Koraćica (Mladenovac)

„Космај“ Др Боривоје М. Дробњаковић, Службени Гласник, САНУ, едиција Корени, књига 11.

Куће су на југоисточним огранцима Космаја, између којих су се усекли потоци. Делови су сеоског хатара: Церје, Тијановац, Оглавци, Седлар, Водице, Мијевац, Осовље, Станбе, Бељичје, Парлоге, Брда, Друмина, Равнице, Вукаљевац, Штрковица, Благојевица, Дрење, Турчић, Коларница, Гуњевац, Драганић и Алуга.

Село је подељено на три краја: Павловац, Јовићски Крај (Стара Кораћица) и Петковићски Крај. У новије време многи одлазе на имања и тако постају „раселице“ (нови крајеви).

Кораћица је старо насеље. У Павловцу, једном од данашњих крајева Кораћице, и данас постоје развалине цркве Павловца. Познато је, да је деспот Стеван често долазио у Космај да лови. По мишљењу Д-ра В.П. Петковића овде је морао постојати и ловачки замак деспотов (Старинар за 1924/25 г, стр 3). Једно је писмо деспота Стевана, упућено кнезу и општини дубровачкој, датирано 21 новембра 1425 године Павловцем. Најстарији кораћички крај (Јовићки) дели се на Прњавор, који се граничи с Павловцем, и на Селиште (Стару Кораћицу). Према овоме би се могло закључити, да је црква имала свој прњавор у чијој је близини било село. Да ли је село у Средњем Веку имало исто име као и црква, непознато је. Тек за прве десетине 18 века има података. Лангер (у поменутом делу) у тексту на страни 146 у грочанском дистрикту помиње насеље Pablovaz, а на карти (уз исто дело) је, на месту данашње Кораћице, убележено насеље Ptavtovze… Доцније, за време Кочине Крајине, име се Павловац не помиње већ ово данашње. Говорећи о збегу М.Видаковић, поред Неменикућа и Рогаче, помиње и Кораћицу. По једном предању село је добило данашње име по томе, што су се први досељеници, упутивши се Космају, населили „у сам кораћ“.

По предању је у селу пред Први Устанак завладала чума, због чега су се становници преместили у Благојевицу, североисточно од данашње Кораћице, па се доцније вратили на напуштена огњишта.

Кораћица је улазила у састав Вићентијеве кнежине и имала је 1818 г 60, а 1822 г 70 кућа. Године 1846 је припадала космајном срезу и имала 124 куће, а 1921 је имала 427 кућа (пом. Претходни резултати, с 42).

Предање вели, да су најстарији родови дошли од Сјенице и Пештери. Најстарији је досељеник пошао са браћом и са њима се споразумео, да сваки остане онде, где му певац запева. Једном је запевао у Трешњевици (Јасеница), другоме у Липовцу (Јасеница), трећем у Тополи (Јасеница), четвртом у Ковачевцу а петом у Кораћици.

Потомци су тих најстаријих досељеника од Сјенице и Пештери: Чулићи (Марковићи, Лазаревићи) 9к., Ђуричићи (Живојиновићи, Јанковићи, Кузмићи, Стејићи, Дакићи) 31к., Петковићи (Павловићи, Петровићи – Ћеримовићи, Ивановићи, Џуџићи, Миленићи, Ђурићи, Бранковићи, Радосављевићи, Сердаровићи, Бакаловићи, Чокићи, Живановићи – Миланчевићи, Милошичићи) 46к. Сви славе Ђурђиц. Од Петровића је био Вићентије Петровић, кнез и једна од знатних личности Првог Устанка. Године 1815 био је обркнез грочанске нахије са влашћу „да може ударати по педесет батина“ (Милићевић, Поменик с. 523). Вићентије је имао сина Јована Ћерима, од кога су данас 2 куће Ћеримовића.

Јовићани (Мирјанићи, Миличићи, Радојевићи, Нешићи, Милићевићи, Живојиновићи, Ђурковићи, Ђаковићи, Милошевићи, Станкићи) 55к (Св. Ђурђиц). И они се рачунају у најстарије досељенике. Њихови су стари дошли „из околине Ђаковице“.

Симеуновићи (Миловановићи, Милојевићи, Радојичићи, Радојковићи) 21к (Св. Ђурђиц). Стари досељеници „из околине Ђаковице“.

Давидовићи 13к (Св. Ђурђиц). Стари су досељеници „из околине Ђаковице“.

Стари су досељеници, али непознатог порекла и Макетићи (Ђушићи, Максимовићи, Радојевићи, Илићи, Бајићи, Милованчевићи) 18к (Св. Вартоломеј) и

Вилиманци (Стаменићи, Дабићи, Жарковићи, Лукичићи, Ђорђевићи – Робовићи, Ђорђевићи – Јанићи, Поповићи – Живковићи, Аврамовићи, Поповићи, Ивановићи – Бркићи, Симићи – Чкаљићи, Војинчевићи) 50к (Св. Никола). „Робовићи“ су потомци „роб Ђорђа“ који је за време Првог Устанка, као дечко, био заробљен у збегу у Кљештевици и у ропству у Азији провео 19 година. Када се вратио, мати га није хтела примити (јер није веровала да је њен син) све дотле, док није показао где су били закопали и сакрили ствари од Турака.

Млађи су досељеници:

Кијачари (Лукићи, Живковићи, Стевановићи, Миливојевићи, Радојковићи – Гојковићи, Милетићи, Радојкићи) 29 к. (Св. Стеван). Њихови су стари дошли из Рајковца (космајски срез), а старином су „од Високих Дечана“. Из Рајковца су их довели на имање њихови преци Гојко и Теофило. У Међулужју су има рођаци Блажићи.

Нешићи (Црњићи, Ивановићи, Ивковићи) 15к (Св. Јован) су из Баната.

Милошевићи (Степанчевићи, Марковићи, Николићи, Спасојевићи, Милановићи) 37к (Ђурђевдан). Њихов је предак дошао из ужичког округа.

Мијатовићи (Милојкићи, Милојевићи, Ниџићи, Бутонићи, Антонијевићи, Шкодрићи) 11к (Св. Јован). Њихова су претка Мијата, као свога сродника, довели Чулићи од Сјенице.

Ерићевићи (Михаиловићи, Шајиновићи, Фишеклини) 6к (Св. Јован). Дошли су из Сибнице.

Минићи (Милутиновићи, Ристићи) 2 к (Св. Никола). Доведени уз породицу Гојковића.

Ђорђевић 1к (Св. Никола). Предак дошао из Маврова и овде се оженио.

Петровић 1к (Св. Јован). Дошао из Трнова.

Жујовићи 4к (Арханђеловдан). Род су са Жујовићима у Неменикућама.

Зубуњаковићи (Лазићи) 4к (Св. Никола). Из Црквина (Јасеница).

До 1912 године у селу су живели и Јозићи (1 кућа). Прича се да су њихови стари примали на конак Белог Спахију, чија је била данашња Мала Врбица (ранија „Мала Алија“). Кад Бели Спахија дође у Кораћицу да купи десетак, одседао је код Јозића. Ако неко није имао да плати, Јоза га је терао да обилази око његове куће и да лаје, па је онда он за њега плаћао. Данас од Јозића нема потомака.