Bošnjace (Lebane)

„Donja Jablanica“ Jovan V. Jovanović

 

Бошњаце се заселило у алувијалној равни реке Јабланице на око 12км западно од Лесковца. Ово велико село Доње Јабланице је гомиластог облика и са оријенталним обележјима више но ма које село у пространој Лесковачкој котлини.

Базу овог села чини реч Бошњак, а по легенди коју ми је саопштила Гроздана Тошић, професор српскохрватског језика у Лебану, пореклом из Бошњаца, где и живи, негде за време Турака доселиле су се четири породице из Босне и настаниле на земљишту преко пута бошњачке цркве. Била су то четири брата. Њиховим насељавањем на локалитету који сада носи име Старо Село, створено је село које се прозвало Бошњаце, по некима Бошњак.

По казивању Владимира Ђорђевића, из рода Постолових, неко време по насељавању, с таром селу Бошњацу, настала је „мрешка“ – помор људи. На савет неке врачаре, становници првобитног Бошњаца су напустили своје насеље и настанили се на обали Јаблание и потока који се у селу Бошњацу улива у Јабланицу. На том простору засељено Бошњаце, током времена израсло је у једно од највећих сеоских насеља Доње Јабланице…

Из Турског дефтера из 1516г, који је објавила Радмила Тричковић у тому 11 „Лесковачког зборника“ види се да се село Бошњак бележи у два маха: најпре као зијаметско село крушевачког санџака под именом Шушељ-Бошњак, а потом као тимариотско село у махали Дубочици под именом Бошњак.

Ова чињеница јасно говори да се Бошњаце није заселило после доласка Турака, већ пре њих, као и друга села у Лесковачкој котлини. У погледу времена настанка села, легенда коју ми је казала професор Гроздана Тошић није поуздана. Очигледно је да су село заселили досељеници из Босне, можда рудари доведени од краља Милутина. Локалитет Копаци у атару села указује на могућност вађења руде. Како је у Србију долазио велики број рудада – Саса (Сисина) из Босне, ова моја претпоставка може вити веома близу историјским чињеницама…

За историју овог краја од несумњивог је значаја бошњачка црква као културни и идеолошки споменик далеке прошлости овога краја. По својим димензијама очигледно није манастирска, већ је служила као богомоља за веће људско насеље. На жалост, свештеници ни до данас (децембар 1978г) нису унели у летопис цркве њене димензије, већ места за димензије ширине и дужине стоје празна.

Када је подигнута ова црква? Да ли пре или после засељавања Бошњаца? Ако је Бошњаце засељено негде у првој половини 14-ог века, онда је село могло да подигне цркву у истом веку, што би се поклапало са датовањем овог догађаја у летопису цркве бошњачке.

Вероватно је црква подигнута на темељима старе рановизантијске богомоље, која је служила за потребе становништва села засељеног на локалитету Старо село, на коме су подигли своје домове и насељеници из Босне. Ово је само једна претпоставка, а прави одговор на постављено питање би могли дати истражни радови археолога.

Многи описивачи ове цркве наводе да је она више пута рушена и обнављана и да ју је последњи обновио Цветко Врановачки.

И код обнављања цркве било је великих тешкоћа. Цветко Врановачки, код обнове цркве почетком 19-ог века, морао је да оружаном силом заштити ометање зидања цркве од Арбанаса из Јабланице и Пусте Реке, који су настојали да се црква не подигне.

Ограђена високим зидом са мазгалама још за време Турака (1772-1874) црква је у неку руку постала тврђава у коју се склањао хришћански свет пред навалом Арбанаса.

У црквеном дворишту постоји доста очуван стари конак. У црквеној порти је била 1879г смештена и среска канцеларија среза јабланичког.

Црква бошњачка има врло неуредно вођен летопис.

Као централно село простране и плодне области Доње Јабланице, Бошњаце је имало и има услове да се развије у највеће насеље засељено између Лесковца и Лебана. По Милану Милићевићу, Бошњаце је имало после ослобођења 135 пореских глава. По попису становника из 1971г Бошњаце је имало 1768 становника. По попису извршеном ове, 1981 године, у њему је живело 1817 становника.

Село је подељено у махале: Росуља, Големо Село, Колце.

Тошићи (старосед) 15к.

Цолићи-Стамболци (стар) 17к. (После реформе турског царства и укидања спахиског система, развлашћене спахије и осиони Арбанаси из Горње Јабланице, насртали су на село Бошњаце у намери да га почитлуче (ставе под своју „заштиту“). Бошњачани су се потчињавању успротивили, али да би сачували своју слободу, то јест статус српског слободног села, морали су да иду у Цариград и да од Порте траже потврду да су слободно село и да их нико не може подвластити. У тој делегацији био је неко из рода Стамболци, који се у Цариграду истакао храброшћу и активношћу. Делегација је успела да добије потврду турске владе да је село Бошњаце слободно село и да га на силу нико не може подвластити. По повратку кући, овај род из Бошњака је добио назив Стамболци. Село је до краја турске власти остало слободно, а по свршетку рада није плаћало аграрни дуг)

Коларовићи, названи по Дени колару, отуда презиме Денићи 4к.

Деда Јањини (Стевановићи), непознато порекло 9к;

Аџијини (Стојиљковићи, досељени из Ћеновца, 5к;

Гузини (Цветковићи) неп.порекла, 5к;

Прокоповићи (Павловићи) неп.пор. 7к;

Меанџинци (Павловићи), неп.пор. 6к;

Дискини (Дискићи), пореклом из Горње Јабланице, 11к;

Тупејкини (Станковићи), неп.пор. 8к;

Смиљкови (Стојиљковићи), неп.пор. 11к;

Цолини неп.пор. нису сродни са Стамболцима 6к;

Дишини, неп.пор. 5к;

Муљинци (Станковићи) 11к;

Бошкови (Ђокићи), неп.пор. 8к;

Дедиванови (Станковићи) неп.пор. 15к;

Млаџини (Петровићи) неп.пор. 8к;

Цветкови (Цветковићи) неп.пор. 8к;

Деда Ђокини (Ђорђевићи) неп.пор. 6к;

Прчкини (Пешићи) неп.пор. 2к;

Црногоркини, добили назив по Мари, пореклом из Црне Горе, 3к;

Сташини, неп.пор. 9к;

Миљкови, неп.пор. 3к;

Дилини нп (непознатог порекла) 3к;

Чачини нп 7к;

Митини нп 2к;

Парчини нп 6к;

Бошкови нп 8к;

Павловићи (Стаменковићи, Коцићи) нп 4к;

Урошеви нп 1к;

Качарови нп 5к;

Вакини (Павловићи) нп 5к;

Џакини, пастири, грчког порекла, стално настањени 5к;

Врџинци, сродни са деда Јањинима, нп, 7к;

Смиљкови, нп, 10к;

Чорбанови нп 3к;

Буџини (Стефановићи) нп, 6к;

Нишкини, нп 7к;

Јеликићи (Стаменковићи) нп 4к;

Особиту групу становника села Бошњаца чине Роми (Цигани). Ове њихових родова:

Радосављевићи, пореклом из Румуније, 3к;

Гавазовићи, нп 3к;

Дурмишевићи, из Гиљана (оснивач рода ожењен је девојком из Гегље) 10к;

Османовићи, нп, 3к;

Шабановићи, нп, 3к;

Љатифовићи, нп, 6к;

Мацићи из Гегље 2к.

Основно занимање чини земљорадња. Сеју пшеницу и кукуруз. Друга стрна жита у мањим количинама. Раније су узгајали индустријску биљку конопљу. Сада се оријентишу на повртарство: паприку, парадајз, као и друге повртарске производе.

Од стоке чувају у просеку по две краве млекуље. Раније је свака кућа у селу имала 2-4 бивола. Од 1950г, ни једна кућа у селу нема ни једног бивола. Све биволе су откупили Арбанаси са Косова и отетали их.

Значајан чинилац у привредном животу Бошњаца, па и целе Доње Јабланице, чини задружна организација која послује под називом „Пољопривредно-трговински комбинат у Лебану“. Ова организација има у поседу укупно 674,42ха земље, од које површине се налази у атару села Бошњаца 317,42ха са канцеларијама, помоћним зградама, машинским парком, моторним возилима, становима за стручњаке. На жалост, нисам у стању да прикажем пословање ове организације, јер ми, код већег броја мојих посета, одговарајући органи нису могли дати потребне податке.

П.С. Бошњаце је имало 630 становника 1884г, 1.517 у 1948, 1.629 у 2002, и 1.550 становника у 2011 години, у томе 77 млађих од 5 година (93 од 5 до 10), уз просечну старост од 41,2 године.