Đinđuša (Bojnik)

Ово село се заселило делимично на ји падинама сплета брежуљака, који у овом делу Лесковачке котлине раздвајају пусторечку раван од јабланичког басена, а делимично у алувијалној равни Пусте реке на месту где она прави свој лук, оставља источни правац свога тока и узима курс у правцу севера. Као насеље оно је искористило три природно битна фактора за насељавање људи: брежуљак у залеђини, реку испод села са обилатом текућом водом и пространо и плодно поље. Село Ђинђуша по своме географског положају има још једну предност над свим селима Пусте реке: оно се налази на главној и добро грађеној асфалтираној саобраћајници између Лесковца и Бојника, удаљено од Лесковца као економског и саобраћајног центра Котлине само 16км, а од Бојника као седишта своје комуне само 6км.

Име села. – По легенди која се у народу очувала, Ђинђуши је име дао Турчин на чијем се спахилуку ово село налазило. Наиме, Турчин се подсмевао српским женама Ђинђуше што су се разним минђушама-ђинђувама китиле, па је, по ђинђувама које су красиле уши девојака и жена овога села дао истоме име Ђинђуша.

Из прошлости села. – Положај села Ђинђуше је могао бити погодан из давнине за човека и његово обитавање: ту су питоми брежуљци, слатке воде у реци, потоцима и барама (сада потес Зука). Било је и обилате паше на све стране и дивљачи, у водама много риба, барских птица. Зато се овде настанио и човек праисторије, од чије насеобине у овом крају се сачувао траг на месту званом Сорце, оном повијарцу у правцу Лапотинца, који се благо спушта према Пустој Реци. Ту, на имањима Алексе Здравковића, Милорада Вељковића и Тодора Михајловића, нађено је на површини ситних фрагмената керамике винчанско-плочничког карактера, а уз то и кремених оруђа.

Овако погодно место за ловачки и сточарски народ, какви су били Словени, привукло је и наше ране претке, па су они, по доласку у ове крајеве и у Ђинђуши настанили. Видљиви траг словенске присутности су називи земљишта Арнице (Мецина арница, Мирчина арница), који потичу из периода силажења атара из планине у ниже пределе. Називи нижих потеза – Тршевине, сведоче о континуитету присутности српског атара у овим областима, то јест све до новијег времена, када су од шума освајани најнижи терени и претварани у обрадиво земљиште.

У пољу, западно од села, у правцу Придворице, уочи првог балканског рата Љубо Здравковић, из Ђинђише откопао је темеље апсиде православне цркве. На западној страни од цркве пронађен је некадашњи бунар. Године 1931 почео је рад на обнови цркве, па су подигнути зидови, али се на томе стало. И данас на овом месту постоје зидови немалтерисани. Црква никад није завршена, али је култно место. На Велики петак народ долази и водом из бунара пере очи, верујући да је вода света и лековита.

Албанци су крајем 18 века дошли и у Ђинђушу. Они су затечене српске породице потчинили и претворили их у своје чифчије. Ти српски староседеоци су поднели све тегобе турског и арбанашког паразитског система и дочекали ослобођење које им је донела српска војска у децембру 1878г. Милан Ђ. Милићевић је забележио да је 1884г било у Ђиђуши 12 кућа, а према казивању Живојина Илића из Ђинђуше, старог 67г, било је 7-8 кућа. Сведочанство Милана Милићевића је сигурније, јер се заснива на чињеничном стању утврђеном у време ослобођења Ђинђуше од Турака, а казивање Живојина Илића на несигурном предању очуваном у трећем појасу староседелаца.

Ђинђуша данас броји око 200 домова и спада у напреднија села Пусте Реке, чије се становништво више не расељава. Становништво овог села чине следећи родови:

1. Бардуљци, из Бардуља код Љуборађе, досељени 1890г 6к,
2. Џобањци, из Бошњака, били аргати Албанаца, па после 1878 населили земљу својих читлук – сахибија 6к,
3. Николинци, порекла као и Џобањци 8к,
4. Михајловићи – Накини, из Бошњака, као и Џобањци 8к,
5. Петровићи, из Бошњака, као и Џобањци 8к,
6. Мицкови, из власотиначке Брезовице 2к,
7. Илићи, староседеоци 3к,
8. Глишићи, из Лесковице код Љуберађе 20к,
9. Димитријевићи – Стојадинови, из Лесковице 3к,
10. Младеновићи, из Лесковице 6к,
11. Пиндаци из Лесковице 5к,
12. Живкови, из Бошњаца, засељени одмах по одласку Турака 7к,
13. Раскови, из Лесковице 2к,
14. Ленкини, из Лесковице 5к,
15. Ђикићи, из Лесковице, досељени 1885 9к
16. Милан Асановић, Циганин – Ром, из Плавца 1к,
17. Дарковчани, из Дарковца 4к,
18. Антини, из Македоније, околине Велеса досељени 1872 2к,
19. Бркинци, из Бошњака 5к,
20. Дангупци, из Бошњака 5к,
21. Симоновић Драгољуб, из Крчмира,
22. Стаменковић Трајко, из Крчмира 1к,
23. Миланови – Ражини из Плавца 3к,
24. Миленковићи – Коларци, из Крчмира 2к,
25. Величковићи из Лесковице – Љуберађа 1917 2к,
26. Цветковићи – Ацини, из Бошњака 2к,
27. Вељковићи – Синђини, из Лапотинца, 1929г призетко 2к,
28. Илић Александрар, из Миланова, призећен 1954 1к,
29. Митић Стоилко – Циле Мрвешки, староседелац, али га је мајка приликом преудаја водила са собом у Мрвеш 1к,
30. Новкови – Чичкови (Чичко – чича са брковима), из Орао Дола код Велеса, досељен 1872/73г. 4к,
31. Вележанци, околина Велеса, досељени 1872/73 5к,
32. Петровићи – Станкови, из околине Велеса (Орао До) 1872 3к,
33. Дамњановић Ђорко, из Турековца (посињен у Ђинђуши) 1к,
34. Златановићи – Баба Сикини, из Лапотинца 2к,
35. Вељковићи, из Бошњака 2к,
36. Митићи, из Црвене Јабуке 3к,
37. Стојковићи, од којих је Драгољуб качар, из Црвене Јабуке 2к,
38. Миџарови из Бошњака 2к,
39. Стојилковић Милорад, из власотиначке Кукавице 1к,
40. Стошић Никола, призећен из Сувог Поља, вероватно Врањанцац 1к,
41. Здравковићи – Дундини, староседеоци 1к,
42. Цветковић Драгутин – Стојнин, из Бошњака 2к,
43. Цветковић Владимир, из Бошњака 1к,
44. Здравковићи – Тошини, из Бошњака 2к,
45. Јовановићи – Бугарци, из околине Трна 2к,
46. Шавалци из околине Прилепа 4к,
47. Мирчини, из села Лепче код Прилепа 3к,
48. Митровићи – Денчини, из Бошњака 3к,
49. Станковић (Љубомир) – Толини, призећен из Придворице 1к,
50. Станковић (Илија) из Плоча 1к,
51. Здравковићи – Баба – Ружини, из Бошњака 2к,
52. Величковићи – Брезовчани, из Брезовице 2к,
53. Ђорђевић (Тодор) поткивач, из Клајића (призећен) 1к,
54. Деда-Тошини, досељени из Лесковице код Љуберађе 1к,
55. Цветковић (Илија) из Предејана (призећен) 1к,
56. Татарци, досељени из Прекопчелице 2к,

Занимање становника. –  Главно занимање је земљорадња. Сеју пшеницу и кукуруз као главне усеве. Зато што свако домаћинство чува у просеку по две краве, сеју за прехрану детелину. Има кућа које немају стоку (Живота Илић). Винограде имају на површини од око 27ха, па су Ђинђушани после Стубљанаца и Лапотинчана највећи произвођачи грожђа у Пустој Реци. Познати су као произвођачи одличног бостана. Диње су им праве посластице. Од пре две године гаје и јегоду врсте зенга и износе на пијацу. И баштовани су: саде лук, паприку. Гаје и дуван, а некада су били и добри произвођачи конопље на парцелама поред Пусте реке.

Многи од њих су вешти зидари, па раде као радници у грађевинским предузећима у Београду и Лесковцу. Имају и занатлија, и то: пет штрикерки, једног колара, два ковача, два кројача, једног столара, једног качара, два тракториста, једног млинара…

П.С. Ђинђуша је имала 125 становника у 1879, 236 у 1884, 860 у 1948, 675 у 2002 и 560 становника у 2011 години, у томе 17 млађих од 5 година (22 од 5 до 10), уз просечну старост од 46,6 година.