Lapotince (Bojnik) i Sokolovići

Pusta Reka, Jovan V. Jovanović, Izdanja Narodnog muzeja u Leskovcu, 1976

Лапотинце је подигнуто на алувијалној равни Пусте реке, на источном ободу пусторечке области. Средишњи део села се налази на обалама реке, чије је старо корито тако плитко и његове стране нестабилне, да је редовно долазило до поплава овог дела насеља и мењања речног корита. Источни део ове средишње махале је нешто издигнут и лежи на благој западној падини брегова који чине источни обод ове области. Село је подељено на неколико махала: Центар, Граовце, Врањанце, Рупце и Гоч махалу. Међу овим махалама одликује се нарочито махала Врањанце својом удаљеношћу од Центра и других махала, па се добија утисак да је самостално селоско насеље. Село је збијеног типа.

Име села. – Село је добило име по томе, што је земљиште на коме је засељено веома ниско и водоплавно и зато често житко као блато: лап.

У целој Пустој Реци на територији села Лапотинца, на локалитету Селиште пронађено је најстарије праисторијско насеље: керамика старчевачког типа. На локалитету Вртаче – Марјаново језеро пронашао је Фрања Фелдхамер кремена оруђа, фрагменте керамике и камених секира, који налази припадају винчанско – плочничкој фази, што је доказ да се на овом месту живот одвијао непрекидно. На овом месту пронађена је и урна од печене земље, која припада бронзаном добу, са костима у њој. Урна се чува у Народном музеју у Лесковцу под бр. 573.

На локалитету Бунариште код Глише Игњатовића постоје трагови људског насеља новијег датума. На овом локалитету је била црква, у чијој порти је постојао запуштен бунар. Отуда и назив локалитету Бунариште. Сада су то њиве.

За време Турака српско село Лапотинце се под притиском Арбанаса раселило. 1858г Хан је забележио да је имало 15 албанских кућа, а једну српску кућу која је дочекала ослобођење није поменуо.

Лапотинце спада у онај број пусторечких села чији број домова премаша 200. У том погледу село је до данас одржало стање забележено више од 20г. Међутим, иако се број домова одржавао, број становника је у сталном опадању. Ево његове демографске слике: 1953г село је имало 227д са 1154с; 1961 број кућа 227, али број становника пао на 946; док је 1971г пописано 228к, а само 846с.

Садашње становништво села чине ови родови:

1. Пејчиновићи, пореклом из Рупља 2к,
2. Димитријевићи, пореклом из Грознатовца 8к,
3. Андрејићи, из Преслапа, 3к,
4. Живковићи, из Црне Траве 1к,
5. Ђорђевићи из Грознатовца 3к,
6. Игњатовићи из Калне 3к,
7. Вељковићи из Кукавице 2к,
8. Станковићи из Кукавице 7к,
9. Николићи из Грознатовца 3к,
10. Петковићи из Грознатовца 10к,
11. Други род Игњатовићи, из Стрезимировца 5к,
12. Соколовићи, из Грознатовца 3к,
13. Други род Димитријевићи, пореклом из Шапца (његова жена Тодора из Преслапа) 1к,
14. Ристићи – Ракини, порекло непознато 3к,
15. Вукићи из Црне Траве 1к,
16. Николићи – Ајтини, из Грознатовца 4к,
17. Ристићи из Црне Траве 1к,
18. Андрејевићи из Преслапа 5к,
19. Стојановићи – Дрдини ? 4к,
20. Глишићи из Грознатовца 7к,
21. Стојковићи – Мехаџинци (имали механу) из Грознатовца 2к,
22. Други род Стојковићи, из Грознатовца 7к,
23. Ристићи – Дојчиновићи, из Грознатовца 3к,
24. Момчиловићи, из Цр. Јабуке 2к,
25. Костићи (Филимон), из Косовске Каменице (досељени 1959) 1к,
26. Станковићи, из Липовице (власотиначке, досељени 1952) 3к,
27. Милошевићи – Трокини, из Грознатовца 2к,
28. Ђурићи, из Црне Траве 1к.

Родови од 1-28 су настањени у централном делу села и махали Гоч.

1. Миљковићи, из Граова (Грд. Клисура) 10к,
2. Млаџићи, из Црвене Јабуке 2к,
3. Шаулићи из Црне Горе 1к,
4. Други род Миљковићи, из Орловца ? 1к,

Родови од 29 до 31 настањени су у махали Граовце.

1. Стојановићи из Барбарушнице (околина Врања) 3к,
2. Спасићи из Барбарушнице 12к,
3. Петковићи, из Репишта (Грд. Клисура) 3к,
4. Други род Петковићи (Драгољуб) из Боринца 1к,
5. Стошићи из Барбарушнице 3к
6. Трећи род Ристићи, из Барбарушнице 3к,
7. Миленковићи из Калне 2к,
8. Ђурићи из Црне Траве 1к,
9. Симоновићи из Преслапа 3к,
10. Трећи род Николићи, из Кукавице (власотиначке) 1к,
11. Цветковићи (Боривоје) из Цекавице 1к,
12. Трећи род Ристићи – Дојчиновићи, из Грознатовца 3к,
13. Цакићи (Станоје), из Тревешића 1к,
14. Љубеновићи (Љубисав) из Кацабаћа 1к,
15. Петровић удова Наталија, из Горњег Гара 1к,
16. Павловићи (Богдан), из Горњег Бријања 1к,
17. Игњатовићи (Драгољуб) из Калне 1к,
18. Златановићи (Марко), из Дрводеља 1к

Родови од 33 до 50 чине становништво махале Врањанце.

Роми у Лапотинцу:

1. Азировићи 4к,
2. Асановићи 4к,
3. Латифовићи 4к
4. Улићи 2к,
5. Мацићи 1к,
6. Ибрићи 2к,
7. Сулејмановићи 4к

Велики број младих људи се одавао изучавању заната или се школовао у разним цивилним и војним школама.

После другог светског рата из Лапотинца се иселило и у разним местима Југославије образовало своја  домаћинства 257 кућа са око 811 чланова домаћинства. Тако данас има већи број Лапотиначких домаћинстава ван самог Лапотинца но у Лапотинцу. Исељени Лапотинчани се баве разним струкама и занимањима: 29 официра, 6 лекара, 24 подофицира, 10 помоћних лекара, 176 радника разних струка, занатлија и службеника, 6 дипломираних правника, 11 учитеља. У самом селу воде своје занатлијске радње један млинар као и три зидара – фасадера.

П.С. Лапотинце је имало 217 становника 1879, 308 1884, 1.182 у 1948, 647 у 2002, и 529 становника у 2011 години, у томе 21 млађих од 5 година (29 од 5 до 10; 34 од 10 до 15; 40 од 15 до 20г), уз просечну старост од 42,5 година.

По казивању др Милорада Соколовића, лекара из Лесковца, пореклом из Лапотинца, преци овог рода живели су у далекој прошлости у Босни. Један део овог рода је примио ислам. Чувени представник њихов био је Мехмед-паша Соколовић, који се успео до положаја великог везира турског царства. Други део рода је остао у православљу. Његов главни представник је био калуђер Макарије, брат Мехмед-паше Соколовића, који га је, у име султаново, именовао за пећког патријарха. Православни Соколовићи су после смрти Мехмед-паше и патријарха Макарија, изложени дивљем гоњењу Турака и потурчењака, да би остали у хришћанској вери и одржали се, напустили Босну, лутали по Србији и нашли уточиште у планинама Крајишта, у старом српском Знепољу где су се одржали до данашњих дана. Из овог рода је био чувени Сима Соколовић (код Бугара Сима Соколов), који је провео младост у Београду, где се школовао и радио. Сима је био почасни поручник српске војске у периоду од 1877-1878г и вођа знепољских устаника против Турака 1877/1878г. Са групом добровољаца из Клисуре, учествовао је у бици за ослобођење Врања. По ослобођењу Подујева од Турака 1878г био је први срески начелник у овом месту. Када је део Знепоља са градом Трном, који је од Турака ослободила српска војска, на захтев Руса, а по одлуци Берлинског конгреса припао Бугарској, Сима је своја два рођена брата Тончу и Стаменка довео у Пусту Реку и населио их у Лапотинцу, а сам остао у родном крају „да дели судбину свога народа“, како је сам говорио. О Сими Соколову је информативни билтен „Бугарска у изградњи“, који издаје Бугарска амбасада у Београду, у броју 3 од 1970г донео леп чланак под насловом Соко, цитирајући у поднаслову (као мото) забелешку Константина Јиричека о овом претку наших Соколовића.

Син Тончин Стеван био је официр српске војске и учесник у свима ратовима које је водила Србија од 1912-1918г. Погинуо је на Солунском фронту. По казивању његова унука Стевана Соколовића, вајара из Лесковца, Стевана је мучки убио Милутин Драговић јер се бојао његовог великог угледа и престижа, па је сматрао да ће му он, када се врате у домовину, угрозити политички положај.

Стеванов син Михајло Соколовић и брат му Митар били су учесници у НОБ-и. Михајло је ухваћен од окупатора и стрељан на Сајмишту.

Од Симиног брата Стаменка је др. Милорад Соколовић, дечји лекар у Лесковцу, праунук по унуку му Живојину.

Родослов овог рода је за науку врло интересантан, како по пореклу, тако и по знаменитим људима који су из њега потицали у далекој и скорој прошлости српског народа, тако и по последњој генерацији Соколовића.