Naseljavanje Crnogoraca u Srbiju: Petrovo Selo (Kladovo)

Петрово Село је за 93,5% смањило број становника од 1948 до 2011 године и спада у насеља са највећим релативним падом у овом периоду. Оно је интересантно јер је засновано средином 19-ог века као потпуно ново насеље (мало је нових насеља у Србији насталих након 1815 године), искључиво од Црногораца у етнички потпуно другачијем окружењу. У Западној Србији већина становника води порекло из Црне Горе (и Херцеговине), али је оно досељавано кроз деценије и векове, а овде се ради о изолованом случају, како у времену , тако и у простору. На жалост, ускоро ће и ово село, попут стотина у Србији, остати пусто.

Прилажемо два цитата, ради успомене…

П.С. Петрово Село је имало 382 становника у 1867, 579 у 1884, 1.222 у 1948, 129 у 2002, и 79 становника у 2011 години, у томе по троје у узрасту до 5 и од 5 до 10 година, уз просечну старост од 54,2 година.

„Petrovo selo kao jedno od žarišta kolonizacionih i migracionih procesa u Istočnoj Srbiji u drugoj polovini 19-og veka“ Dr Vidosava Stojančević „Etno istorijski procesi u istočnoj Srbiji u 19 veku“, Negotin 2003.

За некадашње српске и влашке породице досељене у Петрово Село из околине може се констатовати да су се временом међусобним брачним везама и заједничким животом асимиловале и умножиле, настављајући даље да живе у Петровом Селу као влашке породице, односно као повлашене српске досељеничке породице. Број њихових домова у Петровом Селу се знатно повећао; од некадашње 4 влашке породице из 1884 године настало је већ 1920-их година 14 домова, а 1958 године, 66 домова. Од некадашњих досељених српских породица из неготинске околине остала је као наповлашена само породица Војиновић, досељена из Плавне, док су остале већ у то време затечене као влашке; на пример, Гицоњи, досељени из Плавне, Лилоњи, пореклом из Клокочевца, којих није било у наведеном попису из 1884 године; затим Калиновићи, досељени из Плавне, за које се може претпоставити да потичу од некадашње породице досељене из Плавне; записане под именом старешине домаћинства Новака Табаковића, чија се жена, у попису, звала Калина, по којој је породица вероватно касније добила име; породица Јанковић је двадесетих година 20-ог века вероватно повлашена и уписана под именом Јанкулета, чије је порекло из Малајнице, или је то можда повлашена српска породица досељена из Плавне, која је у попису из 1884г уписана као домаћинство Николе Јанковића, а можда и породица Јанка Петровића, који су вероватно из једне породице, у којима се запаже да су лична имена старешина домаћинстава српска, док њихови синови већ носе  влашка имена. У сваком случају ови подаци дају повода да се претпостави да је у првој фази оснивања Петровог Села запажен активан однос етничке симбиозе између малобројног локалног српског и бројнијег влашког елемента, док се истовремено запажа да тада није био у току јачи процес ове врсте између досељеничког црногорско – херцеговачког  и локалног влашког етничког елемента.

Супротно отпору који су пружали црногорско –херцеговачки досељеници у погледу етничког асимиловања и стапања са локалним становиштвом, они су се веома брзо прилагођавали условима тла и привредно-економским приликама у новом крају, мада уз знатне жртве и тешкоће. Овај процес прилагођавања динарских досељеника у Петровом Селу развијао се у две фазе: у првој, спорије и теже, углавном у првим деценијама по њиховом досељавању; и у другој, брже и лакше, од последње деценије 19-ог века до првих деценија 20-ог века. О овоме налазимо значајна запажања и закључке код Јована Цвијића, који је на основу архивских извора и непосредног посматрања на терену донео сликовите и верне приказе положаја и стања црногорско – херцеговачких досељеника у првим деценијама по њиховом досељавању, и у каснијим годинама њиховог живота и развитка у Петровом Селу. О томе на једном месту Јован Цвијић наводи следеће архивске изворе који се односе на прву фазу досељавања Црногораца и Херцеговаца у Петрово Село: „Опште је расположење свих попечитељстава, Државног Совјета и књаза да их приме и олакшају им насељавање и живот. Давано је сваком по цванцик дневно на издржавање и по дукат од главе на пут од Београда у унутрашњост, даље 1000 гроша за пар волова, 300 гроша за кућу и још нешто за најпотребније алатке. За три године од досељавања ослобођени су од порезе. Неким од Црногораца су дате плодне земље у дунавском Кључу, али их они остављају јер се не могу навићи на земљорадњу. Једнима волови полипшу јер не умеју да их негују, други их продају те купе козе и овце. Неће да живе у дунавском Кључу код Кладова, траже планинско земљиште јер су они, веле, сточари. Премештају их са новим досељеницима у Петрово Село на Мирочу, нарочито 1854 године. И овде им иде рђаво јер се уз сточарство треба бавити и земљорадњом, а они и после 15 година, 1869 не могу да плате порез и опрашта им се… У лености живе и земљорадничке радове не предузимају, отечество наше не може у њима добити земљоделце…“ У једном другом акту који шаље окружије крајинско 1866 године, који Цвијић наводи, каже се: „Црногорци, који и онако тешко могу да се одвикну својих брђанских погледа на свет и на ствари, лишени куће и кућишта, могу правити разне неприлике власти и народу. Осим тога, с једне стране ратоборни и нимало газдински дух, у коме су ови Црногорци не својом кривицом, већ судбином народа српског одрасли, а с друге стране дивљина предела у коме данас живе, удаљеност Петровог Села од већих друмова и вароши… с највишег државног гледишта, не може бити у општем интересу државном да се ради наплате порезе разоравају читаве општине…“

Пролазећи после дужег времена, на својим истраживачким екскурзијама по Источној Србији, Јован Цвијић је поново прошао кроз Петрово Село и запазио у њему велике промене, приказавши их у сликовитом опису, наводећи пре свега, да су се црногорски досељеници већ били навикли на земљорадњу, и постали највредније земљорадничко становништво тога краја: „Око њих је поглавито влашко становништво. Толико се осећају, да Власи показујући на овај крај, зову га Црна Гора. То су пре Катуњана биле пусте и скоро непроходне шуме, које су они искрчили и учинили културном дивљу природу. Сада је то један од најлепших и најимућнијих крајева Србије. На све стране се виде велике њиве и ливаде, нарочито око салаша, а између њих упитомљене шуме. На свакој плећатој коси угледају се лепе куће и зграде досељених Катуњана, окружене пространим имањима, те кадшто изгледају као властелински двори. Готово су сви доброга стања, а има их врло имућних…“

Negotinska Krajina i Ključ, Kosta Jovanović, Naselja i poreklo stanovništva knjiga 29, 1940 god. Reprint Službeni Glasnik i SANU

 

Ово је планинско село на површи Мироча, високој преко 400м. Већина је кућа на плећатим и заравњеним косама и брдима, а много мање на присојним странама коса, где су раније биле и остале куће, кад је село било збијеног типа.

Зиратна земља је у крчевинама око кућа, али је много више земље под ливадом и шумом, те се становништво скоро претежно занима сточарством…

„Село“ је збијеног типа, али има празних „плацева“, одакле су куће измештене на „торине“ (торови). Постоје три упоредна широка „сокака“, од којих се средњи зове Велики Сокак, у коме има око 20 кућа разних родова, где су школа, судница и механе; на истоку је Мали Сокак, у коме има много мање кућа, а на западу је Цуцки или Влашки Сокак са неколико кућа. Остале су куће у крајевима, „на торинама“, који су различите даљине од „села“ и у њима су куће размакнуте сто и више метаре, те су и крајеви разбијеног типа. Највећи крај има до 15, а најмање само 2-3 куће и у њима је један или више родова. Најближи су крајеви „селу“: Косовица на истоку, Казан на југу и Ново Село на југозападу. Остали су крајеви: Циганлија и Бачија на северу; Чесма, Велики Брег, Ђуков Брег и Велика Главица на истоку; Добра Вода, Ђокова Градина и Пољане на југу; Јованове Торине и за Великог Главицом на југозападу и Планиница, Попов Брег, Кукавичина Чесма, Ракитова Бара и Горунов Кључ на западу. Крајеви су везани обичним сеоским путевима, а од „села“ нешто бољи путеви воде за Кладово и Текију. Испитано је 48 родова са 148 кућа. – Гробље је на Утрини југоисточно од „села“.

Приликом оснивања село се звало Ново Село, али је убрзо названо Петрово Село. Крајем 19-ог века је указом названо Краљевац, али је ускоро опет прозвано Петрово Село.

Осим места Рударска Чука и Немачки Понор и два „тучана казана“, који су ископани у хатару, нема других трагова који би указивали на прошлост садашњег села. Петрово Село је 1866г имало 95, а 1924г 165 кућа.

О оснивању Петровог Села 1852г има бележака у Државној архиви, а у селу и околини се зна да је основано у половини 19-ог века. Његови оснивачи су били дедови и оцевитридесет данашњих родова, који су из економских узрока дошли из разних места Црне Горе. После кратког временапо доласку у Србију државна је власт одобрила да се настане у овај, тада шумовит и ненасељен, крај, где су, веле, живели само медведи, вукови, дивље свиње, јелени, срне и кошуте. Угледајући се на околна насеља збијеног типа, државна је власт наредила да се село заснује на данашњем месту „села“, где су просечени прави и широки „сокаци“, а између њих земљиште издељено у „плацеве“, на којима су од исечене горе саграђене куће и друге зграде. Да би земља за обрађивање, ливаде и шуме биле издвојене од села, око села је била подигнута „царина“ (ограда), у којој је сваки становник имао свој део и морао га држати у исправном стању. Овако није дуго остало и нарочито се то изменило од времена доласка нових насељеника око 1860г који су се настањивали у хатару. На нове досељенике су се убрзо угледали и оснивачи села. Оснивачима села су тамо у почетку биле „торине“ (торови, салаши), а доцније су подигли сталне куће, које су често грађене од грађе порушених кућа у „селу“, на чијим су местима све више остајали празни „плацеви“. Данас у „селу“ има знатно мање кућа него што их има „на таринама“.

Од оснивача Петровог Села најмногобројнији су следећи родови:

Марковљани (Думалићи, Перовићи, Спасојевићи и други, 28к, Арханђеловдан): доселили се из Марковине у Црној Гори.

Ломпари (Ђуришићи, Живковићи, Мартиновићи, Савићи, Богдановићи и Ђоковићи (10к, Ђурђевдан) су из Ломпара у Црној Гори.

Пипери (Милетићи 2к, Арханђеловдан) од племена Пипера.

Цетињани (Иванишевић и Петрашевић, 2к, Ђурђевдан) су са Цетиња.

Брђани (Паковићи, 3к, Св. Параскева): из околине Данилова града.

Брђани други (Пејовићи, 2к, Св. Параскева) су из Винића у Бјелопавловићима.

Велестовци (3к, Св. Арханђео) су из Катунске Нахије.

Радонићи (1к, Никољдан) и Пејановићи (2к, Никољдан) су из Добрског Села у Ријечкој Нахији.

Богдановићи (2к, Никољдан) су из Његуша.

Перашићи (Матевићи, 2к, Мала Госпођа) су из Косијера.

Деље (Вуковићи, 2к Никољдан) су од Цериња.

Ђуровићи и Вуковићи (2к, Никољдан) су Цетињани.

Поповићи (4к, Ђурђевдан) су из села Ераковића од Његуша.

Радовићи (2к, Никољдан) су од Његуша.

Мартиновићи (2к, Мала Госпођа) су из Бајица.

Батричевићи (Јанковићи 3к, Ђурђевдан) из Вељег Краја од Његуша.

Кривокапићи и Стевановићи (један род 3к, Јовањдан) и Банићевићи (3к, Јовањдан) су из Цуца.

Оташевићи (3к, Ђурђевдан) и Вуковићи (2к, Ђурђевдан) су од Цуца.

Вуковићи други (2к, Јовањдан) су из Бјелица.

Тодоровићи и Илићи (3к, Св. Врачи) су из Кокота у Љештанској Нахији.

Бјелоши (Миловићи, 2к, Ивањдан) су из Бјелоша у Катунској Нахији.

Јовановићи (1к, Јовањдан): отац је из Диђака (Црна Гора).

После поменутих родова а до краја 19-ог века доселили су се следећи родови:

Бурићи (Драгишићи 2к, Арханђеловдан), досељени 1858г из Заграде у Катунској Нахији.

Марићевићи (Савићевићи и Јоковићи, 5к, Мала Госпођа) и Драговићи (2к, Мала Госпођа) су 1859г дошли из Косијера.

Год 1860 су се доселили:

Микулићи (Вуковићи, Савовићи и Матовићи, 4к, Св. Параскева) из Микулића у Катунској Нахији.

Косијери (Лукетићи 2к, Св. Параскева) из Косијера и

Филиповићи (5к, Мала Госпођа) из Бајица (Цетиње).

Гицоњи (Петровићи, 4к, Св. Јован) су из Плавне у Крајини, а пореклом су „Унгурјани“.

Ђуровићи (2к, Св. Параскева) су се доселили 1870г из Загарача у Катунској Нахији.

Риђешићи (Стевановићи, Јовановић и Лазаревић, 4к, Арханђеловдан) су из Зубаа у Доњој Херцеговини.

Вуци – Кисини (Јоловићи, 2к, Св. Параскева) су из Тула у Требињској Нахији.

Мијовићи (2к, Ивањдан) из Марковине (Црна Гора). Сва три рода су се доселила 1873г.

Јанкулешти (6к, Св. Никола): дед је од рода Петрикешта у Малајници (Крајина), а пореклом су из „Турске“.

Љикоњи (4к, Св. Арханђео) су из Клокочевца у Поречу.

Калиновићи (3к, Св. Никола) су из Плавне.

Радовићи (2к, Мала Госпођа) су се доселили 1880г из Косијера у Црној Гори.

Војиновићи (3к, Митровдан) су из Плавне, а пореклом су из Метовнице у тимочкој Црној Реци.

Булајићи (Филиповићи, 2к, Никољдан) су из Грахова у Црној Гори.

Заветина је Св. Тројица.