Dučalovići (Lučani)

Положај. Највећи је део Дучаловића у непосредној суподини планине Овчара са његове јужне стране. Кроз село теку
поток Бањица, који протиче са западне стране Овчара, и његова притока Дучаловички Поток под југоисточном суподином Овчаром.

Сеоске су куће већином по косама, које су се спустиле од планине Сјекире и од високих брда; Рује (715 м.) и Суве Чесме (на западу од села). Оне не носе нарочита имена и растављене су плитким јаругама. А има и доста кућа у страни под непосредном суподином Овчаром и према поменутим сеоским потоцима.

Бањица и Дучаловачки Поток надођу, кад су јаке кише, али не чине селу велике штете, јер су куће измакнуте у брдо; плаве само поља око себе. Много веће штете наносе тада селу бујни потоци, који потеку с Овчара, ваљајући огромно камење, те понекад приморају да се и куће поместе…

Тип. – Дучаловићи су јако растурено село, али без правилности у томе, јер су у неким деловима села куће доста наблизу, док су у другима разбацане. Село се протеже јако у дужину, тако да му дужина од једног краја на други износи бар три четврти часа хода.

Дучаловићи имају три главна засеока, а то су Под-Овчар, Садљике и Планина. Осим тога постоје и засебни џемати, који су одвојени од заселака и подаље од њих; то су: Ковачевићи, Блато и Крајеви.

У засеоцима Садљикама и Блату куће су више груписане него у осталима (средњи размак између суседних кућа 100 м.). – Збијеније куће редовно су од једне исте породице. Ово се особито лепо види у засеоку Планини, који је сав издељен на
таке групе кућа – џемате, имеђу којих је растојање и по 500 м.

У селу има свега 121 кућа.

Засеоци и џемати дучаловачки већ су доста изгубили од своје првобитне чистоте: породице њихове већ су се почеле мешати и растурати по џематима. Једино џемат Ковачевића чини само једна породица, Ковачевићи, од 16 кућа и у џемату Блату је осим једне куће Томовића остало само породица Пантелића (11 кућа) досељених из Под-Овчара. – У засеоку Под-Овчару (29 кућа) најјача је породица Пантелића (15 кућа), а остало су: Радојичићи, Терзићи и досељени Ковачевићи. – У Садљикама (28 кућа) су породице: Радојичићи, Гајовићи и Васовићи (Дервиши; 10 кућа), Стамболићи,
Раовићи, Чоловићи и Шибинци (од којих су две куће Цвијовића). У Планини (29 кућа) су: Миливојевићи, Миловановићи и Пауновићи – сви једна породица (17 кућа), Поповићи, Сретеновићи (Петровићи, старином Ђутурићи), Јованићи, Стамоболић, Гајовићи и Шибинац. – У крајевима су: 6 кућа Шибинаца, од којих се једни презивају Вуловићи, и затим једна кућа ковача од Цвијетића.

Најзад, засебно од свих делова села има једна кућа Гавриловића (од Миловановића из Планине) поред друма у месту Закути.

Имена. – О постанку имена Дучаловића нема никакве приче. Неки му објашњавају постанак по духању ветра као
контраст имену села Тијања; али је очито да је ово само довијање.

Засеоци Планина и Под-Овчар добили су имена по свом положају, Ковачевићи по истоименој породици, а за Садљике и Блато не зна се.

Старине. – На западу од селе, када се узмемо пети од друга ка брду Руји, наилазимо на десетак великих, правилних
хумки. О њима је, као што је већ поменуто, писао д-р Сима Тројановић а неке од њих и раскопавао. И на Руји их има неколико. За једну гомилу камења на врх Рује веле, да је остатак некадашње карауле, о којој више ништа не знају.

Једно се место на једној благој, заравњеној коси у Под-Овчару зове Селиштем, али се о њему не зна ништа а нема ни каквих трагова.

У гори Дубовцу, у планини Сјекири, налазе се широке и дебеле римске цигље и прича се, да је ту некада била варош Дубрава и да је у планини Сјекири становала војска. Причају, да се та варош протезала испод Сјекире па све до Пожеге и да је имала камени мост на Морави. Ну деси се једном земљотрес, и онда на Дубовцу пропадне у дубину земљиште са делом вароши, који је ту био. И због тога се, кажу, то удубљење прозове Дубовац.

Постанак села и порекло становништва. – Дучаловићи ће по свом постанку и старини становништва бити једно од најстаријих села у Доњем Драгачеву. Осамдесетогодишњи, веома разборити старац Радосав Шибинац тврди,, да има на триста година, како су најстарије дучаловачке породице засновале ово село. Исти старац прича, да је по казивању његова оце (који се родио у „Кочиној Крајини“ а умро 1860 године) у Кара-Ђорђево доба било свега 7 кућа у Дучаловићима.

О Селишту дучаловачком ништа се не зна и тврде, да је врло старо. А у селу још постоје успомене о неким старим, сад већ изумрлим породицама дучаловачким. Све су то поуздани знаци, да су данашњи Дучаловићи наследник много старијег насеља.

У дипломи Проте Гучанина (1811 године) помињу се Дучаловићи као засебно село. У пописном списку од 1818 у њему има 24 дома са 47 арачких лица.

Најстарији су делови села: Садљике и Под-Овчар. У њима су и сад најстарије сеоске породице.

За најстарије породице у Дучаловићима сматрају: Терзиће, Шибинце, Пантелиће и Ковачевиће.

За Терзиће (стари назив: Тотрци) нико не зна одакле су старином. Од Терзића су пореклом и Сретеновићи: они су унуци једног од Терзића, који се привенчао у замрлу кућу Ђутурића у засеоку Планини; по његову сину Сретену они су се
прозвали Сретеновићи. Од Терзића има две куће у Дљину (Петровићи-Терзићи).

Шибинцима је право презиме Филиповићи, а Шибинцима су прозвати што су у време ратовања са Турцима (Кочине Крајине?) живели неко време у збегу у Шибинама, засеоку села Негришора. И они су врло стара породица, те им се не зна порекло. Шибинци су и Цвијовићи и Вуловићи.

Пантелићи су пре 150 година се доселили из вароши Бијелог Поља. Имају сад презимена: Михајловићи, Ђорђевићи и Пауновићи. Има ових Пантелића одсељених и у Паковраћу и у Тијању (од уљеза). У једну замрлу кућу дучаловачких Пантелића ушао је и некакав уљез Кандић (довела га мајка), те сад ос њема има две-три куће његових унука Кандића-Пантелића. Такође у једну од садашњих кућа Пантелића привенчао се један Мандић из суседног села Лучана, а у другу (Михајловића) неки Јелић из Нове Вароши.

Ковачевићи су по причању најстаријих чланова те породице (допуњено подацима од г. Ранка Ковачевића, испитаног учитеља) пореклом „из Пресјеке са ганице“ (веле: близу Херцеговине; али ће то бити Пресјека на граници Србије у срезу моравичком). Они су се из Пресјеке најпре, још за време турске владе, преселили у Катиће близу Ивањице. После погибије збега на Татинцу (цело у црногорском срезу, ужичком округу) Ковачевићи се растуре на више страна. Један од њих, Давид (чукундед данашњих Ковачевића) дође с породицом у Дучаловиће, други отиду некуд око Јагодине, трећи у околину Ваљева (од њих су они у Петњици), а четврти у Жељезник код Београда, где се, веле, презивају Тодоровићи. – Давид је имао девет синова (који су учествовали у првом устанку), и једноме од њих, Милосаву, стоји на надгробном споменику да је умро 1818 године. Куга 1817-1818 године поморила је све Ковачевиће сем двојице Милосављевих синова, Богосава и Добросава, које склони у једну воденицу у Овчару владика Нићифор (он живљаше тада у манастиру Сретењу). Од те двојице намножише се данашњи Ковачевићи.

Старије су породице још:

Милојевићи, Миловановићи и Пауновићи, који су сви једна породица. Њихов се прадед Јован доселио из села Шапоња од Нове Вароши. По именима његових синова они се сад разно презивају, али им се заједничко порекло познаје и по истој слави – св. Стефану. Гавриловић је такође од ове породице (од Миловановића). – У Ртарима сам дознао, да је старо презиме ове породице Шапоње и да је једног порекла са ртарским Шапоњама (в. у опису Ртара породицу Василијевиће).

Поповићи су досељени из Нове Вароши мало пре првог устанка. Била су дошла четири брата, од којих су двојица били калуђери (Данило и Митрован), па се после покалуђери и трећи (Вилиман). Од четвртог брата Спасоја, су данашњи Поповићи.

Гајовићи и Васовићи пореклом су од једне породице, која се звала Дервиш (заједничка слава Св. Стеван). Дервиши су се доселили од некуд од Лима најпре у Овчарску Бању, затим на Бијелу Стену под Овчар и одатле у дучаловачки заселак Садљике. Презивају се по двојици браће: Гају и Васу.

Радојичићи под Овчаром досељени су у време првог устанка од Нове Вароши.

Остале су сеоске породице млађе:

Радојичићи у Садљикама потомци су старца Радојице, који је пре 70 година дошао од Лима и привенчао се у замрлу кућу неког Андрије Зоре, потомка једне давнашње дучаловачке породице. Радојичићима је старо презиме Илићи, и нису род са Радојичићима у Под-Овчару.

Стамболића дед доселио се из Брезове под Мучњем (срез моравички).

Томовићима је дошао дед, не зна се откуд, и привенчао се у кућу неких Златића, која беше по мушкој лози замрла.

Чоловићи су из Бијеле Ријеке у Златибору.

Раовић је пре више од 20 година дошао из села Бистрице код Бијелог Поља. Најпре је служио у овим крајевима, па се после привенчао у једну кућу Васовића.

Цвијетић ковач доселио се пре петнаестак година од Ужица.

Дучаловићи дакле имају још из прошлих векова 6 великих јако разгранатих породица. У 19-ом веку добили су највише досељеника у времену од другог устанка до српско-турског рата (10 породица). Како су старе породице куд и камо веће од ових нових, то су Дучаловићи расли много више прираштајем него досељавањем.

Сеоска слава је Константин и Јелена. – Село има два гробља: једно старо, некад заједничко за све село, и друго новије, од пре 40 година, у које укопавају своје мртваце само Под-Овчарци.

П.С. Дучаловићи су имали 301 становника 1834 године, 585 су имали 1874, 1.129 имали су 1948 године, а 360 су имали 2011 године, у томе 5 млађих од 5 година, уз просечну старост од 54,3 године.

Доње Драгачево Насеља српских земаља (књига 1), Српски етнографски зборник (књига 4), Београд 1902. Јован Ердељановић, стр. 117-203.