Naselja u Lepenici

Насеља и порекло становништва, књига 27, Насеља у Лепеници, Т. Радивојевић, 1930

• Адровац (Рача)

Адровац је заселак варошице Раче, од које је удаљен дваестак минута хода према северозападу. Он се простире с обеју страна потока Уљара који се зове и Бошњачки Поток, јер тече од Бошњачке Баре у селу Бошњану. Осим њега сеоски атар наводњавају поток Крагујевчић и река Рача, која чину јужну границу адровачког хатара и у коју се уливају, с леве стране, оба поменута потока. Потоци не плаве ни имања ни куће сеоске, јер су водом сиромашни. Крагујевчић има тако мале воде, да сасвим пресушује скоро сваког лета. Рача пак, приликом поплава, потапа поља у долинској равни, али никад не дохвата куће адровачке.

Заселак се за све потребе служи водом из копаних ђермова, а текућу воду употребљава само понекад за појење стоке и прање рубља. Цео Адровац има свега 5 ђермова у којима вода никад не пресушује. Од њих су 4 на вретено и 1 на прекретушу.

Адровац захвата простор од 68,5 ха. Од тога долази на њиве 50ха, на ливаде 10 ха, и на шуме 8,5 ха. У ову површину нису урачунате општинске заједнице с варошицом Рачом и са селом Бошњаном (шума у Крагујевчићу 10 ха, и утринс у Реци на Цашаришту 1 ха) које су укупно велике 11 ха. По каквоћи од 60 ха зиратне земље (њива, воћњака и ливада) 47 ха спада у други, 10 ха у трећи и 3 ха у четврти зиратни ред. Шума је сва у другом шумском реду.

Адровчани немају имања у хатарима других насеља, али ни у њиховом засеоку нико нема сем њих својих поља ни шума.

Адровац се не дели на крајеве и има збијене, готово ушорене куће у две улице, које се секу у облику крста.

Према моме бројању заселак је на дан 31. Јула 1903 имао 5 родова са 18 кућа, у којима је на дан 31 децембра 1900 године живело 147 становника. Растење или опадање броја становника не може се даље пратити у нашим пописима, јер се у пописима од 31 децембра 1910 године до 31 јануара 1921 године овај заселак не спомиње као засебно насеље, већ је урачунат у варошицу Рачу, с којом чини једну општину.

Сеоско име донели су собом његови оснивачи, који су дошли из села Адровца (данас Горњи и Доњи Адровац) у срезу моравском.

Иако се Адровац први пут помиње у попису становништва од 1890 године, а у литератури се најпре наводи у Миличевићевој „Кнежевини Србији“ 1876 године, ипак је он много старијег датума, јер је основан у доба Првог Устанка (1809 године), када је побуњена раја бежала испред најезде турске војске. Основала су га два рода Милојевићи и Илићи, којима данас припада у засеоку 15 кућа, т.ј. пет шестина од укупног броја.

Највећи део становништва заселак је добио рађањем, а кућа деобом и распадањем задруга. Досељавањем после оснивања повећао се само за 3 рода и 3 куће.

Адровачко становништво је досељено: из непосредог левог слива Биначке Мораве (2 рода 15 домова), из Јасенице (1 род 1 кућа), Маћедоније (1 род 1 дом) и с Косова (1 род 1 кућа).

Два су рода (15 кућа) добегла овамо у збегове, два (2 дома) су досељена на женино имање, а један (1 кућа) води порекло од дунђерина.

Прво насеље адровачко било је у данашњем Селишту, испод садашњег друма Рача-Наталинци, у равни Рачине долине и доста близу реке. Одатле се почело ускоро помештати на стране косе због удараца воде, која је плавила не само поља него и куће сеоске. Цео пак заселак помештен је доцније на теме косе и ушорен 1838 године по наредби Кнеза Милоша.

У хатару Адровца има остатака од старог пута који је, у турско доба, водио поред реке Раче за Тополу. Они су у народу познати под именом Стари Друм.

Насеље нема свог гробља, већ му се становништво копа у рачанском гробљу које је заједничко за овај заселак, варошицу Рачу и за села Вучић, Мирашевац, Поповић и Доњу Рачу.

Заселак слави први дан Св. Тројице. Тога се дана носи литија. Преслава (заветина) су Младенци (22 марта).

Иако Адровац није засебна административна јединица, јер се рачуна у Рачу, ипак је засебно насеље и временом ће се издвојити у засебно село, а Рача варошица; затим, што се они међусобно разликују по времену оснивања и пореклу становништва; и напослетку, што се Адровчани јасно одвајају од Рачана занимањем, ношњом и обичајима, те ни у којој прилици не називају себе Рачанима.

Стр. 1-3.

П.С. Адровац је имао 237 становника 1948, 269 у 2002, и 294 у 2011 години, у томе 16 млађих од 5 година, уз просечну старост од 43,1 година.

2. Нови Аџибеговац (Ново село, Велика Плана)

Нови Аџибеговац је на левој страни Лепенице и Мораве. Од прве је удаљен 1,5 км, према западу, а од друге око 3км, ка југозападу. Куће су сеоске с обеју страна Цариградског Друма и железничке пруге Велика Плана – Лапово; оне су готово у самој речној равни, а само је мали број њихов на прелому страна у долинско тле.

Кроз село тече са запада на исток поток Гибавица који утиче у Моравиште (моравску мртвају) Глоговачко Блато и који прима с леве стране поток Шушењак. Ови потоци не причињавају никад знатније штете сеоским пољима. Морава и Лепеница плаве их понекад, али њихова вода не може да достигне сеоске куће.

Становништво се за све потребе служи само водом из копаних ђермова. Ретка је кућа која га нема. У њима вода расте и опада према стању воде у Морави, али не пресушује чак ни за време најсувљег лета. У селу их је укупно 180. Од тог броја 110 је ручних са котрљајком, 40 на вретено и по 10 на коло, на точак и на прекртаљку.

Нови Аџбеговац има у простору 1.238,4 ха. Од тога је под њивама и воћњацима 1.070,45 ха, под ливадама 54 ха, а под шумама и утринама 113,95 ха. Овде је урачуната и заједничка, „селска“ шума у Алији која захвата 14,04 ха. Сва је зиратна земља у другом зиратном, а сва шума у другом шумском реду.

У хатару Новог Аџбеговца имају својих земаља понеки сељани из Ракинца, Радовања, Марковца, Старог Аџбеговца (у непосредном десном сливу Велике Мораве) и Кушиљева или Глоговца (и непосредном десном сливу Велике Мораве). Сељанима овога села припада доста поља у хатарима Марковца, Ракинца, Радовања, Лапова, Старог Аџбеговца, Кушиљева и Велике Плане (у непосредном левом сливу Велике Мораве).

Нови Аџбеговац је збијено, друмско и ушерено село. Он се дели на два краја који прелазе један у други и зову се Нови Аџбеговац и Влашки Крај. Раставља их поток Гибавица на чијој је десној страни Нови Аџбеговац, а на левој Влашки Крај. Шорови су на Цариградском Друму и на железничкој прузи која води кроз сред села. Осим њих има неколико споредних улица, које се секу у шоровима у облику крста или под косим угловима.

У селу је 1903 године било 67 домова у 258 кућа са 1.378 душа. Међу њима су 2 рода (са 4 дома) била цинцарска, 2 рода (2 куће) циганске и 1 род (1 дом) арнаутски. Пре почетка Балканског рата, на дан 31 децембра 1910 године, село је имало 293 куће са 1.608 становника; а после свршетка Светског рата, на дан 31 јануара 1921 године, у њему су живеле 1.364 душе.

Селу су дали име његови оснивачи, који су се овамо доселили из Старог Аџбеговца због моравских поплава. А да би своје село разликовали од старог мештани су га назвали Ново Село. Становници из околине зову још и данас ова два Аџбеговца Старо и Ново Село, па су се ти називи одомаћили и код мештана. Међутим власти су му одмах дале име Нови Аџбеговац. Име Аџбеговац постало је од имана Хаџи-бега, за кога сељани кажу да је био господар земљишта на коме је основан Стари Аџбеговац. – Крај Нови Аџбеговац, који има назив села, зове се још и Горњи, а Влашки Доњи Крај према њиховом положају идући низ Мораву. Влашки Крај је прозван по трима родовима досељеним из млавског села Ждрела, које су сељани звали Власима зато што су поред српског говорили и влашки.

Нови Аџбеговац спада у најмлађа лепеничка села, јер је основан тек око 1830 године. Као засебно насеље помиње се први пут 1845 године, под називом Аџбеговац Нови у Гаврилевићевом Речнику…

Село је настало на привременим пољским насељима (трлима) сељана Старог Аџбеговца. Најпре се доселило 20, а ускоро за њима још 25 родова. – Оба су сеоска краја постала у исто доба, али је по свој прилици Нови Аџбеговац старији бар неколико месеци од Влашког Краја.

Нови Аџбеговац је растао поглавито досељавањем. Тим се начином и данас повећава, јер је на ударцу најживље саобраћајне линије у нашој држави и има ванредно плодно земљиште које мами к себи досељенике.

Насеље је добило своје становништво из Лепенице и још 15 разних крајева. Највећи број досељеника (38 родова) пореклом је из Моравице у Источној Србији (од њих је 17 родова са 172 куће из села Мозгова). Непосредни десни прилив Велике Мораве дао је селу 5 родова са 10 домова, Млава 3 рода 15 кућа, Маћедонија 3 рода 5 домова, Јасеница 3 рода 3 куће, Врањска Пчиња 2 рода са 10 домова, Лепеница 2 рода 5 кућа, Бугарска 2 рода 3 дома, Банат 2 рода 2 куће, Колашин 1 род са 11 домова, Ресава 1 род 3 куће, а по један род са по једним домом досељен је из Љига, Црнице, Драгачева, Босне и Црне Горе.

Највише је родова дошло са трла (45 родова са 224 куће). Остали су пак досељени као уљези (8 родова 13 домова), слуга (4 рода, 4 дома), ковачи (4 рода 4 дома), као довоци (2 рода 7 кућа), механџије (2 рода 4 дома), колари (1 род 1 кућа) и на купљено имање (1 род с једним домом).

У Новом Аџбеговцу има три средњевековне српске старине: Селиште, Старо Гробље и Црквина. Селиште је у равници, близу Мораве. Сељани причају, да су га тако звали и њихови стари, па и околни сељани, још пре него што је Карађорђе дигао народ на Турке. Његови су се становници растурили куд који по Србији за време првог устанка. Старо Гробље у Жаову, које је већ сасвим изорано и уништено, без сумње је припадало том ранијем насељу. Сељаци су каменове с њега узидали у темеље својих кућа. Ту је у близини Црквина, где су нађени темељи цркве, камен који је служио као часна трпеза и парчад од полалеја. По циглама се видело да није била римска већ по свој прилици средњевековно-српска. На Караули била је у турско доба стража за чување друма од хајдука. На Турке опомиње и име поља Беглучина.

Данас се село копа у три гробља. Једно је у Ливади, друго у Ђерму, а треће у Жаову.

Литија се носи на први дан Свете Тројице, а заветина је сеоска Видовдан.

П.С. Ново село имало је 1.088 становника 1884 године, 1.557 у 1948, 1.256 у 2002, и 1.229 у 2011 години, у томе 40 млађих од 5 година (66 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 42,2 године.

3. Аџине Ливаде (Крагујевац)

Аџине Ливаде су на левој страни Вучјег Потока, који силази с Вучје Косе и зове се Лесмаровац по истоименом извору којим почиње. Цело село је на заравњеном темену косе Мале Ливаде и протеже се у дужину скоро пуна два часа хода. Идући од извора Лесмаровца низ поток, Аџине Ливаде почињу Горњом Малом југоисточно од брда Остревице. Ниже ње је, скоро за читав сат пешачења Средња Мала код Ајдучке Воде, северно од Остревице. Најнижа је, низ поток Доња Мала, удаљена од Средње око 2 километра и раздвојена од грошничке Горње Мале брдом Градином.

У Вучји Поток утиче Иконарски или Кречански Поток. Ниједан од њих не наноси штете пољским усевима чак ни при највишем стању воде у њима.

Сељани се за све потребе служе само изворском водом. Свака махала има по једну јаку живу воду поред доста слабијих. Такве су: у Горњој Мали Чесма, у Средњој Ајдучка Вода и у Доњој Ламбовићки Извор…

Аџине Ливаде имају 4 трла и 2 бачије; бачије су на Дрену.

Сеоски хатар има у простору 479,2 хектара. Од тога пространства долази на њиве 160,8 ха, на ливаде 100 ха и на шуме с утринама 218,4 ха. Појединцима припада само 8,11 хектара шума са утринама, а све су остале заједничка сеоска својина. Зиратна земља, које укупно има 260,8 ха, слабије је каквоће. У други зиратни ред долази само 11,3 ха, у трћи 19,1 ха, у четврти 200 ха и у пети 30,4 ха. Појединачни су забрани у петом, а заједничка шума и утрине у трећем шумском реду.

У хатару Аџиних Ливада друга села немају својих имања. Међутим становници овог имају својих поља у хатарима Грошнице, Станова, Губеревца (Гружа), Грабовца (Гружа) и Честина (Гружа).

Поменуто је, да је село подељено на три махале које су раздалеко једна до друге. У њима су куће растурене без икаква реда. Горња Мала зове се често Перовићка или Перовићи, а понекад и Јовањска или Јованци; Средња пак Мирковићка или Мирковићи, односно Лазаревска или Лазаревци; а Доња Томићка или Томићи, односно Лучинска или Лучинци. Између Горње и Средње Мале је брдо Остревица; а између Средње и Доње Кречански Поток, на чијој је десној страни Средња, а на левој Доња Мала.

Аџине Ливаде имале су 1903 године 4 рода са 40 кућа, а 1900 у њима је живела 301 душа. Према попису од 1910 била су овде 42 дома са 373 становника, а 1921 године село је имало 344 душе.

Ово насеље се први пут помиње у попису становништва 31 децембра 1884 године. Пре тога је оно било саставни део (заселак) села Грошнице, од које се одвојило у засебно село  по жељи својих становника, али је и даље остало с њом у општинској заједници.

Сељани причају да су Аџине Ливаде добиле своје име од места на коме су засноване. У време Турака живео је у Грошници неки спахија, хаџија. Он је имао огромно имање по целој околини. Њему је припадало и све земљиште данашњег хатара овога села. Баш онде где је Средња Мала сеоска, биле су његове испаше за стоку, т.ј. ливаде у крчевини. Оснивачи села, који су најпре живели у збегу више данашњег места, у Селишту, спустили су се доцније на „хаџијине ливаде“ и задржали тај назив за новоосновано насеље.

Иако је ово село по броју родова најмање у Лепеници, а врло мало и по броју кућа, ипак оно спада у стара насеља, јер је основано за време Друге сеобе под патријархом Арсенијем IV Чарнојевићем, отприлике пре 150 година.

Прва три рода (Марковићи, Томићи и Перовићи) спустила су се из Селишта (које се раније звало Збеговиште) на своја данашња места због тога што им је извор у Збеговишту постао недовољан, а овде су имали добру воду из јаких извора, који су напред поменути. Четврти род (Кнежевићи) досељен је такође у збег последњих година 18-ог века. Према томе су све три махале исте старости, т.ј. основане су у исто време. Од тога доба досада број сеоских родова остао је непромењен, а број кућа и становништва непрекидно се повећавао деобом и распадањем задруга, односно рађањем.

Сва су четири рода досељена из непосредне околине Сјенице, одакле су побегла од турских зулума.

У хатару Аџиних Ливада нема видних остатака ранијих насеља, али се у три топографска имена одржала успомена на даљу прошлост. Име Грчко Поље опомиње на Грке који су некад владали овом облашћу; назив Стража показује да је овде некада (вероватно у турско доба) била стража за чување друма); и на послетку, само име села доказ је, да су овде раније Турци господарили земљом.

Сеоско је гробље у Ливадама између Средње и Доње Мале.

Литија се носи на Бели (тројички) уторак. Преславу има само Горња Мала, и то је петак пред Младенце.

П.С. Аџине Ливаде имале су 223 становника у 1884, 458 у 1948, 73 у 2002, и 51 у 2011 години, у томе без млађих од 5 година (1 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 51,9 година.

4. Бадњевац (Баточина)

Бадњевац је на обема странама реке Лепенице и железничке пруге која води из Лапова у Крагујевац. Идући Крагујевцу на десној страни реке и пруге су Горњи и Доњи и Миљковски Крај.

Куће Горњег Краја су на странама брда Џебеља и Голишта с обеју страна потока Бачевара. Доњи Крај је на двема косама од којих једна дели воде потоцима Бачевару и Павлишу, а друга чини развође између овог другог и Смрдана. Један део кућа Доњега Краја, тзв Савићка Мала, простире се по брду Брдњацима. Неколико кућа (црква, школа, општинска судница, железничка станица и једна механа) Горњег Краја спуштено је у саму раван лепеничке долине. Миљковски крај је по странама брда Шупљаје.

Лепеница је приликом поплава врло опасна, јер за ноћ набуја, потопи сву раван и уништи све пољске усеве. Тада се прекида саобраћај између сеоских друмова на њеним супротним странама. Горњем Крају наноси доста штете и поток Бачевар. Павлиш, лева и Рогачки Поток, десна притока лепеничка, не изливају се никад из својих корита, те не плаве поља сеоска.

Сељани подмирују потребу у води највећим делом из копаних ђермова, а мањим с извора и чесама. У Бадњевцу има око 90 ђермова, и то: 66 ручних с котлајком или кофом, 20 на вретено, 6 на прекретушу и 4 на точак. Међу изворима истичу се својом јачином: Чесма, Стублина и Слатина у Горњем Крају. Чесма је у равници под брдом. Озидана је од камена, тече на две луле и најјача је жива вода у целом селу. Стублина и Слатина такође су озидане. Рогачки и Нешићки Бунар у Мисковском Крају незнатнији су…

Под њивама је у Бадњевцу простор од 1.374 ха, под ливадама 360 ха, а на шуме и утрине долази 230 хектара (овде су урачуната и 4 ха сеоске шуме с утринама на Голишу). Цео хатар захвата површину од 1964 хектара, а смо зитарно земљиште је 1.734 ха. Од ове је земље у другом зиратном реду 950 ха, у трећем 766 ха, у четвртом 10 ха и у петом 8 ха. Шума је међутим у другом (186 ха) и трећем (44 ха) шумском реду.

Бадњевчани имају својих сеоских земаља у хатарима Сипића, Никшића, Великог и Малог Крчмара. У бадњевачком пак хатару имају нешто поља само Сипићани и Крчмарци.

Бадњевац је разбијен у два дела (на супротним странама Лепенице), а три краја од који Горњи неосетно прелазе у Доњи. У њему је појам краја шири од појма махале, која у ствари означава род. Горњи крај има две махале: Братковићку (Братковиће) и Младеновићку (Младеновиће); а Доњи пет: Савићку (Савиће), Петровићку (Петровиће), Антонијевићку (Антонијевиће), Бабићку (Бабиће) и Балтићку (Балтиће). Осим тога у Доњем Крају имају груписане куће још и: Маркићевићи, Јеличићи, Јовановићи и Стевановићи.

У селу је 1903 године било 39 родова са 278 домова, у којима је крајем 1900 године било 1.674 становника. Године 1910 Бадњевац је имао 332 куће са 1.880 душа, а крајем јануара 1921 године у њему су живеле 1.624 душе.

О постанку сеоског имена постоји оваква прича. Кад је село већ основано, освануше једног дана у пољу између Бадњевца и Жировнице неки „Бугари“ из села Раковице и Влаовића у Бугарској. Оснивачи се изненадише њиховим доласком, наљутише што су ови заузели најбољу питомину, те одлучише, да их одатле силом отерају. Ради тога отидоше кнезу Цукићу и запиташе га за савет, шта да раде с непознатим дошљацима. Он им рече, да их не дирају до Божића, док не виде које су вере. Ако су хришћани, нека их оставе где су; ако нису, нека их растерају и спале. Кад би на Бадњи дан, „Бугари“ однесоше сваки у своју колибу сламе и бадњак. Ово је јако обрадовало осниваче Бадњевца, те оставише дошљаке на миру, а поља која су ови заузели назваше Бадњевком. Доцније се спријатељише и договорише, да се досељеници преселе у подножје Шупљаје, а поља у равни поделише сразмерно броју домова. По имену тога поља назваше они своје заједничко поље Бадњевац.

Имена сеоских крајева на левој страни Лепенице дата су по њиховом положају на реци, а крај на десној страни речној добио је назив најјачег рода у њему. Миљковски Крај зове се другачије Бугарски, Шоповски и Торлачки Крај.

Бадњевац је основан почетком 18-ог века и спада у насеља чији се постанак своди на Прву сеобу нашег народа извршену под патријархом  Арсенијем III Чарнојевићем…

Али иако је Бадњевац тако ранога датума, он изузетно није постао од збегова, већ су се његови оснивачи доселили овамо из Ресника и заузели дотле незаузето земљиште, да не би и даље били на удару Турцима. Ти су оснивачки родови: Бабићи, Божићи, Балтићи, Маријићи, Петровићи (Ђорђевци) и Савићи. Сви су они дошли с Косова у Ресник, а око половине 18-ог века преселили се у Бадњевац. Од њих има данас 71 кућа, т.ј. четвртина од укупног броја.

Горњи и Доњи Крај сеоски засновани су у исто време, кад су дошли оснивачки родови; а Миљковски доцније, т.ј. пред крај 18-ог века (пре 110 година). Овај последњи постао је на новој крчевини. Он је доцније помештен на данашње место због потребе у земљи за обрађивање.

Бадњевац је у подједнакој мери растао рађањем и новим досељавањем, које још и сада траје. За време Кочине Крајине он је добио 12 родова (сада 144 дома), у доба Првог устанка 6 родова (36 кућа), а после 1815 године 15 родова (27 кућа).

Сеоско је становништво пореклом из 13 области. Највећи је број родова досељен из Бугарске (14 родова са 150 кућа), па с Косова (8 родова са 70 домова). Из разних лепеничких насеља дошло је овамо 6 родова (8 кућа), а из Осанице 2 рода (са 5 домова). По један род дале су Бадњевцу ове области: Колашин (15 кућа), Маћедонија (8 домова), Дрина (7), непосредни леви слив Велике Мораве (7), Срем (3), Стара Србија (2), Белица (1 кућу), Црна Гора (1) и непосредни десни слив Велике Мораве (1).

Скоро две трећине сеоских родова (24 рода са 251 домом) добегле су испред турских и арнаутских насиља. Остали су дошли: као уљези (7 родова са 9 кућа), у питомину (4 рода са 13 домова), као слуге (3 рода са 4 куће) и као занатлије (1 род 1 дом).

Старине су у Бадњевцу из средњевековног српског доба. Ту спадају: Бело Гробље на Каменишу, које је добило име по белим каменовима, који су овде до скора налажени; Гробљишта у Голишићу, у Миљковском Крају; Црквина на Шупљаји не десној и Црквина на Бачеву на левој страни реке Лепенице; Џидовско Гробље на Голишу и Џидовско гробље у Коњевцу. Али су у равни лепеничке долине налажене раније читаве гомиле каменог оруђа из праисторијског доба.

Данашње сеоско гробље на Голишу. Старије је било у низини поред Лепенице, у пољу Бадњевку.

Сеоска црква спада међу најлепше по селима у Србији. У њеној порти је велики трпезар, под којим може стати око 200 људи.

Сеоска је слава недеља пред Духове, а преслава су Младенци.

П.С. Бадњевац је имао 384 становника у 1834, 1.275 у 1884, 1.527 у 1948, 1.165 у 2002 и 1.084 у 2011 години, у томе 45 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44 године.

5. Баљковац (Крагујевац)

Баљковац је јужно од Крагујевца, на левој страни речице Ждраљице, која утиче у Лепеницу уврх Крагујевца. Највећи део села је у гребену и на источној страни косе која дели воду Ждраљици и Ердечици. На северној страни куће баљковачке Горње Мале скоро су се састале с кућама белошевачких Милићана, те су овде ова два села ближа једно другом (5 минута хода) него поједине махале сваког села посебице.

Баљковачка Горња Мала простире се с обеју страна Баљковачког, а Средља (под Куковим Липама) на обема обалама Вардекичког Потока. Између њих су сеоска имања, а отстојање им износи око десет минута пешачења. Источно су од ових махала Речани (Доња Мала) у подножју брда Реџовца. Између ове и Средње Мале тече поточић у Вардекички Поток, а међусобно им отстојање износи око 20 минута хода.

Осим Ждраљице, Баљковачког и Вардекичког Потока, кроз сеоски хатар тече и поток Медна, који почиње извором Бакарњачом под Гувништима. Он дели бадњевачку Доњу Малу од доњосабаначког краја Џапера. Воду овог извора и потока сељани не употребљавају за пиће; чак ни стока неће да је пије, јер удара на бакар, по чему су извори и поток и добили своја имена. Баљковачки и Вердекички Поток плаве приликом врло високих поводања онижа сеоска поља, а Ждраљица дохвата и куће Доњег Краја, али то бива врло ретко.

Баљковац је богат живом водом. Свака махала има по један јак (главни) и по неколико слабијих извора. У Горњој Мали је Баљковац, глава истоименог потока; у Средњој је Салашински Бунар; а у Доњој су: Товрљански, Чаушевички, и Јаковљев Извор, затим Чесма на Реџовцу. У Бељковачком Потоку је, испод Доње Мале, Лазовски Извор. Али како су ови извори далеко неким сеоским кућама, сељани су у новије време почели копати ђермове, којих је око 15, и то:13 ручних с котлајком или с кофом и 2 на вретено.

Бељковачки хатар захвата површину од 618,07 хектара, од које долази: 394,6 ха, на њиве, на ливаде 100 ха и на шуме са утрином 123,47 ха (у овај број урачуната је и заједничка шума с утрином на Медни у величини од 97 ха. Од 494,6 ха зиратне земље, у другом је зиратном реду 283,18 ха, у трећем 105,51 ха, а у четвртом 97,55 ха, и у петом 8,36 ха. Шуме које су приватна својина спадају у други (21,33 ха), трећи (3,02 ха) и четврти (2,12 ха) шумски ред.

Бељковац је село разбијено у три напред поменуте махале. Део села на гребену косе друмског је карактера и изгледа као ушорен. Главне су куће групе: у Горњој Мали Банковићка, у Средњој Бојанићка и Лазаревићка, а у Доњој Вучићевићка.

У селу је 1903 године било 8 родова са 89 кућа и 538 душа (1900 године), 1910 године број кућа је износио 96, а број становника 591; а 1921 године Баљковац је имао 535 душа.

О постанку имена овог села постоје у народу две приче. Једни веле, да је село добило име од извора Баљковца с кога су увек доносили воду кнезу Милошу у Крагујевцу, јер је болља од теверичке и трмбаске. Други пак причају, да се сеоски спахија, који је живео у Крагујевцу, звао Баљко и по њему спахилук Баљково (имање, добро). Назив спахилука узели су оснивачи за име села и изменили у Баљковац.

Махале су добиле називе по положају који заузимају на коси. Доња Мала зове се и Речани зато што је на речици Ждраљици. Али поред тога свака од ових махала позната је и по имену главног рода у њој. Горња Мала зове се стога и Банковићка (Банковићи), Средња Бојанићка (Бојанићи), а Доње Вучићевићка (Вучићевићи).

Баљковац су основала два рода (Банковићи и Бојанићи) за време Друге Сеобе. Он је најпре био збег на месту, где је данас Старо Село. Махале су постале тек 1838 године, када је у Шумадији вршено сашоравање села по наредби књаза Милоша. Банковићи су од црногорског племена Бјелопавлића. Кренули су се из свог завичаја пре 200 година и најпре су се настанили у драгачевском селу Лиси, где их сад нема. Одатле су прешли на Ђукин Чаир у Крагујевцу, с кога су побегли од Турака у Старо Село. Они данас имају у селу 59 домова, тј. скоро две трећине од укупног броја бадњевачких кућа.

Село је расло рађањем и деобом задруга. За време Кочине Крајине добило је 3 рода (17 кућа), у доба Првог устанка 3 рода (13 домова), а после 1815 године није овамо дошао ни један досељеник.

Становништво је пореклом из пет области. Црна Гора је дала 3 рода са 63 куће, Стара Србија 2 рода са 5 домова, Жупа 1 род са 10 кућа, Срем 1 род са 6 домова и Нишава 1 род са 5 кућа.

Само један род (6 домова) дошао је овамо у питомину, а сви остали (7 родова са 83 куће) добегли су у збегове.

Имена поља: Старо Вашариште, Старо Кућиште и Старо Шљивариште указују на раније насеље које је било у Старом Селу, о коме се не зна ништа.

Међутим има предање, да је у околини Баљковца постојало, пре оснивања садашњег села, неко хришћанско насеље, по свој прилици мађарско, али га је нестало око средине 18-ог века. Народ прича, да су у Селишту живели неки Маџари, који су са брда Стражаре мотрили на околне путеве и копали се у Маџарском Гробљу у Дебелом Лугу. На оба та места налажен је приликом орања и копања новац мађарског краља Леополда (1658-1705 године).

Баљковац има два гробља. Једно је близу Маџарског; ту се копају Горња и Средња Мала. Поред њих све три белошевачке махале које су на левој страни Ждраљице. Друго је преко Ждраљице, на десној страни, у које се поред баљковачких Речана сахрањују трмбаски Ждраљичани и белошевачки Бугармалци.

Литија се носи на други дан Свете Тројице. Заветине нема.

П.С. Баљковац је имао 220 становника 1834 године, 409 у 1884, 693 у 1948, 621 у 2002 и 627 у 2011 години, у томе 27 млађих од 5 година, уз просечну старост од 42 године.

6. Баре (Ђурђево, Рача)

Баре се простиру с обеју страна реке Раче. На десној је страни речној само Брдо или Радиловићки Крај; а на левој су остала три, која низводно иду овим редом: Ћуртовићки и Маринковићки Крај, па Кусаја с обеју страна истоименог потока. Барански део у десно од реке шири се по западној страни косе Смрдана, која дели воду Рачи у њеној десној приточици Смрданском Потоку. Део пак улево од реке је под косама Покозицом и Хумком, које чине развође Рачи и Јасеници (Трновској Реци).

Рача приликом поводања плави поља у долинској равни а потоци су тако сиромашни водом, да се никад не изливају из својих корита.

Сеоски хатар велики је 813,81 ха. Њиве заузимају простор од 639,16 ха, ливаде 80 ха, а шуме са утрином 94,65 ха. Зиратног земљишта има укупно 719,16 ха, и то: у другом зиратном реду 68,89 ха, у трећем 511,92, у четвртом 101,07 ха, и у петом 37,28 ха. Шумска површина долази у други ред (0,54 ха), трећи (47,18 ха), четврти (42,58) и пети (4,35 ха) шумски ред.

Баре су разбијене у поменута 4 краја, у којима јачи родови чине засебне махале. У Брду су Радиловићка (Степковићка), Милојевићка и Ћуртовска (Ћуртовићка) Мала; у Ћуртовачком Крају Ћуртовићи и Радиловићи; у Маринковском Крају Маринковићка и Ђукићка Мала; а у Кусаји само Милојевићи.

У Барама је 1903 године живело 12 родова у 106 кућа са 621 душом. Међу њима је 1 цигански род. 1910 године је у селу било 139 домова са 798 становника, а 1921 године број душа је спао на 744.

Сељани су ми причали, да се њихово село звало у турско доба Ланар, јер је на месту оснивања било раније ланиште. Оно је тек после Другог устанка добило своје данашње име, које му је, веле, дато по некој бари, која је била у Гају и изгледала као језерце усред шуме. Бара је одавно сасушила, али је по њој селу остало име.

Брдо је прозвано по месту где је основано. Кусаја по потоку, на коме је, а сви остали крајеви и њихове махале добили су имена родова, који су њима најјачи по броју кућа.

Барани кажу, да је њихово село постало на данашњем месту почетком Првог устанка, тј пре сто година. Дотле су њихови оснивачи живели у јасеничком селу Саранову, а овде имали своја трла, на која су тада стално прешли. У Сараново су дошли из Сјенице (4 рода) и Брегова у Бугарској (1 род) у збег, и то први за време Друге сеобе, а други о Кочиној крајини. У Баре су прешли на трла, на дотле незаузето и непрокрчено земљиште. Од трла су постали крајеви: Брдо, Кусаја и Ћуртовићи.

По старини у овом селу прво место заузимају Степковићи, затим Ћуртовићи и Ђукићи, па Маринковићи и Милојевићи. Од тих пет оснивачких родова село има сада 92 куће, тј 7/8 од укупног броја.

Међу сеоским крајевима заузима прво место, по старости (времену оснивања), Брдо јер су га основали Степковићи, најстарији род Барански. За њим се остали крајеви ређају овако: Ћуртовски (најпре Ћуртовићка па за њом, због деобе задруга, Степановићка Мала), Маринковски (прво Ђукићка па Маринковићка Мала) и напослетку Кусаја.

Село је расло поглавито рађањем и деобом задруга. Оно је после 1815 године добило 7 родова (21 14 домова).

Баранско је становништво досељено из 6 области. Највише је родова (6) и кућа (86) пореклом из Старе Србије, затим из Бугарске (2 рода 13 домова). Остале области дале су селу по један род и то: Расина 4 куће, а Косово, Колубара и Јасеница по један дом.

Шест родова (97 кућа) је досељено на трла, 2 рода (5 домова) као слуге, а по један род 1 кућа: на женино имање, као довоци, ковачи и надничари.

Барама припада југозападна страна брда Градишта, на коме је, по народном причању био некад еград „проклете госпође Јерине“. Отуд име брду. Данас се граду ни траг не познаје, јер је сав тај простор под густом шумом.

Имена поља: Арбанаси и Трмчалук опомињу да је било у раније доба Арбанаса и Турака.

Село има два гробља. Једно је на десној страни Раче, на Главици (за Брдо), а друго је улево од реке на Орницама у Ћуртовском Крају (за сва три остала краја).

Код школе, на месту званом Порта, има једна трпезара.

Литија се носи о маломе Спасовдану (први четвртак после Спасовдана), а заветина су Младенци.

П.С. Баре су део насеља Ђурђево.

7 и 8 Баточина (варошица и село)

Баточина има два дела, варошицу и село, која су од 22 марта (односно 4 априла) 1904 године чинила једно насеље, варошицу Баточину. Указом од тога дана село је одвојено од варошице, те су сада то два засебна насеља. Мој их опис обухвата местимице уједно, местимице појединачно, што се даје на први поглед запазити.

Баточина је на обема странама реке Лепенице баш на оном месту, где се лепеничка долина нагло проширује и прелази у моравску раван. Насеље је с обеју страна Крагујевачког Друма (Лапово-Крагујевац) и железничке пруге нормалног колосека, која спаја Крагујевац преко Лапова са главном саобраћајнојм линијом Београд – Ниш.

Сама је варошица у равници на обема странама друма и Лепенице. Њен је главни део између обале рачне и железничке пруге, а на десну страну железника прелази само неколико кућа. О положају варошице детаљније сам писао у својој студији о Лепеници.

Село је свуда око варошице; нема га само на источној страни. Идући низ реку, сеоске се махале с њене леве стране ређају овако: Горња (Јоцићка) Мала је с обеју страна Синорског Потока који утиче с лева у Лепеницу. Десетак минута ниже ње је, одвојена сеоским гробљем, Костићка (Качарска) Мала. Затим долази на Лепеници Давнићка, а више ње Стаменковићка Мала (Плоча); прва је између реке и железничке пруге, а друга на брду Плочи с друге стране пруге. Ове махале одстоје међусобно 5 до 7 минута. Испод Давиновићке је у равници Џонићка Мала; њихове су се куће почеле мешати. Ниже Плоче је на Бугарском Брду Бугарска, а на Црвеном Брегу Крстићка Мала и Цигански Крај. Бугарско Брдо зове се друкчије и Паспаљарско, па се и махала на њему назива Паспаљарска.

На десној страни Лепенице је само Шоњска Мала, на обема странама старог Крагујевачког Друма, који је из Баточине ишао изнад села Доброводице, обилазио Ћировницу и Никшић, па се преко Прњавора спуштао раван лепеничку.

Село је, дакле, разбијено у осам махала и један крај…

Лепеница плави не само поља него и куће варошке и свију махала које су подигнуте у равни њене долине. Синорски Поток плави само поља и не причињава знатније штете. Сем њега кроз  баточински хатар протиче и брзански поток Жујевац.

Баточински (варошки и сеоски) хатар велики је 974,21 хектара. Од тога долази на зиратну земљу 946,71 ха (на њиве 914,41 и на ливаде 32 ха), а на шуме 27,5 ха (овде је урачунато и 2 ха сеоске утрине). Све је зиратно земљиште у другом зиратном, а све шумско у другом шумском реду, што значи да је земља уопште врло добре каквоће.

У хатару баточинском имају својих поља Брзанци и Лаповци. Баточинци пак држе многа имања у хатарима варошице Лапова и села: Лапова, Кијева, Доброводице, Брзана, Црног Кала, Горње Баточине, Граца и Бадњевца.

Баточина је 1903 године имала 85 родова са 258  домова и 1.477 душа. Од тога је долазило на варошицу 55 родова са 68 кућа и 349 становника, а на село 37 родова (од којих је 7 насељено и у варошици) са 190 домова и 1.134 душе. Међу овима је 5 родова (11 кућа) циганских и 3 рода (3 дома) цинцарска. 1910 године у варошици је било 100 кућа са 511 становника, а у селу 201 дом са 1.115 душа. Оба насеља укупно имала су 301 кућу са 1.626 становника. 1921 године у варошици је живело 488, а у селу 1.432 душе.

О постанку имена Баточине нема предања, јер је она најстарије насеље у Лепеници, па се заједно с првобитним становништвом изгубила и успомена на то…

Међу данашњим лепеничким насељима Баточина је прва по постанку. Из путописа разни европских изасланства, која су обично службеним послом ишла у Цариград преко Србије и Балканског Полуострва, даје се закључити да је Баточина могла постати око средине 16-ог века.

Баточина се први пут помиње у опису путовања Антуна Вранчића од 1553 године под именом Bathizna. Од тога доба она је бележена у свима путописима, чији су посци пролазили кроз њу на путу од Београда за Цариград…

Баточина је, дакле, постала од турске паланке, где је становала стража за чување друма и у којој је првобитно био само караван-серај, односно хан. Село око ње има своје зачетке у збеговима, а постало је расељавањем насеља које је раније било у Шавцу. Цигански Крај има своје зачетке у привременим и покретним циганским чергама, од којих је постао сталан по наредби власти.

Иако је Баточина најстарије лепеничко насеље, ипак у њој нема родова чија старина прелази 130 година. Старији су се или раселили или изумрли. Од данашњих родова, сматрају се као оснивачки: Јовановићи, Јоцићи, Стаменковићи, Ранковићи и Шарчевићи. Сви су они најпре настањени у Шавцу, добегли су овамо од турске обести. Године 1813 неки су од Јовановића побегли у збег у Рудник, а неки су се склонили у Аустрију, одакле су се вратили на своје огњиште после Другог устанка. Ови оснивачки родови (5) имају сада у Баточини 45 кућа. Велики број родова показује, да је Баточина расла поглавито досељавањем; али је она расла тако исто рађањем и деобом задруга. За време Кочине Крајине досељено је овамо 10 родова (102 дома), о Првом устанку 14 родова (42 куће) а после 1815 године 56 родова (69 домова).

Баточински су родови досељени из 20 области. Сама Лепеница је дала 17 родова који данас имају у Баточини 19 кућа. Остале пак области населиле су је овако: Белица има 9 родова 10 домова, Бугарска 7 родова 54 куће, Ветерница 7 родова 45 домова, Врањска Пчиња 6 родова 24 куће, Маћедонија 6 родова 8 домова, Власина 5 родова 22 куће, Босна 4 рода 5 домова, Моравица 3 рода 23 куће, непосредни десни слив Велике Мораве 3 рода, 4 дома, Ресава 3 рода 3 куће, Ђетиња 3 рода 3 дома, Пољаница 2 рода 20 кућа, Јасеница 2 рода 8 домова, Стара Србија 2 рода 4 куће, Гружа 2 рода 2 дома, а Наваница, непосредни леви слив Велике Мораве, Тимок и Црна Гора по 1 род 1 кућу.

24 рода (177 домова) су дошла у збег, 18 родова (20 кућа) као занатлије, 10 родова (19 домова) је пресељено на имање, 8 родова (8 кућа) као уљези, 8 родова (8 домова) као слуге и шегрти, 5 родова (6 кућа) као трговци, 3 рода (3 дома) као хлебари, 2 рода (3 куће) као довоци, 2 рода (2 дома) као надничари и 5 родова (12 кућа) на позив својих овдашњих пријатеља.

У доба оснивања па све до Првог устанка варошица је била с обе стране Цариградског Друма, чији је правац био попречан на данашњу чаршију. Измештање чаршије извршено је почевши од Првог устанка стога, што је од тог доба почео расти значај Крагујевачког Друма упоредо с поваћањем значаја Крагујевца као средишњег насеља тадашње Србије; затим што је Цариградски Друм од Лапова ударио на правац моравском долином оставивши у страну Баточину, кроз коју је пролазио пуна два и по века. Измештање је, дакле, било последица промењеног правца комуникације.

Ни село није било на свом данашњем месту. Оно је најпре основано у Шавцу, где је остало све до почетка 19-ог века. Али је овај положај постао неподесан од доба Кочине Крајине, када је отпочело ратовање између Аустрије и Турске, а нарочито од Првог устанка. Пошто је било у близини саобраћајне линије у Србији и у близини варошице у којој су живели Турци, село је страдало од турске обести. Тога ради сељани се растурише и дубље у шуми нађоше себи збегове. Испод места где су некад становали, данас је Старо Гробље, у коме су се копали док су живели у Шавцу. Према томе су сеоске махале исте старости по постанку на својим садашњим местима. Само Цигански Крај чини изузетак, јер је он некад био у равни лепеничке долине, готово на самом друму, па је одатле помештен на Црвени Брег због речних поводања.

У баточинском хатару има остатака ранијег живота у овоме крају. Ту пре свега долазе старине из средњевековног српског доба, и то: Џидовско Гробље, Црквина и Старо Село.

На Џидовском Гробљу, које је било на темену Шавца, више лаповске железничке станице, сељани су до скора налазили надгробно камеље, по коме се видело да је овде некад било хришћанско гробље. Сада је до тога места прокоп, којим пролази железничка пруга. – За Црквину у Роготу, на месту Зебици, кажу да је ту била црква, чији се камени темељи распознају још и сада. Траг Старог Села потпуно је уништен. Остала је само успомена на њега у имену поља које је сада на његовом негдашњем месту. На турску владавину потсећају имена поља: Аниште, где је некад без сумње био хан; Стажа, Стражевица и Стражевичко Брдо, где је била стража за чување друма, Крџалијско Поље, где су логоровали крџалије и Оџине Ливаде, где је неки хоџа из Баточине имао своје трло и држао стоку. Напослетку, из турског је доба и Селиште између Лепенице и железничке пруге, које је било циганско насеље у време кад су Турци живели у Баточини.

Баточина има два гробља, варошко и сеоско. Варошко је на Црвеном Брегу, испод пута за Лапово, више циганских кућа. Ту се копају: чаршија, Шоњска, Давинићка, Џонићка, Бугарска и Крстићка Мала, а поред њих и ЦИгански Крај. Сеоско је између Јоцићке и Костићке Мале за те две мале и за Плочу.

Црквена слава је Мала Госпођа. Сеоска је заветина држана до скора на Биљани Петак, Благовести и Младенце, али се то готово изоубичајило. Литију носе и варошица и село на Тројички Петак.

О Св. Прокопију (8/21 јула) држи се и сточни вашар у Баточини, који је чувен по свој Шумадији и траје 3 дана. То је најчувенији вашар за рогату марву у Северној Србији. На трг се донесе 120 до 150 вагона говеда и силан се свет слегне овде са свих страна, чак и ван граница Србије.

9 Горња Баточина

Горња Баточина је на десној страни Лепенице, у равни њене долине и на огранцима брда Стражевице. Куће су мањим делом у равници с обе стране Крагујевачког Друма, а већим по странама брда и коса: Страже, Чукаре, Пљоште, Подрумине и Косице. На овима је највећи део Горњег Краја сеоског, а Доњи Крај се простире с обеју стране Страћевичког Потока. Оба краја имају кућа и по равни лепеничке долине.

Осим Лепенице, која плави имања а ни приликом највећих поводања не дохвата сеоске куће, кроз хатар Горње Баточине тече Стражевички Поток, од кога страдају поља Доњега Краја. Његов се десни крак зове Црвени, алеви Магдаленски Поток. Вишеградски или Буљин Поток тече с косице за време бујних киша, а иначе је пролок, тј водом пролокано суво корито…

Хатар Доње Баточине има у простору 236,18 ха, и то: под зиратном земљом 214,41 ха и под шумом 21,77 ха. Од зиратне земље долази на њиве 206,41 ха и на ливаде 8 ха. Сва је зиратна и шумска земља у другом реду.

Оба сеоска краја имају по два дела: горњи у брду (брдски) и доњи у равници (друмски). Горњи делови крајева растављени су брдом Осредином и међу собом удаљени по 25 минута хода. Друмски се делово почињу сашоравати. Јачи родови у оба краја имају груписане куће. У Горњем Крају такве су махале Младеновићка (Младеновићи) и Ђокићка (Ђокићи), а у Доњем Дединци и Глишићи.

У селу је 1903 године било 13 родова са 66 домова и 356 становника. Према попису од 31 децембра 1910 године Горња Баточина је имала 77 домова са 459 душа, а на дан 31 јануара 1921 године у њој су живела 432 становника.

Горња Баточина је имала пре данашњег још три имена. Сељани причају, да је у Доњем Крају, који се зове и Поток или Поточани, била некад црква (или манастир) о којој се зна само толико да се звала Сурчинак (Сурчин). Њу је пред почетак Првог устанка порушио неки Турчин, спахија из Баточине, по коме се село прозвало Турчин… – Други кажу, да је брдо Осредак, између оба сеоска краја, било увек лети покривено цветом од булке, коју народ зове и турчинак, па је овај назив, унеколико измењен, узет за име села.

Највероватније је треће тумачење. Почетком Првог устанка доселили су се у ово село Прешићи, који су за време Друге сеобе кренули од Сјенице, па једни остали у Лапову, а други прешли у сремско село Сурчин. Ови последњи, чувши за Карађорђев устанак, вратише се у Србију, настанише се код својих рођака у Лапово, а ускоро затим пређоше на данашње место, коме дадоше назив сремског села из кога су дошли. Али се у току времена Сурчин изменио у Турчин. По наредби кнеза Милоша село је прозвано Липовац по густој липовој шуми на Пљошти. Али се то име није дуго одржало, него је замењено данашњим и за разлику од варошице названо је Горња Баточина. Тако га зову млађи људи, а код старијих се још задржао назив Турчин.

Крајеви сеоски се зову по положају који заузимају на реци. Назив Поток (Поточани) за Доњи Крај је отуда што је село на обема странама Стражевићког Потока.

Горњу Баточину су основала четири рода: Гмитровићи, Дединци, Младеновићи и Ђорђевићи. То је било првих година Кочине Крајине. Први се род утро, а сви остали су се одржали и од њих је данас 47 кућа. Прва четири рода настанила су се у збег најпре у Шавцу, одакле су побегли на данашње место, чим је отпочела Кочина Крајина. Глишићи, Зајечарци, дошли су овамо преко Штипља (у Белици), а остали непосредно из своје постојбине.

Ове су сеоске махале истовремено основане на местима где су данас…

Горња Баточина је расла поглавито рађањем, а број домова се упоредо с пропадањем задружног живота. За време Првог устанка она је добила само 3 рода (12 домова), а после 1815 6 родова (са 7 домова).

Сеоски су родови дошли из 8 области. По два рода досељена су: из Старе Србије (20 кућа), Ветернице (19), Млаве (8), Ресаве (7) и Врањске Пчиње (3); а по један род: из Тимога (5), Лепенице (3) и ПОдунавља (1).

Десет родова (58 кућа) је добегло у збегове, а по један дошао у службу (4 дома), као доводак (3), и као усељеник (1).

Старине у овом селу су тројаке: из средњевековног српског доба је Црквина у Потоку, уврх Стражевичког Потока, више данашњег Доњег Краја, остатак некадашњег манастира Сурчинка; из доба аустријске окупације Србије (1718-1739) је Маџарско или Џидовско Гробље испод брда Грапчине; и из турског времена име Стражевица које показује да је ту била стража за чување друма.

Између Горње Баточине и Граца су на Јеренином Брду јако опале развалине некаквог старинског града који народ приписује „проклетој Јерини“.

Сеоско гробље је у Доњој Мали на месту које се зове Гробиште.

Код Записа има једна трпеза. Литија се носи о Спасовдану. Преславе су Млади Св. Никола (9/22 маја), када се провлачи стока кроз рупу; и Благовести, због винограда.

П.С. Баточина је имала 757 становника у 1834 (Доња Баточина 179), 1.109 у 1884 (ДБ 273), 2.068 у 1948, 5.574 у 2002 и 5.804 у 2011 години, у томе 263 млађа од 5 година (339 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 40,5 година.

10. Белошевац (Крагујевац насеље)

Белошевац је непуно пола часа хода јужно од Крагујевца, на обема странама реке Ждраљице и друма који води из Крагујевца у Јагодину.

Река дели село на два сасвим одвојена дела, од којих би сваки за себе могао чинити село. Ови делови међусобно отстоје око 2,5 км.

На десној обали речној и с обеју страна Јагодинског Друма је Бугар-Мала, на коси која чини развође Ждраљици и Трмбаском Потоку. На левој су пак три махале: Брђанска (Брђани), Средња и Милићка (Милићи, Милићани). Све су оне на темену косе која дели воду Ждраљици и Ердечици. – Брђани су удаљени од Крагујевца око 30 минута хода; они су на брду с обеју страна друма. Осам минута испод њих је Средња Мала, растављена од Брђана Радичевим Потоком и сеоским пољима. Брђани су на левој, а Средња Мала на десној страни овог потока, који утиче у Ждраљицу. Средња Мала одвојена је од Милићке Шабовским Потоком, а међусобно им одстојање није веће од 500 до 600 метара.

Ждраљица ретко плави имања у долинској равни. Али кад набуја, врло је опасна због брзине и велике снаге. Тада ова ваља камење, сатире поља, односи воденице и толико је брза и јака, да је ни најбољи коњ не може пребродити. Сеоски потоци не наносе ни селу ни кућама никакве штете…

Сеоски је хатар велики 755,44 хектара. Од тога има зиратне земље 624,07 ха (њива 474,07 ха и ливада 150 ха), а шума са утрином 131,37 ха. Овде је урачуната и заједничка „селска“ утрина на Метином Брду, у Крљином и Којином Потоку, у простору од 73,52ха. Зиратно је земљиште у другом (617=, у трећем (4,24 ха) и четвртом (2,83 ха) зиратном реду; а шума је у другом (54,35ха) и трећем (3,5 ха) шумском реду, не рачунајући сеоске заједнице.

У Белошевачком хатару имају поља Баљковчани, Ждраљичани и Крагујевчани; а сељани Белошевца имају својих земаља у хатарима Крагујевца,Ждраљице, Баљковца и Доње Сабанте.

Куће Бугар-мале готово су ушорене у две упоредне улице. Остале три махале, на левој страни Ждраљице, имају свака по једну улицу, која води гребеном косе и у којој су куће такође као ушорене. Најлепша је ушореност Средње Мале.

Године 1903 у Белошевцу је живело 35 родова у 105 домова са 651 душом. Године 1910 број кућа износио је 120, а број душа 819, а године 1921 у селу је било 802 становника.

Беошевчани на три начина објашњавају постанак имена свога села. Једни кажу, да је овде живео на свом имању турски спахија Белош, по чијем су имену назване његове ливаде Белошеве, па је доцније тај назив пренесен на цело село Белошевац. Други причају да је у овом насељу био неки сељак, који се правио сувише мудар. Сељани, да би га исмејали, износоше му једном приликом одерана и кречом намазана врапце, па га упиташе, која је то птица? „Бела шева“, одговори озбиљно сеоски мудрац, на што сви присутни прснуше у смех. Од тог доба сељани прозваше овог особењака „Белошевац“, а Крагујевчани пренесоше из подсмеха, тај надима на цело село. Трећи веле, да је име селу дао први досељени род, који је овамо дошао из села Белошевца на Косову у области Ситнице. То су били Папићи, који су се утрли, али је селу остало име које су они донели. Ово име нисам нашао на Косову ни у једном речнику места нити у попису становништва од 31 јануара 1921 године, али је насеље Белочевац означено на осмом листу (Куршумлија) наше Генералне Карте 1:200.000 у сливу поменуте реке. Сем тога, Љубомир Павловић у својој „колубари и Подгорини“ пише, да је ваљевском Белошевцу донео има најстарији род Пејићани, који је тамо досељен крајем 17-ог века из косовског села Белошевца. На основи тога закључујем, да је ово треће објашњење највероватније, управо једино које се може примити као тачно.

Бугарска Мала прозвана је по Перици Бугарину, оснивачу рода Ужаревићи, који је дошао из Лесковца и звали су га Бугарином. Брђани се зову зато што су на брду, Средња Мала по средишном положају међу сеоским махалама на левој страни реке, а Милићани по главном роду у њима.

Белошевац су основали Папићи, који су се овамо доселили крајем 17-ог века. Они су прешли у Србију на Рашкој, па су се одатле упутили Краљеву, а из Краљева Крагујевцу, у чијој су близини остали у збегу. Други је део овога рода (Пејићани) отишао до Ваљева и близу њега основао насеље Белошевац. Скоро 40 година после Папића добегли су овамо Милићани, Шабовићи, Катанчевићи, Ужаревићи и Милутиновићи. Од њих има данас у селу 38 домова.

По времену оснивања најстарије су махале Милићка и Средња, које су постале истовремено. Бугар-мала је две-три године доцнијег постанка, а Брђани су најмлађи, јер су засновани отприлике пре 110 година.

Село је расло готово у подједнакој мери новим досељавањем и рађањем. За време Кочине Крајине добегло је овамо 6 родова (данас 24 куће), у доба Првог устанка 13 родова (27 домова), а после 1815 године дошло је 11 родова који сад имају у селу 16 кућа.

Белошавачки родови су досељени из 17 области. Црна Гора је дала селу 13 родова (44 дома), Стара Србија 4 рода (18 кућа), Стари Влах у Србији 4 рода (10 домова), остали крајеви само по један род, и то: Ветерница 8 кућа, напосредни леви слив Голијске Мораве 4 дома, Хрватска 4 куће, Нишава 3 дома, Лепеница 2 куће, Јасеница 2 дома, Ибар 2 куће, Маћедонија 2 дома; а Осаница, Лугомир, Гружа, Крајина, Врањска Пчиња и Херцеговина по једну кућу.

Сви белошевачки родови који су старији у селу од 1815 године, досељени су овамо у збегове. Млађи пак дошли су као слуге (4 рода, 4 дома), уљези (1 род 2 куће), надничар (1 род 2 дома), гајдаш (1 род 1 кућа), доводак (1 род 3 дома), а три су рода (3 куће) дошла на купљена имања.

Ниједана сеоска махала није била на свом данашњем месту, већ испод гребена по странама коса које падају у Ждраљицу. Како је због тога село било растурено, наредио је кнез Милош да се сашори, што је и учињено. Место где је дотле био највећи део села зове се сада Селиште; оно је с леве стране реке испод Средње Мале.

У белошевачком хатару има остатака Старог Друма из турског времена, који се нија поклапао са данашњим путевима. На турску владавину опомиње и име поља Пашалук, које је, вели се, некад припадала неком паши из Крагујевца.

Белошевац сахрањује своје мртве у два гробља. Једно је на левој страни Ждраљице, у које се копају Милићка, Средња и Бугарска Мала, а сем њих и баљковачки Банковићи и Бојанићи. Друго је на десној страни речној. Оно је заједничко за белошевачку Бугар-малу, баљковачке Речане и за трмбаски заселак Ждраљицу.

Литија се носи на први дан Духова, а заветина су Младенци.

П.С. Белошевац је саставни део града Крагујевца.

11. Ботуње (Крагујевац)

Ботуње је на десној страни Лепенице и с десне стране Крагујевачког Друма идући Баточини. Већина му је куча на пристранцима, с којих се слива вода у Ботуњски Поток. Све су куће удесно од друма идући из Крагујевца Баточини и ниједна не силази у раван речне долине.

Село има пет крајева, од којих су Шарски Крај и Орманице на десној, Церјак и Селиште на левој, а Поток на обема странама Ботуњског потока.

Ботуње се снабдева поглавито живом водом, јер има доста бунара… Поред ових бунара у селу има 60 копаних ђермова. Од њих је 49 ручних с котлајком или кофом, 10 на вретено и 1 на точак (код школе).

Лепеница ретко кад наноси веће штете сеоским имањима. Ботуњски поток набуја једнанпут у десетак година и тада је опасан за поља, јер из засипа великом количином песка и шљунка. Чесма и Мали Поток сасвим су без значаја.

Сеоски хатар захвата 1.214,59 хектара. Од тога долази на њиве 700 ха, на ливаде 400 ха (свега дакле на зиратну земљу (1.100 ха) и на шуме 114,59 ха. Зиратна земља у другом (983,99 ха), трећем (29,85 ха) и четвртом (86,16ха) зиратном реду; шуме су пак у четвртом (86,74 ха) и петом (27,85 ха) шумском реду.

У ботуњском хатару имају имања сељани Кормана, Прњавора и Комарица (Осаница). Ботуњцима пак припада доста поља у хатарима свију тих села.

Ботуње је имало 1903 године 36 родова у 189 домова са 1.058 душа. Од њих по један род (с једном кућом) цинцарски и цигански. 1910 године број домова износио је 210 а број душа 1.241. На дан 31 јануара 1921 године у њему је живело 1.046 становника.

У сваком сеоском крају, изузев Селиште, по један или више најјачих родова имају груписане куће. Такве кућне групе имају у Церјаку: Дамњановићи, Живановићи, Скорупаћи, Пљачковићи, Лазићи и Цветковићи. У Потоку: Скорупаћи, Петрићевићи и Симићи; у Шарском Крају: Шарчевићи и Вељковићи; и у Орницама: Вељковићи и Јеремићи.

Сељани не умеју да протумаче постанак имена свога села. Знају само, да се оно увек звало тим именом, чак и онда кад је било у данашњем Селишту. Међутим сам ја испитујући старину и порекло сеоских родова, дошао до закључка, да су име Ботуње донели његови оснивачи. Старац Милан Шарчевић причао ми је да су село, пре 200 година, основала два рода, Шашковићи и Миловановићи (од којих је био војвода Младен Миловановић, познат из нашег Првог устанка на Турке) која су се утрла. За Шашковиће је знао, да су дошли из Жупе под Копаоником. Па како заиста у Жупи постоји село Ботуња, мислим, да су Шашковићи из њега овамо досељени и његово име дали своме новом насељу. У Светостефанској хрисовуљи помиње се село Ботуше у Зети, што посведочава велику старост овог имена, јер је ова христовуља из прве четвртине 14-ог века.

Церјак је назван по имену места где је основан. Ту је био некад пристранак под густом церовом шумом. Поток се зове зато, што су му куће с обеју страна главног сеоског потока; Селиште по месту где је постало. Шарски Крај носи име рода Шарчевића, који је у њему најјачи бројем домова; а Орнице су подигнуте у крчевини, на Орницама.

После доласка Шашковића и Миловановића (из Тушине у Дробњацима) протекло је више од пола века, па је тек онда Ботуње добило осниваче својих данашњих најстаријих родова: Пљачковића, Јојића, Скорупаћа, Јеремића, Дамњановића и Живановића. Од тих шест оснивачких родова село има данас 82 дона, тј више од 2/5 укупног броја. За Пљачковиће кажу да су се неки од њих настанили овде, а неки у једном банатском селу коме не знају име. За време „српске пропасти! 1813 године многи од ботуњских Пљачковића пређоше својим рођацима у Банат и делом тамо осташе, а делом се вратише у Ботуер после 1815 године.

Најстарији је по оснивању Шарски Крај (Старо Село), а за њим долази Церјак. Орнице су постале пре 55 година у Орницама, а Селиште се почело насељавати тек пре пет година на трлима.

Село је расло у подједнакој мери новим досељавањем и разграњавањем родова. У доба Кочине крајине овамо је досељено 7 родова (данас 48 домова), за време Првог устанка 10 родова (сада 41 кућа), а после 1815 године 13 родова (са 18 домова).

Ботуње је насељено из 18 области. Највећи број родова (6) и кућа (52) дала му је Стара Србија. Из Лепенице досељено је 5 родова (5 домова), из Жупе 3 рода (12 кућа), из Крајине 3 рода (10 домова), из Маћедоније 3 рода (6 кућа), из Врањске Пчиње 2 рода (26 домова), из Нишаве 2 рода (16 кућа), с Косова 2 рода (6 домова); а по један род дали су селу: Црна Гора (19 кућа), Црница (8), Белица (6), Тимок (6), Ветерница (6), Ибар (4), непосредни леви слив Биначке Мораве (2), Ресава (2), Гружа (2) и Осаница (1).

22 рода (167 кућа) дошла су у збег, по 3 рода као уљези (4), и довоци (4), по два рода као кириџије (5) и слуге (2); а по један род на купљено имање (1 дом), на позив пријатеља (4) и као ковач (1).

Све до краја 18-ог века Ботуње је било на месту данашњег Селишта. Ту су се настанили сви оснивачки родови, као и они који су овамо досељени о Кочиној крајини. Тада је, због чуме која је опустошила многа лепеничка села, помештено у данашњи Шарски Крај, одакле је постепено заузело положаје и места на којима су сада. Селиште је до пре пет година било по њивама, па се тада почело понова насељавати. Трагови су старог насеља: Црквина близу Селишта и Гробљишта уз само Селиште, где су се копали први становници ботуњски.

У старине из средњевековног српског доба, пре постанка села, убрајају Ботуњци Црквину на брду Каповцу, за коју мисле да је остатак негдашње цркве Ботуњице; Сватовско Гробље, за које причају да је добило име стога што су се ту срели и побили двоји сватови, који су сви до једног изгинули и овде покопани, и Старо Село.

На Стражи је у турско време била стража за чување друма.

Село има два гробља. Једно је у Крушарима у Церјаку, за тај крај; а друго на Чукари, за све остале сеоске крајеве.

У Порти у Церјаку имају 4 трпезаре. Литија се носи на Ђурђевдан. Заветина су Младенци.

П.С. Ботуње је имало 262 становника у 1834 години, 785 у 1884, 1.201 у 1948, 649 у 2002, и 669 у 2011 години, у томе 38 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,1 година.

12. Бошњане (Рача)

Бошњане се простире с обеју страна потока Старог Села који одмах испод села добива назив Бошњански Поток. Оно је удесно од друма Велика Плана – Рача, од којег отстоји час и четврт хода према северозападу.

На десној страни потока су крајеви: Горњи, Ненадићки и Реонски; а на левој Поточари (Поточани) и Доњи Крај. Уврх потока је, с његове десне стране и више свију поменутих крајева, крај Трновча, удаљен од осталог села скоро пола часа пешачења. На истоју су страни потока и на истом отстојању крај Купусина у пољу Купусини и крај Крушар у пољу истог имена. Ненадићки Крај је на обема странама Доловског, а Реонски на левој страни Липарског Потока…

Сеоски су потоци сиромашни водом те не плаве имања. Али врло ретко Бошњачки Поток топи поља Доњега Краја…

Бошњачки хатар има у простору 230 хектара. Од тога је под њивама 150 ха, под ливадама 50 ха (свега зиратне земље 200 ха) и под шумом 30 ха. Сва је зиратна земња у другом зиратном реду, а сва шумска у другом шумском реду, што значи да су врло добре каквоће.

У хатару овог села нико осим његових сељана нема својих имања. Али исто тако ни Бошњаци немају својих поља ван граница свога села.

Бошњане је разбијено у осам крајева, од којих су Купусина и Крушар у ствари трла, на којима су се од скоро стално населили неки сеоски родови. Горњи, Ненадићки, Реонски, Поточки и Доњи Крај растављени су међусобно сеоским имањима и удаљени један од другога по 7 до 8 минута хода. Сасвим су одвојени од села Трновча, Купусина и Крушар, који су раздалеко међу собом и од осталих сеоских крајева од 20 до 30 минута пешачења.

У бошњанским крајевима разликују се групе кућа појединих већих родова. Такве групе имају у Горњем Крају Татовићи и Миливојевићи; у Поточарима Ђоковићи и Татовићи; у Реонском Крају Реонићи, Домановићи и Милићи (Милутиновићи); у Доњем Крају Татовићи, у Ненадићком Ненадићи, у Трновчи Миливојевићи и Татовићи.

Село је 1903 године имало 23 рода у 125 кућа са 797 душа. Један је род (3 дома) био цигански. 1910 године у Бошњану су биле 152 куће са 1.026 становника, а 1921 године број душа је спао на 921.

Сељани кажу да је њихово село добило име отуда, што су га засновали Бошњаци Татовићи. Оно се у почетку звало Бошњаци, па Бошњак. Тако је записано и у првом попису села у Србији…

Село и његови крајеви на главном потоку постали су од збегова; а Трновча, Купусина и Крушар од привремених, летњих насеља, трла.

Бошњане су основали пре 115 година: Татовићи, Реонићи, Домановићи, Миливојевићи и Милићи. Од тих пет родова има у данас у селу 83 куће или скоро 4/9 укупног броја сеоских домова. За Домановиће, Херцеговце, зна се, да су најпре прешли у Ужице, одатле у гружанско село Претоке, па су се из њега растурили на неколико страна.

Међу сеоским крајевима и на првом су месту по времену оснивања Горњи, Реонски и Ненадићки Крај; ускоро за њима су постали Поточари и Доњи Крај. Трновча је основана пре 50, Крушар пре 7 а Купусина пре 3 године…

Село је расло поглавито новим досељавањем, затим рађањем и деобом задруга. Од 5 родова досељеним за време Првог устанка у њему има 20 домова; а од 13 родова који су дошли после 1815 године, сада имају 22 куће.

Бошњанско је становништво досељено из 14 области. Највећи број родова (5 са 28 кућа) досељен је из Старе Србије; по два су рода дошла из Осата (52 дома), Херцеговине (17 кућа), Нишаве (6), Јасенице (3) и Тимока (2 дома). Остале области дале су селу по један род, и то: Драгачево 7 кућа, Бугарска 3 дома, Хрватска 2 куће, а Лепеница, Ресава, Ђетиња, Маћедонија и Црна Гора по један дом.

Досељеници до 1815 године дошли су у збег (10 родова 103 куће), а доцније су досељени као дунђери (2 рода 5 домова), слуге (2 рода 2 куће), надничари (2 рода 2 куће), као колар (1 род 4 дома), ковач (1 род 3 куће), уљез (1 род 2 дома), доводак (1 род 1 кућа), терзија (1 род 1 дом), кириџија (1 род 1 кућа) и на купљено имање (1 род 1 дом).

Бошњане је скоро до краја 18-ог века било близу места, које се зове Старо Село, и где су сада поља сеоска. Одатле је помештено због чуме.

У сеоском хатару имају три српске средњевековне старине: Старо Село, Старо Гробље и Црквина. На месту Црквини била је некад црква, чији су се темељи до скора познавали.

На турску владавину опомиње име поља Караула одакле је стража пазила не друм.

Данашље је гробље више Луке, готово у средини села. Ту у близини има и једна трпезара.

Литија се нови у Бели (тројички) Петак. Заветина је о Ускрсу (на сва три дана)-

П.С. Бошњане је имало 220 становника 1834 године, 572 у 1884, 1.067 у 1948, 559 у 2002, и 498 у 2011 години, у томе 13 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46,3 године.

13. Брзан (Баточина)

Брзан је по броју домова и становника највеће село у Лепеници, али не припада цео његовом сливу, већ прелази и у непосредни леви слив Велике Мораве. Ја сам га урачунао у лепеничка насеља зато, што је у Лепеници већи број његових кућа (Стари Брзан и Ђунис) и становника него у Морави. У осталом не би било ни практично излагати једно насеље на два места.

Село је на обема странама Брзанске Косе, крајњег североисточног огранка крагујевачког Црног Врха. Та је коса састављена од неколико брда на којима су имања сеоска и међу којима су најглавнија: Тутњава, Калиготић, Просек, Џодићка Чука и Тишио Брдо. Она се свршава, у хатару брзанском, Црвеним Брегом који је упрео у моравску раван.

Идући насипом из Баточине у село две су његове махале на десној (Ђунис и Стари Брзан), а три (Шиљеговачка, Солила и Гордан-мала) на левој страни косе.

Ђунис и Стари Брзан су на странама Чешменог или Ракљатог Потока, али се ђуниске куће спуштају и у раван лепеничке долине. Шиљеговачка Мала је на обема странама потока Грабовика, а Солила на Дибоком и Панчином Потоку. Њихове се куће у моравској равни мешају. Кроз Гордан-малу протиче Лукин и Живковски Потк; и њених кућа има на тлу моравске долине…

Поток Грабовик не излива се из свога корита. Лукин и Панчин Поток плаве поља, али их не засипају. Дубоки и Чешмени Поток засипају поља песком, шљунком и глинушом. Кроз сеоски хатар тече и Кијевачки Поток, који плави поља, али не наноси штете усевима. Кад прими Доброводички Поток гради Вирове, који се испод ушћа Чешменог Потока деле у два крака; северни утиче с лева у Лепеницу испод Баточине, а јужни се улива у моравску мртвају Моравиште.

Брзански хатар наводњавају сем ових потока реке Лепеница и Морава. Лепеница често чини знатне штете усевима у долинској равни. Та је штета огромна оних година, када се у пољу Грабовици саставе воде Лепенице и Мораве, јер тада страдају не само сва поља него и све куће солилске и горданске, које су у долинској равни…

Брзански је хатар велики 2.492 хектара. Од тога долази на зиратно земљиште 2.393 ха, а на шуме с утринама 100 ха. Зиратна је земља у другом (2.040 ха) трећем (283ха), четвртом (7ха) и петом (62ха) зиратном реду; а шума је сва у трећем шумском реду. 9 хектара шуме и утрине општинска су заједница.

У брзанском хатару имају поља понеки сељани Кијева, Милошева (Осаница) и грађани Баточине и Лапова. Брзанци пак имају својих земаља у хатарима Кијева, Доброводице, Горњих и Доњих Комарица (осаница), Милошева, Горње Баточине и варошице Баточине.

Сеоске махале готово прелазе једна у другу својим крајњим кућама, те је између њих незнатно отстојање. Највећа је удаљеност (пола часа хода) између Старог Брзана и Шиљеговачке Мале.

Куће су у махалама доста збијене и без реда растурене или поређане у уже кривудаве сокаке. Збијеност је највећа око механе и сеоских дућана. Око цркве, школе и суднице куће нису груписане.

Брзански крајеви и махале састављени су од кућних група већих родова. Ове кућне групе отстоје међусобно 300 до 500 метара. Такве групе имају у Старом Брзану: Курјучевићи, Маринковићи, Кошани, Попадићи, Дачићи, Панићи, Андрејићи, Жергићи, Љутићи, Блажићи, Гроздановићи; у Солилима: Маринковићи, Тошићи, Качаревићи, Делићи, Првуловићи, Тракићи; у Ђунису: Цвејовићи, Жергићи, Пајићи, Хајдуковићи, Ђерговићи, Ужаревићи; у Шиљеговцу: Стојановићи, Милојевићи, Милановићи и Чкерићи; у Гордану: Горданићи, Величковићи, Кошани и Мрковићи.

У Брзану је 1903 године било 113 родова у 559 кућа са 3.110 становника. Међу њима 1 цинцарски (1 дом) и 4 циганска рода (7 кућа). 1910 године село је имало 648 домова са 3.628 душа, а 1921 године број његових становника спао је на 2.978.

Стари људи причали су ми, да је име селу дао најстарији род брзански (Љутићи), који је досељен из села Брзанаца од Косовске Митровице. Донесени назив унеколико је измењен, тј од Брзанци постао је Брзан.

Имена махала лако је протумачити. Стари Брзан зове се зато што је најстарији крај сеоски. Солила је добила назив места на коме је основана. Ту је некад била велика бара, поред које су крмили говеда, тј давали јој со. Отуд је најпре место, а по њему сеоски крај назван Солила. Ђунис и Шиљеговац добили су имена села из којих им је дошла већина родова, божећи од турских зулума. Гордан-мала зове се по баби Гордани, која је из Селишта на Морави, где је било прво насеље, прешла овамо са својим мужем Миљком и подигла кућу око које се развила цела махала.

Брзан спада, по времену оснивања, у најстарија насеља, јер је основан крајем 17-ог или почетком 18-ог века.

Основала су га четири рода: Љутићи, Андрејићи, Кошани и Маринковићи. Сви су ови родови кренули с Косова, с патријархом Арсенијем трећим, због зулума турских, нарочито пак стога, што су Турци гонили српски живаљ на турчење, обећавајући сваком потурчењаку ослобођење од свију данака, намета и кулука. Прво су дошли Љутићи, а одмах за њима Андрејићи. Кошани и Маринковићи нешто доцније, јер су се Кошани задржали кратко време у Драгачеву. Маринковићи су сишли најпре у златиборско село Бурађе, одакле су побегли због зулума неког Кугли-бега. Сва су ова четири оснивачка рода дошла у збег у Селиште, код Студенца крај Мораве.

Истовремено су се кренули од Новог Пазара Парезановићи, који су овамо дошли на 40 година после оснивачких родова. Они су се прво настанили у засеоку Парезанима (по коме су добили своје презиме Парезановићи или Парезани) близу Ивањице. Овај заселак није забележен ни у једном попису становништва и ни у једном речнику места наше Краљевине, али је унесен у Генералну Карту Краљевине Србије, између села Комадине и Команице. Одатле су се спустили у гружанску Забојницу, где су живели неко време у великој задрузи, у којој је било дванаест ожењених брата. Најстаријег од њих, који је био кнез вилајетски, убили су Турци зато што је био одлучан заштитник српских сељака. Тешко рањен, Арон се једва довукао до куће где закле своју браћу, „да крв за крв врну“, па издахну. Браћа га послушаше и ускоро убише бега у Крагујевцу, по чијем је наређењу убијен Арон. Одмах затим, бојећи се јаничарске освете, побегоше из Забојнице њих једанаест на једанаест страна. Отуд их има данас не само у Лепеници (Брзан, Мало Крчмаре и Крагујевац, него још у Ужицу, Забојници, Гунцатима (Гружа), Жабарима (Јасеница), Братљеву и у Парезанима. Од ова 4 оснивачка рода село има данас 85 домова.

Сеоске махале ређају се према времену оснивања овако: Стари Брзан и Гордан основани су у доба Прве сеобе, Ђунис и Шиљеговац у време Друге Сеобе, Солила око 1800 године.

Брзан је растао више досељавањем него рађањем и разграњавањем или деобом задруга. За време Друге сеобе добио је 4 рода, од којих су сада у селу 54 куће. У доба Кочине Крајине овамо је досељено 37 родова (197 домова), о Првом устанку 36 родова (141 кућа), а после 1815 године 32 рода (80 домова).

Досељавање је извршено из 29 области. Највећи број родова дошао је из непосредног левог слива Биначке Мораве (16 родова 81 кућа), затим из разних лепеничких села (13 родова 23 дома), па из непосредног слива Велике Мораве (10 родова 40 кућа) и из слива Рибарске Реке (8 родова 33 дома). По 7 родова дале су Брзану: Ресава (63 куће), Стара Србија (34 дома) и непосредни десни слив Биначке Морава (34 куће). С Косова је 5 родова (86 домова), из Тимока 5 родова (20 кућа), из Бугарске 4 рода (25 домова), из Босне 4 рода (16), из Старог Влаха 4 рода (4), Осаница је дала 3 рода (7 кућа), Јасеница 2 рода (19), Маћедонија 2 рода (4). Из осталих крајева досељен је у Брзан само по један род. Ти су крајеви: Црна Гора (12 домова), Тракија (7), непосредни слив Голијске Мораве (7), Јовановачка Река (4), Белица (3), Лугомир (Левач 3 куће), непосредни слив Велике Мораве (2 дома), непосредни леви слив Голијске Мораве (2), Нишава (2), Ветерница (2), Крајина (1) и Дрина (1).

72 рода (454 дома) су дошла у збегове, а остали су настањени овако: на боље имање 10 родова (31 кућа), преудајом жена 9 родова (23 дома), као ковачи 6 родова (11), као уљези 5 родова (10), као слуге 4 рода (15 кућа), као кириџије 2 рода (4 дома), као дунђери 2 рода (3 куће), а по један род досељен у слободну земљу (4 дома), као свештеник (3) и као механџија (1).

Сељани причају, да је прво брзанско насеље, у данашњем Селишту у Морави, било прњавор манастира Златенца, подигнутог на десној страни Мораве. Из Селишта је село помештено у Стари Брзан око средине 18-ог века, када су Турци јаничари ударили на манастир – који је био на ударцу пута – срушили га и спалили. Том приликом они су један део прњаворског становништва побили, а други део спасао се бекством у гору и основао насеље у Старом Брзану. Али иако је основано на прњаворском земљишту село је у ствари било збег. Исто тако биле су првобитно збегови и четири брзанске махале: Стари Брзан, Гордан, Ђунис и Шиљеговац. Само су Солила била друкчијег постанка као што је наведено приликом објашњавања постанка имена сеоских махала. Прњаворско становништво копало се у Старом Гробљу уврх Дибоког Потока у Солилима.

Селиште уврх потока Грабовика нема никакве везе с тадашњим и садашњим становништвом Стари људи су причали да су овде живели Цигани коритари, док је у околини било доста коре за њихове послове. Кад је шума искрчена, они су се поместили ближе Црном Врху у село Стрижило где и данас живе. Међутим, Михаило Ст. Ризнић, учитељ, забележио је у свом извештају о Брзану, да су становници овог Селишта прешли у Домус Поток о Кочиној Крајини, да би избегли честе нападе турске, пошто су у равници били на старом Цариградском Друму. Ово не одговара стварности, јер у то доба Царски Друм није водио поред Мораве, већ од Баточине кроз шуму на Брзан и Домус Поток. Успомена на њега одржала се у називу поља Стари Друм. Вероватније је, да је овде (у Селишту) било неко раније насеље, по свој прилици у средњевековно српско доба.

Брзан има два гробља: Велико Гробље у Старом Брзану и Мало Гробље у Крушару, у Шиљеговачкој Мали. У првом се копају Стари Брзан, Ђунис, Гордан и пола Шиљеговачке Мале; а у другом Солила и друга половина Шиљеговца.

Сеоска је слава први дан Духова; тада се носи литија. Црква пак слави Св. Илију. Код ње, у порти, има девет трпезара. Преславу (заветину или молитву) има само Шиљеговачка Мала, и то је Спасов-дан.

П.С. Брзан је имао 1.205 становника 1834 године, 2.478 у 1884, 3.480 у 1948, 2.073 у 2002, и 1754 у 2011 години, у томе 50 млађих од 5 година (70 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 46,4 година у селу.

14. Вињиште

Вињиште је с обеју страна Милићанског (Милићког) Потока и потока Попадинца, који утичу у Лепеницу. Први поток долази са Кременца, а други с Орашја више Горње Мале.

Уврх обадва потока и с обеју њихових страна простире се Горња Мала. Ниже ње је, на обема странама Милићанског Потока, Доња Мала. Прва је под Кременцом и Нешковим Гробом, а друга испод Дубова и Вуксанице. Између обеју махала на Милићанском Потоку раздаљина је више од 12 минута хода преко поља и кроз сеоске шумарице.

Доскора се Вињиште служило само бунарском водом јер има доста бунара са довољно живе воде. Тек у новије време сељани су почели копати ђермове због удаљености бунара од многих сеоских кућа…

Цео вињишки хатар простран је 376,1 хектара. Од тога на зиратну земљу долази 287,1 ха, а на шуме 89 ха. Зиратна је земља (њиве 179,1 и ливаде 108 ха) у другом (100 ха), трећем (98,26ха), четвртом (68ха), и петом (20,81 ха) зиратном реду; а приватна је шума сва у петом шумском реду (2,84ха). На заједничку шуму и утрину долази 86,16 ха. Оне су у Равном Гају и на Кременцу.

У хатару Вињишта имају земаља само сељани Драгобраће, а Вињиштанцима припадају нека поља у хатару драгобраћком.

Горња Мала има три дела (кућне групе) на трима косама. Те су кућне групе: Секулићи, Микићи и Милорадовићи; оне су међусобно удаљене 4 до 5 минута. Доња пак има два дела на супротним странама Милићанског Потока; то су Милићи и Андрејићи. Кроз обе махале води по једна главна (и неколико споредних) улица, те село изгледа друмског карактера.

Године 1903 у Вињишту је било 10 родова са 89 домова, у којима је (1900 године) живело 536 становника. 1910 године број је кућа износио 97, а број душа 632. На дан 31 јануара 1921 године у селу је био 581 становник.

Сељани зову своје село Вињиште и Вињишта. Они причају да му је име дошло отуда што је некада на коси испод Дубова било много винограда, који су припадали крагујевачким спахијама. То место на коме је вино рађало у изобиљу назваше сељани Вињиште, па је доцније овај назив пренесен на село, када је оно заузело и ово поље.

Горња и Доња Мала зову се по положају на сеоском потоку. Горња се друкчије назива Секулићка (Секулићи), а Доња Милићка (Милићи) по најјачим родовима у њима.

Село су пре 160 година основали родови: Милићани, Секулићи, Милорадовићи, Андрејићи и Лазовићи (Лазаревићи). Ови су се последњи утрли, а од прва четири рода Вињиште има данас 82 куће. Изузев 7 домова доцнијих досељеника њима припадају сви остали домови сеоски.

И село и обе његове махале постале су у исто време од збегова, а нарасли су готово искључиво рађањем и деобом задруга.

Село је насељено из 8 области од којих су му по два рода дали Драгачево (15 кућа), и Гружа (2 дома). Све остале области дале су Вињишту по један род, и то: Црна Гора (40), Стари Влах (19), Косово (9), Бугарска (2), Банат (1) и Лепеница (1).

Четири рода (82 куће) добегла су овамо у збегове, 4 рода (5 домова) досељена су на купљено имање, 1 род (1 кућа) на женино имање и 1 род (1 дом) доведен је преудајом жене.

Старо Гробље на Дубовима и Црквина у његовој близини указују на неко раније насеље, о коме сељани, по предању, кажу да је постојало пре турског доба.

Сеоско је гробље на Црвеном Гробљу (близу грошаничке цркве) у Доњој Мали.

Заветина је Томиндан, а литија се носи по Тројицама у Белу Суботу.

П.С. Вињиште је имало 138 становника 1834, 398 у 1884, 692 у 1948, 412 у 2002 и 378 у 2011 години, у томе 16 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46,7 година.

15. Вишевац (Рача)

Вишевац се простире с обеју страна реке Раче и среског друма, који из варошице Раче води у Наталинце и Тополу. На левој су страни речној преко три, а на десној једва четвртина сеоских кућа. Лево су крајеви: Стари Вишевац, Вишевац и Радуловац, а десно само Мађупа под брдом Градиштем.

Стари Вишевац је на левој страни Влашког и на десној страни Кречанског Потока. Одмах је с леве стране овог потока Вишевац, чије су куће подигнуте на неколико брда; а испод њега је Радуловац с обеју страна Радуловачког Потока…

Кад су велике воде Рача, која је иначе сиромашна водом, јако набуја, излије се из свога корита и потопи сву долинску раван. Тада она јако оштети усеве у пољима, јер дуго не сплашњава, а кад се повуче поља остану под песком и шљунком. Сеоски потоци никад не излазе из својих потока, те нису штетни по село…

Вишевачки хатар има у простору 1047,77 хектара. Зиратна земља износи 885ха (њиве 712,15 и ливаде 173 ха), а шума 162,62 ха. Земља за обрађивање је у другом (133,52 ха), трећем (555,88 ха) и четвртом (195,75 ха) зиратном реду; а шума је у трећем (41,46 ха) и четвртом (121,16 ха) шумском реду. Осим тога има још 38 ха заједничке „селске“ шуме и утине на Градишту, Подрумској Страни и Красиловици. Кад се то дода, онда површина сеоског хатара износи укупно 1085,77 хектара.

Вишевчани имају својих земаља у хатарима села Поповића, Бошњана, Бара, Лукања, Сепаца (Јасеница), Баничине (Јасеница), варошице Раче и засеока Адровца. У вишевачком пак хатару имају поља становници села Бошњана, Лукања, Баничине, Саранова (Јасеница), засеока Адровца и варошице Раче.

Године 1903 у овом селу било је 17 родова у 166 домова са 1.102 душе, 1910 број кућа се попео на 195, а становника на 1.282. Међутим 31 јануара 1921 године живело је у Вишевцу 1.150 душа.

Сви се сељани слажу у томе да су сеоско име донели његови оснивачи, који су добегли овамо из истоименог села у коме су живели до Прве сеобе. Али док једни кажу, да су га донели они родови који су дошли из Црне Горе из племена Куча (међу којима је био најугледнији Карађорђев) дотле други причају, да се тако звало место порекла данашњег настаријег вишевачког рода Стојаковића. Овај је род, веле, живео у селу Вишевцу близу Сјенице. Карађорђев дед, бежећи у Србију, позвао је Стојакова оца да заједно пођу, на што је овај и пристао. Када су се доцније неки оснивачки родови утрли, а други отишли одавде, названо је ово село Вишевац по имену његовог краја, у коме је живео једини у њему заостали оснивачки род Стојаковићи. Међутим трагајући за селом тога имена у Црној Гори и око Сјенице, нисам га нашао ни у једном речник места на којој било карти наше Краљевине.

Крајеви Вишевац и Стари Вишевац имају име самог села. Стари се зове стога што је то најстарији крај сеоски, у коме су се настанили први досељеници. Радуловац је добио име поља на коме је заснован. Ту је било трло некога Радула из једног замрлог рода. Оно се звало Радулово, а по њему сеоски крај Радуловац. Мађупа је била најпре име места где су живели Цигани-Мађупци; кад је село проширено и овде, онда је овај назив задржан за новоосновани крај сеоски.

Вишевац је настао крајем прве половине 18-ог века у Старом Вишевцу на месту, које се и данас зове Збеговиште. Ускоро затим постао је крај Вишевац. Радуловац је из доба Кочине Крајине. Ту су се прво населили Мијатовићи из Ресаве. Мађупа је најмлађи крај. Основали су га Миловановићи из Јаковца у Тимоку 1806 године. Оснивачки род Стојаковића има данас у селу 51 кућу, т.ј. скоро трећину од укупног броја…

Село је расло поглавито досељавањем и рађањем, а број кућа се повећавао деобом и распадањем задруга. За време Кочине Крајине досељена су овамо 4 рода (51 дом), у доба Првог Устанка 4 рода (54 куће), а после 1815 године 8 родова (10 домова).

Вишевац је насељен из 7 области. Тимок му је дао 6 родова 52 куће, Јасеница 4 рода 16 домова, Ресава 3 рода 38 кућа, Стара Србија 1 род 51 дом, Црна Река 1 род 7 кућа, Гружа и Драгачево по један род један дом.

Од 17 вишевачких родова 9 их је дошло у збег (156 кућа), 5 као уљези (5 домова), а по један у службу (3 куће), у питомину (1 дом) и као доводац (1 кућа).

Старине су у овом селу тројаке: римске, средњевековне српске и из турског доба. У римске спада Туглиште где се распознају темељи грађевина од цигле. У средњевековне српске долазе: Градиште, Селиште и Џидовско Гробље. Међу свима старинама највише се истиче Градиште на источном брду, на чијим је странама сеоски крај Мађупа. Сељани причају да је овде био некада град, чије су се развалине познавале до пре 50 година. Сад је исто место зиратна земља, где се приликом орања и копања наилазе камени темељи, јер је сва цигла одавно разнесена. Народно предање каже, да је тај град зидала „проклета Јерина“. Он је био на оголићеном темену брда, а свуда испод њега дизала се густа шума. Отуд је стража с њега имала врло простран видик по Лепеници, Јасеници, па чак и Поморављу.

Одмах је испод Градишта Селиште, у равници с обеју страна реке Раче, до данашњег друма. Ту је, веле, била стара варош, коју нико није запамтио, али о којој се прича са колена на колено. Судећи по положају Градишта и Селишта може се скоро поуздано рећи, да је овде било средњевековно српско насеље: град и под њим трг. У прилог овој претпоставци иде и Џидовско Гробље, ниже насипа, на левој страни Раче, на коме и данас имају два камена без белега, који су уништени зубом времена. Ово је, вероватно, било гробље тог средњевековног насеља.

Успомена на турско доба одржала се у именима: Аниште, Турско Поље, Трмчиште и Стража. У Аништу је некада био турски хан, у Турском Пољу и Трмчишту трмчаници (пчелиници) вишевачког спахије, а на Стражи су били чувари који су мотрили на околне путеве. Поред тога на Турке опомиње и име поља Диваниште, где су они излазили на одмор и диване.

Међу свима лепеничким селима Вишевац има највећи историјски значај, јер је у њему рођен вођ нашег Првог устанка на Турке, Карађорђе Петровић, прадед нашег данашњег Краља Александра I Карађорђевића.

О Карађорђевом рођењу писано је на више места, али се прича коју сам чуо од Вишевчана и околних сељана унеколико разликује од осталих, које су забележене по разним списима. Ту сам причу објавио у шабачком листу Јединство (Т.Радивојевић: Карађорђево рођење. Јединство, орган радикалне странке, бр. 8 од 25 децембра 1903 год у Шапцу), али сматрам за потребно да је и овде изнесем.

У доба Карађорђевог рођења живело је у Вишевцу десетак српских породица по планинским збеговима. Сеоски хатар припадао је спахији Сали-аги, који је становао у Крагујевцу, а овамо долазио врло ретко. Карађорђеви родитељи Петар и Марица, живели су одвојено од осталих добеглица на десној страни Раче, у збегу на Градишту. Ту су пребегли с леве стране речне: неки веле од Турака, а други кажу због чуме. Они су живели у колиби под једном липом, која је, по наредби власти, посечена пре неколико година.

У данашњем Аништу био је тада хан, које је држао неки Турчин. Оне ноћи кад се Карађорђе родио, ханџија је легао раније него обично. Спавао је врло немирно и сањао страшан сан. Узнемирен њиме тргне се, скочи из постеље и случајно баци поглед на Градиште. Имао је шта и видети: Једна врло сјајна звезда поче се спуштати низ Небо и заустави се баш над колибом Карађорђевих родитеља. Звезда је сијала толику светлост, да је обасјала сву околину и засенила очи ханџији. Наста мрак као што је и пре тога био. Турчин се умири, дубоко замисли, леже и продужи спавање.

Чим је сутрадан чуо, да се те ноћи у тој колиби и баш у то доба родило мушко дете, он дозва Карађорђева оца и исприча му свој чудновати сан. „То ће дете бити велики и славан човек, али ће за нас Турке бити страшан. Склањај се одавде!“. Те је речи ханџија изговорио Петру, с киме је био у пријатељским односима. Петар послуша Турчинов савет, и чим се вратио кући пребегне, са женом и сином, са Градишта у зег на другој страни реке.

Тај догађај и ханџијин сан убрзо се рашчуше по околини и допреше до ушију крагујевачких Турака. Они се јако уплашише пророчанства вишевачког ханџије и одлучише да побију сву новорођенчад у Вишевцу, не би ли међу њима пала и глава Карађорђева. Сеоски спахија Сали-Ага лично дође у Вишевац и нареди покољ све деце вишевачке старе до годину дана. Писак и кукњава матера разлегаху се на све стране по селу и гори, али јаничари бејаху немилосрдни и свирепо извршише агину наредбу. Али нису постигли жељени циљ јер је Карађорђева мати Марица побегла дубоко у шуму и сакрила свога сина у шупљу кладу, да га јаничари не би могли пронаћи. Ту га је држала, док се Турци нису вратили у Крагујевац, а сама се за то време прерушила у девојку збацивши са себе одећу невесте. Али се и поред тога, као све остале младе жене и девојке, морала крити од јаничара, јер су им они, гдегод су коју стигли, скирали горњу одећу и стезали дојке да виде цурили из њих млеко. Ово су чинили ради тога да би пронашли матер Карађорђеву, а преко ње и њено дете.

Сеоско је гробље на Красиловици, с леве стране реке Раче. У њега се копа цело село и одовуд и одонуд реке. У селу су три трпезе, по једна у Старом Вишевцу, Вишевцу и Мађупи.

Молитва је на Младенце. Литија се носи двапут: део села у лево од реке на Спасовдан, а онај на десној страни речној по Спасовдану.

Стр. 49-54.

П.С. Вишевац је имао 274 становника у 1834 години, 735 у 1884, 1.298 у 1948 години, 700 у 2002, и 610 у 2011 години, у томе 19 млађих од 5 година (29 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 45,7 година.

16. Војиновац (Рача)

Војиновац је на десној страни реке Крчмаре, у горњем делу њеног тока и с обеју страна безименог потока и друма који з Крагујевца преко Раче и Паланке, води у Смедерево (а одатле у Београд).

Село има три безимена бунара и шест копаних ђермова који су сви ручни с кофом и котлајском.

Кад су воде велике, те Крчмара набуја, она плави сеоска поља у долинској равни. Сеоски пак поток не излива се никад ван свога корита.

Сва је зиратна земља око села…

Сеоски хатар захвата простор од 265,3 хектара. Од тога су 235,3 ха под њивама, а 30 ха под ливадама. Ова је зиратна земља у другом (45 ха), трећем (170 ха), четвртом (42) и петом (8,3 ха) зиратном реду.

У вујиновачком хатару имају својих поља само сељани из Лужница. Војиновчани пак немају имања ван свога села.

Село је једноставно, без крајева и са разређеним кућама, које се у новије време све више приближавају поменутом друму. Тиме село показује тенденцију да се ушори. Војиновац има три кућне групе: Милојковиће, Лазаревиће и Матиће.

Године 1903 у селу је било 11 родова у 33 куће са 117 душа. 1910 године број домова је износио 35, а број становника 298. На дан 31 јануара 1921 године Војиновац је имао 164 душе.

Војиновац је добио име места на коме је основан. Ресничани су звали земљиште данашњег сеоског хатара, на десној страни друма, Војиново, по неком Војину који га је први почео крчити и зиратити. Кад су доцније сељани прешли овамо из збега, који је био са супротне стране пута, онда је новоосновано насеље задржало име поља унеколико измењено, тј Војиновац уместо Војиново.

Село је основано 1813 године. Засновала су га 4 рода: Лазаревићи из Мозгова; Иванковићи, Матићи и Милојковићи из Књажевца. Сви су они добегли овамо у збегове за време „пропасти Србије“. Од њих данас у Војиновцу има 26 домова, тј скоро 4/5 укупног броја. После 1815 године досељено је 7 родова (7 кућа).

Војиновац није унесен ни у једну карту до 1853 године. Он се први пут помиње у попису становништва од 31 децембра 1874 године.

Село је нарасло рађањем и новим насељавањем. Оно је насељено из пет области. Тимок му је дао три рода (18 домова), Бугарска и Лепеница по 3 рода (са по 3 куће), Моравица 1 род (са 8 домова) и Врањска Пчиња 1 род (1 кућа).

Четири рода (26 домова) досељена су у збегове, 3 рода (3 куће) на женино имање, а по један род с једним домом као слуга, колар, дунђерин и дрводеља.

Гробље је на северној страни села, где је некада било Старо Гробље, о коме се овде ништа не зна. У сеоској порти има један трпезар.

Заветина (сеоска слава) су Младенци, а литија се носи (преслава) на први дан Свете Тројице.

П.С. Војиновац је имало 140 становника 1884, 179 у 1948, 132 у 2002, и 110 у 2011 години, у томе 2 млађих од 5 година (6 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 44,1 година.

17. Мала Врбица (Крагујевац)

Мала Врбица је с обеју страна Врбичког Потока који, 40 минута испод села, утиче у речицу Угљешницу. Овај се поток често назива и Клисурски, јер већим делом свога тока тече клисурастом долином између Главице и Голог Брда.

Цело је село на десној страни друма Крагујевац – Аранђеловац. Само је једна кућа (у којој су клисурска механа и рамаћка општина) прешла на леву страну насипа (друма).

Мала Врбица има два краја: Клисуру и Врбицу, поред тога две махале, Галониће и Вуковиће. Клисура је на левој страни Клисурастог Потока. Куће су јој на Голом Брду и уз сам друм, с његове десне стране (осим механе и општине).

Он је на потоку највиши крај сеоски. Испод ње су, за десет минута хода, на обалама потока, Галонићи. Део Галонића на левој страни Клисурског Потока простире се с обеју страна поточића Вињаге. Према Галонићима је, улево од сеоског потока, највећи крај, право село Врбица, на обема странама пута за село Пајазитово. Од ње до Галонића на левој страни нема више од 5 минута хода. Скоро пола часа ниже десног дела Галонића настају Вуковићи.

Мала Врбица има доста живе воде, али због даљине бунара Врбичани у новије време копају ђермове…

Врбнички Поток, кад надође, наноси доста штете оним имањима Врбице и Вуковића која су у нешто проширеном тлу његове долине.

Сеоски хатар велики је 270 хектара. Под њивама је 100ха, под ливадама 150 ха (укупно зиратне земље 250ха) и под шумама 20 ха. Њиве су у другом, а ливаде у трећем зиратном реду. Шума пак долази у пети шумски ред. У хатар сеоски није урачунат простор од 1,5 ха који долази на заједниче „селске“ утрине на месту званом Варнице код Кречана.

Врбичани немају земаља ван свога села, а у њиховом хатару имају својих поља становници Рамаће и Добраче.

Крај Врбица добива постепено друмски карактер и сашорава се, а у осталима су куће разређене и без реда растурене.

Крајеви Врбица и Клисура састављени су од појединих кућних група, које се овде називају „вамилија“. Такве су „вамилије“ у Врбици: Вукојичићи, Копиљаци, Марковићи и Вуковићи; а у Клисури Вуковићи и Караџићи. У Галонићима поред Галонића и у Вуковићима поред Вуковића има само по једна кућа.

Године 1903 Мала Врбица је имала 14 родова у 88 домова са 449 душа. На дан 31.12.1910 године у њој је било 86 кућа са 537 становника; а 1921 године број становника спао је на 439.

Сељани причају, да су оснивачи сеоски назвали своје насеље данашњим именом стога што су га засновали на месту обраслом малим врбама – врбицама. Други веле, да су селу име дали сељани из Рамаће по извору у Трапини у Клисури, који је био под једном врбицом. Напомињем, да мештани и Лепеничани ретко називају село Малом Врбицом, већ га обично зову Врбица. Атрибут „Мала“ дале су му власти за разлику од веће Врбице у Јасеници.

Крај Врбица носи име самог села. Клисура се зове зато што је на истоименом потоку на месту, где он излази из узане клисуре. Галонићи и Вуковићи прозвани су по најглавнијим родовима у њима.

Село је основано 1809 године, када се Карађорђе враћао од Сјенице у помоћ моравској војсци. С њим је дошло овамо 7 родова који су основали село, оба краја и обе махале његове. Ти су оснивачки родови: Вуковићи, Вукојичићи, Галонићи, Копиљаци, Продановићи и Ратковићи. Они сада имају у Малој Врбици 73 дома, тј више од 7/10 укупног броја сеоских кућа.

Ово се село најпре помиње у Карађорђевом протоколу под именом Врбица. У Уписнику 1818 зове се Врбица мала…

Село је поглавито нарасло рађањем и разграњавањем и деобом задруга, јер је после 1815 године добило само 7 родова од којих данас има 15 домова.

Сеоско је становништво досељено из 5 области. Из Старе Србије дошло је 8 родова (82 куће), из Лепенице 3 рода (3 дома); а из Црне Горе, Љига и Јасенице само по један род са по једном кућом.

Од 14 родова 7 их је добегло овамо у збегове (73 дома), по два рода су дошла као уљези (2 куће), и на купљено имање (2 дома); а по један род прешао је у ово село на трла (9 кућа), у питомину (1 дом) и као посинак (1 кућа).

У Врлопопама има Старо Гробље, које неки називају Маџарским. Ту је и Црквина где је у раније доба била нека хришћанска црква, за коју се мисли да је припадала насељу чије је било поменуто гробље.

Мала Врбица има два гробља: једно је у Бубну за Врбицу, Галоње и Вуковиће, а друго је у Дивљакама, уврх Клисуре, за крај Клисуру.

Сеоска су заветина Младенци, а литија се носи о Спасовдану.

П.С. Мала Врбица је имала 208 становника 1834, 377 у 1884, 482 у 1948, 249 у 2002, и 203 у 2011 години, у томе 10 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,2 године.

П.С.2. У Малој Врбици се налази Кућа Чоловића, етно кућа са рестораном и смештајем, контакт телефон 062307867.

http://www.kucacolovica.com/sr/sadraji.html

18. Вучић (Рача)

Вучић се простире на обема странама Вучићког Потока, десне притоке реке Раче, и Београдског Друма.

Село има два краја: Горњи и Доњи. Доњи је испод Горњег, само на потоку. Међу њима нема никаквог растојања, јер им се куће састају и мешају тако, да им се не може поставити тачна граница.

Североисточном страном сеоског хатара тече река Рача. Она једанпут у десет година плави вучићка имања. Вучићки Поток не излива се никад из свога корита. Кроз сеоски хатар тече Мирашевачки Поток, који при високом стању воде потапа вучићка поља, али и то бива једанпут у десетак година.

Вучићки хатар захвата површину од 1016 хектара. Од тога долази на зиратну земљу 899 ха (њиве 663 ха, ливаде 236 ха) а на шуме 117 ха. Зиратно је земљиште у другом (896) и трећем (3) зиратном реду, а шума је сва у другом шумском реду. Пo каквоћи поља и шуме ово село спада мађу прва у Лепеници.

У вучићком хатару имају поља: варошица Рача, заселак Адровац и села: Мирашевац, Сипић, Ракинац и Доња Рача. Сељани Вучића имају својих земаља у хатарима варошице Раче и Лапова, у засеоку Адровцу и у селима Мирашевцу, Сипићу и Доњој Рачи.

Кроз село воде Београдски Друм и кривудаве улице, на чијим су обема страна подигнуте куће. Због тога село изгледа као друмско и ушорено.

У Вучићу је 1903 године било 19 родова у 159 домова са 1.001 душом. Међу њима један род (с једном кућом) био је цигански. На дан 31 децембра 1910 године број кућа је износио 184, а број становника 1.103. А 31 јануара 1921 године у селу су живеле 1.044 душе.

Горњи крај сеоски састављен је од самих кућних група ових родова: Првуловића, Станојевића, Радојковића, Николића, Марковића, Пауновића, Токалића, Стојановића, Милошевића, Павловића и Симића. У доњем крају су четири такве групе: Пауновићи, Марићи, Радојковићи и Токалићи.

Сељни причају, да су њиховом селу дали име Речани још пре његова оснивања. Овде је била густа планина (шума) и у њој много вукова –вучића, па су је стога назвали Вучићи. Међутим много је вероватније објашњење, да је село добило свој назив по неком Вучићу, који је први овде настанио и кога су ту затекли оснивачки родови. О томе првом досељенику у народу се ништа више не зна.

Крајеви Горњи и Доњи добили су своје називе према положају на сеоском (Вучићком) потоку.

Село је (оба његова краја истовремено) засновано 1806 године. Оно је доцније, по наредби кнеза Милоша, сашоравано. У њему се одједном настанило 13 родова, од којих је данас има у Вучићу 151 кућа, тј изузев 8 све остале.

До 1879 године Вучић се не помиње ни у литератури ни на картама. Те су године обављени резултати пописа становништва 31 децембра 1874 године и у њима је, међу лепеничким селима поменут и Вучић.

Село је нарасло поглавито рађањем, а сасвим у незнатној мери новим досељавањем. После 1815 године овамо је дошло 6 родова, који сама имају у Вучићу само 8 кућа.

Вучићки су родови (13) пореклом из Тимока (151 дом), Лепенице (4 рода 4 куће), и Нишаве (2 рода 4 дома).

Тимочани су дошли у збег, а остали су досељени као слуга (2 рода 3 куће), на женино имање (2 рода да дома), као ћерамидар (1 род 2 куће) и као ковач (1 род 1 дом).

Вучићко је гробље заједничко с варошицом Рачом и осталим насељима поменутим у опису Адровца. У порти код општине има 9 трпеза.

Заветина су Младенци, а литија се носи на трећи дан Духова.

П.С. Вучић је имао 702 становника 1884 године, 1.124 у 1948, 887 у 2002 и 836 у 2011 години, у томе 24 млађа од 5 година (30 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 44,6 година.

19. Голочело (Крагујевац)

Голочело је на обема странама реке Лепенице, уврх њеног горњег тока, где је она незнатан поточић који започиње Студенцом. На левој страни је Горње, а на десној Доње Голочело. Оба су ова краја растављена реком и сеоским имањима, а раздаљина им износи око 20 минута пешачког хода.

Куће су по странама брда која се одвајају од Столице и Липничке Главице, и све су удесно од Чачанског Друма идући Крагујевцу.

Село је врло богато живом водом…

Осим Лепенице кроз сеоски хатар тече поток Бабушница, који претиче кроз Доње Голочело и улива се с десна у Лепеницу. Ниједна од ових двеју вода не плави село и не наноси му никакве штете.

Голочелски хатар има у простору 761,52 хектар и то: под зиратном земљом 548,78 ха (њиве 418 ха, ливаде 130,78 ха) и под шумом 212,74 ха. Од шума су лична својина 139,69 ха, а заједница 73,05 ха. Заједничка шума (с утрином) је на Голочелској Планини (Дубоки До и Студенац), она спада у пети шумски ред.

Зиратна пак земља долази по каквоћи у други (192,73), трећи (158,29), четврти (141,2 ха), и пети (56,46 ха) зиратни ред.  Шумска земља пак (без заједнице) спада у други (1,28 ха), трећи (21,3 ха), четврти (7,38 ха), и пети (109,73 ха) шумски ред.

У Голочелу је 1903 године било 20 родова у 62 дома са 380 становника. 1910 године број кућа се попео на 78 а број душа на 460. На дан 31 децембра 1921 Голочело је имало 421 становника.

У Горњем Голочелу већи родови имају груписане куће, и то: Ристовићи, Ураковићи и Стевановићи.

Сељани не умеју да протумаче постанак имена свога села, а крајеве називају по положају на Лепеници под брдом Столицом. У Србији има још једно село истог имена; оно је у Посаво-Тамнави. Љуб. Павловић помиње га много пута у својој Антропогеографији ваљевске Тамнаве, али нигде не тумачи постанак његова имена.

Село су засновала три рода (Минићи, Ураковићи и Ристовићи) пре 160 до 165 година. Од три оснивачка рода у селу има 27 домова, а то је скоро половина од укупног броја. Горње Голочело постало је пре Доњега, јер су први досељеници бежали дубље у шуму и што даље од пута који је спајао Крагујевац са Чачком.

Село је нарасло разграњавањем родова и новим досељавањем, јер је за 160 година после оснивања добило 17 родова са 35 кућа, и то: у доба Кочине Крајине 5 родова са 18 кућа, за време Првог устанка 2 рода са 6 дома, а после 1815 године 10 родова са 11 кућа.

Голочело је добило своје становништво из 8 области. Стара Србија дала му је  7 рода са 25 дома, Лепеница 4 рода са 4 куће, Косово 2 рода 15 домова, Полимље 2 рода 13 кућа, Бугарска 2 рода 2 дома, Маћедонија 1 род 2 куће, а Гружа и Тимок по 1 род 1 дом.

Половина сеоских родова добегла је овамо у збегове (10 родова 51 кућа), 4 су досељена на купљено имање (4 дома), 2 рода (2 куће) на женино имање; а по један род као механџија (2 дома), дрводеља (1 кућа), надничар (1 дом) и доводак (1 кућа).

У голочелском хатару су три старине из доба наше средњевековне државе. То су: Селиште, Старо Гробље и Џидовско Гробље, о којима се у народу одржало предање, да су остаци насеља из времена пре турске најезде.

Село има два гробља. Једно је у Горњем Голочелу код Бакоњићких, а друго у Доњем Голочелу код Минићких кућа.

Заветина је Средопосница великог Ускршњег поста, а литија се носи на Спасовдан.

П.С. Голочело је имало 159 становника у 1834, 350 у 1884, 506 у 1948, 541 у 2002 и 520 у 2011 години, у томе 24 млађа од 5 година (31 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 41,8 година.

20. Градац (Баточина)

Градац је на обема обалама реке Лепенице, с обеју страна железничке пруге и државног друма Крагујевац – Баточина. Лепеница просеца ово село по средини. Део сеоски на левој страни речној простире се поглавито у равни долинској, али је приличан број кућа и на њеној страни. Онај пак на десној такође је у тлу долинском и на странама потока који тече између брда Стражевице и Грапчине.

Село се дели на пет делова, који се обично зову махале, а ређе крајеви. На десној су страни Лепенице Поточка (Поток) и Донићка Мала, а на левој Ерска и Ђаковска Мала. Село пак, или Средња Мала, простире се с обеју страна Лепенице у равни њене долине.

Између Поточке и Донићке Мале диже се брдо Грапчина, а међусобна им је раздаљина око 12 минута хода. Поток је на висини, а Донићи испод њега у равни лепеничкој. Пошто је Поток највиши на Лепеници, зову га и Горњом Малом. Наспрам Донићке је Ерска, а испод ове Ђаковичка Мала, која се зове и Доња, јер је најниже на реци. Ерићи су на страни под брдом Каменишем, и у долинском тлу, где су им куће помешане са кућама Средње Мале. Испод ове су махале Ђаковићи, већином у равници, поред железничке пруге и реке. Између њих и Села је само сеоски пут, а између Села и Донића води окружни друм.

Лепеница плави имања свију махала у равни своје долине и наноси им готово сваке године доста штете. А кад јако набуја, онда захвата и куће сеоске у долинском тлу. Поток на коме је истоимена махала обично је сув и тече само после јачих и дуготрајних киша. Кроз градачки хатар пролази и поток Павлиш, који никад не плави поља сеоска.

Сеоски хатар велики је 400 хектара. Зиратне је земље 361 ха (под њивама 330 ха, и под ливадама 31 ха) а под забранима 39 ха. Зиратно је земљиште у другом (180 ха), трећем (104 ха), четвртом (62 ха) и петом (15 ха) зиратном реду, а шума је у четвртом (9 ха) и петом (30 ха) шумском реду.

У градачком хатару имају земаља становници варошице и села Баточине, Горње Баточине, Бадњевца, Жировнице и Црног Кала. Грачани пак имају својих поља у Горњој Баточини и Бадњевцу.

Кроза село воде вијугаве улице којих има у свима махалама. У свакој је од ових једна главна, у којој су куће подигнуте с обеју страна, те изгледају као ушорене. Донићи чине прави шор на друму. Кућних је група мало и не броје много домова. То су Јевтићи у Потоку, Ђаковићи, Донићи и Ерићи у истоименим махалама.

У Грацу је 1903 године било 20 родова у 60 кућа са 328 становника. Према попису од 31 децембра 1910 године село је имало 74 дома са 378 душа. А на дан 31 јануара 1921 године у њему су живела 323 становника.

Сељани кажу, да је њихово село добило име по развалинама Јеринина Града на Јеринином Брду у Донићкој Мали, које цела околина зове Градац. Панта Срећковић је писао, да је овде у средњевековно доба било насеље истог имена и да је оно било средиште лепеничке жупе. У Немањиној повељи, вели Срећковић, помиње се Лепеница лонгомеријска, тј градачка.

Донићка Мала (Донићи), Ђаковачка (Ђаковска, Ђаковићи) и Ерићка (Ерићи, Ерска) добиле су своја имена по родовима, који су их основали. Поток (Поточани, Поточка Мала) названа је по положају на сеоском потоку, а Село (Средња Мала) по положају у самом селу између поједилих махала.

Градац су основала, за време Друге сеобе, два рода: Зимоње и Ваљари, која су се утрла. О њихову пореклу нико ми није умео ништа рећи. Зна се само толико, да су их овде затекли Донићи, који су овде досељени пре 115 година и који су најстарији род сеоски; они имају данас у селу 9 домова.

Сеоске махале иду по времену оснивања овим редом: Донићка (основана у доба Кочине Крајине), Село и Поток (из доба Првог устанка), па Ђаковићи и Ерићи (постали пре 88 година).

Село је расло поглавито досељавањем, које је бивало све јаче са сваким новим периодом досељавања. У доба Првог устанка добило је 5 родова (21 дом), а после 1815 године 14 родова (30 кућа).

Градац је насељен из 12 области. Највише родова (6) и домова (12) дошло је овамо из разних лепеничких насеља. По два рода досељена су из Црне Реке (10 кућа), Бугарске (10) и Старе Србије (5), из осталих области село је добило по један род, и то: из Тимока 7 домова, из Љига и Власине по 5 кућа, из Ђетиње 4 дома, из Црне Горе 3 куће, из Нишаве и непосредног левог слива Велике Мораве по 2 дома, и из Срема 1 кућу.

Сви родови (8 рода са 39 дома) који су се овамо доселили пре 1815 године добегли су у збегове, а остали су дошли: на бољу земљу (6 родова са 9 кућа), као уљези (3 рода 6 домова), као слуга (1 род 3 куће), доводак (1 род 2 дома) и као ковач (1 род 1 кућа).

Село је најпре било у Лугу на левој страни Лепенице. Ту се одржало до Кочине Крајне, када је због удара воде приликом излива а и због Турака јаничара, помештено даље од реке, којој се доцније опет примакло због потребе у води за пиће. У Лугу су с почетка биле две, а у доба Кочине Крајине 3 куће (од 3 рода). Крајеви Ђоковићи и Ерићи засновани су на новој крчевини.

Несумњиво је, да је овде било раније неко насеље, по свој прилици српско из Средњег века. Оно је имало два дела: град (на Јеринином Брду) и трг, испод њега у равни лепеничке долине. На ово указују: Градац на Јеринином Брду, Црквина у равници под брдом, за коју сељани кажу да је некад била стара хришћанска црква; и Џидовско (Маџарско) Гробље на Косици (то је део Стражевице) у Поточанима, за које народ тврди да је било хришћанско по каменовима којих је на њему до скора било: Испод тог гробља сељани су до последњих дана ископавали, при орању и копању, сребрни новац из доба мађарског краља Леополда Гаја XV од 1662 године. Неколико комада тог новца сам лично видео и уверио се, да су заиста из тог времена.

Моје је мишљење, да се ово средњевековно српско насеље одржало кроз цео 15-ти и 16-ти век. У 17-том веку његово се становништво склонило с пута и из равнице у поток, где су сада Поточани. Можда се оно ту задржало и у првој половини 18-то века, када су се овде населиле Зимоње и Ваљари, којима су предали име старог српског насеља, тј назив Градац.

Интересантно је народно казивање, да су у равни лепеничке долине, недалеко од Џидовског (Маџарског) Гробља, налажене у неколико махова читаве гомиле каменог оруђа, које је пореклом из преисторијског доба. Може се, дакле, веровати, да је овде и у исто време било људско насеље.

Сеоско је гробље у Грапчини, у Поток-мали. У Порти, у Средњој Мали имају три ћелије (трпезе).

Заветина је Ђурђев-дан, а литија се носи на други дан Св. Тројице.

П.С. Градац је имао 125 становника 1834 године, 222 у 1884, 354 у 1948, 245 у 2002, и 206 у 2011 години, у томе 6 млађих од 5 година (10 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 47,1 година.

21. Горње Грбице (Крагујевац)

Горње Грбице су на обема странама речице Угљешнице, испод ушћа Шењског Потока, на југозападу од дугачке косе Рајца, чијим теменом води леп пут за Мали Шењ, Пајазитово и Лужнице.

Село има два краја (Брђане и Речане) и једну махалу (Мијаиловићку). Брђански Крај и Мијаиловићи су на десној, а Речани на обема странама Лепенице. Крај и махала удесно од реке подигнути су на брду Овршцу и Прчванској Главици. Испод оба ова сеоска дела простиру се Речани. И од једног и од другог растављени су пољима на раздаљини од 20 минута хода.

У селу има само три живе воде (бунари), све су три у Брђанима. Једна се зове Чешма, а друге су две безимене. Због тога се Горње Грбице служе поглавито водом из копаних ђермова, којих има 16, и то: 9 на руку с котлајком и 7 вретено.

Угљешница плави сеоска поља само у Речанима. Тако исто и безимени поток који долази од Малог Шења. Лепеница у овом селу не штети поља и усеве.

Хатар Горњих Грбица заузима простор од 497,31 хектара, а са 12 ха заједничке „селске“ утрине на Главици 80ха, а шуме само 11,31 ха. Њиве и ливаде су у другом (355 ха), трећем (102 ха), четвртом (17 ха) и петом (12 ха) зиратном реду; а шума (без заједничке утрине) у трећем (7,31 ха) и четвртом (4 ха) шумском реду.

Ово село има заједничку шуму с утрином са Доњим Грбицама на Градини, Товарници, Малој Коси, Кладевљу и Главици.

У хатару овога села имају поља Пајазитовци и Лужничани. Сељани Горњих Грбица припада нешто земаља у Пајазитову и Лужницама.

Године 1903 Горње Грбице су имале 7 родова у 65 домова са 443 становника. 1910 у њима је било 77 кућа са 494 душе. На дан 31 јануара 1921 године у селу су живела 466 становника.

Главни сеоски родови имају груписане куће, и то: Ере-Никољци и Малишићи у Брђанима, Мијаиловићи у Мијаиловићима и Ере-Никољци у Речанима.

Горње Грбице добило је име по Доњим Грбицама, више којих је и после којих основано. Атрибут „Горње“ дат им је стога што заузимају виши положај на Угљешници него Доње.

Брђани и Речани названи су по својим положајима; Брђани су на брдима, а Речани с обеју страна реке. Мијаиловићи су добили име рода који у њима живи.

Село је новог постанка. Засновали су га Ере-Никољци који су овде дошли 1804 године. Пореклом су од Новог Пазара, али су овамо добегли од Ужица. Три године после њих досељено је још пет родова: Малишићи, Радојичићи, Мијаиловићи, Милановићи и Пашићи. Све ове родове (6 са 64 куће) рачунам у оснивачке. Осим њих живи у селу још један род (1 дом).

По времену оснивања најстарији је крај Брђани (1804), за њим и Мијаиловићи (1807), а тек пре 50 година засновани су Речани који су постали од привремених летњих насеља, трла.

Горње Грбице насељене су из три области: из Старе Србије (4 рода 62 дома), Осата (2 рода 2 куће) и Лепенице (1 род 1 дом).

Изузев 1 род (1 дом) који је дошао на женино имање као уљез, сви су остали родови (6 рода 64 дома) досељени овамо у збегове.

Гробље је у доњо-грбичком крају Селишту. Оно је заједничко за оба села тј за Горње и Доње Грбице.

Заветина су Младенци, а литија се носи у недељу по Ђурђевдану.

П.С. Горње Грбице су имале 195 становника 1834 године, 364 у 1884, 525 у 1948, 273 у 2002, и 226 у 2011 години, у томе 10 млађих од 5 година (само 3 од 5 до 10), уз просечну старост од 45,7 година.

22. Доње Грбице (Крагујевац)

Доње Грбице су на левој страни речице Угљешнице, североисточно од Милановачког Друма. Оно је са свију страна окружено брдима, која се зову: Копиловац, Китица, Товарница, Градина, Равни Гај, Видровац и Лак. Куће су подигнуте с обеју страна Копиловачког и Пустог Потока, који се састају при ушћу у Угљешницу и граде Грбички Поток.

Село има три краја: Брђане, Селиште и Она` Крај (тј Онај Крај). Брђани су уврх села, на обема странама Копиловачког Потока и на брдима Лаку, Великој и Малој Коси. Испод њих је с обеју страна истог потока, Селиште. Ова су два краја растављена потоком Клисуром, брдом Товарницом и имањима у растојању од пола часа хода. Она Крај је на обема странама Пустог Потока, под Видровачком Главицом. Он је одвојен од Брђана Црквинским Потоком и имањима на отстојању од 20 минута, а од Селишта брдом Градином и простором под имањима преко кога треба ићи скоро пола часа.

Становништво се доскора служило само живом водом које има довољно у свима крајевима сеоским. У Брђанима је нарочито чувен бунар Чесма, која је толико јака да одмах обрће воденицу; затим долазе бунари: Извор, Копиловац и Лак. У Селишту је Виноградарски Бунар у Виноградима код потока а у Оном Крају Бубан. Али како се село разграњавањем родова и пропадањем задруга много раширило, те су ови бунара постали удаљени великом броју сеоских домова. Грбичани су почели копати ђермове. Њих је свега девет, и то: 7 ручних с котлајком, 1 на вретено и 1 на точак.

Сви сеоски потоци теку дубодолинама и јаругама, али ипак, кад су велике воде, плаве сеоска имања у својој непосредној близини, нарочито у доњим крајевима. Особито су опасни Копиловачки и Пусти Поток који сплачу стране брда и засипају песком и шљунком. Угљешница пак плави само најнижа поља, али то бива врло ретко.

Хатар Доњих Грбица има у простору 1.307,32 хектара. Од тога је под зиратном земљом 1.231,32 ха (њиве 860 ха, ливаде 371,32 ха), а под шумом 76 ха. Зиратно је земљиште у другом (846), трћем (300,92 ха) и четвртом (84,4 ха) зиратном реду. Шума је сва у петом шумском реду.

Овде нису урачунате „општинске“ шуме с утрином, које су заједничке за ово село и Горње Грбице. На ове заједнице долази 44 ха, и то: на Товаранци 15 ха, на Градини 10 ха, на Малој Коси 8 ха, на Кладовљу 6 ха, и на Главици 5 ха. По утрини се напаса стока (овце и говеда) од 1/14 марта до 1/14 септембра, а после тога дана пуштају се у жир свиње. Приход се троши на потребе општине.

Доњо-Грбичани имају поља у Шљивовцу, Рогојевцу, Малој Врбици, Кутлову, Прекопечи и околини Крагујевца. У хатару овога села имају понеко имање само сељани из Лужница. Због удаљености поља сељани имају на њима 29 трла, од којих је већина у хатарима поменутих насеља на удаљењу од два до три часа хода од Доњих Грбица.

Крајеви су у овом селу знатно шири појам од махала (овде и свуда у Лепеници кажу „мала“, ретко где „вамилија“. У сваком се крају његовом јасно издвајају групе кућа појединих већих родова, чија је раздаљина 500 до 600 метара. У Брђанима су такве махале: Батавељићка (Батавељићи), Гвозденовићка (Гвозденовићи) и Ралетићка (Ралетићи). У Оном Крају: Гвозденовићка, Ралетићка, Жикићка (Жикићи), Живковићка (Живковићи) и Ракићка (Ракићи). У Селишту пак: Гвозденовићка, Батавељићка и Ралетићка.

У Доњим Грбицама било је 1903 године 6 родова у 192 куће са 1.279 душа. 1910 године број домова се повећао на 207 а број становника на 1.376. На дан 31 јануара 1921 године било је у овом селу 1.177 душа.

Сељани причају да им је село добило име по неком грбавом човеку, Грби или Грбици (јер је био мали), али не памте коме је оснивачком роду припадао. Други пак кажу, да је име дото по Кнезу Лазару „Грбљановићу“ чији је град, по њихову предању, доскора је био у рушевинама на брду Градини.

Брђани се зову стога што су на брдима уврх села. Селиште зато што је ту најпре било село, које је због чуме помештено у Брђански Крај. Она` Крај је преко Копиловачког Потока, с оне његове стране, те му отуд назив.

Доње Грбице основала су три рода (Гвозденовићи, Ралетићи и Батавељићи) пре 160 година. Они данас имају у селу 168 кућа или скоро 8/9 од укупног броја, што није случај ни у једном више лепеничком насељу. Батавељићи имају рода у селу Јошеви (у сливу Колубаре) и у Даросави (близу Аранђеловца). Село је било у данашњем Селишту до Кочине Крајине, а тада је помештено због чуме, па се тек у најновије време почело враћати на првобитно место.

По времену оснивања Селиште је настарији крај доњогрбички, за којим по старости долазе Брђани, па тек онда Она` Крај. Али како је Селиште опустело због помештања, оно је сада по насељавању најмлађи сеоски крај.

Село је расло рађањем и деобом задруга, а новим досељавањем врло мало, јер су у доба Првог устанка досељена овамо само 3 рода (24 куће), а после 1815 није дошао ниједан досељеник.

Један род (10 домова) добегао је у Доње Грбице из Тимока, а остали су родови пореклом из Старе Србије (5 рода 182 куће).

Сви су оснивачи и доцнији досељеници дошли у ово село у збегове спасавајући се од јаничарске обести бекством из својих села.

У хатару Доњих Грбица морало је постојати неко старије насеље, без сумње српско из Средњег века, о чему нам сведоче рушевине Јерининог (по некима Кнез-Лазаревог) Града на брду Градини, а поред њих Гробљишта у Видробву и Црквина у Радошевцу. Између овог села и Горњих Грбица одржале су се до данас закопине „Кнез-Лазаревог Пута“ по плочане обичним каменом. У имену Грчки До очувала се успомена на Грке који су некад овде владали.

П.С. Доње Грбице су имале 347 становника у 1834, 998 у 1884, 1.128 у 1948, 557 у 2002, и 509 у 2011 години, у томе 20 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,7 година.

23. Грошница (Крагујевац)

Грошница је удаљена један и по час хода на југозападу од Крагујевца, с којим је везана Чачанским Друмом и лепим сеоским путем који води до грошничке цркве.

Кроз сред села тече река Грошница, на чијем је странама већина грошничких кућа. Удесно су од реке три махале: Горња, Губавица и Попадинац; а улево опет три: Црквина, Марковачка и Доња Мала.

Идући низ реку најпре долази Горња Мала, улево од реке, под брдом Кликом; мали ј еброј њених кућа под страном у узаној и водоплавној долинској равни. Петнаест минута ниже ње је, опет на левој страни Грошнице, Губавица на обема обалама истоименог потока. Између ових двеју махала  диже се поменуто брдо Клик. И Губавица има кућа у речној равни. Према њој је, на десној страни реке, Црквина на Црквеном Брегу под косом Тандиштем. Њихово је растојање око десет минута хода. Испод Црквине је, опет на десној страни Грошнице, Марковачка Мала с обеју страна Марковачког Потока. Растављају их сеоска поља, а раздаљина им износи 10 минута пешачења. Најниже су на Грошници Доња Мала на десној и Попадинац на левој страни реке. Попадинац има кућа и у долинском тлу, а одвојен је од Губавице безименим брдом и отстојањем од 35 минута хода. Између Доње и Марковачке Мале су сеоска поља, а раздаљина им износи десетак минута.

Грошница је врло богата живом водом. У њој има више од 20 извора, који се обично зову по презименима родова на чијим су имањима….

У Доњој Мали има и један Слани Извор, чију воду стока радо пије, а људи је не употребљавају ни за што. Ако како је насеље велико по простору, сељани су били приморани да копају ђермове, којих има 24, и то: 17 на вратило, 5 на вретено и 2 на точак.

Грошница плави њиве и ливаде у равни своје долине увек када су велике воде. Тада причињава селу велике штете, нарочито од ушћа Марковачког Потока на ниже. Штете су тако велике да се с муком могу надокнадити за две до три наредне добре године. Она носи не само муљ и песак, него и шљунак и камење, па и читаве комаде стена. Од свију лепеничких притока ово је најбујнија планинска речица.

Поток Попадинац и поточић Земљанац, који теку кроз махалу Попадинац, најлуђе су притоке грошничке. Губавица и Марковски Поток повећавају поводње реке Грошнице и наносе доста штете усевима.

Грошнички хатар велики је, са заједницама 1.361,1 хектар, а без њих 1.026 ја. Зиратне је земље 745,7 ха (њива 555,2, ливада 190,5 ха), а шума 605,4 ха (личне својине 280,4 ха). Зиратна земља спада у други (140 ха), трећи (260,8), четврти (340 ха) и пети (4,9 ха) зиратни ред. Шумска је пак земља у четвртом (14,8ха) и петом (265,6 ха) шумском реду не узевши у обзир заједнице.

У хатару овог села имају поља сељани из Драгобраће и Ердеча. Грошничани пак имају својих имања у хатарима села Корићана и Станова.

У грошничким махалама има кућних група које међусобно отстоје од 250 до 400 метара. Такве кућне групе имају: у Горњој Мали Јанковићи и Алексићи (Бошњаковићи); у Губавици Јанковићи, Милојковићи (звани Бугари), Вујовићи (звани Арнаути) и Ранковићи (Никољци); у Попадинцу Вучковићи, Милосављевићи и Алексићи; у Марковој Мали Бошковићи и Ратинци; у Доњој Мали Бошковићи, Топаловићи и Тиквићи; и у Црквини Алексићи.

У Грошници је 1903 године живело 46 родова са 258 домова у којима је било 1.386 душа. Године 1910 село је имало 239 кућа са 1.545 становника, а 1921 године број душа је спао на 1.399.

Имена махала сељани тумаче правилно. Горња и Доња Мала зову се према положају на Лепеници; прва је највиша, а друга најнижа на реци међу грошничким махалама. Попадинац и Губавица добили су имена потока на чијим су им странама подигнуте куће. Поток Попадинац назван је понеком попу, који је први подигао себи кућу на њему још тада када је на Црквеном Брегу, више данашње истоимене махале, била црква у Старом Селу. У потоку Губавици неко се купао и огубао, те му отуда назив. Пре тога се она звала Сребреница због сребрних руда, које су некад овде вађене. Црквина је насељена на истоименом брду, које је прозвано по рушевинама неке цркве. Марковачка Мала добила је име по месту, на коме је подигнута и где је крагујевачки спахија Марко имао своје забране.

Грошница спада у најстарија лепеничка насеља. Она је основана, према народном предању, пре 210 година. Засновала су је три рода: Јанковићи, Бошковићи и Алексићи, од којих има данас у селу 112 домова, а то је нешто мање него половина укупног броја, који долази на свих 46 грошничких родова. Јанковићи, који су пореклом из Пећи, најпре су се настанили у драгачевском селу Лиси. Ту су остали 3 до 4 године, али им се није допало, та су се спустили у Шумадију и добегли у ово село. Бошковићи, Сјеничани, прво су добегли у Аџине ЛИваде, па су после краћег бављења у њима дошли у Грошаницу.

Горња Мала и Губавица постале су за време Прве сеобе, Марковска о Другој Сеоби, Попадинац у доба Кочине крајине, Доња и Црквина за време Првог устанка, али је доња нешто старија од Црквине.

Први помен о Грошници налази се у Извештају о градобитини у Лепеници месеца августа 1719 године, када је Србија била под аустријском окупацијом Ту се ово село зове Grosnitza…

Велики број кућа и становника Грошница је добила рађањем и пропадањем задруга, али је од исто тако великог утицаја на растење села било ново досељавање, које, тако рећи, ни данас није потпуно престало. У доба Друге сеобе добегло је 5 родова (47 домова), за време Кочине крајине 6 родова (36 кућа), о Првом устанку 10 родова (29 домова) а после 1815 године 22 рода (34 куће).

Грошничко је становништво пореклом из 16 разних области, међу којима се истиче Стара Србија. Она је дала селу 16 родова са 149 домова. Затим долазе: Тимок (7 родова 29 кућа), Лепеница (6 родова, 8 домова) и Босна (3 рода 44 куће). По два рода досељена су из непосредног десног слива Голијске Мораве (9 домова) и Јасенице (6 кућа). Гружа је дала селу 1 род са 3 дома, Драгачево 1 род са 2 куће, а све остале области по један род са једном кућом, и то: Белица, Лугомир, Ветерница, непосредни десни слив Велике Мораве, Врањска Пчиња, Стари Влах, Скрапеж и Бугарска.

24 рода, која данас имају у Грошници 224 куће, добегла су овамо у збегове. Остали су пак досељени овако: као довоци 3 рода са 6 домова, као слуге 3 рода са 5 кућа, као уљези 3 рода са 3 дома, на купљено имање 3 рода 4 куће, као бравари 2 рода 2 дома, као грађевинар 1 род 5 кућа, доведен на ујаково имање 1 род 2 дома, доведен зету 1 род 2 куће, а по 1 род 1 дом као надничар, качар, зидар, наполичар и печалбар.

У селу и у његову хатару има старина које су заостале из разних времена па чак и из преисторијског доба. Грошничани су ми причали, да су на прелому страна грошничке долине у њену раван налазили раније велике гомиле каменог оруђа,, које су, према опису, биле несумњиво из каменог доба. – У имену Грчко Поље очувала се успомена на Грке. У средњевековне српске старине спадају: Јеринин Град, Старо Село, Гробљишта и Црквина. На брду Градини су рушевине неког старог града (Јеринин Град), који је, по народном предању саградила „проклета Јерина“. Пре три године зидине су биле високе 2 метра са свију страна, а простор њима обухваћен велики је око 20 хектара. Испод њега је Старо Село, у чијој се близини, на брду Црквини, распознају развалине старе цркве које народ зове Црквина. Ту се држи заветина о летњем Св. Стевану, тј 2/15 августа. Око Црквине је старо гробље звано Гробљишта. На Црквеном Брду такође има Црквина, а на путу између Грошнице и Ердеча има и једно Маџарско Гробље. Ове су две старине вероватно из времена аустријске окупације Србије. На турску владавину потсећају имена поља: Стражара и Арнаутске Колибе.

У Марковачкој Мали нађен је, приликом копања, старински бунар озидан од цигала и дубок 13 м. Мисли се да је из римског доба. Кад је отворен, био је до горе испуњем људским костима.

Прво грошничко насеље било је подаље од данашњег села у близини Обадског Гробља које подпада под хатар села Корићана. Место где је насеље било зове се Старо Село. Мисли се, да је поменуто гробље било гробље ранијег насеља грошничког, које се због чуме поместило на своје данашње место.

Грошница има врло лепу цркву с торњем, озидану од тесаног камена. Она је основана 1828 године. Слави Петров-дан. Око ње, у порти, има 7 софара, од којих 2 припадају Грошници, 3 Корићанима, а по једна Ердечу и Драгобраћи.

Сеоско је гробље на брду, више цркве, а Попадиначкој Мали.

Попадинац и Марковачка Мала преслављају Јеремијин дан. То је пољска заветина. Литија се носи на први дан Духова. На летњег Св. Стевана село иде на молитву код Црквине на истоименом брду. То је заветина Црквинске Мале.

П.С. Грошница је имала 538 становника 1834, 1.210 у 1884, 452 у 1948, 1.280 у 2002 и 1.383 у 2011 години, у томе 58 млађих од 5 година (91 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 41,8 година.

24. Губеревац (Борци, Рача)

Губеревац се простире на обема странама реке Раче и њене десне приточице Крчмаре. Куће су подигнуте на странама брда и косањица, који немају нарочитих имена или се називају по имену краја који је на њима као: Летовиште, Гегеташ и Дреновача.

На левој страни Раче су крајеви Дреновача и Село или Гегеташ, а на десној сви остали, који се низводно ређају овако: Брдо, Летовиште, Лекићи (Лекићки) и Ћосићи (Ћосићки).

Силазећи низ Крчмару, од села Великог Крчмара, а затим низ Рачу, поједини сеоски крајеви имају овакав положај: Први је на Крчмари крај Брдо, улево од реке на коси разводници ове реке и Раче. Према њему је, на десној страни исте реке, крај Летовиште. Ова два краја, поред Крчмаре, растављају и сеоска поља, а одстојање им износи четврт часа хода. Испод Летовишта, чије су куће на левој страни потока Мучибабе који силази с Виска, долази после десетак минута хода крај Лекићи, удесно од Мучибабе која их раставља. Пет минута ниже њих су Ћосићи с обеју страна потока Прибашевца, на чијој левој страни има и Лекићких кућа. Ова су два краја растављена само сеоским пољима.

Према Брду је, на десној страни Раче, крај Дреновача с обеју страна потока Ђердапа; отстојање међу њима износи 20 минута, јер се мора ићи преко реке и косе које их растављају. Испод Дреноваче је Село које се протеже према свима осталим крајевима на супротној (левој) страни Раче. Ова су два краја растављена сувом јаругом, и својим кућама прелазе један у други.

У Губеревцу се служе бунарском водом и копаним ђермовима. Бунара има седам…

Рача плави сеоска поља у равни своје долине само кад су сувише велике воде. Тада им наноси доста штете. Крчмара, Мучибаба, Прибашевац и Ђердап не плаве село и не причињавају му никакве штете.

Губеровачки хатар захвата простор од 1.088,61 хектара. Од тога долази на зиратно земљиште 971,82 ха (њиве 801,82, ливаде 170 ха), а на шуме 116,79 ха. Њиве, ливаде и воћњаци спадају у други (76,83ха), трећи (663,61 ха), четврти (200,7 ха) и пети (30,68 ха) зиратни ред; а шуме су у трећем (18,27 ха), четвртом (93,34 ха), и петом (5,18 ха) шумском реду.

У сеоском хатару имају поља неки сељани из Саранова (Јасеница), Мирашевца, Великог и Малог Крчмара, Лужница, Горњих и Доњих Јарушица. Губеревчани пак имају својих земаља само у хатарима Саранова, Горњих и Доњих Јарушица.

Кроз Село води мала улица, на којој су куће готово ушорене. Остали пак крајеви имају по једну кривудаву улицу, те село изгледа као друмско, иако кроз њега воде само сеоски друмови.

У сеоским крајевима јасно се издвајају групе кућа већих родова, које су међусобно размакнуте 300 до 500 метара. У Селу су такве групе: Јовикићка (Јовикићи), Матејашевићка (Матејашевићи) и Осаћанска (Осаћани); у Лекићима Лекићи (Лекичка) и Матејашевићи; у Летовишту Велемукићка (Велемукићи) и Мајерашевићка; у Дреновачи Јовикићи, у Ћосићима Ћосићи (Ћосићка) и у Брду Велемукићи.

Године 1903 Губеревац је имао 23 рода у 122 куће са 707 душа. Од њих је један род (1 дом) био цигански. 1910 године број кућа је нарастао на 141, а број становника на 841. На дан 31 јануара 1921 године број душа је спао на 747.

Сељани кажу, да је њихово село прозвано Губеревац стога што је на његовом месту била некад тако густа шума, да се човек осећао у њој као под губером. Други пак веле, да су међу оснивачима села била два брата без икога свога. Обојица су умрла истог дана, па како нису имали ничега, суседи их покрише губером, по коме се село доцније назвало. Међутим, ниједно од ова два тумачења није вероватно. По свој прилици име су донели оснивачи села или који од најстаријих родова, што сам утврдио испитивањем порекла становништва. Старац Михаило Јовановић (72 године) казивао ми је, да су Ћосићи, трећи по старини род сеоски, досељени овамо из драгачевског села Губеревца. Овде су затекли у збегу Велемукиће и Матејашевиће, којима рекоше одале су добегли. Ови примише име драгачевског села за назив свога насеља.

Ћосићки и Лекићки Крај зову се по истоименим родовима у њима. Село је главни део Губеревца, у коме је седиште општинске управе. Зашто се овај крај зове и Гегеташ, нисам могао ни од кога сазнати. Дреновача је добила име дреновог луга, у чијој је крчевини основана. Брдо је названо стога што је на брду; а Летовиште по летњим становима (трлима), по којима је најпре добило ово поље тај назив.

Губеревац је основан пре 160 година. У почетку је имао само два рода у две куће. То су били Велемукићи и Матејашевићи, као што је малочас поменуто. Нешто доцније добегоше овамо Ћосићи. Од та три оснивачка рода село има данас 62 дома, тј више од половине укупног броја. По времену постанка најстарији је крај Село или Гегеташ, па Ћосићи; оба су из истог доба Друге сеобе. У време Кочине крајине постали су крајеви Брдо, Дреновача и Лекићи. А за време Карађорђевих ратова основано је Летовиште. Ћосићи и Летовиште основани су на трлима.

Село је расло у подједнакој мери рађањем и новим досељавањем. За време Кочине крајине добило је 3 рода (27 домова), у доба првог устанка 6 родова (16 кућа), а после 1815 године 11 родова (17 домова).

Губеревац је насељен из 14 области. Из Тимока је дошло 5 родова (20 кућа), из Лепенице 3 рода (8 домова), с Косова 2 рода (40 кућа), из Јасенице и Груше по 2 рода (са по 2 дома). Драгачево му је дало 1 род са 22 куће, Колашин 1 род са 14 домова, Босна 1 род са 6 кућа, Мачва и Жупа по један род са по два дома; а Нишава, Стара Србија, Маћедонија и Црна Гора по један род и по једну кућу.

Сви су досељеници до 1815 године добегли овамо у село у збегове, а после 1815 године досељени су као уљези 6 родова са 11 домова, на купљено имање 1 род са 2 куће, а по један род с једним домом дошао је на слободну земљу, као доводак, ковач и дунђерин.

У Губеревцу је доскора постојало неко старо гробље у Гегеташу поред Раче. Осим њега неке старе црквене рушевине више Пантићких кућа на потоку Мучибаби. Обоје је сада претворено у зиратну земљу, а помен се задржао у именима места Маџарско Гробље и Црквина. О тим старинама нико ништа не уме да каже. – У имену Трмчиште одржао се спомен на турско доба.

Сеоско је гробље на Голаћу у Лекићком Крају. У порти код општинске суднице имају две трпезе.

Заветина су Младенци и Пољобранија, а литија се носи на дан Св. Тројице.

П.С. Борци-Губеревац имали су 509 становника 1884, 885 у 1948, 389 у 2002, и 319 у 2011 години, у томе 14 млађих од 5 година (само 6 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 50,5 година.

25. Десимировац (Крагујевац)

Десимировац је с обеју страна Београдског Друма, час и по хода према северозападу од Крагујевца. Много већи је део села улево од друма силазећи низ косу у Крагујевац. На десној је страни само један део кућа махале Мркојевца; а на левој страни други, већи део те махале, затим све три остале: Горња, Бапска и Доња Мала.

Све су скоро подигнуте на странама безимених брда. Мркојевац је на коси Песковитој Пољани, чијим теменом води леп Београдски Друм. Бојићким Потоком и сеоским гробљем одвојена је махала од Горње, а међусобно им отстојање износи 25 минута хода. Под Горњом је Доња Мала. Обе су на десној страни Бапског Потока. Оне су раздалеко четврт часа, а растављају их сеоска поља. Уврх Бапског Потока, на његовој левој страни, северозападно од Горње и Доње Мале, шири се Бапска Мала. Ова је од претходних двеју одвојена истоименим потоком и имањима, а далеко је од њих отприлике дваестак мунута пошачења. Напослетку, између ње и Мркојевца, налазе се Београдски Друм, поље Дебељак и сува јаруга, те међусобно отстоје око 2-3 километра.

Десимировац се служи углавном изворском водом, иако сељани у новије доба копају ђермове, да би имали воду код својих кућа…

У десимировачком хатару имају земаља сељани Церовца и Новог Милановца. Десимировчани пак имају својих поља у хатарима села Поскурица, Опорнице, Ресника и Церовца.

Сеоски хатар има у простору 1801,66 хектар. Од тога је под зиратном земљом 1.205,91 ха (њиве 1.085.36 ха, ливаде 120,55 ха), под шумама 595,55 ха и 0,7 ха долази на заједничку „селску“ утрину у Пољани. Њиве и ливаде су у другом (229,07 ха), трећем (605,5 ха), четвртом (201,81 ха) и петом (70,53 ха) зиратном реду; а шуме у другом (85,3 ха), трећем (107) и четвртом (402,75 ха) шумском реду.

Десимировац има у својим махалама јасно издвојене кућне групе главнијих сеоских родова. У Горњој Мали такве групе имају Мијаиловићи, Марковићи, Цокићи и Милосављевићи; у Бапској Бабићи, Гавриловићи и Ђокићи; у Доњој Буђевци и Уљезовићи; и у Мркојевцу само Милојковићи.

Село је 1903 године имало 18 родова у 146 кућа са 918 становника. Према попису од 31 децембра 1910 године у њему је било 166 домова са 1.057 душа. А на дан 31 јануара 1921 године овде је живело 947 становника.

Сељани причају, да је Десимировац добио име по истоименој цркви која је од давнина постојала на Брду, где је сада Црквина. Она се звала Десимировац по неком војводи Десимиру, који ју је подигао. Изгледа, да су то остатци из средњевековног српског времена.

Горња и Доња Мала зову се по своме положају, Бапска по некој баби, од које су пореклом данашњи Бабићи. Откуд је дошло име , није умео објаснити.

Десимировац је основан пре 160 година у данашњој Горњој Мали. Ту је био до почетка Кочине Крајине, када га је куга поморила. Од свега становништва, прича се, остале су само три бабе, које отидоше у Дечане, одакле се више нису вратиле. Тада је село остало сасвим пусто. Ускоро пак поново је почело његово насељавање. То је поновно насељавање отпочело отприлике пре 115 година. Основала су га три рода: Гавриловићи, Мирковићи и Срећковићи. Они сада имају у селу 30 домова, тј непуну петину од укупнога броја.

По времену оснивања махале иду овим редом: Горња и Бапска су из доба Кочине крајине, Мркојевац из времена Првог устанка, а Доња Мала је најмлађа – она је постала од трла.

Село је расло рађањем и досељавањем, које је било најјаче у доба Првог устанка, када је овамо добегло 8 родова, од којих су сада у селу 92 дома. После 1815 године досељено је 7 родова (24 куће).

Десимировац је насељен из 9 области, од којих су му највећи број родова (6) и домова (82) дали Стара Србија, па Тимок (4 рода 34 куће). Из Лепенице су дошла 3 рода (6 домова); а из осталих области само по један род, и то: из Врањске Пчиер 14 кућа, из Језаве 5 домова, из Груже 3 куће, из Нишаве и Ђетиње по један дом.

10 родова (101 кућа) дошло је овамо у збегове, 5 родова (30 домова) пресељено је на купљено имање, а 3 рода (15 кућа) као уљези на женино имање.

Сеоско је гробље изнад Песковите Пољане између Мркојевца и Горње Мале. У Порти у Горњој Мали имају четири трпезара.

Заветина је другим четвртак по Ускрсу, а литија се носи на први дан Св. Тројице.

П.С. Десимировац је имао 245 становника 1834, 686 у 1884, 1.130 у 1948, 1.401 у 2002, и 1.623 у 2011 години, у томе 60 млађих од 5 година (98 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 41,8 година.

26. Дивостин (Крагујевац)

Дивостин је с обеју страна Милановачког Друма, северозападно од Крагујевца, од кога је удаљен час и четврт хода.

Село има два краја, Горњи и Доњи. Горњи Крај је скоро четврт часа далеко од друма, под Радотићком, Шуковском и Бојовском Главицом, а с обеју страна потока Первановца. Доњи Крај је на обема странама Дивостинске Реке почевши од њеног извора па наниже. Кад се из Крагујевца иде манастиру Драчи, Горњи Крај је удесно, а доњи улево од друма. Ови су крајеви растављени сеоским пољима, а међусобна им раздаљина износи око 15 минута хода.

Дивостин спада у она лепеничка села која су најбогатија у изворима. Има их 9, од којих су 3 у Горњем и 6 у Доњем Крају…

Дивостинска Река не наноси селу честе штете, јер набуја једанпут у десетак година и тада потопи ниска (углавном најнижа) поља сеоска. Опаснији је поток Первановац који се чешће разлива и потопи сва поља идући Крагујевцу.

Сеоски хатар велики је 601 хектар, рачунајући у тај број и „селску“ шуму у Шумарицама. Од тога долази на зиратну земљу 405 ха (360 ха на њиве и 45 ха на ливаде) и 196 ха на шуме. Зиратно је земљиште у другом (99,5 ха), трећем (230 ха) и четвртом 75,5 ха зиратном реду. Шума је пак у трећем (150 ха) и четвртом (46 ха) шумском реду.

У дивостинског хатару имају поља сељани из Драче и Поскурица, сем тога Крагујевчани. Становници Дивостина имају својих имања у хатарима села Драче и Поскурица.

Оба дивостинска краја имају по три махале или кућне групе. У Горњем Крају су: Радотићка (Радотићи), Шуковићка (Шуковска, Шуковићи) и Максимовићка (Максимовићи) Мала. У Доњем пак: Тодоровићка (Тодоровићи), Нектаријевићка (Нектаријевићи) и Вујадиновићка (Вујадиновићи) Мала. Ове махале одстоје међусобно по 350 до 500 метара. Кроз оба краја воде кривудаве улице.

Дивостин је 1903 године имао 17 родова у 71 кући са 411 становника. На дан 31 децембра 1910 године овде је било 77 домова са 508 душа,а 31 јануара 1921 године број становника износио је 454.

Село је назвато по истоименом манастиру на чијем је земљишту подигнуто. Сеоски крајеви, Горњи и Доњи, добили су имена према положају на коси, која дели воду Первановцу и Дивостинској Реци.

Дивостин је основан 1809 године, када се Карађорђе враћао са Сјенице и Новог Пазара у Шумадију. Он је постао од прњавора Дивостина. Оба су краја постала истовремено. Горњи су основали Радетићи и Шуковићи, а Доњи Вујадиновићи, Нектаријевићи и Тодоровићи. Од тих 5 оснивачких родова село има данас 49 домова, тј скоро 5/7 од укупног броја његових кућа.

Дивостин је растао рађањем и досељавањем. После 1815 године овамо је досељено 12 родова од којих су данас у селу 22 куће.

Село је наељено из 6 области. Стара Србија му је дала 8 родова са 54 дома, Лепеница 4 рода са 8 кућа, Нишава 2 рода са 4 дома, Гружа и Ибар по један род са по 2 куће, и Маћедонија 1 род с једним домом.

У збегове је дошло 5 родова (49 домова), на купљено имање преселило се 7 родова (15 кућа), као слуге дошла су 2 рода (4 дома), а по један род (са по једном кућом) пореклом је од досељеника, абаџије, дунђерина и баштована.

У старине које претпостављају трагове ранијих насеља спадају: Црквина, Старо Гробље и Старо Село. Њих сам поменуо у својој студији о Лепеници. Црквина је на месту где су доскора биле рушевине и темељи старог манастира Дивостина. Она је више данашље сеоске цркве. Одмах до ње је Старо Гробље (хришћанско), а испод цркве је, удесно од друма силазећи Крагујевцу Старо Село, у коме је некад био јак извор Стублина. Све су ове стране сада претворене у орнице, а помен им се сачувао само у именима места, на којима у некад биле.

За манастир Дивостин веле, да га је саградила некаква лепота девојка за владе деспота Стевана Високог. Због његове дивоте дали су му име које и он и село данас имају. Кад га је саградила, онда се попела на Бојовску Главицу па је, дивећи се његовој лепоти, узвикнула: Дивостине, диван ли си! Гром те ударио!“. И тога тренутка навуче се густ облак, однекуд са брда, муње и грмљавина почеше Небо парати и преламати, гром пуче и – погоди Дивостин. Од величанственог храма остадоше само гомиле рушевина, од којих је касније подигнута данашња сеоска црква.

Панта Срећковић пише, да је гледао „оне страшне и велике развалине и праве царске сводове и страхоте“, кад су га водиле на реку свечеву, да га пусти грозница. Он мисли „да је то манастир из доба деспота Стевана Високог, јер су план, сводови и грађевина личили на Војиловицу. И данас постоји читава црква близу некадашње Крваве Баре која се одавно пресушила и траг јој се утро, а црква је недавно препојила, али се не зна, ко је и када зидао. Имају још Елбеске Куће и рушевине старог манастира, али је све то травом зарасло. На месту негдашњег олтара расте детелина; а где је било гробље, ту су тако дебеле границе да их два човека обухватити не могу. Елбске Куће и Манастириште проклета су места“.

Тако П. Срећковић. Међутим, испитујући ово село и сељане нисам међу њима нашао ниједног који памти, где су биле Елбеске Куће, Манастириште и Крвава Бара. Њих нема чак ни у успомени народној, која би их, да су постојали, задржала без сумње у именима места на којима су у давнини били. Тако исто нема ни рушевина старог манастира које Срећковић описује.

Сеоско је гробље на десној страни друма, идући Драчи. Оно је према цркви близу потока Череновца. До пре 56 година било је у црквеној порти, одакле је овамо измештено. У порти имају две трпезаре.

Заветина су Младенци, а литија се носи на други дан Духова.

П.С. Дивостин је имао 116 становника у 1834, 284 у 1884, 475 у 1948, 399 у 2002, и 422 у 2011 години.

27. Добрача (Крагујевац)

Добрача је с обеју страна Добрачког Потока који утие с лева у Рамаћку Реку. Она је на левој страни друма који из Крагујевца, преко села Кутлова, води у Тополу. Оба сеоска краја (Горњи или Сјеничани и Доњи или Добрача) простиру се с обеју странама поменутог потока.

Село се служи водом са два бунара и 13 копаних ђермова, јер живе воде нема у довољној мери…

Добрачки хатар захвата простор од 1.160 хектара. Под њивама је 550 ха, под ливадама 550 ха, и по шумом с утрином 60 ха. Укупно је, дакле, зиратног земљишта 1.100 ха. Шуме које су лична својина појединих сељака и родова велике су 5,5 ха, а заједничка утрина на Ковионици има 4,5 ха. Њиве спадају у други, ливаде у трећи зиратни ред; а шуме с испашама у пети шумски ред.

У хатарима села Добраче сва земља припада Добрачанима, који имају својих поља у хатарима Рамаће, Мале Врбице и Кикојавца (Гружа).

И у овом селу крајеви су састављени од кућних група или махала, које су међусобно удаљене по два до три минута хода. У Горњем Крају такве су махале: Кнежевићка (Кнежевићи), Карашка (Караши) и Милорадовићка (Милорадовићи), у Доњем: Маркељићка (Маркељићи), Радојевићка (Редојевићи), Радичевићка (Радичевићи), Јованчевићка (Јованчевићи), Новаковићка (Новаковићи), Вуксановићка (Вуксановићи), Живковићка (Живковићи) и Петровићка (Петровићи).

Добрача је 1903 године имала 15 родова са 122 дома, у којима су (1900 године) била 862 становника, 1910 број кућа је износио 148, а број душа 979. На дан 31 јануара 1921 године у Добрачи је живело 855 становника.

Село је добило своје име по ариљском селу Добрачи, одакле је досељен први род (Маркељићи), који га је основао. Осим тога постоји у народу казивање, да је име села постало овде по доброј земљи и клими.

Крајеви се зову према положају на Добрачком Потоку. Горњи има назив и Сјеничани, зато што су му сви родови досељени од Сјенице. Доњи пак назива се и Добрача, јер је овде 85% сеоских домова.

Добрача је основана пре 160 година, а основала су је три рода: Маркељићи, Јованчевићи и Радичевићи. Они сада имају у селу 59 кућа, а то је скоро половина од укупног броја. Маркељићи су кренули из Дробњака у Црној Гори још о Првој сеоби и настанили се најпре у ариљској Бјелуши, а затим у Добрачи, из које су овамо досељени. Горњи Крај је старији од Доњега за пуних 60 година, јер су Сјеничани дошли овамо око 1809 године.

Она је расла новим досељавањем и разграњавањем родова. За време Кочине крајине овамо су досељена 4 рода (24 куће), у доба Првог устанка 5 родова (22 дома), а после 1815 године 3 рода (17 кућа).

Добрачани су пореклом из 4 области. Две петине сеоских родова (10) са 68 домова досељене су из Старе Србије, 2 рода (47 кућа) су из Црне Горе, 2 рода (6 домова) из Тимока и један род један дом из Јасенице.

Досељеници су већином добегли у збегове (12 родова 105 кућа), а по један род са једним домом пресељн је на купљено имање, на женино имање и дошао преудајом жене.

Старине у Добрачи поменуо сам у својој студији о Лепеници. Допуњавам овде, да су Црквина и Старо Село у Ковионици у Доњем Крају, али им се данас ни трг не познаје. На брду Градини биле су раније развалине Јерининог Града, које народ приписује „проклетој Јерини“. Ни од њих нема више ни трага, али се успомена одржала у имену брда и града. – На турску владавину опомињу имена: Аниште и Табориште.

Добрача има два гробља: једно је у Горњем, а друго у Доњем Крају. Сваки се крај копа у свом гробљу.

Заветина је Сабор Арханђела Гаврила 26 марта (8 априла). Литија се носи на први дан Св. Тројице.

П.С. Добрача је имала 351 становника 1834, 607 у 1884, 1.004 у 1948, 493 у 2002, 425 у 2011 години, у томе 14 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46,9 година.

28. Доброводица (Баточина)

Доброводица је на обема странама Доброводичког Потока, који сељани називају само Потоком, а околна села дала су му назив Доброводички за разлику од потока у својим селима. На левој страни потока Стражевица и њена подгорина, једно од најлепших узвишења у Лепеници.

Два су сеоска краја (Селиште и Село) на десној, а трећи је (Лужничка Мала) на левој страни сеоског потока. Силазећи низ Поток најпре долази крај Селиште. Испод њега је, на супротној страни потока и под самом Стражевицом, Лужничка Мала, чије су куће с обеју страна сувог потока којим вода тече приликом јачих киша. Ниже Селишта је, на истој страни Потока, крај Село с обеју страна другог сувог потока, управо јаруге, којим тече вода врло ретко. Ови сеоски делови отстоје међусобно 5 до 6 минута хода.

Сељани Доброводице снабдевају се поглавито водом из копаних Ђермова, којих има око 30 и од којих су: 22 рукохватна са котлајком или кофом, 6 на точак и 2 на коло…

Доброводички Поток плави врло ретко сеоска поља, и то само она у Селу. Тада из засипа песком и шљунком. Али никад ниједна кућа не страда од поводања…

Доброводички хатар велики је 1.220 хектара. Од тога долази на зиратно земљиште 1.200 ха (900 ха на њиве, 300 ха на ливаде), а на „селску“ утрину на Стражевици само око 20 хектара. Зиратна је земља у другом (200), трећем (900), петвртом (70) и петом (30 ха) зиратном реду.

Доброводичани имају својих поља у селу Грацу, а у хатару Доброводице имају имања сељани Жировнице, Брзана и Горње Баточине.

У сва три сеоска дела јављају се кућне групе појединих већих родова. Такве су групе у Селишту Ђанићи (Станојевићи) и Савићи; у Селу Марковићи, Стојановићи, Спасојевићи и Добричићи; у Лужничкој Мали Павловићи и Васиљевићи. Кроз село воде вијугаве улице, али нема шора.

Године 1903 било је у Доброводици 36 родова са 125 домова, у којима је живео 721 становник. Један је род (с једном кућом) цигански. 1910 године село је имало 145 домова са 778 душа, а на дан 31 јануара 1921 године свега 688 становника.

Сељани кажу да је овом селу име дао кнез Милош који је из Баточине долазио овде на изворе, на добру воду, или добру водицу. Међутим, вероватније је да су му то име дали Баточинци, јер је село постојало у доба Кочине крајине и имало исти назив. Баточинци су долазили овамо на теверич, на добру воду, те се отуд место, па од овога село, прозвало Добра Вода, а током времена Доброводица.

Селиште је добило назив места на коме је село најпре било. Овај се крај зове и Ђанићки по истоименом роду који је у њему био најјачи бројем кућа. Селу је име отуд, што је оно највећи део сеоски. Зову га још и Доњим или Влашким Крајем. Доњим стога што је ниже од осталих на Потоку, а Влашким по двама родовима који су овде досељени из Ресаве, па су их сељани прозвали Власима. Лужничка Мала има име села (Лужнице у Лепеници) из кога је већим делом досељено њено становништво. Њу зову и Горњим Крајем, јер је уврх Доброводичког Потока.

Доброводица је основана пре 155 година, али ни један данашњи сеоски род није овде старији од 115 година. Сељани кажу, да су село основале две куће непознате старине и порекла. То су били Митровићи и Петровићи који су се утрли пре 60 година, а говорили су да су овде досељени на 40 година пре садашњих најстаријих родова: Марковића, Стојановића, Синђелића, Спасојевића и Шарчевића. На ових 5 родова долази данас у селу 46 кућа или више од трећине укупног броја.

Најстарији је крај Селиште у коме је био зачетак данашњег села, а најмлађи је Лужничка Мала која је заснована пре 38 година на трлима.

Село је расло у подједнакој мери рађањем и досељавањем. За време Првог устанка добило је 6 родова (23 дома), а после 1815 године 25 родова (56 кућа).

Доброводица је насељена из 13 области, од којих јој је највише родова (15) и кућа (33) дала Лепеница. По три рода дошла су из Црне Реке (15 кућа) и Тимока (5 кућа); по два рода из непосредног десног слива Велике Мораве (27 домова), Каленићке Реке (15 кућа), Белице (4 дома), Старог Влаха (2 куће), и Бугарске (2 дома). Остале области дале су селу само по један род, и то: Косово (8 кућа), Млава (5 домова), Јасеница (2 куће), Маћедонија (2 дома) и Језава (1 кућу).

11 родова (69 домова) добегло је овамо у збегове, али је већи број дошао на купљена имања (15 родова 43 куће). На женино имање досељено је 5 родова (7 домова), као слуге 2 рода (3 куће), као дунђери 2 рода (2 дома) и као ковач један род с једном кућом.

Доброводица је била некад на месту данашњег Селишта, одакле је помештена у данашње село, због чуме, крајм 18-ог века.

У хатару овог села постојало је без сумње неко старије насеље које је било у Селишту под Стражевицом, где су сељани наилазили приликом орања и копања римски новац, римске тугле и камење од темеља неких грађевина. Више Селишта има Џидовско гробље, које је, можда, припадало овом римском насељу. Поред ових старина имају у Доброводици и две које су вероватно из нашег средњевековног доба, и то: Џидовско Гробље, испод села, идући Баточини и Црквина. У Доброводици има успомена и на турско време. То се заостаци Старог Друма и имена поља: Стражевица, Велика и Мала Стражевица.

У Порти, у Лужничкој Мали, имају четири трпезаре, које овде називају софрама.

Село има два гробља. Једно је на Стражевици за Селиште, а друго у Селу за Село и Лужничку Малу.

Сеоска је заветина Марковдан, а литија се носи на Младог Св. Николу.

П.С. Доброводица је имала 119 становника 1834, 511 у 1884, 841 у 1948, 420 у 2002, и 381 у 2011 години, у томе 15 млађа од 5 година (22 од 5 до 10), уз просечну старост од 46,5 година.

29. Драгобраћа (Крагујевац)

Драгобраћа се простире с обеју страна Лепенице и државног друма, који води из Чачка у Крагујевац. На левој је страни реке и друма сеоски крај Пирево под Пиревим Брдом; а десно су од реке крајеви: Брђани, Варјаче и Стара Бара (под брдом Бањишором), која је најближа Лепеници.

Брђани и Варјаче су наспрамни, али Брђани више Варјача. Између њих су село сеоско гробље и поток Чесма, а међусобно им одстојање износи дваестак минута хода. Од Слане Баре деле их опет гробље и поља сеоска на раздаљини од 1,5 км. Између Слане Баре и Пирева су: Лепеница, Чачански Друм и имања сеоска у растојању од четврт часа пешљчења.

У Драгобраћи су само два јача бунара: Чесма у Брђанима и Даутовац у Варјачама. Слана Бара и Пирево немају живе воде. Копаних је ђермова 10 у целом селу. Сви су на вретено.

Лепеница плави сва имања у долинској равни само онда, када су велике воде. Поток Амбарина који тече ивицом сеоског хатара, на граници према селу Вињишту, и Чесма, никада не излазе из свога корита.

Цео драгобраћки хатар, заједно са „селском“ шумом велики је 574,72 ха. Од тога је под зиратном земљом 449,86 ха (њиве 354 ха, ливаде 95,86 ха), а под шумом 124,86 ха. Зиратно је земљиште у другом (187,27 ха), трећем (189), четвртом (69,21) и петом (5,38) зиратном реду. Шума је у другом (2,32), трећем (4,63), четвртом (6,68) и петом (111,23 ха) шумском реду.

У хатару имају поља сељани Голочела, Ђурисела и Дреновца. Драгобраћани пак имају имања у хатарима тих истих села.

У сеоским крајевима, осим Пирева, јачи родови имају груписане куће. У Брђанима су такве кућне групе Вуловићка (Вуловићи) и Маринковићка (Маринковићи), у Варјачама Варјачићка (Варјачићи) и у Сланој Бари Шарчевићка (Шарчевићи).

Драгобраћа је 1903 године имала 23 рода у 73 куће са 440 становника. Међу њима су два рода (са пет кућа) била циганска. На дан 31 јануара 1921 године село је имало 436 становника.

Сељани веле, да је њихово село добило име по двојици браће која су овде живела и јако се пазила. По тој драгој браћи, околни сељани су назвали ово село Драга Браћа, па је одатле временом постао данашњи назив. По мом мишљењу ово се тумачење не може примити и вероватније, да је име изведено по особном имену неког од сеоских оснивача, који се звао Драгобрат.

Брђани се зову по положају на брду и на већој висини од осталих сеоских крајева. Варјаче су добиле име рода који их је основао и који у њима има највећи број домова. Слана Бара зове се по Слатини, сланој барици, где се некад говеда крдила. Пирево је добило име места на коме је основано и где су раније Турци пиревали.

Драгобраћа су основана око 1804 године, када су постали крајеви Варјаче, па Брђани. После 185 године заснована је Слана Бара и напослетку Пирево. Ова два последња краја постала су од трла. Варјачићи су оснивачи села. Од тог једног рода Драгобраћа има данас 15 домова, тј више од 1/5 укупног броја.

Драгобраћа је расла поглавито новим досељавањем. За време Првог устанка добила је 11 родова (39 кућа), а после 1815 године 11 родова (19 домова).

Сеоско је становништво досељено из 6 области. Готово половина родова (11) и више од половине кућа (39) пореклом је из Старе Србије. Лепеница је дала селу 7 родова 13 домова, Бугарска 2 рода 2 куће, Стари Влах 1 род 15 домова, Гружа 1 род 3 куће и Ресава 1 род 1 дом.

Драгобраћани су досељени у збегове (12 родова 54 куће), као уљези (3 рода 6 домова), као ковачи (2 рода 5 куће), као надничари (2 рода 2 дома), као доводац (1 род 3 куће), и по један род са по једним домом као усињеник, на купљену земљу и као слуга.

У селу има само једна (можда средњевековна српска) старина, која се само по имену одржала. То је Гробљиште или Старо Гробље.

Сеоско је гробље на десној страни речној измешу сва три сеоска краја на тој страни. Оно је заједничко за све село.

Заветина је Средопосница, а литија се носи на Бели Петак.

П.С. Драгобраћа је имала 214 становника у 1834, 363 у 1884, 535 у 1948, 845 у 2002, 1.150 у 2011 години, у томе 62 до 5 година, уз просечну старост од 38,2 године.

30 Драча (Крагујевац)

Драча је на обема странама Милановачког Друма, час и три четврти хода северозападно од Крагујевца. Идући Горњем Милановцу, удесно од друма, је сеоски крај Мали Поток, на обема странама истоименог потока. Улево су од насипа Горњи и Доњи Крај на потоку Кривачи, левој приточици Драчке Реке. Куће су ових крајева наспрамне у истој улици. Оне су подигнуте испод брда Висибабе, на коси Ђермановцу и на заравњеном темену косе Бара.

Село је врло богато живом водом, које има много и у самом селу и његовом хатару…

Југоисточном страном села тече Река од Липа, коју зову друкчије Река или Драчка Река. Село је на њеној левој страни. Она плави имања у Пиреву и Пољу. Кад јако надође носи песак и шљунак, уништава усеве и разваљује воденице. У њу се слива Рогојевачки Поток (са поточићем Змијњаком), баш код школе испод манастира Драче. А код манастирске воденице у њу утиче поток Кривача. Сви ови потоци теку дубоким јаругама из којих се не изливају ни при највећој води.

Драчки хатар има у простору 1.302 хектара, и то под зиратном земљом 940 ха (њиве 540 ха, ливаде 400 ха) и под шумом 362 ха. Зиратна је земља у другом (130 ха), трећем (300 ха), четвртом (450 ха) и петом (60 ха) зиратном реду. Шума је пак (без заједничке која захвата 115 ха и 2 ха утрине) у трећем (90 ха), четвртом (100 ха) и петом (55 ха) шумском реду. Заједничка је шума и утрина на Рујевици, Липама и Ајдчкој коси.

У драчком хатару имају својих поља сељани Дивостина и Прекопече, а становници Драче имају имања у дивостинском и прекопечком хатару.

сваком хатару имају својих поља сељани Дивостина и Прекопече, а становници Драче имају имања у дивостинском и прекопечком хатару.

У сваком драчком крају се издвајају групе кућа појединих јачих родова. У Доњем Крају такве групе чине: Ћурчићи, Гарашани, Алемпијевићи, Илићи и Пејовићи; у Горњем пак: Илићи, Арнаутовићи, Бранковићи и Радовановићи; а у Малом Потоку само Бисенијевићи.

Драча је 1903 године имала 19 родова са 126 домова, у којима је (1900 године) било 469 душа. Године 1910 број кућа износио је 139, а број душа 550 (пише 1.050, нелогично). Године 1921 (31 јануара) у селу је живела 461 душа. Село је добило име по манастиру Драчи, који се помиње још у Врдничком Поменику с краја 16-ог или с почетка 17-ог века. Манастир је пак назван по месту где је подигнут и где је пре тога био трњак или драча. Само пак насеље основано је на месту званом Шљап, па се и оно неко време тако називало.

Горњи и Доњи Крај зову се по положају на Кривачи и Коси која дели воду Драчкој Реци и потоку Первановцу. Мали Поток пак стога што је подигнут на малом потоку.

Драча спада у најстарија лепеничка насеља јер је основана пре 210 година. Она се помиње у Извештају о селима ваљевске епархије под 25 новембром 1735 године…

Село су основала четири рода: Ћурчићи, Бисенијевићи, Илићи  и Гарашани. Они данас имају овде 73 куће, а то је више од половине укупног броја. Ћурчићи су Колашинци. Кад су дошли у Шумадију, један њихов део се одвојио и прешао у Срем, где је основао село Ћурчиће, а други је остао овде у Драчи. Илићи су Приштинци. Доселили су се прво у гружанско село Драгушицу, где су живели неко време, па су одатле прешли овамо. Гарашани су Бјелопавлићи који су досељени у Драчу из колубарског села Гараша, у које су дошли из Црне Горе.

Најстарији је по постанку Доњи Крај. Ускоро после њега заснован је и Горњи. Мали Поток се почео насељавати тек пре 80 година; он је постао од трла.

Село је расло поглавито рађањем и деобом задруга. За време Кочине крајине добило је само 2 рода (14 домова), у доба Првог устанка 4 рода (23 куће), а после 1815 године 9 родова (16 домова).

Драчу је населило 13 области. Највећи број родова (6) и кућа (38) дала је Стара Србија. По два рода досељена су из Маћедоније (5 домова) и Груже (3 куће). Из свих осталих области дошао је само по један род, и то: из Колашина 22 дома, с Косова 21 кућа, из Црне Горе 18 домова, из Херцеговине 8 кућа, из Бугарске 5 домова, из Срема 3 куће, а из Лепенице, Чемернице и Старога Влаха по један дом.

Досељеници до 1815 године добегли су овамо у збегове (10 родова 110 кућа). А они пак који су доцније дошли, настанили су се овде као слуге (4 рода 7 домова), на имање (2 рода 6 кућа), а као доводак, уљез и надничар по један род са по једним домом.

У старине које представљају остатке ранијег насеља спада Старо Гробље у Пиреву, на коме сада нема ниједног белега, јер су их сељани разнели за темеље разних зграда. А док их је било, дало се по њима видети, да је гробље било хришћанско. Друга је старина Црквина, а трећа је мсто звано Стражевица, где је за време Турака била стража за чување друма. Оба су ова места данас обзираћена.

У Порти код општине имају две трпезаре.

Сеоско је гробље на Стражевици.

Заветина су Младенци, а пољска је Спасовдан. Литија се носи на Ђурђевдан.

У знаменитости овога села спада:

Манастир Драча – Врло је живописног положаја. Саграђен је на самом улазу Драчке Реке у клисуру, на њеној левој страни. Са свију страна манастир опкољавају висока брда: Рујевица на југу и Богосављевица на северу, које граде клисуру Драчке Реке.

Пред улазом у манастирску порту подигнута је, на спрат, манастирска механа. У порти је леп једноспратан конак, који је подигао познати српски народни првак Тома Вучић Перишић. Ту је и врло лепа манастирска чесма, која спада у најбоље воде лепеничке. Она тече на лулу. И њу је сазидао Вучић. Осим ње има ван порте још једна јака чесма која тече на лулу из саме стене.

Црква је озидана од тесана камена. Има олтар, мушко и женско одељење (цркву). Очувана је доста добро, без сумње зато што је манастир био удаљен од Крагујевца око два и по часа хода и у страни од Милановачког Друма, који су се поглавито кретали Турци. Измењен је само иконостас, јер су га јаничари страшно нагрдили ружећи лица и копајући очи насликаним светитељима. Остале слике, тј оне по зидовима и своду, нису поправљане, већ стоје и данас онако искварене, да побожне посетиоце подсете на нечовечност турску и на страдања њихових предака који су робовали Турцима.

Овај се манастир (Драча) помиње у Врдничком Поменику који је основан с краја 16-ог или с почетка 17-ог века. Панта Срећковић вели, да је старински манастир Драча био на једној луци Рогојевачке Реке иза планине Богосављевице, где се и данас виде његове рушевине. Данашња је пак Драча доцније основана. Њему су сељани показивали стару стазу преко поменутог брда, којом је светац порушеног манастира пренесен у новоозидану цркву.

Јоаким Вујић каже да је овај манастир имао доста земље на коју је плаћао турским спахијама Мули Ахмету и Мехмеду Султановићу годишњу главницу од 25 гроша и давао им десетак од свију плодова. Он назива манастир Драчва.

Нову цркву сазидао је 1735 године обор-кнез српски Станиша Млатишума који је седео у Крагујевцу и задавао страх Турцима.Милан Ђ. Милићевић пише, да у народу постоји прича да је Станиша Млатишума имао три луда сина. Како је био врло богат, он је, да не би њима оставио благо да га прохарче, подигао овај храм, који ће увек потсећати народ на веру православну.

У Драчи је сахрањен 1829 године српски војвода Јован Добрача.

Манастир слави летњег Св. Николу (9/22 маја). Тада се овде окупи народни сабор из целе ближе и даље околине.

Манастирска шума је велика 150 хектара, ливаде 10 ха, а под њивама је 20 ха. Манастир има на Драчкој Реци воденицу са два витла.

О Драчи је писао Ј. Веселић у Световиду за 1861 годину.

П.С. Драча је имала 316 становника 1834, 678 у 1884, 1.105 у 1948, 828 у 2002 и 950 у 2011 години, у томе 38 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,7 година.

31. Дреновац (Крагујевац)

Дреновац је на обема странама Видаричког Потока, десне приточице Драчке Реке. Ова се река, пошто прими Видарички Поток, назива Козујево и утиче с лева у Лепеницу ниже корићанске механе.

Село се протеже у дужину читав час и по хода. Оно почиње од Дренове Главице па иде низ поток све до његова ушћа у Драчку Реку.

Дреновац има четири краја, који се зову: Николићки (Николићи), Шпиљовићки (Шпиљовићи), Јабланчићки (Јабланчићи) и Соковићски (Соковићи). Сваки је крај на засебном брду, а испредвајани су међусобно јаругама и јаружицама којима теку потоци само после великих киша.

Дреновачки хатар захвата површину од 570,59 хектара. На зиратно земљиште долази 461,17 ха (њиве 360 ха, ливаде 101,17 ха), а на шуме 109,42 ха. У другом је зиратном реду 18 ха, у трећем 92,79 ха, у четвртом 287,79 ха и у петом 62,59 ха. Шума је у четвртом (22,54 ха) и петом (86,88 ха) шумском реду. Ту су урачуната и 2 ха заједничке „селске“ шуме на Видарици.

У дреновачком хатару имају земаља гружанска села Забојница, Суморовац и Араповац, затим лепеничка Драча и Мала Пчелица. Дреновачки пак имају својих поља у хатарима свију поменутих села.

Крајеви су сеоски махале, јер у свакоме од њих живи по један главни род, који увек има преко половине од укупног броја кућа и по коме је крај добио своје име.

Године 1903 село је имало 13 родова са 49 домова, у којима је живело 258 душа. 31 децембра 1910 у селу је било 48 кућа кућа са 363 становника, а 31 јануара 1921 године Дреновац је имао 327 душа.

Сељани кажу, да је њихово село добило име по месту Дреновцу на Дреновској Главици под којом су Николићи. А брдо је названо по густој дреновој гори која се доста добро одржала до пре 40 година.

Поједини крајеви зову се по главним родовима у њима. Соковићи се зову друкчије Соковски Крај и Соковац.

Дреновац је основан за време Кочине Крајине. Засновала су га три рода: Шпиљовићи, Соковићи и Чобрићи. Крајеви Николићки и Јабланићки постали су између 1804 и 1809 године. Три оснивачка рода имају сада у селу 17 кућа, тј више од 1/3 укупног броја.

Село је расло рађањем и насељавањем. За време Првог устанка добило је 5 родова 27 домова, а после 1815 године 5 родова 5 кућа.

Дреновчани су пореклом из 6 области. Највећи број родова досељен је из Груже (4 рода 4 дома), а кућа из Херцеговине (3 рода 21 кућа) и десног прилива Голијске Мораве (3 рода 17 домова). Из Старе Србије је један род који сада има 5 кућа, а из непосредног левог слива Велике и Голијске Мораве по један род са по једним домом.

7 родова (41 кућа) добегло је у збегове, по 2 рода дошла су као уљези (2 дома) и слуге (2 куће) а по један род на позив пријатеља (3 дома) и као надничар (1 кућа).

Сељани причају, да је Дреновац био некада у данашњим Зоркушама, одакле је овде помештен због чуме. На том првом месту живела су само три рода, која су село основала, а остали су се доселили тек пошто је Дреновац заузео своје данашње место. Други су ми казивали, да је село помештено због потребе у земљи за зираћење, јер су најплодније њиве и најлепше ливаде (за сенокос) у Зоркушама. Село је помештено крајем 18-ог века.

У дреновачком хатару има три стара гробља и једна црквина, о којима сељани ништа не знају да кажу.

У Јабланчићима је Гробљак или Џидовско Гробље без иједног белега. У Луговима је преко Змајевог Потока, према Ђуриселу, Старо Гробље, за које се мисли да је из средњевековног српског доба. У Крчевини до Зоркуша је друго Џидовско Гробље које Дреновчани зову Гробљишта. На овом последњем месту доскора су се познавали темељи неке старе цркве, којима сада нема ни трага. Верује се, да је ту била прва драчка црква. То је Црквина.

Гробље је на брду; оно је заједничко за све сеоске крајеве.

Сеоска је заветина Арханђел Гаврило, а литија се носи на Бели Четвртак

П.С. Дреновац је имао 96 становника у 1834, 183 у 1884, 412 у 1948, 356 у 2002, и 333 у 2011 години, у томе 16 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,4 године.

32. Ђурисело (Крагујевац)

Ђурисело је с обеју страна потока Чесме, на коме је глава истоимени извор испод Липе, и који утиче с лева у Лепеницу. Све су куће на странама брда које се од Липе и Змајевца постепено спуштају у лепеничку раван.

Село има два краја, Горњи и Доњи. Они су растављени сеоским потоком и пољима. Горњи Крај је на левој, а Доњи на десној страни. Отстојање им износи 15 минута пешачког хода.

Поток на коме је село не плави никада ни поља ни куће ђуриселске.

Земља за обрађивање и омање ливаде су поглавито око села, а само делом у селу између појединих крајева…

Ђуриселски хатар велики је 371,35 хектара. На зиратно земљиште долази 360,95 ха (њиве 204,5 ха, ливаде 103,45 ха), а на шуме 64,4 ха. У овај број урачуната је и заједнича „селска“ шума звана Липа која има у простору 9,07 ха. Зиратна је земља у другом (71,04 ха), трећем (53,42), четвртом (104,15ха) и петом (78,34 ха) зиратном реду. Шума је пак у трећем (1 ха), четвртом (4,5 ха) и петом (49,83 ха) шумском реду.

Неки стари људи причали су ми, да су име селу дали Голочелци. У селу се најпре настанио неки Ђуро из Сјенице са својих 6 домова, те је тако основао Ђурино Село, или како га краће назваше Ђурисело.

Крајеви су добили називе по положају према потоку Чесми, јер иако су оба наспрамна, ипак је Горњи више од Доњега.

Ђурисело је постало пре 115 година, и то оба краја истовремено. Основао га је један род, Сјеничани, који данас у селу има 23 куће, тј скоро 6/7 укупног броја.

Ово село није забележено ни на једној карти до 1853 године.

Село је поглавито расло рађањем и деобом задруга. ПОсле 1815 године досељено је само 5 родова и 5 кућа.

Ђурисело је добило своје становништво из Старе Србије (2 рода 24 дома), Лепенице (3 рода 3 куће) и Старога Влаха (1 род 1 дом).

Један је род досељен овамо у збег (23 куће), два рода (2 дома) су дошла као уљези, два рода на купљено имање (2 куће) и један род с једним домом на позив познаника.

У селу постоји Грчко Гробље испод данашњег сеоског гробља, на месту званом Поље. Оно је сада поорано. Друга је старина Сабориште у Горњем Крају, где има један петстолетни раст и на њему западни запис по чему народ суди, да је овде живело становнштво друге вере, а не наше. Мисли се, да је под њим закопано грдно благо које нико не може наћи, иако су многи узалуд то покушавали.

Ђурисело има два гробља: једно је у Пољу за Горњи, а друго у Гајовцу за Доњи Крај сеоски.

Заветина (преслава) је Марија Магдалена, а литија се носи на други дан Св. Тројице. То важи за оба сеоска краја.

П.С. Ђурисело је имало 133 становника у 1834 години, 131 у 1884, 340 у 1948, 699 у 2002, и 736 у 2011 години, у томе 41 млађих од 5 година, уз просечну старост од 40,4 година.

33. Ердеч (Крагујевац)

Ердеч је на обема странама речице Ердечице, која утиче с десна у Грошничку Реку, ниже грошничке цркве.

Село има три краја Поточане, Брђане и Суви Поток. Идући низ реку најпре долазе Поточани с обеју њезиних страна. Ниже њих је, на десној страни, под Куковим Липама Суви Поток на обалама истоименог поточића који утиче с десна у Ердечицу. На десној је страни ове речице, под брдом Коритима и крај Брђани кроз који тече безимени поточић.

Између Поточана и Сувог Потока растојање је десетак минута хода, а толико исто има од Сувог Потока до Брђанског Краја. Крајеви су међусобно растављени сеоским пољима.

Становници Ердеча служе се поглавито живом (бунарском) водом, јер су тек од скора почели копати ђермове…Ердечица плави сеоска поља само кад су велике воде, а Суви Поток никада.

Ердечки хатар велики је 846,41 хектара, а без поменутих заједница 618,41 ха. Од овога долази на зиратно земљиште 583,31 ха (њиве 476,11 ха, ливаде 107,2 ха), а на шуме 35,1 ха. Зиратне је земље у другом (68,3 ха), трећем (197,62), четвртом (293,2 ха) и петом (24,19 ха) зиратном реду. Шума је сва у трећем шумском реду.

У ердечком хатару имају поља Баљковчани и Белошевчани, а становници Ердеча имају својих земаља у хатарима Баљковца и Белошевца.

И у Ердечу има кућних група јачих родова. Такве су у Поточанима Џајовићка (Џајовићи) и Живановићка (Живановићи), а у Брђанима Седларевићка (Седларевићи).

Село је 1903 године имало 17 родова у 47 кућа са 209 душа. Године 1910 број кућа је остао исти, а број становника се повећао на 259. На дан 31 јануара 1921 године било је у селу 218 душа.

Сељани причају да је њихово село добило име по неком турском спахији Ердеку који је седео у Крагујевцу и збирао приходе од овога села. Међутим, тачност овога казивања нисам могао утврдити.

Брђани се зову због свога положаја на осамљеном брду. Поточани (Поточари, Поток, Поточки Крај) зато што су на сеоском потоку, јер је Ердечица у ствари поток. Суви Поток је на сувом потоку (јарузи), те му отуд име.

Ердеч је основан пре 160 година. Засновала су га два рода, која су овде дошла у збег. То су Џајовићи и Милићани, који данас имају у селу 13 кућа.

Од крајева је најстаријег постанка Поток, којим је управо и ударен темељ овоме насељу. Брђани су засновани у доба Кочине Крајине, а Суви Потк за време Првог устанка. Од 1900 године почео се стварати нов, четврти крај на месту званом Пањевац код Парлога, који сам урачунао у Поток, он је постао од трла.

Село је расло поглавито новим досељавањем, које је вршено за време свих даљих периода досељавања после његовог оснивања. За време Кочине крајине добило је 3 рода (12 домова), у доба Првог устанка опет 3 рода (10 кућа), а после 1815 године 9 родова (12 домова).

Ердечко становништво је досељено из 9 области. Стара Србија дала је 5 родова са 13 кућа, Лепеница 4 рода 4 дома, Црна Гора 2 рода 13 кућа, а остале области дале су по један род, и то: Ресава 6 кућа, Срем 5 домова, Бугарска 3 куће, а Јасеница, Белица и Нишава по један дом.

Од 17 ердечких родова осам их је дошло овамо у збегове (35 кућа), 5 родова са 5 домова досељена су као уљези, по 2 рода са по 3 куће на купљено имање и као дунђери, а један род с једним домом као доводак.

Западно од Ердеча на коси више данашњег сеоског гробља имало је неко гробље које мештани зову Маџарско Гробље, али не умеју ништа да кажу о њему. Данас му се ни траг не познаје, а раније је било камених белега, које су Ердечани разнели и употребили за своје грађевине.

Више села до Јасика на Планини је Збеговиште, где су некада били збегови. Овде се још распознају трагови неке старе тврђаве. Народ мисли, да је ту био град који је сазидала српска деспотица „проклета Јерина“ и назива га „Јеринин Град“.

Гробље је на месту званом Спахине ЛИваде између Брђана и Пањевца.

Литија се носи на Спасовдан.

П.С. У Ердечу је нагло мењан број становника у зависности од промене величине града Крагујевца, пошто је ово гранично село. Тако је Ердеч имао 92 становника 1834 године, 170 у 1884, само 6 у 1948, 67 у 2002, и 55 у 2011 години, у томе 1 млађег од 5 година, уз просечну старост од 45,6 година.

34. Ждраљица (насеље Крагујевац)

Ждраљица је заселак села Трмбаса од које га дели једна жежељска коса, која се постепено снижава до Лепенице. На темену ове косе је сеоски пут који из Трмбаса води у Крагујевац.

Заселак је испод самог Жежеља на његовој северозападној страни. Он је подигнут на поменутој коси и у долинској равни речице Ждраљице, на њеној десној страни, а само су 4 куће прешле на леву речну страну. Заселак има ванредно леп положај, јер је на самом улазу у живописну Сабаначку Клисуру, с леве стране Јагодинског Друма идући Крагујевцу.

У Ждраљици има један јак извор под Жежељом. Зове се Дибоки Поток и отиче под истим именом. Али како је доста удаљен од сеоских кућа, Ждраљићани су почели копати бунаре којих ада има четири (два ручна са котлајком и два на вретено).

Ждраљица спада у најбујније лепеничке притоке. Кад набуја и побесни сви сељани, који имају поља у самој речној равни, остају без жетве и селокоса. Њена десна приточица Дибоки Поток, и кад се приликом великих вода излије из корита, не штети сеоска имања.

Поља и шуме овог засеока нису одвојено пописани већ заједно са трмбаским…

Готово средином засеока води вијугава улица на чијим су обема странама подигнуте куће, те насеље има углавном друмски карактер. У њему су три веће кућне групе: Вуксановићи, Вељковићи и Ћосићи.

Укупан број родова износио је 1903 године 6, а домова 39; у њима је 1900 године живело 195 становника. Заселак није засебно пописиван 1910 године, већ је урачунат у Трмбас. 31 јануара 1921 године узет је као засебно насеље и у њему је нађено 238 становника.

Заселак је добио име од реке Ждраљице на којој је подигнут. Река је, како сељани причају, названа по ждраловима којих је некада било много у Сабаначкој Клисури.

Ждраљицу су основала два рода пре 160 година. То су Вељковићи и Вуксановићи. Они имају данас у засеоку 29 домова или скоро ¾ укупног броја.

Овај се заселак први пут помиње у попису становништва 31 децембра 1895 године.

Насеље је расло поглавито рађањем и деобом задруга, а мање новим досељавањем. У доба Првог устанка оно је добило 1 род са 7 домова, а после 1815 године дошла су овамо 3 рода од којих су свега 3 куће.

Ждраљица је насељена из четири области, од којих су по два рода дале Врањска Пчиња (8 домова) и Лепеница (2 куће), а по један род Стара Србија (16 домова) и Косово (13 кућа).

Три су рода (36 домова) добегла овамо у збегове, а по један род (са по једном кућом) дошао је у службу на купљено имање и на тетково имање.

Виноградска је заветина Св. Тривун, а литија се носи на Велику Госпођу.

Ждраљица је засебно насеље. Тако је сматрају и сами Трмбашани и називају је засеоком. Али у административном погледу није засебна јединица, јер нема свога претставника (кмета) у општинском суду. Али како са Трмбасом осим ове административне нема више никакве везе, ни школске ни црквене (јер Ждраљичани иду у Крагујевац у школу и у цркву) моје је мишљење да ће се остварити жеље њених становника, тј да ће се Ждраљица прогласити засебним селом.

П.С. Ждраљица није више самостално насеље.

35. Жировница (Баточина)

Жировница је у југозападној подгорини брда Стражевице, а на северозападној страни брда Парлога. Она се простире с обеју страна сеоског Потока који утиче с десна у поток Раљевац, десну приточицу Лепенице.

Село има 7 махала од којих су 3 на десној, 3 на левој и једна на обема странама сеоског потока. На десној страни су махале: Чолићка (Чолићи), Цветковићка (Цветковићи), и Циганска (Циганиш); на левој: Дмитровићка (Дмитровићи), Липак и Раљевац; а на обема странама је средина села звана Село или Средња Мала.

Интересантно је да је Жировница звездастог облика. У средини је Село, а око њега су махале, и то: северно Циганиш, источно Цветковићи, југоисточно Чолићи, јужно Дмитровићи (Митровићи), западно Липак и северозападно Раљевац.

Жоровничани се служе живом водом и копаним ђермовима.. Копаних ђермова има свега 66; од њих је један чекрк, а сви остали на руку с кофом или с котлајком.

Сеоски поток набуја за време великих киша од приточица са Стражевице и плави сеоска поља у Средњој Мали засипајући их песком. Цветковићи и Цигански Поток, а и Раљевац, не штете сеоска имања ни приликом највећих вода. Међутим Лепенице наноси приличне штете усевима у равни своје долине, кад јако надође једанпут у десетак година.

Сеоски хатар има у простору 983 хектара рачунајући ту и 3 ха заједничке „селске“ утрине на Стражевици. Од тога долази на зиратну земљу 900ха, а на шуме с утринама 83ха. Зиратна је земља (њиве 750ха, ливаде 150 ха) у другом (300 ха), трећем (350 ха) и четвртом (250 ха) зиратном реду; а шума је сва у петом шумском реду.

У жировничком хатару имају својих поља сељани Никшића, Бадњевца и Доброводице. Жировчани пак имају имања у хатарима свију тих села.

У сеоским махалама јасно се издвајају кућне групе већих родова. Такве су у Липаку: Чунгурци, Ђокићи, Иванковићи и Микићи; у Селу: Врланчевићи, Лукићи и Ристићи; у Митровићима: Митровићи, Ђорићи и Милојевићи; У Цветковићима само Цветковићи, у Чолићима Чолићи, у Циганишу Лукићи и у Раљвцу Коларци.

Средња Мала је друмског карактера. Кроз њу води пут који се одваја од Крагујевачког Друма и пење уз поток. С обеју су његових страна подигнуте сеоске куће.

Жировница је 1903 године имала 42 рода у 216 домова, у којима је (1900) живело 1.159 душа. Међу њима је по један род био са кућом цинцарски и цигански. Године 1910 бројеви су се повећали на 238 домова са 1289 становника, а на дан 31 јануара 1921 године у селу је било 1125 душа.

Постанак имена овога села сељани тумаче по жиру, плоду лужничког дрвета. На месту данашњег села била је у доба Друге сеобе густа шума и јака жиропођа, због чега су га оснивачи села, који су били у збегу у данашњем Селишту, прозвали Жировницом. Кад је доцније село овде помештано, оно је задржало име места на коме је подигнуто, те је постепено ишчезло дотадашње сеоско име Јеленац.

Средња Мала има назив по положају међу осталим сеоским махалама. Она се зове и Село што је ту средина села, општинска судница, школа и механа, дакле, све оно што је најглавније у селу. Липик је добио име места на коме су му биле подигнуте прве куће и на коме је некад била густа липова гора. Митровићка, Цветковићка и Чолићка Мала назване су по именима најглавнијих родова у њима. Цветковићку Малу зову још и Рватском Малом или Рватима због тога што је овај род (српски) досељен однекуд из Хрватске. Циганиш има име места на коме је подигнут и где су раније становали Цигани коритари, којих је нестало, чим је шума искрчена, јер за њих више није било хлеба у селу и околини. Раљевац је добио назив потока на коме је, а откуда је дошло то име, сељани нису ми умели објаснити.

Жировница је основана пре 160 и више година. То је било у доба Друге сеобе под патријархом Арсенијем IV Јовановићем. Сељани кажу, да ју је засновало 7 родова са 7 кућа. Од тих оснивачких родова утрли су се Икићи и Панићи, а одржали су се до данас и разгранали: Ристићи, Митровићи, Иванковићи, Миливојевићи и Коларци. Они имају у селу 44 дома.

Село је на данашњем месту од Кочине Крајине. Тада су постале махале: Липик, Село, Циганиш, Митровићка и Чолићка. Раљевац је заснован пре 90 година, а Цветковићка Мала пре 80 година; обе су постале од привремених насеља, трла.

Жировница се помиње у повељи кнеза Лазара којом је даровао манастиру Раваници неке области и села. После тог времена тек у Уписнику 1818, у коме се назива Жировнице.

Жировница је расла рађањем и новим досељавањем, које је бивало све јаче са сваким новим периодом насељавања Лепенице. У доба Кочине Крајине она је добила 5 родова (59 домова), за време Првог устанка 10 родова (50 кућа), а после 1815 године 22 рода (63 дома).

Село је насељено из 17 разних области, од којих је највише родова (9 са 10 кућа) дала Лепеница, а највише домова (7 родова са 50 кућа) Ресава. Из Тимока су досељена овамо 4 рода (25 домова), из непосредног десног слива Велике Мораве 3 рода са 14 кућа, из Хрватске 2 рода са 23 дома, из Белице 2 рода са 11 кућа, из Јасенице и Осанице по 2 рода са по 6 домова, из Маћедоније 2 рода 2 куће, из Млаве 2 рода 8 домова. Остале области су дале само по један род, и то: Косово 21 кућу, Топлица 13 домова, Црна Река 10 кућа, Соколска Река 9 домова, Бугарска 4 куће, Врањска Пчиња 3 дома и Стара Србија једну кућу.

Од 42 сеоска рода 20 је добегло овамо у збегове (153 дома), 8 родова (17 кућа) дошли су као уљези, 5 родова (36 домова) као довоци, по 2 рода са по 2 дома као слуге и уињеници; а по један род са по једном кућом као стругар, ковач и механџија.

Жировница је у доба оснивања и за време Друге сеобе до Кочине крајине била у данашњем Селишту, испод Дрењара у Пољу на реци Лепеници, које је удаљено од садашњег села за 25 минута хода и где су сада орнице. Ту су доскора постојали темељи цркве по којима је ово место названо Црквина. То прво село било је, дакле, у шуми недалеко од реке и имало је јаку живу воду Црквениш.

Не зна се поуздано, зашто је село одатле помештено. Једни веле због чуме, други због Турака јаничара, трећи због потребе у зиратној земљи, а четврти због лепеничких поводања. И сви имају право. Чума је заиста владала у Лепеници крајем 18-ог века. Јаничари су морали постати несносни селу, јер је оно било готово на друму који је спајао Крагујевац са Баточином. Измештањем на више, у шуму и на стране узвишења, село је заиста добило у земљи за обрађивање, јер су данас у Селишту најплоднија сеоска поља. Напослетку, Лепеница својим поводњима и данас огромно штети сеоска поља у равни своје долине, а пре сто година, иако су јој поводњи били ређи и мањи, могла је дохватити и куће сеоске, јер су оне биле у њеној равнини и у близини речног корита.

Гробље је једно за све село. Оно је више села на месту званом Долина. Код суднице су две софре, где се сељани скупљају о литији.

Сеоска су заветина Младенци за малдину и Св. Ана (25 јула, односно 7 августа). Литија се носи о летњем Св. Јовану 8/21 маја.

П.С. Жировница је имала 327 становника у 1834, 859 у 1884, 1.216 у 1948, 830 у 2002, и 742 у 2011 години, у томе 39 млађих од 5 година, уз просечну старост од 43,9 година.

36. Јабучје (Крагујевац)

Јабучје се простире с обеју страна потока Чесме који утиче у поток Бању, десну приточицу Јабучке Реке.

На десној је страни Чесме Горњи, а на левој Доњи Крај који је уједно и на десној страни Бање. У дну Доњега Краја на левој страни Бање је Цигански Крај, који има најнижи положај у селу. Измешу Горњег и Доњег Краја тече Чесма, води сеоски пут и простиру се поља на отстојању од 800 метара. Доњи Крај је одвојен од Циганског потоком Бањом и пољима на отстојању од десетак минута хода.

У Јабучју има неколико извора који снабдевају цело село добром водом, те сељани нису имали потребе да копају ђермове…

Јабучка Река, Чесма и Бања не плаве сеоска поља чак ни приликом најјачих киша, а тако исто ни у влажним годинама.

Јабучки хатар има у простору 460,96 хектара. Од тога долази на зиратно земљиште 296,18 ха (њиве 148,08, ливаде 148,1 ха), а на шуме 164,78 ха. Зиратна је земља у другом (50,7 ха), трећем (150,05 ха) и четвртом (95,43 ха) зиратном реду. Шума је у трећем (43,09 ха) и четвртом (121,69 ха) шумском реду.

У хатару овог села имају својих поља сељани Маршића, Мечковца, Теверича и Трмбаса. Јабучани пак имају земаља у хатарима Теверича и Букоровца (Осаница).

Горњи Крај има три кућне групе већих родова. То су: Пипери, Јотовићи и Тодоровићи. У Доњем Крају груписане су куће Милисављевића.

Године 1903 село је имало 9 родова са 33 куће и 274 становника. Међу њима 3 рода (са 7 домова) била су циганска. 1910 године број кућа је износо 37, а број душа 296. На дан 31 јануара 1921 године у Јабучју је живело 240 становника.

Прича се, да је оснивач овог села Ђорђе Пиперац, дошавши из Црне Горе у Шумадију, ступио у службу код неког бега Турчина који је живео у Крагујевцу. Ђорђе се погодио да му чува виноград и јабучар (воћњак са јабукама), који је био на месту Горњег Краја данашњег села. После неког времена Ђорђе се ожени и бег му допусти да подигне себи кућу у јабучару. Доцније добегоше овамо Јотовићи, који прозваше село Јабучар, по називу места где су затекли прву кућу. Током времена тај се назив променио у Јабучје.

Горњи и Доњи крај названи су по положају на потоцима Чесми и Бањи, а Цигански Крај зато што у њему живе сами Цигани.

Јабучје је основано пре 110 година. Оно је било најпре пољско имање турско, а затим збеговиште српско.

Горњи Крај је најстарији. Он је из доба Кочине крајине. Доњи је настао за време Првог устанка а Циганиш пре 21 године од привременог насеља, од черги.

Поред Пипера-Ђорђевића у оснивачке родове се рачунају Јотовићи, који су дошли овамо неколико година после Ђорђа Пиперца. Ова два рода имају у селу 13 домова или скоро 2/5 од укупног броја.

Јабучје је расло разграњавањем родова и новим досељавањем. За време Првог устанка добило је 2 рода (11 домова), а после 1815 године 5 родова (9 кућа).

Становништво је досељено из 7 области. Највише родова (3 са 7 домова) дошло је из Јасенице, а из свију осталих области досељен је само по један род, и то: из Црне Горе и Старе Србије са по 7 кућа, из Топлице 6 домова, са Косова 4 куће, а из Лепенице и Драгачева по један дом.

Три рода (17 кућа) добегла су овамо у збегове, три рода (7 домова) дошла су као чергари (Цигани), два рода (две куће) на имање и један род (7 домова) у службу.

Више Доњег Краја, пењући се уз поток Бању, постоји неко старо гробље звано Гробљишта, где је до пре неколико година било камених белега по којима се видело да је било хришћанско. У народу се о њему није сачувало никакво предање.

Данашње је сеоско гробље на Коси између Јабучја и Букоровца.

Заветина је Ђурђевдан, а литија се носи на други дан Св. Тројице.

П.С. Јабучје је имало 71 становника у 1834 години, 138 у 1884, 370 у 1948, 154 у 2002, и 165 у 2011 години, у томе 6 млађих од 5 година, уз просечну старост од 48,4 година.

37. Горње Јарушице (Крагујевац)

Горње Јарушице су на обема странама реке Раче и њене десне притоке потока Кленовца који постаје у Сремској Пољани. С леве стране речне је само крај Кусовац, а остали су крајеви на десној њеној страни.

На Кленовцу су три сеоска краја: Кленовац, Синор и Ириг. Кленовац је уврх потока, те се зове Горњи Крај. Осам минута хода испод њега је Синор. Оба су ова краја на десној страни потока Кленовца, а раставља их Милаковачки Поток. Лево од Кленовца, управо између њега и Раче простире се Ириг на коси која дели воду овом потоку и реци.

Испод Синора су крајеви: Перовићи, Брђани и Доњи Крај. Тим се редом ређају они низ реку. Према Перовићима (Петровском Крају) је крај Кусовац.

Све су сеоске куће по странама брда испредвајаних међусобно јаругама и јаружницима којима тече вода само после бујних или дуготрајних киша, а иначе су суве. Крајеви отстоје један од другога од 5 до 10 минута хода.

Село је богато у бунарима, али се ипак употребљава и вода из копаних ђермова, јер сељани воле да имају воду код својих кућа…

Ниједна текућица не прлави ни поља ни куће сеоске, јер су њихове долине обично дубоке јаруге. И Рача у овом делу свога тока тече доста дубоком долином и има врло узану раван.

Хатар Горњих Јарушица има у простору 803,86 ха. У овај проју рачуната је и површина од 1,5 ха „селске“ утрине на месту званом Порта. Зиратног је земљишта 691,81 ха (њиве 497 ха, ливаде 178 ха и виногради 16,81 ха). Шума покрива простор од 110,55 ха. У други зиратни ред долази 239,4 ха, у трећи 316,11 ха, у четврти 134,56 ха, и у пети 1,7 ха. У трећем шумском реду је 33,07 ха, у четвртом 74,98 ха и у петом 2,5 ха.

У хатару овога села немају поља становници ниједног више насеља, а сељани Горњих Јарушица имају својих земаља у хатарима Великог и Малог Крчмара.

И у овом селу јачи родови имају груписане куће, које чине готово засебне махале у сеоским крајевима. Такве су кућне групе или махале у Кусовцу Маргетићи; у Синору Петровићи, Радовановићи и Ђоковићи; у Кленовцу Домановићи и Драгутиновићи, у Перовићима Перовићи, у Иригу Лазаревићи и Маргетићи, у Доњем Крају Васиљевићи и Павловићи и у Брђанима Милисављевићи.

Године 1903 било је у Горњим Јарушицама 20 родова са 109 кућа, у којима је (1900 године) живело 736 душа. Према попису од 31 децембра 1910 године ово је село имало 138 домова са 947 становника, а на дан 31 јануара 1921 године у њему је живело 813 душа.

Сељани причају, да је њихово село добило име због многих дубоких јаруга и јаружица којима је избраздано њихово земљиште. Од речи јаружице, постао је током времена назив Јарушице. Па како се два суседна села зову истим именом, због сличних особина земљишта, овоме је дат атрибут Горњи, јер је виши од оног другог, Доњег села.

Други кажу, да је име дошло по јарцима којих овде има у великом броју. Они су брстећи шуму открили крст старе јарушичке цркве за коју нико дотле није знао да је постојала, јер је била затрпана земљом и дрвљем у једној јарузи између два брда. Сељани су цркву одмах откопали и оправили, а селу дали назив по тим јарцима. Међутим, на први се поглед види да је ово тумачење натегнуто и измишљено.

Горње Јарушице основане су отприлике пре 130 година. Засновала су га четири рода: Домановићи, Ђоковићи, Маргетићи и Перовићи (Тошовићи), који су се настанили раздалеко један од другог, и ударили темеље данашњим крајевима Кусовцу, Синору, Иригу, КЛеновцу и Перовском. Брђани и Доњи Крај постали су за време Првог устанка. Домановићи су пореклом Херцеговци из села Домановића, одакле су најпре дошли у Ужице, па одатле прешли у гружанско село Претоке, из кога су се доселили у ово село. Четири оснивачка рода имају данас у селу 45 домова, тј 3/7 од укупног броја горњојарушичких кућа.

Горње Јарушице расле су у подједнакој мери разграњавањем родова и новим досељавањем. Оне су у доба Првог устанка добиле 9 родова од манастира Студенице (данас 46 кућа), а после 1815 године досељено је 7 родова (сада 13 домова).

Становништво села досељено је из 8 области. Готово половина родова (46 домова) дошла је из Ибра. Косово је дало селу 2 рода са 12 домова, Јасеница и Гружа по 2 рода са по 5 домова, а остале области само по један род, и то: Стара Србија 26 домова, Херцеговина 7 кућа, Ђетиња 2 дома и Лепеница 1 кућу.

Досељеници до 1815 године добегли су овамо у збегове (13 родова 91 дом), а остали су се настанили као довоци (4 рода 8 кућа), као кириџије и на купљено имање (по један род са по два дома) и на женино имање (1 род 1 кућа).

У Горњим Јарушицама има једно старо гробље, које сељани зову Маџарско. О њему нико ништа не зна ни у селу ни у околини. На Грке опомиње име поља Калипоље, а на турску владавину имена поља Арнаутско Брдо и Карановац.

Сеоско гробље је усред села на Петровом Брду. Ту се копају сви крајеви. У Порти близу њега имају четири трпезарије, од којих 2 припадају Горњим Јарушицама, а по једна Губеревцу и М. Крчмару.

Заветина и молитва сеоска су Младенци, а литија се носи на Бели (тројички) Четвртак.

П.С. Горње Јарушице имале су 227 становника 1834 године, 545 у 1884, 925 у 1948, 655 у 2002, и 548 у 2011 години, у томе 25 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46 година.

38. Доње Јарушице (Рача)

Доње Јарушице су на обема странама реке Раче, као и Горње, али више на левој него на десној страни речној. У лево су од реке: Горњи или Степановићки (Степановићи), Средњи или Петронијевићки (Петронијевићи) и Доњи или Костићки Крај (Костићи). Десно су пак од Раче: Цетиње и Јевтићки Крај (Јевтовићи, Јевтићи, Јевтовићки). Јевтићи долазе у средину села, а Цетиње потпада под Горњи Крај. Ова два краја удаљена су међусобно око 8 минута хода, а раставља их брдо Голаћ и једна дубља јаруга на чијој су једно страни куће цетињске, а на другој Јевтовске. Крајева пак на левој страни реке одвојене су један од другог јаругама којима теку повремени потоци с косе Покозице. Они су раздалеко 400 по 500 метара, а куће свакога од њих подигнуте су на засебним благо заобљеним брдима.

Село се служи бунарском водом и копају се ђермови. Бунара је пет на броју…

Рача у влажним годинама плави сеоска имања. Тада највише страдају поља у равни њене долине. Потоци који теку дубоким јаругама и међу којима су најважнији Јебуковачки и Гочобија, не изливају се никада из њих.

Хатар Доњиј Јарушица велики је 660,87 хектара. На њиве долази 310,9 ха, на ливаде 171 ха и на шуме са утрином 178,97 ха (у овај последњи број урачуната су 2 ха „селске“ шуме на Брду код цркве, а поред тога још и 13 ха „селске“ утрине на Камењару у Грабаку. Укупно је зиратног земљишта 481,9 ха. Оно спада у други (187,52 ха), трећи (179,57 ха), четврти (107,78 ха) и пети (7,03 ха) зиратни ред. Шума пак долази у трећи (31,38 ха), четврти (113,28) и пети (31,01 ха) шумски ред.

Ово село нема својих имања у хатарима других земаља, а ни друга насеља немају у њему својих земаља.

У Горњем Крају имају груписане куће Степановићи; у Средњем Петронијевићи, Цветићи и Новаковићи; у Доњем Костићи и Цветићи; у Јевтовском Јевтовићи.

Године 1903 Доње Јарушице су имале 20 родова у 76 домова у којима је (1900 године) живело 405 становника. Међу њима је био један род цинцарски и цигански, сваки са по једном кућом. Према попису од 31 децембра 1910 године у селу је било 85 кућа са 519 душа, а на дан 31 јануара 1921 године у њему су живела 422 становника.

Сеоски крајеви су добили имена по положају на реци и по презименима најјачих родова у њима. За назив Цетиње нема тумачења.

Доње Јарушице основане су пре 130 година. Основале су их 4 рода: Јевтићи (Јевтовићи), Костићи, Петронијевићи и Степановићи. Цветићки Крај постао је у доба Првог устанка, а Цетиње пре 80 година од трла. Костићи су 1813 године прешли у Срем, одакле су се вратили натраг 1816 године. Четири оснивачка рода имају сада 29 домова, тј скоро 2/5 од укупног броја.

Село је расло разграњавањем родова и новим досељавањем. У доба Првог устанка оно је добило само 3 рода (29 домова), а главно досељавање било је после 1815 године (13 родова 18 кућа).

Доње Јарушице добиле су своје становништво из 11 области. По 5 родова досељено је из Јасенице (7 кућа) и Лепенице (6 домова), два су рода (26 кућа) из Тимока, а све су остале области дале селу по један род, и то: Расина 9 домова, Стара Србија и Босна по 7 кућа, Косово 6 домова, Херцеговина и Нишава по 3 куће, а Маћедонија и Црна Гора по 1 дом.

У збегова је дошло 7 родова (58 кућа), на имање је пресељено опет 7 родова (11 кућа), три су рода (4 куће) дошли као уљези, а по један род и дом као слуга, доводак и ковач.

У старине које претстављају трагове ранијих насеља спадају два стара „грчка“ гробља, за која сељани не знају тачно, из кога су доба. Прво је тзв Калуђерско Гробље на Цветићком Брду, испод цркве, за које се мисли да је из Неманићког времена. Друго је Цинцарско Гробље на Цинцарско м Брду.

Али је од ових гробаља знатнија старина црква Доњих Јарушица која је пронађена 1822 године, и која је на месту званом Крш.  Она је између Голаћа и Цинцарског Брда. Народ мисли, да су је зидали Немањићи, јер је за њихово време Лепеница била насељена и напредна област. Црква је обновљена 1824 године за владе кнеза Милоша. Тада је око ње подигнут зид, а с једне стране уместо зида усечено брдо. Други пут је оправљена 1890 године. Те је године на њој подигнуто кубе. Она је лепога изгледа, али је врло мала. При последњој оправци нађен је један камен са грчим натписом, али су га сељани разбили и уништили. Велика је штета што није сачуван, нарочито за то, што у селу постоји и Цинцарско Гробље. Црква слави Св. Арханђела Гаврила 13/26 јула.

На турско време опомиње име поља Трмчиште.

У Порти, усред села, има пет софри.

Гробље је на месту званом Трмчиште.

Село нема заветине, а литија се носи на Бели Торник, тј на трећи дан Духова.

П.С. Доње Јарушице су имале 227 становника 1834, 545 у 1884, 925 у 1948, 655 у 2002, и 548 у 2011 години, у томе 25 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46 година.

39. Јовановац (Крагујевац)

Јовановац је на заравњеном темену и по странама косе која дели воду Лепеници и њеној левој приточици Глуваћу. Испод села пролази, по равни лепеничке долине железничка пруга Лапово – Крагујевац.

Село има два краја, Горњи и Доњи. Зову их и махалама. Оно се протеже од Глуваћа до потока Бозмана, који га дели од села Петровца.

У Јовановцу има 5 бунара и 11 копаних ђермова…

Кроз сеоски хатар, источно и југоисточно од села, тече Лепеница која приликом великих поводања наноси велике штете пољским усевима. Куће не страдају никада, јер је у равни речне долине само железничка станица. Сеоски потоци Глуваћ и Бозман не изливају се уз својих корита…

Сеоски хатар има у простору 873 ха. Зиратне је земље 815 ха (њиве 544 ха., ливаде 271 ха), а шума 58 ха. Њиве долазе у трећи, а ливаде у други зиратни ред. Шуме су пак у другом шумском реду.

Јовановчани имају земаља у хатарима села Мечковца, Маршића, Петровца и Цветојевца, тако исто у хатару града Крагујевца. У њиховом пак хатару имају својих поља неки становници свију поменутих насеља сем Мечковца, а поред њих и сељани из Кормана.

Јовановац је друмско село кроз које води неколико улица. Главна иде теменом кроз сред села. Куће су подигнуте на улицама с обеју страна, те ове изгледају као шорови. Између Горњег и Доњег краја нема размака; они прелазе један у други. То исто вреди и за главну сеоску улицу.

Село је сашоравано по наредби кнеза Милоша. У новије време сашоравање се врши по угледу на Крагујевац и због потребе у земљи за обрађивање.

1903 године Јовановац је имао 34 рода са 155 домова у којима су (1900 године) биле 882 душе. Према попису од 1910 године у селу је било 179 кућа са 1.122 становника, а 1921 године овде су живеле 982 душе.

У Јовановцу нема кућних група, али су ипак куће појединих родова једна до друге. Међу њима се у Горњем Крају истичу бројем Миљковићи, Богојевићи, Барјактаревићи и Јовановићи (Дудићи). У Дољем пад само Цакићи (Николчићи).

Сељни кажу, да је њихово село добило име по неком Јовану, оснивачу рода Јовановића (Дудића), који се први доселио у ово село у збег.

Горњи и Доњи Крај називају се по положају на Лепеници. Горњи крај се друкчије зове Ерска, а Доњи Бугарска Мала, јер у првом преовлађују досељеници из Старе Србије, а у другом из Бугарске.

Јовановац је заснован отприлике пре 115 година. Тада је постао Горњи Крај, а Доњи је 10 до 15 година доцнијег постанка. Први је по старини род Јовановићи (Дудићи), а одмах за њим долазе: Благојевићи, Милутиновићи, Миљковићи, Нешићи, Симићи, па Цакићи (Николчићи). Од ових 7 оснивачких родова имају данас у селу 83 куће или више од ½ укупног броја.

Јовановац је растао у једнакој мери рађањем и новим досељавањем, које је било готово једнако за време Првог устанка (12 родова 53 куће) и после 1815 године (15 родова 19 домова).

Село је насељавано из 13 области, од којих готово половину (15) родова и више од половине кућа (88) дала Стара Србија. Из лепеничких насеља досељена су 4 рода са 4 дома, из Црне Горе 3 рода са 9 кућа, из Бугарксе 2 рода са 26 домова, из Драгачева 2 рода са 3 куће, а остале дале су области само по један род, и то: Косово 11 домова, Колашин 4 дома, непосредни леви слив Велике Мораве 3 куће, Ђетиња и Тимок по 2 дома; а Осаница, Нишава и Ветерница по једну кућу.

19 родова (са 136 домова) дошли су овамо у збегове, 4 рода (са 5 кућа) пресељени су на имање, 3 рода (4 дома) дошла су као уљези, 3 рода (3 куће) као слуге, 2 рода (2 дома) као довоци, 1 род (3 куће) као учитељ, по један род (са по једним домом) као надничар и дрводеља.

Сеоско је гробље више чесме у Горњој Мали.

Заветина је Бели (ускршњи) Четвртак у Горњој, а Младенци у Доњој Мали. Литију носи ово село на други дан св. Тројице.

П.С. Јовановац је имао 309 становника у 1834, 661 у 1884, 1.059 у 1948, 1.165 у 2002, и 1.279 у 2011 години, у томе 59 млађих од 5 година, уз просечну старост од 43,1 година.

40. Кијево (Баточина)

Кијево се простире с обеју страна Кијевачког Потока на двема косама, од којих десна чини развође између Лепенице и потока Грабовика, а лева одваја Кијевачки Поток од Младенове воде и Доброводичког Потока.

Два су сеоска дела на десној (Горњи Крај и Ламбићка Мала), један на левој (Станковићка Мала) и један на обема странама сеоског потока (Доњи Крај)…

Кијевски Поток плави сеоска имања само у Доњем Крају засипајући их ситним шљунком и песком. Ова имања плави и један безимени поточак који долази од доброводичке стране и утиче у Кијевски Поток уврх Доњег Краја. Остала три потока, који теку кроз поједине сеоске делове, не плаве имања чак ни приликом највишег стања воде.

Кијевачки хатар велики је 1449,85 хектара, од кога долази на зиратну земљу 1.279,33 ха (њиве 1.200 ха, ливаде 79,33 ха), а на шуме 170,52 ха. Све је зиратно земљиште у другом зиратном, а шума у петом шумском реду.

Горњи Крај дели се на Осаћанску и Толићку Малу. Између њега и Ламбићке Мале су чаири, а међусобно им одстојање износи четврт часа хода. Ламбићка је одвојена од десног дела Доњег Краја само сеоским путем, те им се куће готово састају. Станковићку Малу растављају воћњаци и чаири од левог дела Доњег Краја, а отстојање им износи скоро пола часа хода.

Велики родови имају у Кијеву куће збијене у групе. У Горњем Крају такве кућне групе имају: Осаћани (Осаћанска Мала), Толићи (Толићка Мала), Првићи и Сурићи. У Станковићкој Мали Станковићи, Антићи и Нешићи; у Ламбићкој: Ламбићи, Белићи и Блажићи; и у Доњем Крају: Милошевићи – Аранђеловци и Обрадовићи.

У Кијеву је 1903 године био 41 род са 152 куће, у којима је (1900 године) живело 786 становника. Године 1910 село је имало 171 дом са 973 душе, а на дан 1921 године у њему су била 864 становника.

Има сељана који мисле да је име селу дошло по руском граду Кијеву, али је то објашњење измишљено. Старац Милан Ђорђевић (89 година) казивао ми је, да су назив села донели његови оснивачи који су дошли с Косова. И заиста на Генералној Карти Краљевине Србије нашао сам село Киево између Призрена и Новог Пазара…

Село је основано отприлике пре 160 година. Засновала су га три рода: Толићи, Стошићи и Станковићи…Три оснивачка рода имају сада у Кијеву 28 домова; тј ни пуну петину од укупног броја.

Село је расло боглавито рађањем, разграњавањем родова и новим досељавањем. У доба Кочине Крајине воамо су добегла 4 рода (23 куће), за време Првог устанка опет 4 рода (32 дома), а после 1815 године 30 родова, од којих данас село има 69 кућа.

Кијево је добило своје становништво из 16 области. Сама Лепеница дала му је 20 родова са 36 домова. Из Расине су дошла 3 рода (сада 14 кућа), из Бугарске 3 рода (8 домова), из Белице 2 рода (4 куће) из Осанице 2 рода (3 дома) Из осталих области досељен је само по један род и то: из Врле 17 домова, из Темнића 13 кућа, из Осата 12 домова, из непосредног десног слива Биначке Мораве 7 кућа, из непосредног левог слива Велике Мораве и из Црне Горе по 7 кућа, из Старе Србије 9 кућа, с Косова 3 дома, из Врањске Пчиње 2 куће и из непосредног левог слива Биначке Мораве само једна кућа.

11 родова (83 дома) добегло је овамо у збегова. 15 родова (48 кућа) пресељено је на имања, 8 родова (9 домова) дошли су као уљези, 4 рода (7 кућа) као довоци, 1 род (3 дома) као усињеници код ујака, а по један род са једним домом у службу и као ковач.

Село је некад било у Старом Кијеву које је скоро читав час хода више крајњих кућа данашњег Горњег Краја. На томе су месту данас њиве и ливаде. Да се село оснује на овом месту допринели су јак извор Крушка, затим густа шума која је скривала збег од пута. Извор је био у пашиној ливади. Не њему се није смео појављивати ниједан Србин, те су сељани ноћу и крадом захватали воду с њега. Да би се спасли од незгоде, сељани су поместили своје село на данашње место, онде где су Станковићка и Ламбићка Мала. Ово се место звало Голубац, али су га сељани „из почасти“ према Старом Кијеву назвали Кијевом.

У врх Горњега и при дну Доњега Краја има по једно старо гробље, али се данас ниједном од њих ни траг не познаје. Прво се зове Гробљишта, а друго Старо Гробље. Стари људи мисле да су Гробљишта била прво гробље овога села, док је оно било у Старом Кијеву иако је у то доба био обичај, да се сваки копа у близини своје куће, па често и у самоме дворишту. Име шпља Пашина Ливада потсећа на турско време.

Данашње сеоско гробље основано је на месту (негдашњег) Старог Гробља, за које се не зна чије је нити из кога времена. Ту се копа цело село. Оно је на Маринковским Ливадама у Станковићкој Мали.

Сеоска су заветина Младенци, а литија се носи на други дан духова.

П.С. Кијево је имало 180 становника 1834 године, 592 у 1884, 983 у 1948, 549 у 2002, и 482 у 2011 години, у томе 24 млађа од 5 година, уз просечну старост од 44,5 година.

 

41. Корићани (насеље Крагујевац)

Корићани су с обеју страна Лепенице удесно од Чачанског Друма. Куће су сеоске на странама Толићког Брда и Пирева, а и под косом која дели воду Лепеници и њеној приточици потоку Пољишту (Вињишком). Само је неколико кућа у равни лепеничке долине.

Село има Горњи и Доњи Крај и Циганску Малу. Идући низ Лепеницу најпре долази Горњи Крај чије су куће на обема речним странама оне удесно су под Толићким, а оне улево под Пиревим Брдом. Ниже њега је, за десетак минута хода, Доњи Крај, такође с обеју страна Лепенице. И он има неколико кућа у речној равни. Према Горњем Крају, с десне стране друма идући из Крагујевца у село, постоји Циганска Мала. Међу њима је десетак минута растојања.

Кад су велике воде Лепеница плави поља у равни своје долине, а некад и све куће које су на долинском тлу. Штете наноси и поток Пољиште који долази од Вињишта, а Поток у Саставцима у пољу Пиреву никад не топи корићанска имања.

Корићански хатар има у простору 566,3 хектара, и то: под зиратном земљом 347,53 ха, а под шумом 219,3ха. Од шума је лична својина појединаца или појединачних родова 149,3 ха, а „селска“ је заједница велика 70 ха. Зиратна је земља (200,5 ха под њивама и 147,03 под ливадама) у другом реду; а шума је у другом (10,15 ха), трећем (29,84 ха), четвртом (25,01 ха) и петом (84,01 ха) шумском реду. „Селска шума“ на Коси има у простору 11 ха, а „селска“ утрна у Пиреву 59 хектара.

У хатару Корићана имају поља сељани Ђурисела, Дреновца и Драгобраће. Корићани пак имају својих земаља у хатарима свију тих села и Вињишта.

У свима крајевима груписане су куће већих родова. У Горњем Крају такве групе имају Милосављевићи и Влајовићи, у Доњем Драгићевићи и Тошовићи, а у Циганском Димитријевићи.

Корићани су 1903 године имали 23 рода у 94 дома са 439 душа. 31 децембра 1910 године у њима су биле 84 куће са 489 душа, а на дан 31 јануара 1921 године овде је живело 465 душа.

У селу постоје два тумачења о постанку његовог имена. Једни кажу, да је име дошло по коритима на бунару у Старим Корићанима, где је некад било ово село и на којима су Турци појили своју стоку. Други веле, да су Стари Корићани засновани на месту на коме су у раније доба живели неки турски Цигани коритари, који су снабдевали коритима сву околину, а нарочито Крагујева. По тим Циганима коритарима названо је село Корићани. Међутим обе су ове приче измишљене, јер сам испитивањем утврдио, да је име селу дато по месту порекла његових оснивача Милосављевића, који су добегли овамо у збег из Корита у Црној Гори. Њих су зато доцнији досељеници прозвали Корићани, па је постепено овај назив пренесен на цело село.Крајеви Горњи и Доњи називају се по своме положају на реци Лепеници, а Циганска Мала је име добила по Циганима који у њој живе.

Корићани су постали отприлике пре 150 година на месту које се данас зове Стари Корићани. Засновали су га Милосављевићи, за којима су одмах добегли овамо Влајовићи и Јаковљевићи, те се ова три рода сматрају као оснивачи овога села. Они сада имају у Корићанима 30 домова, тј скоро трећину од укупног броја.

Оба су сеоска краја (Горњи и Доњи) једнаке старости, јер су постала за време Првог устанка, када је село овамо помештено из Старих Корићана. Циганска Мала међутим основана је тек пре 50 година; она је постала од черги.

Село је расло готово у једнакој мери новим досељавањем и разгранавањем родова (због рађања и деобе задруга). За време Кочине крајине овамо су добегла 4 рода (сада 19 кућа), у доба Првог устанка 5 родова (данас такође 19 кућа), а после 1815 године досељено је 11 родова, од којих село има 26 кућа.

Корићани су досељени из 10 области. Највише их је из Старе Србије (6 родова 22 куће) и Старог Влаха (3 рода 21 дом). Драгачево је дало селу 3 рода са 9 кућа, Црна Гора 2 рода са 18 домова, Босна 2 рода са 14 кућа, Маћедонија 2 рода 5 домова, Гружа 2 рода две куће; а по један род један дом Лепеница, Врањска Пчиња и Бугарска.

Више од половине сеоских родова (12 са 68 кућа) добегло је овамо у збегове, 2 рода (14 домова) преселила су се на имање, 5 родова (5 кућа) дошла су као уљези, 2 рода (5 домова) пореклом су од дунђера, а по један род (са по једним домом) досељен је као слуга и кириџија.

Корићани су од оснивања до Првог устанка били на месту званом Стари Корићани под брдом Ћавом ближе Лепеници и Чачанском Друму. Због тога су често страдали од лепеничких поводања и јаничарских зулума. Да би се спасли тих невоља и добили воду за пиће, сељани су поместили своје насеље у данашњи Горњи и Доњи Крај. У Старим Корићанима потребу у води подмиривао им је један ђерам који су ископали по турској заповести готово на самом друму. Ту су морали саградити корита, на којима су Турци појили своју стоку када су пролазили овим путем.

Старине у овом селу, Старо Гробље и Црквина, вероватно су из средњевековног српског доба. Под Ћавом има старинско Обадско Гробље за које се мисли да је било гробље првог насеља села Грошнице. Ту су сељани налазили плочасто камење са натписима (они кажу словенским), али су их све до једног уништили.

Гробље је једно за све село. Оно је под Косом између Лепенице и Вињишког Потока.

Заветине нема, а литија се носи на Бели Уторак, тј трећег дана Св. Тројице.

П.С. Корићани су имали 151 становника 1834 године, 359 у 1884 години и 465 у 1921 години. Данас су део града Крагујевца.

42. Корман (Крагујевац)

Корман је с обеју страна Јабучке Реке, која утиче с десна у Лепеницу испод села према јовановачкој железничкој станици.

Село има три краја (Ерски, Бубан и Брђане) и једну махалу (Циганску). Ерски Крај и највећи део Бубна су на десној; а Брђани, Циганска Мала и мали део Бубна на левој страни речној.

Јабучка Река плави сеоска имања само у Бубну и у долинском тлу. Али то ретко бива, откако је корито очишћено и управљено у Лепеницу. Црквина и Бубански Поток, на којима су два сеоска краја; Јеленац и Ћосин Поток, који теку кроз кормански хатар, не штете имања ни при највећим водама. За село је најопаснија Лепеница, јер најчешће надолази, засипа поља у равни своје долине и уништава све усеве, кад је дуго изливена из свога корита.

Кормански хатар има у површини 776,14 хектара, и то: 735,84ха зиратне земље (њиве 731,34ха, ливаде 4,5ха) и 40,3ха шума с утринама. Зиратно је земљиште у другом (595,63ха), трећем (14,71 ха), четвртом (108,8 ха) и петом (38 ха) зиратном реду. Приватна је шума пак у петом шумском реду (18,3 ха); а „селска“ шума на Језеру и Чукари, утрина на Језеру код Анђелкове Куће и Парничко уз Јабучку Реку спадају у трећи шумски ред.

Ерски крај зове се још и Лучински, а Брђански Брдо. Кроз село воде кривудаве улице, те изгледа као друмско. Крајеви су састављени од махала, којима сељани називају кућне групе појединих родова. Те су махале раздалеко 300 до 400 метара хода. У Ерском Крају су махале: Ракетићи, Стојковићи и Максимовићи; у Бубну: Павловићи, Гајовићи, Првићи, Јовановићи и Николчићи; у Брђанима: Ивковићи, Радовановићи и Милисављевићи.

У Корману су 1903 године живела 23 рода у 121 кући са 650 душа. Ти су се бројеви 1910 године повећали на 153 дома и 850 становника, а 1921 године био је мањи, тј 797.

Име села није постало на данашњем месту него су га донели први досељеници Вукојичићи и Николчићи, који су основали село пре 115 година. Оба та рода добегла су овамо из села Кормана у срезу моравском (непосредни леви слив Биначке Мораве).

Ерски Крај (Ерови) зове се по Ерама Ракетићима, који су га засновали. Он се назива и Поток зато што је на раније поменутом потоку; а сем тога и Лучински, јер Ракетићи славе Св. Луку. Бубан је добио име по истоименом извору, који је у раније доба, кад је био водом богатији, бубнио. Брђани су названи по Брду на коме су подигнути, а Циганска Мала зато што је насељена ЦИганима.

Од првих двају оснивачких родова Вукојичићи су се утли. Сељани пак рачунају за осниваче, подед заосталих Николчића, још ових 6 родова који су дошли један за другим у Корман: Ракетиће, Стојковиће, Првиће, Гајовиће, Милисављевиће и Ивковиће. Они имају у селу 59 домова или скоро половину од укупног броја.

Међу сеоским крајевима заузима прво место по старини Бубан, а ускоро за њим – у доба Кочине Крајине – основани су Брђани и Ерски Крај. Циганска Мала је постала тек пре 35 година, када је анређено да Цигани морају прекинути чергашки живот и стално се населити на једном месту. Тада им је за насеље уступљено земљиште на коме је њихова махала.

Село је расло рађањем и новим досељавањем. За време Првог устанка добило је 6 родова (данас 35 кућа), а после 1815 године 10 родова (сада 27 кућа).

Корманци су пореклом из 12 области. Највећи број родова (7 са 18 кућа) досељен је из Лепенице, затим из Старе Србије (3 рода 25 домова) и Ђетиње (3 рода 19 кућа). Бугарска је дала селу 2 рода (сада 9 домова), а остале области по један род, и то: непосредни десни слив Биничке Мораве 13 кућа, Жупа 9 домова, Стари Влах 8 кућа, Нишава 6 домова, непосредни леви слив Биначке Мораве 5 кућа, Осаница 4 дома, Ветерница 3 куће и Јасеница 2 дома.

У збегу је добегло овамо 13 родова (94 куће), као и уљези 6 родова (12 домова), а као досељеници 4 рода (15 кућа).

Старине у овом селу поменуо сам у својој студији о Лепеници. Допуњавам, да је Џидовско Гробље, о коме народ ништа више не зна осим имена, у Бубну код Друма испод Гајовских кућа. Латинско Гробље је више Ерског Краја на Окуровој Главици поред сеоског пута; а Црквина у његовој близини, у Бучини у Малом Потоку који се због ње назива и Црквински. Они су из римског доба, што сам утврдио по римском новцу, који је ту налажен у приличној мери.

У Корману има Стари Друм који се местимице одржао још из турског доба. На турску владавину у овом крају потсећају и имена поља Турске Њиве и Турске Ливаде.

Сеоско је гробље на Брду у Брђанском Крају. Ту се копају сва три краја и Циганска Мала.

Заветина су Врачеви 1/14 јула. Циганска Мала преславља Ђурђевдан. Литија се носи на Бели (тројички) Четвртак.

П.С. Корман је имао 204 становника 1834, 458 у 1884, 905 у 1948, 692 у 2002 и 630 у 2011 години, у томе 26 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,3 година.

 

44. Велико Крчмаре (Рача)

Велико Крчмаре се простире с обеју страна речице Крчмаре, десне притоке Рачине. Оно се дели на шест крајева, од којих су на десној страни сеоске реке: Каповац, Камењар, Јаруга и Срећковићи; а на левој Старо Село и Медвеђак.

Крчмара изађе из свога корита једанпут у неколико година и тада потопи поља у својој долинској равни, али им не наноси много штете. Остали сеоски потоци и поточићи теку обично после јаких или дуготрајних киша, а иначе су им корита суве јаруге, преко којих се никад не изливају.

Хатар Великог Крчмара велики је 1748 хектара. Од тога долази на зиратно земљиште 1.348,69 ха (њиве 964,2 ха, а ливаде 384,49 ха), а на шуме 399,31 ха. По каквоћи зиратна је земља овако распоређена: у други зиратни ред долази 298,29 ха, у трећи 975,35 ха, и четврти 75,04 ха. Шума је у четвртом (382,15 ха) и петом (17,16 ха) шумском реду.

Сељани Великог Крчмара немају имања у другим местима ван свога села. У њиховом пак хатару имају своја поља неки становници Горњих Јарушица, Лужница, Церовца, Сипића, Мирашевца и Бадњевца.

Крајеви сеоски се деле на кућне групе које међусобно отстоје просечно по три минута хода. Такве су кућне групе: у Каповцу Первизи и Обрадовићи, у Камењару Первизи и Цукићи (Срећковићи), у Јарузи исти родови, у Срећковићима Срећковићи, у Старом Селу Первизи и у Медвеђаку Цукићи (Срећковићи) и Первизи.

Велико Крчмаре имало је 1903 године 25 родова са 153 куће, у којима је живело 895 становника. Међу њима била су 2 рода (са 5 кућа) циганска. Године 1910 у селу је било 170 кућа са 1032 душе, а 31 јануара 1921 године овде је живело 1040 душа. Ово је врло редак случај, да је број становника после Светског рата био већи него пре рата.

Постоји казивање, да је село добило име по речици на којој је подигнуто. Али се прича и то, да је овде за време Туракадржала на друму крчмарица Мара, и да је по њој, крчмарици, село названо Крчмаре. Међутим ниједно објашњење није тачно, јер сам утврдио, да су сеоско име донели са собом његови оснивачи Цукићи (Срећковићи) који су добегли овамо из села Крчмара у срезу дежевском, јужно од Новог Пазара. Атрибут „Велико“ дат је селу за разлику од мањег села истог имена (Мало Крчмаре), које је с десне стране Рачанског Друма.

Село су основала два рода (Цукићи-Срећковићи и Первизи пре 150 година. Оба су се настанила у Старом Селу које се крајем 18-ог века поместило у Камењар, Каповац и Медвеђак, а за време Првог устанка прешло је и у Срећковиће и у Јаругу. Од та два рода Велико Крчмаре има 118 кућа, тј  4/5 од укупног броја. Цукићи-Срећковићи добегли су из новопазарског села Крчмара најпре у левачко село Пчелицу, одатле у лепенички Ресник, па из њега овамо.

Село је више нарасло рађањем и разгранавањем родова него новим досељавањем. За време Првог устанка оно је добило само 2 рода (данас 4 куће), а после 1815 године 21 род (31 дом).

Велико Крчмаре добило је своје становништво из 8 области. Највећи број родова (14 родова са 21 кућом) досељен је из Лепенице, а највећи број кућа пореклом је из Старе Србије (2 родова 118 домова). По 2 рода са по 4 куће пореклом су из Јасенице и Колашина, 2 рода 2 дома из Нишаве, 1 род 2 куће из Црне Горе, а по један род са по једним домом из Осанице и Чемернице.

У збег су добегла 4 рода (122 куће), на имање 12 родова (20 домова), као слуге 3 рода (3 куће), као довоци и уљези по рода (са по 2 дома), на материно имање 1 род (3 куће) и као ћерамидар један род с једним домом.

Прво насеље Великог Крчмара било је у Старом Селу, одакле се поместило због чуме у остале крајеве, па се постепено и овде повратило. Од тога првог насеља заостало је „батаљено“ (напуштено) гробље у Камари на месту које се назива Гробљиште.

У близини „батаљеног“ гробља било је Џидовско Гробље, на коме је доскора било огромних надгробних плоча од необрађеног камена. Ту су нађени и трагови неке цркве које народ зове Црквина. У близини је и место звано Селиште, где је по свој прилици било насеље. Али ни о гробљу, ни о Црквини, ни о Селишту не постоји никакво предање. – На турско време опомиње Трмчиште.

Сељани се данас копају у три гробља. Срећковићи у Малом Крчмару, Первизи у Камењару и Цукићи код јарушичке цркве.

Заветина су Младенци, а литија се носи на први дан Духова.

П.С. Велико Крчмаре је имало 185 становника 1834 године, 609 у 1884 години, 1.1210 у 1948, 830 у 2002, и 734 у 2011 години, у томе 21 млађих од 5 година (34 од 5 до 10), уз просечну старост од 46,8 година.

45. Мало Крчмаре (Рача)

Мало Крчмаре је с обеју страна Рачанског Друма и Потока који долази од Мандића. Оно је по странама неколико брда међу којима су јаруге и јаружнице. Североисточно од села дижу се Голубица и Висак који је надвисио сву околину и с којега је врло леп и пријатан поглед на Шумадију и Поморавље.

Село има 4 краја, а пети се почео стварати на друму. Вуловићки (Вуловићи) и Ђурићки (Ђурићи) Крај су на левој, а Стојковићки (Стојковићи) и Максимовићки (Максимовићи) на десној страни сеоског Потока…

Сеоски Поток не плави ни поља ни куће у селу. Али му понекад доста штете наносе повремени поточићи који силаза с Виска и Голубице за време јаких киша, нарочито у влажним годинама.

Цео сеоски хатар Малог Крчмара захвата простор од 860,64 хектара. Од тога долази на зиратну земљу 806,51ха, а на шуме 54,13 ха. Зиратна је земља (њиве 642,2 ха, ливаде 164,31 ха) у другом (138,38 ха), трећем (396,73 ха) и четвртом (271,4) зиратном реду; а шума је сва у четвртом шумском реду.

У малокрчмарском хатару имају земаља сељани Великог Крчмара, Церовца, Лужница, Сипића и Бадњевца. Малокрчмарци пак имају својих поља у хатарима Великог Крчмара и Бадњевца.

Кроз село воде вијугаве улице, а на Рачанском Друму оно је правог друмског карактера. Крајеви му се деле на махале, тј на кућне групе појединих јачих родова. У Вуловићима су три махале: Вуловићка, Ђорђевићка (Никољци) и Томићка (Ђорђевци); у Стојковићима је само Стојковићка, али су у групи и куће Марковића-Никољаца; у Максимовићима сем њих имају свега три куће; у Ђурићима је Ђурићка Мала и групе кућа Радојичижа и Стојановића. Те су махале и кућне групе раздалеко једна од друге од 2 до 5 минута хода.

У селу је 1903 године било 20 родова у 138 домова са 795 душа. Међу њима један род (с једном кућом) цигански. 31 децембра 1910 године Мало Крчмаре је имало 152 дома са 874 становника. На дан 31 јануара 1921 године овде је живела 751 душа.

Постанак имена овог села објашњен је у опису Великог Крчмара.

За сеоске пак крајеве види се на први поглед да се зову по родовима који су у њима најјаче заступљени. То исто вреди и за махале.

Мало Крчмаре је основано пре 150 година, истовремено с Великим Крчмаром. Основале су га 2 куће (рода), Первиза који се у овом селу зову Томићи (Ђорђевци). Они имају сада 11 домова.

Међу крајевима најстарији је Вуловски и у њему Томићка Мала. Остала три краја су постала у исто време, отприлике пре 115 година, тј у доба Кочине Крајине.

Село је расло напоредо рађањем, разгранавањем родова и новим досељавањем. У доба Кочине крајине добило је 6 родова (данас 105 домова), а после 1815 године 13 родова (сада 22 куће).

Мало Крчмаре је насељено из 11 области, које су дале овакав број родова и домова: Лепеница 6 родова 10 кућа, Босна 2 рода 50 домова, Црна Река 2 рода 29 кућа, Стара Србија 2 рода 12 домова, непосредни леви слив Велике Мораве 2 рода 2 куће; а остале области по један род и то: Косово 15 домова, Ресава 11 кућа, Моравица 4 дома, Црна Гора 3 куће, Бугарска и Нишава по један дом.

Сеоски су родови дошли овамо у највећем броју у збегове (8 родова 120 домова), на женино имање 3 рода 5 кућа, на имање 2 рода 3 дома, као механџије и дунђери по 2 рода са по 2 дома, у службу 1 род 3 куће, као доводак 1 род са 2 дома и као ковач један род са једном кућом.

На Џидовском Гробљу у Глоговику доскора су постојали огромни камени белези од неотесаног и неуглађеног камена. Данас нема ниједнога, а успомена на гробље одржала се само у имену места на коме је некад било. Ту је некад била и црква, чије се место данас зове Црквина.

Сеоско је гробље усред села, на месту које се назива Плоча.

Заветине су две: Младенци и Врачеви. Литија се носи на први дан Св. Тројице.

П.С. Мало Крчмаре је имало 243 становника у 1834, 597 у 1884, 733 у 1948, 486 у 2002 и 425 у 2011 години, у томе 18 млађих од 5 година, уз просечну старост од 47,1 година.

46. Кутлово (Крагујевац)

Кутлово је једно од четири лепеничка насеља која имају изузетан положај, јер не леже ни на каквој текућици. Оно је на странама три плећата брда: Главица, Калема и Ковионице. На Главици је крај Сечине, на Калемима Трмчиште, а на Ковионици је Божанићки Крај (Божанићи).

Село је на десној страни Милановачког Друма идући од Крагујевца. Између њега и Сечина су ливаде и воћњаци, а отстојање им износи четврт часа хода. Трмчиште је одвојено пољима сеоским од Божанићког Краја, али им је растојање неколико минута веће

Кроз сеоски хатар, али подаље од села, тече речица Угљешница која утиче у Лепеницу под именом Петровачке Реке.

Кутловски хатар велики је 1249 хектара, од кога долази на зиратну земљу 949 ха (њиве 632 ха, ливаде 317 ха), а на шуме 300 х. Зиратно је земљиште у другом (146 ха), трећем (581 ха) и четвртом (212 ха) зиратном реду. Шума је пак сва у петом шумском реду. Од 300 ха шуме 250 ха је лична својина појединих лица и родова, а 50 ха су „селска“ заједница (на Чукару, Чукарићу, Ковионици и Главици.

У хатару Кутлова имају земаља само сељани Горњих и Доњих Грбица. Кутловчани пак немају ван слова села никаквих имања. Сеоски су крајеви састављени од махала или мањих кућних група већих родова. Размак између њих износи 3 до 4 минута хода. Такве су махеле у Сечинама Недовићи и Поповићи; у Трмчишту Синђелићи, Обрадовићи и Ранковићи; у Божанићима Божанићи, Мишовићи и Маринковићи.

Године 1903 Кутлово је имало 22 рода са 86 домова у којима је (1900 године) било 475 становника, 31 децембра 1910 године број кућа је износио 90, а број душа 551. На дан 31 јануара 1921 године број становника смањио се на 454.

Село је добило своје име по истоименом селу уврх Косанице, одакле је добегао овамо најстарији род, Обрадовићи.

Имена крајева постала су овако: Сечине су основане у сечинама, тј у посеченој шуми у збегу, те им отуд име. На месту данашњег Трмчишта биле су у турско доба трмке за пчеле; по њима је напре место, а по њему крај прозван Трмчиште. Божанићки Крај има име свога најстаријег рода.

Кутлово је основано отприлике пре 135 година. Основала су га 4 рода: Обрадовићи, Ранковићи, Анђелићи и Недовићи.

По времену постанка најстарији је сеоски крај Трмчиште које су основали Обрадовићи. За њим долазе Аечине, у којима су се настанили Недовићи. Оба су ова краја постала готово истовремено. Божанићки Крај је млађег постанка; основали су га Божанићи у доба Кочине Крајине.

Село је расло више разграњавањем родова него новим досељавањем. За време Кочине крајине добило је 5 родова (данас 24 дома), у доба Првог устанка опет 5 родова (сада 17 кућа), а после 1815 године досељено је овамо 8 родова (9 домова).

Кутлово је добило своје становништво из 7 области. Више од половине (12 родова) родова и скоро три четвртине (63 кућа) досељено је овамо из Старе Србије. Лепеница му је дала 5 родова са 6 домова, а остале области по један род, и то: Топлица и Херцеговина по 7 кућа, а Гружа, Ђетиња и Бугарска по 1 дом.

Досељеници до 1815 године (14 родова 77 кућа) добегли су у Кутлово у збегове, а доцнији су дошли на имање (4 рода 5 домова), као уљези и у службу по 2 рода са по 2 куће.

Село је некад било на месту које се данас зове Старо Село. Оно је у близини Сечина. Ту је била и старинска црква од брвана, чије место сељани још и данас показују и зову га Црквина. Обе су ове старине из времена поновног насељавања Лепенице. У Старом Селу су досељеници основали своје насеље које су напустили због чуме.

У сеоском хатару има једно старо гробље звано Гробљице које је у Равни код Великог Бунара. Сељани причају да је хришћанско, јер је до скора било на њему камених белега по којима се то дало утврдити. Данас нема више ниједног камена; сељани су их све узидали у темеље својих разних здрага. Ту је било гробље давнашњег насеља у Старом Селу.

У средини села, у Порти, има 20 трпезара.

Гробље је заједничко са селима Рогојевцом и Кикојевцом (у Гружи).

Село нема заветине, а литија се носи на Бели Понедељак, тј на други дан Св. Тројице.

П.С. Кутлово је имало 190 становника 1834, 396 у 1884, 478 у 1948, 236 у 2002, и 234 у 2011 години, у томе 10 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46,5 година.

47. Лапово

Положај Лапова изнео сам у својој студији о Лепеници. Овде допуњавам, да је оно на левој страни напуштеног корита реке Лепенице, у подножју Лаповског Брда и косе Шавца.

Насеље има два дела, варошицу (чаршију) и село које сам уједно пописао, јер су оба чинила најпре село, а од 1896г варошицу. Приликом пописа 1910 и 1921 године засебно је пописана чаршија, а засебно село. Пре тога пописивани су као једно насеље.

Лапово има два краја, Горњи и Доњи. Први је на странама поменутих брда и на њиховом прелому у долинску раван. Други је сав у равници и јако се примакао реци. Кроз Горњи пролази Цариградски Друм, а кроз Доњи Свилајначки Друм и железничка пруга Београд – Ниш. Део Лапова где Горњи Крај прелази у Доњи, тј где се укрштају железничка пруга и Свилајначки Друм, зове се средина варошице; а део те средине испод пруге, на самом друму претставља лаповску чаршију.

У самом Лапову нема ниједне живе воде, али их има у његову хатару.

Морава и Лепеница плаве и оплођавају поља сеоска. Приликом врло јаких поводања оне се саставе у пољима и онда поплаве циганске куће у Доњем Крају. Тада страдају сви усеви, јер се вода дуго не враћа у речна корита. Овакви поводњи се јављају једанпут у 20 и више година. Последњи је био 1897 године, а претпоследњи (опет катастрофални) 1864 године. – Потоци којима отичу сеоски бунари сиромашни су водом и не изливају се из својих корита чак ни приликом највишег воденог стања.

Иако село из даљине посматрано изгледа као да је све у шуми, ипак је шуме врло мало, и то у омањим забранима на многим од поменутих места.

Становници Лапова имају својих земаља у Баточини (варошици и селу), Марковцу, Сипићу, Црном Калу и Црквенцу (Ресава). У лаповском пак хатару имају поља сељани Марковца, Доње Раче, Ракинца и Старог Аџбеговца, затим Баточинци и манастир Миљков.

Лаповска су трла двојака, стална и привремена. Стална су као и по другим лепеничким насељима, а привремена су подигнута као колибе за летње становање људи и уз њих кошаре за стоку.

Цео хатар Лапова има у простору 4.5590,94 хектара, и то: под њивама 3.704,05 ха, под ливадама 803,05 ха и под шумом 43,84 ха (лична својина 36,43 ха, а заједнице 7,41 ха). Зиратног је земљишта 4.507,1 ха. Од тога долази у други зиратни ред 4.421,91 ха, у трећи 79,7 ха, а четврти 4,84ха и у пети 0,61 ха. Шуме које су лична својина спадају у други (30,97) и трећи (7,41) шумски ред. „Селска је шума у Гвоздењаку, а утрина у Заклопачи, Лапову и Вашаришту у Млаки.

Куће сеоског дела подигнуте су с обеју страна Цариградског Друма и железничке пруге. На њима и у сокацима оне изгледају као ушорене, али су подубље на двору, а испред њих је обично воћњак или башта. Тип Лапова описива у својој студији о Лепеници.

Поред Горњег и Доњег Краја Лапово (село) има Циганску малу која је у дну Доњега Краја. Крајеви су састављени од махала или до кућних група већих родова. У Горњем Крају највеће кућне групе имају: Јончићи, Прешићи, Донићи, Мујковићи и Стојановића; осредње групе: Шишковићи, Кулчани, Јовићи, Којанићи, Банковићи, Ратковићи, Станојловићи и Ђорђевићи; а мање: Крстићи (Зајечарци), Јовичићи, Стојкићи, Станковићи (Књажевчани), Милићи, Живковићи, Петрилковићи, Мајстор-Јовановићи, Соколовићи и Миличићи (Ђорђевци). – У Доњем су највеће кућне групе: Прешићи, Параћинци, Прљићи, Којићи и Стојковићи; осредње: Симеуновићи, Гојковићи, Златковићи, Здравковићи, Мутавџићи, Веселиновићи, Петровићи, Радосављевићи и Цветковићи; а омање: Гајићи, Глигоријевићи (Илинци), Предићи, Дамњановићи, Игњатовићи, Јовановићи (Никољци), Пандурци, Попадићи и Томићи.

У Лапову је 1903 године било 178 родова у 990 кућа са 5607 становника. Међу њима 3 рода цинцарска са 5 домова. 1910 године број кућа се попео на 1.168, а број душа на 6718. Године 1921 овде су живела 5.924 становника. Године 1910 чаршија је имала 182, а село 6.536 становника. Године 1921 у варошици је било 228, а у селу 5.924 становника.

Не зна се поуздано, како је Лапово добило своје име. Једни веле да се раван моравска на овом месту звала клапска, па је од те речи постала лапска, а одатле лаповска. Други кажу да су Турци звали прве становнике овог насеља лапови (разбојници) и да је током времена од то назива постао Лапово.

Крајеви су добили имена по положају на Лепеници и по висини, а Циганска Мала по становништву, које је све циганско.

Лапово је, после Баточине, најстарије насеље у Лепеници. Оно је постојало још у 16-ом веку, јер се помиње под именом Copavi у путопису Д. Унгнада, који је путовао у Цариград 1572 године…

Доњи Крај старијег је постанка од Горњега. Доњи се у почетку звао Жабарци, јер је био баровит, те су у њему жабе царовале. Горњи Крај имао је назив Самарна по самарима на којима су долазили становници који су га населили.

Лапово је расло у подједнакој мери разграњавањем и новим досељавањем, које је било најјаче за време Кочине крајине из кога су доба 42 рода са 239 домова; затим после 1815 године, када је насеље добило 58 родова (сада 105 куће). У доба Прве сеобе добегло је овамо 17 родова (96 домова), за време Друге сеобе 18 родова (259 кућа), а о Првом устанку 31 род (сада 189 домова).

Интересантно је истаћи, да се у повељи кнеза Лазара, којом је даровао манастиру Раваници неке области и села, међу лапеничким селима помиње се и Шавче. Тако се данас зове коса и поље у Лапову. На коси је било прво насеље баточинско, а Џидовско Гробље на њеном темељу сведочи, да је овде у раније доба било неко насеље. Можда је Шавче прво насеље Лапова.

Лапово је насељено из 28 области, а за старинце се не зна област ни место порекла. Од свију крајева Лапово је добило највише досељеника из Тимока (26 родова 173 дома), затим Ресаве (23 рода 93 куће), Лепенице (22 рода 27 домова), Бугарске (14 родова 66 кућа), непосредног десног слива Велике Мораве (10 родова 89 домова), Старе Србије (9 родова 124 куће), Јасенице (9 родова 30 домова) и Маћедоније (8 родова 80 кућа). По три рода досељена су из Осанице (7 домова) и Белице (3 куће). По два рода из Старог Влаха (21 дом), с Косова (15 кућа) и из Црне Горе (14 домова). Остале области дале су Лапову само по један род, и то: Власина и непосредни леви слив Биничке Мораве по 9 кућа, Нишава 10 домова, Млава 4 куће, Раваница и Мађарска по 3 дома; Ветерница, Крајина и Банат по 2 куће; Ветерница, Крајина и Банат по 2 куће; а Лугомир, Чемерница, Дунав, Топлица, Мачва и Црна Гора по један дом.

7/10 родова и 10/11 домова пореклом су од досељеника који су овамо дошли у збегове (124 рода 901 кућа). Остали су родови насељени овако: као довоци 12 родова 19 домова, као уљези 11 родова 21 кућа, на имање 6 родова 12 домова, на женино имање 5 родова 5 кућа, као чергари 4 рода 15 домова, као занатлије 3 рода 3 куће, као абаџије и терзије по 2 рода по два дома, као усињеник од тече 1 род две куће; и по један род с једним домом као усињеник од ујака, као ковач, кожуар, дућанџија, алас, кафеџија, опанчар и поткивач.

Сељаци причају, да је у давнини насеље било на Шавцу, а после тога на брду на месту званом Слатина, где и данас постоји истоимена жива вода од које тече Слатински Поток. То је сада слаб и водом сиромашан бунар, али је у раније доба био јак и имао довољно воде за прво насеље. Сељани су га за успомену озидали. То је село било 150 година и више година, па је тада помештено у Кључ на Морави (то је моравска отока и земљиште између ње и Мораве, на коме је село подигнуто). У Слатини је село имало око 80 растурених домова који су се збили по наредби спахије. Спахија је и сам овде становао. Он је сваке недеље и свеца искупљао око себе коло сеоских девојака да му певају и играју. По свршеној игриодабрао је за себе једну од њих и одвојио својој кући да с њим ноћива до наредне недеље. Тако је ишло дотле, док није изабрао сестру Степанчеву, од кога су данашњи Степанчевићи. Овај не хтеде допустити сестри ту срамоту, већ убио Турчина у самом коју баш у тренутку, кад је овој руком дохватио његову сестру. Како Лаповци не хтедоше издати убицу Турци су их толико кињили, да су се од њих морали спасавати бегством у Кључ, који је тада био под врло густом шумом, у коју дотле није крочила човечја нога. Збегови су овде били кратко време, па су се морали поместити због моравских поводања у место Каце, а одатле, опет због удараца воде, у данашњи лаповски Доњи Крај. Према томе садашње је Лапово пето место овога насеља; осим Шавца сва су остала места била збегови.

Матица из које је насељен Горњи Крај био је Прњавор, некадашње насеље манастира Миљкова на Морави. Помештање је извршено ускоро по оснивању Доњег Краја, а повод су и њему били моравски поводњи, а уз то зулуми турски, којима је било увелико изложено прњаворско становништво.

У лаповском хатару има старина које указују на неко раније насеље, које је морало постојати пре оснивања данашњег Лапова, тј можда средњевековно, али чак у римско доба. У римске старине рачунам Старо Гробље у Гвоздењаку и Црквину у Лапову, јер су ту, по причању сељана, били белези с латинским натписима, а ископаван је и римски (бакарни и сребрни) новац, од кога сам лично видео доста примерака. То исто вреди за Селиште у Преврћу и Селиште на Шавцу. У овом се другом још и данас распознају – близу лаповске железничке станице – темељи неколико старих улица израђени од римских цигала. Поред тих старина овде имају још две , можда средњевековне српске: Црквина у Кленовцу и Старо Гробље код Самарне. Југозападно је од овога Старо Гробље, где су се копали Лаповци до пре 6 година. – Из турског доба заостали су остаци друма, тзв Стари Друм, затим имена поља: Караула (стража за чување друма) и Мезулана, где је била смена поштанских коња и у новије српско доба.

У Лапову има црква налик на брзанску. Она је саграђена 1826 године, а дотле су сељани ишли на молитву у Миљков Манастир. Код цркве је једна велика стара софра. Црквена је слава Трнова Петка 26 јула (8 августа).

Лапово има два гробља. Једно је на Голом Брду за Доњи, а друго под Билом за Доњи Крај.

Заветина је први дан Духова. Тада се носи литија.

П.С. Лапово је имало 1.466 становника у 1834, 4.652 у 1884 години, док је 1921 године варош имала 228 становника, а село 5.924 становника.

Лапово варош имало је 7.169 становника у 1948 години, 7.422 у 2002, и 7.143 у 2011 години, у томе 288 млађих од 5 година (328 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 43,4 године.

Лапово село имало је 650 становника у 1948, 806 у 2002, и 694 у 2011 години, у томе 29 млађих од 5 година, уз просечну старост од 43,5 године.

48. Лужнице (Крагујевац)

Лужнице су југозападно од Београдског Друма с обеју страна потока Лимовца и југозападно од њега по странама косе Рајца. Поток Лимовац сељани називају и Лужничком Реком.

Село има два краја, Горњи и Доњи. Горњи је на брдима а Доњи ниже њега на заравни с обеју страна Лимовца. Ови крајеви постепено и неприметно прелазе један у други и састају се код цркве, школе и општинске суднице, где је средина села звана Село.

У Лужницама је шест бунара са живом водом. Горњи Крај има два: Вулетиницу (Вулетину Воду) и Ћириницу (Ћирину Воду); а Доњи четири: Брод, Думачу, Паунов До и Катанску Бару. Али како ови бунари не располажу довољном количином воде за све село, а и далеко су од већине сеоских кућа, сељани су ископали досад 50 бунара, и то: 24 рукохватних с кофом или с котлајком, 20 на вретено и 6 на точак.

Лимовац плави сеоска поља само кад су високе воде; иначе им не наноси штете. Других текућица нема у овом селу.

Сеоски је хатар велики 2.050,08 хектара. На њиве долази 1.649,08 ха, на ливаде 274 ха (свега зиратног земљишта 1.923,08 ха) и на шуме 127 ха (од ове површине 3 ха заједничка „селска“ утрина на Собовици), а остало је лична својина). Њиве и ливаде су у другом (1.737,71 ха), трећем (179,82 ха), четвртом (93,68 ха) и петом (1 ха) зиратном реду. Шума је пка у другом (93,68 ха) и трећем (33,32 ха) шумском реду.

У лужничком хатару све земљиште припада Лужничанима, који сем тога имају својих поља у хатарима села Војиновца, Великог и Малог Крчмара.

Лужнице су друмско село с разрађеним кућама. Главна улица иде кроз оба краја и излази на Београдски Друм. Крајеви су састављени од махала (група кућа јачих родова). У Горњем Крају су такве махале: Јовановићи – Ђорђевци, Карићи, Лазаревићи, Мијовићи, Стевановићи, Ракићевићи, Ристићи, Маџаревићи и Драговићи; у Доњем пак: Славковићи, Јовановићи – Ђорђевци, Ђорђевићи, Живановићи, Вељковићи, Ђурђевићи, Пауновићи, Бањчевићи и Микићи.

У селу су 1903 године живела 33 рода у 248 домова са 1.717 душа. Године 1910 број кућа је износио 286, а број становника 1872. На дан 31 јануара 1921 године овде су биле 1.592 душе.

Неки сељани су ми казивали, да је њихово село добило име по густој лужничкој шуми у којој је било прво насеље, а и цео данашњи хатар сеоски. Међутим, то је објашњење нетачно, јер сеоско име није постало овде, већ су га донели оснивачи сеоски, Ђурђевићи и Живановићи, који су пореклом из села Лужнице у Црнољеви близу Призрена.

Крајеви се зову по положају на коси Рајцу; Горњи је изнад Доњега.

Лужнице је основало 6 родова пред крај 17-ог века. Ти су оснивачки родови: Ђурђевићи, Живановићи, Карићи, Маџаревићи, Микићи и Стевановићи. Они данас имају у селу 49 домова или скоро 1/5 од укупног броја лужничких кућа.

Доњи Крај је старији од Горњега у који су сељани почели прелазити кад се село намножило и кад старим Тополским Друмом престаше ићи турске чете и јаничари.

Село је порасло поглавито разграњавањем родова, а број кућа повећао се због деоба и распадања задруга. Мање се пак повећао новим досељавањем, иако му је оно дало доста родова. У доба Кочине Крајине добегло је овамо 6 родова (данас 113 домова), о Првом устанку 12 родова (сада 58 кућа), а посел 1815 године досељено је 9 родова (28 домова).

Лужнице су добиле своје становништво из 9 области. Највећи број родова дала им је Стара Србија (10 родова 47 домова), а највећи број кућа Тимок (10 родова 133 дома). Из Лепенице су досељена 3 рода 5 кућа, с Косова 2 рода 19 домова, из Црне Горе 2 рода 18 кућа, из Босне 2 рода 16 домова, а из осталих области само по један род, и то: из Осанице 5 домова, из Млаве 3 куће, из Бугарске и непосредног десног слива Голијске Мораве по једна кућа.

24 рода (220 кућа) добегла су овамо у збегове, 3 рода (17 домова) пресељена су на имање, 2 рода (3 куће) дошла су као уљези, а по један род води порекло од слуге (5 домова), дунђерина (1 кућа), терзије (1 дом) и дућанџије (1 кућа).

Лужнице су најпре биле у данашњем Селишту на десној страни Београдског Друма. Одатле су помештене крајем 18-ог века због чуме, а други пут за владе кнеза Милоша ради сашоравања. Други пут су помештене на косу Рајац, али се ту шор није могао извести у колико је био изведен.

Село има цркву саграђену 1873 године. Она је усред села. У њеној порти има 25 трпеза.

Гробље је у Горњем Крају између потока Лимовца и Београдског Друма.

Лужнице имају две заветине: Мали Спасовдан (четвртак после Спасова дне) и Евангелиста Јована 8/21 маја. Литија се носи у недељу по Ђурђеву дне.

П.С. Лужнице су имале 469 становника 1834 године, 1.363 у 1884 години, 1.627 у 1948, 1.065 у 2002, и 981 у 2011 години, у томе 41 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46,3 година.

49. Лукање (заселак Саранова, Рача)

Лукање је на обема странама Лукањског Потока, леве приточице Раче. Село је подељено на четири краја, управо махале, које се зову: Вилиповићи, Савковићи, Неговановићи и Ристићи. Вилиповићи и Неговановићи су на десној, Савковићи и Ристићи на левој страни сеоског потока. Спуштајући се низ овај поток готово су наспрамни на њему Вилиповићи и Савковићи. Осим потока деле их имања, а отстојање им износи око четврт часа пешачког хода. Ниже Вилиповића су с десне стране Неговановићи, а ниже њих су, за десетак минута, на супротној страни Ристићи. И ова су два краја готово наспрамна, али су ипак Ристићи најнижи као што су Вилиповићи највиши крај лукањски. Кроз Ристићку малу протече поток Лађевац, а западно од њега протиче кроз сеоски хатар река Рача.

Лађевац никад не наноси штете сеоским имањима. Рача пак кад јаче надође топи поља и понекад наноси доста штете усевима.

Сеоски хатар велики је 595,95 хектара, од којих долази на зиратну земљу 502,05 ха (њиве 482,05 ха, ливаде 20 ха), а на шуме 96,9 ха. Зиратно је земљиште у другом (444,89 ха), трећем (25,6 ха), четвртом (24,51 ха) и петом (7,05 ха) зиратном реду. Шума је пак у другом (89,48 ха), и трећем (742 ха) шумском реду.

Сељани Лукања имају поља у хатарима Саранова и Сепаца (Јасеница) и Бара (Лепеница). У њиховом пак селу имају понеко поље сељани Вишевца и Саранова.

Савковићки и Ристићки Крај састављени су од махала које међусобно отстоје по 5 до 6 минута хода. У Савковићима су такве махале Неговановићи и Савковићи, а у Ристићима Ристићи и Дугићи.

Лукање је 1903 године имало 11 родова у 87 кућа са 532 душе (према попису од 31 децембра 1900 године). Међу њима је један род с једним домом био цигански. Пошто је ово село пописано заједно са Сарановом, као једно насеље, јер чини једну (сарановску) општину, није могуће знати број његових кућа и становника у тим годинама.

Сељани се довијају да протумаче постанак имена свога села по некаквој лукавој баби, која је овде живела за време збегова. То је тумачење измишљено, јер име овог села није постало у Шумадији него је донесено из Нишаве. Донели су га први досељеници, оснивачи села Ристићи, најстарији род сеоски, који је добегао овамо из нишавског села Лукања.

Крајеви пак сеоски зову се као и родови који су их засновали или који су у њима најјачи бројем кућа.

Лукање је основано почетком 19-ог века, за време Првог устанка, те спада у најмлађа лепеничка насеља. Прва два збега постала су овде пре 98 година. То су биле куће Ристића и Неговановића, а ускоро за њима добегли су у Лукање Савковићи, Дугићи и Вилиповићи. То су оснивачки родови лукањски, њих пет на броју. Од њих данас село има 78 домова, тј 7/8 укупног броја.

Село је нарасло у подједнакој мери  рађањем (разграњавањем родова и пропадањем задруга) и новим досељавањем. После 1815 године оно је добило 6 родова (данас 9 кућа).

Лукање је насељено из пет области, од којих му је највећи број родова (6) и домова (37) дала Стара Србија. Из Јасенице су пореклом 2 рода 2 куће, из Колубаре 1 род 36 домова, из Нишаве 1 род 11 кућа и из Црне Горе 1 род с једним домом.

5 родова (78 кућа) добегло је овамо у збегове, 3 рода (6 домова) су досељеници, 2 рода (2 куће) дошла су жени у кућу, а 1 род (са 1 домом) води порекло од ковача.

У овоме селу доскора постојала је једна хумка, која је сада са земљом сравњена, те јој се ни траг не распознаје, али се успомена на њу одржала у имену места на коме је некад била, јер се и оно зове Хумка.

Како сељани причају, да су при дну долинских страна реке Раче наилазили на гомиле каменог оруђа, могућно је, да је овде било и неко преисторијско насеље.

Имена места Градиште, Влашки Поток и Арбанаси указују на ранија насеља и негдашње становништво овога краја.

У порти у Савковској Мали имају две трпезаре.

Сеоско је гробље у Рачи. Оно је заједничко за све крајеве.

Сеоска су заветина Младенци, а литија се носи на Спасовдан.

П.С. Лукање је заселак Саранова у општини Рача.

50. Мајнић (заселак Опорнице, Крагујевац)

Мајнић је заселак села Опорнице, од које је удаљен дваестак минута хода. Он је под Великим Брдом на десној страни речице Угљешнице. Сељани га не зову засеоком, него селом. Од Крагујевца до Мајнића има отприлике 4.800 метара.

Угљешница приликом високог стања воде плави она сеоска поља која су у низини, што бива једанпут у 4 до 5 година.

У пописне књиге нису засебно забележена поља и остала имања овога засеока већ заједно са селом Опорницом.

Већи број груписаних кућа имају само Јаковљевићи. То је Јаковљевића Мала. Године 1903 у Мајнићу је било 10 родова у 22 куће, а број становника није познат, јер заселак није засебно пописан, већ као једно насеље с Опорницом. Ово вреди за све пописе од 1864 до данас.

Сељани причају, да је њихово насеље названо по имену неке старе цркве, за коју кажу да је овде постојала у раније доба, а од које данас нема ни трага. Ово тумачење нисам могао ничим да поткрепим.

Заселак је заснован 1809 године, када се Карађорђе враћао од Сјенице. С његовом војском дошли су овамо Панајотовићи звани „Арнаути“, који су засновали заселак у збегу и сада имају само 3 куће. Све остало становништво (9 родова 19 домова) досељено је између 1823 и 1903 године, дакле, у последњем периоду насељавања Лепенице.

Заселак је добио своје становништво из 5 области. Највише родова дала му је Лепеница (4 рода 4 куће), а највише родова Ибар (2 рода 10 кућа). Из Старе Србије досељена су 2 рода (4 дома), а из Тимока и Власине по 1 род са по 2 куће.

Само 1 род (3 дома) дошао је овамо у збег, а остали су досељени: на женино имање (4 рода 4 куће), у ослобођену земљу (2 рода 10 домова), на купљено имање (2 рода 3 куће) и као слуга (1 род 2 дома).

Мајнић има своје засебно гробље на десној страни Угљешнице. Раније је пак било заједничко с Опорницом улево од реке, па се доцније издвојило. Ово је издвајање извршено зато што се приликом излива Угљешнице мртваци нису могли пренети преко реке на гробље по неколико дана.

Заветина је св. Трифун, а литија се носи на други дан Св. Тројице.

51. Марковац (Велика Плана)

Марковац је у равни лепеничке долине на оном месту где она прелази у Поморавље. Село је подигнуто на левој страни Лепенице и на обама странама Раче, сем тога с обеју страна Цариградског и Свилајначког Друма као и главне железничке пруге Београд-Ниш. Највећи је део села у готово равностраном троуглу који граде поменута два друма и река Рача.

Село се дели на Горњи и Доњи Крај, међу којима нема границе, јер се не може тачно рећи, где престаје један и почиње други. Тај се део зове средина села или Село; у њему је марковачка основна школа. Горњи Крај зове се другачије Пањевац, а Доњи Беглучина.

У Марковцу нема ниједне живе воде, већ се цело село служи само водом из копаних ђермова. Ових је око 260 на броју, тј више него у свакој другој кући сеоакој…

Уврх села утиче у Рачу, с леве стране, Широки Поток. Рача се пак улива у Лепеницу одмах испод крајњих кућа Доњега Краја. Поток не плави село, а Рача штети поља и усеве скоро сваке друге године. Штетила их је до 1897 године и Лепеница, али је те године променила свој ток, после великог поводња, и место корита оставила мртвају у којој има воде само после јаких и дуготрајних киша. – орава међутим највише плави не само поља него и куће марковачке. Од њених поводања највише страда Кључ, који Морава непрекидно одроњава и смаљује, а то је најплодније поље сеоско. У врло влажним годинама споје се у марковачким пољима воде Раче, Мораве и Лепенице, те читав крај изгледа као морем потопљен. Тада село остаје без летине; а куће људи и стока страдају од воде.

Сеоски хатар захвата површину од 2.540,34 хектара. Од тога долази на њиве и ливаде 2.269,19 ха а на шуме (забране), 271,15 ха. Сва је зиратна земља у другом зиратном, а шума у трећем шумском реду. По каквоћи земљишта Марковац стоји на првом месту међу свима лепеничким насељима. Село има заједничку „селску“ шуму на месту званом Гај и њена је површина урачуната у поменути шумски простор.

Марковац је збијено и ушорено село. Шорови су на Цариградском и Свилајначком Друму, а тако исто на насипу који води у Нови Аџбеговац. Сем ових шорома имају још 5 важнији хулица, које се обично секу са шоровима и међусобно под косим угловима.

И у овоме селу јасно се издвајају махале или кућне групе већих родова. У Горњем Крају су највеће: Павловићи-Никољци, Черкеновићи, Бркићи, Мишковићи – Ђорђевци и Јагоровићи; а мање су: Павличићи, Николићи, Милетићи и Милићи. У Доњем Крају веће кућне групе имају: Јеремићи – Ресавци, Јоцићи, Бећаревићи, Савкићи и Черкановићи; а мање: Врмџићи, Станимировићи, Чепурци, Миланковићи, Обрадовићи, Павловићи – Никољци, Поповићи, Димитријевићи, Миљковићи, Ракићи и Токићи.

Године 1903 село је имало 118 родова са 499 домова у којима је (1900 године) живело 3005 душа. Међу њима су била 2 рода (2 дома) цинцарска, а 4 рода (6 домова) циганска. Према попису од 1910 године овде је била 571 кућа са 3.416 становника (рачунајући и сељане из Пиносаве), а 31 јануара 1921 године број душа се смањио на 3112.

По причању сељана Марковац је добио име по неком бегу Марку који је држао све земљиште данашњег сеоског хатара као своје имање. Овај је спахилук прозван Марково, а по њему доцније насеље Марковац.

Крајеви Горњи и Доњи зову се према положају на Рачи и Лепеници. Назив Пањевац назван је по пањевима, који су овде заостали од посечене шуме; а Беглучина по бегу чије је имање било.

Марковац спада у најстарија лепеничка насеља, јер је основан отприлике пре 210 година. Оба су његова краја постала у исто време. Село је основало 7 родова: Кривокуће, Конићи, Аврамовићи, Павловићи – Никољци, Мишковићи – Ђорђевци, Јагоровићи и Черкеновићи. Кривокуће су се утрле, а од осталих 6 родова има данас 112 кућа, а то је нешто мање од четвртине укупног броја.

Али иако је једно од најстаријих и највећих лепеничких насеља, Марковац се не спомиње у литератури пре 1818, а на картама пре 1822 године.

По времену досељавања марковачки се родови деле у 5 група, тј има их из свију доба насељавања Лепенице. О Првој сеоби дошли су поменути оснивачки родови, за време Кочине крајине 16 родова (сада 104 дома), о Првом устанку 27 родова (117 кућа), а после 1815 године 63 рода (93 дома). Као што се види, село је стално расло новим досељавањем, које је са сваким новим временом бивало све јаче. Али се оно у истој мери повећало рађањем и разграњавањем родова.

Марковчани су пореклом из 22 области. Највише их је из Ресаве, која је дала селу 25 родова са 113 кућа; затим из непосредног десног слива Велике Мораве, одакле је пореклом 17 родова са 86 домова. Из Лепенице је досељено 16 родова 19 кућа, из Моравице 13 родова 49 домова. По 6 родова дошло је из Старе Србије (57 кућа), Тимока (20) и из непосредног левог слива Велике Мораве (16). Црна Гора дала је Марковцу 5 родова 31 дом, а Косово 4 рода 62 куће. По 3 рода досељена су из Нишаве (9 домова) и Маћедоније (3); по два рода из Јасенице (4 дома), Белице (2) и Власине (2). Остале пак области дале су селу само по један род, и то: Лугомир 13 кућа, непосредни леви слив Биначке Мораве 5 домова, Драгачево 3 куће;а Осаница, Каленићка Река, Млава, Рзав и Стари Влах по 1 дом.

Сви марковачки родови досељени до 1815 године добегли су овамо у збегове (56 родова 407 кућа), а остали су се настанили овде: као уљези (16 родова, 21 дом), досељеници (13р 26к), довоци (10р 15д), слуге (7р 10к), ковачи (4р 6 д), дунђери (2р 3к), бојари и надничари (по 2р и 2к), а по један род и дом као абаџија, ћурчија, поткивач, столар и печалбар.

Марковац је најпре био на месту које сељани зову данас Лучицом. Оно је било на самој обали Мораве. Одатле се поместило због моравских поводања, у Шљиваре, тј у данашње Селиште. Али како се река због стварања моравишта опет примакла селу, оно се по други пут поместило на данашње место, подаље не само од Мораве него и од Лепенице.

У хатару овога села извађено је из старог моравског наноса једно кремено копље из преисторијског времена, али иначе нису нађени трагови од каквог преисторијског насеља.

Име поља Белучина упућује на негдашње турско господарство, кад су турски бегови били сопственици нашег земљишта.

Код сеоске цркве, у порти, има једна трпезара. Црквена је слава Мала Госпођа.

Сеоска је слава Константин и Јелена, а литија се носи на Мали Спасовдан.

П.С. Марковац је имао 988 становника у 1834 години, 2.181 у 1884, 3.579 у 1948, 3.228 у 2002, и 2915 у 2011 години, у томе 114 млађих од 5 година (136 од 5 до 10), уз просечну старост од 44,4 године.

52. Маршић (Крагујевац)

Маршић је удаљен од Крагујевца 40 минута хода према североистоку. Он је на десној страни Лепенице, југоисточно од Крагујевачког Друма и железничке пруге Лапово – Крагујевац.

Куће су му подигнуте на двема благим косама и на неколико главичастих брда. Североисточна је коса развође између Јабучке Реке и Лепенице, а југозападна дели Лепеницу од Маршићког Потока, који тече готово посред села.

Село има 4 махале: Горњу, Доњу, Бирдовску (Бирдовићку) и Јевтовску (Јевтовићку)…

Приликом великих вода Јабучка Река топи имања Бирдовске Мале. То бива једанпут у десет година. Маршићки Поток тече дубоком јаругом из које се никад не излива. Лепеница међутим плави сва поља у долинској равни испод насипа северозападно од села.

Маршићки хатар захвата простор од 723,96 хектара (њиве 302,37ха, ливаде 303,57 ха и шуме 118,02 ха). Зиратна земља (605,94 ха) је у другом (472,83 ха), трећем (131,92 ха) и четвртом (1,19 ха) зиратном реду; шума пак у другом (21,91 ха), трећем (29,2 ха) и четвртом (66,91 ха) шумском реду. Ово последње долази на заједничку „селску“ шуму на Кршу.

У Горњој Мали груписане су куће Миливојевића, Антоновића (Антића) и Спасића; У Бирдовској Бирдоваца, Срећковића и Милошевића; у Јевтовској само Јевтовића; и у Доњој куће Милошевића, Урошевића и Савића.

Маршић је 1903 године имао 33 рода са 127 домова у 1910 години овде су биле 152 куће са 891 становником. До 31 јануара 1921 год број душа се повећао на 905. И ово је изузетно за лепеничко насеље.

Маршићани не умеју да протумаче постанак имена свога села. А махале су назване по положају на сеоском потоку и по именима њихових главних родова.

Село је основано отприлике пре 135 година, тј у доба Друге сеобе. Засновало га је 6 родова: Ковачевићи, Антоновићи, Бирдовићи, Јевтовићи, Миливојевићи и Милошевићи. Ковачевићи су се утрли, а остали оснивачки родови имају данас у Маршићу 60 домова или скоро половину од укупног броја сеоских кућа.

По времену оснивања све су махале исте старости; оне су засноване кад и село, тј од његових оснивачких родова.

Село је напоредо расло разграњавањем родова и новим досељавањем. У доба Кочине крајине није добило ниједног досељеника, за време Првог устанка добегло је овамо 11 родова (сада 37 кућа), а после 1815 године досељено је 17 родова од којих Маршић има 30 домова.

Маршићани су пореклом из 12 разних области. Највећи број родова (9) и кућа (43) досељен је из Старе Србије. Лепеница је дала селу 6 родова 11 домова, Црна Река 3 рода 17 кућа, Маћедонија 3 рода 6 домова, Тимок 2 рода 33 куће, Врањска Пчиња и Бугарска по 2 рода са по 4 дома, Осаница 2 рода 2 куће, а остале области само по један род, и то: непосредни леви слив Голијске Мораве 3 дома, Ђетиња 2 куће, а Ветерница и Нишава по један дом.

18 родова (102 куће) добегло је овамо у збегове, 6 родова 14 домова су досељеници, 3 рода 3 куће дошле су као слуге, 2 рода 2 дома као уљези, 1 род пореклом је од надничара (3 куће), а по један род са по једним домом су пореклом од кириџије, баштована и печалбара.

Сеоско гробље је на Брду код Јевтовићке Мале.

Заветина је Мали Божић, а литија се носи на Мали Спасовдан.

П.С. Маршић је делом припојен граду Крагујевцу, а делом је остао село, те подаци о кретању броја становника нису меродавни. Маршић је имао 333 становника у 1834, 537 у 1884, 905 у 1921, 162 и 1948, 294 у 2002, и 267 у 2011 години, у томе је имао 7 млађих од 5 година (13 од 5 до 10), уз просечну старост од 41,7 година.

53. Мечковац (насеље Крагујевац)

Мечковац је на обема странама сувог потока Бара који тече само после бујичних киша, а иначе му је корито без воде због чега га друкчије зову Суви Поток. Северозападном страном мачковачког хатара тече Лепеница, а западно пролази Крагујевачки Друм и железничка пруга Лапово – Крагујевац.

Сеоске су куће на странама брда Липара и Дубраве. На првоме је Горњи, а на другоме Доњи Крај мечковачки…

За време врло влажних година Лепеница плави мачковачка поља у равни своје долине. То бива врло ретко. Иначе пак село не страда од поводања.

Сеоски хатар има у површини 795,53 ха, и то: зиратног земљишта 363,38 ха (њиве 320,24 ха, ливаде 316,24 ха), а шума 159,05 ха. Зиратна је земља у другом (544,62 ха) и трећем (91,86 ха) зиратном, а шума у другом (81,66 ха) и трећем (77,39 ха) шумском реду.

У хатару овог села имају земаља само Крагујевчани, а становници Мечковца имају својих поља у хатарима Јабучја и Теверича.

Мечковачки крајеви примичу се један другоме својим крајњим кућама. Ту се ствара средина села. Кроз Доњи Крај води једна улица која изгледа као шор, јер су куће подигнуте с обеју њених страна.

Оба сеоска краја састављена су из махала. У Горњем су Бојаџићи и Крџалићи, а у Доњем Михаиловићи и Павловићи.

Мечковац је 1903 године имао 17 родова у 58 домова са 356 душа. 1919 године било је у њему 76 кућа са 489 становника. На дан 31 јануара овде је живело 515 душа. Изузетно и у овом селу је било више становника после Светског рата, него пре њега.

Неки старци причали су ми, да је њихово село добило име по некој мечки која је (пре 110 и више година) удавила једног попа у Гају, када се кроз Гај враћао у Крагујевац. Међутим, испитивањем сам утврдио да је ово тумачење измишљено. Сеоско име није постало овде, већ су га донели његови оснивачи Михаиловићи (који се зову још Матићи и Стојковићи). Ови су добегли овамо из пољаничког села Мечковца заједно са Павловићима и Крџалићима.

Крајеви су добили називе по положају на Сувом Потоку, а махале се зову по главним родовима који у њима живе.

Село је више расло разграњавањем задруга него новим досељавањем. За време Првог устанка овамо је добегло 5 родова (сада 14 кућа), а после 1815 године досељено је 9 родова (12 домова).

Мечковац је насељен из 6 области. По пет родова пореклом је из Врањске Пчиње (9 кућа) и Лепенице (5 домова), 3 су рода (32 куће) досељена из Пољанице, 2 рода (8 домова) из Старе Србије, а по један род из Маћедоније (3 куће) и Власине (1 дом).

У збегове је овамо добегло 8 родова који данас у селу имају 46 кућа. Три су рода (3 дома) дошла као досељеници, два рода (3 куће) као слуге, два рода (2 дома) као уљези, а по један род као кириџија (3 куће) и као печалбар (1 дом).

Мечковац је првобитно био у данашњем Селишту које сељани називају и Старим Селом. Одатле је помештен пред почетак Првог устанка. Сељани наводе као разлог овом помештању нездраво земљиште у низини. Али су по мом мишљењу од већег утицаја били лепенички поводњи, који су дохватали и сеоске куће; затим потреба у зиратној зељи. Напослетку, помештању су поред осталога била повод и честа јаничарска пустошења, пошто је насеље било на Крагујевачком Друму, којим су се јаничари често кретали.

У средини села, у Порти, имају три трпезаре.

Гробље је на Брду код Илијине Воде близу Крагујевачког Друма.

Сеоска су заветина Благовести, а литија се носи на први дан Св. Тројице.

П.С. Мечковац је постао део насеља Крагујевац, на чијем се хатару налази индустријска зона, на улазу у град из права Лапова. Мечковац је имао 190 становника 1834, 282 у 1884, и 515 у 1921 години.

54. Нови Милановац (Крагујевац)

Нови Милановац је на обема странама Прњаворског Потока и потока Глуваћа (Глуваћанског) који утиче с лева у Лепеницу испод јовановачке железничке станице.

Село је подељено на пет крајева који се зову: Брђани (Радуловићи), Прњавор (Прњаворци), Глуваћ (Глуваћи, Глуваћани), Павићевићи (Павићевићевци) и Жупљани (Жупљански Крај).

Ни један сеоски поток не плави село и не штети његова имања. Сем њих нема других текућица у хатару Новог Милановца.

Хатар Новог Милановца велики је 657,36 хектара. На њиве долази 324,5 ха, на ливаде 321,3 ха и на шуме 11,46 ха. Укупна површина зиратног земљишта износи 645,8 ха. Од њега је у другом зиратном реду 196,3ха, у трећем 392,2 ха, у четвртом 43 ха и у петом 14,3 ха. Шума је сва у четвртом шумском реду.

У новомиланачком хатару нема имања више ниједно насеље. Али ни сељани Новог Милановца немају ван свога села никаквих земаља.

У сваком крају сеоском има по један главни род са груписаним кућама, а остали родови имају знатно мањи број домова. Такви су родови: у Брђанима Радуловићи, у Прњавору Прњаворци, у Глуваћу Глуваћани, у Павићевском Крају Павићевићи и у Жупљанском крају Жупљани.

Нови Милановац имао је 1903 године 17 родова са 57 домова у којима је 1900 године било 346 душа. Године 1910  број кућа је износио 68, а становника 444. На дан 31 јануара 1921 године у селу су била 422 становника.

Село се до српско-турских ратова за ослобођење звало Пусто Село, а после ратова добило је данашње име по краљу Милану, јер су за време тих ратова наши официри корели војнике тога села, што му не измене име. Назив пак Пусто Село дошао је отуда што га је, крајем 18-ог века, куга готово сасвим опустела.

Павићевски и Жупљански крај зову се по презименима родова који у њима имају највећи број кућа. Прњавор је назван по Прњавору манастира Студенице, одакле се овамо доселио његов главни род, Прњаворци, који иначе пореклом из Црне Горе са реке Мораче. Глуваћ је назван по истоименом засеоку села Дубоког у сливу Ђетиње, одакле је пореклом главни род.

Нови Милановац заснован је у доба Кочине крајине, отприлике пре 115 година. Засновала су га 4 рода (Брадићи, Глуваћани, Жупљани и Павићевићи) који сада имају у селу имају 24 дома, а то чини 3/8 од укупног броја.

Нови Милановац растао је у приближно једнакој мери рађањем и новим досељавањем. У доба Првог устанка добегла су овамо 3 рода (данас 20 кућа), а после 1815 године 10 родова (сада 13 домова).

Село је добило своје становништво из 7 области. Сама Лепеница дала му је 4 рода (7 кућа), Ђетиња 3 рода 17 домова, Херцеговина 3 рода 4 куће; по два рода досељена су из Тимока (10 домова), Црне Горе (9) и Старе Србије (4 дома), а из Жупе је само један род са 6 кућа.

Седам родова (44 дома) добегло је овамо у збегове, 6 родова 9 кућа досељено је на женино имање, 3 рода 3 дома дошла су као слуге, а један род са једним домом води порекло од надничара.

У сеоској порти имају 6 софри.

Село има два гробља. Једно је у Брђанима за све село, а друго у Глуваћу где се копају Маријићи и Мирковићи из Прњаворског Краја.

Сеоска је заветина Бела Субота, а литија се носи на други дан Духова.

П.С. Нови Милановац је имао 209 становника 1884, 559 у 1948, 406 у 2002, и 404 у 2011 години, у томе 22 млађа од 5 година, уз просечну старост од 43,9 година.

55. Милатовац (Баточина)

Милатовац је на обема странама реке Лепенице, Крагујевачког Друма и железничке пруге Лапово – Крагујевац.

Село је састављено из два краја који се зову: Милатовац и Осојак. Милатовац је на десној страни Лепенице и железничке пруге, а с обеју страна друма; о Осојак је улево од реке, пруге и друма. Овај је други крај под брдом Осојком, а неколико му је кућа у равни лепеничке долине. Крајеви међусобно отстоје око 35 минута хода, а деле их сеоска имања, Лепеница, друм и железничка пруга.

У Милатовцу нема ниједне живе воде, већ се све село служи само копаним ђермовима. Њих је 8 на броју и то: 6 ручних са котлајком и 2 на вретено.

Лепеница скоро сваке године плави и оплођава имања у равни своје долине. Често их и штети. А по једанпут у десетак година уништава све пољске усеве у најплоднијим њивама сеоским.

Милатовачки хатар има површину од 319,5 хектара. Од тога је под зиратном земљом 318 ха (под њивама 168 ха и под ливадама 150 ха), а под шумом само 1,5 ха. Зиратна је земља у другом (190 ха), трећем (100 ха), четвртом (20 ха) и петом (8 ха) зиратном реду. Шума је пак у петом шумском реду.

У хатару овога села имају поља сељани Прњавора и манастира Хрнчарица. Милатовчани пак имају својих земаља само у хатару села Прњавора. ђКрај Милатовац састављен је од 4 махале или групе кућа већих породица. Те су махале: Маринковићка, Цветковићка, Антићка и Пешићка (-Никољска). Оне су удаљене једна од друге по 6 до 8 минута хода.

Године 1903 било је овде 17 родова у 62 куће са 324 становника (1900 године). Према попису од 1910 године број кућа је износио опет 62, а број душа 357. На дан 31 јануара 1921 године у Милатовцу су живела 284 становника.

У селу нема приче којом би се тумачио постанак имена овог села, али је оно без сумње изведено од особног имена Милат које се у овом крају до данас одржало. Крај Осојак назван је по истоименом брду под којим је, а ово опет добило је то име зато што је у осоју.

Милатовац је постао од збегова 1804 године, а крај Осојак пре 40 година од трла. Оснивачки су родови: Антићи, Даничићи, Ковачевићи, Мариновићи, Пешићи и Цветковићи. Од ових 6 родова село има данас 47 кућа, тј скоро 4/5 од укупног броја. После 1815 године Милатовац је добио 11 родова, од којих је сада 15 домова.

Ово село није унесено ни у једну карту и ни у један попис до 1866 године…

У милатовачкој порти има једна софра.

Гробље је на коси више железничке станице у крају Милатовцу.

Заветина (молитва) је сеоска Бели Четвртак (пред Велики пост), а литија се носи на Тројички Петак.

П.С. Милатовац је имао 80 становника у 1834, 189 у 1884, 332 у 1948, 584 у 2002, и 555 у 2011 години, у томе 22 млађа од 5 година уз просечну старост од 43,5 година.

56. Мирашевац (Рача)

Мирашевац је с обеју страна Мирашевачког Потока на двема косама, од којих једна води Мирашевачком и Вучићком Потоку, а друга чини развође Мирашевачког и Смрданског Потока на коме је село Поповић.

Село има два краја, Велики и Мали Мирашевац, а Мали само на левој страни сеоског потока. Велики је више Малог скоро за четврт часа хода. Међу њима су поља мирашевачка. Велики Мирашевац има два дела, који се зову Горњи и Доњи Крај. Оба су с обеју страна потока, а међусобно су растављена само јаругом.

Мирашевачки поток, иако је сасвим незнатан, наноси доста штете имањима кад набуја приликом дугих киша и провала облака. Рача пак, која тече хатаром, ретко плави поља у равни своје долине.

У Мирашевачком хатару нема имања нико сем Мирашевчана, који имају својих поља у селу Поповићу, засеоку Адровцу и варошици Рачи.

У оба краја Великог Мирашевца куће великих родова су скупљене у махале. У Горњем Крају су: Првуловићи, Живковићи, Топаловићи, Чумићи, Пешајићи, Даничићи, Ђорићи и Петковићи; у Доњем пак: Карцуновићи, Божановићи и Огњановићи.

Мирашевац је 1903 године имао 23 рода у 130 домова са 990 душа. Међу њима је био један род (с једном кућом) цигански. Године 1910 било је у 171 дому живело 1.148 становника, а 31 јануара 1921 године било је 1018 душа.

Сељани кажу да су име њиховом селу дали Турци Рачани, који су овде имали своје винограде. Тако се најпре звало ово место до кога је допирао пријатан мирис липове шуме са Голубице, нарочито када је ветар ћарлијао. Од речи мирис постао је назив Мирашевац. Ту су Турци често долазили на теверич скупљајући се око сеоских бунара. Због тога се, веле, о овом селу и по Цариграду причало.

Крајеви Велики и Мали Мирашевац називају се по величини, тј по броју кућа; а Горњи и Доњи Крај по положају на сеоском потоку.

Испитајући порекло сеоског становништва сазнао сам, да је први оснивачки род, Петровићи, дошао са Косова из Неродимља, али се не зна, из кога места. Тај се род рано утро, па је с њим нестало и сећања на место порекла. Међутим, како у Неродимљу на Косову постоји Мираш, мислим, да су Петровићи одатле добегли и донели са собом име свога села, које је током времена овде измењено у Мирашевац.

Село, управо крај Велики Мирашевац, је основано у доба Кочине крајине, тј пре 110 година. Основала су га 2 рода, поменути Петровићи и Топаловићи – Бошњаци. Од овог другог рода село има данас 10 кућа. Мали Мирашевац је постао од трла после 1815 године.

Село је нарасло више рађањем и разграњавањем родова него новим досељавањем, које је било најјаче за време Првог устанка, када је овамо добегло 16 родова (од којих је сада у Мирашевцу 112 домова). После 1815 године доселило се овамо 6 родова (данас 8 кућа).

Може се рећи, да је готово цело село пореклом из Тимока, из кога је овамо дошло 18 родова са 114 домова. Два рода (са две куће) су досељене из Лепенице, а по један род из Босне (10 домова), Маћедоније (3 куће) и непосредног десног слива Велике Мораве (1 дом). Мирашевац је, дакле, насељен из 5 области.

17 родова (122 куће) досељено је у збегове, 2 рода (2 дома) су дошла као слуге, један род (3 куће) као кириџија, а по један род и дом као уљез, ковач и досељак.

Први збегови мирашевачки били су у данашњем Селишту у Малом Мирашевцу, близу реке Раче. Одатле су се сељани померали уз Мирашевачки Поток због поводања. За владе кнеза Милоша село је по други пут помештено (на данашње место) ради сашоравања по наредби власти. Шор је био према реци Рачи, али се није дуго одржао.

У хатару мирашевачком нема старина, али име поља Трмчиште опомиње на турску владавину у овоме крају.

У сеоској порти је једна трпеза.

Гробље је у Рачи заједничко с насељима која сам поменуо у опису Адровца.

Сеоска је молитва (заветина) Свети Илија, а литија се носи на други дан Духова.

П.С. Мирашевац је имао 518 становника у 1874, 1.047 у 1948, 742 у 2002, и 558 у 2011 години, у томе 13 млађих од 5 година (чак 34 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 45,6 година.

57. Миронић (Крагујевац)

Миронић је на левој страни Зреочког Потока који утиче с лева у Кутловску Реку. Он има два краја, Горњи и Доњи, и Циганску Малу. Горњи Крај на страни брда под Старим Виноградима и подаље од потока; Доњи је уза сам Зреочки Поток на страни брда Поља; а Циганска Мала је више Горњег Краја испод Пољанице. Куће Горњег и Доњег Краја мешају се. Оне су подигнуте с обеју страна пута, који иде из Пајазитова кроз ово село за Малу Врбицу. Циганска Мала је одвојена од оба краја пољима. Она је далеко од Горњег Краја 15-ак минута хода.

Зреочки Поток тече дубоком јаружицом, те зато није опасан за сеоска поља.

Под њивама је 190ха, под ливадама 30 ха и под шумом 32 ха. Свега је зиратне земље 220ха. Она је у другом (14ха), трећем (38 ха), четвртом (40 ха) и петом (128 ха) зиратном реду, а шума је сва у петом шумском реду.

Миронићки крајеви састављени су од махала, које међусобно отстоје од 8 до 12 минута пешачког хода. У Горњем Крају су две кућне групе, Кусурићи и Пантелићи; у Доњем такође две, опет Кусурићи и Пантелићи. У Циганској Мали куће су сасвим збијене, јер Цигани – ради боље безбедности – најрадије живе у друштву.

У Миронићу је 1903 године било 12 родова са 42 дома и 243 становника. 1910 године није засебно пописано, а на дан 31 јануара 1921 године број становника износио је 246.

Постанак имена овог села, Пајазитова, Великог и Малог Шења тумачи се у овом крају нарочитом причом. Кад је турски цар Бајазит упао с војском у Србију и допро до Шумадије, он се утаборио на коси званој Табориште. Пошто је сишао с те косе зауставио се у месту Бајазитову, где је данас село Пајазитово. Одатле се кренуо даље и кад је дошао у Миронић, ту га стигну српски изасланици, с којима је углавио мир; отуд се најпре место, а затим и село прозвало Миронић. У част измирења Турци су направили велики, а Срби мали шенлук (весеље) на оближњим местима, која су по томе прозвана Велики и Мали Шењ.

Горњи и Доњи Крај се зову по положају на Зреочком Потоку, а Циганска Мала зато што је насељена смао Циганима.

Миронић је био заселак Пајазитова, од кога се одвојио у засебно село. Његова Циганска Мала је постала од черги.

Село су основала три рода (Вилиповићи, Кусурићи и Пантелићи) за време Првог устанка. Од њих Миронић има данас 24 куће, тј 4/7 од укупног броја. После 1815 досељено је овамо 9 родова (сада 18 домова).

Село је добило своје становништво из 5 области. Највише родова (5) и кућа (26) дала му је Стара Србија, затим Јасеница (3р 10к), па Лепеница (2р 4 к). По један род и дом је дошао из Груже и Лепенице.

3 рода (са 24 куће) су досељена у Миронић у збегове, 2 рода (9 домова) као ковачи, 2р 2д као довоци, 1р 3д као досељаци, а по један род и кућа води порекло од слуге, уљеза, усињеника и надничара.

Стари Гробље је на месту званом Лука. Ту је до скора био темељ неке старе цркве, који су сељани разнели за своје грађевине, али се помен о њој задржао у називу места где је била (Црквина). Ове су старине можда из нашег средњевековног времена.

Сеоска су заветина Младенци, а литија се носи у недељу пред Духове.

П.С. Миронић је имао 73 становника 1834 године, 279 у 1948, 99 у 2002, и 86 у 2011 години, без млађих од 5 година (8 у узрасту од 5 до 10 година), уз просечну старост од 47,6 година.

58. Никшић (Баточина)

Никшић је на десној страни реке Лепенице, на теменима и странама четири присојна брда од којих су два безимена а друга се два зову Поље и Старац. Кроз ово село не протиче ниједна речица, па чак ни најмањи поточић.

Село се дели на махале: Бошковићку, Андрејићку, Радојичићку и Јовићку.

Лепеница тече кроз сеоски хатар и приликом великих излива плави сва поља у својој равни, тј у Лепеници и у луговима.

Сеоски је хатар велики 365 хектара. Од тога долази на зиратну земљу 295 ха и на шуме 70 ха. Зиратно је земљиште (њиве 195 ха и ливаде 100 ха) у другом (260 ха), трећем (20 ха), четвртом (10 ха) и петом 5 ха зиратном реду. Шуме су пак у трећем (50 ха) и четвртом (20 ха) шумском реду.

У хатару овога села нема поља више ни једно насеље. Никшићани пак имају својих имања у хатарима Жировнице, Прњавора и Ресника.

У Никшићу је 1903 године било 10 родова у 38 кућа са 206 становника. Од тога је један род, са једним домом, био цигански. 31 децембра 1910 године овде је живело 245 душа у 40 кућа, а на дан 31 јануара 1921 године Никшић је имао 231 становника.

О постанку имена овога села постоје три тумачења, која се слажу у томе да је оно изведено од особног имена Никша. Једни веле, да је дато по имену Никша-паше који је овамо дошао из Ниша на свој спахилук. Други кажу, да је међу сеоским оснивачима био неки Никола, звани Никша, који је 1813 године прешао у Срем, одакле се више није вратио натраг. Трећи пак причају, да је ово село било спахилук Никша-бага који је живео у Баточини, те је по њему дат назив спахилуку, а од овога је дошло име селу.

Све махале имају називе родова који у њима имају највећи број домова.

Никшић су основала, за време Карађорђевих ратова, четири рода: Андрејићи, Јовићи, Радојичићи и Бошковићи.

Село је расло највећим делом рађањем и разграњавањем родова, а број кућа се највећим делом повећавао пропадањем задруга. После 1815 године овамо је дошло свега 6 родова који сада имају 7 домова.

Становништво Никшића пореклом је из 6 област, од којих је половину родова (5 са 6 кућа) дала Лепеница, а друга половина је дошла (све по 1 род) из Власине (12 кућа), Груже (8), Драгачева (7), Старог Влаха (4) и Црне Горе (1).

4 рода (31 кућа) добегла су овамо у збегове, 2 рода (2 дома) дошла су као слуге, један род (2 куће) као усињеник, а по 1р 1к пресељен је на имање, уљегао је у женину кућу и пореклом је од ковача.

Од старина постоји у Никшићу Џидовско Гробље. Оно је у Пољу код Појила између Бошковићке и Радојичићке Мале. Раније је овде било камених белега, а данас нема ниједнога, јер су их сељани одвукли за своје потребе. У својој студији о Лепеници урачунао сам га у старине из доба наше средњевековне историје.

У средини села има једна трпеза.

Сеоско гробље је на брду Старцу у Андрејићкој Мали.

Сеоска су заветина Благовести, а литија се носи на први дан Св. Тројице.

П.С. Никшић је имао 66 становника у 1834, 153 у 1884, 212 у 1948, 148 у 2002 и 176 у 2011 години, у томе 6 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,5 година.

59. Опорница (Крагујевац)

Опорница је на левој страни речице Угљешнице, југозападно од Београдског Друма, непун час хода од Крагујевца према северозападу. Сеоске су куће подигнуте испод Песковите Пољане.

Село има само једну живу воду, Стари Извор или Стари Бунар, око кога су постали први збегови на крчевини и одакле се село ширило током времена. Али како овај бунар нема довољно воде за све село, Опорчани копају ђермове, којих досад има 6 (сви су на вретено).

Приликом влажних година Угљешница плави сеоска поља у низини, али им никад не наноси велике штете.

Хатар Опорнице и њеног засеока Мајнића има у простору 678,43 хектара. Од тога долази на земљу за обрађивање 442,86 (њиве 392,82ха и ливаде 50,04 ха) и на шуме 235,57 ха. Зиратна је земља у другом (103,04ха), трећем (226,57 ха), четвртом (110,4 ха), и петом (2,85 ха) зиратном реду. Шума је пак у трећем (24ха), четвртом (189,07 ха) и петом (22,5 ха) шумском реду.

У хатару Опорнице и Мајнића имају поља сељани Десимировца и Петровца, а сем њих грађани Крагујевца. Међутим Опорничани и Мајнићи немају никаквих имања ван свога села.

Опорница има три махале. То су кућне групе Вујадиновића, Кандића и Вучковића. Оне отстоје међусобно по 250 до 300 метара.

У селу је 1903 године било 12 родова у 36 домова (у овај број урачунато је и становништво Мајнића). Године 1910 број кућа у селу и засеоку износио је 57, а број душа 410. На дан 31 јануара 1921 године у њима је живео 361 становник.

Сељани причају, да је име селу дошло по неком Јовану „отпоритом“. Овај је имао 9 синова и често се сукобљавао са Турцима због њихових зулума. У тим сукобима он им се јако одупирао, тј давао им много отпора, па су стога прозвали Јован „отпорити“, а одатле је постало име Отпорница, и током времена Опорица.

Махале се зову по презименима главних родова у њима.

Село је засновано у доба Кочине крајине, тј пре 115 година. Основала су га два рода, Вујадиновићи и Кандићи, који данас имају у Опорници 17 домова, а то је скоро половина од укупног броја.

Село је порасло скоро у подједнакој мери разграњавањем родова и новим досељавањем. За време Првог устанка добило је само 1 род (сада 7 домова), а после 1815 године овамо је дошло 9 родова (данас 12 кућа). Опорчани су пореклом из 8 области. Четири рода (5 домова) досељена су из Лепенице, 2 рода (17к) с Косова, а по један род: из Топлице (7 домова), Груже и Ресаве (по 2 куће); а из Старог Влаха, Бугарске и Старе Србије по један дом.

У збегове су дошли у Опорицу 4 рода (сада 25к), на купљено имање 4 р 6д, усињен је 1 род (2 куће), а по један род и дом је дошао као слуга, дунђерин и на женино имање.

Село нема свога гробља, већ се копа у гробљу села Десимировца.

Заветина је Св. Тривун, а литија се носи на други дан Духова.

П.С. Опорница је имала 70 становника у 1834, 313 у 1884, 350 у 1948, 452 у 2002, и 603 у 2011 години, у томе 16 млађих од 5 година (30 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 42,5 година.

60. Пајазитово (Крагујевац)

Пајазитово је на левој страни речице Угљешнице. На самој је речици Доњи а дваестак минута даље у брдима Горњи Крај сеоски. Доњи Крај је на јужној страни Великог Брда, на чијем је темену само једна кућа, општинска судница. Он је састављен од 2 махале: Ивановићке и Павловићке. Горњи Крај има 3 махале: Панићку, уврх села на брду Грабару; Милојевићку, према Панићима, на северозападној страни Великог Брда; и Степановићку, испод Панића, на брду Купињаку.

Угљешница штети поља Доњег Краја само кад се много излије, нарочито пак кад јој после великих киша придође, дотле сув, поточић који одваја Милојевићку од Степановићке Мале.

Пајазитовски хатар има у простору 1.212,15 хектара. Од тога долази на зиратну земљу 1.182,37 ха (њиве 967,98 ха ливаде 214,39 ха), а на шуме само 29,88 ха. Њиве су у трећем (169,36 ха), четвртом (137,46 ха), и петом (661,16 ха), а ливаде у другом зиратном реду. Забрани су у другом (4,32), трећем (10,7 ха), четвртом (12,7 ха) и петом (2,16 ха) шумском реду.

У пајазитовском хатару имају земаља само сељани Великог Шења. Пајазитовци пак имају, ван свога села, поља у хатару Лужница.

Село је 1903 године имало 9 родова са 69 домова, у којима су (1900 године) живела 484 становника. Приликом пописа 31 децембра 1910 године оно је пописано заједно са Малим Шењем и Миронићем, те нисам могао утврдити број његових домова и становника. На дан 31 јануара 1921 године у њему је било 486 душа.

Постанак имена овога села изложио сам у опису Миронића.

Крајеви се зову Горњи и Доњи по висини земљишта на коме су и по положају према речици Угљешници. Махале пак имају имена својих главних родова.

Пајазитово је основано у доба Првог устанка, између 1804 и 1810 године. Највећи број родова дошао је 1809 године са Карађорђем, када се он враћао са Сјенице. После 1815 године село није добило ниједног јединог досељеника.

Оба краја су постала истовреено, а махале по оснивању иду овим редом: Иванићка, Павловићка, Милојевићка, Степановићка па Панићка.

Пајазитово се први пут помиње у Пописнику 1822 године…

Село је досељено само из 2 области. Стара Србија му је 7 родова са 58 кућа, а Тимок 1 род са 11 домова.

Сви су родови овамо добегли у збегове испред турске најезде и насиља.

У селу су две старине о којима сељани ништа не умеју да кажу. То су Црквина под Главицом, уза саму Угљешницу, и Црквинско Гробље одмах поред ње. Стари људи причали су ми да је овде до пре 30 година било камених белега по којима се видело, да је гробље било хришћанско, можда наше из Средњег века.

На темену Великог Брда је општинска порта с једном софром.

Гробље је у Орницама између овога села и Миронића.

Сеоска су заветина Младенци, а литија се носи другог дана по Ђурђеву дне.

П.С. Пајазитово је имало 691 становника 1874 године, 534 у 1948, 241 у 2002, и 187 у 2011 години, у томе 4 млађа од 5 година, уз просечну старост од 46,9 година.

61. Петровац (насеље Крагујевац)

Петровац је на левој страни Угљешнице и Лепенице, а на обема обалама потока Чешме, леве притоке Угљешничине. Он има два краја, које сељани називају и махалама. Ти су крајеви: Горњи и Доњи на левој страни потока Чешме. Међу њима су сеоска поља, а раздаљина им износи 10-ак минута хода.

Главни део села је на темену двају онижих и плећатих планинских коса. Он је готово ушорен дуж сеоског пута.

Угљешница плави поља и уништава усеве Доњег Краја кад су велике воде, јер таложи песак и шљунак. Али много веће штете наносе пољима лепенички поводњи.

Петровачки хатар захвата простор од 783,54 хектара. На зиратну земљу долази 738,57 ха (под њивама је 500,37 ха и под ливадама 238,2 ха), а на шуме и утрине (поглавито у Гају и Глуваћу) 44,97 ха. Зиратно је земљиште у другом (296,66 ха), трећем (437,94 ха) и четвртом (11,92 ха) зиратном реду. Шума је пак у другом (4,8 ха), трећем (24,6 ха) и четвртом (11,92 ха) шумском реду. „Селске“ утрине има 3,65 ха; она је на Голишу.

У хатару овога села нема имање више ниједно насеље. Петровчани пак имају својих земаља у хатарима села Опорнице и засеока Мајнића.

Сеоски крајеви се деле у махале (кућне групе). У Горњем Крају су: Тодорићи, Тодоровићи, Мијаиловићи, Росићи, Антонијевићи, Вељковићи, Чоловићи и Пауновићи; у Доњем пак: Брајковићи, Мијаиловићи и Чоловићи.

У Петровцу су 1903 године живела 24 рода у 116 кућа са 754 душе. Према попису од 1910 године овде је било 130 домова са 851 становником. На дан 31 јануара 1921 године село је имало 827 душа.

Петровчани не умеју да објасне постанак имена свога села, које је несумњиво изведено од особног имена Петар.

Крајеви се називају по своме положају на речици Угљешници и реци Лепеници, а махале по главним родовима који живе у њима.

Петровац су засновала 4 рода (Антонијевићи, Брајковићи, Мијаиловићи и Чоловићи) у доба Друге сеобе, отприлике пре 150 година. Она данас имају у селу 58 домова или тачно половину од укупног броја. Оба су сеоска краја исте старости, јер су се Брајковићи и Мијаиловићи настанили у Доњем Крају у исто време кад су Антонијевићи и Чоловићи добегли у Горњи Крај. За време кнеза Милоша село је помештено ради сашоравања по наредби власти.

Ово село, под називом Pretovaz, помиње Лангер 1738 године…

Село је после оснивања насељавано још у три маха: за време Кочине Крајине (5 р 21 к), у доба Првог устанка (4р 23 к), и после 1815 године (11р 14к).

Петровац је добио своје становништво из 8 области. Стара Србија дала му је 8р са 67к, Лепеница 6р 6к; по два рода Тимок (14к), Лугомир (13к), Ибар (8к), Бугарска (2к); а по један Херцеговина (4к) и Косово (2к).

12 родова (95к) пореклом су од бегунаца који су у овдашњим збеговима нашли себи уточиште, 3 р 3к дошла су као уљези, 2р 8к као довоци, по два рода са по 2 куће као слуге и дунђери. Један род (4 дома) је дошао у слободну земљу, а по један род (са по једном кућом) на купљено имање и као надничар.

На месту данашњег Петровца постојало је некад (свакако у раније српско, а врло вероватно и у римско доба) насеље великог пространства. Ту је првобитно могао бити римски град и под њим варош, над чијим су темељима и рушевина доцније, у наше средњевековно доба, подигнуте српске грађевине, град и варош. Град је био подигнут на темену косе и протезао се од Петровца до Цветојевца пуна 2 часа хода. Под њим је у равни лепеничке била варош. На римско порекло упућују: начин грађења, цигле и црепови којих је до скора било. Цигле („тугле“) су биле дугачке три, широке два педља, а дебеле као шака.

Теменом косе водио је до равни моравске долине стари (опет вероватно римски) пут, чији су остаци „ђуласто“ камење којим је био поплочан и које се овде онде задржало.

Развалине тог старог града народ је прозвао Кулинама. Оне су биле у Горњем Крају, испод сеоског гробља, а данас им се ни траг не познаје, јер су сељани повадили сав камен и све цигле, па их употребили за разне своје грађевине. Али су успомена на њих одржала у имену поља. Ту у близини, на Крпином Брду, испод Доњег Краја, идући Бозману, постојали су доскора Латинско Гробље и Црквина, којима се данас ни траг не познаје.

О томе насељу каже П. Срећковић, да је постало средиште лепеничке жупе кад је порушен Градац. Петровац је, вели он, био на оном месту где су сада њиве и ливаде које су с леве стране Мајнићке Реке (Угљешнице) испод Песковите Пољане. „Под највишим избрешком бело мраморно камење одакле бије јака чешма. Тај је простор пун старинских зидина, а на избрешку се и сада виде зидине старинског замка. Унутра у градићу биле су зграде, а около варош. До бекства патријарха Арсенија III Чарнојевића 1690 године, Петровац је био средиште најплодније жупе на западу од Велике Мораве. У ратовима између 1650 и 1690 године Петровац је порушен, а Лепеница је опустела тако да се у њој није могао чути певац ни видети дим читавих сто година.

Сеоска су заветина Благовести, а литија се носи на Спасовдан.

62. Пиносава (Рача)

Пиносава је насеље особите врсте. Она није ни село, ни заселак, ни крај ни махала. На њеном месту било је до 1885 године поље истог имена на коме су се стицали хатари села Доње Раче, Ракинца и Марковца. Те године одвојише се из поменутих села неки родови и стално се населише у Пиносави на својим дотадашњим летњим насељима (трлима). Тако је постало ово интересантно насеље које потпада под три општине (доњо-рачанску, ракиначку и марковачку) и под два среза (лепенички и орашки). Па ипак се Пиносавци осећају као становници једног насеља, те нико од њих никад неће рећи да је из села чијој општини припада, већ из Пиносаве. По моме мишљењу ово ће се насеље временом издвојити у засебно село.

Пиносава је с обеју страна Доловског Потока који утиче с леве стране у реку Рачу. Кроз њу пролази друм који спаја Рачу (преко Марковца) са Свилајнцом. Део Пиносаве са леве стране Доловског Потока и улево од друма идући Марковцу, насељен је из Доње Раче. На десној су страни потока, али опет улево од насипа, досељеници из Ракинца; а удесно од потока и друма насељеници из села Марковца.

Насеље, дакле, има три дела: доњо-рачански, ракиначки и марковачки. У првом је један ђерам на точак, у другом један руковатни с котлајком, а у трећем два ручна с котлајком и један на коло. Живе воде у Пиносави нема.

Доловски Поток не плави планинска поља, а не топи их ни поток Каповац који тече ивицом овога насеља. Рача пак, која протиче јужно од Пиносаве, причињава доста штете имањима, али то бива једанпут у десет и више година.

Поља и забрани поносавски су око самог насеља, најдаље до 25 минута пешачког хода. Њиве и забрани су поглавито на местима званим: Гај, Долови, Дрењар и Лаповско. Ливаде су у Потоку и Реци. Њихова је површина урачуната у хатаре села из којих је Пиносава насељена.

Пиносава је 1903 године имала 8 родова у 20 домова. Она никад није засебно пописана  и не помиње се ни у речницима места нити је уцртана у коју карту.

Насеље је добило своје име по називу поља на коме је основано. А како је постао тај назив, сељани не умеју да објасне.

Али иако је Пиносава постала тек 1885 године, њени су родови знатне старости. Два су рода (7 кућа) добегла у Лепеницу у доба Кочине крајине, а 6р 13к за време Првог устанка.

Пиносавци су досељени у Лепеницу из 4 области. Моравица је дала 3р 9к, Тимок 2р 5к, Стара Србија 2р 4к, и Стари Влах један род са два дома.

Насеље је постало од трла, а све су његове породице досељене овамо на своја привремена пољска насеља. Становништво се копа у 3 гробља, сваки део у гробљу села одакле су му досељеници.

63. Поповић (Рача)

Поповић је на десној страни реке Раче, а с обеју страна Шибинског и Смрданског Потока.

С леве стране Шибинског Потока је крај Мађупа. Између њега и Смрданског Потока је средина села коју сељани зову Селом, Поповићем и Величковским Крајем. На десној страни Смрданског Потока је Глишићки Крај. Мађупа је испод брда Химова. Она је одвојена од Села Шибинским Потоком и пољима сеоским у растојању од 14 минута хода. Село је испод Смрдана, а Глишићки Крај под њивама. Између њих су Смрдански Поток и сеоска имања, а међусобно отстоје десетак минута хода.

Рача плави сеоска имања и наноси им знатне штете, нарочито стога што их засипа песком. Сеоски потоци сиромашни су водом, лети често пресушују и никад не топе поповићка поља.

Сеоски хатар има у простору 951,52 хектар, и то: зиратна земља 884,64 ха (њиве 826 ха, ливаде 58,64 ха), а шума 65,88 ха и утрина 1 ха. Утрина је на Чоту. Она је „селска“, јер припада целом селу. Зиратна је земља готово сва (874,36 ха) у другом, а само 10,28 ха у трећем зиратном реду. И шума је скоро сва (63,04 ха) у другом, а само су 2,84 ха у трећем шумском реду.

У поповићком хатару имају поља сељани Мирашевца и Вишевца, а Поповићани немају имања нигде ван свога села.

Сеоски крајеви су састављени из кућних група (махала), које међусобно отстоје од 100 до 300 метара. Село има три махале: Величковићку, Јаникићку и Стевановићку; Глишићки Крај четири: Стевановићку, Глишићку, Ђорђевићку и Лукићку; а Мађупа три: Мијаиловићку, Првуловићку и Косовце.

У Поповићу је 1903 године живео 21 род у 107 кућа са 632 душе. 1910 године село је имало 119 домова са 719 становника, а на дан 31 јануара 1921 године у њему је било 666 душа.

Сељани причају, да је њихово село добило име по некоме попу који је пореклом из једног од оснивачких родова овога села. Глишићки Крај зове се по роду Глишића; Село стога што је ту средина села; Мађупа по Мађупцима (Циганима) који су раније овде становали. Село се назива још и Поповићем (уопште име за цело насеље) и Величковским Крајем (по роду Величковића). Махале имају имена главних родова који у њима живе.

Поповић је основан отприлике пре 150 година, тј у доба Друге сеобе. По старости прво место заузима Мађупа; а Село и Глишићки Крај постали су доцније, али истовремено. Мађупа је првобитно постала од привремених насеља, черги.

И село и његови крајеви били су првобитно збегови родова Величковића, Глишића и Косоваца. Од та три оснивачка рода Поповић има 27 кућа или више од четвртине од укупног броја.

Интересантно је, да се ово старо насеље не налази ни у пописима, ни у речницима места, ни на картама све до пописа од 31 децембра 1874 године, када је први пут унесено у пописне спискове.

Поповић је растао новим досељавањем и разграњавањем родова. Четири рода добегла су овамо о Кочиној крајини (данас 24 куће), 8 родова (46 домова) о Првом устанку, а после 1815 године досељено је 6 родова (10 кућа).

Село је добило своје становништво из 6 области. Највећи број досељеника дошао је из Тимока (9 родова 41 дом), затим с Косова (4 рода 35 домова), па из Старе Србије (3 рода 26 кућа); по два рода са по два дома дале су Лепеница и Јасеница, а један род и дом досељен је из Маћедоније.

У збегове је дошло овамо 15 родова (97 кућа), на женино имање 3 рода (3 дома). Један род (5 кућа) води порекло од колара, а по један род и кућа од кириџије и од преудате жене.

Старина у овом селу нема, али се одржала успомена на турско доба у именима поља Стражевица и Беглучине.

У порти у Селу има један трпезар.

Гробље је у варошици Рачи код старе цркве.

Заветина су Младенци, а литија се носи на први дан Св. Тројице.

П.С. Поповић је имао 422 становника 1874 године, 632 у 1900, 711 у 1948, 412 у 2002, и 358 у 2011 години, у томе 17 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,1 година.

64. Поскурице (Крагујевац)

Поскурице су на обема странама Потока од Уме који се другачије зове и Рупљански Поток. Силазећи низ њега најпре долази с лева Рупљански Крај под Голим Брдом, у дољи окруженој са свих страна брдима. Одмах је затим крај Брђани (Брђански) на брду и с десне стране потока. Испод Брђана је, опет удесно од потока, Доњи Крај, а десно од Брђана, до Јаруге, су Алексићи (Алексићки Крај). Између појединих крајева просечно растојање износи по десетак минута, а деле их поглавито сеоска поља.

Поред села тече Угљешница која понекад топи сеоска поља. Рупљански Поток плави их једанпут у неколико година и тада их заспе песком и шљунком. Јужно од села протиче поток Первановац који ретко чини штете поскуричким имањима.

Поскурички хатар је влики 622 хектара. Од тога долази на зиратну земљу 372 ха (њиве 322 ха, ливаде 50 ха), а на шуме 250 ха. Зиратно је земљиште у другом 8112 ха), трећем (160 ха), четвртом (70 ха) и петом (30 ха) зиратном реду. Шума је пак у трећем (150 ха) и четвртом (100 ха) шумском реду. Поскурице имају 22 хектара „селске“ шуме која се издаје под аренду у корист општинске благајнице. Од ње су 20 хектара на Главици у Шумама, а два хектара поред друма.

Сеоски су крајеви састављени од кућних група које сељани понекад називају махалама (они кажу мала, а не махала). Кућне групе имају у Брђанима Иванковићи, Гавриловићи (Радојевићи) и Петрићевићи; у Алексићима Алексићи, у Доњем Крају Бугарчићи и у Рупљанима Јевтовићи.

Године 1903 живела су у Поскурицама 22 рода у 103 куће са 701 душом (1900). 1910 године број домова износио је 113 са 847 становника, а 1921 овде су биле 772 душе.

Сељани причају, да је селу дошло име отуда што су њихови преци донели први хлеб за поскурицу кад је подигнута дивностинска црква (манастир). Игуман их је, веле, питао из кога су места и посаветовао да то име (не зна се које) замене данашњим за вечиту успомену на прву манастирску поскурицу.

Алексићки Крај назива се по роду Алексића. Рупљани и Брђани по својим положајима, јер први изгледају као у рупи, а други су поглавито на сеоском потоку. Овај последњи назива се још и Бугарски или Бугарчићима по пореклу и презимену његовог главног рода.

Поскурице су постале пре 150 до 155 година, а основало их је 8 родова: Алексићи, Гавриловићи, Иванковићи, Јевтовићи, Јеросимовићи, Петрићевићи, Стевановићи – Ђорђевци и Степановићи. Од ових оснивачких родова село има данас 66 домова или више од 3/5 укупног проја.

Али по писаним споменицима старина је овог села много већа него према мојим испитивањима и очуваном народном предању, јер се оно спомиње – као Поскурице – још 1381 г у повељи кнеза Лазара коју сам раније поменуо. После тога доба о њему нема помена све до 19-ог века. 1818 године уведено је у Уписник.

Село је више нарасло разграњавањем родова него новим досељавањем. Оно је за време Кочине крајине добило само 2 рода (13 домова), а после 1815 године 13 родова (сада 24 куће). У доба Првог устанка овамо није дошао ниједан досељеник.

Сви су сеоски крајеви исте старости. Брђани су нарасли поглавито новим досељавањем. Доњи Крај највише рађањем и пропадањем задруга, а Алексићи и Рупљани на оба начина подједнако.

Поскурице су насељене из 10 области. Срем им је дао 4 рода са 49 домова, Босна 3 р 10к, Гружа 3 р 7 к, Лепеница 3р 5к; по два рода дошла су из Старе Србије (9 домова), Тимока 7 кућа и Нишаве 2 дома; а по један род пореклом је из Бугарске (11 кућа), Јасенице (2) и непосредног левог слива Голијске Мораве (1 кућа).

10 родова (79 домова) је досељено овамо у збегове, 4р 7к у службу, 3р 7к на женино имање, 2р 5к на купљено имање, 1 р 3к дошао је преудајом, 1р 1к на ујаково имање и 1р 1к пореклом је од дунђерина.

Поскурице су до последњих година 18-ог века биле на месту које се сада зове Старо Село. Оно је испод сеоског гробља, на десној страни Милановачког Друма идући од Крагујевца, а улево од потока Первановца. Премештање је извршено због куге која је сатрла много поскуричких кућа.

Старина у овом селу нема, али назив Трмћиште опомиње на ранију турску владавину у овоме крају. Гробље је на Череновцу између Поскурица и Дивостина.

Заветина су Младенци, а литија се носи на први дан Св. Тројице.

П.С. Поскурице су имале 173 становника у 1834, 486 у 1884, 306 у 1948, 573 у 2002 и 516 у 2011 години, у томе 19 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46,4 година. Поскурице су гранично село Крагујевцу, те му је делом и припојено.

65. Прекопеча (Крагујевац)

Прекопеча је удесно од потока Змињака, леве притоке Драчке Реке. Куће су сеоске разређене и подигнуте на југозападној страни косе која дели воду Угљешници и Драчкој Реци. Све је село у „премагревку“, тј у присоју.

Кроз село теку повремени поточићи само после бујних киша, а ивицом сеоског хатара протичу Змињак и Рогојевачки Поток који не плаве сеоска имања.

Цео прекопечки хатар велики је само 123 хектара, и то 80 ха под њивама, 10 ха под ливадама и 33 ха под шумом и утрином. Од овога је 13 хектара заједничке „селске“ шуме с утрином у Главици која се зове и Манастирска Главица. Зиратне је земље укупно 110 хектара. Она је у другом (6 ха), трећем (30 ха), четвртом (50 ха) и петом (24 ха) зиратном реду. Шума је пак у четвртом (26 ха) и петом (7 ха) шумском реду.

У прекопечанском хатару имају поља сељани Драче, Горњих и Доњих Грбица. Прекопечани пак немају имања нигде ван свога села.

Године 1903 у овоме селу је било 10 родова у 18 кућа са 97 становника. Према попису од 1910 године број домова био је 21, а душа 120. На дан 31 јануара 1921 године Прекопеча је имала 112 душа.

Прекопеча се раније звала Прњавор Манастира Драче, али је крајем 18-ог века то име замењено данашњим по називу шуме у чијој је крчевини засновано ово село. Оно је постало око прњавора манастира Драче.

Насеље је основано отприлике пре 145 година. Оснивачи су добегли овамо у збегове. То су била два рода, Јовановићи и Спасојевићи, од којих дана има у селу 7 кућа, а то је око 2/5 од укупног броја сеоских кућа.

Прекопеча је нарасла поглавито новим досељавањем, које је било сасвим незнатно у доба Првог устанка (само један род, данас 2 куће), а много јаче после 18185 године (7р 9к).

Село је добило своје становништво из пет области. Више од 2/3 његове (6р 12к) пореклом је из Старе Србије, а по један род досељен је из Јасенице (2 дома), Брњичке Реке (2), Лугомира (1) и Лепенице (1).

На манастирски прњавор дошла су у збегове 3 рода (9 домова), као уљези досељена су такође 3 дома (4 куће), на имање 2р 2к, као надничар и слуга по један род и кућа.

Старо Гробље у Пшеничишту не зна се коме припада ни из кога је времена. А Црквина је остатак првобитног манастира Драче, али на њој нема данас никаквих трагова од раније грађевине.

П.С. Прекопеча је имала 78 становника у 1974, 161 у 1948, 123 у 2002, и 89 у 2011 години, у томе 2 млађа од 5 година, уз просечну старост од 46,5 година.

66. Прњавор (Баточина)

Прњавор је на левој страни потока Младенове Воде која извире уврх села испод брда Распада, а утиче с десна у Лепеницу под именом Раљевац. Од 4 сеоске махале, само је једна, Ковановићка (Ковановићи), над самом реком, а остале су подаље од ње на брдима, која деле воду Младеновој Води и Ботуњском Потоку. Те су махале: Павловићка (Павловићи), Стојковићка (Стојковићи) и Јованетићка (Јованетићи). Стојковићи и Јованетићи су под брдом Осојем које одваја ово село од Ботуња. Махале отстоје једна од друге 6 до 10 минута хода.

Младенова Вода плави имања само у Кованићкој Мали. Остале пак махале не страдају од поводања. Између њих су суви јалаци којима теку повремени потоци после бујних киша. Од ових су потока најјачи Вагански, Дибоки и Чесмин Поток.

Прњаворски хатар има у простору 696,27 хектара, а поред тога манастиру Грнчарици припада имање велико 118,2 хектара (65 ха под шумом, 33,2 ха под ливадама, 15 ха под њивама и 5 ха под утринама. Од сеоског хатара долази на зиратну земљу 661,63 ха (на њиве 621,69 ха и на ливаде 39,94 ха). Њиве су у другом, ливаде у четвртом а шуме у петом реду.

У хатару овог села имају поља Ботуњци и Никшићани. Прњаворци пак имају својих земаља у хатарима Ботуња и Никишића.

Прњавор је 1903 године имао 19 родова са 61 домом, у коме је живело 317 душа (1900 године). На дан 31 децембра 1910 године број домова је износио 59, а број становника 338. Према попису од 31 јануара 1921 године у овоме селу су биле 344 душе.

Прњавор је добио име стога што је постао на манастирском земљишту, прњавору. Махале су назване по именима њихових главних родова.

По времену стварања ово село спада у групу најмлађих лепеничких насеља, јер је засновано тек крајем 1815 године или почетком 1816. Основало га је 5 родова: Павловићи, Стојковићи, Јованетићи, Јовановићи и Јаблановићи. Они су добегли овамо од краја 1815 па до 1820 године. Данас имају у селу 37 кућа, тј више од 4/7 укупног броја. Село је постало до прњавора манастира Грнчарице.

Прњавор је уведен у Уписник 1818 као Грнчарица манастир…

Прњавор је нарастао поглавито новим досељавањем. После 6 оснивачких родова, у које рачунам оне коси су се доселили у току 5 година од оснивања села, овамо је дошло 13 родова који данас у селу имају 24 дома.

Становништво је пореклом из 8 области. Највише родова (7 са 7 кућа) дошло је из Лепенице, а највећи број домова (3р 25к) пореклом је из Моравице. Осаница је дала Прњавору 3р 4д, Босна 2р 6д, а остале области по један род, и то: Тимок 8 кућа, Стара Србија 6 домова, Црна Гора 4 куће и Бугарска 1 дом

У збегове су дошла 2 рода (сада 11 кућа), на пусту земљу 3р 15д, као уљези 7р 7 д, као слуге 3р 4д; а по један род је досељен на позив пријатеља (17к), као мајстор (5), на купљено земљиште (1), и као дунђерин (1).

Црквина на брду Чукари у Ковановићима претставља остатке правог храма манастира Грнчарице.

У Стојковићима имају 3 софре.

Сеоска је црква манастир Грнчарица.

Гробље не више манастира на Пољани у Павловићима.

Заветина је Бели (ускршњи) Четвртак, а литија се носи на тројичку Белу Суботу.

П.С. Прњавор је имао 77 становника 1834 године, 259 у 1884, 376 у 1948, 186 у 2002, и 166 у 2011 години, у томе 4 млађа од 5 година (9 од 5 до 10), уз просечну старост од 49,8 година.

Манастир Грнчарица – Народно предање вели, да је овај манастир задужбина српског краља Драгутина и да је још у то доба био подигнут украј Младенове Воде. Ту је данас малочас поменута Црквина на Чукари. Не зна се, како се овај храм звао у то старо српско доба.

Кажу, да је манастир био на том месту и за време Косовског боја и да је дуго времена после тога помештен са Младенове Воде у брдо, на склонитије место, да би избегао ударце турске војске. Ово је урађено по савету духовника Пахомија и по допуштењу баточинског Сулејман-паше.

Шта је било с овим манастиром у 16, 17 и 18-ом веку, не зна се. Поуздано је само то, да је у доба Кочине крајине манастир био врло много опао и готово порушен. Светиње су биле однесене, а ликови светитеља унакажени (лица нагрђена, очи извађене, тела избодена итд).

За време Карађорђевих ратова манастир је обновљен по допуштењу Фуид-паше. Народ прича, да су три брата Грка, немајући од себе порода, а желећи да овековече своја имена, од поменутог паше измолила допуштење да обнове овај манастир и готово пропали храм. И обновише га. Како су они били по занимању грнчари, народ прозва, из захвалности, њихову задужбину именом Грнчарица. То је, дакле, трећа црква од оснивања овог манастира. Црква је мала, али врло укусна. Израђена је од тесаног камена, док су прве две биле од печене цигле.

Манастир је удаљен од Крагујевца пуна три часа хода, а од Баточине нешто мање. Он је удесно од Крагујевачког Друма, кад се из Крагујевца иде Баточини. Године 1837 био је мирска црква, а 1850 је преобраћен у манастир.

Храм је посвећен Светом Оцу Николају, а сабор се код њега скупља сваке године на дан Велике Госпође 15/28 августа.

М Ђ Милићевић пише, да је комисија, која га је прегледала, нашла манастир у врло бедном стању. Црква је била малена и сва испуцана. Ако је ово тачно, онда је црква из доцнијег времена, а не из почетка 19-ог века.

П.Срећковић каже, да је данашња црква саграђена после 1840 године, а дотле су постојали стара црква и стари конак које је саградио, око средине 18-ог века, неки Стеван С. Панта Срећковић вели, да је стари манастир саграђен у доба деспота Стевана Високог, али су га Турци разорили. Данашњи је пак трећа црква која постоји близу проклете гомиле Анатеме.

67. Мала Пчелица (насеље Крагујевац)

Мала Пчелица је с обеју страна Дивостинске Реке. Она је састављена из две махале, Клакуре и Кобиљаче, које међусобно отстоје око 12 минута хода. Обе су на обема странама истоимених потока, и то Клакура на левој, а Кобиљача на десној страни Дивостинске Реке.

Ни река ни потоци не плаве сеоска поља ни приликом највишег стања воде, чак ни у највлажнијим годинама.

Хатар Мале Пчелице велики је 578,39 хектара рачунајући у тај број и 40 хектара „селске“ шуме у Дебељаку, око 30 минута далеко од села. На зиратну земљу долази 358,61 ха (њиве 238,38 ха, ливаде 120,23 ха), а на шуме 179,78 ха, зиратно земљиште је у другом (њиве) и трећем (ливаде) зиратном реду, а шуме су све у другом шумском реду.

У хатару овога села имају понеко поље Драча и Дивостин, а становници Мале Пчелице имају својих имања само у крагујевачком хатару.

У обема махалама има родова, чије су куће збијеније. Такве кућне групе имају у Кобиљачи Алемпијевићи и Савићи, а у Клакури Трћани и Максимовићи.

1903 године живела су у Малој Пчелици 23 рода у 68 домова са421 становником (1900 године). Према попису од 31 децембра 1910 године у селу је било 77 кућа са 551 душом, а на дан 31 јануара 1921 године село је имало 548 становника.

Мала Пчелица је добила своје име отуда што су на њеном данашњем месту били трмчаници (пчеланици) неког турског спахије. По тим пчеланицима названо је најпре место, а затим село Пчелица. Атрибут Мала дат му је зато што је у срезу левачком било место које се такође звало Пчелица којој је, као већем насељу, дат атрибут Велика.

Махала Кобиљача постала је на месту Кобиљачи, где су некад биле спахијске коњушнице с кобилама (отуд Кобиљача). Како је постао назив Клакура, не зна се.

Село је основано пре 98 година, дакле у доба Првог устанка. Тада је постала махала Кобиљача, а неколико година доцније Клакура. Насеље су засновала три рода: Димитријевићи, Савићи и Тадићи, од којих данас село има 12 кућа.

Село је расло поглавито новим досељавањем. После оснивачких родова дошло је овамо у збегове у доба Првог устанка 9 родова (37 кућа), а после 1815 године 13 родова (19 домова).

Становништво је пореклом из 8 области. Највећи број родова (8) и домова (29) дала му је Стара Србија. Из Лепенице је досељено 5р 7д, из Голијске Мораве 4р и 24к, из Груже 2 р 2д; а по један род је пореклом из Пчиње и Херцеговине (по 2 куће), из Нишаве и непосредног десног слива Голијске Мораве (по један дом).

Десет родова (49 домова) дошло је у збегове, 6 родова (8к) на купљена имања, 2р 5д у ослобођену земљу, 2р 2 к као уљези, а по један род пореклом је од печалбара (2д), слуге (1) и од преудате жене (1д).

Сеоско гробље је на Брду усред села, између обеју његових махала.

Заветина је среда Средопосница, а литија се носи на тројићки Бели Четвртак.

68. Радовање (Велика Плана)

Радовање је на станама и теменима неколико брда од којих свако има своје нарочито име. То су брда: Самарић, Момајска, Крушчица, Диваниште, Липовчић, Купусина и Срчаник. По њима су куће које састављају ове крајеве: Влашки Поток, Диваниште, Село, Крушћицу, Момајску и Самарић.

Влашки Поток је одвојен од Диваништа косом Срчаником; између њих су сеоска имањa, а отстојање им износи пола часа хода.

Диваниште је растављено од села брдом Чукарцем, а раздаљина им је око 15 минута. Између Села и Крушчице су поља и пут сеоски.

Крушчица је одвојена од Момајске потоком Саставцима, а Мајска од Самарџића Ајдучким Потоком. Између Крушчице и Момајске има 15, а од Момајске до Самарића 10 минута хода.

Радовање је већим делом у сливу Лепенице, а мањим (по простору и броју кућа) у сливу Јасенице. Зато сам га урачунао у Лепеницу…

Сеоски хатар има у површини 990 хектара: 702 ха  под њивама, 75 ха под ливадама и 213 ха под шумом. Сва је зиратна земља (777 ха) у другом зиратном реду, а шума у другом шумском реду. У 213 ха шуме урачунато је и 13 ха „селске шуме“ у Дреновчићу и Рибнику. Шума у Дреновчићу заједничка је за све село и за Ракинац.

У овом селу имају поља сељани Ракинца, Баничине (Јасеница), Новог и Старог Аџбеговца (Ново и Старо Село – МЗ). Становници радовања имају својих земаља у хатарима Велике Плане, Ракинца и Старог Аџбеговца.

И у крајевима овог села има кућних група разгранатијих родова. Кућне групе имају у Селу: Аћимовићи, Лазовићи, Павићи Ђокићи и Зарићи; у Диваништу: Вуловићи, Живановићи и Дабовићи; на Самарићу: Јовићи и Радисављевићи; у Крушчици: Јовановићи, Павићи и Страињевићи; а у Влашком Пољу Илићи.

Радовање је 1903 године имало 31 род са 170 кућа, у којима је (1900) било 920 становника.Међу њима је један род с једним домом био цигански. 1910 године број кућа износио је 175, а број душа 1.033. На дан 31 јануара 1921 у селу су живела 923 становника.

Сељани причају, да је њихово село добило име по називу места на коме је засновано. О постанку назива тога места постоје у народу три објашњења. Једни веле, да је место прозвано по Радовану Пикљи, који се први овамо доселио. Други кажу да му је име дао кнез Лазар, а пре тога се звало Омајска. Из овог села је дошло, како се прича, на Косово 79 најбољих српских оклопника. Кнез Лазар видећи их како поносно иду узвикну: „Ево мога радовања!“. Па кад му рекоше да су из села Омајске, он им препоручи да га назову Радовањем. Трећи говоре, да је у турско доба живело овде 70 Радована, који су се спасли од јаничарских зулума бекством у Немачку (т.ј. Аустрију). У част свога спасења прозвали су своје место његовим данашњим именом.

Имена појединих крајева постала су овако. Село се зове зато што заузима средину села и што је највећи део Радовања, како по броју родова тако и по броју домова. Диваниште је названо по имену места на коме је основано. Ту су Турци долазили на теферич и на „диване“. Самарић је првобитно име брда на коме је заснован истоимени крај села; а брдо је названо по свом облику, јер заиста личи на самар. Крушчица је постала у истоименом пољу названом по некој крушчици. Влашки Поток се зове по „Власима“, досељеницима из Ресаве.

Али иако сељани верују да је Радовање постојало још у доба Косовске битке, ипак оно према мојим истраживањима није старије од 110 година и постојало је за време Кочине крајине. Основало га је 13 родова (Лазовићи, Павићи, Аћимовићи, Милутиновићи, Обалаши, Стругаревићи, Вуловићи, Дабовићи, Ђокићи, Зарићи, Јовчићи, Милентијевићи и Мирковићи), који данас у селу имају 111 домова или скоро 2/3 од укупног броја. То је једино лепеничко насеље са тако великим бројем оснивачких родова.

Чудновато је, да ово село није унесено ни у један списак насеља све до пописа 1866 године…

Тако исто Радовање није унесено ни у једну од досад поменутих карата на којима је претстављена Лепеница до 1853 године.

Радовање је више израсло рађањем него новим досељавањем, јер је у доба Првог устанка добило само шест родова (45 кућа), а после 1815 године 12 родова са 14 домова.

Село је насељено из 11 области. Највише је досељеника (7 родова 47 кућа) дошло из Старе Србије, па затим (5 родова 53 дома) из непосредног слива Голијске Моравице (3 рода (14 домова). По два рода дошла су из Лепенице (2 куће), Ресаве (21 дом), из непосредног десног слива Велике Мораве (19 кућа), Тимока (11 домова) и Ђетиње (2 куће). А по један род досељен је из Груже (5 домова) и Језаве (1 кућа.

Скоро две трећине родова (19) и највећи број сеоских домова (156) пореклом је до досељеника, који су овамо добегли у збегове. Три рода (4 куће) досељена су у службу, три рода (3 дома) на женино имање, два рода (3 куће) на трло. По један род са по једним домом води порекло од надничара, ковача, довоца и досељеника.

Испод данашњег сеског гробља, у чаиру Матеје Ђокића, има неко камење од старе грађевине. Народ мисли, да су то остаци цркве и зове их Црквина. Причају, да чим неко отпочне какав рад на томе месту одмах га стигне каква несрећа. Отуда је, веле, у роду Ђокића увек по неко чељаде с телесним недостацима (о овоме се ја лично нисам уверио). Других старина нема у овом селу, али имена поља: Диваниште и Караула потсећају на Турке, а Маџарка на Мађаре којих је овде некад (привремено) било.

У сеоској порти има једна софра.

Сеоско је гробље између крајева Села и Крушчице.

Пољска је заветина ускршњи Бели Четвртак, а виноградарска су Младенци. Литија се носи на други дан Св. Тројице.

У овом је селу, 13/26 јула 1817 године, убијен вођ Првог српског устанка Карађорђе Петровић, на трлу у ливади Драгића Војкића из Старог Аџбеговца. То место се сада зове Драгићевица. Оно је северно од села на брду Крушчици. Овде је некада био пуст луг, а сада има само један лужник и на њему запис – урезан крст. Убиство је извршио Никола Новаковић из Лапова по наредби кнеза Милоша, а под руководством војводе Вујице Вулићевића.

Четврт часа ниже Драгићевице је црква Покајница у Грабовачком Потоку. Она потпада под хатар Велике Плане (Јасеница). Њу је, по једнима, саградио војвода Вујица у знак покајања за извршени злочин, а по другима књаз Милош од онога новца који је убица нашао код убијеног Вожда. Причају, да је црква подигнута на овоме месту зато, што је Карађорђе пролазећи овде једном приликом рекао, да је ово место врло згодно за цркву.

Стр. 196-200.

П.С. Радовање је имало 344 становника 1866 године, 653 у 1884, 1.129 у 1948, 689 у 2002, и 543 у 2011 години, у томе 21 млађих од 5 година (33 од 5 до 10), уз просечну старост од 42,4 године.

 

 

69. Ракинац (Велика Плана)

Ракинац је на обема странама Широког Потока који утиче у Рачу с лева, уврх села Марковца. Сем тога је знатан његов део на десној страни потока Гибавице који утиче у моравиште Глоговачко Блато.

Становници шумадијских побрђа не рачунају ово село у Шумадију, јер је оно на последњим изданцима тих побрђа готово онде где она прелазе у моравску раван.

Село је састављено од 6 крајева, који се зову: Горњи, Селиште, Доњи, Скрипуша, Купусина и Срчаник…

У Ракинцу нема ниједног јачег извора, па се зато сељани служе само водом из копаних ђермова, којих је 57 на броју…

Широки Поток и Гибавица преко лета су суви. Када пак надођу, приликом јаких или дуготрајних киша, плаве сеоска поља, али им не наносе много штете.

Ракиначки хатар велики је 2.272 хектара. На зиратну земљу долази 1900 ха (њиве 1400, ливаде 500), а на шуме 372ха. У шумску површину урачуната су и 22 хектара заједничке општинске шуме са селом Радовањем у Дреновчићу. Осим тога и црквена шума у Доловима. Њиве и ливаде су у другом зиратном реду, а шуме у другом (328 ха) и трећем (44 ха) шумском реду.

У Ракиначком хатару имају имања сељани села Баничине (Јасеница), Бошњана, Доње Раче, Марковца, Новог Аџибеговца и Радовања, а поред њих неки грађани из варошице Раче и Велике Плане (Јасеница). Ракичани пак имају својих поља у хатарима Лапова, Марковца, Новог Аџбеговца, Радовања, Велике Плане и Старог Аџбеговца (непосредни леви слив Велике Мораве).

Сеоски крајеви су састављени од махала. У Горњем Крају су махале: Нешковићка, Говедаровићка, Лазовићка, Маслаћка, Мратинковићка, Стојанчевићка, Ђорђевићка и Лекићка; у Доњем Крају: Живуловићка, Стојадиновићка, Теофиловићка, Бранковићка и Ракићка. У Купусини: Ђорђевићка, Мартиновићка, Лугавци, Нешковићка и Цекићка; у Селишту: Радојковићка, Лугавци, Мартиновићка и Теофиловићка; у Скрипуши: Павловићка, а у Срчанику Нешковићка и Теофиловићка.

Ракинац је 1903 године имао 60 родова у 338 домова са 2060 душа (1900). Један род са 2 куће био је цигански, а један род са једним домом цинцарски. Године 1910 у селу је била 401 кућа са 2378 душа, а на дан 31 јануара 1921 године овде је живело 2.116 становника.

Прича се, да је у ово село најпре дошао неки чича Рака, по које је најпре збеговиште, а затим насеље, названо Ракинац. Пре тога се ово село звало Стекојевац, али је то име напуштено кад су сељани прешли из Селишта на Ракинац у данашњем Горњем Крају.

Ракинац је основан пре 180 година, тј у доба Прве сеобе. Основала су га 4 рода: Мартиновићи, Теофиловићи, Радојковићи и Ђорђевићи. Они данас имају у селу 76 домова, тј више од петине укупног броја.

Ракинац је готово у подједнакој мери растао новим досељавањем у свима периодима. У доба Друге сеобе добио је 4 рода 22к, за време Кочине крајине 4р 32к, о Првом устанку 19р 156к, а после 1815 године 29р 52к. Број његових кућа повећао се поглавито пропадањем задруга.

Село је насељено из 17 разних области. Највећи број родова (15р 28к) дошао је из Лепенице, а највише домова пореклом је из Тимока (13р са 122к). Из Старе Србије досељено је 6р 39д, с Косова 4р 72к, из Голијске Мораве 3р 20к, из Бугарске 3р 6к. По два рода дошла су из Јасенице (17к), Нишаве (6к), Ресаве (4к), Маћедоније и Баната (по 2 куће). Остале области дале су селу само по један род, и то: Гружа и Топлица по 5 домова, Срем 4 куће, Ђетиња и Драгачево по 2 дома, а Врањска Пчиња 1 кућу.

Највећи број родова (31) и домова (286) пореклом је од досељеника који су овамо добегли у збегове. Остало је пак становништво досељено овако: 9р 20к као довоци, 6р 12к као слуге, 4р 4к на женино имање, 3р 5к као надничари, 2р 5к као терзије, по 2р и 2к као печалбари и дунђери, а 1р 2к као ковач.

У Селишту, на Црквинском Брду, које се као језичак спушта до састава потока Скрипуше и Селишта, има нека стара Црквина по којој је и брдо назвато истим именом. Ту су се до скора познавали темељи старе цркве. Одржао се досад само један камен који је без сумње служио као олтар. Док Ракинац није имао цркву, овде је држана служба Божја и вршено причешћивање народа. Ту се и сад искупља народ о Светом Лазару (на Лазареву Суботу), јер се мисли да је ову цркву градио кнез Лазар.

Постоји прича, да је у пољу Вуковцу било пре Косовске битке село Вукушић. Ту су на месту Салавату остаци Старог Гробља за које народ верује да је старо-српско и да су се у њему копали становици Вукушића.

7км западно од Ракинца, у сеоском хатару, има још једно старо гробље, звано Гробљишта, у Свињама. Причају, да је између поточића Велике и Мал Свиње била црква, чије темеље и зидине још и данас сељани изоравају и ископавају. Ту је био јак извор који је отицао потоком на коме је, десетак метара ниже извора, било 12 воденица, те се отуд ово место зове Воденичиште. Ову су воду, верује се, затворили Маџари у доба када је Аустрија владала Србијом, тј у првој половини 18-ог века (од 1718 до 1739 године). То су, вели се, постигли на тај начин што су у земљу натрпали много сланине и бивољих кожа, те је одвратили на другу страну. Отуд је земљиште на овом месту мекано и гњило тако да њиме не може прећи стока чак ни у најсувљим годинама.

Изгледа да је у Скрипуши било преисторијско насеље. О томе сведочи парчад од грнчарије и црепуља, бакарно посуђе и ватришта који се налазе приликом орања и копања. Сељани су ми казивали, да су раније наилазили овде читаве гомиле каменог оруђа.

У Купусини има неко старо гробље, које народ зове Маџарско Гробље и верује, да је оно из доба аустријске окупације овога краја. На Маџаре потсећа има поља Маџарска, а на Турке назив поља Диваниште.

У сеоској порти код цркве имају 4 трпезаре.

Црква слави летњег Св. Арханђела 13/26 јула.

Село има 2 гробља. Једно је у Ађурима за Горњи Крај, а друго у Мандрљци за све остале крајеве.

Сеоска су заветина Младенци. Селиште и Скрипуша преслављају Светог Лазара, а Скрипуша има заветину о Младенцима. Литија се носи на први дан Св. Тројице.

П.С. Ракинац је имао 526 становника 1834 године, 1.514 у 1884, 1786 у 1948, 1.246 у 2002, и 1.100 у 2011 години, у томе 30 млађих од 5 година (46 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 45,8 година.

70. Рамаћа (Крагујевац)

Рамаћа је на странама сеоског потока и Паштрмског Потока који се састају испод села и граде Рамаћку Реку. На Паштрмском Потоку је с десна крај Паштрма, а с лева и нешто ниже крај Породинац. Одмах више Породинца, на истој страни Паштрмског Потока, простире се крај Жабљак; међу њима су јаруге којима теку поточићи само после бујних киша. Североисточно је од Жабљака, под брдом Орницом крај Коматине; а јужно су Поточари на обема странама сеоског Потока. Крајеви су међусобно растављени сеоским имањима, а просечно отстојање износи од 10 до 15 минута хода.

Село се служи живом водом, јер бунара има у изобиљу и са доста воде…

Ни сеоски Поток ни Паштрмски Поток не плаве сеоска поља, јер су сиромашни водом и теку доста дубоким јаругама.

Сеоски хатар има у простору 1253,5 хектара, а подељен је овако: њива 700 ха, ливаде 229 ха (свега зиратног земљишта 929 ха) и шума 324,5 ха (98,5 ха лична и 226 ха заједничка „селска“ шума). Зиратно је земљиште у другом (443 ха), трећем (250 ха), четвртом (243 ха) и петом (3 ха) зиратном реду. Шума је пак сва у другом шумском реду. „Селска“ је шума на Угљаревој Коси, Војводинцу, Кршу, Малом и Великом Врху; а „селска“ је утрина на Главици.

У рамаћком хатару нема имања ниједно околно село ни даље насеље. Рамаћани пак имају понеко поље у селима рамаћке општине.

Сеоски су крајеви састављени из махала у којима број кућа износи од 5 до 49. Такве су махале у Жабљаку: Матејићи, Сремчевићи и Јаковљевићи; У Породинцу Матејићи и Савовићи; у Паштрми Матејићи и Паштрмци; у Коматинама Јаковљевићи и Матејићи; и у Поточарима само Матејићи.

1903 године у селу је било 6 родова у 183 дома са 1080 становника. Године 1910 Рамаћа је имала 195 кућа са 1.160 душа. А на дан 31 јануара 1921 године у њој је живело 1.028 становника.

Рамаћани причају, да је њихово село добило име отуда, што су Турци држали једном приликом скуп о рамазану код воденице прекаје. Од речи рамазан постало је, како кажу, име Рамаћа. Али се на први поглед види, да је ово објашњење измишљено.

Породинац је назван стога, што се ту, пре оснивања села, породила нека була. Паштрма је добила име по истоименом селу у Црној Гори из кога су дошли Паштрмци. У Жабљаку је увек била повећа бара пуна жаба. Сада је пресушила, али је њено место прозвато тим именом. Име Коматине донели су собом Јаковљевићи, досељени из ужичких Комадина. Поточари су на потоку; отуд им име.

Рамаћа спада у најстарија лепеничка насеља, јер је основана пре 210 година, тј у доба Прве сеобе. Поједини крајеви сеоски иду по старини овим редом: Породинац, Коматине, Паштрма, Жабљак, па Поточари.

Село су основала три рода: Матејићи, Јаковљевићи и Паштрмци. Матејићи су по броју домова (117) највећи род у Лепеници, а у Рамаћи им припада близу 2/3 укупног броја сеоских кућа. Сва три оснивачка рода имају у селу 154 дома, а то је скоро 5/6 од укупног броја.

Први помен о овом насељу, управо о његовој цркви, постоји још у Крушевском поменику, који датира с краја 15-ог века и у коме се наводи монастирк Коуманица. Други пут се помиње село Рамаћа под 25 новембром 1735 године у Извештају о селима ваљевске епископије…

Рамаћа је нарасла готово само рађањем и разгранавањем родова, а број кућа повећао се распадањем задруга. После оснивања села овамо су дошла свега три рода, и то: један (са 19 домова) за време Друге сеобе и два (са 10 кућа) после 1815 године. Овај је случај изузетан, нарочито за села тако велике старости као што је Рамаћа.

Становништво је из 5 области. Стара Србија дала је селу свега два рода (125 домова) а остале области по један род, и то: Голијаска Моравица 29 кућа, Срем 19 домова, Гружа 8 кућа и Нишава 2 дома.

Четири су рода (173 куће) дошла овамо у збегове, један на женино имање (8), а један је пореклом од печалбара (2 куће).

У Рамаћи имају три старине, које су вредне помена. Прво је сеоска црква Куманица, сазидана од камена и покривена црепом. За њу кажу да је подигнута још пре пет и по векова, тј за владе цара Душана. Друга је старина Црквина у Војводинцу, за коју веле, да претставља остатке цркве зидане такође у Душаново дова. Трећа је Старо или Душанско Гробље о коме причају да је из времена цара Душана. Куманица и данас поји, а Црквина и Душанско Гробље постоје само по имену, јер им се ни траг не распознаје.

Постоји и место Старо Село, где је било прво рамаћко насеље које се доцније померило навише уз поток, па се затим опет спустило на првобитно место у данашње Поточаре.

Црква је сеоска у Коматинама. Код ње је сеоско гробље. У порти има око 50 трпеза.

Заветина је Бели (ускршњи) Четвртак.

П.С. Рамаћа је имала 292 становника у 1834, 901 у 1884, 1.212 у 1948, 340 у 2002, и 318 у 2011 години, у томе 12 млађих од 5 година, уз просечну старост од 51,8 година.

71. Рача

Варошица Рача је сва у долинској равни истоимене реке, у подножју косе Долова. Она је на левој страни речној и на раскрсници Београдског и Тополског друма који кроз њу воде. Положај ове варошице изложио сам детаљније у својој студији о Лепеници.

Рача се снабдева чесменом и бунарском водом…

Река Рача је сиромашна водом. Она у 10 година једанпут набуја и потопи сва поља у равни своје долине.

Варошица има у Крагујевчићу заједничку шуму, а у Реци на Вашаришту заједничку утрину са засеоком Адровцем и селом Бошњаном.

Цео хатар велики је само 100 хектара. Под њивама је 60 ха, под ливадама 10 ха и под шумом 30 ха. Сва је земља у другом зиратном, односно шумском реду.

У рачанском хатару имају поља сељани Вучића, Мирашевца и Поповића. Рачани пак имају својих земаља у хатарима свију поменутих села.

Рача је модерна варошица каквих је мало у Србији. Утисак који она чини на путника много је лепши и пријатнији од утиска Баточине и многих других наших варошица. Човек се осећа у њој као у правој вароши како по њеној спољашњости тако и по животу становништва.

У Рачи су 1902 године била 144 рода у 179 домова са 1052 становника. Међу њима су била 3 рода (10 кућа) циганска и 8 родова (9 домова) цинцарских. Године 1910 варошица је имала 249 кућа са 1.199 душа, а 31 јануара 1921 године у њој је живело 1.099 становника.

Не постоји прича којом би се тумачио постанак имена овог места. Рачани кажу, да је њихова варошица добила назив по селу Доњој Рачи, која је испод ње на реци Рачи, јер је село старијег постанка. Испитивањем сељана Доње Раче сазнао сам, да је име њиховог села донесено из села Раче у Топлици. Донели су га досељеници који су село основали. Они су за време Прве сеобе пошли с Косова, па су неко време остали у топличкој Рачи, а одатле су у доба Друге сеобе добегли у ово лепеничко насеље.

Родови који су основали варошицу Рачу већином су се утрли, а они који су се одржали имају – изузев Станимировиће – само по једну кућу. Ти су оснивачки родови: Јовановићи, Крстићи, Миливојевићи, Првуловићи и Станимировићи. Они имају у варошици свега 6 домова. Ови су родови у Рачи од времена Кочине крајине.

Рача је расла готово само досељавањем. О томе сведочи велики број родова и сразмерно мали број њихових домова. У доба Првог устанка дошла су само 3 нова рода (7 кућа) после оснивачких, а после 1815 године 136 родова који данас у варошици имају 166 домова.

Варошица је добила своје становништво из 28 разних области. Лепеница јој је дала 45р са 55к, Маћедонија 27р са 32к, Јасеница 11р са 19к, Тимок 11р 16к, Белица и Нишава по 5р и по 5к, Бугарска 5р и 6к, Чемерница 3р 4к; Црница, Врањска Пчиња и непосредни леви слив Биначке Мораве по 2р и 3к; Јазава, Млава, Ибар и Стара Србија по 2р и 2к; а Лугомир, Раваница, непосредни десни слив Велике Мораве, Тамнава, Камичак, Подунавље, Херцеговина, Банат, Маџарска и Аустрија по један род и један дом.

У збегове је досељено само 8р 13к, а остали родови су се настанили на разне начине, и то: у службу 40р и 43к, пресељавањем 18р 25к, на занат као шегрти 18р 20к, као надниари 17р 21к, као занатлије (калфе и мајстори) 20р 23к, као кафеџије 4р и 5к, као печалбари 3р и 4к, као свирачи 2р и 9к, као кириџије 2р и 2к, а по 1р и к као бозаџија, млинар, уљез, војни бегунац и апотекар.

Ни у један од ових бројева нисам рачунао државне чиновнике, цивилне и војне, јер они чине привремене становнике вароши и варошица због покретљивости у служби.

Варошица је за владе кнеза Милоша помештена ради сашоравања.

По причању старих људи код Раче су, при дну страна речне долине, нађене гомиле камених оруђа. Ако је ово тачно, значило би, да је у праисторијско време овде могло бити неко насеље.

Рача има две цркве. Стара је на гробљу; она је саграђена 1827 године од брвана и с кровом од шиндре. Нова је у самој варошици; она је подигнута 1855 године и има висок торањ. Ова нова црква слави Петровдан, јер је посвећена апостолима Петру и Павлу.

Гробље је при крају варошице, улево од друма идући према Доњој Рачи. Раније сам поменуо, да је оно заједничко за сва околна насеља. Више њега има Ранђелово Гробље из доба оснивања варошице. И оно је раније било заједничко за Рачу, Доњу Рачу, Адровац, Вучић, Мирашевац и Поповић.

Код нове цркве и на гробљу (код старе) има по једна трпезара.

Литија се носи на Бели Четвртак.

П.С. Рача је имала 796 становника 1834 године, 1.040 у 1884, 1.017 у 1948, 2.744 у 2002, и 2.603 у 2011 години, у томе 119 млађих од 5 година (137 од 5 до 10), уз просечну старост од 41 година.

72. Доња Рача (Рача)

Доња Рача је на левој страни реке Раче, пола часа источније од варошице Раче. Она је с обеју страна друма Рача – Свилајнац.

Кроз село протиче Бубански Поток (Бубан), лева приточица Рачина. Он дели Доњу Рачу на два краја: Старо Село и Трнавицу. Старо Село је удесно, а Трнавица улево од Бубна. Међу њима нема размака, јер су им куће готово на обалама потока, једне спрам других.

У Доњој Рачи има само једна жива вода. То је извор Кленовац у Старом Селу. Како он није довољан да подмири потребу у води за све село, сељани су досад ископаи 29 ђермова… Бубански Поток не плави никад сеоска поља, а Рача им наноси штете једанпут у неколико година.

Сеоски хатар велики је 1429,88 хектара. Зиратно земљиште захвата простор од 1329,88 ха, а шума само 100 ха. Њиве имају у површини 1279,88 ха, а ливаде 50 ха. Сва је зиратна земља у другом зиратном, а шума у другом шумском реду.

У хатару Доње Раче имају имања само становници варошице Раче; а сељани овога села имају својих земаља у хатарима Лапова, Раче, Марковца и Ракинца.

Доња Рача је друмско, ушорено село готово збијеног тиша. Шор је на друму Рача – Свилајнац. Сем њега кроз само село води неколико кривудавих сокака.

Крајвеи се деле на махале (кућне групе). У Старом селу су махале: Јањићи, Ђокићи, Перићи, Кицићи, Пауновићи, Станојловићи, Ерићи, Шовићи и Петровићи – Алимпијевци; у Трновици су: Вељковићи, Николићи, Битићи, Вукашиновићи, Шовићи, Радићи, Човедари и Чунгурци.

1903 године село је имало 37 родова у 234 куће са 1.340 становника. Један род (са једним домом) био је цигански. 1910 године у Доњој Рачи је било 277 кућа са 1.626 душа, а на дан 31 јануара 1921 године 1.456 становника.

Постанак имена овога села објаснио сам у опису варошице Раче. Атрибут Доња је овоме насељу за разлику од варошице, која је раније била село више Доње Раче на реци Рачи.

Назив Старо Село постао је стога што је насеље овде основано. Трнавица је постала на истоименој ледини која је била покривена ситним трњем. Село је за време кнеза Милоша помештано ради сашоравања по наредби власти.

Доња Рача је основана пре 140 година, тј у доба Кочине крајине. Старо Село основала су два рода (сада 26 кућа) Јањићи и Станојловићи; а Трнавицу опет два рода (данас 44 дома) Вељковићи и Николићи.

Село је расло разгранавањем родова услед рађања и деобе задруга, али у знатној мери и новим досељавањем. У доба Првог устанка досељено је овамо 11 родова (сада 92 куће), а после 1815 године 22 рода (72).

Доња рача добила је своје становништво из 17 разних области. Лепеница јој је дала 7р са 12к, Моравица 6р са 59к, Ресава 3р са 14к, Нишава 3р 12к, Драгачево 3р 10к; по два рода досељена су из Љига (12к), Маћедоније (29к), и с Косова (29к). Из осталих области дошао је по један род, те су области: Црница и непосредни леви слив Биначке Мораве по 16к, Турија 9к, Црна Река и Тимок по 4к, Бугарска 2к, Босна и Врла Река по једну кућу.

17 родова (177к) добегло је овамо у збегове, 5р 29к дошло је на имање, 3р 7к као слуге, 2р 2к као уљези; по један род досељен је као надничар (4к), колар (3), качар (1), ковач (1), терзија (1) и радник (1).

У хатару овог села спада у старине Селиште, удесно од друма идући варошици Рачи. О њему нико ништа не зна да каже. Ја сам га уврстио у остатке средњевековног српског насеља.

У порти у Старом Селу има једна трпезарија.

Гробље је заједничко с варошицом Рачом и с околиним насељима.

Сеоске су заветине Младенци и Блага Марија (17/30 јула). Литија се носи на први дан Св. Тројице.

П.С. Доња Рача је имала 284 становника у 1834, 955 у 1884, 1.634 у 1948, 1.008 у 2002, и 917 у 2011 години, у томе 33 млађа од 5 година (40 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 45,4 година.

73. Ресник (Крагујевац)

Ресник је с обеју страна Ресничког Потка (леве притоке Лепеничке) и потока Церовице. Он је подељен у 5 крајева који се зову: Горњи Крај, Дибокић, Церјак, Церовица и Шумице.

Село је богато у живој води, али се поред ње сељани служе и водом с копаних ђермова. Бунара је 10.

Сеоски потоци теку доста дубоким јаругама, сиромашни су водом и не плаве ни поља ни куће ресничке. Лепеница их плави и засипа плодним муљем. Само кад су велике воде, што бива врло ретко, она наноси велике штете пољским усевима.

Реснички хатар велики је 2.644,79 хектара, и то: под њивама 2000 ха, под ливадама 482,44 ха и под шумом 162,35 ха. Свега је зиратне земље 2482,44 ха. Она долази у други (1482,44ха), трећи (600 ха), четврти (350 ха) и пети (50 ха) зиратни ред. Шума је сва у другом шумском реду.

У хатару овог села имају својих поља сељани Малог Крчмара, Милатовца и Бадњевца, а Ресничани имају земаља у хатарима свију тих села.

Кућне групе или махале у Реснику имају од 5 до 44 куће. У Горњем Крају су: Павловићи (Манасићи), Вилиповићи, Качаревићи, Милојевићи (Цигани) и Мијаиловићи; у Дибокићу: Несторовићи (Комненовићи) и Крајинци; у Шумицама: Радивојевићи – Стевањци, Живићи и Весићи.

Ресник је 1903 године имао 49 родова у 306 кућа са 1623 душе. Међу њима су била 3 рода (9 домова) циганска. На дан 31 децембра 1910 године у селу је било 328 кућа са 1890 становника, а 31 јануара 1921 године 1608 душа.

У селу нема приче којом би се тумачио постанак његова имена, а за поједине крајеве постоје умесна тумачења. Тако је Горњи Крај назван стога што је највиши на Ресничком Потоку и највиши по висини земљишта на коме је. Дибокић је назван по дибокој (дубокој) јарузи на којој је и којом тече истоимени поточић. Церјак и Церовица добили су имена места на којима су засновани, а ови опет по церовој гори која је овде крчена, када су стварани крајеви. Шумице су постале у лепој шумици, које више нема.

Ресник је основан у доба Прве сеобе, отприлике пре 210 година. Основала су га три рода: Вилиповићи, Несторовићи – Комненовићи и Павловићи – Манасићи. Они данас у селу имају 149 домова, а то је скоро половина укупног данашњег броја.

У испису Др. Драг. Павловића ово се село, пон називом Ressnik помиње још у августу 1719 године, када га је град побио…

Ресник је растао напоредо рађањем и новим досељавањем. За време Друге сеоба добио је 2 рода (43 дома), у доба Кочине крајине 3р 20к, о Првом устанку 11р 47к, а после 1815 године 30р 47к.

Село је добило своје становништво из 13 разних области. Највећи број родова (16р 22к) дошао је из саме Лепенице, а највише кућа (5 р 122к) из Старе Србије. Из Бугарске је досељено 5р 5к, из Нишаве 4р 19к, из Тимока 4р 15к, из Сиколске Реке 3р 21к, из Осанице 3р 9к, из Јасенице 2р 8к, из Груже и Босне по 2р 2к, из Црне Горе 1р 78к, из Ђетиње 1р 2к, и из Жупе 1р 1к.

Сви родови (19р са 259к) који су досељени у ово село до 1815, добегли су овамо у збегове. Остали су дошли у Ресник на разне начине, и то: на женино имање 13р 18к, на купљено имање 6р 16к, као дунђери 4р 4к, као довоци 3р 4к, као слуге 2р 2к, као ковач 1р 2к, и као усењеник 1р 1к.

Сеоска црква је у Шумицама. Она је саграђена 1888 године. У порти код цркве има 7 трпезара.

Село има 2 гробља. Једно је у Палицама у Церовици, где се копа скоро све село; друго у Мандићу где се копају досељеници пореклом из Тимока и Бугарске.

У Тетребишту има Сватовско Гробље, где су се сусрели, посвађали, потукли и изгинули неки сватови. Али се не зна, који и у које време.

Сеоска су заветина Младенци, а литија се носи на Спасовдан.

П.С. Ресник је имао 510 становника у 1834, 1.179 у 1884, 1.776 у 1948, 1.147 у 2002, и 1080 у 2011 години, у томе 41 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46,7 година.

74. Рогојевац (Крагујевац)

Рогојевац је с обеју страна Рогојевачког Потока (који постаје од Велике и Мале Воде) и на левој страни његове приточице Пећинског Потока.

Идући од главе Рогојевачког Потока низ воду најпре долази крај Брђани, а испод њега Пањевац, оба с обеју страна потока. Њихово је међусобно отстојање око 8 минута хода. Трећи је крај сеоски Пећине, на левој страни Пећинског Потока. Између Пећина и Пањевца су имања и пут сеоски у размаку од 10 минута, а између Пећина и Брђана је брдо Амбари и раздаљина од четврт часа хода.

Рогојевац има доста живе воде… Ни Рогојевачки ни Пећински Поток не плаве село, јер су сиромашни водом и никад се не изливају из својих корита.

Рогојевачки хатар има у површини 787,88 хектара. Под зиратном земљом је 647,27 ха, а под шумом 140,61 ха. На њиве долази 425,33 ха, а на ливаде 222 ха. Зиратно је земљиште у другом (497,33 ха) и трећем (149,94 ха) зиратном реду. Шума је пак сва у другом шумском реду. Од шумске просторије 54,67 ха долази на „селску“ шуму и утрину на Девесиљу.

У рогојевачком харару имају поља сељани Кутлова, Драче и Кикојевца (Гружа). Рогојевчани пак имају земаља у хатарима сва три поменута села.

И рогојевачки крајеви деле се на махале или кућне групе, које су раздалеко 300 до 400 метара једна од друге. У Пањевцу су: Пајевићка, Степановићка и Шамановићка; у Брђанима: Мирковићка, Гавриловићка и Миловановићка; у Пећинама: Милојевићка, Вилиповићка и Милосављевићка.

Рогојевац је 1903 године имао 21 род у 96 кућа са 491 душом. Према попису од 1910 године у селу је било 707 становника у 102 куће; а 31 јануара 1921 г живело је овде 607 душа.

Сељани не знају, како је постало име њихова села. Није искључена могућност, да је оно изведено од личног имена Рогоје.

Рогојевац је основан у доба Друге сеобе, отприлике пре 140 година. Засновала су га три рода: Степановићи, Милосављевићи и Милојковићи. Од њих је данас у селу 27 домова или скоро 2/7 од укупног броја.

Село је у подједнакој мери нарасло рађањем и новим досељавањем. За време Кочине крајине овамо је добегло 5 родова (36к), у доба Првог устанка 6р 22к, а после 1815 населило се у овом селу 7р 11к.

Рогојевац је насељен из пет области. 16р 91к пореклом је из Старе Србије, 2р 2к из Лепенице а по 1р и 1к из Груже, Бугарске и непосредног левог слива Голијске Мораве.

14р 85к добегло је овамо у збегове, 3р 3к досељена су као слуге, 2р 6к као довоци; а по 1р 1к као терзија и усињеник.

Сељани причају, да је село било раније у Великом Рогојевцу, код Чесме, одакле се поместило на данашње место због потребе у земљи за обрађивање, пошто је место његовог првобитног насеља најплоднији и најлепши крај сеоски за зираћење. Помештање је, кажу, извршено у првој четвртини 19-ог века.

На коси Металици, у хатару Рогојевца, има остатака старих рудишта, без сумње из средњевековног српског доба, из којих је добивана гвоздена руда. Поред остатака старе рудокопње који су на поменутом месту, сведочи о њој и хрисовуља деспота Ђорђа, у којој се помиње село Саси у Лепеници.

У средњевековне српске старине урачунао сам још и Џиновско Гробље, Гробљице и Црквину од којих данас нема видних трагова, већ се одржала само успомена на њих у именима поља.

У сеоској порти имају 3 трпезе.

Гробље је на Камари. Оно је заједничко са селима Кутловом и Кикојевцом које спада у Гружу.

Литија се носи на тројички Бели Четвртак.

П.С. Рогојевац је имао 200 становника у 1834, 412 у 1884, 693 у 1948, 404 у 2002, и 394 у 2011 години, у томе 15 млађих од 5 година (23 од 5 до 10), уз просечну старост од 45,8 година.

75. Горња Сабанта (Крагујевац)

Горња Сабанта је уврх извора речице Ждраљице, са обеју страна Крагујевачког Друма који одавде води једним краком у Јагодину, а другим у Рековац.

Село има 5 махала: Ровине, Велико Орашје, Мало Орашје, Равнишку и Петрићевску Малу…

Ниједна текућица не плави и не штети никад сеоска поља ни куће.

Хатар Горње Сабанте велики је 1381,34 хектара. Зиратног је земљишта 1281,4 ха, а шума 99,94 ха. Зиратна земља је подељена овако: њиве 622,73 ха, ливаде 357,15 ха, воћњаци 116,7 ха, виногради 1,8 ха, а на испаше и парлог долази 183,02 ха. У другом зиратном реду има 150,45 ха, у трећем 432,32 ха, у четвртом 649,02ха, а у петом 58,61 ха. Шуме су у четвртом (88,52 ха) и петом (11,42ха) шумском реду.

У хатару овог села имају земљишта становници Доње Сабанте, Велике Пчелице (Лугомир) и Велике Сугубине (Белица). Сељани Горње Сабанте имају својих поља само у хатару Доње Сабанте.

Горњо-сабаначке махале састављене су од кућних група од којих највећа броји 11 кућа. У Ровинама имају груписане куће Требињци и Перишићи, у Равништима Равништани и Требињци; у Великом Орашју Равништани, Требињци и Симиће; у Малом Орашју Левићани, а у Петрићевској Мали Кулизе и Вуковићи.

У Горњој Сабанти је живело 1903 године 27 родова у 140 домова са 882 становника (1900). Међу њима 1р 2к цигански. 1910 године у селу је било 156 домова са 1021 душом. На дан 31 јануара 1921 године Горња Сабанта је имала 908 становника.

Сељани не умеју да протумаче постанак имена свога села, а ни ја нисам имао никаквих података на основу којих би се оно дало објаснити.

Горња Сабанта основана је почетком 18-ог века, отприлике између 1705 и 1710 године, дакле у доба Прве сеобе. Основала су га 4 рода: Равништани, Требињци, Симићи и Тарани. Они данас имају у селу 62 дома, тј скоро половину од укупног броја.

Сабанта се (Горња и Доња као једно насеље) помиње још 1719 године под именом Subumnitz код Лангера…

Село је расло у подједнакој мери рађањем и новим досељавањем. Досељавање је бивало све јаче са сваким новим периодом насељавања Лепенице. Друга сеоба дала је Горњој Сабанти 5р 32к, Кочина крајина 9р 32к, Први устанак 3р 5к, а после 1815 године дошло је 6р 9к.

Горња Сабанта насељена је из 13 области. Топлица јој је дала 7р 53к, Косово 4р 11к, Лугомир 3р 7к, Стара Србија 2р 12к, Срем 2р 10к, Јабланица 2р 22к, а остале области само по један род, и то: Колашин 16к, Каленићка Река, Црна Гора и Румунија по 2к, а Јасеница, непосредни леви слив Велике Мораве, и непосредни леви слив Голијске Мораве по једну кућу.

21р 131к добегао је овамо у збегове, 4р 6к пресељена су на имање, 1р 2к пореклом су од ковача, а 1р 1д су од слуге.

У хатару Горње Сабанте имају 3 стара гробља: Дрењачко Гробље и два Гробљишта. Поред тога у старине спада и Старо Село. Дрењачко Гробље је у Великом Пољу, источно од Ровина, а улево од друма Јагодина – Крагујевац. Једно је Гробљиште у Великој Ливади, с леве стране друма, код великог зиданог моста. Друго је Гробљиште на Крвачком Брду, удаљено од првог само 5 минута хода ка западу. О овим старинама ништа се не зна у селу и околини. Западно од Гробљишта на Крвачком Брду познају се закопине неког старог пута, за који народ каже да је из времена кнеза Лазара. Име поља Стражара потсећа на турско доба, када је овде била стража за чување друма.

Црква је између овог села и Доње Сабанте. Ту је 1873 године била и школа у којој је учитељевао познати српски песник Ђура Јакшић. Он је овде спевао своје најлепше песме „Поноћ“ и „На Липару“.

Сеоско је гробље на месту званом Јасење. Оно је за километар удаљено од Петрићевске Мале према сз.

Село слави Јанићија Девичког 2/15 децембра, а литија се носи на мали Спасовдан.

П.С. Горња Сабанта имала је 285 становника у 1834, 692 у 1884, 1.203 у 1948, 839 у 2002 и 748 у 2011 години, у томе 30 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46,1 година.

76. Доња Сабанта (Крагујевац)

Доња Сабанта је на обема странама речице Ждраљице и друма који води из Крагујевца у Јагодину.

Село има 6 махала: Џепаре, Чарковац, Кречане, Церовац, Мамутовац и Средњу Малу или Село. Од њих је само Џепаре на левој, а све су остале на десној страни речној. Осим Села које је на Мандиној Ливади, све су остале махале поглавито на странама истоимених брда…

Мамутовац је на оној страни Мамутове Косе која се спушта у дољу окружену брдима. Он је у осоју и врло нездрав. Нема године кад се у њему не деси више смртних случајева него у свима осталим махалама. Често су се затирали читави родови. Ни стока не напредује, а и пољски је берићет најслабији.

Доња Сабанта изобиљује живом водом, коју овде називају бунаром и извором…

Ждраљица плави имања само у равни своје долине, и то кад су велике воде. Остале текуће воде теку дубоким коритима из којих се никад не изливају, те зато не наносе сеоским пољима никакве штете.

Хатар Доње Сабанте има у простору 3033,18 хектара. Под зиратном земљом је 2302,96ха, под шумом 510,9 ха и под утрином 220 ха. Зиратна је земља у другом (837,24ха),, трећем (814,23), четвртом (649,85 ха) и петом (0,96 ха) зиратном реду. Шуме и утрине су у другом шумском реду. Заједничка „селска“ земља велика је 281,02 ха. Утрина је у Медни и Дубочцу, а шума у Ватовима и Осаници. Сељани бесплатно уживају попашу и дрво за грађу и огрев.

Осим трла, којих у различитом броју има скоро свако лепеничко село, у Доњој Сабанти имају праве 4 бачије, и то: две на Стражари, а по једна на Ломовима и Грабовој Бари.

Свака махала састављена је из кућних група, које међусобно отстоје по 4 до 5 минута хода. У Селу су такве кућне групе: Раденковићи, Јовићи, Беговићи, Симушили и Маринковићи; у Чарковцу Цветојевићи и Живановићи, у Џепару Беговићи, у Церовцу Глишићи, у Мамутовцу Беговићи и Немањићи, а у Кречанама Јанићијевићи.

У селу је 1903 године живело 20 родова у 141 дому с 968 становника. 31 децембра 1910 године овде је било 196 кућа са 1.177 душа, а на дан 31 јануара 1921 године село је имало 921 становника.

Ово је насеље настало готово истовремено са Горњом Сабантом, тј отприлике пре 195 година. Основала су га 4 рода: Беговићи, Раденковићи, Симушили и Цветојевићи. Од њих су данас 62 дома, а то је скоро половина од укупног броја.

Међу махалама најстарија је Село, а најмлађе су Кречане. Остале пак махале иду по времену оснивања овако: Чарковац, Мамутовац, Џепаре па Церовац.

Доња Сабанта је поглавито расла разграњавањем породица. Ново досељавање није било јако, нарочито после Друге сеобе која је дала селу 6 родова са 43 куће. О ЧКочиној крајини досељена су 4р 25к, за време Првог устанка 2р 4к, а после 1815 године 4р 7д.

Село је насељено из 8 области, од којих му је највише родова 8 и кућа 73 дала Црна Гора. Из Жупе су дошла 3р са 33к, из Колашина 3р 10к, из Топлице 2р 18к. По један род је досељен из Лугомира 3к, Власине 2к, Врањске Пчиње 1к и Ветернице 1к.

16р са 134к добегло је овамо у збегове, 2р 2к дошла су у службу, 1р 3к доведен је преудајом, и 1р 2к дошао је у печалбу.

У хатару Доње Сабанте има доста остатака ранијег живота и трагова ранијих насеља. Остаци су средњевековног доба Селиште под Џепаром на Медни и Селиштанце на истој страни под Медном, а првог насеља овог села Старо Село у пољу под Мамутовом Косом (источно од махале Мамутовца). У Селишту и Селиштанцу постало је прво насеље (село) Доње Сабанте, одале се изместило стога, што је било на ударцу Турцима. На месту Слатини има Старо Гробље до Старог Села, а у близини је Црквина. За обе те старине мисли се да су из времена пре турске владавине. Име поља Латинско Гробље опомиње на римска насеља тим пре што је овде раније време ископаван римски новац.

У порти код школе је трпеза.

Гробље је на брду Метаљци. Ово је заједничко за све село, тј за све његове махале.

Преслава је у недељу по Крстову дне, а литија се носи на мали Спасовдан.

П.С. Доња Сабанта имала је 285 становника 1834 године, 669 у 1884, 1.210 у 1948, 651 у 2002, и 540 у 2011 години, у томе 11 млађих од 5 година (19 од 5 до 10), уз просечну старост од 50,2 године.

77. Светлић (Топола)

Светлић је на левој страни реке Раче по странама трију коса, које благо падају у раван речне долине.

Село се дели на три краја који се зову: Старо Село, Будна и Јасенак.

Сеоски потоци не плаве имања. Рача пак, кад јако надође, наноси им доста штете; али то бива ретко.

Сеоски хатар захвата површину од 807 хектара, и то: њиве 640 ха, ливаде 73 ха и шуме 94 ха. Зиратног је земљишта укупно 713 ха. Оно је све у другом зиратном реду. Шума је пак у другом (82 ха) и трећем (12 ха) шумском реду.

У Светлићком хатару имају понеко имање сељани из Горњих и Доњих Јарушица, Чумића и Трнаве (Јасеница). Светлићани пак имају својих поља у хатарима свију тих села.

Крајеви се деле на кућне групе, које отстоје међусобно од 200 до 800 метара. У Старом Селу имају кућне групе Вакићевићи и Јолићи, у Јасенку Вукићевићи и Ћирићи (Цигани), а у Будни опет Вукићевићи.

У Светлићу је 1903 године живело 8р у 73к са 529 душа. Међу њима 1р 5к цигански. Према попису од 31 децембра 1910 године у селу је био 91 дом са 611 становника, а на дан 31 јануара 1921 године оно је имало 555 душа.

Сељани причају, да су селу дали име Чумићани још у доба његова оснивања. У густој шуми, у коју су добегли оснивачи Светлића, Чумићани су неколико узастопних ноћи запазили да нешто светли. Зато послаше једног дана неколико људи да виде, има ли ту живе душе. И кад су се уверили да овде има добеглица, назваше најпре збеговиште, а доцније село данашњим именом Светлић.

Светлић је основан за време Друге сеобе, отприлике пре 145 до 150 година. Основао га је један род, Вукићевићи, који данас у селу има 45 кућа, тј 5/9 од укупног броја. Крај Будна је најмлађи; он је постао од трла.

Село је поглавито расло рађањем и разгранавањем родова, а знатно мање новим досељавањем. За време Кочине крајине оно је добило 2р 12к, у доба Првог устанка само 1р 2к, а после 1815 године 4р 14к.

Светлићани су пореклом из четири области. Из Тимока су досељена 4р са 18к, из Црне Горе 1р са 45к, из Јасенице 2р са 5к и из Посавине 1р 5к.

Досељеници су овде настањени у збегове (4р 59к), а по један род као ковач (5к), доводак (4к), слуга (4) и на имање 1 к.

У крају Јасенку има место Селиште за које народ каже да је била маџарска варошица у доба аустријске окупације, тј у првој половини 18-ог века. Извор Јасенак, причају, био је врло јак и одмах је окретао воденицу са два витла, али су га Мађари затрпали земљом и замазали сланином, те је воде нестало. Овде се ископавају остаци од опека и грнчарије, олова и бакра, а раније се налазило и камено оруђе. Вероватно је, да су то трагови праисторијског насеља, као што мисли и професор Миленко Вукићевић у свом опису овога села који је послао Географском Заводу Велике Школе, којим сам се и ја послужио приликом контролисања података о Светлићу. Ј. Жујовић пише, да је у овом Селишту нађен један камени кесер из преисторијског каменог доба.

Сеоско гробље је од 1825 године на Голом Брду, до школе, у крају Будни. Пре тога су се сељани копали у тако званом Вртарском Гробљу.

Литија се носи на други дан св. Тројице.

П.С. Светлић је имао 152 становника у 1834 години, 389 у 1884, 629 у 1948, 417 у 2002 и 334 у 2011 години, у томе 6 млађих од 5 година (17 од 5 до 10), уз просечну старост од 45,2 године.

78. Сипић (Рача)

Сипић је на обема странама Сипићког Потока (Сипићани га зову Поток). Село је источно од Виска и Голубице (за пола часа) и дели се на три краја: Село, Медну и Трску.

Ни Сипићки Поток ни његове приточице (Валога, Ракљић, Медна, Шљивица), које теку дубоким јаругама, не изливају се из својих корита и не плаве сеоска имања. Сипићки хатар велики је 1891,1 хектар. Од тога је под њивама 1060,31 ха, под ливадама 535,2 ха, и под шумом 295,59 ха. Зиратног је земљишта укупно 1595,51 ха. Она спада у други (727,11 ха), трећи (727,01 ха) и четврти (141,39 ха) зиратни ред. Шума је у другом (29,76 ха), трећем (208,72 ха) и четвртом (55,78 ха), и петом (1,28 ха) шумском реду. Код цркве има 0,5 ха „селске“ утрине.

У сипичком хатару имају поља понеки сељани из Вучића и Црног Кала, затим становници варошице Лапова. Сипићани пак имају својих земаља у хатарима сва три поменута насеља, а поред тога у хатарима села Бадњевца и Малог Крчмара.

Сеоски су крајеви састављени од кућних група, које су незнатно удаљене једна од друге. У Селу имају груписане куће: Продановићи, Катанићи и Стаматовићи; у Медни: Ђорђевићи, Голубовићи, Продановићи, Стаматовићи и Вуковићи; а у Трсци: Николићи – Ђорђевци и Стаматовићи.

У Сипићу су 1903 живела 33 рода у 219 домова са 1.405 душа. Међу њима 2р 4к циганске. Године 1910 било је у њему 257 домова са 1.598 становника, а 1921 село је имало 1.469 душа.

Постоје два тумачења о постанку имена овога села. По једнима, оно је добило свој данашњи назив по манастиру Сипићу, чије су се развалине доскора познавала северно од Гвоздењака у хатару варошице Лапова. По другима, село је названо стога што су спахији у турско доба доносили масло и мед, па је он имао обичај да каже, како му из овога села „сипи“ све што је најлепше за јело.

Крај Медна назван је по меду који су добивали Турци из његових чувених трмчаника. Овај се крај друкчије зове и Паућевац по мишевима „паућима“ којих је некад овде много било. Трска се зове по трсци која расте у великој количини у риту под овим крајем. Она је постала од привремених летњих насеља, трла. Село је добило назив, што је главни део села.

Сипић је основан пре 150 година. Основао га је чобанин Продан од кога су данашњи Продановићи. Он је био пореклом из Пљеваља. Добегао је са браћом и родбином у Бадњевац, па како је био најмлађи морао је чувати овце у планини. Стадо му је обично пасло у потоку Бачеву, а хатару ресничке општине. Баточински Турци, чувши да он има доста смока, договоре се да га посете. Сазнавши то Продан побегне из Бачева у Бурдуљину, иза данашњег Аништа, где су били стари бурдељи. Али се склонио дубље у шуму, јер је поред сам Бурдуљице водио друм Паланка – Крагујевац, чији се траг још и сада распознаје. За збежиште је изабрао Валогу, где је себи подигао кућу „лубару“.

После кратког времена добегао је овамо неки Радован из села Седлара у Ресави, који се по други пут ожени из бољевачко села Лукова (Црна Река). Жена му је довела три пасторка, а родила сина Тиму (Тимотија). Од Радована су данашњи Радовановићи (Тимотијевићи), а од пасторка воде порекло Стаматовићи.

Некако баш пред Радованов долазак, дозвао је Продан Вука из Сабанте, који се овде стално настанио и од њега су данашњи Вуковића. А после Радована прешао је овамо из Ресника Милоје Сјеничанин од кога води порекло род Милојевића. Неколико година после тога населио се у Сипићу Проданов отац Никола, који је са својим оцем Комненом био отишао у Ресник, а по очевој смрти вратио се натраг на позив стричев. Он се по други пут ожени из села Саранова (Јасеница) и жена му доведе три пасторка од којих су пореклом данашњи Николићи – Ђорђевци који узеше и име и славу Николину.

Према томе село је основао један род (Продановићи), односно шест родова (поред првог још и Радовановићи – Тимотијевићи, Стаматовићи, Вуковићи, Милојевићи и Николићи – Ђурђевци). Сви су остали сеоски родови млађи по времену доласка у село. Од ових 6 оснивачких родова Сипић има данас 125 домова, а то је много више од половине укупног броја сеоских кућа.

У другом (Друга сеоба) и трећем периоду (Кочина крајина) насељавања Лепенице Сипић није добио ниједног досељеника. Први устанак дао му је 6р 54к, а после 1815 године досељен је 21р 40к.

Сипић је насељен из 15 разних области. Лепеница му је дала 7р 13к. По 3р досељена су из Нишаве (42к), Старе Србије (40к), Црне Горе (26к), Тимока (24к) и Бугарске (3к); по 2р дошла су из Јасенице (4к), и Маћедоније (2); а по један род прешао је овамо из Црне Реке (26к), Моравице (16), Соколске Реке (10), Кoлубаре (7), Ресаве (3), непосредног десног слива Велике Мораве (2) и Језаве (1).

У збегове је добегло у ово село 8 родова 91 дом, као довоци досељено је 5р 65к, као слуге 5р 12к, као зидари 5р 7к, као уљези 4р 10к, на позив пријатеља 1р 22к, на имање 1р 4к, као надничар и копач по 1р и 3к, у печалбу и на поочимово имање по 1р и 1к.

У сипићком хектару има трагова ранијег живота. Ти су трагови: Старо Гробље у Парлозима више села, Џидовско Гробље код Липове Равни, Гробљишта у Клењаку у крају Медни и Црквина близу Гробљишта на левој страни потока Медне. Сељани памте кад је на свима поменутим гробљима било камених белега, од којих се до данас није ниједан задржао на своме месту, јер су сви употребљни за потребе становништва (обично су узидани у темеље зграда). Ја сам све те старине урачунао у средњевековне српске.

У близини села имају остаци два стара друма, који по свој прилици датирају из краја 18-тог века. Један је водио (поред Аништа) од Крагујевца преко Раче и Паланке за Смедерево. На њему, између Аништа и Голубице, има остатака од неких округлих камених грађевина о којима не постоји у народу никакво предање. Други је друм водио из Раче (преко сипићког Какаљевца) у Баточину.

Напослетку, код Осојака има место звано Сватовско Гробље, о коме се прича оно исто, што и за сва досад поменута гробља истог имена, али се више ништа детаљније не зна. – Из времена турске владавине имају остаци старог пута који народ назива Старим Друмом; затим на то доба опомињу имена поља Караула и Аниште.

Сипић има цркву с торњем. Она је у селу.

У сеоској порти су три трпезаре.

Сеоско гробље је на десној страни потока Медне. Оно је заједничко за све крајеве.

Заветина су Младенци, а литија се носи на тројички Бели Четвртак.

П.С. Сипић је имао 215 становника у 1834, 1.020 у 1884, 949 у 1948, 507 и 2002, и 430 у 2011 години. Трска је имала 560 становника у 1948, 389 у 2002, и 373 у 2011 години, у томе 16 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,7 година.

79. Станови (насеље Крагујевац)

Станови су на левој страни Дивостинске Реке, али подаље од ње. Куће су већином на заравњеном текему косе која дели воде овој реци и потоку Первановцу. Ни кроз село, ни у његовој близини, не тече ни једна текућица, што је изузетан случај не само у Лепеници него у свој Шумадији. Село је пола часа хода западно од Крагујевца.

Сеоски хатар велики је 288,76ха. Ту је урачунато и 40 ха заједничке „селске“ шуме на Брду, западно од села идући Малој Пчелици. Зиратне земље има 197,27 ха (њива 137,17 ха и ливада 60,1 ха) а шуме 91,49 ха. Шума је сва у другом шумском реду, а земља за обрађивање у првом (8,12ха), другом (170,9) и трећем (18,25 ха) зиратном реду.

У становљанском хатару имају поља понеки Крагујевчани, али и Становљани имају својих имања у хатару града Крагујевца.

Село се не дели на крајеве ни на махале, али три његова рода (Добривојевићи, Вукомановићи и Матејићи) имају груписане куће. У ствари праву кућну групу – махалу – имају само Добривојевићи.

1903 г у Становима је живело 20р у 42к са 305 становника. Међу њима 1р 1к цигански. 31 децембра 1910 овде је било 55 кућа са 375 душе, а 31 јануара 1921 године 351 становник.

Село је засновано у доба Првог устанка, по свој прилици тек око 1809 године, када се Карађорђе враћао са Сјенице. Основала су га 4 рода, 3 малочас поменута и Радојичићи. Они данас имају 19к или скоро половину од укупног броја. Овај период досељавања дао је насељу 13р са 18к.

Станови су добили своје становништво из 7 области, од којих им је највећи број родова (9) и домова (26) дала Стара Србија. За њом долази Лепеница са 6р 8к. Остале области дале су само по један род, и то: Врањска Пчиња, Херцеговина и Маћедонија по 2к, а Нишава и Бугарска по 1к.

У збегове је дошло 7р 24к, на купљено имање 3р 5к, као надничари 3р 4к; по 1р са по 2к досељен је као баштован и печалбар, а по 1р 1к као уљез, колар, дунђерин, слуга и ковач.

У Становима нема старина, али имена поља Грчко Поље и Алајбегов Поток указују на раније становништво, прво на Грке, а друго на Турке.

Гробље је на Брду идући Крагујевцу.

Сеоска је заветина среда Средопосница, а литија се носи на други дан Св. Тројице.

80. Теверич (насеље Крагујевац)

Теверич је с обеју страна сеоског Потока који утиче с десна у Трмбашки Поток. Куће су му на брдима Парлогу, Бељичару и Виноградима.

На десној је страни Потока, на Парлогу и Виноградима, Горња Мала; а улево од потока, на Бељичару, Доња Мала. Махале су готово наспрамне, али је ипак Горња нешто виша од Доње. Дели их сеоски поток а отстојање им износио од 12 мин хода.

Теверич је удаљен од Крагујевца скоро 55 минута пешачења према југоистоку, а дели их Метино Брдо.

Теверичка Чешма отиче у Поток, који тече дубоком јаругом и не плави никад сеоска имања.

Сеоски хатар има у простору 260,34 хектара. Од тога је под њивама 180 ха, под ливадама 26 ха и под шумом (забранима) 54,34 ха. Зиратног је земљишта укупно 206 ха. Оно спада у други (176 ха) и трећи (30) зиратни ред. Шума је такође у другом (9,34) и трећем (45 ха) шумском реду.

У теверичком хатару поља и шуме припадају Теверичанима, који нигде ван свог села немају никаквих имања.

Сеоске махале деле се у кућне групе од 3 до 5 домова. У Горњој Мали су Бајићи и Вучковићи, а у Доњој Васиљевићи.

1903 године у Теверичу је живело 13 родова у 37 кућа са 217 душа. 1910 године село је имало 49 домова са 268 становника, а 1921 године у њему је било 228 душа.

Теверич се раније звао Благаја. То је име имао онда кад је био у Кушутњаку више Крагујевца. 1817 године село је, по наредби кнеза Милоша, помештено на данашње место, које се звало Теверич, јер су крагујевачки Турци често лети излазили на теверич (уживање) покрај добре, хладне воде. Отуд име месту и селу.

Махале су назване према своме положају на сеоском потоку.

Теверич су основала три рода: Младеновићи, Ивановићи и Павловићи, који су добегли у Лепеницу отприлике пре 115 година, тј у доба Кочине крајине. Они у селу данас имају 12 домова или скоро 1/3 од укупног броја. Оснивачи села најпре су се настанили уврх Вашаришта, више Крагујевца, нешто ниже од данашњег циганског села Трмчишта. Како је ово њихово насеље често страдало од крагујевачких Турака, јер је било на удару пута, они га преместише у планину више Илијине Воде. Али пошто су Турци често долазили на ову воду на теверич и глобили народ, сељани побегоше на Метино Брдо изнад Крагујевца, одакле их је одагнао на данашње место кнез Милош, да би направио себи место за Кошутњак. Код Илијине Воде село се звало Илијина Вода.

Обе су сеоске махале постале истовремено. Оно су на данашњем месту од пре 86 година.

После оснивачких родова добегла су, у доба Кочине крајине, још три рода тако да је село добило у овом периоду 6р са 22к. Затим је расло више разграњавањем родова него новим досељавањем, јер је у доба Првог устанка добило 3р са 11к, а после 1815 године 4р са 4к.

Теверич је насељен из 7 области. Стара Србија дала му је 4р са 15к, Ветерница 2р са 7к, Лепеница и Маћедонија по 2р 2к, Врањска Пчиња и Топлица по 1р са 4к и Нишава 1р са 3к.

9 р са 33к добегло је овамо у збегове, а по 1р и 1к досељен је на женино имање, у службу, у печалбу и на купљено имање.

У селу нема старина, али име поља Оџине Ливаде опомиње на негдашњи живот Турака у овом крају.

Сеоско је гробље у њивама преко старог Јагодинског Друма.

Теверич нема заветине, а литија се носи на други дан Духова.

81. Трешњевак (Крагујевац)

Трешњевак је уврх Грошничке Реке на Трешњевачком Потоку који утиче с лева у Велику Реку, на којој такође има сеоских кућа.

Село има два краја, Горњи и Доњи. Горњи Крај је с обеју страна Трешњевачког Потока, а Доњи удесно и улево од Велике Реке. Деле их сеоска поља, а међусобно су удаљени око 9 мин пешачког хода.

Ни Трешњевачки Поток ни Велика Река (изворни крак Грошнице) не плаве сеоска поља, јер теку доста дубоким долинама (урвинама) преко чијих се обала никад не изливају.

Трешњевак има 150 хектара заједничке „селске“ шуме с утрином…

Трешњевачки хатар има у површини 846 хектара. Под зиратним је земљиштем 646, а под шумом 200 ха. Њива има 406, а ливада 240 ха. Зиратна је земља у другом (86 ха), трећем (150 ха), четвртом (130 ха) и петом (280 ха) зиратном реду. Шума је пак сва у петом шумском реду.

У хатару овог села имају земаља становници Велике Пчелице (Лугомир) и Дулене (Лугомир), а становници Трешњевка имају поља у хатарима Грошнице и Крагујевца.

Трешњевак има пет трла, која се називају бачије. Она су далеко од села јадан до два часа хода.

У крајевима овога села има кућних група (махала), међу којима су највеће у Доњем Крају: Ашанићи, Мојсовићи и Весовићи; а у Горњем само Симовићи.

1903 године у Трешњевку је живело 8 родова у 42 дома са 261 душом. Међу њима је 1р 2к цигански. 1910 године у селу је било 50 домова са 349 становника, 1921 године село је имало 348 душа.

Трешњевак је добио име од назива места на коме је заснован и на коме је у раније доба био луг од старих трешања. Овај трешњевак затекли су оснивачи сеоски, па по њему дали име месту и насељу, које је било заселак села Грошнице.

Крајеви се називају по своме положају на Грошничкој Реци. Горњи Крај зове се често и Симовићки, а Доњи Ашанићки по истоименим родовима у њима.

Трешњевак је основан за време Првог устанка, 1809 године, када се Карађорђе враћао са Сјенице. Основала су га 3 рода: Ашанићи, Весовићи и Мојсовићи. Они данас имају у селу 24 куће или 4/7 од укупног броја сеоских домова. После 1815 године досељено је још 5 родова 18к.

Трешњевачко становништво је пореклом из 5 области. Стара Србија дала му је 3р 24к, Црна Гора 2р 4к, Колашин 1р 9к, Ибар 1р 3к и Лепеница 1р 2к.

Три су рода са 24к добегла у збегове, 2р 12к прешла су на неискрчено земљиште, 2р 4к дошла су у службу, а Цигани су досељени као ковачи.

У сеоској порти има једна трпеза.

Гробље је у дну села испод Доњег Краја под Петровим Брдом.

Сеоска заветина (бденије) су Младенци, а литија се носи на тројички Бели Четвртак.

П.С. Трешњевак је имао 208 становника 1890 године, 425 у 1948, 24 у 2002, и 15 у 2011 години, у томе није имао млађих од 25 година, а просечна старост износила је 58,3 године.

82. Трмбас (Крагујевац)

Трмбас је северно од Жежеља, на обема странама Трмбашког Потока.

Село има три махале које се идући од Крагујевца ређају овако: Орашани, Средња Мала и Старо Село…

Од свију лепеничких насеља Трмбас је најбогатији у живој води, која и по обилности и каквоћи заузима прво место у целој Лепеници…

Трмбашки Поток наноси пољима знатне штете јер их, кад надође, засипа песком и шљунком. Сви поточићи, који се у њега стачу, имају у својим коритима мало воде, али за време бујних киша јако нарасту, изливају се из корита и наносе доста штете сеоским имањима.

Трмбашки хатар велики је 887 хектара, и то: њиве 400 ха, ливаде 167 ха (зиратно земљиште свега 567 ха) и шуме 320 ха. Зиратна земља спада у други (315 ха), трећи (146 ха), четврти (77 ха) и пети (29 ха) зиратни ред. Шума је сва у четвртом шумском реду.

У трмбашком хатару немају имања становници других насеља, а ни Трмбашани немају својих земаља у хатарима других села.

У Орашанима су две кућне групе (Ђурићи и Васиљевићи), Село има три (Матиће, Вучковиће и Раковиће), а Старо Село само једну (Раковиће).

Године 1903 овде је било 13 родова са 52 дома у којима је живело 270 становника. Према попису од 31.12.1910 Трмбас је имао 103 куће са 634 дупе, а на дан 31.1.1921. у селу је живело 320 становника.

Село је добило своје име по чесми Трмбасу коју су тако назвали крагујевачки Турци.

Орашани имају назив места на коме су засновани и где је за време турске владавине био густ орахов луг. Ту су најпре била сеоска трла. Средња Мала има средишни положај међу сеоским деловима; отуд јој име. Она се зове и Село, јер је у њој главни део села. Старо Село је најстарији део села, из кога се Трмбас населио.

Прво трмбаско насеље било је у Селишту, уврх данашњег Старог Села, на темену Косице. Доцније се одатле поместило у Средњу Малу. То је учињено по наредби кнеза Милоша ради сашоравања. Али како се шор није могао одржати, неке се куће вратише на првобитно место, друге пређоше у Средњу Малу, а треће пређоше у Орашане. Према томе сеоске махале иду по старини овим редом: Старо село, Средња Мала па Орашани.

Трмбас је основан после Друге сеобе, отприлике око 1750 године. Оснивачки родови, Ђерићи и Матићи, имају данас у селу 12 кућа, а то чини 2/9 од укупног броја.

Трмбас је растао разграњавањем родова и новим досељавањем. Отприлике 1790 године (о Кочиној крајини) он је добио 3р 17к, 1809 године овамо су досељена опет 3р 15к, а после 1815 године 5р 8к.

Село је насељено из 7 области. По три рода дошла су с Косова (22к) и из Лепенице (4к), по два рода из Старе Србије (9к) и Врањске Пчиње (5); а по један род из Топлице (8), Нишаве (3) и Бугарске (1).

Осам родова (44к) добегла су у Трмбас у збегове, 3р 4к дошла су на женино имање, 1р 3к у надничење и 1р 1к у службу.

У трмбашком хатару су три старине: Гробљишта, Црквина и Селиште. Црквина је на брду истог имена између Орашана и Средње Мале. Ту су се до пре дваестак година распознавали трагови неке старе цркве, где се сада држи молитва на Младенце, али о којој нико ништа не зна да каже. Гробљишта су уврх Селишта. И ту нема никаквог трага од гробља осим самог имена места. Ни о њему не постоји у селу никакво предање. Ове старине урачунао сам у средњевековно српско доба; а два имена поља: Оџине Ливаде и Спаине Ливаде потсећају на турску владавину.

Виноградска су заветина Младенци, а пољска ускршњи Бели Четвртак. Литија се носи на Велику Госпођу.

Село је добило своје име по чесми Трмбасу коју су тако назвали крагујевачки Турци.

П.С. Трмбас је имао 211 становника у 1834, 395 у 1884, 461 у 1948, 585 у 2002, и 814 у 2011 години, у томе 53 млађа од 5 година, уз просечну старост од 38,3 године.

83. Трмчиште (насеље Крагујевац)

Трмчиште је с обеју страна Милановачког Друма, на темену косе која чини развође потоку Первановцу и Дивостинској Реци. Оно је око три четврти часа хода северозападно од Крагујевца и насељено је само Циганима. То је, дакле, чисто циганско село, што је изузетан случај у Шумадији, а не само у испитиваној области.

У селу је само један извор, Трмчиште, којим су се до скора служиле све сеоске куће. У новије време ископана су два бунара (ручна с котлајком) не због потребе, већ зато што неки Поскуричани загађују извор, да би се осветили Циганима, који наносе селу доста штете.

Њива је врло мало; свега 3,87 хектара. Оне су скоро све с десне стране друма, управо између сеоских кућа и потока Первановца, који чини границу сеоског хатара. Места на којима су њиве немају нарочитих имена.

Цигани не држе стоку, па им не требају ливаде. Шума Трмчиште, источно од села, издељена је на забране који су својина Крагујевчана и становника околних села.

Село је збијено и ушорено по наредби власти, не дели се на крајеве, а куће су му једна уз другу због оскудице у земљи и ради боље безбедности.

Трмчиште је 1903 године имало 14 родова у 43 дома са 311 становника. У попису од 31.12.1910 године ово село се не помиње, јер тада већ није постојало. Због крађа које су Цигани вршили по свој околини, а нарочито због заваде са Поскуричанима, власт их је почела расељавати око 1902 и потпуно их  раселила 1906 године. Готово су сви Цигани прешли одавде у Крагујевац.

Село је добило име места на коме је подигнуто, а ово је названо по трмчаницама крагујевачких Турака, који су волели мед и држали пчеле. Оно је постало од черги.

Трмчиште је основано 1867 године. Ту су тада исељени сви Цигани из Крагујевца. Село је најпре било испод друма у потоку Первановцу, одакле је помештено одмах после две три године због удара воде. После тога овде је током времена досељено неколико родова, који су живели по околним селима.

Сви родови досељени су у испитивану област после 1815 године.

Село је најпре записано у попису од 31.12.1874 године.

Цигани су сеоски пореклом из две области. Јасеница је дала 5р са 16к и Босан 9р са 27к. Јасенички родови дошли су из Паланке најпре у Рачу, одатле у Крагујевац, па у Мајнић, Десимировац и одатле у Трмчиште.

Досељавање је вршено на два начина: по наредби власти 9р 27к и на купљено имање 5р 16к.

Село се копа у крагујевачком гробљу.

Сеоска је славе Ђурђевдан, а литија се носи у недељу после Св. Тројице.

84. Цветојевац (Крагујевац)

Цветојевац је на левој страни Лепенице и с обеју страна потока Глуваћа, који дели село у два краја: Ова` и Она` (Овај и Онај) Крај. Овај Крај је на северној или левој, а Онај на јужној или десној страни сеоског потока. Међу њима нема размака, јер их дели само поток, а куће су им наспрамне.

Глуваћ не штети сеоска поља ни кад су највеће воде и највлажније године. Река Лепеница, која тече источном страном сеоског хатара, плави имања у равни своје долине и засипа их муљом.

Цветојевачки хатар захвата простор од 750 хектара, и то: њиве 500,22 ха, ливаде 230,3 ха и шуме 19,48 ха. Зиратне земље има укупно 730,52 ха. Она је у другом (283,62) и трећем (446,92) зиратном реду, а шума је сва у трећем шумском реду.

Сеоски крајеви састављени су од кућних група. Такве групе имају о Овом Крају Биорци и Сретеновићи; а у Оном Крају: Младеновићи, Асурџићи, Мијаиловићи, Шапоњићи и Драмићи.

У селу је 1903 године било 28 родова у 112 домова са 634 становника. 1910 године Цветојевац је имао 134 куће са 793 душе, а 1921 735 становника.

Стари људи причају, да је њихово село добило свој назив по имену неког Цветоја који је први дошао у збег на ово место, али му се касније род утро.

Оба краја имају обадва назива, јер сељани сваког краја за свој крај кажу Ова`, а за други Она` Крај.

Цветојевац је основан за време Кочине крајине, око 1789 године. Основало га је пет родова: Асурџићи, Биорци, Мијаиловићи, Младеновићи и Сретеновићи. Они данас у селу имају 54 куће, а то је скоро половина од укупног броја.

Село је у подједнакој мери расло разграњавањем родова (услед рађања и пропадања задруга) и новим досељавањем. О Првом устанку оно је добило 8р са 37к, а после 1815 године 15р 21к.

Цветојевац је добио своје становништво из 9 области. Лепеница му је дала 7р са 9к; по 5р дошло је из Тимока (41к) и Старе Србије (37к). Ђетиња је дала 4р 4к, Ресава 3р 10к, а остале области само по један род, и то: непосредни леви слив Голијске Мораве 5к; а Гружа, Драгачево и Бугарска по 2 дома.

У збегове је дошло 13р 91к, на женино имање 5р 7к, у службу 4р 5к, на имање 3р 5к, као дунђери 1р 2к, а као опанчар и преудајом по 1р 1к.

У цветојевачком хатару има Џидовско или Старо Гробље више воденице с десне стране потока Глуваћа. О њему сељани не знају ништа да кажу. У самом пак селу местимице се распознаје калдрма Старог Друма који је водио овим путем. – Других старина нема, али име поља Оџине Ливаде опомиње на негдашњи живот Турака у овоме месту.

У сеоској порти има осам ћелија (трпезара).

Гробље је једно за све село. Оно је усред села на левој страни Глуваћа.

Сеоска је заветина Св. Лука, а литија се носи на тројички Бели Четвртак.

П.С. Цветојевац је имао 252 становника 1834, 494 у 1884, 762 у 1948, 719 у 2002, и 841 у 2011 години, у томе 56 млађих од 5 година, уз просечну старост од 41,5 година.

85. Церовац (Крагујевац)

Церовац је на обема странама Церовачког Потока који тече од извора Церовца и утиче с лева у поток Лимовац.

Село се дели на три краја: Горњи, Доњи и Лаћимовац. Горњи Крај је с обеју страна сеоског потока, одмах испод Београдског Друма. Доњи је десетак минута ниже њега, само на левој страни потока. Лаћимовац је скоро један километар источно од Горњег Краја. Крајеви су међусобно растављени пољским имаеима.

Церовачки Поток плави само ливаде, кад се у 5-6 година једанпут излије из корита. Понекад и Лимовац може својом водом да дохвати сеоска имања, али им никад не наноси веће штете.

Сеоски хатар велики је 986,2 хектара. Од тога је простора под зиратном земљом 928,82 ха (њиве (845,73 ха, ливаде 83,09 ха), а под шумом 57,38 ха. Зиратно је земљиште у другом (155,72 ха), трећем (720, 73 ха), четвртом (50,91 ха) и петом (1,77 ха) зиратном реду. Шума је сва у трећем шумском реду.

У церовачком хатару имају земаља само сељани из Десимировца; а Церовчани имају својих поља у хатарима Десимировца, Војиновца, Лужница, Ресника, Великог и Малог Крчмара.

Горњи и Доњи Крај деле се на махале (кућне групе). У Горњем су: Божиновићка, Веселиновићка и Ћирковићка Мала; а у Доњем: Ћирковићка, Лазаревићка, Богдановићка, Вучковићка и Јовановићка Мала.

Церовац је 1903 године имао 13р у 131к са 852 душе. Године 1910 у селу је било 157 домова са 1.002 душе, а 31.1.1921 у њему је живело 880 душа.

Сељани причају, да је њихово село названо по извору Церовцу, који је био у густом церовом лугу када су бегунци почели насељавати Горњи Крај сеоски.

Горњи и Доњи Крај називају се по своме положају на Церовачком Потоку. Како је пак постало име Лаћимовац, нико није умео протумачити.

Церовац је основан крајем 1804 године, тј у доба Првог устанка. Основало га је 9 родова: Ћирковићи, Божиновићи, Богдановићи, Јовановићи, Вучковићи, Лазаревићи, Дунићи, Ђорђевићи и Најдановићи. На њих долази у селу 113 домова или отприлике 6/7 од укупног броја. Сва су три краја постала готово истовремено, али је први збег био у горњем крају.

Ово село није унесено ни у једну карту до 1853 године закључно.

Село је највећим делом нарасло рађањем и разграњавањем родова. После 1815 године оно је добило само 4 рода од којих данас има 18 кућа.

Готово је све становништво церовца (11р 126к) пореклом из Тимока. Само су 2 рода из других области, и то: из Старе Србије 4 куће, из Бугарске 1 дом.

9р 113 к добегло је овамо у збегове, а по 1р пресељен је на имање (12к), као уљез (4к), у службу (1) и као печалбар (1).

Сеоско је гробље код Чешме, а литија се носи на тројички Бели Четвртак.

П.С. Церовац је имао 182 становника у 1834, 682 у 1884, 990 у 1948, 904 у 2002, и 935 у 2011 години, у томе 39 млађих од 5 година, уз просечни старост од 42,9 година.

86. Црни Као (Баточина)

Црни Као је с десне стране Црнокалског Потока, леве притоке реке Лепенице. Куће су му подигнуте на странама двеју коса које деле воду Оџинском и Црнокалском Потоку, с једне, а Црнокалском Потоку и мањим левим лепеничким приточицама с друге стране.

Село има два краја, Горњи и Доњи. Они су растављени јаругом којом вода тече само после дужих киша, а иначе је сва сува. Сем њих постоји и Циганска Мала уврх Горњег Краја и удаљена од њега десетак минута хода.

Село не страда од поводања ни кад су највлажније године. Тада Црнокалски Поток оштети само погдекоја сеоска поља.

Црнокалски хатар велики је 975,16 хектара. Од тога простора долази на зиратно земљиште 891м74 ха (њиве 485,9 ха, ливаде 405,82 ха), а на шуме 83,42 ха Зиратна је земља у другом (458,82 ха) и трећем (432,92 ха) зиратном реду. Шума је у трећем (76,9) и четвртом (2,7) шумском реду.

У хатару овога села имају понеко поље становници Лапова, а Црнокалци имају својих земаља у хатарима Сипића и Граца.

И у овом селу има кућних група јачих породица. У Горњем Крају такве групе имају: Деспотовићи, Главашевићи, Милинковићи и Ликарци; у Доњем пак: Главашевићи, Калајџићи и Ћелешевићи.

У Црном Калу је било 1903 године 27 родова у 118 домова са 672 душе. На дан 31.12.1910 године овде је живело 779 становника у 128 кућа, а на дан 31.1.1921 године село је имало 614 душа.

Сељани причају, да су селу дали име досељеници из Црне Траве, који су овде наишли на такво земљиште да се њиме, после кише, није могло ићи од „црног кала“ (блата). Зато су село назвали тим именом.

Крајеви Горњи и Доњи зову се по својим положајима на сеоском потоку, а Циганска Мала добила је име по Циганима којима је једино насељена.

Црни Као основан је пре 110 година, тј у доба Кочине крајине. Основао га је Јован Главаш са својим братом Станојем, од којих су даншњи Главашевићи. Они су добегли из власинске Црне Траве због турских зулума. Најпре су се настанили на Виску изнад Сипића, одакле су се после годину дана преселили у Шавац испред Баточине. Али ни ту нису дуго остали, већ су се поместили на данашње место, јер су тамо били на турском „метеву“, па су их Турци много гонили на кулуке.

Горњи и Доњи Крај постали су у исто време; а Циганска Мала доцније, тј тек 1870 године, од привремених зграда, черги.

Осим Главашевића дошли су у ово село Стрељићи, Деспотовићи и Ликарци, те сељани сматрају ова четири рода као осниваче Црнога Кала. Они данас у селу имају 49 домова или скоро 2/5 укупног броја.

Први попис којим је обухваћен и Црни Као био је онај од 31.12.1866 године.

Село је поглавито расло нивим досељавањем, јер је после 1815 године добило 20 родова од којих данас има 55 домова. О Првом па устанку овамо су добегла само 3р данас 14к.

Црнокалци су пореклом из десет области. Лепеница је дала 8р са 11к, Ресава 5р са 10к, непосредни десни слив Биначке Мораве 4р са 48к, Власина 2р са 35к, Бугарска 2р 13к, Јасеница 2р 8к; а по један род: Тимок (15 домова), Ветерница (5), Врањска Пчиња (5) и Расина (1).

7р са 63 добегла су овамо у збегове, 5р са 24к досељено је на имање, 4р са 13к на поклоњену им земљу, 4р 5к на женино имање; по 2р са по 2к дошла су овамо као слуге и довоци, 1р 4к настањен је овде као дунђерин, 1р 2к као ковач и 1р 1к као усињеник.

У црнокалском хатару распознавали су се до пре десетак година трагови неког старог, тзв Џидовкског Гробља које је било онде где су сада циганске куће. Од њега сада нема никаквог трага и не зна се, чије је било. Поздано је, да су ту копани хришћани. Оно је можда из нашег средњевековног доба. Име поља Оџине Ливаде опомиње на негдашњи живот Турака у овоме крају.

Сеоско је гробље у Крушару, уврх Горњег Краја.

Заветине су: ускршњи Бели Четвртак и Пољобранија 2/15 маја. Литија се носи на други дан Духова.

П.С. Црни Као имао је 79 становника у 1834, 583 у 1884, 614 у 1948, 446 у 2002 и 410 у 2011 години, у томе 17 млађих од 5 година, уз просечну старост од 43 године.

87. Чумић (Крагујевац)

Чумић је на обема странама реке Раче и друма који спаја Крагујевац преко Тополе са Београдом.

Село се дели на 7 крајева, који се зову: Црвенац, Врбовац, Пањевац, Буковац, Кленовац, Ириг и Лимовац. Од њих је само Црвенац улево од Раче, а сви су остали на десној страни речној. Један је крај (Лимовац) јужно од београдског пута, а остали су на северу од њега.

Рача плави сеоска поља једанпут у десетак година. А потоци који теку кроз селу (Буковац, Врбовац, Кленовац, Лимовац, Студена Вода, Калник и Селиште) не наносе му никакве штете, јер се не изливају из својих корита.

Сеоски хатар захвата простор од 3.283 хектара, и то: њиве 2729 ха, ливаде 250 ха, и шуме 304 ха. Свега је зиратне земље 2979 ха. Она је у другом (1807), трећем (773) и четвртом (399) зиратном реду. Шума је пак у четвртом (231 ха) и петом (73 ха) шумском реду.

У чумићком хатару имају земаља сељани Лужница, Светлића, Горњих и Доњих Јарушица, Трнаве (Јасеница) и Влакче (Јасеница). Чумићани пак имају својих поља само у хатару села Лужница.

Чумићки крајеви се деле на куће групе или махале у којима је од 5 до 38 кућа. У Кленовцу имају махале: Милованчевићи, Миливојевићи, Филиповићи, Божићи, Вуксановићи, Јаковљевићи и Максимовићи; у Црвенцу: Предојевићи, Михаиловићи, Тарановићи, Милованчевићи, Николићи, Живанчевићи и Милисављевићи; у Врбовцу: Милованчевићи и Божићи; у Лимовцу: Милованчевићи, Максимовићи, Секулићи, Перићи, Продановићи, Лазаревићи и Обрадовићи; у Буковцу: Богдановићи, Филиповићи и Божићи; и у Иригу: Топаловићи.

Године 1903 село је имало 54р у 388к са 2.482 душе. Међу њима један род један дом цинцарски и 1р 3к цигански. 1910 године у њему је било 456 домова са 2.720 становника, а 1921 године у Чумићу је живело 2389 душа.

Сељаци причају, да је Чумић добио име по чуми која је некад владала, али није поморила много народа, јер су се сељани растурили по шуми на све стране. Сем тога постоји и прича, да је у селу живела нека грбава женска која се никако није могла удати због своје грбе. Али одјеном она, не зна се како, затрудни и роди два близанца: Чварка и Црвенка. Кад се појавила чума у селу, сав свет побеже у гору, а Грба са својим синовима оста код куће. После неког времена, пошто је чума престала, сељани се вратише на своја огњишта и зачудише се, кад видеше живе Грбу и њену децу. Она им се тада хвалила, да јој је чума била другарица, те је зато поштедела њу и њене синове. Од тога доба сељани прозваше Грбу чумом, а њене синове чумићима. Доцније се овај назив пренео на цело село, које и данас неки називају Чумићи и Чумиће.

Чумић спада у најстарија лепеничка насеља. Основан је у доба Прве сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, отприлике пре 205 до 210 година.

Његови крајеви иду по времену оснивања редом: Црвенац, Врбовац, Лимовац, Кленовац, Буковац, Ириг па Пањевац.

Село је основало 5 родова: Божићи, Миливојевићи, Милованчевићи, Предојевићи и Филиповићи. Они данас у селу имају 170 домова, а то је нешто мање од половине укупног броја.

Чумић је растао новим досељавањем које, тако рећи, ни данас није престало, али тако исто и деобом задруга и разгранавањем родова. У периоду Друге сеобе село је добило само 5р 66к, а  доба Првог устанка 17 р 100к, а после 1815 године 27р 52к.

Чумићани су пореклом из 16 области. Стара Србија дала је овом селу 11р са 128к, Јасеница 9р 17к, Лепеница 8р 11к, Тимок 5р 30к, Босна 5р 32к. По три рода досељена су с Косова (113к), и из Студенице (14к); два рода су из Црне Горе (13к); а по један род дала је Ђетиња (11к), Срем (7), Бугарска (6), Маћедонија (2), Епир (1), Гружа (1), Драгачево (1) и непосредни леви слив Голијске Мораве (1).

27р са 336д добегло је овамо у збегове, 6р 7к дошло је на женино имање, 4р 11к на купљено имање, 4р 10к као довоци, по 2р са по 6к као слуге и грађевинари; по 2р 2к као абаџије, дућанџије и меанџије; а по 1р води порекло од надничара (2к), ковача (3) и терзије (1).

И Чумићу има доста старина од којих су најглавније: Проклета Бара, Савина Вода и Гроб слуге Св. Саве. Прича се да је у Лимовцу био неки тврдица домаћин код кога је једном приликом заноћио Св. Сава са својим слугом. Пошавши одавде Св. Сава у љутњи заборави рукавице, па врати слугу да му их донесе и рече му, да се ничега не плаш, ма шта видео. Св. Сава полако продужи пут и дође под Чумићко Брдо, а слуга стигне до куће домаћинове, узе наруквице и пође, али одједном спази да се у место куће створила грдна баруштина. Поплашен тиме дојури до Св. Саве, паде пред њим од страха и умора и замоли га за мало воде. Св. Сава однекуд нађе воду и напоји слугу, који одмах затим издахну. Св. Сава га сахрани близу те воде и пободе му два камена, један више главе, а други испод ногу. Каменови још и данас стоје као да су јуче пободени, јер нико не сме да их дирне и оскрнави. На њима нема никаквих натписа, али се види да су хришћански белези, јер су окренути истоку. Народ је доцније ту бару назвао Проклетом Баром, воду Савином Водом, а слугин гроб Гробом слуге Св. Саве.

У сеоском су хатару даље: Селиште под Буквом, на десној страни потока Лимовца, где има јак извор Студена Вода; Селиште у Карановцу, североисточно од села, крај којег тече река Рача; Сватовско Гробље у Лимовцу, више Селишта и у његовој близини Црквина; Џидовско Гробље у Лимовцу код Гушине Чешме; и Збеговише у Кленовцу. О овим старинама нико не уме ништа да каже, осим за Збеговиште, где су некад били збегови првих досељеника.

Сељани причају да је Чумић био раније у пољу Карановцу, одакле је све становништво побегло у Аустрију кад је Коча закрајинио. После неколико година бегунци су се вратили у село, али не у Карановац него на данашње место.

У именима поља: Аниште, Арнаутовац, Арнаутско Брдо и Карановац одржала се успомена на Турке и Арнауте, којих сада овде више нема.

Село има цркву саграђену 1844 године. У порти, код ње имају 4 трпезарије.

Чумић има два гробља: Костино, поред насипа, између Ирига и Лимовца; и друго на Чумићком Брду.

Заветина је ускршњи Бели Четвртак, а литија се носи на Спасовдан.

П.С. Чумић је имао 802 становника у 1834, 2.056 у 1884, 2.661 у 1948, 1.600 у 2002, и 1478 у 2011 години, у томе 64 млађа од 5 година, уз просечну старост од 46,3 године.

88. Велики Шењ (Крагујевац)

Велики Шењ је на обема странама Шењске Реке, која с лева утиче у Угљешницу. Шењска Река тече кроз Горњи Крај који се зове Велики Шењ, а простире се под брдом Лупоглавом. 15 минута испод вога краја је Доњи Крај, Зреочићи, на левој страни речној под брдом Кршем.

Ни Шењска Река ни Илица не чине селу никакве штете, јер се не изливају из својих корита због дубоких долиница и незнатне количине воде у њима.

Хатар Великог Шења велики је 300 хектара. Од тога долази на зиратну земљу 150 ха (њиве 100 ха, ливаде 50 ха) и на шуме 150 ха. Зиратна је земља у 2., 3., и 4., зиратном реду; у сваком реду има по 50 ха. Шума је сва у петом шумском реду.

Село има заједничку „селску“ шуму с утрином на Кршу која захвата простор од 11,8 хектара. Ова је површина урачуната у шумски простор сеоског хатара.

У хатару Великог Шења имају поља неки сељани из јасеничке Влакче, а становници Великог Шења имају земаља у Малој Врбици.

У сваком сеоском крају су по две махале. У Великом Шењу Станковићи и Лазаревићи, а у Зреочићима Ђорђевићи и Дрињаковићи.

Године 1903 у селу је живело 26 родова у 68 кућа са 465 становника. Према попису од 1910 године Велики Шењ имао је 103 дома са 536 душа, а 31.1.1921 у њему је било 476 становника.

Постанак имена овог села, управо народно тумачење о томе, изнео сам при опису Миронића.

То исто објашњење вреди за крај Велики Шењ. Зреочићи су пак названи стога што је ово место жупније од целе околине, те у њему све брже сазрева (нарочито пак воће).

Велики Шењ је основан у доба Првог устанка, 1805 године. Основало га је 5 родова: Арсићи, Ђорђевићи, Лазаревићи, Удовичићи и Василијевићи. Они данас имају у селу 21 дом, тј непуну трећину од укупног броја.

Село је нарсло поглавито новим досељавањем, а затим разгранавањем родова. За време Првог устанка оно је добило 4р 22к, а после 1815 овамо је досељено 17р 25к.

Велики Шењ је насељен из 13 области. Стара Србија му је дала 7р 24к, Јасеница 6р 7к, Лепеница 3р 3к. Остале области дале су само по један род, и то: Црна Гора 12к, Дрина 7к, Косово 4к, Гружа, Љиг, Нишава и Ђетиње по 2к, а Драгачево, Рзав и Голијска Моравица по један дом.

9р 43к добегло је у Велики Шењ у збегове, 11р 13к досељено је на имања, 2р 6к као уљези, 2р 3к као довоци, 1р 2к као усињеник и 1р 1к у службу.

У селу имају два стара гробља. Једно је Сватовско Гробље близу Крша код Кречана, за које народ верује да је из доба наше средњевековне државе као и Старо Село. Друго је Џидовско Гробље у Зреочићима код Тополе. Оно је по свој прилици из румског времена, јер се на њему још и данас ископава стари римски новац. Поред тога овде се налази и новац пољског краља Владислава трећег, савременика деспота Ђурђа, што је, на моју молбу, утвридио покојни Михаило Валтровић, професор Археологије на Великој Школи у Београду. Овде су се до пре десетак година распознавали темељи старих зграда, чије су цигле сељани разнели и употребили за своје грађевине. Има и једна Црквина, где је била нека стара црква, о којој народ мисли да је из тог доба.

Велики Шењ има два гробља. Једно је у Шењским Ливадама за крај Велики Шењ, а друго је у Османовцу за крај Зреочиће.

Заветине нема, а литија се носи на тројички бели Четвртак.

П.С. Велики Шењ је имао 211 становника у 1834, 325 у 1884, 583 у 1948, 350 у 2002, и 329 у 2011 години, у томе 17 млађих од 5 година, уз просечну старост од 41,2 године.

89. Мали Шењ (Крагујевац)

Мали Шењ је с обеју страна сеоског Потока који утиче с лева у Угљешницу. Не десној је страни Потока крај Драговићи, који има две махале, Горњу и Доњу. Раставља их Велико Брдо, а међусобно им отстојање износи отприлике 1.200 метара. Улево су од Потока два краја: Радовићи и четврт часа испод њих Глишићи.

Поток никад се не излива и не плави сеоска имања. Он има тако мало воде да за време сувих година сасвим пресуши.

Сеоски хатар има у простору 352 хектара. Од те површине зиратно земљиште заузима 330 ха (њиве 278 ха и ливаде 52 ха), а шуме 22 ха. Зиратна земља је у другом (52 ха), трећем (78 ха) и четвртом (206 ха) зиратном реду. Шума је сва у петом шумском реду.

Године 1903 Мали Шењ је имао 6 родова у 50 домова са 250 душа (1900). Године 1910 ово село није засебно пописано, већ као саставни део пајазитовске општине. На дан 31.1.1921 године овде је било 313 становника.

Постанак имена овог села објаснио сам у опису села Миронића.

Крајеви сеоски зову се према своме положају на сеоском Потоку и према именима сеоских родова у њима.

Мали Шењ је основан за време Карађорђевих ратова, 1809 године, када се он враћао са војском од Сјенице. Из тога времена су 4 оснивачка рода (све Сјеничани) са 42 дома. Ти су родови: Глишићи, Драговићи, Радовићи и Стевановићи. Њима припада скоро 6/7 од укупног броја сеоских кућа.

Село је било заселак Пајазитова; оно је нарсло готово само разгранавањем родова услед рађања и распадања задруга. После 1815 године, тј у последњем периоду насељавања Лепенице, оно је добило само 2р 2к.

Становништво Малог Шења досељено је из две области, из Старе Србије 5р 49к и Босне 1р 1к.

4р 48к добегла су овамо у збегове, а по 1р 1к дошао је као зидар и доводак.

У селу имају два стара гробља. Једно је Маџарско гробље на Слатини, а друго Старо Гробље у Јарузи. Код првога има и Црквина. Народ прича, да су оба ова гробља заостала од Мађара из доба аустријске окупације Србије у првој половини 18-ог века. То исто мисли и за Црквину.

Гробље је заједничко са Пајазитовим и Миронићем. Оно је у Орницама између та два села.

Заветина су Младенци, а литија се носи у други четвртак по Ђурђеву дне.

П.С. Мали Шењ је имао 165 становника у 1834 години, 313 у 1921, 283 у 1948, 100 у 2002, и 89 у 2011 години, у томе без иједном млађег од 5 година (2 од 5 до 10), уз просечну старост од 55,2 године.

90. Шљивовац (Крагујевац)

Шљивовац је на десној страни речице Угљешнице, на Китичком и Товарничком Потоку, а под брдима: Товарницом, Китицом, Шљивовачком Главицом и Голим Брдом. Под Товарницом и Китицом је северни крај сеоски Прњавор, с обеју страна Товарничког Потока; под Шљ. Гл је Главички Крај, на десној страни Китичког Потока који га одваја од Прњавора; а испод Голог Брда је Доњи Крај. Идући низ воду најпре долази с десна Главички, па 8 минута испод њега Дољи Крај. Прњавор је четврт часа удаљен од оба та краја.

Угљешница плави имања каду су велике воде. Китички Поток их после великих киша засипа песком и шљунком. Сељани веле, да он тада ненесе по сто вагона речног материјала, толико је бујан и бесан.

Сеоски хатар захвата простор од 707,72 хкектара, а са „селском“ шумом и утрином у Радошевцу (25 ха) и Главици (35 ха) свега 767,72 ха. На зиратно земљиште долази 604,72 ха (њиве 436,22 ха, ливаде 168,5 ха), а на шуме 103 ха. Зиратна је земља у другом (69,66 ха), трећем (364,34 ха), четвртом (148,57 ха) и петом (22,15 ха) зиратном реду. Шума је пак у трећем (103 ха) и четвртом (60 ха) шумском реду.

Главнички Крај има 4 махале: Јовановиће, Симовиће, Симиће и Стојановиће; Прњавор две, Лукиће и Џајовиће; а Доњи Крај само једну Мирчетиће.

1903 године у Шљивову је живело 16р у 98к са 571 душом. 1910 године у селу је било 114 домова са 824 становника, а 1921 оно је имало 711 душа.

Сељани кажу, да је њихово село добило име од шљивовог гаја на Шљивовачкој Главици, који се био одржао до средине прошлога века.

Главички Крај зове се стога што је под Шљ. Главицом. Доњи је најнижи на реци. Прњавор је добио име по гружанском селу Прњавору одакле су Марчетићи.

Шљивовац је основан пре 110 година, у доба Кочине крајине. Основало га је 6 родова: Бојанићи, Јовановићи, Лукићи, Пејовићи, Симићи и Стојановићи. Они данас имају у селу 57 кућа, тј више од половине укупног броја. Село је више нарасло разграњавањем родова него новим досељавањем. За време Првог устанка оно је добило 6р 34к, а после 1815 4р 7к.

Шљивовац је добио своје становништво из 9 области. Највећи број родова 7 и домова 45 досељен је из Старе Србије. Нишава му је дала 2р 5к, а остале области по један род, и то: Ђетиња 12к, Црна Гора 11к, Тимок 9к, Бугарска 7к, Косово и Маћедонија по 4 к и Јасеница 1к.

12 родова (91к) добегло је овамо у збегове, 2р 5к дошли су као уљези, а по 1р 1к као слуга и надничар.

Гробље је у крају Прњавору под Товарницом.

Сеоске су заветине Младенци и Бела Недеља, а литија се носи на тројички Бели Четвртак.

П.С. Шљивовац је имао 165 становника у 1834, 488 у 1884, 886 у 1948, 493 у 2002, и 417 у 2011 години, у томе 15 млађих од 5 година, из просечну старост од 49,2 године.