Okolina Beograda

• Žarkovo (Beograd)

 

Положај. – Ово је село на заравњеној пљошти, која се поступно спушта према равници Макишу, а с обе стране јаруге Провалије, чији поток тече у Макиш. Од Београда је удаљено 7 киломаетара.

Сава само при надоласку, када прелије насип, који иде кроз Макиш, плави ливаде сеоске.

У средини јаруге има два извора (чесме), са којих пије воду готово пола становништва овога села. Један је извор, звани Провалија, при свршетку истоимене јаруге у Макиш: служи за пиће, а њиме и наводњавају баште, којих има при завршетку јаруге. Близу села је и доста јак извор Репиште, чија се вода употребљава за пиће и наводњавање башти, којих ту има доста. Вода је у свима тим изворима доста јака. У селу има и бунара (око 10), али се вода пије само из 4. Изван села има још неколико познатих извора. Жешљиновац четврт сахата далеко од села, а поред лазаревачког друма, појави се пре 4 године и био је врло јак, али је трајао свега 3 месеца, а сада му се готово и место не зна (Народ тумачи, да се тај извор појављује само пред рат). Бела Вода 10 минута далеко од села, а поред друма лазаревачког. Некада је вода у томе извору била тако јака, да се са даљине 1 сах чуло, како тече; али је нестанком шуме у многоме опала, ма да је извоз доста јак, служи за пиће и за заливање башти. Бунарић пред механом, на друму лазаревачком. Тај извор има везе са извором Провалијом. Кад се у Провалији затвори једна рупа, онда Бунарић ослаби. Змајевац на западној страни села, далеко 10 мин. Вода је у том извору најбоља, те се и један део становништва, коме је ближи извор Провалија, служи водом са овог бунара. Око села има још десетак изворчића, који се о некад јављају. Од њих је најјачи Пејчина Вода, пола сах од села на путу у Београд.

Земља, паша и шума. – Становници имају доста земље за обрађивање, а подељена је у два потеса, један на јужној, други на северној страни, један засејан кукурузом, а други житом и то се сваке године редовно мења. Највише место зове се Баново Брдо, у једном, а Петлово Брдо, у другом потесу.

Пашњака има доста: Алуге – на југоисточној страни од села, Једек – на северозападној у Макишу. Сви су пашњаци општинска својина. Шуме има мало и то: на источној страни млада, храстова шума, а на јужној је стара, такође храстова, али је ретка. Земља је за обрађивање доста родн. Једној породици, да умерено живи, потребно је: 5-6 хектара земље и да има заједничке паше као данас.

Тип. – Жарково спада у ред села збијеног типа. Куће су дуж главног пута, који кроз село води, као и поред сокака, који на пут – главну улицу – излазе. Најближе су куже 4-5 м, а најудаљеније 50-100 м. У близини су куће издељених задругара, који су од појединих зграда у двору (на пример од штали или друго) начинили кућу. Разрењеније су куће при окрајцима од села.

Село има заселак Чукарицу, далеко од села, идући ка Београду, за три четврт сах хода. Од пре неколико година почела се нагло ширити и сада изгледа као варошица; у њој има око 400 становника, већином раденика. У Жаркову има око 260 кућа, а на Чукарици око 30 к.

Станови. – Само њих неколико (4-5) имају ван кућа на општинској утрини станове, у којима држе стоку. Код стоке је обично слуга, а млеко доносе кућама.

Име. – Жарково је прозвато по неком Жарку, јер се раније помиње као Жарково Село. Прича се да је Чукарица прозвата по некоме Стојку Чукару, који је био из Београда и ту дуже времена држао механу.

Старине. – Ван села постоје два селишта у репишкој јарузи: једно с једне стране, а друго с друге стране јаруге. Ту је било село Репиште. Више Беле Воде има трагова од зидина, одакле су сељаци вадили, веле и римску циглу. Ту су налазили и златне новце. Изгледа, као да је ту била каква варош.

• Višnjica

 

Положај. – Вишњица је на Дунаву с обе стране пута, који води десном страном Дунава. Само су куће неколицине баштована изван села, даље око четврт сах.

Дунав сваке године плави њиве и баште, које су већином поред Дунава.

У селу воде пију са чесама, из бунара (око 10), а неки и са Дунава…

Земља шума и паша – Земља им је за обрађивање поглавито у равници поред Дунава и око села. Шуме немају. Дрва набављају куповином са оближњих аустријских ада на Дунаву. Општинска им се утрина зове: Комарево, Мали Липак и Баре. По Малом Липаку, који је луг, и по Бари, пасу стоку.

Тип. – Село је подељено у Горњу и Доњу Малу, које су с обе стране пута, што иде десном страном Дунава. Тај је пут „главни шор“, дуж кога су поређане куће сеоске.

Од механа, које су готово на средини села и близу старог гробља, низ Дунав је Доња, а уз Дунав је Горња Мала. Обе се при крајевима рачвају, Горња у два шора – Горњи и Доњи, а Доња у: сокак за цркву и сокак за гробље.

Све је село „на шор“. Куће су поређане дуж главног и споредних шорова, као и поред сокака, који управо излазе на главни шор. Куће поред главног шора већином су у близу, удаљене 5-10 корака, изузев оне, које имају веће дворове и воћњаке, те ови чине да је и растојање веће. При крајевима главног шора, односно мала, и у споредним шоровима и сокацима, куће су више проређене, раздалеко 50-70 корака. Ту су већином куће познијих досељеника.

Само су куће неколицине баштована издвојене даље од села око четврт до пола сата. Томе су изрок баште које су ван села. У селу има око 150 кућа: у Доњој Мали око 70, а у Горњој око 80 кућа.

Старине. – У селу постоји селиште око садашње цркве, где су данас њиве. Радећи по тим њивама мештани наилазе на цигле и друге остатке старина. Један део косе која је према данашњој цркви и пружа се према Дунаву, зове се Градина. Ту има зидина и постоји предање, да се тај град звао Вишњица (Уз то се прича како је Вишњица била знатно место, те због тога и данас неки за њу кажу, да је – Мали Цариград), и да је био град познатог у песмама Филипа Маџарина. Далеко је од села четврт сата. Испод Градине до Дунава постоји маџарско гробље. Постоји и друго старо гробље, до садашњег села више механе, али је оно српско и свакако је било гробље данашњег села. На њему су заостале две крстаче: на једној је урезана 1844 год. У селу постоји један стари мост (близу куће Љубе Богдановића) и за њ се не зна, када је грађен. Други је на путу из Вишњице за Београд, а на Миријевском Потоку. За тај мост, који зову „Ороспи Ћурпија“ неки веле, да га је подигла проклета Јерина, а неки опет, да је остао још од Римљана.

Постанак села и порекло становништва. – Прича се, да је у селу било једном седам кућа и потомци ових породица, које су у тим кућама живеле, сматрају се за најстарије у селу – за старинце. То су: Поповићи, по старом презимену, а сада Јовановићи и Богдановићи; Кузмановићи, зову се и Максимовићи; Мицићи; Ћирићи, од којих су Лазићи, а зову их и Кнежеви, јер су њихови преци у селу били кнезови; Кордићи; Марковићи. Неке су се од тих породица сада умножиле и има их око 20 кућа, као нпр. Поповића.

И ако се те породице сматрају за старинце у селу, ипак се нешто о њихову пореклу зна само не тако поуздано. Старац Љуба Богдановић из породице Поповића прича, да је у свих оних 7 кућа била једна породица и да је она пореклом из Грчке. Уз то вели, да им је до скора кумовала једна Гркиња, која је до пре 50 година живела у Београду; то им је кумство, вели, од старине, још из Грчке, само је та Гркиња живела у Београду, а они у Вишњици. Дошли су, веле, бегајући од Турака, и овде их вода зауставила. Пре но што су дошли у Вишњицу, били су у Лештанима. Данас се та породица изродила, потомци су, веле, даље од 10 колена. И слава им није иста: Поповићи славе Св. Арханђела, а сви остали св. Николу. Сви они правилно говоре, а веле, да су им и стари правилно – „шумадијски“ – говорили, а и ношња им је таква била.

За све остале зна се, да су досељеници. Према времену када су дошли у Вишњицу, могу се поделити у старије („одавнашње дошљаке“) и новије досељенике.

У старије спадају сви они, који су се доселили пре и за време Кара Ђорђа. То су: Поповићи, Живковићи, Гајићи, Маринковићи, Дунђеровићи, Швабићи.

Поповићи се сада зову и Станковићи – Крстићи. Њихов је предак Рада (деда данашњем човеку од 60 год.) пореклом од Врања. Отуда је добегао заједно са својом женом – „баба Тонком“ – за коју веле, да је знала арнаутски. Побегао је од Турака. Кад је он дошао, село је имало свог спахију, који је насељавао село и делио земљу досељеницима.

Живковићи (2 к) – пореклом од Ниша („Нишлије“), славе св. Николу.

Гајићи (Шалавардини) – од Ниша, славе св. Јована.

Маринковићи – пореклом од Ниша, славе св. Арханђела.

Те су три породице биле најпре у Бањици, па отуда прешле у Вишњицу.

Дунђеровићи – пореклом из „Арнаутлука“. Предак им Стоша Дунђерин побио неке Арнауте и због тога морао побећи. Не зна се из кога је места, само се прича, да је, бегајући, ударио на Јанкову Клисуру и тек овде га зауставио Дунав. Причају, да су га Арнаути ради освете чак у овом селу тражили.

Швабић (Јовановићи, 2 к) – из Маслошева (јасенички срез). И њима је спахије делио земљу. Станко Врањанлија (син  поменутог Раде) био је много земље заузео, те му спахија одузме нешто земље и преда је Швабићима, пошто их ту насели. Швабићи су били најпре у Остружници, па отуда прешли у Вишњицу. Швабићима их прозвали за то, што је њихов дед учио школу „преко“ и тамо научи говорити немачки, због чега му надену име Швабо, те отуда Швабићи. Славе Св. Николу.

У новије досељене спадају:

Костићи – „из прека“, славе Ђурђиц.

Цветко Косовлија – са Косова.

Ристићи (2к) – од Прилепа; предак им чувао пре 60 година сеоска говеда, па се ту оженио и застао; славе св. Николу.

Недељковићи – такође „од кај Прилеп“. Предак им је дошао пре 40 година као дунђерин и у селу се оженио и застао; славе Велику Госпојину.

Јоксимовићи – „из прека“, славе Петковачу.

Јанковићи (2к) – од Битоља (Битољци), дошли пре 30 година због зулума турских; најпре чували овце и од тога живели, а потом „окренули паорски“.

Трајковићи и Јовановићи (3 к, Гроздан и Рисим) – „Маћедонци“; из Маћедоније дошли са породицом због зулума турских.

Цветкович (1) – предак им, пореклом из Прилепа, био у селу слуга, па се ту оженио и остао. Славе Св. Николу.

Манојловићи – пореклом из Пирота, предак им (Коста) пре 30 година дошао у село као слуга, ту се оженио и заостао, славе св. Арханђела.

Станисављевићи – из села Тибужда (округ врањски, срез пчињски). Предак им због сиромаштва дошао у село Вишњицу, где је био слуга, па се ту оженио и остао. 1876 био добровољац, славе Св. Арханђела.

Ђорђе Ђорић – „из Кумановско“, дошао у село као момак, ту се оженио и остао.

Бековци – „Бошњаци“, дошли пре 20 година  из западног дела Босне.

Тодоровићи – пореклом из Бајине Баште.

Тодоровићи – „из прека“, дошли пре 15 година, славе Св. Јована.

Пеја и Мија Стојковић (браћа 2к) – пре 40 година дошли из Бугарске, они су прави баштовани. Из Бугарске (од Трна и од Трнова) и из југоисточних српских крајева воде порекло и ови: Ламба Стојановић – дошао на имање, слави св. Арханђела; Ранђел Поповић, слави св. Николу; Јованча Николић, слави св. Јована; Златан, Неша, дошли пре 40 година са породицама; пре 20 година дошао је и Цветко Бугарин – слави св. Николу.

Перишићи (3к) – „из прека“, мати им из Панчева, а отац из неког села близу Панчева, славе Ђурђев-дан.

Црњаковићи, по староме презимену Петровићи – „из прека“, пореклом Власи, славе Малу Госпојину. Њихов је дед Петар дошао из Кара-Влашке са женом, чијег је мужа убио и за то побегао. Најпре је био рабаџија код Турака на Дорћолу, по том је дошао у Вишњицу и ту се настанио. То је било по причању за време кнеза Милоша. Био је вредан и једном га за то кнез Милош похвалио. Знао је Влашки, јер је био прави Влах као и његови синови Никола, Танасије и Мита, али се Никола и Танасије ожене Српкињама, те већ њихови потомци нису прави Власи, а Мита се ожени Влахињом из села Овче („преко“), но он није имао порода и у скоро је умро. Садашњи потомци Николе и Танасија ни по чему не личе на Влахе, нити пак знају влашки.

Нешићи – „из прека“ из среза Врањева. Отац им пре 40-50 година служио у селу и ту заостао.

Пешић (Никол) – „из прека“, слави Ђурђев-дан.

Петровићи – од Пирота, славе св. Николу.

Рашићи – пореклом од Ниша („нишлије“). Спадали су у ред оних старих досељеника, само су ти прави Рашићи изумрли. Данас презиме Рашићи носи породица, чије је право презиме Анђелковићи, а из села је Великог Мокрог Луга. Њиховог је претка (Ђоку), довела мајка као пасторка, пошто се из Великог М. Луга преудала у Рашиће у Вишњици. По смрти Рашића остао је на имању сам тај пасторак, који са имањем и име наследи. Прави Рашићи славили су св. Николу, а ови Анђелковићи Ђурђиц. Садашњи Рашићи славе обе славе. Зову их још и Цревареви.

За време бежаније (1813 године) сви су становници овога села, који су се онда затекли у Вишњици, бегали „преко“. Тамо су се задржавли, веле три (?) године (У селу Реснику, веле, да су побегли о Крстову дне, а вратили се о Божићум пошто их Турци позвали, јер није било људи да им ради земљу) па су се онда вратили, пошто их Турци позвали да раде своја имања. Кад су дошли у село нашли су од кућа само пепео: очувале су се само вериге, које су остале у пепелу на месту, где је било огњиште. Спахија је свакоме допустао да се настани на истоме месту, где је и дотле живео. Многи су при повратку захватили много више имања, но што су дотле имали. Многи су онда и заостали у Банату (Прота Јаков из старе породице Поповића (Јовановића) остао је у селу Јарковцу, а осим њега и многи други).

Вишњица је од 1972 године саставни део градске општине Палилула.

• Кумодраж

Положај. – Село је у изворишту Кумодрашке Реке, која постаје од Староселског и потока Тополе.

Састоји се из четири краја: Тополе, Липика, Беле Земље и Старог Села…

У овоме селу је хладније но у околним селима, јер је на већој висини. Највише дувају исток и север, који је најхладнији и најјачи…

Тип. –Село је разређеног типа… Куће су у њима разређене, јер су између воћњаци и њиве..

Постанак села и порекло становништва. – Не зна се, када је данашње село засељено. Има неколико старих породица – за које се не прича, да су досељене. То су:

Живановићи (7 к) – славе св. Николу, зову се и Рибићи; за њих веле, да су најстарији и да су у овоме селу још „од Косова“ т.ј. од времена косовске битке 1389; у читуљи, коју има та породица, означено је име њиховог најстаријег претка, који се звао Лауш;

Тодорановићи (око 10 кућа) – славе св. Николу; од њих су Костићи, Маринковићи и др.;

Живојиновићи (око 5к) – славе св. Арханђела;

Јанковићи (4) – славе св. Николу; неки се од њих (2к) зову и Бранковићи;

Матићи (3) – славе св. Марату;

Маршиловићи (10-15 к) – св. Арханђела.

За остале се зна да су досељене.

Бркићи (око 25 кућа) – као да су од Косова; откуд им се прадед доселио; зову се и Стојковићи, Ивковићи, Маринковићи, Живковићи, Николићи и др., славе Ђурђев-дан.

Животићи (око 8к) – из Старог Влаха, славе св. Јована.

Митровићи (око 10к), по староме презимену Гутешевићи – из Лике, откуда им се доселио дед Гутеш, зову се и Радаковићи, славе св. Николу.

Сремчевићи или Јовановићи (око 13к) – предак им као „Влах“ дошао из Пожаревца пре бежаније (1813); славе св. Ђурђиц. Неки од њих се зову и Марковићи.

Томићи (6к), по староме презимену Давидовићи – „Личани“, славе св. Јована. Овде су дошли из Степашиноваца код Рипња, откуда су били расељени.

Ристићи (3) – из данашњих новоослобођених крајева; дошли после бежаније (1813), славе св. Николу.

Пауновићи (7) – из Бела Потока, откуда их је довела мајка, пошто се преудала у ово село; славе св. Стевана.

Живадиновићи (2) – од Крушевца, откуда им је дошао предак Живадин, који се потом оженио из Пиносаве, славе св. Јована.

Степановићи (3) – из Сремчице, откуда их је довела мајка, преудавши се за неког Степена у овоме селу; славе св. Јована.

Милићевићи (3) – од Карановца (Краљева), откуда се доселио са породицом дед им Милић; славе св. Арамђела.

Стојановић Сима (1к) – од Ужица, откуда му се отац доселио, па се потом и удомио у селу; слави св. Арханђела.

Тодоровићи (1) из Босне; отац им радио у селу, па се и удомио, славе Михољ Дан.

Косовац Димитрије (1) – од Ивањице; служио пре 25 година у селу, па заостао као доводац; слави св. Николу.

Поповић Благоје (1) – из Босне; отац му Јован радио по мајданима, па заостао у овоме селу; слави св. Јована.

Поповић Зарије (1) – из Маврова (Македонија); предак им је служио у селу пре 25 до 30 година, па се и удомио; слави св. Илију.

Јовановић Милутин (1) – од Прилепа; отац му пре 30 година био мајстор у селу, па и заостао; слави Врачеве.

Петровић Спасоје (1) из Ресника, слави св. Ђурђа.

Барјактаревић Живота (1) –из једног од околних села; призетио се у Животиће; слави св. Николу.

Крстићи (1) – из Кнежевца, откуда им претка довела мајка, пошто се преудала у селу; славе св. Николу.

Живојиновић Марко (1) пореклом Личанин („Рват“), отац му радио у селу, па заостао као доводац у Живојиновиће; слави св. Николу.

• Сремчица (Чукарица)

Положај. – Село је платоу, који је изрешетан многобројним вртачама. Куће се находе на заравањцима између тих вртача, а има их и по самим вртачама тако, да се у по некој вртачи нађе читаво једно имање са кућом. ..

Тип. – У селу се издвајају два крај: Горњи и Доњи Крај које не раздваја никакав природни објекат, раздалеко су један од другога колико и куће међу собом…

Име. – Ово се село пређе звало Провалија и било је на месту, које и данас носи тај назив. То је име настало због многих вртача, којих ту има. О имену Сремчица не прича се ништа. Постало је јамачно од имена Срем.

Постанак села и порекло становништва. – Село ово, када се звало Провалија, постојало је на данашњем месту, званом Провалија. Прича се, да је за време „Лаудана“ имало 13 кућа и да су сви становници тога села пребегли у Срем за време рата између Турака и Аустријанаца. Када је цар Леополд ратова с Турцима, његова војска пређе код Кленка у Шабац, где цар остане, а војска пође даље ка Београду, где отпоче градити „Лауданов шанац“. У томе су Леополдовој војсци помагали становници Провалије, због чега Турци попале Провалију, те се становништво отсели у Срем, а Провалија оста пуста „за 9 година“.

Отуда се најпре врате Марковићи и настане се на месту где је сада село Сремчица; куће су им биле близу садашње школе. Од њих су Милићи и Симићи. Са Марковићима дођу Сарићи који се настане код Ракине Баре. Онда се врате и Стекићи.

То су најстарије породице у селу. За њих се не зна, одакле су се доселиле још у старо село Провалију.

И за Влајиће, Пантелиће и Тодоровиће се не зна, одакле су се доселили, али се за њих каже да спадају у ред старих породица.

После њих доселиле су се ове породице:

Миљковићи – из Јелашнице (близу Ниша);

Нешићи – из Крчимира (у Заплању);

Крстићи (качарска породица, правили каце, ведрице итд) – из Крчимира;

Јелчићи – из Заплања;

Никшићи – из Никшића (у Црној Гори), дошли после Лаудана а пре оних породица из Заплања;

Живановићи или Марићи – из ужичког округа (5к);

Васићи – из Босне;

Стојановићи (2к) –из Буштрења (срез пчињски);

Бајићи – из Босне;

Дамњановићи су рускога порекла (заостао један од Руса, који су под Кара-Ђорђем ратовали, па се у селу призетио;

Пејићи – из Ужица, дошли пре 100 година;

Стојановићи – из Тиквеша (призетио се) пре 41 год;

Давидовићи – дошли пре бомбардовања из босанске Крајине;

Петровићи – из Бугарске;

Панчевци – пореклом из Новосадског Салаша, одакле им је отац дошао;

Лукићи – из Хрватске пре 80 година.

Најстарије су породице у Доњем Крају, а новији досељеници су поглавито у Горњем Крају села. Село је до скоро имало заветину на Усековање 29 августа.

П.С. Сремчица је као приградско насеље имала веома брз пораст броја становника, нарочито током седамдесетих година прошлог века (када је број повећан са 2.448 на 13.193, пописни подаци 1971 и 1981 године), те је од 2.076 становника 1948 године дошла до 21.001 становника у 2011 години.

5. Сланци (Палилула)

Положај. – Село је с обе стране Сланачког Потока, на месту, где се долина проширила, те је село као на равни, која се од потока према странама, нарочито десној, поступно диже. Куће с леве стане потока јесу поглавито дуж сеоског пута, као и дуж искривуданих и неправилних сокака, који на тај пут излазе. Куће на десној страни јесу без реда распоређене, ма да и ту има сокака. Село је са свих страна, изузев према ушћу и извору потока, окружено косама, које су голе и обрађене.

Поред потока су баште, а и кућа има ближе потоку, али је овај незнатан, те не наноси никакве штете, кад надође.

Воде становници пију са извора и бунара…

У овоме је селу, веле, хладније но у оближњим селима као у Великоме Селу или Вишњици, где снег увек раније копни но у Сланцима. Од ветрова горњак доноси кишу, а кошава је најјача.

Земља, паша и шума. – Становници овога села немају довољно земље за обрађивање. Око куће ретко има њива, само су где где до куће баште или мали воћњаци. Сва је земља за обрађивање око села у равници и по косама… Баште су поред потока и то више села, местимице у селу, а највише испод села. Паше има мало, само по Пајстовици. Шуме нема осим неколико забрана, један на Балабановцу.

Тип. –Ово је село збијеног типа, ма да је местимице и доста разређено…

У селу постоје три мале: Ћуковац, Рибошка и Масларова Мала. У Ћуковцу живе: Казанџићи, Сарићи, Бугарчићи, Перичићи (Мишићи – Томићи), Давидовићи и Марковићи. У Рибошкој Мали: Рибошки, Павловићи (већ се изгубила и стара породица), Врајкорци, Јовановићи; у Масларовој Мали: Масларовићи, Ђурђевићи, Софронијевићи, Кузмановићи. У селу има око 130 кућа

Имена. – Осим имена села Сланаца постоји и Мало Сланце, где је, веле, било слане воде, те причају, да је по томе и село прозвато. Мале су прозвате: Рибошка и Масларова – по пррезименима породица у њима, а Ћуковац – по називу места, на коме је.

Старине. – На месту Маломе Сланцу било је некада село, од којега је, веле, остало маџарско гробље, које је ту у близини, а зна се и за старије српско гробље у Маломе Сланцу. На месту Лешљу, прича се, да је било маџарско село Лешће. Ту налазе темеље од кућа, а ту је и чесма Вреле, где налазе старе ћункове.

Близу Лешћа је место Жежница, где је – веле – било казана, у којима се топило олово, а и данас се може наћи „бронза“. У селу постоји и један стари бунар (Николе Ристића), за који веле, да је ту још од Римљана. Близу села је постојао манастир Св. Стевана, који је доцније порушен.

Постанак села и порекло становништва. – Прича се, да је у овоме селу некада било 7 кућа и породице, чији су преци овде живели у селу, најстарије су и о њихову се пореклу не зна ништа. То су:

Рибошки –славе св. Јована;

Ча-Пајини, Јазавчићи или Павловићи –славе св. Николу;

Јевтићи (Јефтовићи) – славе св. Јована;

Сарићи – Св. Тому;

Давидовићи – Св. Николу;

Мишићи, по старом а сада и Тапићи – Ђурђиц;

Кузмановићи.

Старе су породице и:

Масларови или Петровићи (око 15 кућа) – дошли са Косова, славе Св. Николу;

Казнџићи (око 20к) – пореклом из Врчина, славе св. Николу.

Остале породице су се доселиле после њих.

Илићи или Кумрићи по староме презиме Миловански, пореклом су из Маслошева (јасенички срез). Отуд су њих 6 брата за време бежаније (1813) пребегли „преко“. Када су се за време Другог устанка под кнезом Милошем поново вратили да војују у Србији, само је један од њих – Тривун –оде у Маслошево, а остали заостану по селима у Подунављу и Посављу. Један оста у Сланцима и од њега воде порекло Илићи, један у Вишњици (Јован Шваба), један у Остружници, а један у Моштаници.

Стојковићи или Ристићи (око 10 кућа) – пореклом су из Босне, одакле су им дошли прадедови. Од њих су и Врајкорци. Славе Михољ Дан.

Бугарчићи – откуда им је редак (деда човеку од 70 година) побегао, убивши тамо девојку. Побегао је са братом, који се одселио у Панчево, славе Митров Дан.

Марјановићи, а по староме Јовановићи – дошли из „прека“ (из Сурдука или из Венека). За њих веле да су најпре живели у овоме селу, па за тим пребегли „преко“, и потом се вратили у Сланце. Славе Св. Николу.

Бранковићи – из Бегаљице.

Марковићи, по староме Јовановићи – од Свиланца (из Стропоња), откуда им је дошао деда због зулума. Неки веле, пореклом Власи.

Ђурђевићи (око 20 кућа), а по староме Вићентијевићи – „из прека“ откуда им је деда дошао. Славе Св. Николу.

Софронијевићи – „из прека“, славе Св. Николу.

Мишићи – из Ковиља (код Карловаца), славе Св. Јована.

Најновијих досељеника има само неколико и то:

Никола Павловић – од прилепа, пре 40 година чувао стоку, па се и оженио у селу – доводац у породицу Казанџића, слави Св. Николу.

Павле Спасојевић – из Велика Села, доводац.

Јосифовић, ковач – из „прека“ из Срепаја, а старином из Смедерева.

Која Стевков – „из прека“ из Долова, слави Петковачу.

Ово село расте искључиво прираштајем. Нема новијих досељеника, јер није било земље незаузете, где би се они насељавали.

Сеоска је слава Младенци, а трећег дана Ускрса носе литије.

За време бежаније (1813) становници овога села бегали су „преко“, где су се, веле, задржали по године.

П.С. Сланци су имали 1.452 становника 1948 године, а 1.783 становника 2011 године. У томе су имали 76 детета млађа од 5 година уз просечну старост становништва од 41,6 година.

6. Железник

Имена. – Село је, веле, познато по томе, што су ту, где је сада село Железник, доносило на воловским колима железо, које је вађено у Провалији (Сремчица) још за време Римљана. Бугарски је крај прозват по томе, што у њему станују досељеници из крајева источне Србије, према Бугарској. Прајски је крај прозват по презимену Прајзовића, који су у том крају, а за Тарајаш се не прича по чему је прозват.

Старине. – … Близу извора Читачке Воде постоје Манастирине. Ту је био манастир. Старији људи памте, да су ту пре 70 година стајали зидови, само није било крова. У том су манастиру била два брата калуђери, који су побегли у Срем, када су Турци манастир попалили. Тај је манастир славио Св. Тројицу, те и данас становници Железника носе литију тога дана. Близу места званог Ораси постоје Црквине. Прича се, да је ту била црква пре првог устанка – „за време некога мира“, па је доцније разорена…

Постанак села и порекло становништва. – Прича се, да је у овоме селу најпре било 7 куча и породице, чији су преци онда жувели, јесу данас најстарије у селу. О њихову се пореклу не зна ништа. То су: Станојевићи (по црноме Станоју); од њих су сада Игњатовићи, Радојевићи, Шундићи, до којих је данас у овоме селу остао само један потомак;

Гузоњићи, од којих су…

Старије су породице поглавито у средини села, а новије по крајевима. Поједини људи из оних старих породица учествовали су у свима важнијим догађајима од почетка 19 века.

Сеоска је преслава (заветина) у мироносну недељу – прва по Ускрсу. Осим тога, цело је село заветовано, да стоку у неке дане (на пример на Св. Прокопија и Св. Вартоломеја) не ватају у јарам, да би им била увек здрава. – Славе су становника различите.

Железник је укинут као насеље 1972 године од када је део градске општине Чукарица.

7. Винча

Имена. – Прича се, да се ово село најпре звало Грбуља, па је доцније прозвато Винча. Мисли се, да је име Винча постало од вина – винове лозе, јер се прича, да је у старије време у овом селу било много винограда. Крајеви су прозвати по свом положају.

Постанак села и порекло становништва. – Први досељеници у данашње село Винчу прича се, да су живели у Губеревцима (космајски срез). Отуда су многи због турског зулума и бега губеровачког пребегли у Банат и Срем, где им и данас потомци живе, а неке задржи „добри бег ошљански“ и настани их у Ошљанима. Становницима ошљанским, који су се бавили о риболову, било је тамо незгодно, јер нису могли пазити на своје чамце у Дунаву према Грбуљи – познијој Винчи. За то замоле свога спахију, да се с њим заједно преселе у Грбуљу – данашњу Стару Винчу ближе Дунаву, што им он и одобру (Прича се да су се онда обвезали да спахији подигну у Винчи бољу кулу и да калдрмишу пут од Ошљана до нове спахијске куле, која је била подигнута према Дунаву, где је сада кућа Роснића). Из Старе Винче доцније су се помештали на данашња места. Крај Равнице насељен је за време кнеза Милоша, кад су се становници са обале Дунава, где се земљиште одроњавало, ту преместили.

Многи су пореклом са Косова (Косовљани) а има их и из данашњих ново-ослобођених крајеве (Нишлије и др.), а други из осталих српских земаља. Има две породице Софијанци.

П.С. Винча је имала 1.767 становника при попису из 1948 године, а имала је 6.779 становника 2011 године, када је имала 350 детета млађих од 5 година и просечну старост становника од 39,4 година.

8. Велико Село (Палилула)

…

Стојковићи 2к – славе Св. Луку

Танацковићи 1 к – Св. Танасија;

Радивојевићи 1к – Ђурђиц;

Марковићи 1к – Св. Николу;

Крстић 1к – Св. Стевана;

Рајковић Благоје – Св. Николу.

Сви су се становници у говору и ношњи изједначили: говор је правилан, а ношња је женска шумадијска носе се конђе и др. Прича се само, да је раније било разлике у говору и ношњи. Досељеници из источних, јужних, а нарочито југоисточних земаља издвајали су се по говору и ношњи од остали, као што се и данас опажа у Вишњици код старије генерације: „пола села један рувет, а пола други“. Што данас тога нема у овоме селу јамачно је главни узрок тај, што су овде били у већини досељеници из јужних, југозападних , северних и северозападних српских земаља, те су се са њима остали досељеници, који су у мањини, брзо изједначили. По томе изгледа да старинци и свакако већи део породица непознатог порекла, нису из источних и југоисточних српских крајева, јер тек с њима главни део становника чине досељеници из ј.. ј-з, с и с-з српских земаља.

П.С. У Великом Селу је 1948 године живело 1.908 становника, а 2011 године 1.594 становника, при чему је имало 78 детета до 5 година старости и просечну старост у селу од 41,3 године.

9. Ресник

Име. – Прича се, да је село Ресником прозвато по чесми, која је старија од свих становника у селу, а звала се Ресник. Градили су је, веле, Римљани, а по некима Маџари.

Старине. – На месту, где је данас „запис“, прича се, да је била црква. Ту је и место звано Манастирине. У селу постоји маџарско гробље, које је у близини Горње Мале, где је сада сеоско гробље; на њему нема никаквих остатака.

10. Рушањ (Чукарица)

Положај. – Ово је село с леве стране Топчидерске Реке и по положају је слично са Ресником и Пиносавом, која су села по косама, што се од Авале према с.и. пружају.

Тип. – Село је разређеног типа. Издваја се средњи део села и крајеви: Хрватски и Бошњачки.

У средњем делу села живе: Ружићи (17к), Врцићи (14), Спасојевићи (20), Милићевићи (7), Тодоровићи (15), Маринковићи (2), Живковићи (1), Стефановићи (1), Милорадовићи (8).

У Хрватском су крају: Томићи 813), Дробњаци (4), Деларовићи (9), Петровићи – „Хрвати“ (4), Ружићи (3).

У Бошњачком су крају до школе: Врцићи (1), Ђаковићи (2), Давидовићи (1), Вукићевци (4), Петровић (1), Радовић Стева, Вујовић (1), Малбашић Стојан (1), Урошевићи (1), Стојковићи (1), Кодићи (од Врцића), Петровић (1).

У селу има око 140 кућа: у средњем делу села око 86, у Хрватском Крају око 34, и у Бошњачком око 15 кућа.

Име. – Село, које је постојало пре данашњег села Рушња звало се Велико Село, а име селу Рушањ по причању неких постало је по томе, што је земљиште, где се село, због кише јако обрушава, руши. Неки опет веле, да је село прозвато Рушањ због рушења кућа, што је било за време неке бежаније под Турцима. Крајеви су прозвати по називу земаља откуда су досељени становници у њима: Бошњачки – по Босни, а Хрватски – по Лици, која је јужно од Хрватске.

Постанак села и порекло становништва. – Најстарији су у овоме селу Вукићевци, који су пореклом са Косова, од Вучитрна, откуда им се још прадед доселио. Тамо су, веле, имали много стоке, око 700 оваца, које су чували у планини, где су имали 7 чобана. Када је један од Вукићеваца пошао кући, да донесе „заиру“ у планину, салете га пси арнаутски, те овај убије једног пса, на што појуре за њим Арнаути. Овај убије двојицу, па са женом и петоро браће, побегне. На Јавору дођу у долину Мораве и настане се у селу Курилову (сада Градац, у старом карановачком срезу)к где су кратко време (2-3 месеца) пробавили. Одатле их, веле, протерају Немци у Немачку, откуда се доцније врате и населе на данашњем селишту села Рушња. Ту су живели у кућама „бусарама“ и „лубарицама“. Тих је кућа било 7 и у њима су живели само „Косовци“ – све „Арнаути“ – који су доцније прешли на данашње место. То је данас једна од највећих породица у Рушњу. У њу спадају сем Вукићеваца, Милићевићи, Чучулићи (око 20 кућа), Тодоровићи, Јоцић (3), Урошевићи, Марковићи, али су се већ народили. Сви славе Ђурђиц.

Остале су се породице доселиле после њих.

Ружићи су – од Новог пазара (деда им је био сеиз уз Лаудана, а доселио им се прадед), славе Митров-дан.

Врцићи (око 20к), а по старом презимену Миловновићи – дошли са Косова; готово у исто време кад и први косовци, славе св. Тодора.

Петровићи – „Ере“, пореклом од Новог Пазара („из Арнаутске“), а овде дошли (дедови им) из Мораве; предак им је служио у Вукићеваца па потом довео жену и начинио кућу; има их око 5 кућа, славе св. Николу. Најпре су, веле, славили Петковачу, па су због убиства неког Турчина променили славу.

Спасојевићи (око 20к) – од Сјенице, откуда им се доселио прадед (човеку од 70 год); славе св. Николу.

Деларовићи (6) из Босне, откуда су им се доселили дедови (Делар Филиповић, Јован Филиповић), славе Св. Алемпија.

Томићи или Милосављевићи (око 10 куча) – из Бара (околина Крагујевца), те их зову „Баралије“, славе св. Василија.

Митровићи (5-6 кућа) – из Далмације („Далматинци“), дошли им прадедови; преци им били познати са свога јунаштва, славе св. Алемпија.

Петровићи (око 3 куће) – из „крваве“ Лике („Хрвати“), славе св. Јована.

Ђаковићи (2к) – из Босне (дошли пре 40 година), славе Ђурђев дан.

Станковић Милан – из Босне (пре 40 година), где се и родио (Подриње), слави св. Трифуна.

Дробњаци (4) из Вукосаваца, откуда им се деда доселио пре 70 година, те нису били за време бежаније (1813), славе Ђуршев дан.

Маринковић (1) – доселио се пре 50 година, слави Ђурђев дан.

Живковић – дошао пре 50-60 година из Мораве, славе св. Николу.

Петровић Стеван – из Пиносаве; дошао жени на имање пре 40 година, слави св. Алемпија.

Стевановић Радивоје – из Далмације (пре 40 година), слави Митров дан.

Пантелић Стеван – из Сремчице, дошао на имање (пре 30 година), слави св. Николу.

Ђорђевић Лазар – од Битоља, био дунђерин (пре 30 година) у селу, па ту заостао, слави св. Николу.

Докић Јелесије – из Пиносаве (из породице Радосављевића), дошао на имање (Ранковића), слави Митров дан.

Давидовић – из Босне, слави св. Николу.

Малбашић Стојан – из Босне, слави Ђурђиц.

Живковић – из Сребренице (Босна), слави Ђурђев дан.

Ђорђевић Лазар – дошао пре 7-8 година, слави Ђурђев дан.

Стојковић Димитрије – из Бугарске (пре 30 година), слави св. Николу.

Ђура Фак – „Рват“, скоро дошао, слави св. Тодора.

Ристић Милан – од Пирота (из села испод Дешчаног Кладенца), скоро дошао, славе Тодорову Суботу.

Вукадиновић Милан – из Пиносаве, дошао пре 5-6 година; слави св. Николу.

Механџија је – од битоља.

Атар је овога села према осталима доста велики, али ипак нема много новијих досељеника (земљорадника), јер – веле – земља није тако плодна као у неким оближњим селима.

Село је било најпре на селишту или старом селу. Ту су биле куће најстаријих породица овога села: оних 7 бусара, у којима су живели Косовци. Одатле су их доцније поместили Турци на место, где је данас село.

Рушањ је у време пописа из 1948 године има 1.520 становника, а 2011 године имао је 4.821 становника, у томе 240 детета узраста до 5 година, уз просечну старост од 41,2 године.

11. Зуце (Вождовац)

Положај. – И према и. Авала се пружа благо, има дуге косе, између којих теку потоци, од којих су три најзнатнија: Глеђевац, Врановац и Конопљиште. По косама између долина тих потока растурене су куће села Зуца.

Тип. – Село је разбијено, у главноме подељено на два краја: Брђане и Репницу. У Репници се издвајају још два мања краја: Дрењаци и Доња Мала. У селу има око 80 кућа.

Име. – О постанку имена Зуца, као и Врчина и Рипња, у народу постоји овакво домишљање. За време Турака села су се, веле, често помештала са једнога места на друго. Једном дође спахија и упита: „Овде је било село?“ На то му одговоре „И на оном брду зуцау, онамо врчау, а тамо рипау“. Од тога „зуцау“, „врчау“ и „рипау“ и села су прозвата: Зуце, Врчин и Рипањ.

Старине. – У атару овог села на два мест постоји маџарско гробље. У овоме селу постоји и место, звано старо село, где, веле, није било стално село, но само збег за време Турака. Близу села познају се трагови старог Крагујевачког Друма. На месту Глађевцу изоравају старине: ралице и др.

Постанак села и порекло становништва. – У овом селу има неколико старих породица, за чије се порекло данас не зна. То су:

Дорчићи, по старом презимену, а сада се зову и Бугарски по томе, што се у њих призетио неко из Бугарске, славе св. Јована;

Тривуновићи (8к), који се зову и Марковићи, славе Ђурђев дан;

Рајковићи (6) који се звали Провиџаловићи – славе св. Арханђела;

Нешковићи (2) – славе Ђурђев дан;

Банковићи (1) – Ђурђев дан.

Остале породице су се доселиле.

Први су, веле, досељеници Дрењаци (6 кућа) од Дрења (?), дошли пре Кара-Ђорђа, славе св. Алимпија.

Антонијевићи (7 кућа) – „Ере“, пореклом из Бихора, предак им најпре био у Горачићима, где се оженио, па одатле дошао у Степашиновац, а одавде у Зуце. Онда је у овом селу било око 14 кућа, које су биле у потоку Врановцу, одакле су доцније помештене на данашња места. Слава им је св. Арханђел.

Радосавчевићи (1) – из Горачића; предак им најпре служио у селу код Нешковића, па по том довео своју браћу.

Вукашиновићи (4) из Губеровца, славе св. Арханђела.

Стевановићи а по старом презимену Матејићи – воде порекло од неког доводца из неког космајског села; прави се Стевановићи изгубили; славе св. Николу.

Петровићи (1) воде порекло од неког Петра Барке, који је био хајдук, славе св. Николу.

Миливојевић Илија – из Груже, била најпре три брата и код њих био хајдук Петар Барка; досељени још пре Кара-Ђорђа; прича се да су били чувени јунаци.

Спасојевић Павле (1) – од Ужица, били у селу још за време бежаније (1813), славе св. Јована.

Јовановићи (3) – из Барајева, дошли пре бежаније (1813), славе св. Николу.

Нешићи (3) – из „нишевачко“, дошли пре бежаније (Неша „Бугарин“), славе св. Николу.

Вукашиновићи – из Губероваца, славе св. Арханђела.

Сакуљани или Ивановићи (3) – из Сакуље (смедеревски округ), славе св. Николу.

Кузмановић Иван – из Врчина, слави св. Николу.

Милосављевићи (1) – из Горачића (пре 60 година), славе св. Николу.

Стевановић (Милутин) – из Горачића (пре 50 година), славе св. Николу.

Матић Владислав (2) – из Босне (преко Дрине), дошли пре 40-50 година, славе св. Николу.

Ђурић Василије (2) – из Босне (пре 40 година), слави св. Алимпија.

Кара-Клајић Глиша (3) – из Шареника (пре 40 година), славе св. Николу.

Нешковић Тодор – из ваљевске нахије, дошао пре 40 година, слави св. Арханђела.

Михајловић (1) – од Ивањице (пре 30-40 година), славе св. Лазара.

Игњатовић Стеван – из села Капељевца (пре 30 година), био је најпре дунђерин у селу, слави св. Николу.

Стојановић Богдан –доселио се за време другог рата 1878 год., слави св. Николу.

Стефановић, по старом Митрићи (1) – из Атенице; предак им најпре био у Реснику, па одатле прешао у Зуце, славе св. Арханђела.

Коларовићи по старом, а сада Михајловићи (Радојица) – дошли из Рипња (пре 50 година), а старина им је из Копривице близу Ниша, славе св. Николу.

Николић Крста – из Крчимира (пре 40 година), био колар у селу, слави Петковачу.

Обрадовић Ђура – од Сења у Далмацији (пре 40 година), слави св. Јована.

Шкорић Никола – војни бегунац (из оточке регименте), дошао пре 20 година, слави св. Николу.

Станић (Петар) – из Чегровца (срез лужнички), доселио се пре 20 година, он је механџија у селу.

Милуновић Петар – од Дубице до Сења; слави св. Арханђела.

Савић Илија – из Бруснице до Горњег Милановца, слави св. Тому; дошао пре 20 година.

Богдановић Стојадин – из Великог Боњинца близу Власотинаца, слави Петковачу, дошао пре 10 година као занатлија.

Трајковић Вељко – од Битоља, био каменорезац, слави св. Алимпија.

Од Битоља је и Китановић Стојан, слави Ваведење.

Вучковић Живота – из Ресника, слави Ђурђиц.

Марковић Станко – из Рипња, из породице Чарапића, слави Ђурђиц.

Голубовић Аранђел – из Црвене Јабуке (пиротски округ) пре 10 година, слави Ђурђев дан.

Најновији досељеници из Македоније и југоисточне Србије дошли су као дечаци са мајсторима, па су се у селу призетили, као и сви остали из околних села. То су нагонице, како их ове зову.

П.С. Зуце је имало 1.279 становника, приликом пописа 1948 године, а 2.001 становника приликом пописа 2011 године, када је имало 91 дете млађе од 5 година, уз просечну старост од 42,2 године.

12. Ритопек (Гроцка)

 

Положај. – Село је поред Дунава. Куће су између омањих главичастих узвишења, којих ту има, а и даље од Дунава уз косу.

Постанак села и порекло становништва. – ово је једно од најстаријих села у околини Београда. Има у њему старијих породица, за чије се порекло не зна, те се сматрају за старице, ма да у ствари то нису, јер се поред тога прича, како у овом селу нема домородаца – како су сви досељени.

Најстарији су по причању Путниковићи (7 кућа), за које се не зна откуда су досељени; причају неки, како су их дирали, да су „Латини“; слава им је св. Алимпије. Стара је породица била и Јове Паламиге, од које данас нема никога. Прича се, да су у селу живели, а данас их нема, Челиковићи, чији је предак био Црни Живан. За тим су старе породице: Милошевићи – славе св. Николу, Урошевићи – св. Алимпија, Калдишићи, Шиљини и други.

За све остале породице у селу се зна откуда су досељене.

Марковићи – са Косова, откуда се због зулума кренуо Марко Марковић (отац старцу од 100 година); најпре дођу у Дражањ, где нису дуго остали, јер ту убију спахију, па дођу у Ритопек; славе св. Мрату.

Петровићи су такође са Косова, славе Св. Николу.

Матејићи (2 куће) из Ропочева (код Космаја), славе св. Арханђела.

Вучковићи (4) – из Иванче, славе Ђурђев дан.

Баштовановићи (5) – из „Шоплука“, славе св. Николу.

Пантићи (6) – „Шумадинци“ из Барајева, неки за њих веле да су први колац побили у селу, славе св. Николу.

Живановићи (4) – од Лесковца (Живан Торлак), славе св. Арханђела.

Сапунџићи – пореклом из Херцеговине, а пре но што су дошли у Ритопек, били су у Врчину и Заклопачи.

Стевановићи – од Прокупља, славе Петров дан.

Николићи (5) – из Шумадије из села Стојника, славе св. Тому.

Младеновићи (2) – од Лесковца, славе св. Николу.

Пејчићи (механџије) – Нишлије, славе св. Јована.

Богојевић Никола (механџија) – од Кичева.

Из Македоније је и поп-Трајко, који попује у овом селу.

Станисављевићи…

Куће новијих досељеника и издељених задругара јесу по окрајцима села. За време бежаније 1813 када је у селу било око 36 кућа, становници су бегали „преко“; ишли су до Томашевца, па се потом вратили. Кад су поново дошли, све су куће у селу биле изгореле. Онда су, веле, по ади у Дунаву сејали пасуљ.

П.С. Ритопек је имао 1.892 становника приликом пописа из 1948 године, а 2.613 приликом пописа 2011. године, када је имао 140 детета до 5 година старости, уз просечну старост од 42,4 године.

13. Болеч (Гроцка)

Име. – Прича се, да је ово село прозвато Болечом по реци Болечици.

Старине. – На месту Орашчићима било је, веле, маџарско село; ту има данас ћерамидина. Поред пута (друма) близу механе постоји Бећарско Гробље, а близу пута за време Турака била је и џамија, као и једна паланчица, која је служила као станица за Татаре. Од старога пута познаје се и данас калдрма идући из Болеча у Гроцку. Између Болеча и Гроцке на томе је месту била караула. Онда је у Болечу било, веле, више механа него данас, јер су путници из Београда поглавито ту падали на конак. Од тада је и заостало ово, што народ каже: „Бог да прости болечку механу; Јесмо, писмо и кусур добисмо“ – кад је један добио кусур више, но што је потрошио. Селиштем зове се место на десној страни Болечице до данашњег гробља. Ту је било у почетку садашње село Болеч.

Постанак села и порекло становништва. – И ово село спада у ред старијих села околине београдске. У њему има неколико породица, за које се данас не зна, одакле су досељене.

Прича се, да су били најстарији Абазовићи, који су водили порекло од неког Абаза, некадашњег спахије у селу; данас од њих нема потомака; Павличићи и Николићи наследили су њихово имање, а неки веле, да они и порекло воде од тог Абаза, али је то невероватно, јер Павличићи славе св. Мрату, а Николићи Ђурђев дан. То су данас и најстарије породице у селу. Причају, да је некада било све сеоско имање њихово.

На зна се, одакле су досељени и:

Гагићи (1) славе св. Николу (Из те породице је био Јанко Гагић, буљубаша из Болеча, кога су међу првима погубиле дахије 1804 године).

Ђурићи и Аћимовићи (једна породица) – славе Петковачу;

Јекићи – Ђурђев дан;

Љубинковићи – св. Арханђела, неки од њих воде порекло од доводаца;

Стевановићи и Трифуновићи – св. Јована;

Вићентијевићи – славе Петковачу;

Милутиновићи, а сад Јевтићи – славе св. Јована.

За остале се породице зна, одакле су насељене.

Тодоровићи а сада Јовановићи – од Пирота, дошли око 1813 год, славе св. Јована.

Рајковићи од Поповића, предак им био посечен на Делиграду, славе Ђурђев дана.

Ковачевићи – из Војводине, деда им био ковач; звали их Маџарима, а и сада их тако зову; славе св. Арханђела.

Лукићи – из Заклопаче, откуда им је деда Лука дошао, славе Ђурђиц.

Марковић Милисав – од Кичева из села Патеца. Од Кичева из села Св. Врача јесте и механџија овога села.

Крстићи, а у Кичеву се зову Сезановски, славе св. Николу.

Смиљанићи, сада Николићи и Марићи – из Гроцке, славе Петковачу.

Ђурић Обрен – из Босне, слави Св. Трифуна.

Ковачевић Стеван – из Босне, дошао жени у кућу, слави св. Јована.

Јевтовић Јован – из Херцеговине, слави св. Николу.

Паун – из Стрмостена (срез деспотовачки), дошао жени у кућу, слави Св. Николу.

Петровић Максим – из Сланаца, слави св. Луку.

Марковићи – из Сланаца, славе св. Николу.

Јевтић Спасоје – из Вишњице, слави Митров дан.

Николић Живан – „Банаћанин“ из Старчева.

Недељковић Милан – из Бегаљице, слави Ђурђиц.

Савић Тривун – из Бегаљице, слави св. Николу.

Рајковић – из села Маковца на Косову, дошао у аргаштину, па се призетио, слави Ђурђиц.

Јовановић Димитрије – из Чечине нишки срез.

Ђукић Живан – из Бечеја, дошао за време маџарске буне, слави св. Николу.

Милошевић Мирко – из Влашке, слави св. Николу.

Вујичићи (2к) – из Велика Села, славе св. Николу.

Јованчевић Танасије – из Врчина, слави Ђурђев дан.

Грочићи – били у Гроцкој, славе св. Николу.

Стевановић Адам и Милосављевић Паун – из Пожаревца.

Досељеници из новоослобођених крајева и из Македоније раније су дошли у ово селу, те су се већ у сваком погледу изједначили са осталим становницима. Код свих је говор исти и правилан, те и опажају неправилност у говору код становника оближњих села Великог и Малог Мокрог Луга и др. Уз то је и женска ношња шумадијска, а по селу се виђају на кућама шумадијски димњаци са капићем. Све то може с једне стране доказивати, да су и старе породице у овом селу, за чије се порекло не зна, досељене из Шумадије или ис српских западних и југозападних крајева.

Пре бежаније 1813 године ово је село било на селишту, које је на десној страни Болечице испод данашњег гробља, где је било и старо гробље. Ту су данас њиве и шљиве од старијих шљивика.

Ту је, веле, био бунар и подрум, па је све данас затрпано. Близу тог села водио је друм у турско доба, а и данашњи друм туда иде, само му није свуда исти правац са ранијим. За време бежаније 1813 сви су становници тог села, где је данас селиште побегли у Банат. Онда је у селу било око 10 кућа, а све су оне старе породице биле онда у селу. При повратку нису се хтели населити на месту – селишту – где су дотле били, јер су им Турци „сејмени“ много досађивали; сви пређу у Гурбет До, где је данашње село Болеч, а то је даље од селишта четврт до пола сата. Онда је, веле, „овдекана“ у Гурбет Долу била густа шума: од једног стабла градили су 4 греде. Туда су боравили Цигани – Гурбети – који су правили корита и по којима је до прозват као и Гурбетски Поток.

П.С. Болеч је имао 1.184 становника 1948 године, а 6.410 становника 2011 године, када је имао 357 детета узраста до 5 година, и просечну старост од 41,1 година.

 

14. Заклопача (Гроцка)

Положај. – Ово је село на левој страни Гавран Реке, а у изворишту потока Селишта и Ћелија, који се после става уливају у Гавран Реку. Са свих је страна окружена брдима.

Име. – Село је, веле, прозвато Заклопача по томе, што је са свих страна брдима окружено, управо затворено – заклопљено.

Старине. – У селу има два селишта, на којима је раније бивала Заклопача. Једно место до села, где је била нека стара црква, зове се Ћелије као и поток, који туда тече. Ту су налазили немачке парице.

Постанак села и порекло становништва. – Најпре су се доселили, али се не зна од куда, Узберовићи, који се данас зову Максимовићи, славе св. Николу.

После њих дошли су:

…

П.С. Заклопача је 1948 године имала 1.860 становника, а 2011 године имала је 2.297, у томе 94 детета мања од 5 година, уз просечну старост од 43,1 година.

15. Врчин (Гроцка)

Старине. – На три места у атару овога села постоји назив маџарско гробље…Постоји и Манастириште или Намастирина на Завојцима. У Белој Земљи постоји Црквиште. На месту званом Грабље, у горњем делу данашњег села, било је најпре садашње село Врчин. Постоји и селиште, где има остатака старога воћњака (шљиве), а ту су биле куће Крантића још кад је село имало спахију. Ту је био и хан, те и место једно данас има тај назив.

Постанак села и порекло становништва. – Прича се да су Косанићи први дошли и да су најстарији у овоме селу; има их 2 куће, славе св. Николу.

За њима веле по старини долазе Бугарчића (5к), чији се предак доселио из „Бугарске“, славе св. Николу.

У ред старијих породица, за чије се порекло не зна, долазе и:

Старчевићи (2) – славе св. Николу, од њих као да су и и Васићи (2);

Пуровићи (6) – славе св. Стевана, од њих су Исидоровићи и Обрадовићи;

Бајићи (5) – св. Јована.

Јаванчевићи (2) – славе Ђурђев дан;

Рајићи – славе св. Николу;

Коцићи (3) – св. Јована, а један слави Ђурђев дан;

Максимовићи (3) – св. Николу.

За остале породице познато је, откуда су досељене.

Једна од старих породица Вагићи – пореклом је из призренске околине, откуда је њихов чукун дед дошао у Врчин. Тамо су, живели у великој задрузи, па им се предак наљутио на браћу и доселио у ово село, где је наишао на Дамњановиће, који славе Св. Симеона. Ови су били отуда и кад је дошао предак Вагића, познаду га и ожене: пошто је био „алчак“, даду му и девојку „алчак“, ћораву, те он остане у селу. Од њега воде порекло Вагићи, Вујићи, Кузмановићи, Маринковићи.

Онда су били у селу и Кнежевићи, које зову и Белопољци * дошли из Бела Поља, а зову их, управо „укоревају“ као Арнауте, јер су љути, а Вагиће као Грке – тврди на пазар као и Грци. Од Кнежевића су и Стекићи, славе св. Симеона.

Алекса Кнежевић – зове се по презимену породице Кнежевића, код којих се призетио, а пореклом је из Мајеваца код Дервенте, дошао пре од прилике 50 година; звао се Богојевић, славио Ђурђев дан, а сада св. Симеона. Кнежевићи славе св. Симеона.

За овима по старини долазе Крантићи, чији се предак доселио са Косова из села Колова (постоји и данас). Слава им је Митров дан. Стеван и Лазар Крантић зову се Крантићи по поочиму, а воде порекло од неког Филипа, који се за време маџарске буне доселио у Врчин из села Сакуле у Војводини. Лазар Крантић, који се зове и Филиповић, слави славу свога оца – св. Николу, а Стеван Крантић поочимову – св. Димитрија.

Теофиловићи (Товиловићи) – а неки их зову и Швабићи – „Ере“, дошли „одозго“, од Чачка, а старином су из данашње Старе Србије. Данашњи су Товиловићи пето колено. Предак им је имао 4 сина, од којих су данас ове породице: од једног Мићићи и Јовичићи, од другог Синђелићи и Миле Теофиловић, од трећег Теофиловићи, Апостоловићи и Грујићи, од четвртог Лалићи, Лазаревићи и Којићи. Товиловићи су и Живанкићи, Митрићи, Грујићи (2 к). То је највећа породица у овоме селу: „Треба веле, још 18, па читав батаљон.“ Има их, веле, преко 100 кућа, а око 20 посебних породица. Већина живи у горњем делу села, у Грабљу, где је било прво село. Слава им је св. Никола.

Влаховићи (Влаовићи 7-8 кућа) – пореклом су Власи, из Кара Влашке; предак им је био слуга у селу, па ту и заостао. Има их и у Панчеву. Славе св. Николу.

Сарићи или Ненадовићи (4-5 кућа) – из данашње Старе Србије (из „Арнаутске“); славе св. Николу.

Јешићи – из Болеча, где и данас постоји Јешићева воденица, дошао им прадед због неког убиства.

Максимовићи – из Бугарске, предак им је био терзија у селу, па ту и заостао, пошто је купио имање.

Пајићима (5-6к) – дошао деда, не знају од куда, славе Ђурђиц.

Несторовићи (4к) – славе св. Николу и св. Симеона, једнима (2к) је отац из Параћина од Несторовића, а други (2к) су исти са Дамњановићима у овоме селу.

Јеремићи (10к) – воде порекло од Станка Станковића, кога је Јеремија довео из Београда, пошто се оженио његовом мајком; Станко је био старином са Косова, славе св Јована, а двојица св. Николу.

Мијатовићи (3) – доведени из Парцана у Стекића породицу, славе Ђурђев дан.

Јањићи (4) – воде порекло од доводца у Старчевиће; славе св. Јована.

Кљајић Владимир – пореклом из Бања Луке (Босна), откуда му се отац доселио: слави св. Николу.

Паскијевић – из Војводине, откуда му се отац доселио.

Ђорићи (у Горњој Мали) – воде порекло од Ђоре Бугарина, који је служио у селу, па се потом и оженио.

Деспотовићи – воде порекло од Деспота „Бугарина“, који се доселио пре 100 година; славе св. Ћирила. Тај је Деспот, веле, био први дошљак у овоме селу; већина од осталих досељеника, јесу новији дошљаци.

Михајловић Вељко – из Поповића, дошао пре 30 година.

Грбић Јован – „Рват“, из лике, откуда је дошао пре 20 година: служио у селу, па потом и заостао, слави св. Арханђела.

Петровић (Михајло) – од Скопља, слави Митров дан.

Јефтићи (3к) –из Пударца (грочански срез), дошли пре 25 година, славе Ђурђев дан. Кузмановићи (19к), од којих су и Марковићи –дошли из Друговца (смедеревски срез) пре 25 година, славе св. Лазара; отуда су и Илићи.

Стојановић (Величко) –од Врања, дошао пре 25 година.

Соколовићи – из Црвене Јабуке, откуда им је предак дошао пре 20 година као дунђерин, славе св. Арханђела.

Костић Васа – из Крушева, доселио се пре 25 година.

Тодоровић – уљез из Бања Луке.

Ивановић Стојан – пореклом са Косова, славе св. Николу.

Маринковићи – воде порекло од Маринка (доводца у Рајиће), који је дошао из Баћевца, слави св. Николу, а права му је слава Ђурђиц.

Матеја Зорић – пореклом Маџар из Баје, доселио се пре 16 година; дотле био у Пожаревцу и Смедереву (ћурчија), слави св. Николу.

Костић Аврам – из Куманова, дошао пре 10 година, слави св. Николу.

Табаковић Милорад (ковач) – из Војводине, слави св. Арханђела.

Херман Селеш (колар) – из Хомољице.

Станко Бугарин – из Камбеловца (срез лужнички); земљорадник је, а уз то и мајстор и циглар.

Благојевићи Живојин – из Гроцке, слави Ђурђиц.

Васиљевић Павле (ковач) – из Војводине, дошао дететом; слави св. Николу.

Петровићи (механџије, петоро браће) – из Маврова (Македонија). Дошао им отац пре 50 година. Данас се већ ни по чему не познаје, да су отуда.

Један се пастир доселио још 1859 из села Кочине (Кумановска Пчиња) и у селу стално живи.

За време бежаније (1813) сви су становници овога села бегали преко Саве и Дунава. За Товиловиће се зна, да су се настанили били у Јарковцу (околина Панчева), где је дошао деда им са 7 синова. Отуда су се вратили неки ускоро, неки после 2-3 године, а неки су тамо и сасвим заостали.

П.С. Врчин је 1948 године имао 5.040 становника, а 2011 имао је 9.088, у томе 458 млађих од пет година, уз просечну старост од 42,3 године.

16. Рипањ (Вождовац)

„Рипањ је једно од највећих села у овоме крају Шумадије. Године 1863 у њему је било 1839 душа са 378 пореских глава; године 1883 самих пореских глава било је 538, а године 1886 тај је број скочио на 700! Старци су ми причали да је Рипањ 1813 године имао само 40 кућа, па се и онда бројао у велика села у Шумадији. У старије време било је око Рипња неколико заселака, које је све Турчин, рипањски спахија, саселио у Рипањ. Отуда је Рипњу дошао онако велики хатар да му данас завиде сва околна села.

Засеоци који су у Рипањ сасељени поименице ово су:

• Трешња, заселак, који је био онде где је сада Механа на Трешњи;
• Степашиновац, на северној страни од данашњег Рипња, идући под Авалу;
• Паланка, на запад од села Рипња;
• Чаршија, под Авалом;

На местима где су били ти засеоци, сада су њиве и ливаде“. (М.Ђ. Милићевић. Из својих успомена. Годишњица Чупићева).

Старине. – У овоме селу место једно под Авалом зове се Чаршије. Прича се, да је ту некада била турска варошица. По том месту, као и изнад њега уз Авалу има удубљења (пингова), која су постала тиме, што се земља сурвала над старим поткопима. Један део села се зове Паланком, где су „у старо време биле неке рудокопње“, а и „данас има много трагова од рударских радова“ (Милићевић, Годишњица Чупићева).

Постанак села и порекло становништва. – И у селу Рипњу има старих породица, за чије се порекло не зна. То су: Јоксимовићи, Станојловићи, Цивићи, Милићевићи (у крају Муселимцима), Несторовићи, Стевановићи по старом презимену, а сада Станичићи и Петровићи, Чардаклићи и још неке породице, гране поменутих породица.

Досељеници су ове породице:

Марићи, од којих су и Милићевићи – из Старог Влаха. Кад су њихови преци дошли, у Рипњу, на Трешњи, је по причању било 6 кућа (Станојловићи, Милићевићи у Муселимцима, Јоксимовићи, Цивићи), а у Отавицама 9 кућа (Несторовићи, Кобасичићи, Милановићи, Гавриловићи и др.). О доласку ових Марића ево шта вели М.Ђ Милићевић, који је из те породице.

„Од прилике пре триста година, крену озго из Старог Влаха (не зна се одакле местимице) три брата: Цветоје, Радак и Вук, са својим породицама, да траже боље место за живљење.

Спустивши се у нахију београдску, уставе се сва тројица на десној страни реке Колубаре, близу данашњег села Врелаца, мислећи да се ту настане за свагда.

Ту, на том месту, прича се даље, једном су за неку своју потребу хтели обалити један стари грм: дванаест људи радило је цео летњи дан секирама својим, докле су грм посекли и оборили на земљу.

Кад други дан дођу на то место, затекну дванаест коза да угодно леже и преживљу на пању обореног грма: толико му је стабло дебело било.

Радак и вук, видећи то рекоше:

– Ово је место тако горовито да га ми не можемо никад окрчити за њиве и ливаде, него да идемо тражити повољније насеље!

– А мени је овде лепо, одговори Цветоје: – ја боље нећу да тражим!

И одиста остане онде; народи синове, дочека унуке и праунуке, те тако насели читаво село, које се, по његову имену, прозове Цветојевац – данас Цветовац.

Радак и Вук, пак, оделивши се од Цветоја, пређу у Барајево и онде се населе. После неког времена Радаку ни Барајево не буде по вољи. За то се одели од брата Вука и, са својом породицом пређе у Стари Рипањ (где је сад механа Трешња).

Ту је са својим синовима и унуцима живео до своје смрти.

Пошто Радак умре, удари једном помор у његове потомке те затре све мушке главе, осем једног јединог детета, ком је било име Нестор.

Мати овога детета, оставши удовица, преуда се у село Кнежевац за некога Анђелка Маснобраду. У овај свој други дом одведе она и нејаког Нестора, својега сина из првог дома.

А како јој је у првом дому, у Рипњу, било све замрло, она је и сву живу стоку и све кретно имање, колико га је било, превела у Кнежевац другом мужу Маснобради.

Доцније стицајем неприлика, које задесише Нестора овај се врати у Рипањ на своју очевину; али како сам није могао куће кућити, Барајевци се порежу и даду му дванаест динарчића ондашњих те се ожени.

Оженивши се, Нестор не хтеде дуго остати у Старом Рипњу (на Трешњи), него се пресели у Рипањ садашњи. Ту је доцније изродио пород, оженио синове, дочекао унуке и – умро.

Од тога Нестора остали су Несторовићи: Влајко, Милић и Мија.

Од Влајка су данашњи Марићи, Некићи, Ицићи, Јевтићи и Војиновићи.

Од Милића су Милићевићи, Степићи и Манојловићи

А од Мије су данашњи Бранковићи.

Сви пак они, као потомци Несторови, славе св. Николу 6 Декембра, и посте Аранђеловицу од болести кратеља (колера?)“.

Кузмановићи, Станимировићи, Стајићи, Лазићи и Тодоровићи – воде порекло од једног детета, које су, веле, још кад је Мађар владао, а за време неког бекства, нашли Станојловићи, старинци у селу. Они су дете покрстили и дали му име Милован, па га и очували. Сви славе св. Арханђела, као и Станојловићи.

Скадрићи (у Ерској Мали) – дошли из Ерске (пре 100 година). За њих веле, да су били катранџије, да су „прави Ерови“. Славе св. Арханђела.

Чарапићи данашњи нису прави Чарапићи. Они су изумрли, а њихово су име примили Николићи, чији се предак као слуга пре бежаније доселио од Трстеника и дошао у кућу жени из породице Чарапића. Славе Ђурђиц – славу Николића, а Чарапићи су славили Ђурђев дан. Прави су Чарапићи били од Васе и Танасија Чарапића, који су после 1804 године прешли из Бела Потока у Рипањ, где су начинили куће и засадили воћњаке, од којих и сад траје по која трешња или који орах.

Танасијевићи – из Баната, славе Митров дан.

Ђукановићи – из Баната, славе св. Јована.

Јовановићи – из ј-источне Србије (од Пирота или од Лесковца), откуда им је деда дошао; носили су, веле, вране гуње. Славе св. Николу.

Качаревићи – из места Куле у Лици. Од њих су Богдановићи и Родићи. Славе св. Луку.

Стојановићи (Јован) – од Зајечара („од Ртња“). Предак им је још пре бежаније (1813) био слуга код Чарапића. Славе Ђурђиц.

Ненадовићи – пореклом из Босанске Крајине. Њихов се предак још за време бежаније (1813) оженио из куће Чардаклића: био „привук“. Славе св. Николу.

Исајловићи, који се зову и Филиповићи, Лукићи (око 10 к) – дошли из Лике пре Бежаније (1813). Причају (Пантелија Марић) како су их звали Хрватима, како им је ношња, нарочито женска, била друкчија, како су играли и певали: „У Филипа црвен пас, пандури, пандури…“. Славе св. Јована. И они су за време бежаније (1813) бегали „преко“ и веле, да су неки тамо заостали, где и сада живе.

Мандићи (10к) – старији досељеници, али се не зна од куда су. Славе св. Арханђела. Тако се исто не зна и за: Бакаловиће у Прњавору, који славе Ђурђев дан и Арнаутовиће (4), који славе св. Саву. Сви су они били у бежанији. Арнаутовићи су добили то презиме по томе, што је један од њихових предака био убојица, те га прозвали Арнаутин, а отуда и презиме Арнаутовићи.

Тукићи – дошли пре бежаније „из Немачке“, славе св. Арханђела.

Блажићи – од Црне Реке, пре 90 година предак им био слуга у селу. Славе св. Јована.

Познији су досељеници:

Петковићи – од Ниша, славе св. Јована. Зову их „Бугарима“.

Дробњаци – воде порекло од 3 брата који су дошли из Левча, јамачно из Рековца, откуда су као хајдуци прогнати пре од прилике 70 година. Сад их је око 10 кућа. За њих веле, да им је кнез Милош давао земље на Теразијама у Београду, али они нису пристали, хтели да буду у шуми и зато заостали у Рипњу.

Петровићи – Од Ивањице, „где се прави катран“. Били, веле, хајдуци, па их прогнали. Славе Ђурђев дан.

Илићи и Манојловићи – дошли из „прека“. Зову их „шокци“. Славе св. Арханђела.

Бабовићи – од Ивањице, предак им пре 50 година служио у селу и ту као уљез заостао.

Галовић (Јован Галоња) – доселио се пре 40 година из Лике из места Куле код Госпића. Дошао због сиротиње. Слави Ђурђев дан. Од исте породице има 3-4 куће у с. Моштаници.

Давидовићи (Сима) – дошао пре 30 година из Високог у Босни. Чуо, да је овде добро и за то се доселио. У селу се оженио и тако заостао. Слави Св. Стевана.

Томићи – од Модре Стене (Лужнички срез), славе св. Николу.

Андрејићи – пре 40 година предак им Јова надничио у селу и ту заостао. Зову га Јова Бугарин, пореклом из села Раковца, које је у Турској на путу из Врања у Прешево. Славе Петковачу.

Јањићи – заостали у селу као мајстори пре 20 година. Пореклом су из Турске, зову их Бугарима, славе Митров дан.

Ђорђевић (Илија) – из Клисуре близу Трна, дошао пре 30 година у кућу жени из породице Костића, који су старинци.

Тадић (Панта) – из Босне, славе св. Стевана.

Терзићи или Алексићи – из Перлеза („из прека“), славе Велику Госпојину. Осим њих има још неколико досељених породица „из прека“; двојицу – занатлије, који су се скоро доселили, зову „Швабе“ и др.

П.С. Рипањ је 1948 године имао 7.475 становника, а 2011 године 11.088 становика, у томе 510 млађих од 5 година, уз просечну старост од 42,1 година.

17. Бегаљица (Гроцка)

Име. – Прича се, да је село Бегаљицом прозвато због овога. Турци су често ударали на ово село и пленили га, а становници су увек бегали и по одласку Турака опет се враћали у село; због тог честог бегања и село је, веле, добило има Бегаљица.

Старине. – На месту Караули постоји селиште, за које се прича ово: Некада је село Бегаљица било пусто и за 70 година није у селу петао запевао. Када се доцније село засељавало, било је најпре у Милошеву потоку, који је у горњем делу данашњег села, а по томе се одатле поместило на место Караулу; према селу Врчину за време бежаније становници одатле пређу на данашње место, а на Караули оста селиште.

Постанак села и порекло становништва. –Најстарије породице у селу, за чије се порекло не зна, јесу: Антонијевићи, Цвејићи, Максимовићи, Обреновићи и Савковићи. Сви славе св. Арханђела, има их око 100 кућа.

Осталим породицама је познато порекло.

Бисенићи (11к) – од Каблара, старији досељеници, славе св. Јована.

Полићи (5к) – од Пријепоља, дошао им прадед и призетио се у кући Бисенића.

Палалилићи, су пореклом од 4 брата, који су у овом селу служили, али се не зна одакле су били. Презиме су добили по једноме од њих, кога су Турци звали „Палалијом“, а тако се звао један Турчин, који је био велики зликовац. Славе св. Николу. Из те је породице свакако био Стеван Андрејевић Палалија (1804), који је познат из народне песме о дахијама.

Несторовићи су веле, од „српске границе“, славе Митров дан.

Бугарчићи – од Пирота, славе Ваведење.

Карамихајловићима је дошао прадед Кара Михајло из Дучине (космајски срез).

Пирићи и Миленковићи – једна породица (око 30к) од Пирота, славе Ђурђиц.

Маричићи – из Лисовића

Љубисављевићи – из Такова, откуда им се доселио предак Љубосав, који је био слуга у селу.

Мартиновићи – од Мартина, Влаха, који је дошао из Ердеља.

Груичићи, Станковићи, Благојевићи, Радојевићи – из Белопавлића, дошли су пре последњег српско-турског рата (1878. Године).

Игњатовићи – из Кожинаца у околини Трна у Бугарској, куда им је предак дошао као аргатин.

П.С. Бегаљица је 1948 године имала 3.175 становника, а 2011 године 3.029 становника, у томе 148 детета узраста до пет година, уз просечну старост од 42,6 година.

18. Остружница (Чукарица)

Старине. – С десне стране Остружничке Реке, где су данас њиве, постоји старо селиште, на коме се при орању наилазе главе, гвожђурине, цигле и др.

У селу постоје два стара моста на Остружничкој Реци, оба од тесаног камена: један близу оптине, а други близу приватне сеоске механе. На месту Рту постоји маџарско гробље, а код данашње цркве старо гробље овога села. У Дољи, не далеко од општинске механе постоји конак Кнеза Михаила – једноспратна зграда, покривена ћерамидом са зиданим и бело окреченим димњацима. Данас је напуштена и у њој су ковачнице. Код овог села била је раније једна од главних скела на Сави и обично се прича, како је ово село раније играло важну улогу – било знатније но данас. Више села прича се, да је раније водио пут из Умке и Пећана за Железник и даље. Тај пут је пролазио испод данашњег маџарског гробља.

Постанак села и порекло становништва. – За прве досељенике у овоме селу не зна се, откуда су досељени. То су:

Станковићи (19) – славе св. Николу.

Сушићи (12) –св. Игњата;

Бранковићи (4) – св. Стевана;

Mишићи (3) – воде порекло од Петра Гузоњића из Железника, кога је мајка довела у Остружницу, удавши се за неког у старој породици Мишића, чије се порекло не зна, славе св. Николу;

Јаблановићи или Милетићи – Св. Јована;

Талићи или Танасковићи (4), Ђурђиц;

Бранковићи или Алимпићи, по старом Јоцићи (4), Св. Стевана;

Плочићи (1) – Св. Николу;

Аксентијевићи – Св. Луку;

Јанковићи – Св. Луку;

Драгићевићи (1) – Св. Јована;

Станимировићи или Утвићи – Св. Јована;

Ђурићи (4) – Св. Арханђела.

За све остале се зна, откуда су досељени.

Дољаневићи – из села Дољана које је постојало близу овога села, славе Св. Игњата.

Јовићи, Митровићи и Костићи (једна породица) – из села Лесковца (посавски срез).

Милошевићи – од Зворника на Дрини, славе Ђурђев дан.

Јањићи – „Цинцари“ из Македоније.

Аћимовићи – из Босне, славе Св. Јована.

Лазаревићи – из Рудничког округа, славе Св. Аранђела.

Ристићи (Крста) – из „Арнаутлука“, славе Св. Стевана.

Вукосављевићи (Ђока) – из Кикинде, славе Св. Игњата.

Петровићи – из дубичке нахије у Крајини (Босна), славе Ђурђев дан.

Јовановићи – из „Арнаутлука“, славе Св. Јована.

Глишићи („Госа“) – из Лике, славе Св. Николу.

Буквићи (Панта) – из Куле (Банат), славе Ђурђев дана.

Рељићи – из села Красаве (подрински округ), славе св. Стевана.

Миловановићи (Живан) – из Баната, славе Св. Арханђела.

Комленски (Никола) – из околине Новог Сада, славе Св. Николу.

Станковићи (Ђока) – из Сасе (Банат), славе Св. Јована.

Баћаковићи (Тоша) – „из прека“, славе Св. Мрату.

Алексићи (Јован) – од Невесиња (Херцеговина), славе Св. Стевана.

Ђурђе Илић – из Ресника, откуда га мајка довела, пошто се у селу преудала, слави Св. Николу.

Лукић – из Кнежевца (доведен).

Ђукић Ђурђе – „из прека“.

Манићи (Вељко) – из Ђале (Банат), славе Св. Николу.

Ђорђевићи (Илија) – из Срема, пореклом Циганин, ковач је у селу, слави Ђурђев дана.

Ристић (Миле) – из Босне.

Изузев прве 3-4 породице све су се остале доселиле од пре 50 година.

За време бежаније (1813) сви су становници бегали преко Саве, а неки су се склонили у шуму, које је било свуда око села. Вративши се из бекства, живели су бедно: место кућа имали су привремене „бурдеље“, а толико су били сиромашни, да су по две куће куповале по једнога вола и тако се служиле.

Распоред кућа у неколико одговара старини породица. Многи су први досељеници у Дољи, изузев Лазаревића, Аксентијевиће и др., а најскорији су досељеници по окрајцима села, изузев занатлије.

П.С. Остружница је 1948 године имала 2.304 становника, а 2011 године имала је 4.218 становника, у томе 231 дете узраста до 5 година, уз пресечну старост од 41,5 година.

19. Mirijevo (Beograd)

 

Положај. – Село је у залеђу Миријевског Потока, а по благим странама његове долине. Горња је Мала на Левој, а Доња на десној страни Потока.

У селу се пије бунарска вода. Свака скоро кућа има бунар у двору. Бунари су плитки, али им је вода добра. Постоје и две чесме, које никада не пресушују. Са њих становници пију воде, а обично се ту пере рубље.

Око села има извора, који су удаљени од четврт до пола сах од села, и зову се: Водице, Троглав, Чубура и др. Извор Водице сматрају мештани као лековити; на њ долазе и становници из околине.

Село је заклоњено, те је топлије но у околини селима. Кишу доноси Горњак или западни ветар, Маџарац дува „из прека“, а Кошава или Устока никада, веле, не доноси кишу.

Земљиште и шума. – Земља је за обрађивање око села. Њиве су родне и на њима најбоље успева пшеница и кукуруз. Шуме немају становници, те је у томе права оскудица у селу. Дрва набављају куповином и то у Врчину и даље. Црква има мало своје шуме на месту Заградама. Удаљена је од села за пола сах.

Тип. Село је више збијеног типа, подељено у ове мале: Горњу и Доњу, које раздваја Миријевски Поток. Куће су тако поређане, да постоје две главне улице, које се скоро под правим углом, у средини села, секу. Највеће је растојање између кућа до 100 м.

У селу има око 140 кућа.

Име. За име овога села постоји прича, да је постало по некоме миру, који је био закључен у то доба, када су Турци владали Србијом.

Старине. – У атару овога села постоје два селишта. Једно је више села на месту, где је данас сеоско гробље, и на њему нема никаквих трагова старога насеља. Друго је подаље од села на месту Смрдану, где има трагова старога села, за које сељаци кажу да је било Маџарско; ту има и развалина цркве. Више села са западне стране преко брда Лешја водио је стари Цариградски друм.

Постанак села и порекло становништва. И ово село као да спада у ред оних новихег постанка. Изгледа, да није старије од 18 века, јер је познато, да је било насељено Немцима. И Богић В.А. помиње, како је то „село постало у новије вријеме“. Најтарији досељеници су у ово село: Јокићи, Василијевићи и Ристићи. За њих се не зна откуда су досељени. Сви славе Св. Николу и у селу су били за време Кара-Ђорђа. Од осталих породица зна се да су: Ђурђићи – из српских крајева под Турцима, славе Св. Николу; Марковићи – из Старе Србије; Радосављевићи – са Косова; Чолићи из Боке (пре 30 година); Аксентијевићи – из Вршца; Димићи (око 10 кућа) – из села Катранице код Битоља, славе Св. Танасија; један је из Градишке (Босна), један Маџар из Бечеја и др.

Црква и село славе Св. Илију.

Српски етнографски зборник, књига пета, Насеља српских земаља, књига друга (1903), Риста Т. Николић „Околина Београда“, 901-1104, стр. 1027-1028.

20. Кнежевац (Раковица)

Старине. – На месту Муминовцу испод Кречана прича се, да је било Маџарско село Муминовац. Ту, као и у Ћупричином Потоку, први осниваоци данашњег села затекли су „маџарске“ куће. Данас на тим местима ископавају цигле, комаде тестија, лонаца, а у Ћупричином Потоку нађен је Жрвањ, чиме се меље со. Трагова старих гробаља има на неколико места: у Великој Мандри, Малој Мандри и др. Ту су били српски гробови из дова, како веле, кад је чума била: где је ко умро од чуме, ту је био и сахрањен. И Богић В.А., помиње, како су на брду Великој Мандри, где је церове шуме „око 100 дана орања“, за време Кара-Ђорђа имали Срби збег са стоком и како ту има гробље, где су копани људи, који су умирали од куге „прије 50 година“.

Постанак села и порекло становништва. – ово село свакако није постало раније од друге половине 18 века.

Најстарије су породице у селу Крезићи, а по старомПавловићи (3к) – славе Св. Јована. Њихов је предак Живко (О постанку презимена Крезићи, прича се ово. Један од њихових предака био је момак у Жаркову и тамо се на прелу загледа у девојку Анђелију, коју хтеде узети за жену. Она је пристала, да пође за њим, али тек онда, ако он оде на Торлак и отуда донесе два зуба од људи, који су тамо били обешени. То овај ућини и при повратку прича се, да су и њему код Цареве Ћуприје испала два зуба, које он такође донесе у селу. Од туда је, веле, сотало Креза, по чему и његови потомци беху прозвати Крезићи) први ударио колац у овоме селу. Пореклом је био из данашње северозападне Старе Србије („из Арнаутске“). Када је дошао, било је свуда шуме. Наишли су само заостале маџарске куће на месту Муминовцу и у Ћупричином Потоку. Онда је ово село било један спахилук, као Жарково, Рушањ и друга села: својина једнога „аге“ – спахије. За Крезићима су се доселили:

Лукићи (1), славе Св. Јована;

Вујичићи (5) – Лазареву Суботу;

Лазаревићи (2) – Враче;

Поповићи (4) – Ђурђев дан.

За њих се не зна, откуда су досељени. За Вујичиће и Лукиће мисли се, да су, као и Крезићи, из северозападне Старе Србије. Јамачно се на те породице односи оно, што је Богић В.А., забележио, да је село Кнежевац „постало у позније време… а људи су дошли у њ из Арнаутске, Босне и Драгачева.

Стари су досељеници и Бугарчићи (7) из Кумодражи, славе Св. Николу.

Остале су се породице деселиле после њих и поглавито су новији досељеници.

Клашњићи (3) – из „Хрватске“, из Лике, славе Ђурђев дан.

Дамњановићи (2) – „из прека“ (из села Црње), славе Св. Јована.

Јовановићи (Петар 2к.) – из Босне, славе Св. Николу.

Зарићи (3) – из Земуна, славе Св. Николу.

Ивановићи (1) – из Босне, славе Св. Николу.

Ћувић Илија – Од Слуња (Хрватска), слави Ђурђев дан.

Поповић Алекса – из Кикинде, слави Св. Василија.

Латинковић Арса – из Баната.

Вукелић Миле – из Босне, слави Св. Сименуна.

Душмановић Миле – из Босне, слави Ђурђев дан.

Завишић – из Кикинде, слави Ђурђев дан.

Ристановић – из Босне, слави Ђурђев дан.

Форкапић Милан – из Огулина (Хрватска), слави Ђурђев дан.

Гајић Милан – из Дојне Бадање (округ подрински), слави Ђурђев дан.

Марковић Паја – из Босне, слави Св. Николу.

Симићи – из Пиносаве, славе Св. Јована.

Гајић Димитрије – из Босне.

Јовановић Младен – из Кикинде, слави Св. Саву.

Милановић Матија – из Босне, слави Ђурђев дан.

Марић Петар – „Бошњак“, слави Св. Николу.

Николић Стеван – „из прека“, слави Св. Јована. И др.

И говори и ношња код свих становника су исти. Само „Рватима“ запажају у говору неке разлике. На ример место после употребљавају често потље: „Потље, друже мој“ и др.

П.С. Кнежевац је припојен Раковици, градској општини, 1972 године.

21. Лештане (Гроцка)

Име. – Село је, веле, прозвато по лескама, којих је некада било на месту данашњег села. И сада око села има доста лесковине, а у атару сеоском постоји место Лештар, ма да на њему нема ниједне леске.

Старине. – Поред реке Болечице на 1 км далеко од данашњег села постоји селиште. До пре 5-6 година ту је било много воћа – доказ о ранијем насељу на томе месту, које потврђују и многи други остаци, што ту налазе становници приликом орања. Прича се, да су се становници одатле разишли и прешли на данашње место због Турака, који су туда у близини пролазили Цариградским Друмом и често им досађивали.

Постанак села и порекло становништва. – ово село спада у ред села, која нису старија од 18 века. ..Најстарије су породице:

Пејчићи – од Пирота;

Рватовићи – из Лике;

Ракићи – из старог јагодинског округа.

Неке су породице пореклом из Лесковца. Новијих досељеника има из Босне – око 6 кућа, неколико из Баната, а има и досељеника из околних села: из Сланаца око 6 кућа, из Великог Мокрог Луга око 7 кућа и др.

П.С. Лештане је 1948 године имало 939 становника, а 2011 године 10.473 становника, у чему 712 детета узраста до пет година и просечну старост од 38,1 година.

22. Калуђерица (Гроцка)

Старине. – Место између Кумодража и Великог Мокрог Луга, где је од прилике пре 100 година било данашње село Калуђерица, становници зову Стара Калуђерица.

Постанак села и порекло становништва. – Прича се, да је данашње село, Калуђерица, постало онда када су становници због чуме прешли из Старе Калуђерице на место, где је данас село. И то прво село, а према томе и данашње није тако старо. Основали су га становници из Левча и источне Србије. Од тих првих породице и данас неки постоје у садашњем селу Калуђерици. То су Мусићи и Веселиновићи. Новији су досељеници: Стојановић, из српских крајева под Турцима; Анђелковић од Прилепа и др.

П.С. Калуђерица је имала 934 становника 1948 године, а 26.904 становника 2011 године, када је имала 1.572 детета у узрасту до пет година, и просечну старост од 38,1 година.

23. Бели Поток (Вождовац)

Име. – Село је прозвато по потоку званом Бели Поток, јер су, веле, на њему девојке платно белиле. Познато је и предање да је ту „једном родоило бијело жито, а има више поточића, па се тако прозвало“.

Старине. – У црквеном дворишту постоји надгробни натпис свештеника од 1781, а други  од 1834 године.

Постанак села и порекло становништва. – Ово село спада не спада у ред данашњих старих села у околини Београда. Богић В.А., забележио је ово: „Кажу да је ово село у новије време постало, јер зна се кад овуда није било кућа“. Најстарији досељеници у селу јесу Пириватрићи за које се вели, да су први „запирили ватру“. Има их по свима крајевима села, славе Св. Трифуна; нико не зна, од куда су се доселили.

После њих дошли су Чарапићи из Црне Горе и то из Куча. О Њихову презимену и доласку забележио је М.Ђ.Милићевић ово: Чарапића је у Кучима било око тридесет кућа, и сви су били људи од доброга стања. Један од њих некако убије пашину кучку, и турски суд пресуди: да плати за кучку кесу новаца (то јест 500 гроша). Чарапићи саставе паре да кучку плате; али, да би се Турцима колико толико осветили, не пошљу им паре у кеси, као што је био ред, него им их пошаљу у чарапи. Турци их, како се прича, од тог случаја прозову Чарапићи!

„После неког времена, наврзну се Турци да им отму једну одиву те да је потурче. Чарапићи су се неколико пута оружјем бранили од те напасти, али најпосле, видећи да се не могу големој сили турској довека одупирати, оставе своја огњишта, и крену се да траже мирније место. Дошавши у Србију, једни се стане у округу ужичком, други сиђу у Мачву у село Ноћај (кажу да је од ових био и Стојан Чупић?), трећи се уставе у селу Ракову (од ових је била жена војводе Ломе), у округу рудничком, а четврти се спусте чак у Бели Поток под Авалом.

У Белом Потоку настанили су се Иван и Јован рођена браћа Чарапићи. Ту су се оженили и децу изродили. Иван је имао синове: Саву, Васу и Танасија, а Јован: Марка и Маринка.

Када је Васа, син Иванов, дорастао за пушку, баш је био немачки рат (1787-1788). Тада се он упише у добровољце (фрајкоре), те је војевао против Турака“.

И Пириватрићи и Чарапићи настанили су се испод чесмице Каменица, у јарузи – долини, којом тече Бели Поток.

Породица Ерићи, дошла је из Ерске; славе Св. Арханђела.

Вићентијевићи, чија је баба од Копљараца, те се зову и Копљарцима, дошли су из Буковика (јасенички срез). Била три брата, па сва тројица од прилике пре 130 година пошла из Буковика: један остане у Влашкој, други у Парцанима, а трећи дође у Бели Поток, где га приме Чарапићи и ожене из куће Копљараца.

Прави Копљарци дошли су из Копљара, а старином су из Црне Горе: највећа је фаимилија у селу, има их 17 кућа, славе Св. Луку.

Бугарчићи – Јањићи – 8 к, дошли из јужних крајева српских, славе Митров дан.

За Тошиће се не зна од куда су дошли, имају кумове у Даросави и Буковику.

П.С. Бели Поток имао је 1726 становника 1948 године, а 3.621 становника 2011 године, у томе 174 детета узраста од 5 година уз просечну старост од 41,6 година.

24. Пиносава (Вождовац)

Старине. – У атару овога села постоји селиште, где наилазе трагове ранијег насеља. Ту су данас њиве. О селу, које је било на селишту, причају, да га је чума уништила. О маџарским гробљима прича се, да су била на местима: Мајданима (више Пајине воденице), на Орловцу и Секулинцу.

У Пиносави станују: Пешићи („Арнаути“), Радисављевићи, Јовановићи, Алабаковићи, Оскорушићи, Војиновићи, Белиловићи, Вукадиновићи, Качаровићи, Дамњановић Јова, Живковић Игњат, Којић Драгутин, Павловић, Танасковић, Мијајловићи, Филиповићи, Стојанчевићи, Дамњановићи, Јовичићи, Пањевићи, Новковићи. У селу има око 126 кућа: у Пиносави око 86, а у Таборишту око 40 кућа.

Постанак села и порекло становништва. – Ово село није ранијег постанка свакако није старије од 18 века (То потврђује и Богић Б.А., који вели “Кажу да је ово село постало у новије време, а људи су се у њ доселили највише из нишевачке нахије“). Прича се, да су први дошли и заселили данашње село Пиносаву Оскорушићи, којих данас има око 20 кућа, славе Св. Арханђела.

За њима по старини долазе Војиновићи (4 куће), које воде порекло од Кара Војина, за кога се зна да је хајдуковао, па се по том заселио у овоме селу, само се и за њега не зна, одакле се доселио; славе Митров дан.

После ових дошли су Туфегџићи (3) од Краљева, откуда су утекли (прадедови пре бежаније 1813) због убистава; тамо су веле хајдуковали; славе Митров дана.

После ових дошли су Пешићи – из Битоља (округ крушевачки, срез расински), где и данас имају родове; отуда се доселио бре бежаније (1813) њихов предак Паша; има их око 35к из те су породице Цветићи, Стошићи и др., и све их скупа зову „Арнаути“, те им је старина јамачно из данашње северозападне Старе Србије.

После ових доселио се и црни Здравко, од кога воде порекло Николићи, Аћимовићи и Петровићи (свега око 9 кућа); он је био пореклом Шоп – „горео“ ћумур у селу, па се ту и настанио; зову их и „Бугари“, славе Св. Николу.

Пре бежаније се доселили, само се не зна откуда и Пењевићи (9), који славе Св. Алимпија.

Филиповићи (11) – пореклом су из Ирига, дошли пре бежаније (1813), славе Св. Тому.

За време Кара-Ђорђа су дошли и Новковићи (1) – из Сланкамена, славе Св. Јована.

Белиловићи (5) воде порекло од белог Стојана, који је био Шоп – горео ћумур у селу, па ту и заостао имао 3 сина Вучка, Катана и Миленка слава им је Св. Никола.

Вукадиновићи (2) –„Ере“ из југозападних крајева данашње Србије, имају своје у Аранђеловцу, славе Св. Николу.

Петровић-Сава (1) пореклом из Жабара (у Босни, између Брчке и Градачца), доселио се пре бомбардовања Београда; слави Св. Николу.

Црљенци – из Црљена (колубарски срез), откуда се доселио (пре бежаније 1813) Милоје са синовима Јовицом, Груицом и Радоицом; били, веле, у Жарково да раде, па их неки Црни Стојан позове у жегву у Пиносаву, где они и остану; има их око 20 кућа, славе Св. Јована.

Алабаковићи или Мијајловићи – пореклом од Солуна; њихов је предак после бежаније доведен у Пиносаву; прича се, да га је један од овдашњих становника још онда за време нереда нашао у Беогаду, где је био залутао из града и довео га у Пиносаву да му чува стоку; веле ни једну српску реч није знао, био пореклом Турчин те га још на путу онај крсти –само му да име Михајло, а доцније га и ожене; има их 2 куће, славе Св. Николу.

Стојановићи (3) – дошли пре бежаније, само се не зна откуда, славе Св. Николу.

Јовановићи (3) – порекла из пиротског округа; предак им у селу правио ћумур, па и заостао, славе Св. Јована.

Качаревићи (3) – из пиротског округа; овде им је предак правио ћумур, па и заостао, слава им је Св. Никола.

Павловићи (1) из данашњих новоослобођених крајева, славе Ђурђиц.

Стојковићи (1) – из Житорађе, откуда је дошао још пре 60 година; аргатовао и радио у селу, па ту и заостао.

Илић Таса – „Рват“, доселио се поодавна, слави Св. Јована.

Дамњановић Јова – из Раковице, дошао пре 40 година, слави Ђурђиц.

Трајковић Здравко – из села Зекља (?), дошао пре српско-бугарског рата (1885), слави Св. Николу.

Живковић Игњат – пореклом из Херцеговине, откуда му се пре 30 година отац доселио и био „паор“ у селу; славе Св. Луку.

Којић Драгутин – „Ера“, дошао пре од прилике 20 година од Ужица, а пореклом од Новог Пазара, слави Св. Андреју.

Бојановић Риста – из Ивањице, дошао пре од прилике 20 година жени у кућу, слави Св. Луку.

Кочевић Стојан (1) – од Велеса (пре 20 година), дошао као дунђерин, па се у селу удомио, слави Св. Алимпија.

Дробњак Илија – из Рипња, дошао пре 15 година.

Радивојевић Јоца – „Шојка“, из Перлеза (у Банату), ковач је, слави Св. Николу.

Радичевић Марко – пореклом из Лике, био слуга у Кумодражу, па пре 3 године приведен у овом селу у кућу, слави Св. Николу.

П.С. Пиносава је имала 1.713 становника 1948 године, а 2011 године имала је 3.151 становника, у томе 145 млађих од 5 година уз просечну старост од 40,9 година.

25. Rakovica (Beograd)

 

Положај. – Село је у изворишту а по странама долине Раковичкога Потока.

Тип – Подељено је у два краја: Брђане и Доњу Малу, која је већа од Брђана. У селу има око 40 кућа.

Име. Постоји предање, да је село Раковица прозвато по месту, које је добило име по томе, „што је имало увијек рака у потоку, који кроз њега иде“.

Старине. – У овоме селу постоји старо селиште близу овога гробља, за које веле, да је латинско.

Постанак села и порекло становништва. – Данашње село Раковица спада у ред новијих села околине Београда. Прича се да су први досељеници садашњег села били најпре по Топчидеру, па се због Турака уклонили и настанили у данашњој Раковици, где је онда био луг.

Најстарији су, веле, били Јанковићи, којих данас нема, а и за порекло им се није знало. За све данашње породице зна се да су досељене. – Тачићи (3к) – из данашњих новоослобођених крајева, дошао отац старцу од 80 година (пре 1813. год.); славе Св. Николу. – Здравковићи (15 к) – из Крчимира (власотиначки срез), где су убили Турчина и овамо побегли, човеку од 60 година дошао отац Здравко са 5 синова: Николом, Стеваном, Крстом, Лазаром и Јованом. Славе св.Николу. Мијаиловићи из „Турске“, славе св.Аранђела; селиште било његово. – Стојановићи (6 к), од Пирота, дошли пре бежаније (1813), славе св.Николу. – Живковићи (2к), од Ниша („Нишевљани“), славе св.Николу. – Станковићи (4), из села Средорека близу Прилепа, откуд им се доселио пре 90 година предак Тодор; славе св.Николу. – Аврам Петровић (1к), из Војводине, дошао пре 50 година. – Марјан Јанковић (1), из „Бугарске“ (дошао пре 50 година), слави св.Николу. – Ђока Милошевић (1), доселио се из Карловаца као војни бегунац; слави св.Враче. – Сима Јелић (1), из Босне („Бошњак“), доселио се пре 30 година; слави Верижице (после св. Саве). Карло Ајзенкамер, Чех (1), доселио се пре 30 година из Ческе; колар је и ради земљу; још не слави. – Филиповић (механџија) – из Пиносаве. – Андреја Радовановић (1), доселио се из Мокрог Луга пре 20 година; слави Петковачу.

Српски етнографски зборник, књига пета, Насеља српских земаља, књига друга (1903), Риста Т. Николић „Околина Београда“, 901-1104, стр. 1036-1037.

П.С. Раковица је као градско насеље повећала број становника са 14.082 у 1948 години на 108.641 у 2011 години, у чему је имала 5.501 дете узраста до 5 година и просечну старост од 41,7 година.

26. Јајинце

Име. – Постоји предање, да је ово село добило име од Турака Јајића, који су ту имали земљу, а јамачно и чифлук, који је постојао у место познијег села.

Постанак села и порекло становништва. – И ово је село новијег постанка. Засељено је по причању онда, када је кнез Милош раселио село у Топчидеру више конака. Отуда је – из Топчидера – први дошао у данашње Јајинце хајдук Стојко, који је 12 година био хајдук, а старина му је из Старе Србије. Он се настанио у данашњој Доњој Мали, која је старија од Горње. Његови су потомци Хајдуковићи или Стојковићи (4к), који славе св. Лазара. За њима по старини долазе Миљковићи (по староме презимену Милутиновићи), који су прешли из Топчидера у Јајинце, а старином су од Прокупља. Има их око 11 кућа. Зову се и: Миленковићи, Марковићи и Милосављевићи. Славе св. Арханђела. После су дошли Крунчићи по староме Милосављевићи, а сада Николићи и Стојановићи из Медошевца (нишки округ), откуда је дошао деда човеку од 60 година. Има их три куће. Славе св. Николу. Спасојевићи (2 куће) – из „Рватске“, њихове претке звали „Рвати“: славе св. Мрату. За овима по старини долазе: Петковићи (2к) – из Копривнице ср. Заплаљски, славе св. Николу; Николићи (6к) – од Ниша (дошли им дедеови), славе св. Николу; Станковић Тома (1к) – доведен из Рипња пре 60-70 година, слави св. Аранђела; Милорадовић механџија – из Жагубице, а старином из села Суводола близу Тетова, слави св. Николу; Петровић Миленко (3к) – од Крушевца пре 50 година, слави св. Тому; Живковићи или Јовановићи (4к) – из Вражогрнаца близу Зајечара – дошао им отац, славе св. Арханђела; Стојановићи Тома (3к) – од Ниша („нишевачко“), славе св. Николу; Стевановићи (6к) – не зна се од куда су им стари, деда им је био дунђерин, славе Ђурђиц; Стојановић Илија (2к) – од Прћиловице, (дошао му отац) – слави св. Арханђела; Лазић Панта (1к) – из Босне (пре 50 година), слави св. Арханђела; Чучуровић Јован (1к) – из Врања, служио у селу, па се и удомио, слави св. Николу.

Постоји предање, да је некада Јајинце била чума, због чега су сви становници напустили своје куће, па побегли на Авалу. Од страха се нису смели вратити све донде, док два брата близнака нису са два вола близнака поорали у около цело село.

Од 1972 године Јајинце припада градској општини Вождовац.

 

27. Мали Мокри Луг (Звездара)

Тип. – Село је подељено у Горњу и Доњу Малу. Куће у Доњој Мали збијеније су но у Горњој. У малама се јављају групе кућа раздалеко једна од друге (где где и по 100-200 м). Неке су групе збијеније, неке растуреније, те је и растојање између кућама у тим групама различито. У селу има око 130 кућа. Највећа је задруга Стошића (23 душе). Остале су задруге мање.

Име. – Данашња села Мали Мокри Луг и Велики Могри Луг најпре су се звали Мокри Лугови и онда су им куће биле у селишту. Туда је било луга, те отуда и име луг. За време војевања Кара-Ђорђева са Турцима настане се становници на данашњим местима и од тада се један прозове Велики, а други Мали Мокри Луг.

Старине. – И данас се познаје траг старога Цариградског Друма, који пређе није ишао данашњим правцем поред Ашикове Механе, већ је обилазио с друге стране Екменлука и излазио на данашњи пут одмах више Ашикове Механе.

Постанак села и порекло становништва. – Данашње село Мали Мокри Луг постало је за време првога устанка, а дотле је постојало као Мокри Луг на месту где је данас селиште.

Најстарији су досељеници у овом селу: Стошићи – из Житорађе код Прокупља, славе св. Арханђела. Из истог су места Држаљинци и Бакаловићи, који славе св. Николу. Терзиска породица – досељена пре Кара-Ђорђа, само се не зна откуда. Слави св. Николу. Коцићи (2к) од Прокупља, славе св. Луку. Од Прокупља су дошли и: Јоргаћевићи, славе Св. Николу; Момировићи и др.

28. Велики Мокри Луг (Звездара)

Постанак села и порекло становништва. – Ово је село новијег постанка, као и Мали Мокри Луг… У Великом Мокром Лугу најстарији су: Љубисављевићи – из Топонице, славе св. Арханђела; Ћеваловићи, Маринковићи и Грковићи – од Прокупља из села Житорађе, славе св. Арханђела. Доцније су се доселили: Савчићи – из Међурова (округ нишки), славе св. Николу; Богдановићи – од Битоља, предак им се призетио у селу; и др.

29. Гроцка

Положај. – Варошица Гроцка је на Дунаву с обе стране Грочанске Реке, десне приточице Дунава. Права је варошица под Циганским Брдом, најближа Дунаву и ту је чаршија, а од ње се издваја остали део Гроцке, који има изглед села и у коме су куће без реда растурене. У том делу су: Ћулук, Бугарски Крај, Прњавор и Банатска Мала. Кроз Гроцку води пут (Цариградски Друм) из Београда у Смедерево, а из Гроцке један за село Пударце, а други за село Заклопачу.

Порекло становништва. – Крај Ћулук населили су поглавито исељеници из варошице, који су прелазили на своја имања. Осим њих у том крају има досељеника из Босне, „из прека“, из Македоније (Ташићи), Градишта и др. Бугарску је Малу населио кнез Михајло досељеницима из Видина и Лом-Паланке, одкуда су бегали од Черкеза. Поред њих (8 кућа) у овој мали има досељеника из осталих српских крајева. Лазаревићи из Омољице (Банат), а старина им је из Врчина, откуда су побегли „преко“ за време бежаније (1813 г), па при повратку заостали у Гроцкој. Ћурчићи „из прека“, из Брестовца (пре22 године). Од ове мале одвојене су неколике куће Бошњака. Прњавор, који је до Бугарске Мале, насељен је за време првог устанка. Настарија су породица Томићи (2к), који су дошли из Ресаве (Гложане), а неколико је породица насељено из околине Параћина. Банатска Мала (око 10к), која је изнад Прњавора, насељена је пре 10-15 година и то досељеницима из Брестовца, Омољице и из Панчева.

П.С. Гроцка је 1948 године имала 2.927 становника, а 2011 године имала је 8.441 становника, у томе 393 млађа од 5 година, уз просечну старост од 41,9 година.

30. Велика Моштаница (Чукарица)

Положај. – Село се налази по плећатој коси, која је с леве стране Дољанског Потока. Куће су по површини и благим странама косе, неке су и по самој равни долине. Воде становници пију већином из бунара, који има у селу доста, а и са извора. У селу је познат извор Радичевац (чесма), где је вода некада истурала борове шишарке, а ван села су ови знатнији извори: Велико и Мало Врело, Велики Бунар, Витковица, Точак, Ајдуковац, и др.

Тип. – Ово је село разбијеног шумадијског типа, а у појединим деловима има изглед разбијеног старовлашког типа. Подељено је у 4 мале: Јеретњак, Витковица, Брдо и Поточани. Око кућа су пространи воћњаци, који су са осталим имањем (њивама и др.) ограђени поглавито врљикама и чине, да су куће раздалеко једна од друге, те је и село разбијено. У селу има око 227 кућа, а пре бежаније (1813 год), прича се да је било око 17 кућа. Има и неколико задруга у овоме селу: Благојевића – око 28 душа (4 брата, од којих је најстарији старешина задруге); Митрова – од 22 душе, једна од 26 душа и др.

Име. – Прича се, да је ово село прозвато по некоме спахији, који се звао Моштаница, као онај у Сремчици Лозница. Крај Јеретњак прозват је по јарићима, које су ту становници чували.

Старине. – У атару овога села на два места постоје маџарска гробља. Испод данашњег сеоског гробља има гробова и крстача старога сеоског гробља. На једној је крстачи, највишој (близу 2м), урезана година 1826…У долини Дољанскога Потока постоји место, звано Прњавор, где је, по причању, некада била варош за време Мађара. Данас ту становници ископавају четвртасте цигле и др. На месту Аништу нађен је био сандук мртвачки од олова. У атару овога села, идући ка Мељаку, пола сах далеко од механе постоји селиште. Ту данас наилазе кремене комаде од лонаца, ситне парице и др. Прича се, да је ту био збег, а раније и стално насеље.

Настанак села и порекло становништва. – Прича се, да су једна од најстаријих породица у селу били Василијићи, који се затрли. Од данашњих породица старе су и давно насељене: Јеремијићи (12к) – славе св. Николу; Маркелићи (8) и Јанићијевићи (5) – св. Николу; Радосављевићи – Ђурђиц; Шарчевићи (6) – Ђурђиц; Ристићи (3) – Малу Госпојину; Станошевићи (4) – св. Николу, има их и на Умци; Стевановићи (10) – св. Николу; Живковићи (4) – св. Николу; Јоксимовићи (1) – Ђурђиц; Митровићи (2) – св. Арханђела; Остојићи (1) – св. Стевана; Радовановићи (4) – св. Арханђела; Симић (1) – Ђурђиц; Петровић (2) – св. Јована; Стевановићи (1) – св. Николу. За остале породице зна се, откуда су досељене. Маринковићи (6), од којих су Чолићи (1), Богићевићи (2), Табаковићи (6) и Пакићи (2) – из рудничке нахије; славе св. Николу. Благојевићи (11), а по староме презимену Станојевићи, од којих су Јаковљевићи (9) и Влајковићи (4) – из Груже, откуда су им дошли прадедови; славе св. Јована. Лукићи (5) – од Ужица (Ера Милутин), дошли им дедови, славе св. Луку. Максимовићи (4) – из Маслешева (крагујевачки округ), славе св. Николу, од њих је и Ђурђевић Петар. Миловановићи (2) –славе Митров дан, предак им служио у селу па ту и заостао. Јовановић (6) – славе св. Арханђела, предак им, звани „дошљак“, не зна се откуда се доселио. Ђурђевићи (6) – славе Ђурђед дан, мати им била „Рватуша“. Милојевићи – дошли (давно) од Врања, славе св. Николу. Стевановићи (4) – „Бугари“, од Врања, славе Митров дан; предак им Стеван служио у селу код Ристића, који га и оженили. Мијатовићи (4) – „Арнаутин“, од Приштине; предак им дошао жени у кућу, славе Ђурђиц. Милутиновићи (5) – из Саранова (у лепеничком срезу), славе Ђурђиц. Ђурђевићи (4) – из Баћеваца, славе Ђурђиц. Бошковићи (2) – из Лике, славе св. Николу. Арсеновићи (2) – „из прека“, предак им служио код Шарчевића. Суботићи (2) – из Босне, славе св. Николу. Марковићи (1) – из Босне, славе св. Јована. Јовановић Стеван – из Крчедина („преко“), славе св. Јована. Бранковићи (2) из Свилеуве, славе св. Јована. Петровићи (2) – из Босне, славе св. Стевана. Павловић Радован – „из прека“, св. Николу. Младеновићи (1) – из новоослобођених крајева, славе с. Николу. Станковић Јован – „Цинцарин“ од Охрида, слави св. Арханђела. Павловић Јован (1) – слави св. Пантелија, доселио се међу последњима. Жигић Петар и Ракић – „Рвати“, дошли заједно, из Куле у Лици; славе св. Николу. Милосављевићи – из Лике, славе св. Николу (пре 25 год). Јанковићи (1) из Босне пре 20 год, славе св. Николу. Механџије су из Крушева.

П.С. Велика Моштаница је имала 2.453 становника 1948 године, а имала је 3.490 становника 2011 године, у томе 166 детета до 5 година и просечну старост од 43,1 година.

31. Мала Моштаница

Положај. – Село је поглавито с десне стране Баричке Реке а по плећатим косама, које се с обе стране према реци спуштају. Има кућа и по равни долине, на подножју коса, између којих су доста дубоке и простране долине. Неки су крајеви по плећатим косама, дуж којих води широк сеоски пут. С обе стране пута су куће, увучене у двор. Уз село има и раселица, које су ван осталих кућа доста далеко. У селу има око 70 кућа.

Старине. – Испод данашњег сеоског гробља постојало је маџарско гробље, од којег данас нема трагова. Ту је била и нека стара црква, веле маџарска. Код школе су ископане неке плоче. Стари пут, који је из Београда водио, кроз ово село, и дана се познаје – „џада“ више Липика близу кућа Шарчевића. Долина једног потока – десне приточице Баричке Реке, зове се Селина, али се не прича, да је ту икада било село.

Постанак села и порекло становништва. – Када је ово село засељено не може се сазнати. У селу има доста старих породица – старинаца – за чије се порекло не зна. То су:

Вилиповићи (8), славе св. Мрату;

Николићи, од којих се неки зову Савићи, а раније се звали Недићи (3) – славе св. Арханђела, зову их и Барјактаревићи.

Шарчевићи (13) –св. Стевана;

Димитријевићи (3) – св. Стевана;

Пантић Марко (1) – Михајловић Димитрије (2) – св. Арханђела;

Пантелићи, а по старини Шишаковићи (8) – св. Тому.

Остале су породице досељене.

Дрењани (13) – из Дрена (колубарски срез), славе св. Јована.

Варничићи (9) – из Диваца (ваљевски срез).

Шошићи – (5) – пореклом из Остружнице, славе св. Арханђела.

Веселиновићи (5) – из села Трнова веле близу Делиграда (?); отуда им је дошао отац пре 60-70 година, па се удомио у селу (у кући Вилиповића). Зову их и „Бугарчићи“.

Живан Стевановић (1) – из Рудске, а старином Личанин.

Лазаревићи (1) – из Босне славе св. Игњатија.

Цветковић Раденко (1) – из села Врапче (близу Трна у Бугарској, дошао још као дечко да аргатује, па и заостао у селу као доводац. Славе Митров дан.

Благојевић Живан (1), слави св. Арханђела и Милојевић Филип (1), слави Ђурђев дан – не зна се откуда су досељени, као да су старином из овог села.

У овоме селу нема много новијих досељеника. Главни део становништва чине старинци и старији досељеници. Прича се, да је било новијих досељеника из Босне и из других земаља, па их становници овога села растерали, јер се, веле, нису владали како треба: хватали их у крађи и у др.

П.С. Мала Моштаница је имала 1.085 становника 1948 године, а 1.805 имала је 1.805 становника, у томе 77 млађих од 5 година, уз просечну старост од 43,8 година.

32. Пећани (Чукарица)

Положај. – Ово је село на коси између долине Стојковачког и потока Сибовика. Куће су с обе стране пута, који косом води.

Тип. – Село је разбијеног шумадијског типа. Није подељено у крајеве. У селу има око 35-40 кућа.

Име. – Село је добило име Пећани јамачно по пећини на десној страни Стојковачког Потока, где је поред ње и једна затрпана.

Постанак села и порекло становништва. – Пре данашњег села Пећана постојало је село истога имена још за време Кара-Ђорђа. У ондашњем селу била је скупштина 1 Маја 1805 године. У њему су онда живели досељеници из Левча, Груже и др. Њих због крађе оптуже становници околних села Кара-Ђорђу, који их за то расели. Онда су, веле, из Пећана у Умку дошли преци данашњих породица Радивојевића, Милисављевића и Алимпића. Изгледа, да Кара-Ђорђе све становнике села није раселио, јер има данас у Пећанима старих породица, које су досељене у почетку 19 века. После је кнез Милош понова населио Пећане, јамачно за то, што није било довољно становника. Свакако нису били настањени тако да су образовали село, већ су можда били по збеговима па их је кнез Милош прибрао и друге населио.

Онда је све земљиште било под густом шумом. На свима данашњим потоцима, чије су стране долина биле шумовите, било је млинова, јер је вода била већа, што се и данас познаје.

Најстарије су породице данас у селу пореклом Личани, који су у Пећанима, веле још пре 100 година. Пре но што су се настанили овде, били су у Кораћици. То су Илићи (4) и Гигићи (3) – једна породица, од које је и Аврамовић, славе св. Николу. Гајићи (2) – славе Михољ дан. Кад су се доселиле те породице, прича се, да у Пећанима није било никога. Пореклом су Личани „Рвати“ и ове породице: Симић (1) – славе Враче; Ћувићи (2) – славе Ђурђев дан, дошли на позив свога стрица, који се пре њих населио у Пећане; Живковићи (3) – славе св. Николу (пре 80-90 година); Ранковићи (1) –славе св. Тривуна (из Брестаче); Милосављевић Стеван (1) – славе св. Николу (од Госпића), ковач. Пантићи (4) су из Херцеговине, славе св. Луку. Отуда је пошло неколико њих (браћа). Неки од њих су заостали у Дивцима (подгорски срез), где их зову Ерићи. Од њих су и Ђурићи (1) који славе св. Луку. Стеван Јовановић (1) – из Рудске, уљез, старином из Босне, откуда му се отац доселио у Рудску, слави св. Јована. Радошевић (1) – „Бошњак“, од Бања Луке, откуда му се доселио отац пре 35 година. Урошевићи (1) из Фенека (Срем), дошли пре од прилике 70 година, славе св. Николу. Ваљевци или Ваљевчићи, који се презивају Михајловићи и Живановићи (2) –из Врховина (тамнавски срез), дошли им дедови пре од прилике 80 година, славе св. Јована. Петровићи (2) – „Рудничани“, доселио им се деда, славе Ђурђиц. Алимпијевић (1) – из Јакова (Срем), слави св. Стевана. Пешићи (1) – из Кобиља (Банат), славе Ђурђиц. Мија Протић (1) – из Товариша (Банат), слави св. Јована. Мојсиловић (1) – „из прека“! старином, а овде га довела мајка из Остружнице, пошто се преудала у Пећане, слави св. Арханђела. Петровић Риста, звани „Арнаут“ (1) – из Башиног села (близу Велеса), откуда је још као дечко дошао у печалбу па се и удомио овде, слави Петковачу. Марко Бабић (1) – из Баћеваца, слави Ђурђиц. Арсевић Васа (1) пореклом из Велеса, а овде дошао из Страгара, слави св. Илију.

П.С. Пећани су 1948 године имали 336 становника, а 2011 године 562 становника, у томе 25 деце до 5 година уз просечну старост од 43,2 године.

33. Рудска (Руцка – Чукарица)

Тип. –Ово је село разбијеног типа. Куће су дуж сеоскога пута, који води косом. Пут је широк, куће су негде ближе путу, а већином увучене у двор. Око кућа су омањи воћњаци. У доњем делу села куће су местмице ближе једна другој, а што се иде уз косу све су разређеније, готово разбијене као у селима разбијеног шумадијског типа. У селу има око 45 кућа.

Старине. – На месту Караули постојало је маџарско гробље, од којег данас нема никаквих трагова: сав је камен разнет, нарочито када је озидана оближња црква. На том месту су сада њиве. Испод брда Самара при орању наилазе вериге, саџаке, секирице, циглице и др. Наилазили су и на жрвњеве за млевење жита. Све то као да опомиње поглавито на некадашње збегове. По шуми се пак познају складови некадашњих њива, где је доцније израсла шума. У доњем делу долине потока Степашнице постоји старо село, где је у почетку било данашње село Рудска. Онда је само око тога села било земље за обрађивање, а сва је остала земља била под шумом. Одатле су се становници пре 50 година због болештина, јер је место нездраво, поместили на место где је данас село.

Постанак села и порекло становништва. – Данашње село Рудска постало је за владе кнеза Милоша. На великој савској ади Циганлији према Чукарици постојало је Хрватско Село, чијих је кућа било и поред Саве (код Чукарице). Становници тога села били су пореклом поглавито Личани („Рвати“ због чега је и село прозвато „Рватским“), а пре но што су се настанили, живели су, како веле, у Савамали у Београду, јер је онда Сава-Мала била село, које помиње и Јоаким Вујић (1826). Када је кнез Милош уређивао Савамалу (подигао чаршију и др), пресели их на велику савску аду код Чукарице. Ту село није дуго остало после тога. Кнез Милош присвоји аду и становници су се морали одатле кренути. Дознавши на Умци, да има у близини доста незаузете земље, кнез Милош нареди, те се становници са аде преселе у долину Степашницу на место, које се данас зове старо село, где је најпре било данашње село Рудска. Ту је било онда око 10-15 кућа, кровињара и плетара. Становници, који су тада живели у селу и били досељени са аде, звали су се: Вид, од кога су данас Матешићи (1) – славе Никољ дан (Личани); Андреја Зарић, од кога није остало потомака; Илија Радовић, такође нема потомака; Ђурђе Илић, од кога води порекло Радоица Илић (Личани); Тома Корица, од кога има потомака по женској линији (био пореклом из Немачке); Јова Милинковић, од кога су Милинковићи (5) – славе св. Ђурђа (Личани); Милош Крстић, од кога данас нема потомака (био из Срема); Андрија Радусиновић (Личанин), од кога има потомака по женској линији; Алимпија (старином из Купинова у Срему), од кога су Алимпићи (2); Марко (старином, веле, из Балатуна), од кога су Марковићи (2); Марко Брковић (Личанин), од кога су Брковићи (2), славе св. Јована; Цимешићи или Стевановићи (1, задруга од 20 душа), славе Ђурђев дан (Личани); Симићи (Живко); Мија, од кога нема потомака; Ђурађ Бели, од кога нема потомака.

Остале су се породице доселиле после ових, пошто је било засељено село Рудска. Марковићи (2) – од Бијељине у Босни, откуда им је дошао деда (Марку). Марковићи (6) – из Бољеваца у Срему откуда им се деда доселио; славе св Николу. Васиљевићи – из југозападних крајева данашње Србије (од Чачка или од Ужица) откуда им је дошао предак пре 50 година; најпре је служио у селу, па се потом и удомио, има их 3 к, славе св. Јована. Дамњановићи (2) – из Кнежевца, а старином из Босне, славе св. Ђурђа. Јовановићи (2) – од Бања Луке у Босни, откуда им је дошао предак Ђурађ, који се овде и оженио, славе св. Јована. Николићи (2) – од Ужица (предак им Јован „Ера“), славе св. Тому. Томашевићи (1) – из Шамца (поред Саве у Босни), славе св. Стевана. Антоновић Живан (1 – дошао жени у кућу из Великог Села, а родом из Крчадина („преко“), славе Ђурђев дан. Радовић јован (1) – из Босне, слави св. Јована. Симић Михајло (2) – из Хрвата близу Обреновца. Симић Милош (1) – из Беодре, слави св. Василија. Павловић Милан (1) – из Мале Моштанице, слави св. Тому. Вулетић Ђока – из Бољеваца, дошао пре 10-15 година, слави св. Арханђела.

Сеоска је слава Спасов-дан.

П.С. Руцка је 1948 године имала 340 становника, а 2011 године имала је 316 становника у томе 21 деце до 5 година, уз просечну старост од 42,7 година.

34. Умка (Чукарица)

Име. – Прича се, да се насеље, које је раније постојало на месту даншње Умке, звало Моравци, а да је Умком прозвата по Умчици поред Саве како се зове равница испод механе, где су данас кошеви, а поред друма који води дуж Саве у Београд. То је веле, било због овога. Погинуо у селу Турчин, и становници су морали да плате крвнину. Да би избегли плаћање крвнине, промене име селу, назвавши га Умком, место Моравци. Данас се једно брдашце према Сави зове Морачко Брдо, по некадашњем имену села Моравци; ту се данас копају Јагићи. Име Умка можда је од околних облих главичастих узвишица, која се често виђају око Умке. Једно се зове Оглавак.

Старине. – На Умчици при копању наилазе гробове, кости, цреп (веле са римским натписима) и др. Идући ка Пећанима ближе Сави постоји маџарско гробље, на коме данас нема ништа. На месту званом Кудељаци, постоји Црквина. Близу Саве њиве једне зову се Маџарски Виногради, од којих дана нема ни трага.

Данашње село (главни део у Сибовику) на том месту је од бежаније (1813). До 1813 год село је било ближе Сави и друму, испод данашњег сеоског гробља, а на месту, где је данас село, била је густа шума (бука). За време бежаније (1813 год.) сви су становници побегли „преко“, али се при повратку нису због друга хтели настанити на старом месту, но се склоне у долину потока Сибовика, где су им данас куће. На месту, где је у почетку било село и сада знају, где је чије имање било, а познају се огорелишта и др.

Постанак села и порекло становништва. –Не зна се, када је данашња Умка први пут засељена. У селу има старих породица (старинаца), за чије се порекло не зна као што су: Милутиновићи, сада Пантићи (1к) – славе св. Луку; њих је, веле, и куга била, у селу су – од како је света; Бабићи, сада Тривуновићи (3) – славе св. Николу; Жутобрадићи (4) – св. Николу; Станојловићи (12) – св. Николу; Богдановићи (5) – св. Алимпија. За Станојловиће, који се рачунају да су старинци, прича се, да им је старина (стално место) из Велике Моштанице. Била веле три брата: Станош, Станојло и Манојло. Станош остао у Великој Моштаници и од њега су у том селу Станошевићи (3к), славе св. Николу, Станојло остао на Умци и од њега су Станојловићи, а Манојло отишао у Забрежје.

За остале се породице зна откуда су досељене.

Музикравићи (4к) – из Мораве, откуда им је дошао прадед (човеку од 50 година), када је у селу било 10 кућа. Славе св. Арханђела.

Јагићи (око 11к), а по старом презимену Митровићи –из Баћеваца (посавски срез), славе Ђурђев дан. Поједине издељене породице Јагића зову се: Миловановићи, Живковићи, Станимировићи и др.

Сремчевићи сада Лазаревићи (око 7 кућа) – из Земуна, славе Ђурђев дан.

Милосављевићи и Радивојевићи (8 к.) – из Курилова (сада Грачац у округу чачанском), откуда им дошли дедови за време Кара-Ђорђа, славе Петковачу. За њих (Милосављевиће и Радивојевиће) веле, да су најпре живели у Пећанима, па их отуда расели Кара-Ђорђе и онда се они доселили у Умку. Роксићи (1) – из Левча, дошли за време Кара-Ђорђа, славе Ваведење.

Алимпићи (око 5к) пореклом „из прека“ (из Бежаније или Сурчина), где и сада имају своје родове, а овде су досељени из Пећана, када их је отуда раселио Кара-Ђорђе, славе Ђурђев дан.

Стојковићи (1к) – од Врања из села Моштанице, откуда им је дошао прадед Стојко када је, веле, Кара-Ђорђе пострадао на Дрини, славе св. Николу. Он је заостао као доводац у породицу Пантића.

Николићи (механџије) – из Корче (јужна Албанија), славе св. Николу.

Божићи (3к) од Врања, откуда је дошао Божа пре 70 година, славе св. Николу.

Стојадиновићи (1) – од Ниша (пре 70 година, славе св. Николу.

Ивановићи или Црногорчевићи (2к) – из Црне Горе, откуда им је дошао дед Лазар, славе св. Јована.

Петар Солтировић Шунда (1), слави Трнову Петку и Арсовићи (1) славе св. Илију – механџије, пореклом Цинцари.

Младен Ђаковић – из Кикинде, дошао пре 30 година девојци у кућу, слави св. Јована.

Новак Павловић (1к) – од Бечеја (пре 30 год.), слави св. Николу.

П.С. Умка је 1948 године имала 2.058 становника, а 2011 године имала је 5.272 становника, у томе 228 детета до 5 година, уз просечну старост од 41,9 година.

35. Барајево

Име.  – О постанку имена Барајева постоји оваква прича. Када су први досељеници дошли у овај крај, тражили су место, где ће се настанити, али због оскудице у води ишли су свуда по околини и најпосле се настанили испод једне баре, по којој и село, које они основаше, би прозвато Барајево.

Старине. – Има места, где су ископаванњ римске цигле и гробнице од камене са плочом озго. У селу има и старих црквина. На месту Цераку постоји маџарско гробље. Прича се, да је преко Барајева ишао пут из Београда на Чачак, Јавор, Сјеницу и Призрен. Старим селом зове се место једно под Кременитим Њивама, одакле су становници прешли на данашња места.

Постанак села и порекло становништва. – И за најстарије породице у овоме селу зна се, откуда су досељене.

Јанковићи – од Сјенице.

Бушићи (Пантелићи, Урошевићи) – од Сјенице.

Ташићи, Ивановићи, Дукатовићи – једна породица пореклом од 4 брата: Ентраша, Пентраша, Секуле и Дракула, који су се пре 150 година доселили од Сјенице. Ивановићи и Дукатовићи су од Ентраша, Аврамовићи од Дракуле, а Ташићи од Пентраша; Секула је погинуо не оставивши порода.

Петровићи (старо им презиме Мићићи) – дошли пре 30 год од Сјенице. Прешли на Јавору. Прво су се настанили на месту званом мајданима и становали су у рупама и издубљењима у кречњаку.

Петковићи – пореклом од бега, пребегли из Турске па се покрстили.

Радовићи – од Сјенице.

Бугари – од Лесковца.

Поповићи – од Ваљева.

Јовановићи и Соколовићи – уљези из пиротског округа.

Игњатовићи (2к) из посне пре 40 година.

Јовановићи – из Босне.

Црногорци (4к) – из Црне Горе, а населили се у Кременитим Њивама.

Петровићи (Гајићи) – из Миросаљаца (Драгачево).

Субићи – из Херцеговине.

Марковићи – из Источне Србије.

Николићи – „из прека“, воде порекло од уљеза који је дошао у село пре 40 година.

Јовановићи – с Косова (веле из Дрниловића) „Ере“.

Маринковићи – од Ниша.

Обућине – с Косова.

Станојевићи – из Губеровца.

Пре 15 година доселило се неколико кућа из смедеревских села Биновца, Друговца и Бадљевца. У Багрдану (вароши Барајево) су тројица дућанџије: један из Поцерине, један из Грчке, а један из Херцеговине.

Најпре су становници живели ближе реци, па у Старом Селу под Кременитим Њивама, а одатле су прешли на садашња места, где су три најстарија краја овога села: Сред-село, Караула и Стражарија.

П.С. Барајево је 1948 године имало 3.001 становника, а 2011 године имало је 9.158, у томе 451 дете узраста до 5 година и просечну старост од 42,2 године.

36. Лисовић (Барајево)

Име. – О имену села Лисовића прича се ово: када су први досељеници дошли у ово село, затекли су велику шуму и, како је била јесен, беше попадало силно лишће на земљу: они се зачуде и рекну, како је то „баш лисовито место“, те тако, веле, наста име „Лисовито место“ а од овога доцније поста име Лисовић. Крај Спасовина прозват је по некоме Спасоју, кога је, веле, ту приликом орања ујела змија, те је од уједа и умро.

Старине. – На месту Маџарији, прича се, да је било маџарско гробље. Има остатака калдрме од старога пута, који је водио из Београда, преко Барајева даље на југ. Доскора је у селу постојао и мост, преко којег је водио тај пут.

Постанак села и порекло становништва. – И у овоме селу има неколико породица за чије се порекло не зна. То су: Миловановићи, Ристићи.

За остале породице се зна откуда су досељене:

Мијаиловићи (20к), Пауновићи (12к), Сретеновићи и Минићи – из Шарана (таковски срез).

Тешићи – из рудничког округа;

Савићи – пре 100 година из Приштине.

Бојанићи –из Брезове (моравски срез).

Ненадовићи – из Гараша.

Доцније су се доселили:

Михајиловићи из Осата.

Баричановићи – из Барича (посавина).

Васићи и Вујановићи – из Босне.

Јанковићи – из ужичког округа.

Вукосављевићи – из Бијела Поља.

Станковићи – из Ћустендила.

Величковићи – из Врпчева (?)

Радосављевићи – из Крајковца у Топлици.

Иванковићи – из Качера.

Ђорђевићи – из Заграђе (качерски срез).

Станисављевићи – из Бершића (таковски срез).

Кованџићи – из рудничког округа.

Нешићи – из рудничког округа.

Мијаиловићи – из Врела код Горњег Милановца.

Алексићи – из Усорца у Босни.

Богдановићи – из Трнаве (руднички округ).

Станковићи – из округа ваљевског.

Јевтићи и Томићи – из ужичког округа.

И др.

П.С. Лисовић је имао 1.135 становника 1948 године, а 1.054 становника приликом пописа 2011 године, у томе 48 детета од 5 година и просечну старост од 44,4 године.

37. Баћевац (Барајево)

Име. – Прича се, да је село тако прозвала, Баћевцем, Проклета Јерина.

Старине. – У овоме селу постоји селиште, и веле, да је ту био турски хан, поред којег је водио пут Београд-Барајево. Ту ископавају римске цигле и камење са римским натписима.

Постанак села и порекло становништва. – Најстарије породице у селу су и не зна се откуда су досељене:

Шиндрије (Влајковићи), Ћурчићи и Јанковићи.

За остале породице се зна порекло.

Михајловићи се зову и Маџаревићи. Веле, да су у селу били Маџари, па када су дошли Срби, један од њих остане и од њега заоста породица Маџаревићи, која доцније изумре. На њено имање дођу Михајловићи, који по томе што су били на имању Маџаревића, прозову Маџаревићи.

Гајићи – из Старе Србије, дошли пре 120 година, славе св. Тому.

Јанковићи – (Топаловићи, Сарићи) – дошли из Старе Србије, славе св. Тригуна (12к).

Маслари – из Сјенице.

Докторовићи (Мојсиловићи) – из Сјенице, славе св. Арханђела Михајла (10к).

Готовчевићи (Љубинковићи, Ивановићи) – из Старе Србије, славе Ђурђев дан.

Димитријевићи – из Баваништа (Банат) пре 80 година, славе Митров дан.

Филиповићи – из Кара-Влашке, звали их Кара-Власима, славе св. Николу (2к).

Бугарчићи или Благојевићи – из Жаркова, дошли на земљу неког „Бугарина“, славе св. Николу.

Маринковићи – из Црне Горе, од Пипера, звали их „Струкарима“, јер су носили струке, славе св. Јована.

Митровићи – из Бајевца (ваљевски округ).

Милановићи – из Хрватске, дошли пре 60 година, славе св. Арханђела.

Алексићи – из Старе Србије, славе св. Луку.

Петровићи (Синђићи) – из Босне, дошли на имање Виторовића, славе св. Јована (5к), и др.

П.С. Баћевац је имао 528 становника 1834. године, 1.067 становника 1948. године, а 2011. године имао је 1.942 становника, у томе 92 до 5 година старости, уз просечну старост од 44,9 година.

38. Дражевац (Обреновац)

Старине. – У селу има три гробља. Код једног је црквина. У Веверичћа крају било је једно маџарско гробље.

Постанак села и порекло становништва. – Село је било најпре у Староме Дражевцу, па се због Турака становници иселили на данашње место. За време Кара-Ђорђа у селу је било по причању око 15 кућа. 1837 год у крају Ивојевцу било је 4 куће.

Најстарија је породица у селу Вићентијевићи. Они су били у Бељани, па у Борку, Шиљеговцу и одатле прешли у Дражевац. За њима по старини долазе Ђурђевићи и Бојићи – дошли из Босне. Марковићи – из Јадра. Лазаревићи – из Босне, славе св Јована. Јовановићи (Кучани) – из Кучева, веле, у колубарском срезу. (?)  Алексићи из Бајевца (подгорски срез). Живковићи – из Босне, славе св. Арханђела. Спасојевићи – из Босне. Лукићи – из Босне. Стублиновићи – из Трњака дошли у Стублину, а одатле пре 100 година у Дражевац, славе Лазар-дан, с њима су иста породица Цветковићи, Крсмановићи. Тодоровићи – из Босне, дошли пре 80 година, славе Лазар-дан. Павловићи – из Гукоша (руднички округ), славе Ђурђев-дан; од те породице су и Радојковићи, николићи. Глишићи: њих је населио Кнез Мило, који је у Дражевцу имао забран. Станковићи  – из М. Моштанице; Павловићи – из Остружнице, славе Ђурђиц; Швабићи – из „Немачке“. Бошњаковићи – из Трле у Босни, дошли пре 70 година; Игњатовићи – из Уроваца (ваљевска посавина); Арсеновићи, Николићи, Ристићи и Слинићи – иста су породица, не зна се, откуда су, као ни Пероњци или Милићи славе св. Јована; и др.

П.С. Дражевац је имао 251 становника 1834 године, 1873 становника 1948 године и 1.442 становника 2011 године, у томе 50 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,8 година.

39. Парцани (Сопот)

Старине. – На Влашком Брду постоји сватовско гробље, где су се, веле, срели и потукли двоји сватови. У Бостаништу постоји гробље са великим положеним плочама, зову га маџарско гробље.

Постанак села и порекло становништва. – Ово је село најпре било на Трешњама, где су биле куће и становника Рипња и Поповића. Одатле су становници овога села за време бежаније (1813) бегали „преко“ и враћајући се отуда, настанили су се на месту, где је данас село Парцани. Када је село било на Трешњама, имало је 7 кућа, у којима су живеле породице: Живановићи, Мезули, Буковчани, Мирковићи, Клинчевићи и Гагићи. За прве три породице не зна се одакле су досељене. За Мирковиће и Клинчевиће прича се, да су „од некуд из Левча“, а Гагићи су најпре били у Болечу, па одатле дошли на Трешњу и по томе прешли у Парцане. Доцније су се доселили Драгачевци или Јовановићи, Радосављевићи – из Горачића; Мијатовићи или Радоичићи – из Драгачева, настанили се у крају Лесковцу; Бајићи из Вртишта (нишки срез), иста су породица са њима и Томићи; Брђани – из Белчића (?), око 10к; Пантићи из Орашја око 7к; Црњаковићи – отац „доводак“ из Стојника; и др.

П.С. Парцани су имали 283 становника 1834 године, 1.271 становника 1948 године, и 619 становника 2011 године, у томе 36 млађих од 5 година уз просечну старост од 44,4 године.

40. Мала Иванча (Сопот)

Старине. – Село је најпре било у Пустој Иванчи, па је доцније помештено на данашње место. На месту Орашју прича се, да је била нека стара црква.

Постанак села и порекло становништва. – Старе породице у селу, за чије се порекло не зна, јесу: Бабићи, Јагодићи и Савићи.

Досељеници су: Божанићи – из Каменице (крагујевачке); Јеленићи. Кораћичани – из Кораћице; Жмурићи – са Косова из Добриња, дошао им праде Мирко, те су се звали Мирковићи; то је највећа породица у селу (око 50 кућа); Црногорци (6К) – дошли пре 30 година; и Ђекићи су Црногорци; Пузовићи – дошли од Пријепоља, из Милешева; Петровићи – из Босне; Стојковићи – из околине Софије; Богићевићи – из Малог Пожаревца; Зрзуле – из Драгачева, славе Ђурђев дан; Јерићи – из села Лисица у Драгачеву, славе св. Јована; Јекићи – од Буковика; Срећковићи – из Бугарске, славе св. Арханђела. Једна је породица досељена са Косова, из с. Милановца близу Гилана, а једна из околине Врања. – Најстарији је крај села око механе.

П.С. Мала Иванча је имала 236 становника 1834 године, 1.998 становника 1948 године и 1.769 становника 2011 године, у томе 81 до 5 година старости уз просечну старост од 44,3 године.

41. Мали Пожаревац

Тип. – Село је збијеног типа, има ове крајеве: Караулу – источни крај; Реку – око потока Реке; Равни Гај – јужно по билу; Раљу – поред Раље и Старо Селиште – западни крај. Растојање измешу крајева није никакво или управо толико, колико чини окућница крајњих кућа; куће су нешто збијеније око механа, у Караули и у Реци. Постоји једна главна улица, која иде средином села, упоредо са Раљом, а остале се одвајају од ње десно и лево. У крају Караули живе: Гајићи (15к), Савковићи (10к), Марковићи (6к); у Реци: Симићи (10к), Петровићи (5к); у Селишту: Грујићи (8к), Петровићи (10к), Новаковићи (4), Станковићи (3); у Раљи: Савковићи (10к); у Равком Гају: Савковићи (10к), Павловићи (7к), Ђорђевићи (4) и још неколико кућа инокосних. Задруга је врло мало. Највећа је задруга од 20 душа. Жеља свакога, да се после деобе настани у близини својих, узрок је, што су куће тако близу по овоме, доста неравноме земљишту.

Име. – О постанку имена села Малог Пожаревца прича се ово: У старо доба од Раље за четврт сахата постојало је мађарско село Престолиште, које је за време бојева са Турцима попаљено и остало пусто, док се нису почели досељавати Срби на десну страну долине Раље. Тада је ту био пожар, због чега и место би прозвато Пожаревцем, а доцније Малим за ралику од Великог.

Старине. – На северој страни од села постоји селиште. Ту су становали становници, који су побегли, када су Турци попалили Кокорин. Али како су ту често умирали и како су има врачаре казале, да је то отуда, што им је гробље, које се зове шокачко, на источној страни, а требало би да је на западној, то се они помакну ближе Раљи, где се и данас село налази. На гробљу шокачком има трагова од гробова. На месту где је било мађарско село Престолиште и које сељаци зову Столице, налазе се цигле.

Постанак села и порекло становништва. – Најпре су се доселили Симићи из Црне Горе. Пошли су да траже плодну земљу и кад су дошли у Кокорин (пола сата западно од данашњег села) запева им петао и они се ту населе. После њих су дошли Петровићи – из Белог Потока у Херцеговини. Било их је много. Не зна се зашто су отуда побегли. И др. Симићи, Гајићи, Марковићи, Грујићи, Петровићи, Новаковићи славе св. Николу. Савковићи, Станковићи, Павловићи и Ђорђевићи – св Јована. Петровићи – св Луку.

Најстарији је крај Селиште, па Река, Равни Гај и др. За време Турака ово је село било спахилук Јајића из Београда. Постоји предање, да је из овога села на Косово отишло 70 копљаника.

П.С. Мали Пожаревац је имао 345 становника 1834 године, 1.295 становника 1948 године и 1.391 становника 2011 године, у томе 55 млађих од 5 година, уз просечну старост од 43,6 година.

42. Сенаја (Младеновац)

Положај. – Ово је село на потоку Богазу, притоци Раље, а по подножју венца Суварја, који се пружа упоредо са Богазом. На јужној се страни села издиже Осовље, од кога се један онижи огранак спушта доста стрмо над самим селом. Куће на том огранку чине засебан – Цигански Крај.

Поток Богаз при надоласку засипа по мало, али не наноси штете кућама…

Земља, паша и шума. – Земља је за обрађивање око села, на источној и северној страни удаљена до четврт сата. Обично се сеје кукуруз, пшеница, јечам, ређе овас.

По Суварју и Осовљу има испаша, које су у близини села. Шуме има местимице и то врло мало. Обично је цер, граница, лужник и др. По Суварју и Осовљу има и шумарица – изданака од исечене шуме. Земља је осредње плодноси. Једној породици да умерено живи треба 6-8 ланаца земље, бар два вола и нешто друге стоке.

Тип. – Куће су у Сенаји много збијеније но у околним селима. Село се дели на два краја: Ђурков – северни и Крупежки – јужни. Осим њих постоји и Цигански Крај. Растојање је између крајева незнатно, раздваја их поток Богаз. Куће су растављене окућницама, које су у опште врло мале, те је и растојање између кућа мало. Само има у Суварју неколико кућа које су више удаљене од осталих. Куће су без реда распоређене поред потока Богаза. Свака група кућа, која је деобом задруга постала, зове се по презимену породице, која се ту намножила. Неколике куће на Суварју од скоро су – постале деобом задруга, чији су одељени задругари прешли тамо. Становници Ђуркова Краја зову се: Ђурковићи (5к), Поповићи (3?к), Ђорђевићи (6), Јовановићи (2), Јоксићи (5к), Марковићи? (2к); Крушешког Краја: Крупежи (19к), Станковићи (4), Ђорђевићи (1к), Павловићи (1); а Циганског Краја: Бошњаковићи (5к), Дубонци (5к), Дунићи (6), Јовановићи (4к), Ђорђевићи (4), Васиљевићи (3к). Куће су збијеније свакако за то што је село са три стране притешњено брдима, те није било простора остављати велике окућнице или се где даље насељавати.

Име. – Сенаја је прозвата по сену, које је за време Турака из долине Богаза денуто на место близу којег је данас село…

Старине. – Прича се, да је у Крушику било маџарско гробље, а свакако и село, где сада изоравају цигле.

П.С. Сенаја је имала 89 становника 1834 године, 718 становника 1948 години и 405 становника 2011 године, у томе 22 до 5 година уз просечну старост од 43,5 године.

43. Дубона (Младеновац)

Тип. – Село се дели на Горње и Доње, а између њих је Глишићки Крај. Има 2-3 куће Голубовића, далеко од крајних сеоских кућа 100-150 м. Горње је село од Доњег удаљрно за пола сах. Куће су у оба села близу. Задруга има и данас, али мањих. Највећа је задруга од 20-25 душа—

Старине. – Западно од села на крајњим падинама косе Варовница постоји селиште. Близу њега су била два маџарска гробља, са којих је камење однето за манастир Рајинац у срезу гочанском. У доњем селу (у дворишту Маринка Арсинога) прича се, да је била црква, али се не зна чија. Северозападно од Слатине јесте место Камење, где има рупа, за које неки велие, да су ту били подруми, а по причању неких дућани. Ниже је место Пазариште, за које мисле, да је ту било село или варош. На месту званом Стручице, северно од горњег села, наилазили су неки златан новац, а и данас има по томе месту комађа од цигле и црепа. На северној страни од Слатине постоји место Ћелије, где је по причању био неки манастир. На јужној страни Слатине познаје се неки шанац, који је био два хвата широк и дубок. Неки веле, да је то био пут, а једноме старцу (Маринку) причали су стари, како су ту „синорали џидови земљу“. По слатини познаје се још један пут од „камења“.

Постанак села и порекло становништва. – Према причању старијих људи постанак села пада у време после Кочине Крајине. За време бежаније (1813), када је село било попаљено, у Дубони је било можда 9-11 кућа. Први су досељени Бјелушани (на 30 кућа), јамачно из села Бјелуша у ужичкоме округу. Од њих су: Симићи, Прокићи, Ивковићи, Разуменкићи, Машићи и Маричевићи. Доцније је дошао старац Јанко из Забојнице у крагујевачком округу и од њега су Петронићи, Павловићи, Јовановићи и Илићи; има их преко 20 кућа. Јанков син Петроније ожени се по други пут неком удовицом из Липа (срез смедеревски) и она доведе два пасторка: Аврама и Дамњана. Од Аврама су Аврамовићи (8 кућа), а од Дамњана је једна задружна кућа. Онда се доселио Глиша из Љуљака (крагујевачки округ). Од њега су Глишићи (4к). За Јанка и Глишу кажу, да су привремено живели у Забојници и у Љуљацима, а да су дошли од некуда с југа. За Јанка веле, да је дошао из „Оташе“, те су зато његове потомке до скоро звали „Оташевићи“. Неки старац Милија није имао деце, те посини неког из Влашке. Од тога његова посинка су три задружне куће Петровића у доњем селу. Доцније када је Хајдук Вељко закрајинио у Црној Реци, доселио је овма и своје рођаке, од којих се се неки вратили, када се тамо умирало, а остали су: жена му Марија „Чарапара“ и од њена сина Раке су две куће Хајдук Вељковића, даље два тетка Вељкова Радивоје и Радован, синова Радојко, стриц Ранђел и зет Стојан, звани „Лавара“. Од њих има на 30 кућа. Блажићи (10-12 к) дошли су из северозападне Старе Србије (из „Арнаутлука“). Доцније су дошли: Павле, звани Шушка из села Чокота код Ниша и Михаило опет отуда од Ниша; служили су овде и оженили се. Од првога су Павловићи – Шушкићи (5 кућа), од другога Костићи (4к). Један од Симића – Јован – оженио се по други пут удовицом из Јагњила (срез јасенички), која му је довела два пасторка: Новака и Радивоја. Од првога су Новаковићи (2), а од другога Радивојевићи (1к). Пре 40 година дошли су из новоослобођених крајева два брата и два им сестрића. Од њих су три куће. У новије време још неки из тих крајева дошли као слуге и сад их има 5-6 кућа.

До пре 50 година није било горњег села. Онда се прво исели Аврам, па старац Маринко (и сада у животу) и још 2-3 куће. За њима су и други излазили тако да данас у горњој Дубони има близу 100 кућа, а у доњој 60. Исељавали су се због незгодна положаја, због тескобе и тешкоћа, које имају и данас приликом довоза и извоза.

Сеоска је слава – заветина – на Спасов дан, а преслава Мали Спасов дан (четвртак пред Свету Тројицу) и то једне године доње село слави славу, а горње преславу, а друге обрнуто, али и у једном и у другом сви сељани учествују.

П.С. Дубона је имала 274 становника 1834 године, 1.916 становника 1948 године, а 2011 године имала је 1.009 становника у томе 40 мађих од 5 година уз просечну старост од 44,3 године.

44. Михајловац (Смедерево)

Положај. – Село је на једној коси благога нагиба. Куће су на земљи црници. Вода се у селу пије из бунара (дубоки 15-30 м), који лети често пресуше, те се народ и стока доста злопате. Око села нема никакве шуме. Од скоро су сељаци почели садити багрем, али понајвише као ограду око њива.

Тип. –Село је подељено на ове мале: Ерску, Бугар-Малу, Лукићевску, Ракића, Живића, Стевановића, Кондића, Карлића Малу и др. Мале су једна уз другу. Куће су збијене, те око њих су врло мали дворови. Поређане су без икаква реда. Само су дуж друма, који води из Смедерева у Паланку, куће поређане тако, да личе на шор. Ту има неколико дућана, механа, школа и црква. Већи део становника једне мале презива се једним презименом и слави исту славу. Овом селу припада заселак Добри До, који има свога кмета.

Име. – Прича се, да је најстарије име овога села Таринац, а потом је било прозвато Коњска. О постанку имена Коњска прича се ово: Једном, када су овуда пролазили царски коњи и камиле из Цариграда, наиђу на речицу, која је близу овога села (притока Језавина), али се у њој коњи подаве, а камиле испливају. Због тога веле, цар нареди, да се речица прозове Коњском, а по њој и село би прозвато Коњска. Доцније је (1859 год) прозвато данашњим именом Михајловац.

Старине. – У околини овога села има неколико селишта. Најстарије је, веле Доброница, на југу од села. Ту су сада сеоске њиве и утрина и на простору од 3 сах налазе стари остаци: комади од цигаља, старих лонаца, црепуља, кућни темељи, ситни сребрни и бакарни новци и др.  Како је нестало тог насеља не зна се. Једно место на североисточној страни Добронице зове се Варошево. Селиште Јаблоновац је на ј.з од села. И ту се налазе комади од цигаља, лонаца, ситан новац и др. Како је нестало тога насеља не зна се. Било је близу друма, те су га Турци често нападали и пљачкали. Зна се, да су се Недељковићи са тога места доселили, а прича се, да је Станоје Главаш долазио у Јаблоновац и узимао од сељака стоку, али се не зна, да ли је тада Јаблоновац било село или не. Кућиште је на и од Михајловца. И ту има истих остатака старина као и на претходним селиштима. Не зна се, како се то насеље звало и како га је нестало. Помињу се неке породице, да су се одатле доселиле у Михајловац.

Изгледа, да су сва та насеља расељена због турских зулума.

Постанак села и порекло становништва. – Најстарија су породица у селу Недељковићи (3к). Прича се да су се доселили са Јаблоновца, који је (селиште) сат и по на ј.з. од Михајловца. Славе Врачеве. За њима по старини долазе Лукићи, Ракићи, Стевановићи, Тарићи, Кондићи и др. Лукићи (велика породица, од којих су Ђорђевићи (Црњаци), доселили се са данашњег места Кућишта, које је на сат и по источно од Михајловца. Славе св. Стевана. И за Ракиће се прича да су дошли са Кућишта. Славе Ђурђев дан. Стевановићи (доста велика породица, воде порекло од неког Стевана из Матејевца код Ниша. Он је у матејевцу убио Турчина, па погао овамо и окућио се). Славе св. Николу.

Тарићи и Кондићи старином су из Старе Србије. Славе св. Арханђела. Витићи су из Врбовца (смедеревски срез). Јеремићи (доста велика породица) – воде порекло од неког Цинцарина који се окућио у овоме селу; славе Ђурђиц. Крај, у коме су Васићи, зове се Ерска Мала. Прича се, да је Васо Книћанин са неким Сретеном из рудничког округа дочекивао и убијао Турке на Цариградском Друму код места Тургајевца (северозападно од Михајловца). Али по наредби кнеза Милоша они буду приморани да се настане у Коњској. Од Васе постадоше Васићи, који славе св. Арханђела, а од Сретена Сретеновићи, који славе Спасов дан. Живићи и Нешићи чине Бугар-Махалу, доселили се из Старе Србије, славе св. Јована. Нешовићи су из округа крагујевачког, славе св. Николу. Преци Петра Радовановића, Брдардца допли су из Тамника (округ руднички). Остале породице воде порекло или од појединаца, који су сами заснивали своју кућу, или су заостали у селу као доводци. У новије доба има доста досељеника из српских земаља преко Саве и Дунава.

П.С. Михајловац је 1948 године имао 3.795 становника, а 2011 године 2.656 становника у томе 113 млађих од 5 година уз просечну старост од 43,3 године.

45. Шепшин (Младеновац)

Положај. – Село је са три стране опкољено брдима, изузев према с., куда тече Шепшиница. Куће су поред потока и по косама с леве и с десне стране потока, нарочито с десне стране, где је блажи нагиб; има их на глинуши и пескуши. У селу има бунара и извора, већином запуштених.

Тип. – Село се дели на ове крајеве: Језеро, Бугарски Крај, Јаношевски, Вуковски, Кекићски Крај. Крајеви су раздалеко 300 до 400 м, а средње растојање између кућа 50-60 м. У једноме крају има највише 28 к. (у Вуковском), а најмање 11 (у Кекићском.

Име. – Прича се само, да је село прозвато по потоку Шепшиници.

Постанак села и порекло становништва. – Најстарије породице у овоме селу јесу Крњићи

П.С. Шепшин је 1834 године имао 211 становника, 1948 године 1.214, да би 2011 године имао 736, у томе 20 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,4 година.

Српски етнографски зборник, књига пета, Насеља српских земаља, књига друга (1903), Риста Т. Николић „Околина Београда“, 901-1104.