1878 године, докле је Бујановац сматран као сеоско насеље, био је насељен само Србима, који су тада укупно бројали 90 до 100 домова. Поменуте године на један мах су се у Бујановац населили муслимански мухаџири из Србије. Њихов број је најпре износио око 150 кућа, па је после нових придолажењем нарастао на око 200 домова. Са претварањем насеља у ворошицу, пред крај 19 века почели су се у Бујановац досељавати Срби, Цигани, а у мањој мери и други становници. Тако је насеље 1912-1913 године укупно имало 435 домова. Наредних година кретање броја становника и домова у Бујановцу вршило се на овај начин: 1919 – 2.240 становника, 1940г – око 3.250 становника са око 585 кућа, а 1950г – 3.346 становника са 597 кућа.
Срби старинци у Бујановцу су добро заступљени и у те родове рачунају се: Бекрици (око 52к), Божанци (око 15к), Џевалци (око 30к), Узунци (око 20к), Стошинци (око 30к), Лингурци (око 30к), Шенђулци (око 40к) и Баутовци (око 20к). Седа се поменути родови деле на мање огранке и за њих се чују нови називи као: Крстинци, Пунчини, Бишкови, Торомани, Калини, Додичини и други. Старинци из Бујановца не памте да су се исељавали, јер су и за време Турака живели на својој земљи. Зато су њихови родови данас најразгранатији.
Остали српски родови у Бујановцу потичу од досељеника, који су се овде прибирали од 1878г до данас. Ипак у њиховом долажењу одвајају се две главније периоде: једна је од 1890 до 1912г, а друга је од 1918 до 1930г. Области из којих су се Срби досељавали су: Бујановачко Поморавље, Пчиња и околина Прешева. У мањој мери има досељеника и из других ближих и даљих предела.
Из Бујановачког Поморавља су досељени:
Илићи, Тасићи, Крстићи, Тимићи, Стоилковићи дошли су из Сејаца;
Марковићи, Ђорђевићи, Качамаци, Антоновићи су из Буштрања („српског“);
Ковачевићи, Симоновићи, Протићевци су из Клиновца;
Чукићи су из Дрежнице;
Шољкини и Милосављевићи (2к) су из Жбевца.
Цвајковци, Бобаци, Бојковићи и Џолини су из Старца.
Стојковићи су из Љиљанца;
Прочковци, Манићи и Тошковићи су из Лапрдинца итд.
Из Пчиње су пореклом ови родови:
Величковићи и Црвенџици из Барбаца;
Живковићи и Златановићи из Шајинца;
Недељковићи из Мездраје („сушне“),
Јовчићи из Пчиње.
Из околине Прешева доселили су се:
Стефановићи (2к) из Братоселца;
Рогожари или Стошићи (1к) из Биљаче;
Дубак или Стојменовић из Буштрања („турског“);
Стаменковић из Прешева;
Крџалици из Ослара;
Јовановићи из Боровца.
Из Врања и околине су:
Коџаџици (4к), Милан и Реља из Врања;
Ристићи (4к) из Бачвишта;
Ковини из Доњег Ристовца.
Из Кололеча у околини Гњилана су Станковићи (3к), а из Призрена су Лукићи (2к). Поменути српски досељеници данас имају фамилије у местима из којих су дошли.
Бујановац, када је постао варошица, био је привлачан центар и за један број досељеника из Македоније. Тако су из Велеса дошли Лазићи; из велешког Башиног Села пореклом су: Хаџи Бошковићи, Чувићи и Васићи. Ови родови још у првој генерацији су се изједначили са осталим српским становницима. Раније је у Бујановцу живео и велешки род Саздовци, касније исељен у Скопље.
Од 1878 до 1912 г у Бујановцу чинили су велику групу мухаџири који су се доселили из Србије. Ти су мухаџири били Турци, Арбанаси, а око 1908г доселило се и око 20 кућа „Бошњака“. До 1912г мухаџири су нарасли на око 200 домова. Сада се памте по имену само неки истакнутији мухаџирски родови: Изет-бегови и Шефкет-бегови доселили су се из Сурдулице; Заим-агини, Алим-бегови и Ибраимови доселили су се из Врања и околине; Асанови, Демирови, Ћеримови вили су из Масурице итд. Од 1912 до 1918г скоро сви мухаџири (изузев 4 куће) иселили су се у Турску.
Данас у Бујановцу постоји мала група муслиманских Арбанаса која броји 22 куће. Од њих су само Ајруловићи (1к), Бећировићи (1к), Абазовићи (1к) и Исеновићи (1к) заостали од мухаџира, док су остали Арбанаси досељени у новије време из околине Прешева, Бујановца, Гњилана, Новобрдске Криве Реке и из Ђаковице.
Из околине Прешева су:
Реџеповићи (1к) из Шушаје;
Асановићи (1к) из Стрезовца;
Из околине Бујановца су:
Рамадановићи (1к), Шабановићи (1к) који су дошли из Трновца.
Из Гњилана и околине дошли су: Алимовићи (1к) из Гњилана, Бека (1к) из Царевајке, Укшини (1к) из Прилепнице;
Из Новобрдске Криве Реке, дошли су: Јумеровићи (3к) из Огошта, Абдуловићи (1к) из Сијерине, Арслановићи (2к) из Брезница, Шабановићи (4к) из Секрирје;
Из околине Ђаковице су Бећировићи (1к).
Поменуте области, из којих су се досељавали Арбанаси, биле су етапне станице, док је њихова старина у Северној Арбанији (од фисова Гаша, Бериша и других).
Број циганских домова у Бујановцу износио око 70. По вери су сви муслимани и међу собом говоре цигански („турски Цигани“). Цигани су у насељу нови досељеници јер су се прибирали постепено како је Бујановца постао варошица. Као места из којих су долазили наводе се околна села: Карадник, Трновац, Биљача, Кончуљ и друга, док је њихово даље порекло тамно. Поједини цигански родови зову се: Мамутовићи (5к), Имеровићи (4к), Еминовићи (5к), Идићи (5к), Асановићи (3к), Саитовићи (7к). Бујановачки Цигани до сада су вршили жива кретања, што се види по њиховим родбинским везама са Циганима насељеним у околним местима. Занимања Цигана су: ужарство, свирање, ковачство, надничење и друго. Њихово је гробље одвојено од гробља других муслимана и налази се западно од насеља према кориту Јужне Мораве.
Пред крај 19 века у Бујановац су се доселили и неколико јеврејских (око 20к) и цинцарских домова. Од Јевреја памте се родови: Гершон, Рубен, Битика; они су се 1912г иселили у Скопље, Солун и друге градове. Цинцари су били Пурићи (2к) сада посрбљени. Они су у Бујановац дошли преко Куманова. Пурићи су припадали оним Цинцарима који су после пропасти Москопоља населили по балканским областима.
Према подацима од 1950г становништво Бујановца дели се на: Србе, Цигане и Арбанасе. Првих има 2.796, других 460, а трећих 90 душа. Када се баци поглед на састав становништва види се да насеље у огромној већини има српски карактер, што се јавило као последица српског карактера села која се налазе у околини варошице из којих пристижу најбројнији досељеници. Ретка је друга варошица у Поморављу у којој има мање разлике између њених становника и околних сељака. Уствари варошани су ти исти доскорашњи сељаци. Поменуту хармонију не кваре ни малобројни досељеници из других области, нити туђи елементи, например, Цигани и Арбанаси.
Др. Јован Ф. Трифуновски „Бујановац – антропогеографска испитивања“, Гласник Етнографског института САН, 1953-1954.
П.С. У Бујановцу је 2002 године живело 12.011 становника, у томе 4.329 Срба, 3.590 Албанаца и 3.859 Рома.
У 2011 години Албанци су бојкотовали попис становништва. У збиру је пописано у Бујановцу и Прешеву 18.067 становника. У 2002 години у ове две општине је у збиру живело 78.206 становника у томе 55.589 Албанаца и 22.617 Срба, Рома и осталих народа. У 2011 години пописано је 18.067 становника у ове две општине, што је за петину мање неалбанског становништва у односу на претходни попис 2002 године.