Драгачево

Доње Драгачево

Насеља српских земаља (књига 1), Српски етнографски зборник (књига 4), Београд 1902. Јован Ердељановић, стр. 117-203.

• Дучаловићи (Лучани)

Положај. Највећи је део Дучаловића у непосредној суподини планине Овчара са његове јужне стране. Кроз село теку поток Бањица, који протиче са западне стране Овчара, и његова притока Дучаловички Поток под југоисточном суподином Овчаром.

Сеоске су куће већином по косама, које су се спустиле од планине Сјекире и од високих брда; Рује (715 м.) и Суве Чесме (на западу од села). Оне не носе нарочита имена и растављене су плитким јаругама. А има и доста кућа у страни под непосредном суподином Овчаром и према поменутим сеоским потоцима.

Бањица и Дучаловачки Поток надођу, кад су јаке кише, али не чине селу велике штете, јер су куће измакнуте у брдо; плаве само поља око себе. Много веће штете наносе тада селу бујни потоци, који потеку с Овчара, ваљајући огромно камење, те понекад приморају да се и куће поместе…

Тип. – Дучаловићи су јако растурено село, али без правилности у томе, јер су у неким деловима села куће доста наблизу, док су у другима разбацане. Село се протеже јако у дужину, тако да му дужина од једног краја на други износи бар три четврти часа хода.

Дучаловићи имају три главна засеока, а то су Под-Овчар, Садљике и Планина. Осим тога постоје и засебни џемати, који су одвојени од заселака и подаље од њих; то су: Ковачевићи, Блато и Крајеви.

У засеоцима Садљикама и Блату куће су више груписане него у осталима (средњи размак између суседних кућа 100 м.). – Збијеније куће редовно су од једне исте породице. Ово се особито лепо види у засеоку Планини, који је сав издељен на таке групе кућа – џемате, имеђу којих је растојање и по 500 м.

У селу има свега 121 кућа.

Засеоци и џемати дучаловачки већ су доста изгубили од своје првобитне чистоте: породице њихове већ су се почеле мешати и растурати по џематима. Једино џемат Ковачевића чини само једна породица, Ковачевићи, од 16 кућа и у џемату Блату је осим једне куће Томовића остало само породица Пантелића (11 кућа) досељених из Под-Овчара. – У засеоку Под-Овчару (29 кућа) најјача је породица Пантелића (15 кућа), а остало су: Радојичићи, Терзићи и досељени Ковачевићи. – У Садљикама (28 кућа) су породице: Радојичићи, Гајовићи и Васовићи (Дервиши; 10 кућа), Стамболићи, Раовићи, Чоловићи и Шибинци (од којих су две куће Цвијовића). У Планини (29 кућа) су: Миливојевићи, Миловановићи и Пауновићи – сви једна породица (17 кућа), Поповићи, Сретеновићи (Петровићи, старином Ђутурићи), Јованићи, Стамоболић, Гајовићи и Шибинац. – У крајевима су: 6 кућа Шибинаца, од којих се једни презивају Вуловићи, и затим једна кућа ковача од Цвијетића.

Најзад, засебно од свих делова села има једна кућа Гавриловића (од Миловановића из Планине) поред друма у месту Закути.

Имена. – О постанку имена Дучаловића нема никакве приче. Неки му објашњавају постанак по духању ветра као контраст имену села Тијања; али је очито да је ово само довијање.

Засеоци Планина и Под-Овчар добили су имена по свом положају, Ковачевићи по истоименој породици, а за Садљике и Блато не зна се.

Старине. – На западу од селе, када се узмемо пети од друга ка брду Руји, наилазимо на десетак великих, правилних хумки. О њима је, као што је већ поменуто, писао д-р Сима Тројановић а неке од њих и раскопавао. И на Руји их има неколико. За једну гомилу камења на врх Рује веле, да је остатак некадашње карауле, о којој више ништа не знају.

Једно се место на једној благој, заравњеној коси у Под-Овчару зове Селиштем, али се о њему не зна ништа а нема ни каквих трагова.

У гори Дубовцу, у планини Сјекири, налазе се широке и дебеле римске цигље и прича се, да је ту некада била варош Дубрава и да је у планини Сјекири становала војска. Причају, да се та варош протезала испод Сјекире па све до Пожеге и да је имала камени мост на Морави. Ну деси се једном земљотрес, и онда на Дубовцу пропадне у дубину земљиште са делом вароши, који је ту био. И због тога се, кажу, то удубљење прозове Дубовац.

Постанак села и порекло становништва. – Дучаловићи ће по свом постанку и старини становништва бити једно од најстаријих села у Доњем Драгачеву. Осамдесетогодишњи, веома разборити старац Радосав Шибинац тврди,, да има на триста година, како су најстарије дучаловачке породице засновале ово село. Исти старац прича, да је по казивању његова оце (који се родио у „Кочиној Крајини“ а умро 1860 године) у Кара-Ђорђево доба било свега 7 кућа у Дучаловићима.

О Селишту дучаловачком ништа се не зна и тврде, да је врло старо. А у селу још постоје успомене о неким старим, сад већ изумрлим породицама дучаловачким. Све су то поуздани знаци, да су данашњи Дучаловићи наследник много старијег насеља.

У дипломи Проте Гучанина (1811 године) помињу се Дучаловићи као засебно село. У пописном списку од 1818 у њему има 24 дома са 47 арачких лица.

Најстарији су делови села: Садљике и Под-Овчар. У њима су и сад најстарије сеоске породице.

За најстарије породице у Дучаловићима сматрају: Терзиће, Шибинце, Пантелиће и Ковачевиће.

За Терзиће (стари назив: Тотрци) нико не зна одакле су старином. Од Терзића су пореклом и Сретеновићи: они су унуци једног од Терзића, који се привенчао у замрлу кућу Ђутурића у засеоку Планини; по његову сину Сретену они су се прозвали Сретеновићи. Од Терзића има две куће у Дљину (Петровићи-Терзићи).

Шибинцима је право презиме Филиповићи, а Шибинцима су прозвати што су у време ратовања са Турцима (Кочине Крајине?) живели неко време у збегу у Шибинама, засеоку села Негришора. И они су врло стара породица, те им се не зна порекло. Шибинци су и Цвијовићи и Вуловићи.

Пантелићи су пре 150 година се доселили из вароши Бијелог Поља. Имају сад презимена: Михајловићи, Ђорђевићи и Пауновићи. Има ових Пантелића одсељених и у Паковраћу и у Тијању (од уљеза). У једну замрлу кућу дучаловачких Пантелића ушао је и некакав уљез Кандић (довела га мајка), те сад ос њема има две-три куће његових унука Кандића-Пантелића. Такође у једну од садашњих кућа Пантелића привенчао се један Мандић из суседног села Лучана, а у другу (Михајловића) неки Јелић из Нове Вароши.

Ковачевићи су по причању најстаријих чланова те породице (допуњено подацима од г. Ранка Ковачевића, испитаног учитеља) пореклом „из Пресјеке са ганице“ (веле: близу Херцеговине; али ће то бити Пресјека на граници Србије у срезу моравичком). Они су се из Пресјеке најпре, још за време турске владе, преселили у Катиће близу Ивањице. После погибије збега на Татинцу (цело у црногорском срезу, ужичком округу) Ковачевићи се растуре на више страна. Један од њих, Давид (чукундед данашњих Ковачевића) дође с породицом у Дучаловиће, други отиду некуд око Јагодине, трећи у околину Ваљева (од њих су они у Петњици), а четврти у Жељезник код Београда, где се, веле, презивају Тодоровићи. – Давид је имао девет синова (који су учествовали у првом устанку), и једноме од њих, Милосаву, стоји на надгробном споменику да је умро 1818 године. Куга 1817-1818 године поморила је све Ковачевиће сем двојице Милосављевих синова, Богосава и Добросава, које склони у једну воденицу у Овчару владика Нићифор (он живљаше тада у манастиру Сретењу). Од те двојице намножише се данашњи Ковачевићи.

Старије су породице још:

Милојевићи, Миловановићи и Пауновићи, који су сви једна породица. Њихов се прадед Јован доселио из села Шапоња од Нове Вароши. По именима његових синова они се сад разно презивају, али им се заједничко порекло познаје и по истој слави – св. Стефану. Гавриловић је такође од ове породице (од Миловановића). – У Ртарима сам дознао, да је старо презиме ове породице Шапоње и да је једног порекла са ртарским Шапоњама (в. у опису Ртара породицу Василијевиће).

Поповићи су досељени из Нове Вароши мало пре првог устанка. Била су дошла четири брата, од којих су двојица били калуђери (Данило и Митрован), па се после покалуђери и трећи (Вилиман). Од четвртог брата Спасоја, су данашњи Поповићи.

Гајовићи и Васовићи пореклом су од једне породице, која се звала Дервиш (заједничка слава Св. Стеван). Дервиши су се доселили од некуд од Лима најпре у Овчарску Бању, затим на Бијелу Стену под Овчар и одатле у дучаловачки заселак Садљике. Презивају се по двојици браће: Гају и Васу.

Радојичићи под Овчаром досељени су у време првог устанка од Нове Вароши.

Остале су сеоске породице млађе:

Радојичићи у Садљикама потомци су старца Радојице, који је пре 70 година дошао од Лима и привенчао се у замрлу кућу неког Андрије Зоре, потомка једне давнашње дучаловачке породице. Радојичићима је старо презиме Илићи, и нису род са Радојичићима у Под-Овчару.

Стамболића дед доселио се из Брезове под Мучњем (срез моравички).

Томовићима је дошао дед, не зна се откуд, и привенчао се у кућу неких Златића, која беше по мушкој лози замрла.

Чоловићи су из Бијеле Ријеке у Златибору.

Раовић је пре више од 20 година дошао из села Бистрице код Бијелог Поља. Најпре је служио у овим крајевима, па се после привенчао у једну кућу Васовића.

Цвијетић ковач доселио се пре петнаестак година од Ужица.

Дучаловићи дакле имају још из прошлих векова 6 великих јако разгранатих породица. У 19-ом веку добили су највише досељеника у времену од другог устанка до српско-турског рата (10 породица). Како су старе породице куд и камо веће од ових нових, то су Дучаловићи расли много више прираштајем него досељавањем.

Сеоска слава је Константин и Јелена. – Село има два гробља: једно старо, некад заједничко за све село, и друго новије, од пре 40 година, у које укопавају своје мртваце само Под-Овчарци.

П.С. Дучаловићи су имали 301 становника 1834 године, 585 су имали 1874, 1.129 имали су 1948 године, а 360 су имали 2011 године, у томе 5 млађих од 5 година, уз просечну старост од 54,3 године.

2. Марковица (Лучани)

Положај. – Марковица се протеже дуж леве стране друма Чачак- Пожега, тако да само друм раздваја од села Дучаловића…

Тип. – Марковица је уопште јако разбијено село. Ну ипак се може запазити, да су куће од исте породице ближе једна другој. Тако нпр. Обреновићи, Јовашевићи и Дивљаци заузимају управо засебне, подвојене делове села, и то су као неки џемати, премда у Марковици правих џемата и нема.

Село је мало: свега има 40 кућа. Највеће су пореодице: Обреновићи (15 кућа), Јовашевићи (до 14 кућа) и Дивљаци (7 кућа).

Остале су породице измешане са овима и свака само са по једном кућом: Савковићи, Јаковљевићи, Никетићи и Милинковићи.

У Марковицу се рачуна и школа, судница (општине дучаловачке) и механа, све зграде покрај друма.

О постанку имена Марковица у селу се не зна и не прича ништа. Тврде, да је име селу врло старо.

Старине. – У атару овог села има више великих хумки, од којих је неколико у околини марковичке школе. Поменуто је, да је неке од тих хумки раскопавао д-р Сима Тројановић.

У долини Тијањске Ријеке има место Ханиште, на коме је био турски хан. Тај је хан био крај турског друма, који је водио од Чачка преко Јелице за Пожегу и Ужице. Он је из Ртара улазио у марковички атар код Ханишта, ударао покрај чесме на Заједници и поред места, где је данашња школа марковачка (дакле близу данашњег друма) и излазио у негришорско Ханиште. И са се местимице јасно познају трагови тог друма. Он је, као што се види, био нешто јужније од данашњег.

На брду Орлови има једна јама, коју зову Тавницом. Она је сад већ доста затрпана. Казују да је ту била тавница, у коју су Турци бацали непослушне Србе.

Постанак села и порекло становништва. – Данашња Марковица нема никакве везе са каким ранијим насељем: становништво је у њој све од познијих досељеника. Хумке су истина знак, да је овде и у врло давнашње време било становника; али нема никаквих трагова од каквог доцније насеља. Једино старо име Марковица што се може узети као остатак и знак неког пређашњег људског становања.

У дипломи Проте Гучанина помиње се Марковица као засебно село а тако и у пописном списку од 1818, по коме има 6 домова са 19 арачких лица. Већ у списку од 1822 године нема Марковице, што значи, да је била спојена као заселак са Тијањем, са којим је све до пре 60 година чинила једно село. – Оних 6 домова били су зацело од данашњих великих и најстаријих марковачких породица: Јовашевића, Обреновића и Дивљака.

Јовашевићи су најстарија породица у Марковици. Они су се доселили у Марковицу из Дробњака још пре „Лауданове Крајине“. Била су два брата Јовашевића: Милош и Јоваш, који се поделе. Потомци Јовашеви и сад су у Марковици, а потомци Милоша Јовашевића у време другог устанка убију у свађи око вршаја некаква потурицу, те побегну у Пријељину у срез љубићски (округ руднички). И сад има у Пријељини Јовашевића под истим презименом и знају, да су дошли из Марковице, а славе Св. Ђурђа као и они марковички.

На место одбеглих Јовашевића настани се некакав Обрен. Он је био пореклом из Босне, одакле је пошао заједно са братом Обрадом. Обрад се настани у драгачевском селу Вирову и од њега су данашњи Милинковићи. Обрен дође у Марковицу (веле, да је из Вирова терао волове на трг у поменуту стару варош Дубраву, па му се допало у Марковици) и од њега су садашњи Обреновићи. Да су вировски Милинковићи и марковички Обреновићи једног порекла, доказује осим овог предања и иста слава: Врачеви.

Трећи су по старини Дивљаци. Њихов се прадед доселио из Дивље Ријеке, села преко јавора близу Сјенице.

Млађи су досељеници:

Савковићи, чији се дед доселио из Челица код Нове Вароши. Најпре се био наместио у Свилајићу, у срезу пожешком, па одатле дошао у Марковицу. Савковићи су највећа задруга у селу (25 душа).

Никетић се доселио пре триестину година из Брезове испод Мучња (срез моравички).

Јаковљевић се доселио пре петнаестак година из Акмачића, села између Кладнице и Нове Вароши.

Милинковић је од породице Жуња из Тијања. Отац му се привенчао у Марковицу.

Видимо дакле, да од 40 марковачких кућа 36 долазе на саме старе породица из 18-ог и из почетка 19-ог века. Према томе Марковица је све до најновијег времена расла само прираштајем.

П.С. Марковица је имала 111 становника 1834 године, 219 у 1874, 373 у 2002, и 157 у 2011 години, у томе једно дете млађе од 5 година (6 у узрасту од 5 до 10 година), уз просечну старост од 52,1 година.

3. Негришори (Лучани)

Положај. – Негришори се протежу од друма Чачак – Пожега на југ; само нешто мало кућа око негришорске механе прелази и на другу страну друма. Велики део негришорских кућа је поред друма или у близини. Готово по средини Негришора од друма па на југ прострла се једна висораван, у средини сужена и на северном и јужном крају шира…

Тип. – Општи је тип овог села, да су му куће у засеоцима и џематима врло близу (20-50 м.), а засеоци нису један од другог раздвојени, него има и међу њима по нека кућа. Поред правих заселака има и засебних џемата, а и називи заселак и џемат већ се доста мешају. Џемате зову или по месту или по презимену породице, која је у џемату.

С источне стране села су засеоци и џемати: Шибине (11 кућа), Раздоље (23 к) и Плавичевац (27 к). Готово у сред села у дубокој долини Негришорске Ријеке су Режићи (10 к); северо-источно од њих су џемати: Разбојник (10 к), Под-Сјекиром (5 к.) и Брезовац (15 к.). Јужно од Брезовца је заселак Мекоте (4 к.), а још јужније су: Шуме (11 к.) и Старо село (3 к.). – У џематима и засеоцима негришорским породице су јако измешане и једна иста (нарочито већа) станује у по неколико џемата. Тако у Шибинама су породице: Габори и Илићи. – У Раздољу су: Симеуновићи, Протићи, Марковићи, Спасојевићи, Милисављевићи, Димитријевићи и Пауновићи. – Заселак Плавичевац чине: Звркете, Димитријевићи, Јојовићи, Лојанице, Аксовићи (Звркете), Коковићи, Станићи (Звркете) и Никетићи. – Џемат Ружиће (Долови) чине само Ружићи. – у Џемату Разбојнику су: Тодоровићи и Дуњићи. – Под Сјекиром су Ружићи. У засеоку Брезовцу (код Даутовца) су: Дуњићи, Топаловић и Петривић – итд.

Свега у селу има на 120 кућа.

У Негришоре спада и механа на западном крају села украј друма. Држе је негришорски сељаци.

Имена. – необично име овога села влашког је порекла (негри-шори, црно село). Вредно је поменути, да га многи сељаци из истог и из околних села изговарају и Неглишори, замењујући р са л, или га тако изговоре да се на може јасно разабрати да ли је ту р или л.

Засеоци су добили имена по свом месту или породици.

Старине. – По Сими Тројановићу у атару негришорском ближе Лисицама има хумки. Ја их не могох нигде наћи нити распитивањем дознати, да их гдегод има. Биће, да је он то мислио на хумке у суседном селу Лисицама.

Близу брда Шума има место Старо Село на Бакином Брду. О њему се ништа не зна; али име само собом много казује.

На садашњем негришорском гробљу су приликом грађења капела откопали један надгробни камен, који је пређе само вирио из земље. Камен је од врло тврдог кречњака, четвртаст и у једном углу мало заломљен. На њему има латински натпис, који сам прецртао. Натпис је јако оштећен, тако да се поједина слова с муком или никако не дају разабрати.

Ниже раздоља има место Ханиште. Ту је био хан украј негдашњег пута, који је ишао из Ужица и Пожеге за Крагујевац. Он је од правца данашњег друма скретао кроз негришорски заселак Разбојник, па ударао на то Ханиште, затим прелазио у Тијање и на Ханиште у Грабу и даље ишао кроз Горачиће за преко Јелице.

Кроз Негришеоре је пролазио и онај стари пут (Чачак-Пожега), што је пролазио кроз Марковицу. Тај је пут у Негришорима ишао кроз Ружића куће, па је уз Потајник излазио на правац данашњег друма.

Постанак села и порекло становништва. – Име селу и тумачења о њему дају већ мислити, да су Негришори били врло давно насељени. Ништа пак не доказује боље старину Негришора као поменута надгробна плоча са латинским натписом.

Имамо доказ који потврђује народно предање, да су Негрушори у почетку 18-тог века били опустели: на аустриској карти окупираних српских земаља из 1718 године има у рудничком дистрикту забележено село Негришур као пусто. Место Старо Село о коме се ништа не зна, такође сведочи о неком старијем насељу, које је доцније ишчезло.

Данашњи становници негришорски доиста су сви пореклом од досељеника, само што су неке породице ипак врло старе. – У дипломи Проте Гучанина (1811 г.) помињу се Негришори као засебно село, а по списку од 1818. године имају 30 кућа са 67 арачких лица.

Најстарија је у селу породица Топаловића. То је врло давнашња породица: неки кажу, да је овде још „од прије Косова“, а други тврде да је досељена пре 300 година. Пореклом је из Колашина у Црној Гори. Њено је настарије станиште на месту Кућишту на Главици према долини Плавичевачког Потока. Они су једном морали из села бежати од Турака, па се доцније само један вратио и обновио породицу. Ово се лепо слаже с оним податком аустриске карте, да су Негришори 1718 године били пусти. О старини ове породице сведочи и њена велика разгранатост и велики број кућа: 66. У њу данас спадају: Топаловићи, Ружићи, Дуњићи и Звркете. Вероватније се чини, да је старо презиме или назив целе ове породице Звркете, па су се доцније Топаловићи као најјачи њихов џемат истакли, док су се остале Звркете растуриле по другим џематима и измењале презимена; тако су се Топаловићи почели сматрати као главни представник целе породице. Иначе су Звркете намногобројније међу Топаловићима, јер у њих спадају: Звркете, Дмитровићи (они у Плавичевцу), Живановићи, Кузмановићи, Стевановићи, Аксовићи и Станићи. – Сви Топаловићи славе Ђурђиц (јесењи у новембру). – Ових Топаловића има много у Пријељини (у срезу љубићском), где чине читав џемат. Знају, да су с овима негришорским једна породица а имају и исту славу. Такође знају поуздано, да од исте породице има Топаловића у Горијевници (срезу љубићском), у Пајсијевићу у Гружи и у неком селу у Срему близу Земуна.

После Топаловића су најстарије породице: Протићи, Габори и Илићи.

Протићи су пореклом из Чепова у моравичком срезу, одакле су се доселили, како веле, скоро пре 200 година. И породица Протића је данас велика и разграната: има од ње 23 куће и све су готово у Раздољу. Све су данашње породице Протића од два брата: од једнога су данашњи Протићи, а од другога су: Симеуновићи, Марковићи, Спасојевићи, Дмитровићи, Милосављевићи и Павловићи. Сви славе Никољ-дан (По причању попа Добре Протића из Негришора ова је породица старином из Херцеговине. Он прича овако: Кад су једном неки од старих Топаловића путовали ради трговине по Херцеговини, запазе тамо једну лепу девојку, испросе је за једнога од њих и доведу у Негришоре. Али девојци беше тешко, што јој је родбина тако далеко и непрестано је жалила за својом браћом. Онда се Топаловићи дигну у Херцеговину и склопе браћу те девојке да се преселе к њима. И тако дођу три брата: Никола, Арсеније и Јоксим, од којих је један био свештеник, и настане се у Раздољу, где су пре тога живели неки Бацељи. Ово је, вели, било пре 200 година. Јоксим је умро, а од друга два брата разроде се сви данашњи Протићи).

Илића чукундед дошао је од Нове Вароши.

Габори су од прилике пре 120 година дошли од Лима (старац Радослав Габор, који је живео преко 80 година, а умро пре 40 година, доведен је оданде мали). Славе Ђурђиц. Габори и Нешовановићи у Пухову знају да су једног порекла а и слава им је иста. (И једне и друге дирају, да су им преци били Цигани).

У време „Кара-Ђорђеве Крајине“ доселили су се: Тодоровићи и Јованчевићи.

Тодоровићи су из Косатице у близини Нове Вароши.

За Јованчевиће (Павјерце) не зна се, откуда су. Можда њихово друго презиме Павјерци упућује на њихову ранију постојбину. Славе Арханђелов-дан.

Остале су породице све доцнији досељеници.

Марковића дед Маркић дошао је из ужичког округа као доводак у Негришоре.

Лојанице су дошле пре скоро 50 година из села Акмачића код Нове Вароши.

Пауновићи су пре 40 година дошли из Брезове (срез моравички), а одатле су и Јојовићи, само нешто касније.

Петровић Миле дошао је пре 50 година из Пријепоља као мајстор.

Никетићи су однекуд изнад Ивањице (срез моравички).

Коковићи су дошли пре 40 година из села Крстаца ниже сјеничког поља (до Кладнице). Од њих има Коковића настањених у топличком округу.

Јаћимовићи су од старе породице Јаћимовића у Пухову.

Петровић је скорашњи досељеник из Мусине Ријеке код Краљева.

Главно становништво у Негришорима чине дакле старе, врло разгранате породице из 18 тог века. Село је све до средине 19-ог века расло готово само прираштајем, а од тада је тек добило и већи број досељеника (8 породица).

П.С. Негришори је имао 321 становника 1834 године, 589 у 1874, 998 у 1948 и 499 у 2011 години, у томе 17 млађих од 5 година, уз просечну старост од 49,5 година у селу.

4. Лисице (Лучани)

Положај. – Готово цело је село у страни према бјеличком пољу, које се шири с десне стране реке Бјелице, и кад се гледа из поља, види се велики део села. Остатак села који се не види заклоњен је високим (505 м) брдом Висијевцем.

Село је скроз просечено дубоким јалацима потока: Потајника, Даутовца и Кленовца. Потајник се у Лисицама зове и Кукића Поток због Кукића Воде, која у њ слази.

Сеоске су куће већином по косама између ових потока и по вишим странама њихових долина, али их има и доста по брдима: Бјеговини, Иванову Брду и Бошњаковини, а распрострле су се на север све до друма Чачак-Пожега па и даље на запад дуж тога друма. А на западном се крају село завршава повисоким (402 м) венцем брда Златне…

Тип. – Лисице се деле на четири засеока: Златну, Бошњаковину, Иваново Брдо и Висијевац. Ови засеоци представљају делове села који су један од другог понајвише издвојени потоцима: Кленовцем, Даутовцем и Кукића Потоком. Самим  пак положајем села засеоци су распарчани на џемате. Како су многи џемати већ знатно порасли, почињу се они истицати као самостални делови села, а подела села на засеоке већ се и овде губи. – Од свих заселака најзбијеније куће има Златна, а највише има распореда у џемату Јеремића и Жујића, јер су им куће поред пута: првих покрај и према друму а других поред сеоског пута.

Златна (28 кућа) је најсевернији заселак. У њој су џемати: Николићи (5 кућа), Петронијевићи (5), Спасојевићи (5), Стевановићи (Жујићи, 5 кућа) и Јеремићи (8) –  све од самих породица истог презимена.

Бошњаковина (23 куће) је растављена од Златне Кленовцем. Џемати су: Домановићи (14 кућа), у коме ја само та породица и једна кућа Чворовића, и Давидовићи (9), у коме је осим Давидовића и једна кућа Домановића. Џемат Давидовића зове се и Равни Гај по своме месту.

Иваново Брдо (11) је одвојено од Бошњаковине потоком Дутовцем. У овом заселоку је цео џемат Кукића, због чега се сад све чешће име засеока замењује именом џемата. Осим 9 кућа Кукића ту су и две куће Стевановића.

Висијевац (20 кућа) је преко Кукића Потока. У овом су засеоку породице: Јоковићи и Крловићи. Јоковића има 17 кућа, али су подељени на три групе, од којих највећа чини џемат. У овом је засеоку и кућа Мила Бјелопољца.

Тако дакле у селу има 82 куће.

Имена. – За име Лисине не зна нико, како је постало, а знају поуздано да је врло старо и да је постојало и пре доласка данашњег становништва. Тим се именом звало и село с леве стране Бјелице, данашњи Крстац, који је онда са садашњим Лисицама чинио једно село. – Старији људи из овог а још више из околних села зову ово село: Лисица, а тако и све остале падеже изводе од тог првог падежа: 2. Пад Лисице, 3 пад Лисици итид. И у дипломи Проте Гучанина записано је тако: Лисица. Изгледа да се раније чешће употребљавао овај облик једнине него множине. А врло је вероватно, да су се Лисицама називала оба дела сеоска, и с једне и с друге стране Бјелице, а Лисицом само овај део с десне стране, па се доцније та разлика изгубила.

Засеоци и џемати зову се по брдима или породицама. За име Златна причају једни, да је постало услед тога, што су се „ту негде вадиле златне руде“, а други веле, да је првим досељеницима било на њој особито родило жито, те су они, позивајући друге да се настане код њих, хвалили како им је „жито родило као злато“. Висијевац је добио име од брда, које се висином збиља толико истиче изнад околине да заслужује име Висијевац.

Старине. – У овом селу су најстарији остатак из старине хумке. И С. Тројановић каже, да се негришорске хумке настављају преко Лисица, у Турици и Котражи и даље преко Ариља. У Турици их нема, а у Лисицама има три хумке на Златној близу друма (једна је много већа од осталих), две на брду Бошњаковини и три на венцу Бјеганова Брда. Све су доста велике.

Друга је старина Грчко Гробље на једном брдашцу, одмах више места, где поток Кленовац слази у бјеличко поље.Ово гробље заузима повелики простор и цело је прекриљено плочама од пешчара и кречњака. Једне су од тих плоча положене по земљи, па су многе од њих скоро затрпане и обрасле травом и трњем, да им се не може одредити величина; друге су усправљене или су се накривиле. Осим плоча има и простог надгробног камења врло неправилна облика. Тражећи новац сељаци су ископали један од ових гробова и исзвадили његов велики „мрамор“ (кречњачку плочу), дебео читаву пед. На њему су изрезана три лика један до другог, који као да представљају три женске у дугачким хаљинама. Друга је половина тога камена одломљена и однесена. Има још један тако велики мрамор, положен по гробу, али без икаквих знакова са горње стране. – Сељаци су до сад раскопавали два гроба на овом гробљу и веле, да су у њима налазили „по два ката целих људских костију“.

Већина камења на овом гробљу несумњиво је од пуховског пешчара. Али има плоча и од кречњака (као што су поменуте две) и од неког црвенкастог конгломерата, које су донете од некуд издаље. Ово је толико вероватније, што су те плоче и највеће и најбоље израђене, дакле свакако су на гробовима имућнијих и знатнијих људи.

Одмах више Грчког Гробља је садашње сеоско гробље, раздвојено од њега само путићем. Биће да се Грчко Гробље продужавало чак и на место овога сеоског гробља, јер веле, да су и тамо налазили плоче.

Ово Грчко Гробље народ доводи у везу са живљењем неких Грка, које су Срби одатле протерали. Веле, да су Грци имали и цркву на месту Црквини, које је близу садашње негришорске механе.

Има још једно старо гробље, мање од Грчког, на Иванову Брду. Ту је камење мање и простије и без икаквих знакова.

Постанак села и порекло становништва. – Хумке, Грчко Гробље и остали трагови из старине знаци су врло давнашњих људских насеља на месту овога села. А успомене и приче народне показују, да је овде било насељеника и пре постанка данашњег села и да се село много раније звало овим именом. Тако причају, да су врло давно на брду Бошњаковини становали неки Бошњаци, на Бјеговини неки Бјегован, а на Иванову Брду – Иван. Њих је нестало, али је остао спомен о њима у називима брда, а причају да се често изоравају погорелотине од греда њихових кућа. Веле, да су им куће Турци погорели. То је морало бити врло давно, јер кад су први досељеници дошли у Лисице, затекли су густу шуму.

У дипломи Проте Гучанина (1811 г.) помиње се село Лисица. У списку од 1818 године Лисице имају 35 домова са 93 арачка лица. Пошто је Крстац тада још био заселак Лисица (не помиње се ни 1811 ни 1818 и 1822) поменути број вреди за Лисице и Крстац заједно. И све до пре триестак година Лисице су биле једно село са Крстацем.

Данашњи становници у Лисицама сви су пореклом од досељеника. Најстарије су породице: Домановићи и Јоковићи. Зна се поуздано да је у време првога устанка било у целим Лисицама само три куће, а у Лисице се онда рачунало и данашње крстачко земљиште с леве стране Бјелице. И тако су онда од те три куће две биле с десне стране Бјелице, а то су од данашњих Домановића и Јоковића, а с леве стране једна – данашњих Богићевића у Крстацу.

Домановићи су пореклом од Сјенице. Њихови су се стари по свој прилици пред крај 18 века доселили у Лисице. Предак им је, веле, имао шест сестара, од којих једну искаше за себе сеиз неког Турчина. Не хотећи је дати, а да би избегли неприлике са Турчином, Домановићи се преселе најпре у Лопаш а оданде у љубићки срез. Али се после једни опет врате у Лисице, а други остану. И сада доиста има Домановића у Прислоници и у Соколићима, у срезу љубићском, и знају, да су досељени из Лисица. А поред свега још им заједничко порекло доказује иста слава: Св. Врачеви.

Јоковићи су потомци старог Јока, њихова чукундеда, који се у почетку првог устанка доселио од Никшића из Црне Горе. Причају, да су му четири сина била годину дана са Кара-Ђорђем у рату. Кад је Јоко дошао, затекао је Доманоивиће у Лисицама. – Јоко се двапут женио, и друга му је жена довела у кућу из трнаве (ср. Трнавски) једно мушко дете. Јоко посини тога доводца, те се и он позове Јоковић, али задржи своју славу Никољ-дан. Отуд има сад Јоковића са двема разним славама: прави потомци Јокови славе Лучин-дан, а потомци овога доводца Никољ-дан. – Јоковићи су највећа породица у селу (17 кућа).

Кукићи, Крловићи, Давидовићи, Јеремићи и Жујићи долазе по старини у други ред; они су досељеници из времена устанака или нешто позније.

Кукићи су од Петра Куке, који се доселио у време Кара-Ђорђева похода на Сјеницу из села Косатице код Нове Вароши. Зна се да је био мајстор (зидар и дрводеља).

Крловићи су досељени такође из Косатице од Нове Вароши у време Кара-Ђорђева похода. Ових Крловића има у драгачевским селима: Крстацу и Лопашу, одсељених из Лисица.

Давидовићи су од деда Давида, чији су синови били Андрија и Младен. Давид се одселио из Шиповика (или из Косатица) код Нове Вароши. Неки тврде да су Кукићи и Давидовићи једног порекла. Како су можда и Давидовићи из Косатице, а пошто им је и слава иста (Ђурђев-дан), ово тврђење може бити истинито.

Јеремићи су од Јеремије, који се доселио од Сјенице. У једну кућу Јеремића призетио се неки Стеван Петровић, чија је старина од Новог Пазара, али му се родбина настанила у ужичком селу Кремнима (и сад је има тамо). Та једна кућа Јеремића презива се Стевановићи.

Жујићи или Стевановићи зову се по деду Стевану Жуји, који се доселио пре 80 и више година од Сјенице.

Доцније су досељене породице:

Спасојевићи, чији се дед Павле Манојловић доселио из села Сирогојна (срез златиборски).

Јотулићи је старо презиме садашњих породица: Петронијевића и Николића. Ове су породице од двојице браће, Петронија и Николе, који су пре скоро 60 година прешли из суседног Крстаца у Лисице. Али они су старином из Пријепоља на Лиму. Ове се породице још и сада копају у крстачком гробљу, што је такође јасан доказ да су дошле из Крстаца.

Чворовићи су скорашњи досељеници из Комарана близу Сјенице.

Миле Бјелопољац доселио се пре 30 година као мајстор из Бијелог Поља.

Ови подаци о пореклу данашњих становника села Лисица и предања народна о ранијем становништву и о његовој судбини дају довољно разлога веровати, да је и село Лисице било исте судбине као и суседни Негришори. И оно је можда у почетку 18 века било остало пусто, па се тек доцније почело насељавати. Предања о Ивану и Бјеговану и о Бошњацима показују, како су раније била нестална насеља у овом крају, а што у садашњем селу имамо само једну породицу из 18-ог века, то је знак, да се врло позно на овом месту засновало стално насеље. То није ни чудно: овуда је пролазио један од најглавнијих турских друмова (Чачак – Пожега – Ужице) и као свуда, тако се и овде српско становништво склањало даље од друма. Лисице су дакле порасле тек у 19-ом веку и то више досељавањем у времену од почетка па до средине 19-ог века (8 сад великих породица) него прираштајем од старијег становништва.

Сеоска заветина је Бели Четвртак. – Лисице имају сад своја два гробља.

П.С. Лисице су имале 424 становника 1834 године (са Крстацем), 357 у 1974, 655 у 1948 и 308 у 2011 години, у томе 11 млађих од 5 година, уз просечну старост од 47,3 године.

5. Лучани

Положај. – Лучани почињу одмах од друма Чачак – Пожега према негришорској механи и савијају се у виду великог лука око изворишта потока Кленовца и Врела до потока Топле. Затим се спуштају долином Топле, па у другом луку поново слазе на исти друм.

Куће су лучанске или по косама, које се од поменутог венца спуштају ка Бјелици, или су на странама брда, која се дишу на појединим од тих коса…

Тип. – Куће су у Лучанима доста равномерно распоређене. Разлике у њиховим међусобним растојањима нису велике: најобичнији је размак између суседних кућа у појединим џематима 150 до 200 м. Наравно да се и овде изузимају понеке од сродничких кућа, у којима је тај размак много мањи.

Џемати су се одржали још непомешани, али има већ породица, које су се разишле и по другим џематима. Џемати се зову неки по месту неки по главној породици а за неке има и један и други назив.

Почев од друма изнад негришорске механе џемати су овако поређани: Вртаче, где су сами Рендулићи (8 кућа); Рађеновићи (8 кућа), пола с леве пола с десне стране потока Кленовца; Подојнице или Алемпијевићи (11 кућа), где су сами Алемпијевићи, Врело или Златића Џемат (13 кућа) у коме су сами Златићи; Тодосијевићи (3) и Тодоровићи (са Благојевићима 8 кућа) су џемати једне породице с тим презименима; Стојадиновићи (21) су велики џемат једне разгранате породице са многим презименима, а осим тога су у овом џемату и три куће од Тодоровића (поједини мањи делови од џемата Стојадиновића имају и засебне називе према своме месту; то су Брајковице под истоименим брдом (Средњи Рт, Под Камењачима и Брдо); Рендуловићи (5 кућа), џемат од саме те породице; Мандићи или џемат Под Записом (5). – Породица Андрића (8 кућа) растурена је по целом селу. Најзад подалеко од села има једна кућа Томића код Дубовца.

У селу је дакле 91 куча.

Имена. – Причају, да је име Лучани постало отуда што су се ту некада „разлучиле војске“. Ово су име, веле, затекли и преци данашњих најстаријих породица, кад су дошли овамо.

О постанку имена Руја (брдо) причају ово: на Руји је некада била варош и град Дубрава, па кад је једном нападну непријатељи, буде постављена стража на месту, које се и сад по томе зове Стража; на друго место даље одатле пошљу „стражу потајницу“ и оно се после по томе прозове Потајник. А кад стража јави да се непријатељ приближио, народ се јеко „узруја“, те се услед тога цело брдо прозове Руја.

Старине. – На брду Запису, које се диже одмах до друма, има два узвишења, која јако личе на веће хумке, само су доста изгубила од свога правилног облика.

Зна се, да је у долини реке Бјелице близу сеоске суднице био некад турски хан на месту, које се и сад зове Ханиште. Тај је хан био крај старога пута Босна – Ужице – Чачак. Ишао је преко Дљина, па је изнад извора Врбе прелазио у лучански атар, пролазио кроз данашњи џемат Урошевића до Средњег Рта; затим је ишао више садашњег села испод брда Сухе чесме и преко Рује слазио у Марковицу (даље види у опису Марковице). Тај је пут служио све док није начињен садашњи велики друм. Још се у Лучанима нађе по где-где калдрма од тога старог пута.

Готово у средини села зна се и сад место, где је био чардак лучанскога спахије.

Постанак села и порекло становништва. – Спомен о негдашњој вароши на Руји, близу хумки (на Руји) и трагови од грађевина у Дубовцу сведоче, да је у атару или близу овог села морало бити и каквих већих насеља.

А данашње село Лучани није старо: његово је становништво све од познијих досељеника. Да је ипак пред крај 18 века било прилично насељено, доказ је успомена о спахијском чардаку, а осим тога сачувано је и предање, да се најстарија породица, Златићи, населила баш на „расељу“ старог села, које су Турци раселили. – У дипломи Проте Гучанина ово је село запосано погрешно: Чучаник. Да се ту мислило на Лучане, доказ је то, што се помиње управо између Дљина (Дрена) и Негришора и Лисица. У списку од 1818 године Лучани имају 23 дома са 47 арачких глава.

Најстарија је породица Златића, која је пре 110 година дошла из Подунавља (можда из Хомоља). Сад се презивају: Златићи, Вујадиновићи и Милошевићи (сви славе Никољ-дан).

Други су по старини Остојићи или Стојадиновићи пореклом „из Заграђа од Призрена“. Њихов је предак, Стојадин Остојић, убивши тамо Турчина, побегао у Црну Гору у Тушину, а одатле је са своја три сина дошао у Вране више Ариља. После многог сељакања пређу у време првог устанка у Лучане. Сад се презивају: Урошевићи, Милинковићи, Радојевићи, Јевђовићи и Бакаровићи (Миловановићи). Сви славе Арханђелов-дан.

У време првог устанка су се доселили: Андрићи из Васојевића (славе Лучин-дан), који се сад презивају: Танасковићи, Маркићевићи, Вучићевићи и Радивојевићи; Рендулићи од Сјенице; Рађеновићи из Криве Реке у срезу златиборском.

Нешто су доцније дошли: Алемпијевићи, Тодоровићи, Благојевићи и Мандићи. Прва је породица пореклом од Пљеваља и живела је најпре под Јавором, па јој се дед преселио у Лучане а друге три су заједничког порекла од једне породице, досељене из Пријепоља (сл. Арханђелов-дан). Мандићи су из Сјенице.

Лучани по свом становништву спадају међу најмлађа села у Доњем Драгачеву. Једина његова старија породица тек се крајем 18 века у њему настанила. И од ње има до сад само 13 кућа, а на 7 породица досељених у 19-ом веку долази свих осталих 68 јућа. Ипак је у овом селу досељавање рано завршено, још у почетку 19-тог века, тако да је село после расло само прираштајем. – Интересантно је, што Лучани имају и једну породицу из Подунавља, јер таквих досељеника нема ни једно село у Доњем Драгачеву.

Сеоска слава је Бела Субота по Тројици.

П.С. Лучани су имали 243 становника 1834 године и 523 становника 1874 године. Варошица Лучани имала је 455 становника 1948 године, 4.309 у 2002, а 3.387 у 2011 години, у чему 109 млађих од 5 година, уз просечну старост од 43 године. Лучани село су имали 332 становника 1948 године, а 501 у 2011 години, у томе 15 млађих од 5 година, и уз просечну старост од 46,1 година.

6. Дљин (Лучани)

Положај. – Дљин захвата огроман простор у куту између Бјелице и Западне Мораве а на ушћу у Бјеличину. Само је један мали део села с леве стране Бјелице. Један се део Дљина наднео над Мораву, други над Бјелицу, а остале су сеоске куће расуте по свима могућим положајима на огромном брдоравну, које испуњава простор Западне Мораве и Бјелице. Ово је брдоравно јако заталасало, пуно брегова, коса и долова, а уз то је на знатној висини (највиша тачка: Гај, 611 м.); на њему је много где избио го камен а понегде су и читаве стране голе и стеновите (поглавито кречњак). Најистакнутији су му делови: Манђелица према Морави, Гај , Љетишта, Соколовина, Камаре, Брдо и Грачац.

Тип – Дљин је јако растурено село, нарочито његова страна према Бјелици; али су куће у појединим засеоцима и џематима ипак доста близу.

У Дљину се нарочито запажа да су готово сви џемати чисто одржани: свака је породица груписана за се и на засебном положају; само се понегде нађе у близини и нека кућа друге које породице, али је и то новијег времена. Ова је подела тако јасна, да Дљинци идентификују презимена породична са славама, те поједине породице или џемате зову нпр. Аранђеловци, Јовањци, Никољци и.т.д., и кад хоће да одреде, од које је фамилије нека кућа, узимају као главни знак њену славу. Ово долази и услед тога, што је у Дљину већини породица старина тако велика, да им се сад већином само по славама зна сродство. Да је пак ово одређивање по славама поуздано и да ту не може бити забуне, доказ нам је то, што овде није било новијих досељавања (најновији су досељеници од пре 70-80 година).

У Дљину се може лепо видети развитак од заселака ка џематима: делови села са географским називом (Дријенови, Луг, Мрамор, Гуњача, Јељен-До итд.) несумњиво су старији, јер их и сад чешће зову засеоцима и стари људи тврде, да је раније само та подела постојала; они су и били најстарији делови села. Али кад се доцније породице у засеоцима развише, па се поједини њихови огранци настанише изван засеока, они се почеше звати по свом презимену. Тако су се засновали засебни џемати, који се по величини изједначише са старим засеоцима и оба се појма почеше мешати.

С леве стране Бјелице има само четири куће од породица: Марковића, Маринковића, Пантелића и Петровића (Симовића). Све је остало село с десне стране Бјелице.

Најпре је према Бјелици заселак Дријенови, у коме су сви Обрадовићи (8 кућа). Затим су редом, у луку према Морави поређани засеоци и џемати: Мишовићи (9 к), где су осим Мишовића (8) и Маћићи; Камаре (3 к): Павловићи и Терзићи; Ђокићи (5 к.); Брдо (4к) где су само Николићи (Ђаволаковићи); Соколовина (4 к) – само Чолићи; Maрковићи (6 к); Јељен-До (6 к) – само Ђедовићи; Бошковићи (8 к); Манђелица (7 к) у којој је једна породица са презименима: Милосављевићи и Кузмановићи; Езановићи (10 к) са једном кућом Јовановића; Страњани (Стране; 20 к), где су Петровићи (Абазовићи) и Гавриловићи.

У другом су луку ка потоку Врелу и после све око њега и између њега и потока Топле џемати и засеоци: Ћебићи (11 к); Луг, у коме су Милосављевићи и Перишини (8 к) – једна породица; даље су три џемата од једне породице: Рогошевићи (8 к), Гуњача са 3 куће Јовановића и преко Врела истих Јовановића џемат од 4 куће; Мрамор (14 к) од Маринковића (Јашовића 13 к) и Ивковића; Буковик и Сријетежи засеоци једне породице, Пантелића (Бујукића; 11 к).

Свега је у селу 158 кућа.

Име. – О имену Дљин не зна се ништа и не постоји никакво објашњење или прича. – За џемате већ је поменуто.

Старине. – У Гају има близу Ћебића кућа место Селишта, али се о њему ништа не зна.

Интересантна су имена Грачац и Збјеговиште, али се о њима ниша не прича.

У селу на месту Бољевцу има Џиновско Гробље, на коме стоје и сад велике плоче и скоро затрпане у земљи. Помињу, да је ту негде била и стара црква. – У најстаријем сеоском гробљу има неколико каменова од неког Џиновског Гробља.

У Дљину причају, да су у месту Растокама (Застаницама) налазили неке остатке од грађевина Страхинића Бана (од његова двора и цркве; до скора је тамо био и један диван, вештачки израђен камен). Веле, да се Страхинић по „царској наредби“ одселио одавде и отишао у Мучањ, где је и умро.

У Дљину се и сад зна место, где је био салаш и чардак дљинског „спахије Вазевића“, који је седео у Ужицу.

Местимице се и сад налази калдрма од пута (Чачак-Ужице), који је ишао преко Дљина кроз данашњи цемат Пантелића на извор Врбу у Лучанима.

У Дљинској „планини“ Дебелој Гори има пећина, у којој су Турци 1815 г спалили српски збег. У истој планини Сјекири и у Дубравама налазе велике, црвене цигље, од којих свака има по једну страну извијену (у виду олука) за закачињање друге цигље. Веле, да дљински потоци сносе парчад ових цигаља ка дљинској школи.

Постанак села и порекло становништва. – Селиште, стара гробља и други остаци из старине све су поузсани знаци старијих насеља на овом месту. Како су готово сви ови остаци на страни према Бјелици, изгледа, да су старија насеља била ближе речној долини.

Судећи по неколиким знацима и данашњи дљински становници ће бити врло давнашњи. Прво: ма да је иначе традиција у овим крајевима врло јака, имап се ништа не зна о постанку села нити се штогод зна о пореклу његових породица изузев три новије. Друго: цело се село састоји из неколико великих породица, које су се толико разродиле, да се већ не зна, у каком су међусобном сродству. Стога им је поред још слабо очуване успомене једини знак сродства слава. Пошто новијих досељавања никако није било, а старе породице све имају различите славе, овај је знак за распознавање породица – слава – одржао и до данас своју потпуну вредност. Треће: стари људи не памте да се од пре 70-80 година ико доселио у ово село нити су од својих о томе слушали, а овоме ће свакако бити узрок кршевитост и слава родност дљинског земљишта (а Дљин је и прилично у страни, спутан досељеницима). Најзад и ово је једно од села, које је у 18-ом веку и у почетку 19-ог века имало свога спахију, а то већ значи, да није могло бити и ненасељено.

У дипломи Проте Гучанина јамачно је писарском погрешком место Дљин записано Дрен, јер у целом овом крају нема села под тим именом нити се зна да га је било, а сам ред, којим се у дипломи помиње (Тучково, Дрен, Чучаник, Негришори итд.), јасно упућује на Дљин. – У пописном списку од 1818 год има Дљин 32 дома са 95 арачких лица.

У Дљину сам има велики број породица и са разним презименима; али се све оне по свом пореклу могу свести на неколико старих породица, од којих су се развиле. Те су се старе породице већ толико разродиле и намножиле, да су се од њихових појединих кућа развиле споредне гране и постали читави џемати.

Највећа (65 кућа) је и најстарија од тих старих породица Страхинићи. Сад нема већ ниједне породице са тим презименом, већ су га све измениле. Од Страхињића су се развиле садашње породице: Ћебићи, Радисављевићи, Пантелићи (Бајукићи), Јовановићи са Рогошчевићима, Гавриловићи, Петровићи (Теовиловићи од којих има једна кућа у Ртарима) или Симовићи, Николићи (Ђаволаковићи) и Јешовићи или Маринковићи. Осим тога има у првих шест породица и споредних презимена, као: Вучићевићи, Алексићи, Ристивојевићи, Сретеновићи, Стевановићи и др. Свима је Страхињићима слава Св. Јован Златоуст; само Јешовићи, који су потомци неког уљеза Маринковића славе и Арханђелов-дан. Страхиниће сматрају за праве потомке Страхињића Бана, па чак доводе у везу и њихово поносито држање и угледну спољашност са пореклом.

Друга је од великих породица Бузаџије. У њу спадају: Обрадовићи, Марковићи са Мишовићима и Маринковићима, Николићи, Ђокићи, Чолићи и Павловићи. Сви славе Арханђелов-дан. Презиме Бузаџије не носи сад више ниједна породица. Нагађају, да је она пореклом можда од некуд од Скадра.

Трећа је од старих породица Езани (Езановићи), у којој има ових презимена: Езани (Петровићи), Милосављевићи и Кузмановићи. Сви славе Никољ-дан.

Четврта је стара породица Ђедовићи, који се сада презивају: Ђедовићи, Миливојевићи и Игњатовићи. Славе Петков-дан.

Петровићи (Абазовићи) су такође стара породица, досељена од Нове Вароши. Славе Јовањ-дан.

Од осталих породица зна се, да су Бошковићи дошли „однекле од Пирота“ (славе Ђурђиц). Терзићи (Петровићи) су старином од оних Терзића из дучаловачког засеока Под-Овчара. Њихов се прадед призетио у једну од дљинских кућа. – Ивковићи су старином из ужичког округа.

Према свему овоме може се слободно рећи, да ниједно село у Д. Драгачеву нема толико старог становништва колико Дљин. Старе дљинске породице по свој прилици спадају међу најстарије становнике Д.Драгачева. Ни у једном селу целе ове области није тако велика разлика између прираштаја и досељавања колико у Дљину: две последње породице, које су из 19-ог века, чине само две куће, а осталих 156 кућа долази на саме старе породице из 18 века и раније.

У Дљину има пет гробаља: најстарије је заједничко за Ћебиће, Гуњачаре, Стевановиће, Маринковиће, Страњанце и Бајуковиће (такође доказ о старини ових породица); друго је за Марковиће, Бошковиће и Езане; треће је само за Јељенце, четврто само за Чолиће и пето само за Абазовиће.

Сеоска слава је други дан Тројице.

П.С. Дљин је имао 407 становника 1834 године, 731 у 1874, 1.400 у 1948 и 935 у 2011 години, у томе 31 млађих од 5 година, уз просечну старост  од 45,5 година.

7. Пилатовићи (Пожега)

Положај. Село је на западној и југо-западној страни планине Крстаца, са десне стране Западне Мораве. Венац Крстаца управо је међа Пилатовићима према селу Крстацу и засеоку Ђераћима.

Кућа нема у моравској равници него су све у брду до близу самог ванца планине Крстаца. Највећи део кућа је на пет коса, које слазе од Крстаца моравској равници. Ове се косе зову по имену породица (џемата), које су на њима. Остале су куће на вишим странама поточних јаруга, које су између тих коса…

Џемати се зову по својим најглавнијим породицама, али имају у себи и повише других породица. Вредно је истаћи, да главне породице у џематима спадају уједно у најстарије сеоске породице, да су дакле оне те џемате и засновала. Почев са севера џемати су овако поређани:

Чолићи (22 куће) где спадају: Чолићи (8 кућа), Николићи (5) и још седам малих породица: Паунићи, Неђељковићи, Масларевићи, Луковићи итд;

Маркићевићи (26 кућа): Маркићевићи (9 кућа), Маринковићи (5), Тошићи (6) и Петровићи (6);

Бајићи (28): Бајићи (10), Седлићи (7), Јотићи (6) и три мање породице;

Павловићи (20 кућа): Павловићи (9), Савићи (7), и Милићевићи (4).

Божићи (24): Буквићи (11), Божићи (8), и три мање породице.

Свега у селу има 120 кућа.

Име. – О имену Пилатовићи народ не зна никаква објашњења нити постоје о њему какве приче. У општем делу поменута је вероватност о влашком пореклу овог имена.

Старине – Овај крај у коме су Пилатовићи и суседно село Прилипац има доста остатака из прошлости.

Најинтересантнија су старина хумке на месту Равном Лугу у пољу пилатовачком близу Мораве. Ту их има на 20 све ублизу расутих по ливадама и њивама. Још су већином добро очуване, и највиша ће имати око 5 м висине; неке су већ доста слегле. Веле, кад су једну од тих хумки раскопали, да су нашли велике цигље у четврт.

Између ових хумки и Мораве на месту Попријеким Њивама, кад се закопа за две стопе дубине, наилази се свуда по њивама и ливадама на калдрму. У близини има повисока гомила од камења, некакве кулина (рушевине од куле).

Идући на ниже низ Мораву наилазимо са њене леве стране старо гробље од великог кречњачког камења, положеног и побијеног. То гробље зову Грчким Гробљем или Гробницом.

На брду Авали и даље од њега „вијенцем“ па покрај сеоског гробља наилази се у дубини од две стопе калдрма од облог камена моравског. – На брду Авали ископавали су сељаци понегде „врло крупе људске кости“.

Код чесмице на месту, где је и данас сеоски састанак, има часна трпеза, остатак од некадашње цркве, која је била на том месту. Веле да су од те цркве камен употребили Турци за грађење моста на Морави. Тај се мост срушио, али су се приликом једног наводња Моравина открили од њега каменови на месту Ћупријетини код Мораве више ушћа Бјеличина.

Према свима овим знацима јасно је, да је у старије доба у овом крају морало бити кадгод неко веће насеље, знатније него што су данашња. Близина највеће и најзнатније саобраћајне везе овога краја (пут из моравске равнице преко Пожеге и Ужица за Босну) и плодност суседне моравске равнице биле су довољне погодбе за развитак и опстанак таквог насеља. И доиста постоји предање народно, да је ту некада била велика варош с обе стране Мораве од села Прилица па до данашње Пожеге. Преко целе те вароши, веле, могао је прећи мачак све с крова на кров. Једни веле, да је то била грчка варош и да је од ње остало и поменуто Грчко Гробље. Али постоји и једно предање, да је та варош била Пожега и да је постојала у време, каде је у овом пределу владао бан Милутин и његов син или унук Бановић Страхиња (и предео се, веле, по њима звао Бановина); да је поменута кулина остатак од куле бана Милутина и да је банова гробнице у Грчком Гробљу, због чега се оно зове још и Гробница. За породицу Бановића Страхиње причају, да се одселила у Топлик (Топлицу?) близу Куршумлије. А трагови банових воденица познају се и сад на Скрапежу одмах ниже брда Просјека, где је пресечен пут за Пожегу.

Постанак села и порекло становништва. – Да ли је овде увек постојало насеље под именом Пилатовићи, нико не уме казати. Исто тако не можемо знати, да ли је данашње становништво имало везе са ранијим становницима или је оно сасвим износа подигло село. Има само један чинилац, који би нас о томе могао обавестити, а то је што у атару овог села нема ниједног места, које би се звало Селиште или Старо Село. То би могло значити, да је бар за последња два века било непрекидно насељено. У Пилатовићима има доиста неколико породица, којима се никако не зна порекло и за које тврде, да су старинци. Има такође и много врло давнашњих досељеника.

Ово је село било и у спахиским рукама. О томе поред предања сведоче и до данас очувани називи земљишта у моравској равници и спомени за њих везани. Тако су називи: Беговина, Вочница – назвата по неком бегу Вочу – и Ордаговина, назвата по неком Ордаги.

У диипломи Прете Гучанина ово село је записано: Пилатовић, а у списковима од 1818 и 1822 године правилно: Пилатовићи. Већ је тада спадало у највећа села Доњег Драгачева, јер је 1818 године имало 40 домова са 94 арачка лица.

Старе породице непознатог порекла, које сматрају за старинце, јесу: Милићевићи, Маринковићи, Тошићи, Удовичићи, Николићи и Петровићи. – Оне су све, изузев Удовичиће (2 куће), и повече породице од 5-6 кућа, али ипак оне нису највеће у селу.

Остало су све поуздано досељеници, од којих има и врло давнашњих. У овом селу има нарочито доста досељених Ужичана. Пилатовићи су први на ударцу Ужичанима (само их Морава раставља од ужичког округа), па су се многи у њима и задржали.

Међу најстарије досељенике убрајају породице: Маркићевиће, Чолиће са Јанковићима и Павловићима, Јотиће, Божиће и Буквиће.

Марковићи су пореклом из Црне Горе (по једном казивању: из ужичког села Рупељева; можда су свраћали тамо).

Чолићи, Јанковићи и Павловићи су такође из Црне Горе. Доселили су се најпре два брата: Чоло и Јанко, те су од Чола Чолића и од Јанка Јанковићи. Доцније дође и трећи брат Павле, од кога су Павловићи. Чоло, Јанко и Павле су чукундеди данашњим својим потомцима. Све три породице славе Петковачу (Параскеву).

Јотићима је био неки дед пекар: доселио се из ужичког округа од Бајине Баште.

Божића чукундед доселио се из Црне Горе (славе Лучин-дан).

Буквића чукундед доселио се из Херцеговине; по причању неких а и по слави Ђурђеву-дне по свој прилици из Дробњака. Приликом њихова досељења једна се породица Буквића уставила у ужичком селу Гостиљу а друга у Милићеву Селу. У Тавнику у срезу љубићском има Буквића (или т.зв.Зуцовића), који знају, да им је прадед дошао из Пилатовића, али су променили славу (славе Св. Стевана).

У досељенике из 18-тог и почетком 19-ог века спадају: Бајићи, Седлићи, Алексићи, Ђурђићи, Савићи и Луковићи.

Бајића прадед Радован Баја доселио се из Никшића из Црне Горе (слави Лучин-дан).

Седлића прадед доселио се од Ужица. Правио је седла, те отуд: Седлићи.

Алексића прадед доселио се из Рупељева у срезу пожешком.

Ђуршића прадед дошао је из Мокре Горе у срезу златиборском.

Савићи су такође из ужичке Мокре Горе. Знају, да их од исте породице има и у Висибаби у срезу пожешком (славе Ђурђев-дан).

Луковићи су досељени из Годовика код Пожеге.

Доцније су досељене породице:

Богдановићи, којима се дед Богдан доселио  из Браженаца у срезу златиборском.

Лазаревића дед дошао је из Пријепоља.

Милинковић је из Средње Добриње у срезу пожешком.

Масларевића отац дошао је из Крушчице у срезу ариљском и привенчао се у замрлу пилатовачку кућу Ковачевића, којој да своје презиме Масларевић. Старина овог Масларевића је из Новог Пазара, где и сад има рода.

Вујовића отац дошао је из Прилика у срезу моравичком.

Неђељковића отац је из Пресјеке у срезу моравичком.

Бајић је дошао од некуд „испреко Лима“ о Ђокић из Водица у срезу мораивчком – оба у време српско-турског рата.

Најмлађи су досељеници: Вукајловић из Добрача у срезу ариљском и Џелебовић из Бијеле Ријеке у срезу златиборском.

Паунић је рођен (ванбрачно) у Пилатовићима, па се окућио.

Необичним саставом свога становништва ово се село изузима од свих осталих у Доњем Драгачеву. Пре свега и ако је у њему сразмерно знатан број старих породица, ипак оне чине само мали део данашњег становништва у селу; породице, које су се у другој половини 18-ог века доселиле, куд и камо су разгранатије и оне су постале главни представници појединих џемата. Друго, ово село од краја 18-от века до данас није никако престало добијати досељенике, тако да је оно за то време расло готово толико исто досељавањем и прираштајем. Најзад је интересантно да су међу досељеницима, изузев 4-5 породица све остале (15 пор.) из ужичког округа и из Црне Горе.

Пилатовичани имају само једно своје гробље.

П.С. Пилатовићи су имали 390 становника у 1834, 463 у 1874, 709 у 1948 и 707 у 2011 години, у томе 22 млаћа од 5 година, уз просечну старост од 45,7 година.

8. Прилипац (Пожега)

Положај. – Ово је сеоце с десне стране реке Краварице при њену ушћу у Мораву. Само су црква, школа, судница и крчма с леве стране реке на једном заравањку, који се одсечно спушта у моравску равницу.

Сеоских кућа нема поред Краварице. Оне су све у брду већином по венцима неколиких коса, које се од планине Крстаца спуштају између дубоких јалака реке Краварице.

Тип. Прилипац је мало село: има свега 45 кућа.

Само три веће породице чине у њему џемате; остале су породице растурене између и око њих и не рачунају се у џемате.

Почевши са севера породица Јаковљевића (8 кућа) чини први џемат; Мајсторовићи (са Росићима, 14 кућа) чине други џемат а трећи: Јовановићи (10 кућа).

Остале су породице: Јовановићи (Арнаутовићи; 2 куће), Васиљевићи (2), Ковачевићи (2) – сваки за се на северозападном крају села; затим Антовићи (6 кућа), између џемата Мајсторовића и Јовановића.

У Прилипац се рачуна и црква, школа, судница и крчма на поменутом заравањку.

Име. – Прилипац се до пре 70 и више година заво Капице. О томе имамо потврде и у дипломи Проте Гучанина од 1811 где се по реду после села Пилатовића помиње Капица (погрешно: место Капице), затим у поменутим пописним списковима од 1818, 1819 и 1822 године. По жељи народној, а на заузимање тадашњег среског старешине драгачевског, мајора Милована Недељковића село се прозове по имену своје цркве: Прилипац.

Старине. – Најинтересантнија старина овога села је прилипачка црква. За њу причају, да је била раније манастир, који се звао Прилипац. Томе манастиру приписују велику старину: веле да су га зидали још Немањићи.  Манастир је много страдао: трипут су га Турци рушили и трипут га Срби поправљали. Последњи пут, веле, да се у манастир затворио српски збег, и Турци не могући другче наудити сруше на Србе манастирски кров, те их све побије. Доцније, у време ослобођења, кад су Срби узели да из заосталих зидина направе себи цркву, изнели су одатле камење од крова и кости побијеног збега. Старом манастиру додат је (1848 године) позади данашњи олтар и саграђено кубе, те је тако постала садашња Прилипачка црква. Пред црквеним вратима на усласку с десне стране име један повелики кречњачки камен, који је, како се чини, сад наопако пободен у земљу. На том је камену изрезан некаки старински спиралини украс као грана на везу. – Црква има врло леп положај: на видику, на оном заравањку, ниже кога је пилатовачко поље Равни Луг са поменутим хумкама, калдрмом итд.

На старом, заједничком гробљу прилипачко-лопашком има место Црквина. Око тог места познаје се мало уздигнут бедем од темеља, на који се наилази чим се закопа.

С десне стране реке Краварице над самом реком баш при њену изласку у пошироко поље прилипачко има брдо Градина, које се зове и Велика Стијена. Градина се стеновитим кречњачким  одсеком, високим 40 м., спушта у поље. По целој заравни тога брда виде се местимице плића удубљења и мање вртаче, а око њих материјал као од каквих рушевина, које је време сасвим растурило. Кад се закопа, наилази се, кажу, на камене темеље и на неке црепове од лонаца. На једној страни, према реци Краварици, једа се могу у незнатним остацима разазнати трагови негдашњега зида. Народ прича (Бедеми тога града били су спуштени низа страну све до реке – Једна се косањица брда Градине спушта до саме реке, те са суптотним брдом гради врло тесан пролаз, колико само да се река кроза њ пробије. Кажу да је „проклета Јерина) на тој узини била зидом преградила Краварицу, те је њена вода испунила пољаницу више те узине и градила вештачко језеро. По том се језеру Јерина возила и пливала.), да је на овом брду био град проклете Јерине. – На поменутом одсеку има Градина узан а дуг отвор, иза кога настаје пећина, легло чавки. Овај је отвор високо у стени, и до сад није до њега нико доспео. Кажу, да из те пећине испадају неки стари, златни новци, које су сељаци налазили (веле, да их из пећине износе чавке у перју).

Постанак села и порекло становништва. – Крај свих остатака из старине успомене о ранијим насељима и животу врло су тамне. Томе је узрок, што је све данашње становништво у Прилипцу досељеничко.

Стогодишњи старац Милосав Булија из Лопаша тврди да су Капице биле раније заселак Лопаша. О томе нам даје потврде и до скора заједничко гробље њихово. Али је то морало бити у 18-ом и тек у самом почетку 19-ог века, јер се већ, као што је поменуто, 1811 године оно помиње као засебно село, а тако исто и у списковима од 1818 и 1822 године. По списку од 1818 године оно је тада имало 10 домова са 27 арачких глава.

Најстарија су породица Васиљевићи, за које се не зна одакле су. Зову се тако по једном претку Васиљу.

Јаковљевићи и Радојевићи (заједно 8 кућа) су једног порекла, старином из Поцерја. Доселио им се неки предак Бошко, који се ожени кћеру Васиљевом. По његовим синовима Јакову и Радоју има ова породица данашња два презимена. Један од Бошкове браће, Јовићм отишао је на Лорет у ужички округ (село Гугаљ) и од њега су тамошњи Јовићевићи, а други брат Милош се одселио у крагујевачки округ…

Росићи су такође стара породица пореклом из Трудова у срезу моравичком. Сад се презивају једни Росићи а други Мајсторовићи.

Ковачевића прадед доселио се из Пресјеке у срезу моравичком.

Јовановића – Арнаутовића дед доселио се из Старе Србије („Арнаутске“).

Породицама: Антовићима и другим Јовановићима нико не зна порекло, а зна се да су се и оне одавно доселиле.

С овим је селом дакле готово исти случај као и са Пилатовићима: док најстарија породица има само две куће, дотле старији досељеници чине целе џемате. Како је Прилипац после 1818 године добио можда само још две породице, то је он од тада до данас растао готово само прираштајем.

Од пре неколико година Прилипац има засебно гробље.

П.С. Прилипац је имао 152 становника 1874 године, 390 у 1948, и 294 у 2011 години, у томе 7 млађих од 5 година, уз просечну старост од 43,2 године.

9 и 10 Горња и Доња Краварица

(допуњено подацима краваричког учитеља г. Тодора Цветића)

Ова су два села по оштрим особинама свога положаја и типа тако слична, да би било понављање кад би се у овом погледу описивало свако за се.

Положај. – Горња и Доња Краварица су једна у продужењу друге с обе стране реке Краварице: Горња око горњег тока њена до потока Дечинца и Дренског Потока (први десна а други лепа притока Краваричина) а Доња даље око средњег тока ове реке до села Лопаша. Река Краварица у ствари се у оба правца ова села зове само Ријека а тек ниже у Лопашу добија име Краварица.

Од свих села у Доњем Драгачеву Горња и Доња Краварица имају најблаже земљиште. Куће су има на благим странама и косама, које се лагано издижу из Краваричине речне долине. Ове косе даље прелазе поступно у висока брда планина: Голупци с леве и Крстаца с десне стране реке Краварице. Изнад оба села је с леве стране непосредно венац Голупца, који се у Доњој Краварици а нарочито у Вуковића Брду одликује многим широким (до 40 м) и дубоким вртачама. С десне стране су пространа брда: Драча, Ошљевац и Лишко Брдо – све делови планине Крстаца…

Тип. – За тип ових села карактеристично је, да су подељена на џемате, који су сви на странама према реци Краварици и редовно су растављени један од другог потоцима или дубоким јалацима. Многе од тих џемата чини и сад још само по једна породица.

У Горњој Краварици су с десне стране реке почев с југа џемати: Баралије (Баралићи; 10 кућа); Даниловићи (6 кућа); Илићи (5 кућа); Боигћевићи (Гаталовићи, Чибовићи; 3 куће) са Радовановићима (1) и Маринковићима (1); и Петровићи (9 кућа). С леве стране реке су: Станојевића џемат, у коме су осим Станојевића (11 кућа) и Јелићи (3 куће), Томашевићи (3 куће) и Јоксимовићи (2); даље Радичевићи (24); Мијаиловићи (24) и Ковачевићи (5) с Костићима (2) и Бајићима (1). – Свега има дакле у селу 110 дуча.

У Доњој Краварици су с десне стране опет почевши с југа џемати: Томашевићи (18), Кнежевићи (4) са Богдановићима (3); Старчевићи (4), Чворовићи (6), С леве стране су: Василићи (8), с Перовићима (2) и Ђудићима (2); Милекићи (10) с Мићовићима (1) и Ковачевићима (1); Глибићи (8); Васиљевићи (2); Јасиковићи (2); Бојановићи (2); Вуковићи (6) и Бркићи (9). – Свега је у селу 88 кућа.

Име. – Има прича, како је некад у селу било неко велико врело, и једном волови натерају на њ краву те се утопи. Отуд се врело прозове Краварица па по томе и село. Најпре је било само једно село – Краварица, па се доцније подели на Горњу и Доњу Краварицу. Називе Горња и Доња Краварица добила су ова села према току речном а и према међусобном положају, јер је у Горњој збиља и земљиште више.  – Доцније почну, нарочито ниже у Лопашу и Прилипцу и краваричку Ријеку називати Краварицом. Тако овде имамо редак пример да је река добила име од села.

Старине. – Од остатака из старијег времена има само једно Грчко Гробље у Доњој Краварици с леве стране реке на Милекића Брду. Сад га чине само неколико великих плоча без икаквих знакова. Као обично зарасле су у трњак; неке су плоче положене а неке пободене. Ово гробље не заузима велики простор, јер је у близини сеоско гробље, те је јамачно оно ширено на рачун старога Грчког Гробља.

У Доњој Краварици зна се место, испод Вуковића Брда, где је била караула турског „спахије Зелентаровића“ из Ужица. Ту и сад наилазе на зидине и темеље. У близини је чесма, која је остала од Турака. Има у оближњој шуми и остатака од турских калемљених јабука, које су сад сасвим запуштене и упропашћене.

Постанак села и порекло становништва. – Довољно је погледати на питому долину реке Краварице, па да не посумњамо, да је овде и раније морало бити људских насеља. Поменуто Грчко Гробље такође о томе сведочи. – Докле пак допире старина данашњег становништва не може се утврдити. Тек оно није скорашње, јер има породица, за које тврде да су прави старинци. Ова су села била прилично у страни од главних путева, те зато и смемо поверовати у велику старину тих породица.

Горња Краварица је старије село него Доња, јер прво: у Горњој већину породица сматрају за врло старе, и друго: од њих су се поједине куће одвајале и прелазиле у Доњу Краварицу, па се и тамо сматрају за старе породице. Може се слободно рећи, да се садашња Доња Краварица управо онда издвојила као засебан заселак старе Краварице, кад су се у њу настаниле ове старе породице из Горње Краварице. Раније, у 18-ом веку, још је овде и било само једно село Краварица, па веле, кад су аге делиле спахилуке, оне га поделе на двоје. У дипломи Проте Гучанина већ се помињу: Краварица доња и Краварица горња, али у пописним списковима од 1818 и 1822 године помињу се опет као само једно село: Краварица, која је већ 1818 године имала 45 домова са 106 арачких лица. Биће дакле да су после другог устанка обе Краварице биле опет за неко време спојене као засеоци истог села.

Горња Краварица. – У њој су најстарије породице врло давнашње и непознатог порекла. То су: Станојевићи са Даниловићима (једна породица; славе Св. Луку), Радиччевићи и Богићевићи, које зову још и Чибовићима или Чибугџићима по једноме претку, који је био аги чибугџија.

Врло су давнашњи досељеници: Вилотијевићи са Гаталовићима и Илићима, Мијаиловићи и Баралије.

Вилотијевићи, Гаталовићи и Илићи сви су били једна породица са заједничким презименом Томашевићи. Њихов се предак доселио пре 300 година из Фоче. Од Вилотијевића су данашњи Томашевићи и Перовићи. Предак њихов Вилотије имао је три сина: Пера, Луку и Томаша. Лука отиде некуд (можда у Београд) а од она друга два сина су данашњи Перовићи и Томашевићи. Причају, да је Перо Вилотијевић ушао у кућу (оженио се кћерју) некаква Петра Шкипа, чија је мушка лоза била замрла. – Гаталовића породица се до данас разгранала на Бајиће (прозвати по једноме који је бајао) и на Маринковиће. – Илића прадед Илија био се неко време из Краварице преселио у тазбију Горачиће, па се после опет вратио, те зато неки казују да је пореклом из Горачића. Од ових Илића има један одсељен у драгачевску Турицу. – Све ове породице славе Стевањдан.

За Мијаиловиће веле, да су се доселили пре 300 година из Бабине Луке али не знају, где је то место; биће да је по свој прилици у близини Ваљева.

Баралије су одавно досељене из Бара у срезу моравичком.

Остале су породице познији досељеници:

Јелићи су од Ђорђа Јелића из драгачевског Лиса, који је служио код Станоја (прадеда дан. Станојевића) 25 година, те му он за то даде имање и ожени га неком удовицом из Прилика. Та удовица доведе сина Новака, који прими презиме Јелић али задржи своју славу. Отуд прави Јелићи – Ђорђеви потомци – славе Ђурђев-дан, а Јелићи, који су од Новака, славе Никољ-дан.

Костића дед Милисав не зна се одакле је. Њега је драгачевски мајор М. Недељковић, код кога је служио, оженио и намести у Горњу Краварицу.

Јоксимовића отац био је аргат па се привенчао у једну кућу у Горњој Краварици. Пореклом је од Курћуба из Миочица у срезу ариљском. Курћуба има још у Пријељини у срезу љубићком и тамо кажу, да су из Озрена од Мучња (округ ужички); даље их има у Коњевићима у срезу љубићском и у ужичким селима: Мачкату и Кривој Реци.

Ковачевића отац Перо дошао је пре 30 година из Старе Србије са шест синова (славе Св. Александра Невског).

Радовановић се доселио из суседног Вирова. Отац му – Дрешковић – дошао у Вирово као припуз из Дрежника у срезу ужичком. Радовановића је узела једна удовица у кућу.

Према свему овоме можемо рећи, да Горња Краварица по старини свога садашњег становништва спада у најстарија села Доњег Драгачева. У њој су осим пет породица све остале врло старе или досељене још у 18 веку. А на пет тих новијих породица долази свега 13 кућа у селу. Кад упоредимо број са целокупним бројем кућа у Горњој Краварици – 110 – јасно видимо, на који је начин расло ово село.

Горња Краварица је имала раније 4 гробља. Али услед жалби свештеничких, јер им је било тешко вршити обреде (нпр задушне молитве) на толиким гробљима, буду сведени на два гробља.

Доња Краварица. – Као што је поменуто, породице овог села млађе су од оних у Горњој Краварици, јер су све досељене а неке су прешле из Горње Краварице. Кад су се те старије краваричке породице овамо преселиле, тада је управо и постала Доња Краварица, т.ј. издвојила се као засебни део старог села Краварице. Те су старе краваричке породице: једна веома велика и разграната (доказ старине), Томашевићи са Кнежевићима и Перовићима (скупа 24 куће –  највећа у селу) а друга Богдановићи.

Томашевићи су од Томашевића из Горње Краварице. Од ових Томашевића су и Кнежевићи, који се тако прозвали по деду – кнезу. – Од исте породице су и Перовићи, који су се одвојили од Перовића из Горње Краварице. – Сви ови славе Св. Стевана.

Богдановићи су од породице Баралија из Горње Краварице. Иста им је славе: Св. Никола.

Али има у Доњој Краварици и породица од врло давнашњих досељеника, који су можда већ били у селу, кад су се у њему настаниле поменуте горњо-краваричке породице.

То су: Старчевићи, Вуковићи и Василићи (Рисимовићи).

За Старчевиће многи веле, да су староседеоци, и биће да су најстарија породица.

За Вуковиће каже старац Нешо Вуковић, да су се доселили „прије 300-400 година од Сјенице“. Од Вуковића су и Красићи. Славе Св. Враче.

Василићи (Рисимовићи) досељени су у 18-ом веку из вароши Бијелог Поља.

Старији су досељеници и: Бркићи, Милекићи, Глибићи и Ђурићи.

Бркићи су се „прије скоро 150 година“ доселили из Крушчице у срезу ариљском.

Милекићи су се доселили из Бихора пре 120-130 година.

Глибићи су из Кладнице код Сјенице дошли од прилике кад и Милекићи.

Ђудића прадед доселио се после Глибића из Буковика од Сјенице.

У овом веку су се доселили:

Чворовићи, који су дошли пре скоро 100 година из Шареника у срезу моравичком.

Јасиковићи су у време првог устанка дошли из Кладнице код Сјенице. Њихов се прадед призетио у једну кућу Вуковића, али је задржао своју славу: Никољ-дан.

Причају, да су се прозвали Јасиковићима по месту Јасикама, где су се били настанили.

Васиљевићи су скорашњи досељеници из Старог Влаха до границе.

Бојанићи су дошли пре 20 година из Брезове у срезу моравичком.

Ковачевић је од ковачевића из Г. Краварице дошао пре 20-так година на женину очевину, али држи своју славу: Св. Александра Невског.

Мићовић се пре 25 година доселио из Шареника у срезу моравичком.

И Доња Краварица, као што се види, по старини свога становништва ипак спада у најстарија села. Не само да је број старих породица (9) из 18-ог већи од оних из 19-ог века (6), него су и те старе породице и несразмерно веће, тако да оне управо и чине све становништво овог села. Оних 6 породица досељених у 19-ом веку имају укупно само 14 кућа; а од 9 старих породица намножило се у овом веку 74 куће.

П.С. Горња Краварица је имала 271 становника 1834 године, 544 у 1874, 1.041 у 1948, и 371 у 2011 години, у томе 8 млађих од 5 година (25 од 5 до 10, а 26 од 10 до 15 година), уз просечну старост од 47,1 година.

Доња Краварица је имала 235 у 1843, 476 у 1874, 892 у 1948, и 358 у 2011 години, у томе 6 млађих од 5 година, уз просечну старост од 49,2 године.

11. Гуча (Лучани)

Г. Милорад Вујовић, учитељ у Гучи, дао ми је неколике податке за ово место.

Положај. – У Гучи се издваја двоје: варошица и село. – Варошица Гућа је с леве стране реке Бјелице у равном пољу одмах више ушћа потока Дупљаја у Бјелицу; само неколико кућерака има и преко Дупљаја.

Село Гуча је с обе стране реке Бјелице и с обе стране њене десне притоке Драгачице. По средини Гуче, у куту између Бјелице и Драгачице, диже се пространа зараван с истакнутим висовима: Гуштеровицом и Љетинама (507 м). Цело се село готово кружно обавило око ове висоравни, на којој има само две-три сеоске куће. Земљиште гучко је врло разнолико: пуно брда, коса, заравањака и стрмих страна, а око Бјелице и Драгачице има местимице мањих проширења и лука.

Око поменуте гучке заравни дижу се брда: на с Корнет (469м) на и Велес (526м) и на ј.и. Риђаја (525м). – Преко Бјелице су на з и јз косе од планине Крстаца, над којима се дижу: вис Драча (648м) и Крстац (516м).

Реке Бјелица и Драгачица и њихове притоке дубоко су избраздале гучко земљиште. Бјеличина долина највећма се шири код саме варошице. Ту она прима и две повелике притоке са планине Крстаца: Дупљај и Суводо; јужније, опет с леве стране, прима Бјелица потоке: Сокулаћ и Бугарски Поток. Од десних притока њених највећа је Драгачица са својом такође десном притоком Враницом, која у свом доњем току протиче кроз село Гучу. – Јужно је поток Пасјак. – Потоци и реке плаве своја поља, али до кућа не долазе.

Према разноликом земљишту гучком разуме се, да и куће имају врло занимљиве положаје: има их на свим могућим положајима, на каквима се виђају куће у Д. Драгачеву.

У варошици Гучи пију воду највише са копаних и зиданих бунара, којих има повише. – У селу пак пије се вода већином са извора и чесама, од који су најважнији: Башина Чесма (у Икодиновићима), Змајевац и „бунари“: у Грушету, у Гавриловићима и у Рњацима. Али има и у селу доста копаних бунара.

У Гучи има и један минерални извор. То је извор „гвожђевите“ воде с леве стране потока Дупљаја више варошице. Причају, да су се неки његовом водом лечили од стомачни болести. Али њега поток Дупљај понекад сасвим затрпа својим наносом и он се појави тек пошто разрије нанос.

Земље и шуме. – Земља за обрађивање готово је сва у селу нешто поред река а нешто на другим местима, која носе многобројне називе, као: Запис, Живаница, Ртови, Расадник, Висиреп, Парлож, Грбина, Башча, Боблија (сва око џем. Велеса); Црквина, Грушет, Гвоздетина, неколико места са називом Луке, Просјана, Гротница (Грохотница), Код Грма, Ерића Баре, Крива Бара, Врањешевци, Љетине и Висиреп (све око Драгачице), Луке Божиновића, Студена Вода (под КОрнетом), у Враници, Дејића Ливаде, Кршине (све поред Вранице); Мало Поље, Кусача, Такиш, Кућишта (око Бјелице) и др.

Шуме има прилично. Општинске шуме има у планини Крстацу и на месту Чапљама; остало су забрани: Тријебеж, Бобића Косе, у Крстацу и на Чапљама.

Општинске утрине има на пространој заравни Златној (заједнича са Турицом) и у Велесу.

Тип. – Варошица Гуча је врло мала: има само једну главну улицу савијену на глагод, тако да јој је краћи крак паралелан са потоком Дупљајем а дужи са Бјелицом, од кога га одваја шира пољана. На тој пољани је црква. Варошицу чине: кафана, неколике механе и дућани, пекарница и месарница, зграда за среско начелство, пошту и телеграф, зграда пореског одељења, школа, општинска судница и до дваестак приватних кућа. Гуча је постала варошицом 1892 године. Сељаци Гучани, кад силазе у варошицу кажу: „Идем у Гучу“, „био сам у Гучи“, а остало је све за њих „село“.

Село Гуча је врло разбијено и како је иначе велико, заузима врло велики простор. Дели се на џемате  од којих су у многима већ јако измешане породице. Поједине пак породице у џематима већ су се толико развиле, да се могу узимати као засебни џемати. Осим тога има породица које су уметнуте између џемата, тако да се не могу прибројати никојем од суседних џемата, а саме за се због малог броја кућа још не чине џемат. Све ово показује, да је село отишло далеко у свом развитку, а то је уједно и један доказ његове старости.

С десне стране Бјелице најпре је на југу велики заселак или џемат Велес (33 куће). У Велесу има много (12) разних породица: Ђорђевићи (4), Чопице (Чопићи), Луковићи (4), Ивановићи (8 к), Кудузовићи (Јовановићи), Драмлићи, Тодоровићи (Кучевићи) и др.

Преко Драгачице између Велеса и суседног џемата Икодиновића има неколико засебних, мањих породица. То су: Благојевићи, Рњаци и Броћићи. Дање је на с џемат Икодиновића (9 к) са по једном кућом Јанковића и Протића. – На исток од Икодиновића је џемат Станићи (7 к).

Северније преко Вранице је џемат Новаковића (32 к), у коме су: Новаковићи (10 к), Тошићи (8 к.) и Божанићи (7 к.).

С леве стране Бјелице најсевернији је џемат Шушића (4 к) од истоимене породице. – До њих јужније су Ђуровићи (5 к.) а међу једнима и другима су Бјелобрковићи (3 к). – Даље су при ушћу потока Суводола Броћићи (5 к.) и код њих Пурић и Ћелемирац (Крњић). Више Броћића су Рајићи (8 к.) са једном кућом Протића. – У горњем сливу потока Дупљаја је џемат Протићи (13 к.) у коме су: Протићи (9 к.), Гавриловићи и Куловићи. – До Протића су Станићи (5 к.), а више њих једна кућа Шљивића. – Јужније и ниже к Бјелици је џемат Гавриловића (8 к.). – Више потока Сокулаћа је џемат Кнежевића (10 к.), у коме су: Кнежевићи и Радојичићи. До Кнежевића су Луковићи (1 к.) и Станићи (2 к.). Према Кнежевићима а преко Сокулаћа су Бугари или Бугарчићи (13 к.). – Најзад су најјужнији џемати: Драмлије или Драмлићи (12 к.) и Анђелићи (15 к.).

Свега је дакле у селу близу 200 кућа.

Вредно је поменути да су најстарије породице у селу уједно и највеће и да оне или чине засебне џемате или су их прве засновале, те се по њима зову. Неке од тих породица распростле су се и на два џемата.

Име. – По причању име Гуча постало је отуд, што се овуд по шумама народ склањајући се од Турака гучио и прикривао. Друкчијег каквог објашњења или приче нико не зна. (Име брда и планине Крстац кажу да је постало услед тога, што је још врло давно свуд у околини била шума, а само у Крстацу једна кућа. У тој су се кући кршавала деца, те се по томе прозове и место и околина.)

Селиште је на јужном крају Гуче: почиње више леве стране Бјеличине па се простире до изнад сеоског гробља, које је на тој страни села. На овом Селишту нема сад никаквих трагова.

На гробљу, које је близу овог Селишта, познају се трагови неке црквине, над којима је сад подигнута капела. Веле, да је ту некад био манастир или црква. Раније се ро место звало Црквина, била је ту и часна трпеза и познавао се под од камених плоча, који је сад засут, те је на њему подигнута капела. Око капеле је и сад свуд унаоколо уздигнуто земљиште због остатака манастирског зида, који је сад претрпан. (Причају, да су овај манастир спалили Турци. И сад се зна, да је земљиште тога манастира било у тој околини, нарочито на месту Крунежу, и да су за манастир носили воду испреко брда са једног озиданог кладенца. Сад је тај кладенац запуштен.) Око црквине је садашње сеоско гробље, а у близини његовој има неко старо гробље са дваестак очуваних плоча, које су већином заривене у земљу. Ово је гробље било свакако веће, па је растурено због садашњег сеоског гробља, које је одмах у близини.

Маџарско Гробље је још јужније баш при крају Гуче опет с леве стране Бјелице. То је велико гробље са мноштвом камења у једном густом шумарку. Камење је од кречњака и пешчара. Плоче, положене по земљи, врло су велике: неке су дуге по 2 метра а дебеле по пола метра; друге мање, пободене су у земљу. На плочама нема нигде натписа. Само на једној, највећој, плочи има изрезан велики крст и на другој нешто као глава и с обе стране украс у облику спирале. Многе су плоче са овога гробља већ развучене. – Причају, да је ово гробље остало од Маџара, који су негде у близини живели. Једном падне снег о Петров-дне, те се они поплаше и побегну одавде.

Друга је црквина с десне стране Драгачице на месту, које се зове Црквина. Ту је била стара црква гучка, у којој су служили свештеници од породице Икодиновића. Ова је црква још служила кад је овуд – 1826 год. – пролазио Јоаким Вујић. Он помиње ову цркву као „једно старо зданије, скоро порушено“, али у којој је све унутра било лепо уређено. Преписао је и један натпис, у коме се каже, да је та црква сазидана од 1794 до 1797 године, трудом и трошком проте Милутина Илића и попова Павла Николића и Јована Савића из Горачића са свима господарима, кметовима и добротворима итд.

Башина Чесма на Корнету у Икодиновићима остала је од Турака (назвата по једном силном баши турском).

Постанак села и порекло становништва. – Старински остаци и успомене, очуване у народу, казују нам, да је на месту или у околини Гуче било већих и знатнијих насеља и у много раније доба. И у данашњој Гучи има врло старих породица („старинаца“), те је врло вероватно, да је се преко њих одржала веза између данашњег и неког много старијег насеља у овом крају. (И  Гуча је имала свога спахију, који је седео на брду Крстацу, а салаши су му били у месту Великој Башти на Љетинама)

Гуча је од почетка прошлог века вила непрестано најзнатније и највеће место у Д. Драгачеву: још пре првог устанка у њој је био знатна личност прота Милутин Илић Гучанин, које је Карађорђе дао у кнежину цело Доње Драгачево. – По попису из 1818 год она има међу селима Д. Драгачева највећи број домова – 60 – и највише арачких глава: 200.

Најстарије су данашње породице у Гучи: Анђелићи, Икодиновићи и Протићи. Не може се знати, која је од њих старија, јер постоји у селу готово неко супарништво односно старине ових породица.

Анђелићима је остало презиме од неке њихове чувене „баба-Анђелије“. Сад се презивају: Анђелићи, Марковићи и Пејовићи (сви славе Никољ-дан).

Од Икодиновића су бивали свештеници у старој цркви гучкој. Неки тврде, да су се Икодиновићи доселили од некуд пре 300 година.

О пореклу Протића имамо поуздан податак у Милићевићеву Поменику (стр.115). Говорећи о проти Милутину Илићу – Проти Гучанину – чију смо диплому, добивену 1811 г од Кара-Ђорђа, често помињали, Милићевић каже: „протини преци, досељени из Харцеговине, звали су се Радешићи. То је било, вели прича, пре косовског боја“. За ово у селу већ нико не зна (чак ни најстарији члан ове породице Веса Протић), а тако је исто заборављен и кнез Ђуђа, који је погинуо кад су Турци напали на њега, сву му породицу исекли и Гучу попалили. Само се још одржала тамна успомена о двоје деце, Ђерману и Ђерасиму, који су заостали од тога покоља и продужили ову породицу. Прота је био унук Ђерасимов а презивао се Илић по имену свог оца. А по томе проти сад се презивају сви Протићи. – Зна се, да су раније Протићи имали своје станове на планини Чемерну и да је један од њих живео тамо код станова. Данас се ова породица презива разно: Протићи, Гавриловићи, Кнежевићи (Мијатовићи, Пантелићи, Димитријевићи и Богдановићи), Радојчићи, Станићи, Благојевићи и Куловићи. – Протићи су једна од највећих породица у Д. Драгачеву (50 к.), што је такође доказ њихове старине. Сви славе Арханђелов-дан.

Још су врло старе породице у селу: Новаковићи, Бугарчићи, Ђуровићи, Драмлићи, Шушићи и Броћићи.

Новаковићи су се доселили врло давно, али се не зна одакле. Од ових Новаковића има одсељених у Прислоници у срезу љубићском, где и сад имају исто презиме и славе Ђурђев-дан.

Бугарчића предак Стојан био је „од некуд из Бугарске“. Он се оженио једном ћерју оне баба-Анђелије и добио од ње имање. (О његову досељењу причају ово. За време неког рата била је отишла турска војска из Бугарске у Босну. Стојан је носио из Бугарске храну за војску, па како је била јака зима, прозебе у близини Гуче. Њега нађу момци баба-Анђелије и однесу њеној кући. Она му спасе живот и он остане код ње у служби. Био је вредан и вешт „као сваки Бугарин“ те сагради прву воденицу у Гучи. Зато га Анђелија ожени својом ћерју)

За Ђуровиће сам у Бресници у срезу љубићском сазнао ово. Бреснички Станковићи једна су породица са гучким Ђуровићима. Они су потомци од два брата, Ђура и Станка, који су пореклом од Сјенице. Ђуро је остао у Гучи и од њега су Ђуровићи, а Станко дође у Бресницу и од њега су Станковићи. – Осим овог предања још су јаки докази и заједничка слава, Арханђелов-дан, и што су и Станковићима из Бреснице, као и Ђуровићима, још и сад кумови Бугарчићи у Гучи. А ово нам опет показује, да су Бугарчићи доиста старији досељеници од Ђуровића.

Драмлије (Драмлићи) су од некога Радана „Каравлаха“ („српског Циганина“), који је у Гучи служио, па је због своје вредноће и окретности прозват Драмлија. Он је дошао у Гучу врло давно, не зна се откуд, и ожени се другом ћерју поменуте баба-Анђелије. Има једна кућа Драмлића одсељена у драгачевску Рогачу (слави такође Св. Јована).

Шушићи и Бјелобрци су једна породица. По причању осамдесето-годишњег старца Бјелобрковића његов се чукундед доселио из предела Колашина (можда из села Котора; ово је село у јужној подгорини планине Мокре Горе), где их, вели, и сад има са презименима: Грујучићи и Станковићи. – Породица Шушића веома је разграната и растурене по многим селима рудничког округа. Тако Шушића има још: у срезу љубићском у селима Тавнику, Лађевцима и Цветкама (Чоловићи); у срезу трнавском у Липници; у срезу жичком у Прогорелици; у Којиновићима близу Ивањице; а од скорашњих досељеника из Старог Влаха сазнало се, да их има и у Бијелом Пољу. И сви, где год их има, славе Јовањ-дан. – Шушићи у срезу љубићском тврде, да су дошли из Којиновића.

Броћића прадед доселио се из Радаљева у срез моравичком, али знају, да су и у Радаљево дошли од некуд „озго“. Старо им је презиме: Пејовићи. Њих има и сад у Радаљеву а има их одсељених и негде у Шумадији (славе Лучин-дан).

И Божанићи су стара породица, али јој се не зна порекло. Зову се тако по некој Божани, коју су Турци као вештицу бацили у Бјелицу (Тада је Бјелица текла испод самог брда Гуштеровице и ту је било место, које се по овој Божани, веле, звало Божанин Вир. Доцније је Бјелица засула тај вир и део свога корита испод Гуштеровице, и сад су тамо њиве).

У Гучи има пет породица, које је Кара-Ђорђе, довео са собом у повратку од Новог Пазара. То су:

Ивановићи (старином: Иваничићи) су пореклом из села Лопижа код Сјенице. Тамо су били врло велика задруга (од 90 душа) и из њихне куће је био неки капетан Лауш. Он се завади и побије са Турцима, те од његових сви изгину осим седморице. Та седморица пребегну у Србију, те једни дођу у Гучу, а други отиду у Водањ у данашњи округ смедеревски (славе Јовањ-дан).

Богдановићи су дошли из Херчега у срезу моравичком; Рњаци су од Сјенице, а и Ерићи су такође од некуд „озго“; Рајићи су из Коасатице код Нове Вароши.

Остале су породице досељене све после другог устанка и доцније.

Лазовића предак се призетио у једну кућу Бугарчића. Пореклом је из Станчића у срезу љубићском.

Ћумуровићи и Луковићи су пореклом од једне породице, која је пре скоро 70 година дошла из Маскове у срезу моравичком. – Од прилике у исто време су се доселили: Тодоровићи (Кучевићи) из Кучња иза Новог Пазара; Чопице (Чопићи) из Гусиња и Бабићи из Котора у Колашину (јужно од Мокре Горе).

Јоковићи и Кдузовићи су једна породица, досељена пре 60 година од некуд из среза моравичког. – У исто време су се доселили и Тошићи од некуд „озго“.

Најновији су досељеници: Ђорђевићи од Сјенице, Шљивићи од Нове Вароши, Ћелемирац (Крњић) из Челица код Нове Вароши, Пурићи такође од Нове Вароши из села Дрманова, Јанковићи непознатог порекла и Зечевићи из Смиљевца у срезу моравичком.

У Гучи се узевши у обзир како цело село тако и поједине џемате јасно запажа, да су старе породице заузеле средину села и џемата, а новији досељеници настанили су се свуд унаоколо.

Старина гучког становништва је несумњива. У Гучи има три врло старе породице, има даље 7 породица досељених у 18 веку, а осталих 17 породица досељено је у 19-ом веку и то пет од њих у самом почетку 19-ог века. Кад узмемо укупно све те старије породице, из 18-ог и из самог почетка 19-ог века, видимо да је Гуча расла у 19-ом веку много (скоро пет пута) више прираштајем него досељавањем, јер на те старе породице долази 151 кућа а на 12 млађих само 35 кућа. (На саме породице из 18-тог века долази 130 кућа, дакле више од три петине целе Гуче).

Гуча има сад своја четири гробља. Заветина је Недеља Слепога (недеља пред Спасов-дан).

П.С. Гуча је имала 786 становника 1834 године, а 1.204 становника 1874 године.

Гуча варошица је имала 601 становника 1948 године, 2.022 у 2002, а 1.755 у 2011 години, у томе 60 млађих од 5 година (88 од 5 до 10 година) уз просечну старост од 42,3 године.

Гуча село имала је 2.032 становника 1948, 2.010 у 2002, и 1.955 у 2011 години, у томе 86 млађих од 5 година уз просечну старост од 41,3 године.

12. Лис (Лучани)

Положај. Лис је готово сав у челенкама двају потока, који су леве притоке Бјеличине. Коса, која раздваја ова два потока, дели Лис на два скоро једнака дела.

Потоци немају неких нарочитих имена. Горњи (јужнији) од тих потока протиче поред високог брда Лиса (726 м.) и већи је од доњег. Ови потоци, ма да имају знатно стрм општи пад, нису виловити, а немају ни велику количину воде. Зато и не плаве куће, ма да их има одмах изнад њихова корита.

Већина сеоских кућа је по косањицама између јаруга што залазе у поменута два потока. Остале су куће изнад горњег потока у страну брда Лиса и више доњег потока изнад Лишке Планине (гора, која раздваја Лис од Крстаца) до самог венца планине Крстаца. Над селом су висока брда: Ћава (633 м.) и Велики Гај.

Вода се у селу пије с извора, којих има доста. Најглавнији су: Код Клена, Хајдучка Вода, Сусуровића Вода, Јагњиле, Јелића Извор, Николића Вода, Грозничава Вода и Вода на Заравањку.

Земље и шуме. – Земља за обрађивање нешто је у пољу поред Бјелице, а нешто у самом селу. Поједини делови земљишта зову се: Баташе, Праске, Дуге Њиве, Луке и Караула.

„Селске“ су шуме на Хајдучком Осоју и на Заравњаку, а забрани су: у Јагњилама, на Лису, на Ћави и на В. Гају.

Тип. – Село се дели на четири џемата.

Џемат Јовичића (15 кућа) је поглавито по странама брда Лиса; у њему су само Јовичићи. Џемат Николића (8 к) захвата поглавито горњи крај с обе стране Лишког Потока. У њему с: Николићи, Кочовићи и Ранђићи – сви су једна породица.

Ниже а преко потока је џемат Босића (16 к) у коме су: Босићи (8 к) и још летири породице.

Даље је око другог, мањег потока џемат Затеге (35 к), Ту су најмногобројније Затеге (26 к), које се разно презивају, а осим њих су још четири породице.

Свега дакле има у селу 74 куће.

Старине. Знатни су остаци једне тврђаве на брду Лису. По свима траговима види се, да је на крајњем, највишем делу његова била давно био некакав омањи град са кулама. Од стране села Лиса најпре се наилази на Кулину, високу гомилу камења, остатак од куле. Према Кулини почиње зид од бедема градских. Он се протеже целом ивицом била, која је окренута према реци Бјелици. А на другој ивици брда према селу Лису остаци од бедема мало се где познају. – о Овом граду народ прича, да га је сазидала „проклета Јерина“ и да је, зидајући га, све на јарцу узносила камен на брдо. У њему је, веле, она и живела врло раскалашним животом. Због тога је чешће прекоревала њена сестра Јелица. А кад Јерини досаде њени прекори, она је умори. – Постоје и неке врло тамне успомене о некаквој бици с Турцима код овог града. Веле, да су га Турци и порушили.

На месту караули, где су сад њиве, била је турска караула, од које се и сад налазе закопине.

Постанак села и порекло становништва. – У селу Лису, као што се види, нема никаквих остатака, који би посредно указивали на какво раније насеље и на везу његову са данашњим становништвом (нема селишта нити гробаља нити се изоравају какви трагови од кућа). И сами сељаци незнају ништа о прошлости овога села.

Лиса нема записаног ни у дипломи Проте Гучанина ни у пописним списковима од 1818 и 1822. Да није тада постојао, не можемо никако примити, јер против тога говори и старост сеоских породица и данашњи број кућа (74); он је дакле морао бити заселак неког од околних села. И доиста народно предање каже, да је Лис од пре 70 година био једно село са Пуховом. На то упућује и близина ова два села (и ако их раставља Бјелица, јер смо исти случај видели за Лисице и Крстац), а имамо и доказе о томе, што је за Пухово (Тајсићи) у списку од 1818 године забележено, да има 35 домова (са 90 арачких лица) а у оном од 1822 године 41 дом (122 арачка лица), а то су према данашњем броју кућа у Пухову (72) несразмерно велики бројеви. (У свих других села Д. Драгачева данашњи је број кућа три, четири, па и пет пута већи од онога из 1822 године. А Пухово се онако исто развијало као и остала тамошња села; нема никаква помена о каквим неприликама које би га ометале. Друкчије се дакле не може објаснити та разлика између Пухова и осталих села него тиме да је са њим био спојен Лис. С тим се слаже и ондашњи број кућа у оба села, јер 72+74=146 стоји према 41 управ у истом односу као што стоје ти бројеви код других села). Несумњиво је дакле тим бројевима обухваћен и Лис са Пуховом. Уз ово још згодно пристаје и оно народно предање, које везује постанак имена Пухова и Лиса за један исти догађај (в у опису Пухова).

Међу данашњим породицама сеоским има и врло старих, али ниједна није стариначка: све је становништво овога села од досељеника.

За најстарије породица сматрају: Затеге, Босиће с Илићима, Гавриловиће, Јовичиће и Николиће.

Затеге су „прије 300 година“ досељене из Босне (по једном казивању из Старог Влаха). Осим старог презимена имају сад и неколико других: Ђоковићи, Милићевићи, Стевановићи и Лазовићи, а једна се породица и сад зове само: Затеге. Слава је свију Ђурђев-дан. Од ових Затега има одсељених у Пухову драгачевском и у Љубићу у срезу љубићском а има од њих и у драгачевском Крстацу једна кућа Лазовића.

Босићи су с Илићима једна породица. Досељени су пре 150 година из Морачана у Црној Гори. И једни и други славе Арханђелов-дан.

Гавриловићи су се доселили заједно са Босићима из истог места у Црној Гори (славе Срђев-дан).

Јовичића предак дошао је из Орашца у Шумадији (у срезу јасеничком). Могло је бити, као што се и нагађа, да су слично другим породицама по Драгачеву преци Јовичића у време каквог рата пробавили само извесно време у Шумадији па дошли после у Лис. Сад имају још и презимена: Јелићи, Радовановићи и Димитријевићи. – Од Јелића има одсељених у Г. Краварици и у Пухову (имају исту славу: Ђурђиц).

Николића предак Никола доселио се врло давно из Васојевића у Црној Гори. У Николиће спадају и Кочовићи, Вучићевићи и Ранђићи (Сви славе Срђев-дан).

У време првог устанка су се доселили:

Кириџићи са Шапоњићима (Шапоњама). У овом селу зна се само да су пореклом од неког кириџије, али се не зна одакле је био. Ипак им се по презимену Шапоњићи (Шапоње) и по слави Св. Стевану може ближе и поузданије одредити и порекло. Из описа села Ртара и Дучаловића може се видети, да и тамо има породице Шапоњића или Шапоња са истом славом и пореклом из села Шапоња код Нове Вароши. И ови ће у Лису бити дакле свакако истог порекла са њима, а ако за то не знају. Ово је толико поузданије, што ми је деведесетогодишњи старац Петар Раденковић из Ртара казивао, да има неких Шапоња, који су заједно са ртарскима прешли у Турицу и негде у близину. Пошто у Турици има Шапоња, оно се друго извесно тиче ових у суседном Лису.

Сусуровићи су досељени из Херцеговине из места Буковице у почетку првог устанка.

Скорашњи су досељеници:

Ненадић и Јовановићи, чији су дедови дошли пре 60 година из Комарана код Сјенице.

Аврамовићи (Абазовићи) су досељени пре 30 година из Брезове код Сјенице.

Лис има дакле 5 старих породица из 18-ог века и две из самог почетка 19-ог века и све су велике и разгранате; тек од средине 19-ог века има досељених породица, и то свега три. Према томе Лис је од првог устанка до сад растао готово само множењем старијег становништва.

Лис је раније имао три гробља, а сад има само једно.

П.С. Лис је имао 162 становника 1834 године, 318 у 1874, 599 у 1948, 257 у 2002. и 211 у 2011. години, у томе 6 млађих од 5 година, уз просечну старост од 49,4 године.

13. Крстац са засеоком Ђераћима

Опис допуњен подацима г. Витомира Милићевића, испитаног учитеља.

Положај Крстаца. – Крстац има положај врло сличан положају села Пилатовића само што је Крстац окренут реци Бјелици а не Морави. Куће су крстачке све, као и пилатовачке, на косама и странама планине Крстаца, које се доста стрмо спуштају према Бјелици. Између тих коса су подубоки јалаци са већином привременим потоцима. Од потока су знатнији: Врлајски Поток, Ждријело или Јанковића Поток и Ерски Поток. Ни један не чини штете кућама.

У Крстацу се пије изворска вода са врела и „бунарова“, којих има доста. Најглавниси су: Водица, Студенац, Љесковац (чесмица) и извор Ерског Потока.

Земље и шуме. – Најбоља земља за обрађивање је у пољу бјеличком; остала је у селу и око села. Поједини делови земљишта зову се: Љескова Пољана, Лаковац, Водица, Љесковац, Кривача, Кулашевина и Крива Њива.

Шуме има ово село сразмерно више него друга околна села. Има је доста и у самом селу, око кућа, а много више у планини су „селске“ шуме: Врлаја, Малињак, Код Црне Стијене, Баташа, Носови и Богићевића Осоје.

Тип. – Општија подела села је на Горње и Доње Село, која се управља према току реке Бјелице. Али је ова подела свакако старија, јер је већ изашла из употребе, и Крстац се сад дели само на џемате. Самим положајем села ова је подела згодна и унапред одређена: џемати су већином на косама и планинским странама више њих а растављени су јалацима. – Само у два џемата породице су измешане; остале чине све по једна већином издвојена породица.

Идући од засеока Ђерађа, који је на ј.з. од Крстаца, уз Бјелицу џемати су овако поређани: Стојићи (4 к); Богићевићи (23 к.), где су Богићевићи (11 к), Милованчевићи (7 к) и три мање породице; Јанковићи (7) и Карићи (6) су џемати од истоимених породица; Удовичићи (10 к) уз које има једна кућа Ковачевића; даље су: Радивојевићи (3 к), Милисављевићи (3 к), Лазаревићи (4) и Радуловићи (3к) – све џемати од самих породица истог имена.

У целом селу има дакле 64 куће.

Име. – О имену села не знају сељани никаква објашњења, али тврде, да је село добило име по планини Крстацу, на чијим је странама, и да је скорашње. До пре скоро 30 година Крстац је био једно село са Лисицама па се и звало Лисице. О томе види у опису села Лисица. Бјелица са својим честим поплавама била је узрок, да се Крстац одвоји од Лисица.

Старине. – Од трагова негдашњих насеља најстарије су неколике хумке, које су поређане венцем планине Крстаца више куће Ковачевића.

У Карића џемату има неко старо Кућиште, о коме ништа не знају. На њему нема никаквих остатака. – У истом џемату на месту Ханини био је турски хан. Поред њега је пролазио стари турски пут из долине моравске (од Пожеге), па је водио мосту који је био на Бјелици према лисичком брду Висијевцу. Ово је онај мост, о коме Милићевић помиње, да га је начинио Максим Зеочанин (старешина у Драгачеву) у Лисицама под „Висојевцем“. Од тога моста сада нема трагова. – Пут је водио свакако даље на онај друм, што је ишао кроз Негришоре и Марковицу, ако није можда у позније време овај пут поред Крстаца и преко моста баш и био право продужење тога друма.

Постанак села и порекло становништва. – Хумке у околини Крстаца сведоче, да је и у врло давнашња времена овуда било људског живота. Плодно поље Бјеличино, дајући обилатих погодаба за опстанак људски, није се ни у ранијим вековима могло измаћи оку човекову. А у новије доба оно је на својим странама задржало и прикупило бегунце из разних крајева Српства.

У Крстацу нема старинаца ни врло старих породица: све је данашње становништво од досељеника из 18-ог и 19-ог века. – По свом становништву Крстац је млађи од Лисица. Он је тек доцније добио толико становника, да је се могао одвојити од Лисица као засебно село. Поред помињатог народног предања (види опис Лисица) за то нам је доказ и што се Крстац не помиње ни у дипломи Проте Гучанина ни у списковима пописа из 1818 и 1822 године.

Најстарија су породица у сели и једина из 18-ог века Богићевићи са Карићима. Они су старином  од једне породице, која се најпре звала Војводићи, затим Тијанићи и најзад се поделила на Богићевиће и Кариће (који су тако назвати по некоме Кари, био црн, па га Турци тако прозвали). Њихов се предак доселио из Црне Горе од Никшића (или, по једнима, од Цетиња); тамо су се звали Војводићи. Слава им је Лучин-дан. – Богићевићи имају данас два презимена: Богићевићи и Милованчевићи.

Друге су старе породице досељене у почетку 19-ог века: Керовићи, Удовичићи, Ковачевићи и Радуловићи.

Керовићи (по неком претку: Керу) је старо, већ поборављено презиме данашњих породица: Лазаревића, Милисављевића и Ђорђевића (сви славе Ђурђев-дан). Прадед ових породица доселио се из Прилика у срезу моравичком.

Удовичићи су се прозвали по својој прабаби, која је била удовица, кад се овамо доселила. Она је дошла са синовима из Брњице до Сјенице (славе Илин-дан).

Ковачевића прадед, Антоније Ковач, доселио се из Прилика у срезу моравичком.

Радуловића прадед дошао је из Гостиља у срезу златиборском. У Гостиљу су Радуловићи врло велика породица (веле, да их има на 40 кућа, а слава им је такође Ђурђев-дан).

Познији су досељеници:

Вукашиновићи, чији се прадед доселио из Бјелопавловића („од Никшића“) у Црној Гори (славе Лучин-дан).

Стојића дед доселио се из Врана код Ариља.

Јанковића дед доселио се из Гривске у срезу ариљском.

Крловић је од Крловића из Лиса.

Лазовић је од Лазовића из Лиса.

Као што се види, и старина крстачких породица слаже се са народним предањем, да је на месту Крстаца у време првог устанка била само једна породица. Тек од времена другог устанка па до средине 19-ог века Крстац је порастао услед придоласка досељеника из Старог Влаха и ужичког округа. А од средине 19-ог века до данас растао је готово само множењем тога становништва.

Ђераћи – Ђераћи су заселак села Крстаца, али већ толико подвојен, да га околни сељани понекад у разговору зову и селом. Имају свога засебног кмета.

Цео је заселак на улазу и по странама једне дубоке и разгранате поточне долине. Поток чија је то долина зове се Николин Поток и лева је притока Бјеличина. Има знатно широку челенку и затим кратак ток кроз бјеличко поље ка Бјелици. Због своје дубоке долине ни он ни његове приточице не могу плавити сеоске куће. – С леве стране Николина Потока диже се повисоко брдо Орнице, по чијој страни има неколико кућа.

Имања су готово сва ниже Ђераћа у бјеличком пољу а на местима: Ливада у Бари, Под Сријемачом, Јелдовиште, Пијескови и Орнице, по чијој страни има неколико кућа. Шуме – све приватне – су на Сријемачи и на брду Орницама.

О имену овог засеока не зна нико ништа. Оно је несумњиво много старије од данашњих његових носилаца.

Цео заселак Ђераће чини само једна породица, Матијашевићи, које има 14 кућа. Матијашевићи се зову тако по претку Матијашу, који је чукундед данашњем поколењу. Матијаш је заједно са братом Богићем дошао од Никшића из Црне Горе и настанио се најпре у Крстацу. Доцније се одвоји од брата и настани се у долини Николина Потока, а Богић остане у Крстацу и од њега су тамошњи Богићевићи. – Једна се кућа Матијашевића одселила некуд у Шумадију.

Ђераћи су административном поделом били придати до пре десетак и више година селу Лучанима. Али је била незгодна ова веза због тога, што их раставља река Бјелица. С тога су молили, те буду придати Крстацу и добију засебног кмета.

Ђераћи су од увек имали засебно гробље.

Ђераћи су дакле скорашњег постанка, а да су увек били заселак, видимо по томе, што се не помињу ни у дипломи Проте Гучанина, ни у пописним списковима од 1818 и 1822 г.

П.С. Крстац је имао 357 становника 1874 године, 624 у 1948, 576 у 2002 и 522 у 2011 години, у томе 20 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,4 година.

Ђерађ је имао 118 становника 1948 године, 76 у 2002, и 48 у 2011 години, у томе 3 млађа од 5 година, уз просечну старост од 48 година.

14. Пухово (Лучани)

Положај. – Пухово је на једној заталасаној висоравни, која је разривена дубоким потолним долинама, а нарочито долином Негришорске (Пуховске) Ријеке: она скроз просеца село и у њу се стачу сви остали сеоски потоци. Долина те Ријеке доста је узана, а стране су јој знатно стрме и врло високе. Отуд се она никад не разлива изван свога корита…

Тип. – Пухово је јако разбијено село; нарочито су му џемати врло удаљени један од другог. Уз то џемати имају сваки засебан положај и порастављани су дубоким потолним долинама, те је саобраћај међу њима врло тежак. И куће по џематима знатно су размакнуте једна од друге; само понеке рођачке куће чине омање групе.

Село се дели на 4 џемата: Лазине, Затеге, Брђане и Буковац.

Лазине или Јаћимовићи (22 куће) су источни крај села. У њима су: Дмитровићи (Ћировићи) и Јаћимоивћи (20 кућа).

Затеге (5 кућа) су џемат истоимене породице.

Брђани (24 кућа) су на брду Дрвљанику. Ту су: Тајисићи (6), Матовићи (6), Благојевићи (11) и Јелићи.

Буковац (21) је одвојен од осталог села дубоком долином Негришорске Реке. Простире се по врлетном Козјем Рту и по широком брду Буковцу. У њему су: Станићи, Нешовановићи (13) и Тодоровићи (6).

Свега дакле има у селу 72 куће.

Име. – О имену Пухово има једна прича. Веле, кад је једном нападао непријатељ на град проклете Јерине у селу Лису (на брду Лису) она поткује коње наопако и побегне са свима својима, тако да град остане пуст. Кад непријатељи уђу у град они јаве своме војводи како је из града „све листом опухало“ т.ј. умакло. Отуд су веле, постала имена Лис и Пухово.

Док је у дипломи Проте Гучанина (1811) ово село записано: Пуово, дотле га у пописном списку од 1818 године налазимо под именом Тајисићи, а оном од 1822: Таисићи. Да је име Пухово старо и право име овог села, то тврди не само народно казивање него и поменута диплома и оно што је и до данас остало као име села. Биће дакле да се тада породица Тајисићи као џемат пуховски истакла величином и угледом, те је и целом селу за неко време наметнула своје име.

Старине. – Од остатака старијег становништва зна се само за два стара Грчка Гробља. Једно је било на Станића Брду на месту данашњег сеоског гробља. И сад има тамо неколико већих мраморова али без икаква натписа. Друго је гробље било у бјеличком пољу, али од њега сад нема ни трага, јер је све повађено и преорано. Веле, да је тај камен употребљен за онај мост на Бјелици под Висијевцем, кога такође сад нема (порушила га вода). Причају, да је био на једном од таквих каменова и натпис „латински или грчки“, који нико није умео прочитати.

У бјеличком пољу изоравају црепове и комаде од цигаља, које имају по средини поширок олук. Цигље су дебеле и јако црвене (римске?) а и црепови су дебљи од данашњих.

Постанак села и порекло становништва. – Трагови од старих људских насеља показују, да ни ово место није било увек пусто пре постанка данашњег села. А садашње становништво у Пухову све је пореклом од досељеника. – Како у овом селу нема селишта а и трагови ранијих насеља више су у близини Бјеличине долине, по свој прилици пређашња насеља нису бивала на овом месту него ниже, према бјеличком пољу.

Данашње је село по казивању постало пре „близу 200 година“, и толику старост приписују и најстаријој сеоској породици, Јаћимовићима, која га је засновала. – По народном казивању Пухово је раније, све до пре 70 година било једно село са Лисом (види о том у опису Лиса). Раздвојили су се због Бјелице, која је својим честим придолажењем сметала овој заједници. Године 1818 Пухово (Тајисићи) је заједно са Лисом имало 35 домова са 90 арачких глава.

Јаћимовића предак Јаћим дошао је у првој половини 18-ог века (он је прадед Јанићију Тодоровићу, коме је пореко 80 година) од Сјенице. Јаћим се био најпре настанио у једном склоцу у Негришорској Ријеци, који се сад зове Кукурузиште или Мумузиште по томе, што је он ту сејао кукуруз. А место, где је била његова кућа, зове се и сад Стара Кућа. – Од Јаћимовића су и Тодоровићи и Тајисићи, који су добили презиме по некој својој баби Тајисији. – Кад је у почетку 19-ог века „морила куга“, Јаћимовићи су били пребегли у село Грабовац у Гружи. Један од њих, Тривун Јаћимовић, и остане у Грабовцу, те је од њега сад тамо велика породица Јаћимовића. Има Јаћимовића одсељених и у драгачевско село Негришоре. – Свима је слава Арханђелов-дан.

После Јаћима дошао је Нешован, предак данашњих Нешовановића. Нешован се доселио из Љепојевића од Нове Вароши. Он је после дозвао и свога брата Габора и населио га у негришорским Шибинама, и тамо су од њега Габори. И Нешовановићи и Габори славе Ђурђиц. И у Пухову причају за Нешовановиће исто као и за Габоре, да су им преци били Цигани.

Да су Јаћим и Нешован најстарији досељеници у селу, народ доказује и тиме, што су њихови гробови најстарији у гробљу и баш су један до другог.

Благојевићи су најстарија после ових породица. Они су зацело близак род са Јаћимовићима, јер се зна, да је њихов предак Благоје био земљак Јаћимов и да га је Јаћим склонио, да се пресели овамо; уз то имају и једну славу: Св. Арханђела. У потврду овога наводе још и то, што су у време поменуте куге Благојевићи заједно са Јаћимовићима побегли у Грабовац и заједно се са њима вратили.

За старе, праве Станиће (Бомбарце) вели се, да их је стари Нешован доселио из свога места Љепојевића. Али су прави Станићи изумрли, него ссе пре 40 година у њихову кућу призетио неки Лазовић из драгачевски Миросаљаца. Он обнови кућу и прими њихово презиме Станић.

Матовића чукундед Мато дошао је из Херцеговине (из Дробњака? Слави Ђурђев-дан).

Јелићи (Кобићи) досељени су пре 80 година из драгачевског Лиса. Они су од Јелића из велике лишке породице Јовичића. Иста им је слава: јесењи Ђурђиц. У Пухову нагађају, да су и Јелићи (Јовичићи) старином из истог места, одакле су Нешовановићи.

Затеге су од Затега из драгачевског Лиса. Дошли су пре 50 и више година у Пухово.

Дмитровићи (Ћировићи) су пореклом од слуге, који је из Сјенице најпре био дошао у драгачевску Трешњевицу, па одатле пре 40 година у Пухово, купио земљу и настанио се.

Данашње Пухово спада несумњиво међу млађа села, јер су му настарије породице поуздано досељене у првој половини 18-ог века. Али је оно задржавло више породица из 18-ог века (5) него што их је добило у 19-ом (3), и што је главно: док на три нове породице долази само 8 кућа дотле се од пет старих породица до сад намножило 64 куће.

П.С. Пухово је имало 197 становника 1834 године, 317 у 1874, 633 у 1948, 676 у 2002 и 618 у 2011 години, у томе 27 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45 година.

Тијање (Лучани)

Положај. – Тијање се простире по висовима око средњег тока Тијањске Ријеке. Ова Ријека постаје од потока из села Ртара и Марковице. Прво проширење има њена долина код тијањске цркве, а друго, веће, одмах ниже, где је негришорска механа, школа и неколике куће. Све је остало село по странама и висовима, који се стрмо спуштају према долини Тијањске Реке, а даље прелазе у прилично простране заравни. Већи је део села с леве стране реке (48 к) а мањи с десне (28 к). Од висова највећи су: с леве стране реке Кулашевић (554 м) и Вилино Коло (455 м.), а с десне стране Тијањски Луг (482 м) и Плужевац (469 м).

Притоке Тијањске Ријеке су све незнатне; највећа је с десне стране Рајов Поток ниже цркве. Како Тијањска Ријека тече дубоким коритом, њена придолажења нису опасна.

Услед оваквог положаја, Тијање је затворено готово са свих страна и тако заштићено од ветрова…

Тип. – У Тијању постоји општија подела села на Горње и Доње – подела, која се управља по току Тијањске Ријеке. Горње је Тијање веће од Доњег. – Џемати су у Тијању још и сад готово сви одржани чисти, неизмешани.

У Горњем Тијању су с леве стране Ријеке џемати: Сјенићи (4 к), Кулашевићи (7), Филиповићи (7), Видојевићи (4), а између Тијањске и Негришорске Ријеке: Пузићи (17 к), Станишићи (са Милетићима 12 к.) и Жуњићи (4 к).

У Доњем Тијању су с десне стране Тијањске Ријеке: Бошковићи (7 к) са једном кућом Милутиновића (Чокереваца); а с леве стране су: Станчићи (12 к), са Милетићима (3к), Милованковићи (4), Полуге (4к) и једна засебна кућа Милованковића.

Свега је у селу до 90 кућа.

Готово  у средини села су поменута мања проширења речне долине са црквом, школом, механском зградом и поповом кућом. Раније цела ова долина Тијањске Ријеке беше пуста. Имамо о том и помена још из 1829 године од помињатог путника Пирха.

Име. – Тврде да је име Тијање постало услед тога, што је увек „тијо“, тишина без ветрова. Ово тврђење није без основа, јер је заиста највећи део села висовима заштићен од ветрова, у заветрини.

Старине. – Од остатака из старине има у Тијању Џиновско Гробље при дну брда Вилиног Кола одмах ниже сеоског гробља. Џиновским га, веле, зову зато, што су велико камење на том гробљу „хитали џинови с Овчара“. Ту сад има камења разне врсте: већег и мањег, положеног и побијеног, иако је од кречњака неко од конгломерата, али је већином од пешчара онаквог истог као што је пуховски. Има десетак плоча врло великих, гломазних и дебелих по 1,5 – 2 педи; једна је дуга 8 педи а шитока 3 педи, на крајевима зарубљена. Има још тако великих плоча, али су толико заривене у земљи, да само вире пљоснате површине или поједини крајеви. Неке су плоче издужене и на врху се поступно сужавају. Ни на једном камену нема записа или каквих знакова. Гробље је сад полу зарсло у трњак. Познаје се по траговима и остацима од камења, да је некад заузимало много већи простор. Али кад је 1856 године зидана код тијањске цркве звонара, одвучен је одатле многи камен за њу.

По казивању сељана ископавали су местимице у селу неке велике, црвене и добро печене цигље.

Налазе се трагови и једног старог пута, који је водио преко Тијања. Тај је пут ишао из Ужица преко Пожеге и даље све подгорином планине Јелице па за Краљево и.т.д.

У Тијању је био некакав турски „спахија Мешан“, те имао и својих грађевина. У врме устанка Срби су спалили те његове зграде, али се и сад у њивама зна њихово место, Гариште, које је отуд и добило име.

Постанак села и порекло становништва. – Старо Џеновско Гробље и други остаци из старине показују, да је овде и раније било људских насеља. И садшње Тијање је врло старо село. Што је у 18-ом веку имало спахију, знак је, да је и тада било прилично насељено.

У дипломи Проте Гучанина ово је село погрешно записано Таин. Године 1818 Тијање је имало свега 10 домова са 28 арачких лица. У опису Марковице је поменуто, да је она према пописном списку из 1822 године била спојена са Тијањем. Ипак нас изненађује, да ова два села која су 1818 године имала скупа само 10+6=16 домова, наједанпут 1822 године имају 27 домова. Пошто Марковица, као што смо видели, није у то доба могла много порасти, то је свакако Тијање добило већи број досељеника.

Најстарије су тијањске породице: Бошковићи, Полуге, Пузе, Ћалови, Видојевићи и Филиповићи.

Породицу Бошковића сматрају за једну од најстаријих у Драгачеву. Не зна им се порекло.

Полуге (Зељовићи) су пореклом из Херцеговине. Причају, да су у Херцеговини убили неко турско дете, па су морали одатле побећи. Има поуздано близу 200 година, како су се доселили.

Пузе (О имену Пуза причају, да га надену неки спахија једном њиховом претку, који се попео на високо дрво, те му нешто дохватио. „Е вала баш си пуза – рекао је – и остаћеш пуза“) (Пузићи), сад Поповићи и Дмитрвићи, једна су породица, којој је, веле, старинско презиме: Смиљанићи. Њихов се чукундед доселио још у 18-ом веку од Сјенице. Пузића има у драгачевској Котражи, у трнавској Петници и у љубићским Коњевићима.

Ћалови (Ћаловићи), од којих су данас Станишићи и Милетићи, пореклом су из Херцеговине из Дробњака (славе Ђурђевдан). Најпре је, пре скоро 100 година, дошао Станиша, па тек доцније његов брат Милета. Ћалова има и у суседним Зеокама, и они су и довели ове тијањске (Милети Ћалову они су израдили, да добије општинске земље). – Тврде као поуздано, да су са Ћаловима једна породица и из исте куће и Чарапићи (у подунавском Белом Потоку и у љубићској Ракови) и Чупићи (у Мачви). (Чуо сам да има Чарапића из Колашина одсељених у околину Прокупља. Опет у Гласнику српског ученог друштва књига 2, с. 255 помиње се на чачанском шанцу неки „Никола Чупић пореклом Морачанин“)

Видојевићи (Николићи) су се пре 90 година доселили из Дренова близу Пријепоља. Дошли су најпре у Катиће у срезу моравичком, па одатле у Тијање. Славе Св. Саву.

Филиповићи су из истог Дренова код Лима.

Млађе су породице:

Ћумуровићи, који се сад презивају Станчићи и Милетићи, пореклом су из Херцеговине; доселио им се дед. И за њих многи веле, да су им преци били Цигани. – Од Станчића има одсељених у драгачевску Турицу (славе Никољ-дан).

Кулашевића дед доселио се из Буковика код Нове Вароши.

Милованковића дед дошао је као младић из Клепана под Јавором у срезу моравичком. Старо је презиме ове породице: Рајковићи.

Сјенићи или Димитријевићи дошли су из драгачевске Котраже. Истих Сјенића, с истом славом (св. Николом) има у драгачевској Рогачи и тврде, да су пореклом из Кушића под Јавором. Даље има Сјенића и у драгачевским Ртарима (Димитријевић). Али нам о пореклу Сјенића најпоузаднијег објашњења даје њихов стари назив: Ђелкапе. А Ђелкапе су мање место и уз то близу Кушића, те је отуд лакше било запамтити Кушиће. Дакле су и ови тијањски Сјенићи отишли из Ђелкапа најпре у Котражу, па одатле дошли у Тијање.

Милутиновићи (Чекеревци) су дошли из Чепова у срезу моравичком. Доселио им се дед Милутин Чекеревац. Али су, веле, као што се из презимена види старином из Чекеревине код Сјенице.

Жуње (Жуњићи) су најпознији досељеници из Косатице код Нове Вароши.

Тијање има дакле три породице, које су поуздано још из 18-ог века, а већину својих породица (7) добило је у првој половини 19-ог века. Оно је онда расло више досељавањем него прираштајем, док је у другој половини 19-ог века расло готово само прираштајем (свега једна досељена породица).

До пре 60 година Марковичани су се копали у тијањском гробљу код цркве и имали с Тијањем заједничку заветину Бели Петак.

П.С. Тијање је имало 172 становника у 1834, 339 у 1874, 574 у 1948, 237 у 2002, и 183 у 2011 години, у томе 2 млађа од 5 година (чак 13 у узрасту од 5 до 10 година), уз просечну старост од 51,8 година.

16. Турица (Лучани)

Турица је с обе стране реке Бјелице. Мањи део села, који је с леве стране Бјелице, простро се на страни високих брда Лиса и Ћаве до саме Бјелице. Већи је део села с десне стране Бјелице на једној доста немирној висоравни, која се благо спушта према Бјелици а најдубље просечена долином Тијањске Ријеке…

Тип. – Турица се дели на џемате, у којима изузев једнога има свуд по неколико породица. Те су породице већ и доста измешане и порастуране по џемату. Услед тога осим омањих група од сродничких кућа има по џематима и кућа јако раштканих.

Џемати су: Старо Село (17 к) са презименима: Василијевићи (12 к) и Мијатовићи; Пољане (13 к) са породицама: Симеуновићи (7 к), Ристивојевићима (Иконићима; 5) и Васиљевићима; Пајевићи (24) где су: Пајевићи (18), Тимотијевићи и Пејовићи; Достанићи (5 к; Бранковићи); Зрзуљски џемат (21 к) у коме је 11 разних породица; Матића Џемат (20 к) у коме је 9 породица.

Свега је у селу 100 кућа.

Имена. – О имену Турица народ не зна никаква објашњења. У општем делу је поменуто вероватно романско (влашко) порекло овог имена.

Имена џемата Старо Село и Пољане сама се собом објашњавају; остала су имена џемата од њихових првих породица.

Старине. – За место данашњег џемата Старо Село постоји предање, да је ту много пре заснивања данашњег села постојало неко старо село.

На месту Оштрици (Колибишту) с десне стране Бјелице има стато Џиновско Гробље са многим плочама положеним и побијеним. Неке су плоче врло велика као оно у гучког Маџарском Гробљу. Ово гробље захвата велики простор: почиње од пута крај Бјелице, па се пружа косом на више до сеоске капеле а на њ се наставља старо сеоско гробље. Неке делове Џиновског Гробља сељаци су искрчили и преорали; остало је све зарасло у луг. Плоче су без икаквих натписа; на некима се само познаје, да је био изрезан или некакав лик (као глава) или нека друга шара.

Да је ово село било спахиско сведочи успомена о „беглучким салашевима“ на месту Велико Бријегу.

Хумке, које помиње Сима Тропајовић у Турици, не могох нигде наћи нити ми ко умеде на њих показати.

Постанак села и порекло становништва. – Да је и овуда било старих насеља сведочи име Старо Село и старинско Џиновско Гробље. Али се за данашње становништво зна, да је све пореклом од досељеника.

Да је ипак и крајем 18-ог века ово село било прилично насељено, сведоче успомене о беглучким салашевима. – Турица се помиње као засебно село 1811 године, у дипломи Проте Гучанина, а по списку од 1818 године имала је тада 20 домова са 46 арачких лица.

Први почетак данашњој Турици био је у џемату Старом Селу, дакле на месту, можда и рушевинама или згаришту неког ранијег села. Ту су се биле настаниле две породице: једна, од које су данашњи Васиљевићи и Мијатовићи, и друга, од које су: Ристивојевићи, Пајовићи, Симеуновићи и Пејовићи. Прва је породица и данас готово сва у џемату, а друга се изместила и образовала за себе друга два џемата: Пољане и Пајевиће. Ово се сасвим слаже са казивањем, да су те две са још једном (Зрзулском) најстарије породице у селу.

Васиљевићи и Мијатовићи су пореклом из Ступчевића код Ариља. Доселио се њихов чукундед Дмитар и прадед Симеун. Дед им се звао Васиљ, те се по њему већина прозову Васиљевићи.

Породица Апајчевићи, од које су данашњи: Ристивојевићи (Иконићи), Пајевићи, Симеуновићи и Пејовићи (сви славе: Ђурђев-дан) пореклом је из драгачевске Трешњевице. У 18-ом веку доселила су се браћа Јоксим и Максим, од којих су све ове породице. Највећа су породица у селу: 32 куће.

Још су из 18-ог века ове породице:

Зрзуле или Петронијевићи, старином од Нове Вароши. У ову породицу спадају: Милинковићи, Јанковићи, Пантовићи, Проковићи и Аџовићи (сви славе Ђурђев-дан).

Благојића је, а ако су стара породица, увек било само једна кућа. Не зна им се порекло.

Достанића (Бранковића) преци Гаврило, Петар и Милован дошли су из Мораче, из Црне Горе. Прозвали су се тако по некој баба-Достани. У ову породицу спадају и Марићи.

С почетка 19-ог века су досељене породице:

Томовићи пореклом од Ужица. Од њих су Лазаревићи, Сретеновићи и Стаменићи (славе Стевањ-дан).

Милићевићи (Чапкуни), којих се прадед Милић доселио такође од Ужица.

Млађе су породице:

Радоњићи и Чворићи, једна породица, чији се прадед Радоња доселио из Шапоња код Нове Вароши. Прмеа томе и према слави Св. Стевану, и они су од велике породице Шапоња, које има у суседном Лису, у Дучаловићима, Ртарима и др. (в. опис Ртара).

Тимотијевића дед Тимотије доселио се из Добрача у срезу златиборском. И сад их има у Добрачама са презименима: Јовановићи и Димитријевићи. Старинско је презиме ове породице: Милошевићи (славе Лучин-дан).

Јовановићима је старо презиме Кречаровићи. Њихов се дед доселио од Нове Вароши (славе Јовањ-дан).

Ристићи су пре скоро 50 година дошли из Дебеље код Нове Вароши.

Љујићи су пре 25 година дошли из Бистрице од Новог Пазара.

Илић у џемату Матића се доселио пре 20 година из Горње Краварице драгачевске. Он је од тамошњих Илића.

Илић у џемату Зрзулском је од Илића из драгачевског Граба.

Станчић је од тијањских Станчића (Ћумуровића); дошао у ово село као припуз.

Џоковци (Џоковићи) су пре петнаестак година дошли из Комарана код Сјенице.

Становништво је у Турици дакле сво малдо и досељавање је у њој непрекидно трајало од краја 18-ог века па до данас. Ипак је у 19-ом веку много више порасло множењем од старијих породица него досељавањем, јер 5 породица из 18-ог века имају сад до 70 кућа, док 11 породица из 19-ог века чине скупа 30 кућа.

У Турици има два сеоска гробља. До пре 60-70 година било је и треће, па су га напустили. – Сеоска је заветина други дан Тројица.

П.С. Турица је имала 261 становника 1834, 496 у 1874, 907 у 1948, 634 у 2002, и 530 у 2011 години, у томе 10 млађих од 5 година (чак 40 у узрасту од 20 до 25 година), уз просечну старост од 46,3 година.

17. Рогача (Лучани)

Положај. – Рогача има врло благо земљиште; нема ниједне тачке, која би допирала до висине од 400м. Она се протеже с обе стране Рогачке Ријеке и њене притоке Вранице. Највећи део сеоских кућа је с леве стране Рогачке Ријеке и на пространој заравни Брезјаку. Други је део сеоских кућа на двема косама и на њиховим странама с обе стране реке Вранице. С десне стране Рогачке Ријеке нема ниједне рогачке куће, и ако Рогача има и на тој страни много свога земљишта…

Тип. – Старија је подела села на четири засеока: Кошане, Лужане, Рогачу и Поточане. Али се ова подела већ напушта и поборавља и преовлађује подела на поједине џемате, који се истичу већом груписаношћу и бројем кућа. – По засеоцима су породице јако измешане; понека породица је растурена у два-три засеока.

Почевши од друма најпре је заселак Рогача (89 к.). Ту има 10 породица: Самарџићи (4), Зоћевићи (6), Вилотијевићи (4), Сјепићи (4), Богдановићи (6) Драговићи (7) и др.

До Рогаче је заселак Лужани (16 к) у коме има 11 све малих породица: Ружићи (2), Пауновићи (2), Јоловићи (3) итд.

Поточани (13к) су испод Лужана. Ту су 6 породица: Радоњићи (3), Милинковићи (5), Бајчете (Бајчетићи; 2к) и рд.

Преко Рогачке Ријеке је заселак Кошани (27к) у коме је 12 породица: Живковићи (7), Ковановићи (2), Жуштре (2), Пропади (Пропадићи; 5к) итд.

Свега је дакле у селу близу 100 кућа.

Имена. – О имену Рогача има два тумачења. Једно вели, да је постало по некој липи, која је била тако ракљаста као да је имала рогове. По другом веле, кад се градила црква на месту садашње Црквине да је један зидар показујући нешто у селу својим друговима рекао „код оне рогате стијене“ и после се тај назив „рогата стијена“ уобичаји и од њега постане име Рогача.

Назив Поточани постао је по потоцима а Лужани по луговима; за Кошане се незна.

 Старине. – У атару рогачком има два Грчка Гробља, Црквина и турско коначиште.

Једно је Грчко Гробље на страни косе Голије према Мариновића Потоку. Гробље је доста велико, али су сељаци један део од њега већ раскрчили и преорали. Ту има великих мраморова и надгробних плоча све од пешчара и са дужином од 7 стопа. Много камење је доле шире а к врху се поступно сужава; друго је опет сасвим неправилно. Натписа и знакова нема никаквих. Као обично сељаци причају да су у неким раскопаним гробовима нашли врло крупне људске кости.

Друго је Грчко Гробље више места Црквине, али је мање. Камење је у њему исто онакво као на оном првом. На ово старо настављено је садашње главно сеоско гробље.

Ниже гораћицске механе има такође неколико старих мраморова сличних онима на Грчим Гробљима.

Место Црквина је у једној шумици с десне стране Рогачке Ријеке. Ту и сад стоји часна трпеза од пешчара, остатак негдашње цркве. И темељ се црквени познаје и наилази се на камен, кад се закопа. Ту долазе Рогачани на молитву о Спасову-дне.

С леве стране Мариновића Потока више једног извора, где Рогачани и Грабљани држе илиндански састанак, зна се на једној узвишици у њивама место, где је био конак спахије рогачког и пред њим бунар а унаоколо зид. Ниже у потоку биле су спахијске баште, од којих и сад избије по нека шљивова младица; још ниже на месту Ланишту сађен је спахиски лан. Место, где је био конак и сад је уздигнуто и на њему се изорава камење, црепови и комађе од неких лончића. У време првог устанка ту је био, по причању, спахија неки Бечебица, који је побегао, кад је Кара-Ђорђе овуда пролазио на Сјеницу. По наређењу Кара-Ђорђеву буде срушен и конак и зид око њега а доцније буде и бунар затрпан (причао стогодишњи старац Милован Радоњић).

Постанак села и порекло становништва. – Као што се види мало је села у Доњем Драгачеву, која имају толико успомена и остатака из старине, као Рогача. То је доказ, да је овде и много раније бивало људских насеља, која су судећи по гробљима и по томе, што су имала цркву, морала бити и прилично велика. – И крајев 18-ог века ово је село морало бити повеће, јер је у њему седео спахија.

И данашње становништво рогачко врло је давнашње, јер има породица, које сматрају за старинце. – Најстарији су делови села засеоци: Кошани и Поточани. У њима су биле три најстарије куће, о којима су садашњи старци слушали од својих старијих.

Те су куће биле од двеју породица: од Жуштра (Жуштрића, славе Срђев-дан) у Кошанима и од Милинковића (Петровића) у Поточанима. Од Милинковића су и садашњи Јевђовићи и Николићи (Пралови; сви славе Никољ-дан).

За све остале сеоске породице зна се, да су се доселиле. Најстарији су досељеници: Пропади, Драговићи, Зоћевићи, Радоњићи, Самарџићи и Сјенићи.

Са Пропадима (Пропадовићи, Перишићи) једна су породица Живковићи (обоји славе Стевањ-дан). Старином су из Страњана од Лима (з од Сјенице). Доселили су се најпре Пропадовићи у Липницу у срез трнавски, па су једни и остали тамо а други дошли у Рогачу. После се доселио у Рогачу и Живко прадед данашњих Живковића. Од ових Живковића има једна кућа одсељена у срез трнавски.

Драговићи и Богдановићи једна су породица, досељена пре 130 година из Радаљева у срезу моравичком, где их има и сад. Други су од ове породице отишли у Тамник у срез љубићски и сад се тамо зову Богдановићи. По њихову казивању они су старином од Дробњака (и једни и други славе Ђурђев-дан).

Зечевићи су крајем 18-ог века дошли из трнавског села Лознице. Веле, да и сад има њихова рода у Лозници са презименом Милорадовићи (славе Арханђелов-дан).

Радоњићи и Блашковићи једна су породица пореклом од Вујовића у Грабу а старином из негдашњих Трћа, садашњег Смиљевца у срезу моравичком (славе Ђурђев-дан; в. Вујовиће у Грабу).

Самарџићи су се доселили крајем 18-ог века из Равне Горе под Јавором у срезу моравичком. Од њих је и једна кућа Ковачевића у Грабу (славе Јеремијев-дан).

Сјенићи веле, да су дошли заједно са Самарџићима из Кушића под Јавором у срезу моравичком. Старо им је презиме Ђелкапе, по чему се види да су једног порекла са Сјенићима у драгачевском Тијању (и слава им је иста: Никољ-дан) и да су из Ђелкапа (засеока?) близу Кушића (в. о том код Сјенића у Тијању). Осим у Тијању има Сјенића у Бечњу у срезу љубићском, али славе Ђурђев-дан и веле да су дошли са Кара-ђорђем од Сјенице.

У овом селу има много породица, за које се не зна поуздано, да их је довео са собом Кара-Ђорђе 1809 године у повратку са свога похода до Новог Пазара. Што их је тако много овде заостало, један ће узрок бити питомина земљишта а други, што је Кара-Ђорђе туда прошао и у повратку и прликом одласка (Ово ми је тврдио стогодишњи старац Милован Радоњић, који је тада као дечко гледао својим очима Кара-Ђорђа и његову војску, кад су пролазили. Кара-Ђорђе је, вели, овуда ишао турским путем и даље преко Ивањице водио на Јавор на границу).  – Те су породице:

Мрдаковићи, којих је прадед дошао из Милака (Милаковићи) више Нове Вароши. – Са њима су из истог места дошли и Ковановићи.

Лончаревићи су дошли „од некуд из Старог Влаха преко границе“ (славе Ђурђиц). Од исте породице има их у суседним Горачићима.

Вилотијевићи су од Сјенице. Веле да их има и сад тамо са презименом Матковићи. Имају оданде одсељеног рода и у Прислоници у срезу љубићском и у Кикојевцу у Гружи.

Чавићи (Стевановићи) су из Зечевића у срезу моравичком.

Ружићи су од Сјенице.

Пауновићи су из Хаљиновића код Сјенице. Од њих има одсељених у драгачевске Трбушане и у љубићску Прислоницу (славе Алемпијев-дан).

Ђоловићи и Јоловићи су из села Дебеље код Нове Вароши. Нису род.

Најмлађе су породице:

Радовановићи су од Радовановића у Грабу. Један се од њих одселио у трнавски срез.

Јелуше су једна породица са Јелушама у Грабу, пореклом из трнавске Лознице.

Радуловићи су пре 50 и више година дошли из Вапе код Сјенице.

Константиновићи су дошли пре више од 50 година из драгачевске Виче.

Колашинци или Дмитровићи су из Бихора, пре 50 година.

Узуновића отац дошао је из Брезове у срезу моравичком.

Бајчете (Бајчетићи) су од Бајчета из Граба, старином из Буковика код Нове Вароши.

Вукосављевићи су пре 20 година дошли из Љепојевића код Нове Вароши (славе Лучин-дан).

Гачулић (Јованчевић) се доселио пре 20-таг година из Смиљевца у срезу моравичком.

Икодиновић је од велике гучке породице Икодиновића. Привенчао се у једну рогачку породицу.

Драмлија (Драмлић) је такође прпуз од гучких Драмлића.

Димитријевић је дошао пре 15-так година из Бијелог Поља у Старој Србији као припуз.

Из овога видимо, како је село Рогача по старини и по пореклу свога становништва врло леп пример за општу характеристику о пореклу становништва у Д. Драгачеву. У њој имамо и старинаца и старијих досељеника из 18-ог века и много породица, које су дошле са Кара-Ђорђем, и најзад насељеника из новијег времена, који су долазили или са породицама или се призећивали у поједине старије куће. Она нам дакле даје умањену слику, у којој су оцртани сви главни периоду у стварању данашњег становништва у Д. Драгачеву. Интересантно је и што су досељеници у Рогачи готово сви из Старог Влаха (из среза моравичког, из околине Сјенице и Нове Вароши), а само је неколико породица из суседних села драгачевских, ужичких и трнавских. И у том погледу Рогача нам показује једну главну характеристику за порекло драгачевског становништва.

Још се Рогача одликује и тиме, што има врло много породица, на проју 30, дакле много више него икоје село у Д.Драгачеву. Од тог броја је 8 старих породица још из 18-ог века и на њих долази скоро две трећине данашњих кућа у Рогачи – близу 60 –  а најновије 22 породице немају укупно ни 40 кућа. И у Рогачи је дакле исти случај као у суседном Грабу, да ипак сви многобројни досељеници у 19-ом веку нису много повећали боја старијег становништва.

Сеоска је преслава Спасов-дан. – Село има три гробља: у једном се копају само Ђоловићи (на свом имању), у другом заселак Лужани а треће је гробље за све остало село.

П.С. Рогача је имала 282 становника у 1834, 425 у 1874, 775 у 1948, 334 у 2002, 277 становника у 2011 години, у томе 4 млађа од 5 година (9 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 49,4 година.

18. Граб (Лучани)

Положај. – Граб као и Рогача има после Г и Д Краварице најблаже земљиште од свих села у Д. Драгачеву. Он је на три гломазне, широке косе, које се одвајају од планине Јелице и благо спуштају према долини Рогачке Ријеке. То је земљиште истина још релативно прилично високо: има тачака и са висином од преко 450 м. (Јелушко Брдо или Јелуша, 459 м; Хрид или Хридине у Јелици, 826 м., и др.), али су облици земљишта тако благи и са тако поступним прелазима, да се јако приближавају шумадиском земљишту…

Тип. – Земљиште је благо и издељено на косе а са ових се дижу омањи брежуљци. Такав је облик земљишта узрок, да у распореду кућа има више равномерности него иначе по драгачевским селима. – Село се не дели на засеоке него само на џемате, али је мало џемата, које чини само једна породица.

Почев с истока, од друма, џемати су ови:

Шипете (21к) све према друму. Ту су Шипете (18 к) и три друге породице. Даље су три џеманта од самих истоимених породица:

Васовићи (16 к), Рајичићи (5к) и Ђоковићи (9 к). Затим Мариновићи (11) са 10 кућа Мариновића и једном Јовичића.

Стеванчевићи (8): Стеванчевићи (5) и још две породице.

Јовичићи (6): Јовичићи и Мариновић;

Тодоровићи (22 к): Тодоровићи (6 к), Илићи (7), Јелуше (4) и три мање породице.

Најзад су најближе Рогачкој Ријеци:

Ковачевићи (15 к): Ковачевићи (3), Вујовићи (4) и 6 других породица.

Средина села (2 к): Рајичић и Петронијевић.

Име. – За Граб причају да је постало овако. Оснивач овог села био се настанио код неког великог дрвета граба, и кад би ко говорио о његовој кући или породици, одредио би је ближе изразом: „Код Граба“. То се име пренесе доцније и на село.

Старине.  – У ливадама око горњег тока Рогачке Ријеке има место Селиште, али о њему ништа не знају и ништа тамо не налазе – знак, да је врло старо.

У Јелици близу места Јељена и Црквине има и место Градина. Причају, да су ту ископавали широке цигље и камење, остатак од градића, који је ту некада био. Народ га приписује „проклетој Јерини“.- Близу Градине код чесме Ковчега на Јелици познаје се калдрма од пута, који је водио преко Јелице. Али је и од те кладрме одржан само овде онде по који камен. Веле, да су остаци тог пута раскопани, кад је грађен нови друм преко Јелице (Чачак-Ивањица). Ти старим путем је прошао Кара-Ђорђе, кад је ишао на Сјеницу и кад се вратио (в опис Рогаче).

Име Црквина на Јељену и Јелици подсећа, да је ту била нека црква, али о томе нема никака предања.

На месту Ханишту био је хан турскога бега, који је држао Граб. Кад је Кара-Ђорђе овуд ударио с војском за Сјеницу, и тај бег побегао.

Постанак села и порекло становништва. – Граб има дакле прилично успомена о ранијим насељима а нарочито је знатно Селиште, које је свакако врло старо. Веза између данашњег села и ранијег становништва не може се ничим доказати, али и међу данашњим породицама у Грабу има их, које су врло старе и сматрају се за старинце. И што је имало свога бега, доказ је, да је ово село у 18-ом веку било прилично насељено.

У дипломи Проте Гучанина помиње се Граб као засебно село (1811). По разлици броја домова у 1818 и 1822 (у првој 30 са 73 арачка лица, у другој 39 домова са 95 арачких лица) изгледа, да је тада добило повећи број досељеника.

Најстарије су породице у Грабу: Цике (Цикићи), Стеванчевићи (у чију је кућу ушао неки уљез и неки Гавриловић и примио њихову славу: Лучин-дан), Ковачевићи у истоименом џемату, Илићи са којима су једна породица и Тодоровићи, Рајичићи и Петронијевићи (сви славе Никољ-дан; Илића има одсељених у драгачевску Турицу). – О досељавању ових породица ништа се не зна, и ако у селу има врло старих (од 100, 90 и 80 година) људи, који су и сами о овим стварима разбирали. Од својих старијих слушали су ти старци, да су те породице биле у овом селу и у време „Кочове Крајине“ и да се ни онда није знало ништа о њихову пореклу.

И Шипете убрајају у ове старе породице, премда се очувао нејасан спомен о томе, да се њихов неки предак доселио у Граб са своја 4 сина и затекао 7 кућа у слеу. Даље кажу, да се један Шипета доселио доцније, само што је и то било врло давно; или би и то значило, да су се и оне старије Шипете од некуд доселиле (слава им је Арханђелов-дан).

И за Васовиће уопште сви тврде, да су врло стара породица па можда и старинци; смо постоји нагађање да су може бити од Васојевића у Црној Гори (славе Јовањ-дан). – Да су они доиста врло стара породица, доказ је и то, што су некад држали много земље и у данашњим Зеокама, те су тамошње Кувеље, кад су се доселили, купиле од њих земљу.

Друге су старије породице, али за које се поуздано зна, кад су се доселиле:

Вујовићи и Мариновићи, с којима су једна породица и рогачки Радоњићи, пореклом из трћа, садашњег Смиљевца, у срезу моравичком. Вујовићи се и сад зову Трћани. Доселили су се у време „Кочове Крајине“. Уопште је презиме ове породице било: Вујовићи, па се доцније измењало. Сви славе Ђурђев-дан. И сад имају рода у Смиљевцу.

Јовичићи су пре 100 година дошли од Сјенице. Кажу, да су најпре живели у драгачевској Живици.

У време Кара-Ђорђева похода у Сјеницу (1809) доселили су се:

Радовановићи од некуд из Старог Влаха.

Шундерије (Шундерићи) од Штиткова код Сјенице и

Ћурови из Буткова у срезу моравичком. Њих има и у Бресници у срезу љубићском, где су велика породица (са разним презименима: Дели-Марићи, Бошковићи итд) и тамо веле, да су дошли из Косовице у срезу моравичком. И једни и други Ћурови славе Ставањ-дан и још сад имају кумство у својим старим селима.

Млађе су породице:

Јелуше, којих се дед доселио из трнавског села Лознице. У једну јелушку кућу привенчао се Шорђевић, родом из ужичких Добрача.

Анрића дед Андрија Кандић дошао је у ово село од Нове Вароши као дечко.

И Ђоковића дед дошао је из истог села, одакле је и Андрија Кандић.

Бајчетића отац дошао је пре 50 година из Буковика код Нове Вароши и привенчао се у једну кућу у Грабу. Од ових су и Бајчетићи у Рогачи (славе Алемпијев-дан).

Бабић се пре триестину година доселио из Брезове у срезу моравичком.

Ковачевић у џемату Шипета је од рогачке породице Самарџића.

Петковић се недавно из Горачића привенчао у Граб.

Дедојевић се пре 15-ак година доселио из Бјелице у Колашину (између планине Чичавице и Мокре Горе).

И према старини породица видимо, да је Граб врло старо село. Он има 7 старих породица све из 18-ог века и на њих саме долази 81 кућа у селу, док на других 12 из 19-ог века долази само 34 куће. Према томе и ако је граб досељавањем непрекидно добијао нове породице, ипак су у њему главну масу становника чиниле старе породице.

У Грабу има два сеоска гробља. Сеоска слава је прва недеља по Спасову-дне

П.С. Граб је имао 349 становника 1834 године, 536 у 1874, 1.619 у 1948, 804 у 2002 и 610 у 2011 години, у томе 8 млађих од 5 година, уз просечну старост од 53,9 година.

19. Зеоке (Лучани)

Положај. – Зеоке су под самом планином Јелицом у продужењу села Ртара, од кога их раставља само једна коса. Један је део сеоских кућа непосредно под планином по њеним косама и нижим странама и одмах изнад њих дижу се висови: Бијело Брдо (809м) и Крљанско Брдо (795м); остале су се куће прикупиле у разним положајима око високих брда: Скока (587м) и Главице (513м)…

Тип. – Зеоке се деле на четири засеока: Брежђе, Зеоке, Којиће и Скок. Ова подела је врло стара и тачно одређена, и назив заселак још се поуздано разликује од џемата. – Засеоци Брежђе и Којићи су одвојени косом. На Главици и око Главице је заселак Зеоке. Ова три засеока нису много удаљени један од другог, највише по 500 метара. Четврти заселак Скок сасвим је удаљен и одвојен од осталих заселака оним долом, из кога полази река Враница. У сваком од заселака има повише породица, од којих неке због своје величине граде засебне џемате.

У Брежђу (14 кућа) су: Вучетићи, Ђорђевић, Ивовић и засебни џемат Крљанско Брдо или Крљанци (9 кућа), у коме су Крљанци (8) и Селаци. – Брежђе је од старине било само део засеока Којића; тек доцније, пошто је и само нарасло бројем становништва, издвојило се као засебна целина.

У засеоку Којићима (35 кућа) има 12 породица: Лончаревићи (5), Ћалови (4), Ранђићи (4), Пајевићи (4), Кувеље (Кувељићи; 7 кућа) и др.

Готово цео заселак Зеоке чини једна породица: Берјани или Берјановићи, које зову и Зеочанима због засеока. Од осталих породица су овде: Ђокићи (4 куће) и три мање.

У Скоку (Скокарци; 37 кућа) су: Словићи (Петровићи; 5к), Каровићи (4), Милојевићи (5), Јевремовићи (6) и шест мањих породица.

Имена. – Ово се село раније звало: Којићи, Којић или Којиће по тадашњем свом највећем засеоку. У дипломи Проте Гучанина (1811) налазимо село Коић а о Заокама нема помена. У помињатој песми Бој на Чачку (1815 године) каже се: „И тридесет живијех Турака доведоше у село Коиће…“ Али се већ у пописном списку од 1818 године помиње цело село под именом Заоке, а у оном 1822 каже се: Зеоке и Коићи, што значи, да су тада већ ова засеока били подједнако знатни. Тек доцније превлада сасвим име Зеоке. – По народном казивању деси се пре 50 година неки спор око шуме, услед кога се цело село прозове Зеокама (Причају, да су Зеочани у тадашњем засеоку Зеокама хтели да присвоје неку шуму на Дугом Брду доказујући, да је та шума од старине зеочка (т.ј. њихова засеока Зеока). Онда остали, да би им доскочили, реку пред судом: „Па и ми смо сви Зеочани“ – те тако шума остане опет сеоска, али село доби званичан назив Зеоке.).

Име Којићи веле, да је постало по неком Турчину, спахији Који. Сад то име гласи тројако: веле, да је прави и најстарији Којиће, па Којић, али је сад најчешћи Којићи. – Заселак Брежђе кажу, да се назива по брезама (?), а Скок по брду Скоку. Зеоке се старо име и не зна му се постанак.

Старине. – У западном делу села има место Селиште, али се о њему ништа не зна нити се налазе трагови.

Поред Зеока преко брда Спужевца пролазио је онај стари пут, што је водио од Чачка преко планине Јелице и села Ртара, Марковице, Негришова итд. за Ивањицу.

На брду Скоку а на месту Чардачини био је чардак спахије „Мешана“, који је седео у Ужицу.

Постанак села и порекло становништва. – Старинско селиште доказује, да је у атару овог села и много раније било неко насеље. Али оно можда није имало никакве везе са прецима данашњег становништва (Кад су 1815 године Турци бежали из Чачка овим путем, беху се уставили да се одморе ниже Спужевца у потоку испод засеока Којића и даље у ртарском пољу. Ту их стигне кнез-Милошева војска, мног побије и отме им два топа). Стари људи тврде, да је данашње становништво зеочко све од досељеника. Ипак се за најстарије породице готово ништа не зна, ма да се иначе у овом селу предања добро чувају.

Године 1818. Зеоке су имале 20 домова са 48 арачких лица, а 1822 записано је, да Зеоке и Коићи имају заједно 27 домова са 75 арачких лица.

Најстарији по постанку је заселак Којићи. У њему су и најстарије зеочке породице: Ђураци, Ранђићи, Пајовићи и Алексићи. О пореклу ових породица не зна нико ништа. За Ђураке се само зна, да су у турско доба становали неко време у Коњевићима у срезу љубићском.

Исто су тако стара породица, којој се не зна порекло, Зеочани или по старом презимену Берјани (Берјановићи). Они су највећа породица у селу (до 25 кућа) и чине готово сами цео заселак Зеоке, а заједничко порекло познаје им се и по истој слави, Св. Арханђелу. Сад имају десет презимена: Рисимовићи, Јанковићи, Николићи, Гавриловићи, Илићи, Мићићи, Петровићи, Вуковићи, Савићи и Мандићи. Они су се већ толико разродили, да се узимају међу собом. У ову породицу спадају и Тупајићи у засеоку Скоку.

У најстарије породице спадају и Каровићи, који су први дошли у засеоку Скоку. Они су од некуд из Старог Влаха.

За Милојевиће и за Лончаревиће зна се такође, да су врло давно дошли „озго“ и више ништа.

Млађе су од ових породице:

Ћалови, чији се прадед доселио из Дробњака (славе Ђурђев-дан). Они су доцније довели и друге своје рођаке у драгачевско Тијање и тамо их настанили (в опис Тијања).

Кувељима (Кувељићи) се доселио прадед у време Кара-Ђорђева похода од некуд од Сјенице, не памте из ког места, али знају, да их има и сад тамо с истим презименом (славе Ђурђев-дан). Старинско им је презиме и Игоре. Знају, да од исте породице има од Сјенице одсељених и у околини Прокупља. Кад су Кувеље дошле, веле, да су купили земљу од неког од Васовића из Грава, који је у Зеокама имао много земље.

Кнежевићи старо је презиме за садашње: Даковиће, Јевремовиће, Јовковиће и Василијевиће (сви славе Лазарев-дан). Пореклом су из Сјеништа у срезу златиборском. Најпре су дошли Даковићи у време првог устанка, па су после дозвали и ове остале своје рођаке.

Селацима у засеоку Скоку је прадед на позив Даковића дошао такође из Сјеништа. Сад се они презивају: Селаци (Селаковићи), Маленовићи и Ђуновићи и сви славе Арханђелов-дан. Ови су Селаци доцније дозвали још својих рођака из Сјеништа, те су од њих Селаци у Крљанском Џемату.

Крљанци су из Крљана у срезу моравичком, али се не зна поуздано, кад су се доселили. Веле, да су у време првог устанка већ били у Зеокама.

Млађе су породице:

Словићи или Петровићи, чији се дед Петар доселио из Дробњака од тамошње породице Томића (славе Ђурђев-дан). По своме деду зову се Петровићи а по његовој жени Слови (која га је надживела) – Словићи.

Јокића дед доселио се из Осата у Босни. Најпре је становао у Крстацу у срезу драгачевском. Од Јокића су и Васовићи. – Целу ову породицу зову и Осаћанима.

Породице Вучетићи и Ђорђевићи доселиле су се после другог устанка од некуд из Старог Влаха.

Вујичић се привенчао у једну зеочку кућу пре 50 година. Дошао је из Бијеле Ријеке у срезу златиборском.

Ђорђиловић (старо презиме: Шекеље) је из среза моравичког.Најпре је био у Паковраћу, па је пре 40 година дошао у Заоке.

Ђокића отац дошао је из вароши Бијелог Поља пре 40 година. Тамо му остао брат.

Савића је пре 30 година посинила нека баба – те му отуд и презиме. Пореклом је из Драгачевских Дучаловића.

Пајевић у засеоку Зеокама дошао је пре дваестину година из Бјелуше у срезу ариљском.

Топаловић је пре 20 година дошао из Брекова у срезу ариљском.

Џоковац је пошао пре десетак година „из Старог Влаха близу Јавора“. Он је од исте породице са Џоковцима, који кажу, да су из села Комарана код Сјенице.

Зеоке имају дакле 8 старих, великих и разгранатих породица, које су биле у овом селу још у 18-ом веку, а осим тога има и 4 велике породице, досељене у самом почетку 19-ог века. Кад се величина тих породица упореди с осталима, које су се касније доселиле и којих је и иначе мање (9), види се, да је у Зеокама становништво у 19-ом веку расло готово само прираштајем.

Село има свега једно гробље. – Сеоска је заветина Томина Недеља.

П.С. Зеоке су имале 310 становника 1834. године, у 1874. години имали су 503 становника, 1948. имали су 1.080, а 2011. имали су 222 становника, у томе 6 млађих од 5 година, уз просечну старост од 56,5 година. Ово је село са најстаријим становништвом у општини Лучани.

20. Ртари (Лучани)

Положај. – Ртари су под самом планином Јелицом. Највећи је део ртарских кућа по странама брда и коса, које чине доњи, нижи до планине Јелице, а растављене су плићим или дубљим јалацима…

Тип. – Село је разбијено на засеоке и неколике засебне џемате. Ови се засебни џемати зову сваки двојако: по презимену своје породице и по месту на коме су. У засеоцима су већином издвојене групе кућа од појединих породица – џемати. Сваки заселак захвата у главном засебно брдо или косу и од суседних заселака је одвојен јелацима.

Почев од међе према Зеокама па ка друму делови села су поређани овако:

Џемат Под Кликом (3к) у коме су само Милошевићи; заселак Врањска Ступа (3 к) са две породице; заселак Вишњица (10 к) са четири породице; џемат Раосављевића (6); заселак Кобиљача (5) са две породице под истоименим кликом; заселак Буковац (5) такође са две породице; заселак Мрамор (19): Јелисејевићи (15) и још две породице; џемат Недовићи (7) више Мрамора; џемат Под Локвом (13к): Мићовићи (2к), Ковачевићи (10 к; сматрају се и као засебан џемат) и Жујовић (Јелесијевић); засела Кумановац (5 к) са три породице; „у Клисури“ до Кумановца има једна кућа Петровића (Теовиловића). – До самог друга има једна кућа Миловановића.

Свега је у селу 79 кућа.

Име. – Народ изводи име Ртари од ртова, ртастих кликова планине Јелице, премда њих нема много нити је то тамо тако карактеристичан облик, да би дао име селу. И сељаци сами признају, да је то њихово извођење више нагађање, јер је име врло старо. – У дипломи Проте Гучанина оно је записано погрешно: Иритари; у пописном списку од 1818 године Ртари а у оном од 1822 године Хртари.  Ако бисмо усвојили овај последњи начин писања за име овог села (народни изговор се томе не противи, јер је и Драгачево крај у коме се х не чује), то би нас могло навести на сасвим другачије објашњење о постанку имена Ртара: место да га доводимо у везу са земљишним облицима, ртовима, многли бисмо га изводити од речи хрт.

Старине. – На брду Мрамору има место Црквина, на коме и сад стоји један „мрамор од сиге“ – остатак од зида неке старе цркве. Кад се закопа, веле, наилази се на црквени темељ. Код ове Црквине се и сад састају крстоноше (литија) и игра коло.

Више Вранића кућа на брду Спужевцу има и Калдрмина, где се налазе остаци од турског пута Чачак-Пожега-Ужице. Ти се трагови налазе и даље преко ливада ка Ханишту у Марковици.

Постанак села и порекло становништва. – Тврде, да је село Ртари врло давно постојало, да је дакле старо насеље. И заиста се уз поменуту негдашњу цркву на садашњој Црквини може претпостављати и какво насеље.

По списку од 1818 године Ртари имају 23 дома са 52 арачка лица.

Данашње је становништво ртарско све пореклом од досељеника, јер се и за настарије породице зна поуздано да су се доселиле, само што је то имак било врло давно, те се за неке поборавило и место из кога су и време кад су досељене. Ту су најстарије породице: Недовићи, Јелесијевићи, Ђунисијевићи и Вранићи. Интересантно је, да у прилог старини ових породица иде и то, што су оне биле захватиле највеће и најбоље баштине, па су после од свога имања раздавале новијим досељеницима или су их ови добијали као уљези у поједине куће тих старих породица.

За Недовиће и Ђунисијевиће не зна се, одакле су дошли.

Јелесијевићи су се доселили на триестак година пре првог устанка, не зна се одакле. Они су највећа породица у селу (16 к) и сад се презивају: Обрадчевићи, Радичевићи, Жујовићи и Танасијевићи (сви славе Стевањ-дан).

Вране или Вранићи су се доселили из Врана више Ариља у време „Кочове Крајине“. Кад су дошли, били су велика породица у којој су биле главне личности: кнез Радивој, Ђоко, Бојо, Радосав и Обрад са сином Радисавом. Они су били заузели врло велике баштине и растурили се по свуд по Ртарима. Али од свију њих до данас су се одржали само потомци Радисава Вране – две куће, и то су једини Вранићи у Ртарима (Радисав Врана је прадед данашњим Вранићима, који су од његова једина сина. Радисав је рођен у Милићеву Селу у збегу за време Кочине Крајине, а умро је пре више од 40 година). Куће осталих Вранића су замрле по мушкој лози и на њихова имања су дошли Милошевићи и Обдарчевићи. Вранићи славе Илин-дан. – Од исте породице и с истом славом су и Шеварлије (Шеварлићи у Пријељини у срезу љубићском.

У старе породице ваља убројити и Скелиће, који су потомци некаква скелеџије („Скело“), што је у време „Кочове Крајине“ бежећи од Турака (Турци га се бојаху и претили су да ће га убити) дошао у Ртаре и настанио се на Недовића баштину. Не зна се, одакле је био тај Скело. Скелића има и сад само једна кућа.

Остале су ртарске породице доцније досељене:

Ковачевићи су од некуд „озго“ дошли нешто раније од првог устанка. Они су се настанили до друма баш према дучаловачким Ковачевићима и славе исту славу, коју и они – Никољ-дан – али нико не зна, да ли су једног порекла. – Са Ковачевићима су једна породица Крунићи, чији се дед Павле Крунић настанио на баштину Недовића.

Милошевићи су старином из Вирова у Драгачеву. Тамо су имали велику баштину, али су се одавно растурили из Вирова и на њихову ау баштину дошли тамо садашњи Неђељковићи. Прича се, да се од четири врата Милошевића, који се беху одселили у Шумадију, један вратио и задржао у Ртарима код остарелог Радосава Вране. Радосава беху кћери и зетови напустили, те он овога Милошевића заустави код себе и по смрти му остави све своје имање. Од тог четвртог брата су данашњи Милошевићи. Према овоме њихов је предак дошао у Ртаре у време првог устанка.

Мирковића прадед Мијаило доселио се у време првог устанка из Дивљака код Новог Пазара. По његову сину Мирку добили су садашње презиме.

Раосављевићи су у време првог устанка досељени из Урсула код Сјенице. Од исте породице има Раосављевића у Вранама у срезу ариљском, који су тамо отишли у исто време кад и ови у Ртаре. Од Раосављевића су и ртарски Стојановићи (сви славе Лучин-дан).

Раденковићи су такође у време првог устанка дошли из Мушковине код Сјенице. Од два брата један је, Недо, остао у Мушковини а Раденко је дошао у Ртаре. Од исте породице има досељеника и у селу Лазцу у срезу трнавском (славе Ђурђев-дан).

Доцнији су досељеници:

Василијевићи су пре 70 година дошли из села Шапоња код Нове Вароши најпре у драгачевску Марковицу, па одатле прешли у Ртаре. Они су од оне исте старе породице Шапоња, од које су и дучаловачки Пауновићи, Миливојевићи и Миловановићи. Од ових дучаловачких Шапоња је и Миловановић у Ртарима, који се призетио у ово село. – Са Василијевићима су прешле у Србију и друге Шапоње и растуриле се по селима: Гучи (тај се звао Радовановић; сад се преселио у трнавску Лозницу), Лису, Трбовцу и трнавском Парменцу (где се и данас зову Шапоњама. Све Шапоње, где год их има, славе Стевањ-дан.

Томовићи ил Арнаути су се доселили пре више од 60 година из Васојевића у Црној Гори и били су најпре мало у Добром Долу близу Ивањице. Њихово је старо презиме Стиовићи и једног су порекла са Стиовићима у Ивањици. Своју стару славу „Алесендријев-дан“ (30. Августа) променили су на Арханђелов-дан.

Петровићи или Теовиловићи су дошли пре 60 година из Дљина; они су од тамошњих Теовиловића. Заузели су баштину замрле куће Ђока Вранића.

Глишовић или Видојевић (Кезун) доселио се пре скоро 70 година од Нове Вароши. Од исте породице има Видојевића и у трнавском Парменцу.

Стевановића отац доселио се пре 60 година од Нове Вароши и призетио се у једну кућу Јелесијевића.

Ђоковића (Ђоловића) дед дошао је из Кушића код Јавора у срезу моравичком.

Мићовићи су се 1876 године доселили из села Граба испод планине Брњаче између Новог Пазара и Сјенице.

Крловић је од Крловића у драгачевским Лисицама. Призетио се у кућу замрле старе породице Вуковића.

Бојовић је из драгачевског села Губереваца од тамошњих Вукајловића. Бојовић се зове по Боју Врани, у чију се замрлу кућу призетио.

Димитријевић је од породице Сјенића из драгачевског Тијања. Он се привенчао у неку замрлу кућу некога Сима Ковача.

Данашње становништво у Ртарима је релативно младо. На 5 породица из 18-ог века, од којих су само две веће, долази тек непуних 30 кућа. Међутим су Ртари у 19-ом веку добили 15 породица, од којих сада има на 50 кућа. Тако је дакле у овом селу досељавање премашило прираштај.

Пошто се село јако дало у дужину, има три гробља: Рековац, на Буковцу и на Локви.

П.С. Ртари су имали 246 становника у 1834, 422 у 1874, 751 у 1948, 282 у 2002 и 204 у 2011 години, у томе 7 млађих од 5 година, уз просечну старост од 49,7 година.

Коста Јовановић „Горње Драгачево“ 311-420. Српски етнографски зборник, књига 11, Насеља српских земаља, књига 5.

• Губеревци (Лучани)

Положај. – Губеревци имају доста благо земљиште, које је већега нагиба само на страни планине Јелице. Простире се по неколиким косама, које се одвајају од Јелице и међусобно су раздвојене потоцима и рекама: Страњанским Потоком, Николића Потоком, Савином Водом, Вујиновића Реком, Ракићевића и Пајевића Потоком…

Тип. – Куће су у Губеревцима доста равномерно распоређене и растурене су без реда по целом сеоском атару. – Село је подељено у шест великих џемата. Обично се састоје из више групица кућа које су више или мање издвојене, и припадају различитим породицама. По једној обично највећој или основној породици џемати су и добили своја имена. Ти су џемати: Ђурђићи, Плазине, Ћендићи, Вујиновићи и Ракићевићи.

Најсевернији је џемат Ђурђићи (19 кућа) који се налази између изворних кракова Живичке Реке. У њему су Ђурђићи (6), Страњанци (4), Вуловићи (3), Николићи (Ровинци) (2), Бешовићи (2), Марковићи (1) и Радисављевићи (1).

ЈИ од Ђурђића, а на коси између Живичке и Вујиновића Реке налази се највећи џемат Плазине (54 к), где долазе Плазине (35к), Цогољи (9к), Вукајловићи (8), Богдановић (1) и Зечевић (1).

Испод Плазина и на истој коси с њима, налази се најмањи џемат Вујичићи (12), у коме су: Вујичићи (6), Клисаре (5) и Милинковићи (1).

Џемат Ћендићи (19) је на горњем делу косе, која се налази између Вујиновића и Губеревачке Реке. У овом су џемату: Ћендићи (18) и Милинковићи (1).

Испод Ћендића је пространи џемат Вујиновића (35 к), у који долазе: Вујиновићи (10), Богићевићи (7), Јечменице (7), Басаре (5), Ђенадићи (2), Брановићи (2), Стојић (1) и Грујичић (1).

Последњи је џемат Ракићевићи (26) који се налази између изворних кракова Губеревачке Реке. У њему су породице: Ракићевићи (13), Ђенадићи (6), Ковачевићи (2), Пајевићи (2) и Петровић (1).

Свега кућа има у селу око 180.

Задруга има још у овом селу, али се оне све више деле, што се види и из већег броја кућа појединих породица. Највећа је задруга Марка Јечменице, у којој има 20 душа.

Имена. – За постанак имена селу прича се овако. Први досељеници, који су се овде настанили, јавили су се својима, који су остали у месту, одакле су они дошли, да су себи нашли за један губер земље. По тој речи губер и село је добило име Губеревци.

О постанку имена Плазине говоре ово. Неки предак Плазина казао је свом сину да пази, те да при орању не оставља оплазине – непоорану парчад земље између бразда. – Неки опет веле да је овај назив постао по оплазини – пропланку – на коме се настанио њихов предак.

Старине. – У плазинама има место Селиште. На њему нема никаквих остатака од ранијег насеља, и само се прича, да се на том месту настанио предак Плазина. – у Плазинама још има једно старо гробље, које зову Грчко гробље, на коме се налазе велики комади од споменика, али о овом гробљу народ не прича ништа. Сада је цело ово место обрасло великим шеваром.

Између Ћендића и Ковачевића има место Црквина на коме је, веле, некада била црквица. Данас је око овога места гробље, а у близини његовој налазе се остаци од неког старог гробља, за које се прича, да је било грчко гробље.

Постанак села и порекло становништва. – По народном причању најстарије су породице у селу:

Ђурђићи, славе Ђурђиц. Они су се доселили из Бијелог Поља крајем прве половине 18-ог века.

Ћендићи су се доселили из Старе Србије после Ђурђића. Славе Мратин-дан.

Плазине су се такође доселиле из Старе Србије, одмах после Ћендића. Славе Никољ-дан.

Цогоље су досељене од Сјенице кад и Плазине. Славе Ђурђиц.

Пред Карађорђев устанака доселили су се:

Вујичићи, славе Арханђелов-дан. Доселили се из Старе Србије.

Вујиновићи су се доселили из Бијелог Поља, славе Никољ-дан.

Ракићевићи су досељени из Старе Србије, славе Никољ-дан.

За Карађорђевића су досељени:

Николићи (Ровнци), славе Никољ-дан. Они су дошли из Ерчега (срез моравички).

Ђенадићи су дошли из Бијелог Поља, славе Никољ-дан.

Вуловићи славе Ђурђиц.

Вукајловићи славе Ђурђев-дан.

Клисаре – славе Арханђелов-дан.

Брановићи славе Ваведење.

Пајевићи славе Св. Арханђела Стевана.

Све су ове породице досељене из Сјенице.

После Карађорђа доселиле су се породице:

Ковачевићи славе Никољ-дан. Доселили су се из Бијелог Поља пре 90 година.

Басаре су дошле из Сјенице пре 80-90 година. Славе Ђурђиц.

Бешевићи су се доселили из Црњева (срез моравички), славе Ђурђиц.

Богићевићи су досељени из Новог Пазара око 1840 године, славе Врачеве.

Јечменице су дошле из Бијелог Поља око 1848 године. Славе Никољ-дан.

Грујичић се доселио из Сјенице пре 50 година, слави Ваведење.

Страњанци су се доселили из Живице (Драгачево) пре 40 година, слави Јовањ-дан.

Ерчега Марко је дошао као припуз из Ерчека пре 30 година, слави Ђурђев-дан.

Стојић је дошао од некуд из Старо Влаха пре 20 година. Слави Никољ-дан.

Милинковић се доселио из Виче (Драгачево) пре 20 година, слави Врачеве.

Зечевић се доселио из Живице пре 12 година, слави Никољ-дан.

Кнежевић је дошао из Властељица (Драгачево) пре 8 година, слави Врачеве.

Радисављевић је дошао као припуз из Горачића (Драгачево) пре 7-8 година, слави Никољ-дан.

Петровић се доселио из Гуче (Драгачево) пре 5 година, слави Никољ-дан.

Марковић је дошао као припуз из Бијелог Камена (Драгачево) пре 5 година, слави Никољ-дан.

Сатарић је припуз и дошао је из Милатовића пре 5 година, слави Јовањ-дан.

Из показаног порекла становника види се, да у Губеровцима нема породице за коју би се казало, да се не зна, да је досељена. Па и досељење најстарије породице било је тек пре 150-180 година, што показује да су садашњи Губеревци новијег постанка. А што је, пак, ово село за време пописа од 1818 године већ јаче било насељено, јер је имало 40 домова са 115 арачких глава ипак то не мора показивати и његов давнашњи постанак. Врло је вероватно да је од зачетка садашњег села па до поменутог пописа, дакле за време од 60-70 година, било честог и јачег досељавања, што се и види из порекла и јаче развијености старијих породица.

Али и ако је садашње село новијег постанка није могућно да до досељавања предака садашњих најстаријих породица овде никада није било насеља. Већ и сама близина моравске равнице као и доста повољан положај села указују, да је и раније овде било људског живота. И напред показане старине показују, да су то остаци из времена, када садашњег села још није било; иначе да су то остаци из доба од када данашње село постоји, знало би се о њима бар нешто причати.

Према овоме Губеревци су постали на месту ранијег насеља и новијег су постанка. А кад се у овом погледу упореди постанак свих села ове области, видеће се, да Губеревци долазе у најновије насеље Горњег Драгачева.

Губеревци имају заветине о Св. Троицама (други дан) и о Малом Спасову-дану.

П.С. Губеревци су имали 464 становника 1834 године, 820 у 1974, 1.619 у 1948, 804 у 2002 и 610 у 2011 години, у томе 13 млађих од 5 година (22 од 5 до 10, 40 од 10 до 15 година), уз просечну старост од 49,2 године.

2. Милатовићи (Лучани)

Положај. – Као Губеревци тако и Милатовићи имају блаже земљиште, које је у овом селу већега нагиба на страни планине Јелице. Село се простире на косама планине Јелице, од којих се једна налази између река Бјелице и Горушице, а две су упоредне и раздвојене реком Марицом, и завршује се на Горушици. Према овоме је граница селу јасно одређена. Тако се на југу налази Бјелица са Вучицом, источну страну милатовачког атара чини Властељичка, а западну Губеревачка Река, а на северу је граница развође планине Јелице. – Бјелица са Вучицом има дубоку и узану долину, чије су стране добро пошумљене, а код осталих река долине су плитке и имају благе стране. – Све су куће по венцима коса и не могу бити плављене.

Тип. – У Милатовићима као и у Губеревцима куће су равномерно распоређене по целоме селу, и већином имају велике окућнице. Село се дели на џемате. Има џемата који се састоје из више породица, и захватају велике просторе, а неколико се састоје из једне породице. Број кућа у џематима је различит неки имају по 30-40 кућа, а неки 2-3 куће.

Највећи је џемат Сатаре (44 к), који захвата доњи део косе између Марице и Губеровачке Реке. У њему су: Сатаре (25к), Каплари (5), Калајџије (4), Средовићи (Јовановићи; 3), Вуксановићи (Тувегџићи; 4к), Ракићевић (1), Спасојевић (1) и Ђиласовићи (2).

Више Сатара и на истој коси је џемат Каплари (28 к), где осим Каплара има и Михаиловића (Смокића; 3к) и Остојића (4 к).

Скоро на целој коси између Марице и Властељичке Реке је џемат Вукићевићи (22), у коме су: Вукићевићи (12), Поповићи (2), Вучковци (2), Ђокићи (3), Стевановићи (2) и Шолајић (1).

Између џемата Каплара и Вукићевића, а између изворних потока реке Марице, налази се џемат Ћурчије (6 к).

На коси између Бјелице и Горушице су џемати:

Томићи (Москови 7 к); Вуличевићи (6) у коме су: Вуличевићи (2), Радичевић (1), Симеуновић (1), Сарић (1) и Басарић (1); Бабићи (3); Зечевићи (8); Ружићи (5) и Гогићи (2).

Цело село има око 140 кућа.

Задруга има доста у овом селу, али обично имају мали број душа.

Највећа је задруга Рада Капларевића у којој има 19 душа.

Имена – У селу не постоји никаква прича, којом би се тумачио постанак његова имена.

Колибе – У Милатовићима има 16 колиба, дакле више но у ма којем селу ове области, осим Горњег Дупца. Све се колибе налазе поред Горушице а само је једна на Јелици, испод Усорице. Од стоке код колиба држе само говеда, а овце не држе, јер би се ометиљавиле поред воде. Ове се колибе у нечем разликују од оних, које су у више планинских селима ове области. Тако млекар се не гради као нарочита зграда, него за то служи преграђени простор у колиби, а место тора су кошаре. А како се становници овог села претежно баве земљорадњом, и како се већина сеоских њива налази поред Горушице, то се поред колибе налази и салаш (кош), где се држи сабрано жито (кукуруз). И кућера нема код милатовачких колиба. Земља на којој су колибе, и где стока пасе јесте приватна својина.

Старине. – У овом селу има три стара гробља, која сељаци зову Грчка Гробља. Два се ланазе близу Горушице, на местрима: Радујевцима и Жутици, а треће је ближе планини Јелици, између Ћурчија и Вуксановића. – На овим се гробљима налазе велике плоче од пешчара, али ни на једној нема каквих записа или резотина. Веле да је до скора било и више плоча, али су много са ових места однесене. Ни о једном од ових гробаља народ не зна да ништа прича.

Постанак села и порекло становништва. –

Најстарије су породице:

Вукићевићи, славе Ђурђев дан. 

Капларевићи, славе Арханђелов-дан.

Калајџићи, славе Арханђелов-дан.

Они су староседеоци и не памти се када су и одакле досељени. Само се за Капларевиће прича ово. „Кад је турски зулум додијао они се дигну да беже, али их у путу пресретну разбојници и отму им стоку, а они се врате“. – Капларевића има отсељених у Кукићима, Мршинцима, Атеници –трнавски срез – и Лопатници (жички срез), а Калајџића (једна кућа) у Јежевици (трнавски срез). – Ружићи, Ђокићи и Симеуновићи су постали од Вулићевића и сви славе Ђурђиц. – Поповићи су постали од Вукићевића и славе Ђурђев-дан. Веле, да су од Поповића постали Катанићи у селу Бечњу (љубићски срез).

Почетком друге половине 18 века доселили су се:

Томићи (Москови) су се доселили из Колашина у Црној Гори. Прича се, да је један од предака ишао у Русију и зато се зову Москови. Славе Никољ-дан.

Јовановићи (Средојевићи) славе Ђурђев-дан. Њихов је чукундед, Јован, дошао од Сјенице. По његовом сину средоју зову се и Средојевићи. Средојев је син Тодор, веле, војевао са Карађорђем. Веле да од ове породице има одсељеника у Врнчанима (под Кабларом).

Сатарићи су се доселили из Миросаљаца (Драгачево), где још има од ове породице, и прича се, да су турског порекла, од неког Турчина Сатаре, који се покрстио, а старином је био из Ужица. Славе Јовањ-дан.

Пред Карађорђев устанак доселили су се:

Вучковци, славе Ђурђев-дан. Доселили су се из Сувог Поља.

Зечевићи, славе Никољ-дан. Миливоја, деду Илијиног (коме је 60 година) је довео као мало дете – а умро је кад му је било 100 година – његов дед од некуд из Старог Влаха (неки веле из Црвене Горе). Прича се, да је старац – дед – водио собом једнога јарца натовареног двема поњавама, на коме је Миливоје јахао, кад год би се путем уморио.

Бабићима је дошао прадед као припуз из Равне Горе (Стари Влах). Славе Никољ-дан.

Ћурчије славе Митро-дан. Доселили су се из Шолаћа (студенички срез).

Шолајић се такође доселио из Шолаћа. Слави Алимпијин-дан.

За Карађорђа су се доселили: Михаиловићи (Смокићи) славе Јовањ-дан. Њихова се мајка преудала из Сјенице за Капларевића у овом селу, и Стеван, дед Милана Капларевића (60 година) довео их је као децу.

После Карађорђевића дошли су:

Остојићи од некуд из Старог Влаха.

Басарић је дошао као припуз из Доњег Дупца (Драгачево) пре 50 година. Слави Ђурђиц.

Сарић је дошао као припуз из Горњег Дупца пре 50 година. Слави Никољ-дан.

Вуксановићи чији је отац дошао као припуз из Пекчанице (жички срез) пре 50 година. Ђед Вуксан је био тувекџија, те се зато тову Тувегџићи.

Стевановић је дошао као припуз из Петнице (трнавски срез) пре 40 година. Слави Јовањ-дан.

Спасојевић је дошао као припуз из Виче (Драгачево) пре 30 година. Слави Василијев-дан (1 јануара).

Ракићевић је припуз из Губеревца. Слави Никољ-дан.

Радичевић је дошао као припуз из Каоне (Драгачево) пре 20 година. Слави Ђурђев-дан.

Данашњи су Милатовићи старије село но Губеревци. Из порекла њихових становника се види, да у њима има породица за које се не зна кад су досељене, него се вели, да су староседеоци, и овде су од када се памти. Гледајући, пак, на време досељавања првих породица, може се узети, да су ове породице биле у Милатовићима почетком 18, или још у 17 веку, а могућно, да оне чине прелаз између данашњег и старијег насељења, које је пре данашњега постојало.

У списковима из 1822 Милатовићи су имали 28 кућа, а гледајући данашњи број кућа ових породица, које су се доселиле после тога пописа, може се рећи да је од тада село расло само прираштајем.

Обетина је у Милатовићима први дан Св. Тројице.

П.С. Милатовићи су имали 350 становника 1834 године, 641 у 1874, 1.193 у 1948, 760 у 2002 и 625 у 2011 години, у томе 13 млађих од 5 година (по 30 од 5 до 10 и од 10 до 15), уз просечну старост од 47,3 године.

3. Властељица (Лучани)

Положај. – Већи је део села на страни планине Јелице, а мањи се налази на једном делу косе, која је између Бјелице и Горушице; а само се три куће налазе с десне стране Властељичке Реке…

Тип. – У Властељицама су куће без реда разбацане, и знатно су удаљене једна од друге. Размаци између кућа изгледају већи пошто на двору и окућници има мало зграда. Највише кућа има на страни планине Јелице, између изворних потока Вучице и Властељичке Реке, а мање их је у доњем делу села; у средини сеоског атара пак нема ни једне куће. Село се дели у џемате. На страни планине Јелице џемати се ређају један до другога, и размаци између њих и њихових кућа су подједнаки, те тако и не пада у очи издвојеност џемата; у доњем делу села џемати су, пак, више раздвојени.

На страни планине Јелице су ови џемати:

Најсевернији је џемат Биорци (7 к). У њему су Биорци (2 к), Бежанићи (2), Велимировићи (2) и Томић (1).

Џемат Терзића (7 к) је до Биорског џемата. У овом су џемату: Терзићи (3), Јанковићи (2) и Марковићи (2).

Џемат Станишићи (13 к) се налази између Терзића и потока Точкова.

Најјужнији џемат Кнежевићи (13 к) налази се између Точкова и Павловића Потока. Осим Кнежевића у овом су џемату: Радичевић и Урош Оцокољић свештеник.

У доњем селу има 4 џемата.

Џемат Сарићи (3к) је с десне стране Властељичке Реке.

Рудински џемат (8 к) се налази према Сарићима и с леве стране Властељичке Реке. У њему су: Рудници (5) и Станишићи (3).

У Властељицама има свега 60 кућа.

Задруге су мале, а највећа је Алексе Терзића у којој има 19 душа.

Имена. – У народу постоји прича о постанку имена селу. Ево како је ту причу забележио М. Милићевић (Кнежевина Србија с.699).

Кад је Сибињанин Јанко пропао с војском на Косову, и отуда се вратио самцит, преко планина и врлети, дође он у данашње село Власељицу једном човеку на конак. То је било у очи светих Врачева који падају 1 новембра. Домаћин је био свечар. Јанка као путника прими он како је боље могао, и ако није знао ни ко је ни откуда је. За вечером дође време и здравицама. Између других гостију напију и за здравље војводи Сибињанин Јанку, где је даје нека му је Бог помотњик, да сатре силу Турску!

То је Јанко слушао и гледао али се није хтео казати. Сутра дан пође да иде; домаћин га поведе да га као непозната човека упути. На растанку Јанко се каже ко је и шта је било с његовом војском.

–  Него хвала ти на дочеку, рекне он домаћину, – и да Бог да ти се власт никад не укратила, него да си богат и властан до века.

Тај се човек прозове после Властељица, али како су за Турака из те породице бивали кнезови, фамилија се та доцније прозове Кнежевићи, а име Властељица остане селу и до данас.

Старине. – Осим једне стене, коју зову Градина и о којој сељаци не знају ништа да причају, у овом селу нема остатака из старине.

Постанак села и порекло становника. – У овом селу су најстарије породице: Кнежевићи, Станишићи, Лазовићи, Терзићи, Марковићи – сви славе Врачеве и Велимировићи славе Ђурђев-дан. Све су ове породице старе и не зна се када су и одакле досељене. Они су староседеоци и долазе у најстарије породице у Драгачеву. Сељаци веле, да су све породице, осим Велимировића, једног порекла о чему уверава и заједничка слава. Да ли су те породице имале раније једно име, о томе нико не зна да каже, а из приче о постанку имена селу, види се, како су Кнежевићи то име добили. Старији људи веле, да је име Кнежевићи прво постало, а тек по именима или занимању појединаца из те породице постала су презимена осталих породица.

Пред Карађорђев устанак доселили су се: Бабићи, који су једна породица са Бабићима у Милатовићима, и чији се прадед доселио из Равне Горе у Старом Влаху. Славе Никољ-дан.

За Карађорђа доселили су се: Биорци, славе Јеремијин-дан (1 маја). Доселили су се из покрајине Бихора у Старој Србији. – Божанићи су такође досељеници из Бихора. Славе Ђурђев-дан.

После Карађорђа дошли су:

Рудинци, славе Арханђелов-дан. Доселили су се из Рудина (студенички срез) пре 80 година.

Сарићи су дошли из Горњег Дупа (Драгачево) пре 60 година, славе Никољ-дан.

Јанковићима је дошао дед као припуз у кућу Терзића из Горњег Дупца пре 60 година. Славе Митров-дан.

Томић (Москов) је дошао из Милатовића пре 20 година, слави Никољ-дан.

Драгићевић се доселио из Горњег Дупца, слави Никољ-дан.

Радичевић се доселио из Каоне (Драгачево), слави Ђурђев-дан.

Урош Оцокољић свештеник слави Васиљев-дан. Дошао је пре 6 година на парохију из Петњице (срез Трнавски). Он је од Оцокоља из Лисе (Драгачево), која се породица доселила из Херцеговине.

За време пописа 1818 ово је село имало 15 домова, који се број до данас повећао 4 пута. Ово увећавање долази скоро искључиво на прираштај, јер на досељење породице после овог пописа долази једва једна четвртина од данашњих кућа. – Како се пак куће старих породица налазе на страни планине Јелице, то је и јасно, да је онда само овај део села био насељен. Доњи део села је доцније насељен; у њему су новодосељене породице, или неке куће старих породица. – Станишићи су скоро сишли у поље. – Велики број старих породица, за које се сигурно зна, да су за време првог пописа биле у овом селу показује да су Властељице морале и раније постојати. А ако је веровати причи, и којој је показан постанак имена селу, онда би се могло узети, да су Властељице, ма и да су се друкчије звале, постојале још у 15 веку. На ранији постанак села указује и његово име, које је постало од речи властелин (властела). Најпосле на велику старост села указује и то, што се у њему не зна за какве остатке из старине.

Према свему може се рећи, да су Властељице старије село и спадају у најстарија села ове области, а није искључена могућност, да је и пре постанка данашњег села ту било насеља.

Село има обетину први дан Св. Троице.

П.С. Властељица је имала 122 становника 1834 године, 301 у 1874, 581 у 1948, 361 у 2002, и 279 у 2011 години, у томе 3 млађа од пет година (10 од 5 до 10 година), из просечну старост од 53,4 године.

4. Каона (Лучани)

Положај. – Каона је скоро планинско село, јер осим незнатног дела сеоског земљишта, које лежи између 500-600 метара, остало има велку висину, која негде достиже и 1.000 метара…

Тип. – Каона је веома разбијеног типа. Старија је подела на засеоке, али се та подела јако губи, јер има сељака који за те засеоке и не знају; а има у селу и таквих кућа, које се у њих не могу никако убројати, јер су веома удаљене. Засеоци се деле на џемате и они се састоје из једне или више породица. Џемати су више мање издвојени, али има где је њихово разликовање немогуће, јер су им куће веома близу. Размак је кућа у џематима 100 до 500 метара а негде су размакнуте и до 1 к.м.

Засеоци села су: Брезје, Средина села и Тимок, а издвојен је џемат Ћурчије и неколико кућа које се налазе у близини цркве и школе.

Брезје (19 к) је западни заселак села. У њему су џемати: Радовићи (6 к), Стојковићи (5 к), у коме је осим Стојковића и једна кућа Златића; и Величићи (8), где осим Величића има и једна кућа Рисимовића.

Средина Села (42) је највећи заселак и налази се са обе стране пута, који води са Јелице на Чемерно. У њему су џемати: Радичевићи (9); Павловићи (3); Корићани (19); и Пејовићи (20), у коме је осим Пејовића и једна кућа Танасковића.

Тимок (32к) је источни заселак села. Овде су џемати: Радојичићи (3) Милићевићи (9); Којићи (3); Парезановићи (3); Вучетићи (3); Петровићи (Пајовићи; 5к) и Гуџулићи (6).

Џемат Ћурчије (4) се налази на ј.и. крају сеоског атара и новијег је постанка.

Око цркве и школе су: Пивлак, Златић, Дунић, Миловановић и Младеновић – свега 5 кућа.

Задруге су мале и највећа је задруга Милована Радичевића у којој има 13 душа.

Колибе. – Село има 8-9 колиба, које су не само далеко од кућа, него и изван сеоског атара…

Имена. – Неки веле, да је село добило име по глибу: кал, као, пошто је у кишним данима веома каљаво у селу. – У списковима првога пописа ово је село забележено под именом Каонина а при другом попису забележено је Каона, дакле као што се и данас зове. – Веле да је заселак Брезје добио име по месту на коме су расле само брезе, којих и данас доста има, а Средина Села се зове по свом положају.

Старине. – У џемату Павловића, на ливади Камариште, постоји место које у селу зову Џиновско Гробље. Данас ту нема никаквих остатака од каквог гробља, али веле, да се на том месту до пре 20 година налазиле огромно велике плоче, које су разнели сељаци. – Између Парезановића и Радичевића налазе се делови од споменика. Народ вели, да је ту било турско гробље.

Постанак села и порекло становништва.  – У селу су најстарије породице: Радовићи и Величићи славе Врачеве. Они су једног порекла, и веле, да су постали од Кнежевића из суседног села Властељица. Али како су не памти, када су се доселили у то село и рачунају се као староседеоци.

У 18 веку су се доселили:

Радичевићи, славе Ђурђев-дан. Они су старином из Комова (Црна Гора) и веле, да се њихов предак, неки Радич, пре 150-180 година прво настанио у Јагњилу (крагујевачки округ), али се одатле убрзо доселио у ово село.

Пајовићи и Петровићи (Пајовићи) су једна породица и пореклом су од Ђуђа из Горњег Дупца (Драгачево). Доселили су се некако кад и прекад Радичевића. Славе Јовањ-дан.

За Карађорђа доселили су се:

Гуџулићи, славе Стеван-дан, доселили су се од Сјенице.

Милићевићи су се доселили из Брњице (преко Јавора).

Корићани су из Коритника (моравички срез), славе Јовањ-дан.

Вучетићи су досељени из Буковика (код Сјенице), славе Јовањ-дан.

Којићи славе Јовањ дан, не знају одакле су досељени.

После Карађорђа досељени су:

Радојичићи, славе Никољ-дан. Дошли су из Лисе (Драгачево) и у сродству су са тамошњим Шулубурама.

Златићу је дошао дед из Осаонице (Драгачево) пре 80-90 година. Слави Илијин-дан.

Пауновићима је дошао дед као слуга од некуд од границе. Славе Ђурђиц.

Танасковићу се доселио дед од Пећи, слави Јоакима и Ану.

Пивљаку се такође дед доселио од Пећи, слави Никољ-дан.

Парезановићи су дошли од Братљева (моравички срез) пре 60 година, славе Митров-дан.

Стојковићи су дошли из Осаонице пре 60 година. Славе Арханђелов-дан.

Ћурчије су дошли из Шолаћа (студенички срез) одмах после српско-турског рата. Славе Митров-дан.

Дунић је „од Златибора“, слави Ахранђелов-дан.

Миловановић се доселио из Трбушана (љубићски срез) пре 20 година и отворио је „дућан“ у селу. Слави Томин дан.

Младеновић је из Лесковца. У Каону је дошао 1901 године и неко је време држао механу, а сада је „дућанџија“. Слави Арханђелов-дан.

Већ 1827 године сазидана црква јасно показује, да је тада село било прилично насељено. Ово се види и из пописа 1818 и 1822 године, када је у Каони било 20 односно 27 кућа. Оволике куће, којиј је дакле било почетком 19 века, свакојако показују да је село постојало и раније. – Да је пак село постојало у 18 веку показује аустриска карта из времена окупације (1718) на којој је ово село забележено под именом  Kaunino,  као и порекло породица (Радовића и др.) за које се посигурно зна да су били у селу пре Карађорђевог устанка. – Старине: Џиновско и турско гробље указују на већи старост села, а могућно, да су то остаци из ранијег насеља.

Обетина је у Каони Бели Четвртак.

Црква је посвећена Усековању, а сабори су још на Цвети, Ускрс, Петров-дан, Преображење и Велику Госпођу.

П.С. Каона је имала 275 становника 1834 године, 468 у 1874, 882 у 1948, 453 у 2002 и 384 у 2011 години, у томе 13 млађих од 5 година, уз просечну старост од 48,7 година.

5. Горњи и Доњи Дубац (Лучани)

Положај. – И Горњи и Доњи Дубац су планинска села. Они су на косама, које се од Борове Стране одвајају, и које висином надмашују све остале у овој овласти…

Тип. – Оба су села разбијеног типа, али немају једнаку поделу. Док се Доњи Дубац дели само у џемате, који су довољно издвојени и обично се састоје из једне породице, Горњи је Дубац подељен у засеоке, у којима су се породице јаче измешале. И засеоци се деле на џемате.

У Горњем Дупцу су засеоци: Ливаде и Круг Села а издвоје џемати: Стевановићи, Гиловићи и Змајевац. – Заселак Ливаде (31 к) је са ове стране реке Петковице – у њему су џемати: Маринковићи (17 к), где долазе: Маринковићи (13 к), Дукићи (3) и Лазовић (1); Дукићи (7 к) и Лазовићи (7), где долазе: Лазовићи (3), Сарићи (3) и Драгићевић (1). – Заселак Круг Села (35) налази се јужно од засеока Ливада и простире се с обе стране Бјелице. У њему су џемати: Драгићевићи (4); Пантелићи (5); Сретеновићи (2); Милинковићи (9), у коме су: Милинковићи (7), Луковићи (1) и Станић (1); Радовићи (5); Рудинци (7) и Мијајловићи (Аничићи; 3к). – Издвојени џемат Стевановићи (4) је више општинске суднице и у њему су: Стевановићи (3) и Мисић (1). – Џемат Гиловићи (2) је под брдом Рудинама, а џемат Змајевац (3) је јужно од Стрмца, у коме су: Рудинци (2) и Мутавџић (1). – Најпосле у Белану је издвојена једна кућа Јовановића, а под Самарином кућа Реденковића.

У селу има свега 78 кућа.

У Доњем Дупцу су ови џемати:

Џемат Воиновића (17 к) се налзи између брда Веловља, Лесне и Јавора и реке Бјелице. У њему су Воиноивћи (11 к), Марковићи (4), Домановић (1) и Пантелић (1). – Тадићи (Јузовићи 10к) су с обе стране потока Боровњака. – Басаре (4к) су између Тадића и брда Бубња. –Највећи џемат Караџићи (25 к) је око Караџића брда. – Никшићи (5к) су испод Никшићске главице. –Џемат Милићи (15 к) је с обе стране доњег тока Милића Реке. У њему су: Милићи (14 к), и Савић (1). – Велисављевићи (6 к) се налазе на средини косе, који је између Бојеновца и Милића Реке. Котури (5 к) су више Велисављевића. – Живковићи (7 к) су око извора Милића Реке и Богићевићи (3 к) су поред потока Боровњака.

У селу има 97 кућа.

Задруга са већим бројем душа има мало у оба села. У Горњем Дупцу највећа је задруга Добросава Стевановића (21 душа), а у Доњем Јовића Караџића (20 душа).

Имена. – Зна се, да су села Горњи и Доњи Дубац и Толишница чинили једно село – Дубац. Доцније се ово село поделило на Горњи и Доњи Дубац, које су називе добили према току река и разлике висинског положаја; а од Горњег Дупца су се пре 3 године одвојили његови засеоци Толишница и Пропупљеница и образовали засебно село Толишницу. – Име Дубац је, веле, постало по дубовом дрвету, којега је некада овде имало доста.

Заселак Ливаде добио је име, веле, по ливадама које су некада постојале на овом месту.

Име Круг Села дошло је, веле, по положају кућа, које су се прво саградиле.

Џемат Змајевац је добио име по потоку Змајевцу.

Старине – У Горњем Дупцу између џемата Гиловића и Стевановића има место Селиште за које сељаци не знају ништа да причају.

Код Стевановића кућа има Грчко Гробље. Ту има још великих плоча на којима нема никаквих натписа и резотина.

У Доњем Дупцу, где је данас капела од брвана и шашоваца, налази се темељ од старе цркве. Причају да је давно на том месту била црква од саме лучевине, која је изгорела непажњом сељака. – Одмах поред капеле и данашњег гробља налази се растурено камење од турског гробља у које су некада, веле, покопани цели турски сватови, који су изгинули од српских сватова, кад су се овде срели и посвађали.

Постанак села и порекло становништва. – Сељаци веле, да су у Горњем и Доњем Дупцу, најстарије породице: Ђуђе и Караџићи. – Ђуђе (Стевановићи, Гиловићи, Пантелићи, Сретеновићи, Сарићи, Мијајловићи и Лазовићи) су ово име добили по имену једног свог претка – Ђуђе, и овде су још „од Косова“, славе Никољ-дан. – И Караџићи су овде „од Косова“, а прича се, да је неки њихов предак – поп Захарије – војевао с Маџарима на Турке.

Осим Ђуђа и Караџића стара је породица, којој се не зна порекло: Војиновићи са Марковићима, славе Никољ-дан.

Такође су старе породице: Бигићевићи, славе Ђурђиц; Никшићи, славе Арханђелов-дан; Живковићи, славе Никољ-дан. За Тадиће се само прича, да су постали од некаквог Турчина Јусува, који се покрстио и узео девојку од Војиновића, чију је и славу примио.

У 18 веку доселили су се:

Драгићевићи, славе Никољ-дан. Доселили су се из Рожаја у Старој Србији пре 200 година.

Милинковићи су се доселили из Рудина (студенички срез) пре 170 година, славе Арханђелов-дан.

Рудинци су досељени из Рудина пре 150 година, славе Арханђелов-дан.

Дукићи су се доселили пре 130 година од Сјенице, славе Арханђелов-дан.

Милићи су се доселили из Коритника (Стари Влах) пре 130 година, славе Алимпијев-дан.

Велисављевићи су такође досељени из Коритника пре 130 година, славе Арханђелов-дан.

Котури су из Бинића (срез студенички) и доселили су се пре 120 година, славе Лазарев-дан.

Басаре су се доселиле пре 120 година из Шљивића (моравички срез), славе Ђурђиц.

Радовићи су из Грахова у Црној Гори и доселили су се пре 120 година, славе Митровдан.

Маринковићи су досељени из Љепојевића (околина Нове Вароши) пре 120 година, славе Лучин-дан.

Мисића је прадед дошао из Принчева Брда (моравички срез), слави Арханђелов-дан.

Мутавџића је прадед дошао из Маглича (жички срез), слави Лучин-дан.

За Карађорђа допли су:

Јовановић, слави Никољ-дан. Његов се дед доселио из Вучака (моравички срез). Неколико кућа ове породице има и у суседном селу Толишници.

Раденковића је прадед дошао из Вучака, слави Никољ-дан.

После Карађорђа дошли су:

Домановића је отац дошао из Вучака, слави Ђурђиц.

Пантелић (у Доњем Дупцу) је од Пантелића из Горњег Дупца.

Савић је припуз из Виче (Драгачево), слави Алимпијев-дан.

Сарић је припуз из Виче (Драгачево) пре 10 година, слави Лучин-дан.

Луковић је дошао из Биједине Вароши (моравички срез) пре 10 година, слави Никољ-дан.

Напред је поменуто да су оба села раније чинила једно село Дубац. Из статистике пописа становника Србије види се да су Горњи и Доњи Дубац постојали већ 1866 године и онда је Г. Дубац имао 80 а Доњи 65 кућа. – У списковима пописа 1818 и 1822 године не постоје села Горњи и Доњи Дубац, него само село Дубац који је у првом попису имао 50 а у другом 65 домова… Село Дубац је и пре ових пописа постојало, јер на аустријској карти  од 1737 године забележен е поред Каоне и Дубац из чега се види да је село постојало почетком 18-ог века, а могућно и у 17 веку. Ранијих писмених доказа немамо о том селу.

На ранији постанак ових села указује и порекло њихових становника. Од 24 породице у оба села, само 5 доселило се у 19 веку, а остале су биле овде још у 18 веку. А како од ових старијих породица њих 8 су староседеоци, то се може закључити да су ова села била насељена у 17 или у ранијим вековима, а опште досељавање завршило се крајем 18 века и села даље расла само прираштајем, јер оних 5 породица које су досељене у 19 веку имају веома незнатан број кућа – 5…

Најпосле темељ од старе цркве, предање о лучевој цркви и турском гробљу потврђују велику старост тих села, која су могућно најстарија у овој области. – Селиште и Грчко Гробље, о којима се ништа не зна, указују пак, да је и пре данашњих села овде било насеља, на чијем се месту заснивало село Дубац, од кога су постала садашња села Горњи и Доњи Дубац и Толишница.

Обетина је у оба села у Спасову-дану.

П.С. Горњи Дубац је имао 287 становника у 1834 години, 566 у 1974, 666 у 1948, 306 у 2002 и 206 у 2011 години, у томе 4 млађа од 5 година, уз просечну старост од 55,5 година.

Доњи Дубац је имао 236 становника у 1834, 429 у 1874, 843 у 1948, 526 у 2002 и 411 у 2011 години, у томе 18 млађих од 5 година уз просечну старост од 46,9 година.

6. Вучковица (Лучани)

Положај. – Село се простире по наспрамним странама суседних коса, које су раздвојене Вучковичко-Котрашком Реком. Стране коса су вома стрмог нагиба и ерозијом јако разривене и распарчане у велике стене…

Тип. – Вучковица је разбијеног типа и дели се на џемате. Обично се џемати састоје из неколико породица, али неки се састоје само из једне породице. Али је мало џемата који су издвојени, јер има кућа и породица, које су се уметнуле између њих, а негде су се те породице толико развиле, да се могу сматрати као засебни џемати.

С леве стране Вучковичке Реке су џемати: Миливојевићи (11 к), у коме су: Миливојевићи (5 к), Бошковићи (2 к), Велимировићи (2), Рабреновић (1) и Вуксановићи (1). – Несторовићи (4). – Мијатовићи (11) где има: Мијатовићи (9), Миловановићи (1) и Драмлић (1). – Са десне стране реке су џемати: Јовановићи (Горњи, 9 к); где осим Јовановића има једна кућа Керкеза (Марка). – Дукањци (11), у коме су: Дукањци (9), Тодоровић (1) и Јовичић (1). – Миросавићи (10 к) и то: Миросавићи (9) и Нешовић (1). – Равићи (3 к). – Бумбари (6 к) – Јанковићи (2) Лазићи (6) – Јовановићи (Доњи: 20 к), где долазе: Јовановићи (и Поповићи 11к), Виторовићи (3), Стајићи (3), Милорадовић (1), Бошњаковић (1) и Равић (1).

Најпосле у јужном делу сеоског атара испод Црног Врха, и сасвим одвојено од осталих кућа, има две куће Јанковића.

У селу има око 95 кућа.

Задруга има још у селу. Највећа је задруга Вићентија Јовановића у којој има 16 душа.

Колибе. – Село има 11 колиба, код којих се лети држи стока. Све се колибе налазе у „планини“ Црном Врху и ублизу су једна другој.

Имена. – Народ не зна никакву причу, којом би показао како је постало име селу.

Старине. –  С десне стране Вучковичке Реке налази се велика стена, коју зову Градина. – у Дукањцима постоји место Црквина, на коме се налази темељ од старе црквице. У близини овог места има некаквих плоча од старог гробља, које народ зове Грчко Гробље. И о Црквини и Грчком Гробљу нико ништа не зна да прича.

Постанак села и порекло становника. – Најстарије су породице: Дукањци, славе Ђурђиц. За њих се не зна одакле су и када досељени и рачунају се као најстарија породица у селу. Милатовићи, Јовановићи, Поповићи, Јанковићи, Равићи, Милорадовићи, Виторовићи, Лазићи, Миливојевићи и Миловановићи су, веле једног порекла, и њихов се предак, неки Богић, доселио из Црне Горе, пре 300 и више година. Славе Јовањ-дан. – Миросавићи славе Ђурђиц. Они су се доселили од Сјенице пре 200 година.

За Карађорђа доселили су се: Бумбари, славе Тривун-дан. Доселили су се из Колашина у Црној Гори.

После Карађорђа доселили су се:

Несторовићи, славе Никољ-дан. Они су досељени из Ерчега (моравички срез), пре 70 година.

Рабреновића дед Дмитар дошао је као припуз у кућу Миловановића из Деретина (моравички срез). Слави Арханђелов-дан.

Велимировићи славе Никољ-дан.

Вуксановић слави Никољ-дан.

Бошковић слави Никољ-дан. Све су три породице дошле из Ерчега 1840 године.

Нешић је дошао као припуз из Рашчића (код Ивањице) пре 40 година, слави Ђурђиц.

Милић је дошао као припуз из Доњег Дупца пре 35 година, слави Алимпијев-дан.

Бошњаковић је припуз из Лука (Драгачево) и дошао је пре 35 година, слави Ђурђиц.

Драмлић је „од Голије“ и дошао је пре 30 година.

Тодоровић је дошао као припуз из Пшаника (Драгачево) пре 30 година, слави Арханђелов-дан.

Керкез је припуз из Лука, слави Никољ-дан.

Јовичић је припуз из Бијелог Камена (Драгачево), слави Св. Николу.

У општем делу овога рада је речено да је Вучковица 1822 године била заселак села Котраже и селом је постала између те и 1866 године. И из показаног порекла становника увиђа се, да је доиста тада ово насеље постојало, јер од 95 садашњих кућа, 72 долазе на породице, за које се вели, да су у селу постојале пре Карађорђевог устанка. Шта више гледајући на порекло становника види се, да је Вучковица била насељена не само у 19 већ и у 17 и ранијим вековима, из чега би изашло, да садашња Вучковица има давнашњи постанак и дошла би у најстарија села у Горњем Драгачеву. Најпосле и остаци из старине: Црквина са темељом од старе цркве, такође указује да је Вучковица давно заснована.

У Вучковици је обетина о Малом Спасовом-дану (четвртак по Спасову-дану).

П.С. Вучковица је имала 429 становника 1884 године, 743 у 1948, 443 у 2002 и 326 у 2011 години, у томе 5 млађих од 5 година (12 у узрасту од 5 до 10 година), уз просечну старост од 48 година.

7. Бијели Камен (Лучани)

Положај. – Бијели се Камен простире по завршном делу дугачке Чемернове косе, који одваја Бјелицу од Моравице, и малом делу косе која се налази између Вучковичко-Котрашке Реке и Кривачице…

Тип. – Бијели је Камен разбијеног типа и куће су растурене скоро по целом сеоском атару. Између кућа исте породице је размак од 50-300 метара, а џемати, у које је село подељено, размакнути су један од другог 0,5-2 к.м.

С леве стране Вучковичко-Котрашке Реке су џемати:

Пауновићи (3), који се налази између Матничког Потока и брда Матника. У њему су: Пауновићи (2) и Нешовић (1).

Џемат Николићи (15) је с леве стране Матничког и Шијачког Потока. У овом су џемату: Николићи (7), Стијовић (1), Велисављевићи (2), Басарић (1), Лазаревић (1), Филиповић (1) и Петронијевићи (2).

Велики џемат Пртењаци (31) налази се западно од џемата Николићи. Осим Пртењака у овом су џемату: Бујоши (4), Лукићи (Гуливране; 4 к), Сјенчани (4) и Радисављевићи (3).

Џемат Плазине (5) је између Бијелог и Трлинског Потока.

Џемат Милетићи (7) је испод Плазина и ближе Вучковичко-Котрашкој Реци.

Вујичића џемат (5 к) је с леве стране Метничког Потока и испод Николића.

С десне стране Вучковичко-Котрашке Реке су џемати:

Дмитрићи (16 к) се налазе према ушћу Метничког Потока. У овом су џемату: Дмитрићи (6), Живанићи (3), Јешић (1), Маринковићи (3), Ристивојевићи (2) и Марковић (1).

Пузе (17 к) су испод брда Горунца, и у њима су: Филиповићи (3 к), Радивојевићи (4), Јовичићи (3), Лазаревићи (4), Доловићи (2) и Јешић (1):

Најпосле су у атару овога села и 5-6 кућа – Мијатовићи, Печеровићи – као и механа Алексе Милисављевића, које се налазе поред, или у близини, пута Ивањица-Чачак, а с десне стране потока Добрице, и које са Котрашком црквом, школом, судницом и механом и неким кућама чине зачетак друмског села или „варошицу“.

У селу има свега 100 кућа.

Задруга има мало у Бијелом Камену и све имају мали број душа.

Имена. – Веле да је село добило име по једној белој, кречњачкој стени, која се налази на коси што дели Котрашко-Вучковичку Реку од Моравице; а инале је земљиште на овој страни од аргилошиста и других филитних стена, које су црње боје.

Џемат Пртењаци су добили име по главној породици, која је, пак, тако назвата, што су им се деца некада пртила да носе велике терете.

Пузе су добиле име по неком претку који је био припуз.

Старине. – У џемату Пртењацима има место Црквина и прича се, да је ту била црква. Веле, да је у близини тога било маџарско гробље, али од њега нема никаквих остатака.

Постанак села и порекло становника. –

У Бијелом су Камену најстарије породице:

Марковићи славе Јовањ-дан. Они су староседеоци и не зна се одакле су и када досељени.

Филиповићи, Николићи, Лазаревићи, Дмитрићи и Доловићи (зову се и Пузе) су једнок порекла и веле, да им се предак доселио од Требиња „прије 300 и више година“. Веле да су с овим породицама једног порекла и Вујичићи, Пауновићи, Петронијевићи, Ристивојевићи, Велисављевићи, Живанићи, Јешићи, Радивојевићи и Маринковић – сви славе Ђурђиц.

У 18 веку доселили су се:

Лукићи (Гуливране) славе Арханђелов-дан. Они су се доселили од Сјенице пре 200 година.

Плазине су старином из Старе Србије, а у Бијели камен су дошли из Губераваца, где је данас ова породица једна од најјачих у овој области. Славе Никољ-дан.

За Карађорђа доселили су се:

Радосављевићи славе Јовањ-дан.

Сеничани славе Ђурђиц.

Пртењаци (Бојовићи, Мијаиловићи и др.) славе Ђурђев-дан. Све су породице досељене из Сјенице.

Бујоши славе Никољ-дан. Они су старином из Трудова код Јавора, а у Бијели Камен су дошли из Рашчића код Ивањице, где, веле, још има од ове породице. Веле да Бујоша има у Бресници (Љубићски срез), који се тамо зову Сокићи.

После Карађорђа дошли су:

Милетићи славе Ђурђиц. Доселили су се из Тисовице (код Сјенице) 1820 године.

Нешовићи су дошли од Сјенице 1840 године, славе Јовањдан.

Јовичићи су досељени из Тисовице 1840 године, славе Св. Саву.

Басарић је дошао из Тисовице пре 35 година, слави Ђурђиц.

Стијовић је дошао „од Голије“ пре 30 година, слави Александријев-дан (30 августа).

Милисављевић (Алекса) је дошао из Мрсаћа (код Краљева) после срп-тур рата и до пре 2 године држао је механу у Котражи, а сада је отворио механу и дућан у атару села Бијелог Камена.

Милетићи су од Милетића из Вучковице.

У општем делу је показано (види Тип села), да је Бијели Камен постао селом после 1872 године, а дотле је био заселак Котраже и и Вучковице. (Да је Бијели Камен и док је био заселак имао исто име указује и име Вује Белокаменца који је у своме слеу Котражи потукао неке Турке 1815 године, М.Милићевић, Кнежевина Србија, стр. 675)

Кад је Бијели Камен заснован није могуће тачно одредити. Али гледајући на порекло његових становника, може се закључити, да је постојао у 18 и 17 веку, а могућно и раније…

П.С. Бели Камен је имао 452 становника 1884 године, 676 у 1948, 508 у 2002 и 466 у 2011 години, у томе 18 млађих од 5 година, уз просечну старост од 42,7 година.

8. Котража (Лучина)

Пезеровићи славе Ђурђиц.

Ђуричићи славе Ђурђиц.

Обе су породице досељене из Сјенице пре 200 година.

Пред карађорђев устанак доселили су се:

Кузмановићи славе Јовањ-дан.

Миљићи славе Никољ-дан.

Перичићи и Ружићи су једног порекла, славе Јовањ-дан.

Све су ове породице досељене од Требиња.

За Карађорђа доселили су се:

Радосављевићи и Марићи, славе Арханђелов –дан, доселили су се од Сјенице.

Чакаревићи су такође досељени од Сјенице, славе Игњатијев-дан.

Луковићи и Милутиновићи славе Арханђелов-дан, доселили су се од Требиња.

После Карађорђа досељени су:

Мечани, славе Ђурђиц.

Ристићи, славе Арханђелов-дан. Ове су породице досељене из Осаонице (Драгачево) око 1820 године.

Милета Јовановић свештеник, слави Јовањ-дан. Он је од породице Јовановића у Вучковици.

Када је Котража заснована не можемо по писменим доказима одредити, пошто су и најранији од њих тек из почетка 19 века, из којих се види да је Котража била највеће село у Горњем Драгачеву, што указује да је постојало и много раније. Народна традиција такође вели, да је Котража старо село, а порекло најстаријих породица указује да је била насељена у 17 веку. И само необично име села, о коме народ не зна никакво тумачење, а које је вероватно страног порекла, довољно показује, да Котража има давнашњи постанак, и могуће да је то име наследила од ранијег насеља које је ту постојало.

Обетина је у Котражи Недеља Слепога. Црква је посвећена Св. Ђорђу, а сабор код цркве је још на Велики Четвртак.

П.С. Котража је са суседним селима имала 975 становника 1834. године, затим 513 у 1874, 1.053 у 1948, 889 у 2002. и 806 у 2011 години, у томе 34 млађих од 5 година, уз просечну старост од 42,9 година.

9. Пшаник (Лучани)

Положај. – Пшаник је са десне стране Котрашке Реке и простире се по једном делу оне велике плећате косе, која раздваја Вучковачко-Котрашку Реку од Кривачице…

Тип: Пшаник је разбијеног типа и дели се у два џемата, и има један заселак, који је већи од осталог села. И заселак се дели на џемате, али они нису јасно издвојени, те неприметно прелазе један у други.

Џемати: Танкосићи (8к) и Миливојевићи захватају северни и мањи део сеоског атара.

Заселак Булије (49 к) захватају јужни и већи део сеоског атара. У њему су џемати: Илићи (7 к); Ристићи (5 к), где осим Ристића има по једна кућа Спасојевића и Добросављевића; Обренићи (10 к);, Радојевићи (7); Симеуновићи (9); Драгићи (6) и Мијаиловићи (5), где има Мијаиловића (4к) и Теодосијевића (1).

У Пшанику има 65 кућа.

Задруга има мало и све имају мало душа.

Имена. – О постанку имена селу нико не зна да прича, а мисле, да је веома старо и страног порекла.

Заселак Булије је добио име, веле, по неком Булићи, који се ту први настанио.

Старине. – Сељаци веле, да у селу нема никаквих остатака од старина.

Постанак села и порекло становника.

У селу је најстарија породица: Миливојевићи, славе Лазарев-дан. Они су староседеоци и овде су од када се памти.

Почетком 18 века доселили су се:

Булије (Илићи, Ристићи, Обренићи, Спасојевићи, Радојевићи, Симеуновићи, Драгићи, Добросављевићи и Мијаиловићи) славе Арханђелов дан. Њихов се предак, неки Булић, доселио од Мораче у Црној Гори пре 200 година. Веле, да и данас та породица постоји у Морачи.

Теодосијевић је такође из Мораче, слави Св. Петку.

За Карађорђа дошли су: Танкосићи, славе Ђурђиц. Доселили су се из Трулова (Стари Влах).

И за Пшаник је у општем делу казано, да је 1822 године био заселак Котраже, и постао је село између те и 1866 године. Али зачетак данашњег села није скорашњи, јер од 4 породице 3 су биле овде у 18 веку, а од њих је једна још из 17 или ранијег века. А како нека имена у овој области указују на доба када је у њој било народа, који је био страх нашем српском народу, то је и могућно да је и име Пшаник прешло са ранијег на данашње насеље.

Обетина је у Пшанику Недеља Слепога.

П.С. Пшаник је имао 299 становника у 1874 години, 501 у 1948, 219 у 2002 и 179 у 2011 години, у томе 1 млађег од 5 година (7 узраста од 5 до 10 година), уз просечну старост од 52,3 године.

10. Рти (Лучани)

Рти су са обе стране Котрашке или Рћанске Реке. Већи део села је с леве стране реке и захвата неколике косе планина Голупца и Крстаца, као и ону кречњачку зараван, на којој се налазе многе вртаче, један понор и неколике пећине, о којој је горовено у општем делу. – С десне стране Рћанске Реке је мањи део села, и простире се по завршном делу косе, која се налази између ове реке и Кривачице. Стране те косе су стрме и доста кршевите, изузев једног дела поред Рћанске Реке, где се налази пространије поље, које је до 1 км дугачко, а 300-400 м широко. – Све су куће по странама коса, брда и долина, а на кречњачкој заравни нема ни једне.

Тип. – Општина подела села је на Горње и Доње Рте. Горњи Рти су с леве стране Рћанске Реке до вертикалних кречњачких зидова – Бијелих Стена, а испод њих као и с десне стране реке су Доњи Рти. – Осим ове поделе село се дели и на џемате. Џемати су издвојени као ретко где у Горњем Драгачеву, и већином су састављени од кућа једне породице. Куће су у џематима 30-300 м размакнуте, а џемати су удаљени један од другог 300-1000 метара. Најзбијеније су куће у џемату Славковића, где су већина кућа размакнуте 5-20 метара, те окућнице имају само двор.

С леве стране Рћанске Реке су ови џемати: Славковићи (28 к) су поред Рћанске Реке, од Велике Пећине у Бијелим Стенама до брда Молитве. – Костићи (15 к) се налазе око Градине. – Ђекићи (9 к) су најзападнији џемат и налазе се са обе стране изворног дела Краварице. – Дурани (Блаћани; 15 к) су с леве стране изворног дела Краварице, под планином Голупцем. У њима су: Неђељковићи (10 к) и Ђурђевићи (5к). – Подгоричани (12) су испод брда Тријебежа. Овде долазе: Обрадовићи (8), Терзић (1), Симеуновић (1), Росић (1) и Ђуровићи (1).

С десне стране Рћанске Реке су џемати: – Сретеновићи (8к) су према Бијелим Стенама. – Чикиризи (10 к) и Ницовићи (7) су према Славковићима.

У селу има око 105 кућа.

Највеће су задруге у селу: Димитрија Ницовића (20 душа), Милете Терзића и Стевана Ђекића (по 15 душа).

Имена. – Сељаци не знају како је постало име селу. – У пописним списковима из 1818 године ово је село забележено под именом Рти дакле као што се и данас зове, а већ 1822 је забележено као Хрти. Прво име могло би се извести, да је постало од речи рт, а друго по речи хрт.

Старине. – У селу има старо гробље, на коме се налазе велике плоче без натписа, и зову га Маџарско Гробље. О њему сељаци не знају ништа да причају.

У џемату Костића, код старе суднице, има место Црквина, на коме се налази темељ од старе цркве. Темељ је у виду издуженог правоугаоника, чије дуже стране имају 7, а краће 3,6 метара. На месту где су биле двери постоји велика и положена плоча од кречњака, која је свакојако од Часне Трапезе. О овој цркви народ не зна ништа да прича.

Постанак села и порекло становника. – У селу су најстарије породице: Сретеновићи, славе Јовањ-дан. Они су староседеоци, јер се не зна да су досељени. О њима се само прича, да је неки њихов предак узео девојку досељеног Чикириза, која је родила Сретена и који је примио славу Св. Јована – од Чикириза. Обрадовићи су такође староседеоци, славе Игњатијев-дан. – Терзић и Симеуновић су староседеоци и славе Стевањ-дан.

Почетком 18 века доселили су се: Чикири и Ницовићи, славе Јовањ-дан. – Они су једна породица и предак им се доселио из Трудова (Ст. Влах). – Славковићи су се доселили из Колашина у Црној Гори. Прича се да су од Сретеновића узели ватре, кад су се овде настанили. Славе Митров-дан.

У другој половини 18 века доселили су се:

Ђекићи, славе Лучин-дан. Њихови су се преци доселили од некуд између Сјенице и Новог Пазара пре 150 година.

Костићи су се доселили из Трудова на 30 година пре Карађорђевог устанка. Славе Никољ-дан.

Неђељковићи и Ђурђевићи (зову се: Дурани и Блаћани) су једна породица. Њихови су преци досељени из Блата код Сјенице пред Карађорђев устанак. Славе Ђурђев-дан.

После Карађорђа дошли су: – Росић слави Јовањ-дан. – Ђуровић слави Јовањ дан. Ове су породице дошле из Вучковице (Драгачево) пре 60 година.

Пописом 1818 године Рти су имали 30 домова и 90 арачких глава, а 1822 било је домова 41, а арачких глава 112, што показује да је село било јаче насељено почетком 19 века.- Како порекло становника показује, да су скоро све садашње породице досељене у 18 и ранијим вековима, дакле много раније од горњих првих писмених доказа о овом селу, то се може закључити, да село одавна постоји и да је раније имало своју цркву.

Обетина је у селу пета субота по Ускрсу, а сабор је у Рћанском пољу на Св. Прокопију.

П.С. Рти су имали 308 становника 1834 године, 594 у 1884, 998 у 1948, 552 у 2002 и 490 у 2011 години, у томе 20 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44 година.

11. Кривача (Лучани)

Кривача је на обе стране реке Бјелице, и најмање је село у овој области…

Тип. – Кривача је разбијеног типа. Како према броју кућа има доста разних породица од којих неке имају 1-2 или 3 куће, то подела на џемате управо и не постоји у овом селу. Размаци између породица су 200-800 метара, а размаци између њихових кућа су нешто мањи.

С леве стране Бјелице су џемати и породице: Ђеровићи (Варагићи; 3); Виторовићи (4), међу њима једна кућа Славковића; Шарчевићи (Ивановићи; 7 к), где су: Ивановићи (5), Ћосић (1) и Герзић (1); Јевтовићи (2); Весовићи (4), а најближе њима једна кућа Илиничића.

С десне стране Бјелице је џемат Тимотијевићи (4к), међу којима је и једна кућа Михаиловића.

У Кривачи има свега 25 кућа.

Задруге су мале и највећа, Илије Виторовића, броји 11 душа.

Старине. – у селу нема никаквих остарака из старине, нити сељаци знају да их је било.

Постанак села и порекло становника – По казивању сељака најстарије су породице:

Тимотијевићи, славе Арханђелов-дан;

Михаиловићи славе Јовањ-дан;

Виторовићи славе Јовањ-дан;

Шарчевићи (Ивановићи) славе Ђурђиц;

Јевтовићи, славе Ђурђев-дан;

Весовићи славе Јовањ-дан и

Илинчић слави Лучин-дан.

Све су ове породице староседеоци и не зна се да су досељене.

Први су досељеници: Ђеровићи (Варагићи) славе Св. Саву. Њихов чукундед Варага доселио се од реке Лима пре 150 година.

Скоро су се доселили:

Славковић слави Митров-дан. Он је припуз из Ртију.

Ћосић је припуз из Паковраћа (трнавски срез).

Герзић је припуз из Виче, слави Лучин-дан.

Обетина је у Кривачи: Бели Четвртак.

У општем је делу показано да је Кривача постала селом између 1822 и 1866 године, а дотле је свакојако била заселак Виче. Као насеље Кривача има давнашњни постанак. Јер кад се за више од половине сеоских породица вели, да су староседеоци онда се може закључити, да је Кривача постојала у 17, а вероватно и у ранијим вековима. На старији постанак Криваче указује и њезин згодан положај, јер свакојако није вероватно, да пространо и плодно поље као и остало њезино земљиште није било насељено још у раније време.

П.С. Кривача је имала 134 становника 1834 године, 110 у 1884, 249 у 1948 и 157 у 2011 години, у томе 4 млађа од 5 година, уз просечну старост од 48,2 године.

12. Живица (Лучани)

Положај. – Живица је са обе стране Живичке Реке. С леве је стране ове  реке већи део села и простире се по северној страни најдуже и најплећатије косе планине Јелице Љуте Крушке, од Горачића и Виче па до њезина завршетка у углу Бјелице и Живичке Реке. С десне стране Живичке Реке село се простире по источној страни гломазног брда Велеса и завршног дела Јеличине косе која је између највићих приточица Живичке реке…

Тип. – Живица је јако разбијеног типа. Старија је подела села у два засеока, који су међусобно раздвојени Живичком Реком. Али је мало сељака који знају за ову поделу, и обично деле село у џемате. Џемати су јасно издвојени један од другога, и очували су своју чистоту, јер се обично састоје из једне породице.

С леве стране Живичке Реке је заселак Љута Крушка (35к). У њему су џемати: Јовичићи (5 к); Матовићи (6 к); Страњанци (4); Павловићи (6); где осим Павловића има и једна кућа Славковића; Јоровићи (8); Микановићи (3) и Зечевићи (3).

С десне стране Живичке Реке је заселак Велес (28 к), где долазе џемати: Танасковићи (10к), у коме су Танасковићи (8) и Ђоковићи (2). Милутиновићи (6) и Мишовићи (4).

У селу има око 60 кућа.

Задруга има мало и све имају мало душа.

Имена. – О постанку имена селу прича се овако. После неког рата пођу кући двојица сељака из овога села. Како на путу нису ништа нашли за јело, осим једног ораха, то их је глад веома изнурила, те су једва стигли у село. Један од њих је одмах умро, а други је остао жив. Тако од речи жив, веле, да је постало живица.

Старине. – У селу има два стара гробља, од којих једно зову Маџарско Гробље. О овим гробљима сељаци не знају ништа да причају.

Постанак села и порекло становника. – У Живици су најстарије породице:

Танасковићи (старо име Челиковићи), славе Арханђелов-дан.

Ђоковићи славе Ђурђев-дан.

Павловићи славе Митров-дан.

Милутиновићи славе Ларарев-дан.

Све су ове породице староседеоци, јер се не зна, да су досељени. За Танасковиће веле да долазе у најстарије породице Горњег Драгачева. Као Танасковића била је стара и породица Тијосављевићи, која је изумрла пре 50 година.

У 18 веку су се доселили:

Јаровићи, славе Томин-дан. Доселили су се из Сивчине (моравички срез) пре 150 година.

Матовци и Јовичићи су једна породица, и постали су од два брата: Мате и Јовице. Њихов се чукундед доселио из Трудова (Стари Влах) пре 150 година. Славе Никољ-дан.

Микановићи и Мишовићи су се доселили од реке Пиве (Црна Гра) пре 120 година. Они су једна породица и славе Игњатијев-дан. Кад су се доселили настанили су се на месту где су данас Микановићи, а кад су се браћа Микан и Мишо поделили, Мишевићи су прешли на десну страну Живичке Реке.

За Карађорђа су се доселили: Страњанци, славе Стеван-дан. Они су се доселили из Страњана (код Сјенице).

Доцније су дошли:

Зечевићи, славе Никољ-дан. Досељени су из Горачића (Драгачево) пре 30 година.

Славковић је дошао из Ртију пре 10 година, слави Митров-дан.

У списковима пописа 1818 године Живица је имала 15 кућа и од тада се увећала 4 пута. Ово је рашћење извршено скоро искључиво прираштајем, јер на досељене породице после пописа, долази само 1/13 данашњих кућа.

Према поменутом попису и пореклу становника довољно се види, да је Живица постојала у 18 веку, а према знатном броју староседелаца, може се закључити, да је заснована у 17 или неком ранијем веку. Поменута стара гробља указују да је садашња Живица на месту неког ранијег насеља.

П.С. Живица је имала 196 становника 1834 године, 278 у 1884, 510 у 1948, 300 у 2002 и 262 у 2011 години, у томе 10 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,2 године.

13. Вича (Лучани)

Положај. – Вича је највеће село у Горњем Драгачеву. Њезино је земљиште избраздано дубоким и широким долинама Бјелице и њезиних притока, између којих се налазе плећасте и нешто заравњене косе, које су такође многим потоцима издељене у мање косе и косанице…

Тип. – Вича је веома разбијеног типа, јер се куће налазе по целом селу. Село је подељено у џемате или засеоке, јер се називи  заселак и џемат јако мешају; а уза село има и прави велики заселак Бријест. Џемата има шест: Главоњски, Гаји, Ракићи, Андрића, Равногорци и Рељевац, а заселак Бријест се дели у два дела: Горњи и Доњи…

Најсевернији је џемат Равногорци (9к), у коме су: Пајовићи (2), Гуговићи (Илићи; 4), Раковићи (2) и Павловић (1).

С десне стране Бјелице, Горушице и Нешовића Потока је џемат Ракићи (13к), који се са С. граничи селом Живицом. У њему су: Пајићи (2), Главоња (1), Луковић (1), Јаћимовић (1), Грујић (1), Којовић (1), Бабићи (3) и Пантовићи (3 к). У овај џемат долази школа и ковачница, које су у пољу поред Бјелице и Горушице.

Џемат Андрића (30к) се налази између Горушице, Нешовића Потока, Вујичића Потока и џемата Равногораца. У овом су џемату: Нешовићи (5), Петровић (1), Ранковић (1), Милетићи (7)м Толић (Капларевић; 1), Милинковићи (2), Борисављевић (1), Обрадовић (1), Главоње (2), Стевановићи (Зипаре; 4к), Лончаревић (1), Бешевићи (2), и Којовићи (2).

Јужно од џемата Андрића и са ове стране Бјелице је џемат Гаји (38к). Мали је број кућа – 7 – с леве стране Бјелице, а остале су између Бјелице и Горушице. У Гајима су породице: Ковачевићи (24), Милекићи (12), Парезановић (1) и Розгић (1). У овоме су џемату судница и механа, које су у углу између Бјелицеи Горушице.

С леве стране Бјелице и с обе стране Мале (Вичке или Главоњске) Реке је Главоњски џемат (36 к), где долазе породице: Главоње (13), Милисављевићи (8), Јеремићи (4), Булија (1), Радовић (Вукашин; 1), Михаиловић (1), Сретеновићи (Вугићи 4к), Маричићи (2), Вуксановић (1) и Гавриловић (Шијаковић; 1).

Џемат рељевац (17) је с леве стране Бјелице и Мале реке. У њему су породице Пупавице (Радовановићи, Рановићи, Мијатовићи и Столовићи; 16к) и Ђокановић (1).

Велики заселак Бријест (57 к) захвата ј.з. крај сеоског атара. Он је од села одвојен брдима: Рељевцем, Округлицом, Главоњским брдом и Висом, која се налазе на коси између Кривачице и Мале Реке.

Доњи Бријест (29к) је с обе стране Кривачице, Булијске Реке и Бријештанске Реке. У овом су делу засеока породице: Терзићи (6к), Стојковићи (4), Јанковић (1), Ђорђевићи (Смукарићи; 2к), Трифуновић (1), Радоњићи (4), Константиновићи (2), Лазовићи (2) Шишковићи (Јованоићи; 5к) и Ивановићи (2).

Горњи Бријест (28 к) је с обе стране горњег тока Бријештанске Реке и у њему су: Радовић (1), Марковић (1), Тодоровић (1), Зарићи (6), Сладовнице (2), Миркоивћи (6), Шљивић (1), Ђокановић (1) и Ћировићи (4).

У селу има око 200 кућа.

Задруга у Вичи има доста. Велике су задруге Велимира Бабића и Вељка Главоње у којима има по 27 душа. Али је највећа задруга Јевреме Стојковића, у којој има 38 душа (ово је највећа задруга у Г.Драгачеву).

Колибе. – У Вичи има 3-4 колибе код којих се преко лета држи стока. Оне се налазе у Горушици и другим местима сеоског атара.

Имена. – У селу нема приче којом би се објаснило његово име, а које свакојако и није српског порекла.

Заселак Бријест и џемати Гаји и Равногорци су добили имена по дрвету (бресту), гају и гори. Рељевац је добио име по брду на коме се налази, а Главоњски џемат по презимену породице Главоње. Џемати Андрића и Ракића су добили називе по именима предака једне породице.

Старине. – у Вучи има више остатака из старине но и у једном селу Горњег Драгачева.

У Доњем Бријесту, с десне стране Бријештанске Реке, има велики кречњачки крш, који зову Градина. На овоме се кршу виде остаци од старих зидина, и веле, да је ту био град, који је зидала Проклета Јерина.

На брду Рељевцу био је, веле, град чувеног српског јунака Реље од Пазара.

У џемату Гајима више суднице и механе, има Маџарско Гробље, а у џематима Ракића и Гајима, као и у Доњем Бријесту, има по једно старо гробље. На овим гробљима се налазе високе плоче или комади од споменика, и нигде нема каквих знакова и натписа.

Међу Главоњским кућама има место Црквиштина. Веле да је некада ту била црква, и осим великог камена од Часне Трапезе сада нема других остатака.

Постанак села и порекло становника. – У Вичи су најстарије породице:

Маричићи, славе Петров-дан.

Пајићи славе Никољ-дан.

Стевановићи (Зипаре), славе Никољ-дан.

Јаћимовић слави Томин-дан.

Марковић слави Арханђелов-дан.

Шишковићи (Јовановићи) славе Никољ-дан.

Лазовићи славе Ђурђев-дан.

Вуксановићи славе Ђурђев-дан.

Све су ове породице староседеоци, јер се не зна да су досељене. За Маричиће и Пејиће веле, да долазе у најстарије породице Горњег Драгачева. Веле да је један предак Јаћимовића био Карађорђев буљубаша. – Од Пајића има одсељеника у Врдилима (жички срез) и у неком селу код Београда, а од Стевановића у Кукићима (трнавски срез).

Од досељених породица најстарије су:

Кијевци (Нешовићи, Ранковић, Милетићи, Милинковићи, Обрадовић, Ковачевићи, Милекићи, Луковић, Грујић, Бабићи и Пантовићи), славе Василијев-дан (Нова Година). Веле, да се ова породица доселила из Кијеваца у Старој Србији пре 200 и више година. Доселила су се 4 брата, од којих је један некуда одселио, други није имао порода, а од остале двојице, Андрије и Раке, постале су горе побројане породице, које чине једну од највећих породица у Горњем Драгачеву. Еле да је предак Ранковића, неки Бего, војовао под Карађорђем. – Од ових породица има одсељеника у околним и даљним селима, као Ковачевићи у Горачићима (Драгачево) и Бањици (трнавски срез), Милинковићи у Губеревцима (Драгачево) и Нешовићи у Заблаћу (трнавски срез).

У 18. веку су се доселили:

Главоње, Милисављевићи и Јеремићи, славе Никољ-дан. Они су једна породица и досељени су из Старе Србије. Веле, да се доселило шест браћа Ђаковића, и пошто су тамо убили спахију, те да им се не би ушло у траг, променили су презиме и назвали се Главоње. Презимена Милисављевићи и Јеремићи су постали доцније по именима неких предака из те породице. Кад су се доселили у Вичу, прво су се настанили на месту Слано Поље (с десне стране Горушице), па су доцније прешли на место Кућиште, где и данас станују. – Од ове породице има досељеника у Водњу (смедеревски округ).

Мирковићи не знају одакле су се доселили, славе Ђурђев-дан.

Ћировићи славе Никољ-дан. И они не знају одакле су досељени.

Гуговићима (Илићима) је ђед (човек од 70 година) дошао из Сјенице. Славе Томин-дан.

За Карађорђа су се доселили:

Сретеновићи, славе Јовањ-дан. Они су једна породица са Сретеновићима из Ртију, одакле су се и доселили. Од ове породице има одсељеника у Јежевици (трнавски срез).

Герзићи су једна породица са Ђекићима из Ртију, одакле су се и преселили. Славе Лучин-дан.

Којовићи су се доселили од Сјенице, славе Никољ-дан.

Пупавице (Радовановићи, Рановићи, Мијатовићи и Столовићи), славе Петров-дан. Доселили су се из Старе Србије.

Ђокановићи су се такође доселили из Старе Србије. Славе Ђурђев-дан.

Зарићи и Стојковићи су једна породица и доселили су се из Рокаца (моравички срез). Славе Никољ-дан.

Ивановић и Трифунович су такође једна породица и досељени су из Старе Србије. Славе Стевањ-дан.

Радоњићи и Радовићи су једа породица и досељени су од Сјенице. Славе Ђурђев-дан.

Констатиновићи су се доселили из Лопижа код Сјенице. Доселио се старац поп Лаво са сином поп Василијем. Василијев је син био поп Илија, његов – поп Василије, а овога поп Чедо, који је 1904 године умро. Славе Василијев дан. Пре 50 година један од ове породице одселио се у Рогачу (Драгачево). Брат и син попа Чеде су учитељи у Чачку и Гучи.

Раковићи су досељени од Сјенице, славе Никољ-дан.

Сладовнице су такође досељене од Сјенице, славе Ђурђев-дан.

Гавриловић (Шијаковић) слави Аранђелов-дан. Не зна се, одакле му се предак доселио.

После Карађорђа дошли су:

Пајовићи, славе Арханђелов-дан, дошли су од Сјенице.

Булији се дед доселио из Пшаника (Драгачево) пре 70 година. Слави Арханђелов-дан.

Ђорђевићи (Смукарићи) су се доселили пре 50 година из Радаљева (мораивчки срез). Славе Никољ-дан.

Михаиловића се отац доселио пре 50 година из Криваче (Драгачево), слави Јовањ-дан.

Бешевићи су досељени пре 50 година из Бједине Вароши (моравички срез), славе Арханђелов-дан.

Лончаревић је дошао из Горачића пре 40 година, слави Ђурђиц.

Парезановић је дошао од некуд из моравичког среза пре 35 година, слави Митровдан.

Петровић је дошао као припуз из Радаљева пре 30 година, слави Никољ-дан.

Радовић (Вукашин) је дошао као припуз из Каоне (Драгачево), после срп-тур рата. Он вели, да му је био ђед Карађорђев војвода Милић Радовић. Слави Врачеве.

Розгић је дошао од некуд из моравичког среза, слави Лучин-дан.

Шљивић је дошао као припуз из Шљивића (моравички срез).

Борисављевић је припуз негде из суденичког среза, слави Стеван-дан.

Тодоровић је од Булија из Пшаника, слави Арханђелов-дан.

Јанковић је припуз из Котраже, слави Ђурђиц.

Павловић је припуз из Живице, слави Никољ-дан.

Толић (Капларевић) је припуз из Милатовића (Драгачево), слави Никољ-дан.

И ако је под данашњим именом ово село први пут забележено у списковима из 1818 године, када је већ имало 50 домова, ипак је оно морало и раније постојати. Пространа и доста питома долина Бјеличина у овом селу, није остала не запажена од Турака. Село је морало имати свога спахију, што показује и место Спахина Њива, као што то и народ показује својим причањима. – Велики број старијих породица, за које се вели да су досељене у 18, а једна најразгранатија у 17 веку, као и неколике за које се вели, да су староседеоци, довољно показује да је Вича давно постојала. А како у селу има доста остатака старине, који су свакојако из времена, када данашње село није постојало, пошто становници о њима не знају ништа да причају, онда се може закључити да је Вича заснована на месту једног, или неколико ранијих насеља, и да свакојако спада у врло стара , или најстарија, села у Горњем Драгачеву.

Карактеристично је да имена два џемата у селу – Рељевац и Гаји – указују да је овде било насеља још у средњем веку.

За Рељевац је већ речено, да сељаци причају, да су на њему биле зидине од дворова Реље од Пазара, и да је под његовом управом и било тадашње насеље.

У повељи Стевана Првовенчаног се вели, да је он поред остало подарио манастиру Жичи и Гаје са засељима, који су са још неким селима спадала у област Затоње. У Вујићевим Путешествијима по Сербији год 1826 Ј Ердељановић у примедби вели: „Затоње је такође нека жуша, која је морала бити у близини Жиче, јер то показују села Замчање и Дубово, која и сада постоје у жичком срезу. – Од осталих имена постоје Гаји као заселак у драгачевском срезу“. Кад се узму у рачун многи остаци из старине, предање о Рељевцу, и остало што указује на старину садашњег села и ранијих насеља, која су вероватно овде постојала, онда се може претпоставити, да се Гаји из повеље могу односити на насеље које је овде било, и од кога се вероватно и име задржало. Могућно да је данашњи назив добило село по неком од засеља, а име ондашњег села задржало се само за један џемат или заселак. Ако би ова поставка била вероватна онда би се могло казати, да је овде било насеља још у 13 веку и звало се као данашњи део села – џемат Гаји.

Обетина је у Вичи први дан Св. Тројице а сабор је у Малој Реци и Андрића џемату на Св. Илију.

П.С. Вича је имала 646 становника 1834, 1.094 у 1884, 2.101 у 1948, 1.225 у 2002, и 971 становника у 2011 години, у томе 19 млађих од 5 година (39 у узрасту од 5 до 10 година), уз просечну старост од 49,2 године.