чивчија са имања била су у селима Црљенице и Велика Жупа.

На овакво стање настали су протести од стране црквено-школских општина, српских народних првака, српских конзула у Приштини и Скопљу код кајмакана, мутесарифа и валије косовског вилајета а заузео се и посланик Србије у Цариграду и влада србије код виших турских власти у Цариграду. Влада Србије спремила је да поднесе један документован протест турској влади о чивчијском питању. За овај посао дала је налог црквено-школским општинама у Старој Србији и Македонији да попишу све чивчиске породице и њихово економско стање. У то време Турска је била пред изборима за скупштину у Цариграду а како су Срби истицали своје кандидате у Старој Србији према броју мушких глава, те је овај попис требао и за претстојеће изборе. Овом попису придружило се и министарство војске Србије, које је спремајући се за рат, тражило од црквено-школских општина у сјеничком и пљеваљском санџаку да доставе бројно стање српског живља ради наоружавања. Тако се скупило неколико околности које су довеле до овга пописа становништва.

Попис је извршен у целом косовском вилајету. Црквено-школске општине извршиле су попис и доставиле га влади Србије. Многи извештаји о попису су касније нестали и пропали. Сачувао се попис сјеничког среза (казе) али ни он није потпун јер недостају подаци за црквено-школске општине Аљиновиће, Суводол и још нека села на Пештеру и на територији данашње новопазарске општине која су тада припадала сјеничком срезу. Сачували су се извештаји црквено-школских општина: Штавља, Лопижа, Страњана (село Страњани је данас у пријепољској општини) и сјеничке црквено-школске општине без града Сјенице. И сачувани извештаји нису потпуни. Попис црквено-школске општине Сјенице дат је само у збирном формулару док се појединачни попис сваког домаћинства изгубио и нема га у документима. Ни остала три извештаја нису уједначена. Попис су вршили свештеници за своје црквено-школске општине па су пописали онако како су сматрали да је најбоље. Додуше, они су се придржавали упутстава за попис и најважније податке су дали,
с тим што су неки били опширнији у објашњењима а други шкртији. Пописивачи у овим општинама нису пописивали муслиманско становништво већ су за њега дали податке само у збирним цифрама и то само број домаћинстава. Пописивач страњанске општине дао је број муслиманских домаћинстава само оних која живе у селима и засеоцима измешаним са Србима док остала села Комаране у којима су само Муслимани није ни пописивао. Због тога је тако мали број домаћинстава у Коморану.

Без обзира на све недостатке, овај попис пружа бројне драгоцене податке о становништву, писмености, економском стању и величини породица. Они су посебно важни јер таквих података иначе има врло мало из доба турске владавине,
поготову за Србе. Попис даје корисне податке и за историчаре и етнологе, јер се из пописа види да се велика и бројна задруга код Срба задржала до краја турске владавине, па су куће преко 30 чељади честе у многим селима.  (По званичним подацима валије косовског вилајета сјеничка каза имала је 1911 године 10.117 Срба и 20.181 Муслимана, што укупно чини становника 30.298. У број становника Муслимана ушли су и Турци, турски чиновници и бројан турски војни посед у Сјеници који су Анадолци. Пошто у овом попису нема броја муслиманских домаћинстава не може се знати колико муслиманских домова није обухваћено овим пописом (у попису је изнешено само 155 домаћинстава). Детаљније је пописано 394 српска домаћинства са 4.773 становника, а за 117 домаћинстава дати су само подаци о броју домаћинстава, броју писмених и броју чивчија и слободних сељака. Тако је потпуним или делимичним пописом обухваћено 666 српских и муслиманских домаћинстава. У попису нема података за саму Сјеницу која је имала 1911 године 3.895 становника од којих Срба 626 и 3.256 мухамеданаца (Муслимани и Турци).

Попис посебно говори о великој неписмености на селу. Број неписмених је велики а број школа мали. Највише писмених сељака има село Лопиже захваљујући томе што је школа у селу отворена још 1855 године. На селу постоје само две цркве док муслимани немају ни једне џамије и само пет основних школа (мектеба). То показује да Турска која је своју идеологију и државну снагу заснивала на вери није ништа учинила да својим верницима подигне бар једну џамију. Она је веру користила да помоћу ње шаље заостале Муслимане на бројна ратишта, а не да им подиже школе и џамије.

Подаци које дају пописивачи говори о тешком економском стању чивчија. Потпуно препуштени насиљу и израбљивању ага и бегова доведени су до економског пропадања а сатерани са имања до потпуне пропасти и гладовања. Сви облици
феудалног израбљивања сачували су се до краја турске владавине. Аге и бегови узимају сељацима четвртину и половину свих производа иако по Саферској уредби имају право само на четвртину жита и половину сена. Непридржавајући се закона они узимају четвртину од купуса, лука, конопља и осталих прихода сељака па чак и од воденица које нису ни подизали нити у њих шта уложили. Они гоне чивчије на кулук иако је четвртина заведена да се ликвидира кулук. Међу агама нема разлике без обзира којој вери припадају а чивчије Муслимани нису ничим повлашћени нити мање израбљивани од Срба.

Пописивачи су на много места чивчије Муслимане стављали као Турке и ако се ради о муслиманима словенског порекла а не о Турцима Анадолцима.

Извештаји и пописне табеле писане су на белој, шпартаној хартији а само је збирни формулар за сјеничку општину дат на штампаном формулару. Измештаји су добро очувани, читко писани и добро читљиви. Попис су извршили свештеници: Стеван Балшић, Нићифор Цвијетић, Михаило Балшић, Радоје Поповић, Владимир Пурић а збирни преглед за сјенички срез (казу) дао је Стерђо Ставрић, учитељ и управитељ основних школа за сјенички крај. У попису се меша екавски и ијекавски правопис, чак и за Ставрића који пише Сеница место Сјеница али употребљава Лијева Река. Такође се појављује више израза за читлук и чивчија. Ставрић родом македонац употребљава чифлук а мештани читлук. Он употребљава и чифчија али ни мештани нису доследни па једни дају чипчија а други чивчија, иако сељак
употребљава само чивчија. Чак сам задржао и ондашњи правопис растављених речи које се данас пишу састављено. Једино тако задржан оригинал пружа пун увид у ниво писмености, стил и језик тога доба. Једино што сам додао, ради јасноће и прегледности, је на неким местима назив колона у попису изнад села, јер их пописивачи нису свуда унели или су употребљавали скраћенице (м место мушких, ж место женских, п место писмених и др.).

Сматрам да ће ови подаци корисно послужити данашњим статистичким установама општина Сјеница и Пријепоље а и за локалне хронике и летописе школа.

Вукоман Шалипуровић

Из приложеног пописног материјала искористио сам основне податке о породицама и сабрао број Срба по селима, а како бих упоредио са последњим резултатима пописа из 2011. године.

Мирослав Здравковић.

Штаваљ (Сјеница)

Радоје Поповић    15

1. Милован Живаљевић  9
2. Мартин Ашанин 14
3. Лука Живаљевић 4
4. Петар Живаљевић 10
5. Сима Чинбуровић 14
6. Српко Живаљевић 7
7. Микајило Ашанин 8
8. Дмитар Ашанин 15
9. Гвозден Ашанин 16
10. Антоније Живаљевић 5
11. Милан Радуловић 35
12. Перо Радуловић 20
13. Танасије Грбовић 18
14. Данило Каличанин 28
15. Вуксан Грбовић 31
16. Стево Грбовић 25
17. Ђорђе Грбовић 15
18. Иван Грбовић 5
19. Јован Грбовић 15
20. Ђорђе Тодоровић 8
21. Радош Слијепчевић 14
22. Радован Глишовић 10
23. Јеврем Каличић 33
24. Милета Каличанин 42
25. Милоје Каличанин 20
26. Огњен Каличанин 2
27. Аксо Ракоњац 37
28. Михајло Балшић, свештеник 12
29. Љубо Ракоњац 13
30. Вуксан Ракоњац 38
31. Видоје Ракоњац 17
32. Тимотије Каличанин 22
33. Стеван Каличанин 16
34. Ђорђије Каличанин 5
35. Андрија Каличанин 7
36. Михајло Каличанин 15
37. Ћирко Каличанин 15
38. Рафаило Каличанин 5
39. Арсеније Каличанин 7
40. Аксо Шекуларац 10
41. Мићо Славковић 15
42. Миленко Каличанин 11
43. Јефто Каличанин 10
44. Саво Заграђанин 8
45. Васо Заграђанин 16
46. Филип Заграђанин 7
47. Недељко Заграђанин 4
48. Лазар Глишовић 11
49. Бошко Павићевић 16
50. Јован Павићевић 15

Укупно 770 становника српске националности. Приликом пописа 1948 Штаваљ је имао 830 становника. Пописом становника из 2002 године утврђено је да има 312 становника и да су сви Срби. Попис из 2011 године утврђује да има 268 становника просечне старости од 44,8 година (10 млађих од 5 година).

2. Кокошиће (Сјеница)

 

1. Живко Јелић 19
2. Ђоле Бабић 6
3. Миле Пејчиновић 12
4. Јован Ашин 15
5. Борисав Величковић 3
6. Вукота Јелић 37

Укупно 93 становника српске националности. Кокошиће је имало 148 становника 1948 године, 124 становника 2002 године (сви српске националности) и 100 становника 2011 године, у томе двоје узраста до 5 година и просечна старост од 40,2 године у време пописа.

3. Село Врсјеница (Врх Сенице у време пописа)

1. Новак Луковић 15

2. Лалић Луковић 20

3. Максим Луковић 8

4. Михајло Луковић 16

5. Петар Вуковић 11

6. Антоније Вуковић 13

7. Милутин Славковић 12

8. турских кућа 10

Укупно 95 Срба. Пописом из 2002 године од 200 становника 30 се изјаснило као Срби. 2011 године било је укупно 146 становника.

4 и 5 Села Градац и Драгојловиће

1. Милован Словић 27
2. Павле Словић 31
3. Митар Словић 9
4. Милован Станић 17
5. Ристо Коматина 10
6. Јаков Лазовић 21
7. Милентије Ђуровић 6
8. Вуксан Мегдић 17
9. Васо Мегдић 8
10. Максим Мегдић 31
11. Зако Мегдић 3
12. Микота Кнежевић 11
13. Сима Кнежевић 16
14. Мато Илић 20
15. Анто Илић 11
16. Панто Павловић 8
17. Саво Павловић 11
18. Божидар Павловић 7
19. Милика Павловић 26
20. Јеврем Пантовић 5
21. Михајло Пантовић 13
22. Јефто Кочовић 3
23. Петар Обрадовић 9
24. Тошо Обрадовић 16
25. Милета Обрадовић 22
26. Михајло Крсмановић 9
27. Сретен Михајловић 23
28. Јован Михајловић 5
29. Илија Михајловић 16
30. Филип Михајловић 10
31. Ристо Михајловић 4

Укупно 425 Срба.

Градац је 1948 године имао 264 становника, 2002 године имао је 150 (сви Срби), а 2011 године 90 становника, у томе 4 млађа од 5 година и просечну старост у селу од 45 година.

Драгојловиће је имало 341 становника 1948 године, 114 становника 2002 године (сви Срби) и 125 је имало 2011 године, у томе 3 млађа од 5 година (13 у узрасту од 5 до 10 година), и просечну старост од 47,3 године.

Ступ (Сјеница)

1. Стеван Суводолац 9
2. Васа Чоплица 7
3. Радуш Марковић 7
4. Вукота Красић 16
5. Јеротије Јерић 5
6. Вукман Красић 16
7. Миливоје Кањевац 22
8. Арсо Нишавић 18
9. Мато Нишавић 11
10. Милан Нишавић 12
11. Милутин Нишавић 8
12. Ристо Ракоњац 25
13. Никодин Кањевац 41
14. Радош Пешић 19
15. Симеун Пешић 9
16. Станиша Пешић 6
17. Иван Пешић 9
18. Миливоје Пешић 10
19. Миро Лојаница 18
20. Симо Лојаница 19
21. Миленко Лојаница 11
22. Миливоје Букумировић 6

Укупно 304. У 1948 години било је 437 становника, 2011 године било је 193 (сви Срби), а 2011 године 182 становника, у томе 9 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,2 године.

Распоганче (Сјеница)

1. Вукман Чукановић 35
2. Бошко Средојевић 37
3. Миливоје Чукановић 16
4. Марко Чукановић 18
5. Михајло Чукановић 12
6. Радиша Чукановић 7
7. Јевто Јелић 10
8. Милован Вуканић 7
9. Милош Вуканић 9

Укупно 151. Распоганче је 1948 године имало 249 становника, 2002 године имало је 132 (сви Срби), а 2011 године 126 становника, у томе 10 до 5 година старости уз просечну старост од 41,2 године.

Брњица (Сјеница)

1. Перо Гајевић 31
2. Саво Миладиновић 7
3. Јеврем Гајевић 8
4. Антоније Карличић 18
5. Филип Драгићевић 31
6. Јеремије Спасојевић 27
7. Игњат Спасојевић 17
8. Драгић Спасојевић 16
9. Марко Матовић 7
10. Вук Кастратовић 2
11. Вук Вујовић 10
12. Антоније Рајковић 13
13. Новак Попадић 17
14. Вук Пантовић 19
15. Саво Маслак 5

Укупно 228. Брњица је имала 461 становника 1948 године, 218 становника 2002 године (сви Срби), а 2011 године 193, у томе 13 млађих од 5 година уз просечну старост од 44,7 година.

Црчево (Сјеница)

1. Тодор Јоковић 26
2. Петар Заграђанин 7
3. Станко Глођовић 11

Укупно 44 становника. Црчево је имало 168 становника 1948 године, и по 49 становника 2002 године (сви Срби) и 2011 године, када је имало 7 деце узраста до 5 година (и ниједно узраста од 5 до 20 година), уз просечну старост од 44,9 година.

Козник (Сјеница)

1. Милисав Јовановић 26
2. Вукајло Ђурић 11
3. Павле Ашанин 12

Укупно 49.  У Кознику је било 59 становника 1948 године, 27 становника 2002 године и 15 становника 2011 године. Није било Срба приликом пописа из 2002 године.

Лијева Река (Сјеница)

1. Обрад Кањевац 33
2. Величко Средојевић 16
3. Јефто Балчевић 29
4. Вукота Вулевић 6

Укупно 84. 1948 године у Лијевој Ријеци живело је 63 становника, у 2002 било је 14 становника (12 Срби), а 2011 године 8 становника, у томе нико млађи од 40 година, уз просечну старост од 66 година.

Богути (Сјеница)

1. Мићо Ракоњац 23
2. Радосав Ракоњац 9
3. Вукашин Заграђанин 9
4. Милован Заграђанин 12
5. Миливоје Заграђанин 6

Укупно 59 становника. Ботури су 1948 године имали 191 становника, 2002 године 72 становника (сви Срби), а 2011 године 52 становника, у томе ни једно дете млађе од 5 година, уз просечну старост од 50,8 година.

јуна 1912 године, Тодор Ђорђевић, учитељ.

15  и 16. Лопиже (Горње и Доње, Сјеница)

 

1. Владимир Радевић 8
2. Илија Кнежевић 11
3. Михајило Шекуларац 9
4. Иван Вуловић 10
5. Василије Вуловић 25
6. Петар Вранић 4
7. Бошко Вранић 7
8. Тодор Вранић 6
9. Мато Вранић 10
10. Јовица Вранић 15
11. Сретен Вранић 10
12. Ристо Велимировић 13
13. Михаило Опанчина 6
14. Јован Мрвић 16
15. Васо Мрвић 10
16. Михаило Мрвић 6
17. Вук Тубић 9
18. Лазар Тешић 8
19. Јеротије Тубић 10
20. Павле Тубић 3
21. Глиго Сајчић 8
22. Јевђан Тубић 15
23. Алекса Мрвић 4
24. Алекса Ловић 17
25. Милоје Трмка 15
26. Васо Секулић 8
27. Никола Кривановић 10
28. Урош Зеленкапа 5
29. Павле Миросављевић 3
30. Јован Миросављевић 7
31. Арсо Миросављевић 5
32. Тимотије Секулић 5
33. Јован Ловић 15
34. Милун Ракоњац 15
35. Јелисије Мрдак 15
36. Милош Киковић 8
37. Урош Васојевић 5
38. Српко Васојевић 11
39. Вуко Васојевић 13
40. Лазар Васојевић 9
41. Аксентије Сајчић 4
42. Михаило Тубић 18
43. Милија Васојевић 9
44. Раде Васојевић 13
45. Јеврем Васојевић 7
46. Тањо Васојевић 9
47. Никола Васојевић 7
48. Лазар Васојевић 8
49. Милован Васојевић 17
50. Јеврем Васојевић 11
51. Микота Васојевић 8
52. Никола Васојевић 6
53. Милован Недовић 6

Укупно 512. Горње Лопиже су имале 298 становника 1948 године, 57 становника 2002 године (сви Срби) и 40 становника 2011 годитне, у томе није било млађих од 35 година, уз просечну старост од 68,1 година. Доње Лопиже су имале 584 становника 1948 године, 123 становника 2002 године (сви Срби), а 85 становника 2011 године, у томе 4 млађа од 5 година, уз просечну старост од 53,1 година.

Гоње

1. Пајо Чворовић 17
2. Ђорђо Чворовић 13
3. Јелисије Трипковић 13
4. Јеремије Трипковић 23
5. Тодор Думић 16
6. Анто Чворовић 21
7. Јован Вучковић 12
8. Милун Димић 14
9. Милош Двојсавић 13
10. Иван Чоловић 11
11. Јеротије Вучковић 6
12. Миле Робовић 9
13. Васо Вучковић 12
14. Лазар Вучковић 12
15. Ђорђе Вучковић 11
16. Арсо Вучковић 15
17. Никола Вучковић 13
18. Милан Јањуш 11
19. Танасије Миликић 18
20. Милосав Пешић 13
21. Мато Думић 17
22. Мићо Милинковић 7
23. Милун Милинковић 15
24. Јосив Милинковић 10
25. Саво Васојевић 7
26. Милоје Пешић 13
27. Миле Шућур 2
28. Радин Васојевић 7

Укупно 352.

17 и 18 Горње и Доње Горачиће (Пријепоље и Сјеница)

1. Милија Аранитовић 11
2. Богдан Аранитовић 9
3. Милош Аранитовић 5
4. Маринко Ракоњац 3
5. Јован Ракоњац 6
6. Вук Ракоњац 4
7. Радојка Недовић 8
8. Владе Ковачевић 9
9. Светозар Ковачевић 9
10. Сава Ковачевић 4
11. Ђоко Думић 8
12. Бошко Думић 11
13. Милисав Думић 14
14. Радош Петрић 13
15. Лазар Лепосавић 8
16. Обрад лепосавић 9
17. Миле Ракоњац 11
18. Петко Лобић 5
19. Стево Лобић 11
20. Ђоле Петрић 12
21. Стево Думић 6
22. Миле Шућур 5
23. Богдан Шућур 7

Укупно 188 становника. У Доњем Горачићу живело је 166 становника 1948 године, 57 је било 2002 године (сви Срби), а 41 становник 2011 године, у томе нико млађи од 10 година уз просечну старост од 54,9 година. Горње Горачиће су имали 321 становника 1948 године, 58 становника 2002 године (сви Срби) и 30 становника 2011 године, у томе нико млађи од 10 година, уз просечну старост од 56 година.

Шиповик

1. Саво Трмка 12
2. Милош Трмка 8
3. Милан Секулић 6
4. Јован Ковачевић 7
5. Милија Аранитовић 11
6. Ђорђо Секулић 7
7. Ико Шакић 5

Укупно 56 становника.

19 Дружиниће (Сјеница)

1. Мијајло Чедовац 11
2. Паун Мојсовић 7
3. Лука Мунић 7
4. Коста Мунић 20
5. Дука Аврамовић 7
6. Милун Опанчина 5
7. Лука Никовић 9

Укупно 85. У Дружинићу је 1948 године било 148 становника, у 2002 је било 19 (сви Срби), а 2011 године 10, у томе једна особа у узрасту од 20 до 25 година, и осталих 9 старије од 45 година, уз просечну старост од 62,9 година.

20 Чедово (Сјеница)

1. Михаило Шекуларац 5
2. Арсеније Шекуларац 15
3. Петко Вранић 23
4. Шћепан Вранић 9
5. Мићо Спасић 9
6. Новица Аврамовић 7
7. Јован Вранић 15
8. Јован Вуловић 17
9. Стеван Дробњак 8
10. Јован Минчорић 5
11. Ђорђо Радомировић 24
12. Лука Радомировић 9
13. Коста Јањић 15
14. Тадија Аврамовић 16
15. Вуле Јањић 13

Укупно 190 становника. Чедово је имало 327 становника 1948 године, 108 становника 2002 године (92 Срби, 11 Бошњаци, 5 непознато), а 70 је било 2011 године, у томе 3 млађа од 5 година, уз просечну старост од 51,3 године.

Јуна 18, 1912, Сјеница

Нићифор Цвијетић, свештеник

21. Страњани (Горњи Страњани, Пријепоље)

1. Васо Новосел 20
2. Јеврем Новосел 14
3. Миладин Симић 12
4. Вук Сарић 6
5. Сава Мандић 15
6. Илија Мандић 9
7. Ристо Мандић 12
8. Јован Мандић 12
9. Игњат Трмка 12
10. Милорад Поповић 3
11. Коста Зејак 9
12. Никола Поповић 8
13. Савко Чпајак 13
14. Ристо Чпајак 10
15. Ђоле Чпајак 5
16. Филип Чпајак 15
17. Зако Чпајак 6
18. Вуксан Чпајак 13
19. Димитрије Гараб 23
20. Милоје Вранић 15
21. Петар Вранић 10
22. Јеремије Вранић 3

Укупно 247 становника. У 1948 години било је 377 становника, 2002 године било је 85 (84 Срби, 1 Црногорац), а 2011 године 61, у томе један узраста до 5 година, уз просечну старост од 48,5 година.

22. Доњи Страњани (Пријепоље)

1. Саво Пушица 36
2. Лазар Филиповић 4
3. Јеремије Вилиповић 9
4. Васо Вилиповић 9

Укупно 58 Срба. Доњи Страњани су имали 572 становника 1948 године, 120 су имали 2002 године (Срба 72, Муслимана 32, Бошњака 16), а 79 су имали 2011 године, у томе 1 до 5 година, уз просечну старост од 54,7 година.

24 Вртовска

 

1. Сава Филиповић 13
2. Цасо Алађуз 10
3. Млађен Мрдак 14
4. Косто Филиповић 10

Укупно 47 становника.

Водице

1. Ђоко Јањуш 10
2. Ћирило Маринковић 16
3. Милан Пушица 24
4. Мијајило Максимовић 6

Укупно 46 становника.

Гробнице (Пријепоље)

1. Вукман Пушица 11
2. Филип Богдановић 11
3. Милинко Шарић 3
4. Новица Јевтовић 4
5. Јанко Трипковић 3
6. Вукота Гојак 7
7. Миле Вулетић 5
8. Тодор Богдановић 16
9. Милош Гојак 9
10. Млађен Гојак 12
11. Јован Симић 7
12. Андрија Илић 5
13. Видоје Ракоњац 3

Укупно 96 Срба. У Гробницама је 1948 године било 234 становника, 2002 године 254 (Срби 245, Црногорци 9), а 2011 године 232, у томе 9 млађих од 5 година уз просечну старост од 41,3 године.

Гранчарево

1. Саво Аничић 16
2. Коста Аничић 8
3. Јеврем Новаковић 17
4. Јако Новаковић 8

Укупно 49 становника.

Копривна (Пријепоље)

Шоле Словић 27

Радосав Словић 8

Радош Милекић 19

Милош Живковић 13

Укупно 67 Срба. У Копривни је 1948 године живело 275 становника, 2002 године било је 49 становника (сви Срби), а 31 је био 2011 године, у томе 2 млађа од 5 година уз просечну старост од 46,9 година.

1. Степаница
2. Рабрен Савковић 11
3. Спасоје Новаковић 13
4. Вукајло Аврамовић 6
5. Јовко Сарић 5
6. Радош Опанчина 7

Укупно 42.

29 Мрчковина (Пријепоље)

1. Бошко Новаковић 8
2. Никола Новковић 16
3. Миленко Новковић 14
4. Млађен Опанчина 6
5. Милан Опанчина 6
6. Вукман Сарић 9
7. Ђерасим Поповић 8
8. Вукола Поповић 5
9. Обрад Думић 7
10. Драго Чпајак 6
11. Милан Лазовић 7
12. Бошко Новосел 6

Укупно 102. У Мрчковини је 1948 године живело 215 становника, 2002 године било је 33 становника (Срби 21, Бошњаци 11, Црногорци 1), а 2011 године 16, у томе нико млађи од 15 година, уз просечну старост од 55,2 године.

1. Точилово
2. Вукајло Лазович 6
3. Урош Лазовић 3
4. Миладин Филиповић 18
5. Млађен Филиповић 13

Укупно 40.

Милаковићи (Пријепоље)

1. Никола Ћековић Лазовић 31
2. Михајило Словић 13
3. Миладин Милекић 24
4. Илија Лазовић 7
5. Максим Лазовић 6
6. Коста Радивојевић 13
7. Вук Којовић 7
8. Милан Радивојевић 24
9. Јоксим Јарац 10
10. Радосав Јарац 12
11. Јован Јарац 15

Укупно 162. У Милаковићима је 1948 године било 243 становника, 2002 године 66 (сви Срби), а 2011 године 52, у чему једно дете млађе од 5 година, нико у узрасту од 5 до 20 година, уз просечну старост од 57,4 година.

1. Комаран
2. Миливоје Гојак 2
3. Обрен Гојак 10
4. Раде Гојак 5
5. Петко Гојак 6
6. Тодор Гојак 19
7. Малиша Гојак 7
8. Перо Томаш 8
9. Јован Томаш 8
10. Јован Томаш 7
11. Миливоје Томаш 9
12. Савко Пејовић 14
13. Ристо Пејовић 14
14. Вучко Томаш 13
15. Симеун Пушица 4
16. Петко Мрдак 9
17. Нешко Пушица 19
18. Вукадин Пејовић 19
19. Иван Леловић 4
20. Ристо Никетић 5
21. Мато Даниловић 4

Укупно 182.

Слатина (Пријепоље)

Има једно село Слатина са четири куће белопољска каза.

1. Маринко Гојковић 20
2. Вуко Опанчина 6
3. Рако Лововић 7
4. Вукота Думић 7

Ови живе по колибама нити имају своје ни агине земље, где нађу ту селу, мијењају се час код једног аге, час код другог, сопствености немају о занату највише живе.

Јуна 10, 1912 године, Владимир Пурић, свештеник.

У општини Сјеница удео Срба у укупном броју становника износио је 22,63% у време пописа 1991 године (укључујући и Црногорце), 19,5% било је 2002 године и 19,9% приликом пописа 2011 године, у томе у градски насељима 15,1%, а у осталим 25,4%.