Boka

(Antropogeografska studija) od popa Save Nakićenovića, Srpski etnografski zbornik, knjiga 20, 1913

• Luštička Opština

Луштица је област на полуострву истога имена која има у простору 3841 хектара, становника 1203, између којих православних 1003, а остало римокатолици. По народности припада Србима 1.148, а остало су Њемци, Талијани и друге народности (то су војници). Мушких има 597, а женских 606. Свега је у Луштици 306 домова.

• Порто Росе

Налази се у сјеверо-западном дијелу полуострва луштичког, при самом жалу морском, у висини над морем 1-14м. Клима је оштрија него ли у оближњем Херцегновому, јер је више изложено вјетровима, особито југу и западњаку. Снијег врло ријетко пада и никад се не одржи. Ово село нема ни земље за обрађивање ни испаше, и ако су многе земље у катастарским књигама убиљежене на Росе, те су земље села оближњег, које се зове Клинци.

Порто Росе има облик једне мале варошице. Куће су с једне и с друге стране пристаништа, покрај мора, од кога их дијели само пут, који према сјеверу води до православне цркве св. Тројице и једне старе тврђаве, а према југу на једну нову тврђаву. Те су куће све у реду, једна од друге у растроју од 2-10м, а има и једно 18 кућа. Пут их спаја са пристаништем, код кога је поштарски и брзојавни уред и касарна оружничка. Овакав је распоред колико рад жала морског, толико и рад тога, што је више села неприступан положај. Свега има 18 домова, а душа 33. То су братства: Калуђеровићи, Паландачићи, Кршевци, Бринић и војници, који нијесу стални. А од скора дошла породица Тројановић и Радовић.

Назвало се по старом граду Порто Росе, који је порушен од Сарацена у 9 веку. Овај град се опет био подигао у 14 веку, али не већ до прве величине.

Развалине Порто Роса се виде и данас. Овај град спомиње се у неродимском хрисовуљу Стефана Душана од 1351, који се сматра као фалсификат. Гробље је код цркве св. Тројице, али је исто новијег постанка. Кад је ограђена црква св. Тројице не зна се, а градња је по основи лађа са звоником на преслицу. Госпа, католичка црква је рађена млетачког доба. Оградио ју је млетачки војсковођа Антоније Алберти год 1783, како се разабира из натписа. Народ вели, да је село постало досељавањем породица из општине луштичке, и то најраније отрагу 50-60г, а дотле су овдје били магазини, где су Луштичани сносили своје уље за трговину, а тад се, као и вазда, звало Порто Росе. Ти су магазини били куће поземљуше; на њихову мјесту су куће саграђене.

Узрок, због ког су се овдје доселили, јест тај што је овдје близу мора и што је мјесто оживило и подигло се војништвом. Прије пак 1809г и да су хтјели се овдје населити, нијесу смјели, јер је живот и иметак при мору био несигуран од разбојника, а Млечић је и онако нерадо православне гледао у близини својој, јер је настојао, да му при мору буду све римокатолици, јер тај је елеменат сматрао вјернијим и оданијим. Откад Аустрија Боком завлада, православци почињу полако из брда и мору силазити, како овдје у Порто Росе, тако и по свој Боки.

Данас овдје станују:

Калуђеровићи (2к), који славе св. Трифуна, а прислужују св. Николу, као и сва Луштица. Дошли из оближњег села Клинаца;

Бринић из Кртола, има 10г, а слави св. Срђа.

Кршанци (2к) из Клинаца има 50г, а славе св. Троицу;

Тројановић из луштничког села Забрђа има 18г, слави св. Госпођу. Из ове је куће пок. др. Владимир Тројановић, срп. посланик;

Паландачић из Бабуљаца (Луштица), има 19г а слави св. Николу; и

Радовић из Клинаца, има 4г и слави св. Трифуна.

• Клинци (Херцег Нови)

Село се налази по сата источно од Порто Роса, у једној висоравни, између два брежуљчића, с оне стране полуотока према отвореном мору, у висини над морем 146-189м.

Пије воду кишницу из чатрња живих извора нема. Свака кућа има своју чатрњу. Није толико студено, јер је заклоњено. Дува југ и западњак. Село има земље 458 хектара, од којих је опорезовано 443 и то оранице 35, вртова 88, винограда 1,18, пашњака 10 и шума 309.

У селу нема кметова, нити држе туђу земљу, јер је у опште за то нема.

У свему селу има 4 мазге, 38 говеди, 53 оваца, 34 козе и 37 свиња.

Село се дијели на Клинце и Љумотиће, једно од другог четврт сата удаљено.

У Љумотићима станују Кршанци (5к), којих су куће све једна до друге, тако да између себе чине унакрст улицу. У Клинцима куће су разбијене, али су ипак породице једног братства ближе једна другој, у размаку од 5-15м, а племе од племена једно 5 часака.

Све су куће покрај пута, који води из Порто Роса кроз село, а има их 47 а душа 218 (143 мушких, а 74 женских – 146 прав., а 70 римокатолика). Највеће су породице: Калуђеровићи (8к), Ђураши (4к), Радовићи (5к), Вего (3к), Поповићи (2к) и Бјелица (1к). У Клинцима је пучка школа, тврђава Кабала, Марконијев брзојав, три православне цркве и један дућан. Сва се здања налазе покрај пута, који води кроз село. Клинци су добили име по камењу, који се туда налази, а сличи клинцима. Име је врло старо. Засеок Љумотићи назват је од давнина по Љумотића породици, која се спомиње у 15в у пергамони зетског митрополита Јефтимија, у којој се говори о једној парници, коју је речени митрополит пресудио у корист Љумотића, а у присуству сведока Досе Бабунчића и Богдана Мркова.

Између старина јесу цркве св. Арх. Михаила, мала црква, заокружена високим зидом. Зидарска је техника према другим црквама знатна. Сазидана је 1670, а иконостас је, како се види из натписа, рад из 18в Рафаела Зоографа. У њој има Триод, у коме се спомиње „Стефан од града Скадра“, а то је био онај штампар Стефан Скадарини, који је у Млецима отштампао један Фаризеовац 1561г. Има и један Зборник, ког је написао ердељски митрополит Генадије 1580. – Св. Сава, то је мала црква, грађена 1800. Св. Трифун, црква врло мала. Св. Пантелије црква мала, а близу ње је засеок Љумотићи, гдје је некад живило братство Љумотића, што се дознаје из пеграмене зетског митрополита Јефтимија.

У овом селу има и једна гомила. – Данашње насеље у Клинцима има везе са старијим насељем у толико, у колико и данашње породице стоје у вези са старим породицама, од којих неке тврде да су још од тада.

Постанак села губи се у недогледној прошлости. Нека од данашњих племена спомињу се у опћој читуљи луштичкој, која се чува у манастиру Савини, а написана је у почетку 18в од калуђера Савинских, који су купили милостињу по Луштици. Најстарија братства, за која се зна да су у овом селу била, а која се истрачила, јесу:

Љумотићи који се спомињу у пергамени зетског митрополита Јефтимија у 15в, а по њима је, како видјесмо, прозват засеок Љумотићи, гдје живе сада Кршанци. Братство се истрачило има 200г, а славило је св. Николу.

Чворићи су старосједиоци. По читули звали се и Чорићи. Славе. Св. Трифуна; Гуше, Ђурђиновићи, Вицковићи, Милашиновићи и Радовићи, славе св. Николу, а истрачили се има 170г.

Ђурашеивћи. Њих зову и Ђураши. Славе св. Харитона, старосједиоци. Читула неког Стијепе Ђурошевића из 18в налази се у ман. Савини. Они тврде да су потомци Ђураша, унука Ђураша Вранчића, витеза у цара Душана и члана оне знамените породице, која, као што се прича, даде име селу Ђурашевићима у Кртолама.

Калуђеровићи. Они су дошли из Црне Горе из Ћеклића, има 400г, а славе св. Трифуна.

Кршанци, дошли у 16в из Арбаније и настанили се у засеоку Љумотићи. По читули, која се храни у ман. Савини, звали су се и Кршанчевићи. Славе Св. Тројицу. Бего старосједиоци, славе св. Харитона. Поповићи, из Црне Горе, има 200г, а славе св. Трифуна, као и Бјелица, који је дошао из Грбља има 20г.

• Мркови (Херцег Нови)

Они су на ји према мору, одмах иза Клинаца, 1км далеко од Љумотића, у наставку висоравни клиначке, између малих брежуљака, у висини над морем 189м. Зими буде по који поточић (Миови Поток), али никакве штете не наноси. Пију воду мртвицу из чатрња. Вјетрови и поднебље као у Клинцима.

Мркови имају површине 462х, а од тога порезу подложно 449, то јест ораница 30, врта 116, винограда 13, пашњака 7,19 и оврајака (шума) 289.

Хране и живога и то 5 коња, 31 говече, 54 овце, 41 козу и 108 свиња.

Село је у висоравни, а дијели се у одломке: Мркови, Вочерићи и Тићи. Мркови су јужно Клинцима, а њима јужно Вечерићи, а источно Мрковима и Вечерићима Тићи, сви у растојању један од другога 800м. Све су куће растурене, али ипак племенске су ближе једна другој.

У Засеоку Тићи има истоимено племе (2к), као и у засеоку Вечерићи (3к); у Мрковима: Јановићи (5к), Мариновићи (2к), Мрковчевићи (1к), Богетићи (3к), Урдешићи (6к), Јанковићи (3к), Барижон (2к), Бурат (1к), Сетенчевић (2к) и Рашко (2к). Свега је у селу 32д (42 куће), а душа 145, који су Срби православне вјере (70 мушких а 75 женских).

Мркови су назвати по племену Мрковима, које је ту још прије 15в живјело, јер тад се Богдан Мрков помиње као свједок на пергамени већ споменутој, а издатој од митрополита зетског Јефтимија у корист клиначке породице Љумотића. Тићи, по истоименом братству, а тако су назвати још у 18в; тако и засеок Вечерићи, по братству истог племена.

Од старина су важне двије православне цркве, Св. Лазар, црква мала, заокружена зидом. По основи лађа, а има звоник на преслицу са једним окном. Зидање је ове цркве започето 1605г. Св. Петар заокружен је сухомеђом, врло дуг, али зато одвише узак, јер је продуљиван. Првобитна је црква трећи део краћа од данашње а била је живописана. Како живописна израда, тако и слова, својим обликом подсјећају много на сличну израду у цркви св. Николе у Пелинову у Грбљу. Оба су живописа извршена за црногорског митрополита Данила Петровића – Његоша, само што је она у Грбљу живописана за патријарха Мојсија 1718, а ова за Арсенија IV, неколико година касније. Ова је црква сазидана 1600, а 1605 већ је Фарлати спомиње, како је те године цркву посјетио которски бискуп Б. Анђел П., коме је парох Марко Марковац показао синђелију цетињског митрополита Руфима I Његоша. О цркви се вели да је мала и да је живописана у визан стилу. Данашњи је, дакле, живопис доцнијег постанка, јер је из доба митрополита Данила. О попу Марку се вели да има све потребито за цркву и да му православни становници, 90 домова, дају годишње осам литара жита или сасул вина, а за литургију плаћају два млетачка новчића.

Данашње је село постало досељеницима, који се досељавању мало по мало, на мјесто премена Мркова и других, која се истрачише. Зна се, да је село ексистирало и да се овако звало у 17в, јер га тад калуђери савински тако зову. Братства стара, која били старосједиоце, славили св. Николу, а истрачили се, јесу: Стојкови, Легетићи, Попови, Маличићи, Мркови и Неваровићи.

Данашње насеље поријеклом је од досељеника, који такођер од давна овдје дошли. А то су:

Јановићи, дошли из Арбаније има 350г. Славе св. Петку. Читула Пера Јановића из 18в налази се у Савини.

Богетићи из Црне Горе има 300г, а славе св. Петку.

Урдешићи, старосједиоци, славе св. Николу. Читула Анта Урдешића из 18в налази се у Савини. Звали се и Вурдешићи.

Јанковићи дошли из Херцеговине има 214г, а славе св. Николу.

Вечерићи из Херцегновог за турске прве најезде овамо пребјегли, славе св. Петку; чутула Боже Вечерића налази се у Савини.

Сетенчићи из Херцегновог пребјегли од Турака. По тому, што је неком њиховом старом Млечић издао одлуку (sentenza) назвали се Сетенчићи. Славе св. Петку.

Мариновићи дошли из Тивта има 100г, а славе св. Петку. Били католици, а сад православни.

Крашић из Крашића (Луштица) има 80г, а Мрковчевић из Тивта има 70г. Славе св. Петку.

• Забрђе (Херцег Нови)

Ово је село с ове стане полуотока, у Заљеву, у страни, изнад ког се уздиже највећи врх у Луштици, Обоштник (586м). Потока ни живих извора нема, већ пију воду мртвицу из чатрња, а љети доносе живу воду са извора Граб из Баошића. Село страда од буре, којој је изложено.

Земље има за обрађивање. То су обично вртови и земље гдје сију буварицу… Све су земље у селу и око села, у непосредној близини. У простору села има 515х, од којих порезу подложно 504, и то оранице 11, вртови 112, виногради 1,91, пашњака 3,65 и шуме 375. Има један велепосједник. Хране и живога, и то: говеди 35, оваца 78, коза 36 и свиња 87.

Село излази на море на Велики и Мали Пристан. Сеоске су куће по странама, испод врха од брда, све у једном скупу, без икаква реда, како се кому свиђало. Околина, па и у самом селу, све су лијепи маслињаци, између којих, као и између дудова, бијеле се цркве и куће. Ту живе ова братства: Мендогаљи (2к), Стојковићи (4к), Тројановићи (5к), Трипчевићи (3к), Владнићи (2к), Медин (1к), Радовићи (4), Митровићи (5), Иванковићи (2), Рашковић (1к) и Урдешић (1). Свега домова 30, а душа 167 (мушких 78, жене 89), који су сви Срби православне вјере. Куће сваког братства опажа се да су ближе једна другој, а браство једно од другог у растојању од којих 2-5 часака. Узрок је тај, што је свако братство желило да бар најпотребније земљиште имаде код кућа.

Забрђе добило име по свом положају, а гдје ово село излази на море, зове се Велики и Мали Пристан, јер се ту пристаје са мора. На Великом Пристану су магацини од Тројановића а на Малом Медегаља, гдје држе уље.

Ово село је веома старо. Већина породица старосједиоци.

Најстарији су Урдешићи, који се спомињу у листинама 15в. Њихова читула из 17в налази се у манастиру Савини, а славе св. Николу.

Трипчевићи исто старосједиоци, и спомињу се у листинама 15в, славе св. Госпођу.

Па и Тројановићи, од којих је Тројан, по читули која се храни у Савини, први дошао овамо из Грчек у 15в, а славе св. Госпођу.

Стојковићи, потомци неког Стојка, који је од Турчина из опшине херцегновске овамо пребјегао, а славе св. Госпођу.

Владнићи, звали се и Владовићи, старинци, а славе св. Андрију.

Медин из Паштровића има 200г, а славе св. Госпођу.

Радовићи из Црне Горе има 214г, а славе св. Андрију. Њихова се читула налази у ман. Савини.

Митровићи из Херцеговине има 260г, а славе св. Андрију, а тако и Иванковићи.

Мендегање дошли у 16в из Грчке, а славе св. Андрију. Њихова читуља налази се у манастиру Савини, у којој се између осталих спомиње јеромонах Лукша и монахиња Анастасија.

Било још и братство Минићи, које овамо било дошло из Старе Србије, али се истрачило има 180г. Сеоска слава је мали Госпођин-дан.

• Радованићи (Херцег Нови)

Налази се добро по сата далеко од Мркова, при страни, а у равници, на јз страни полуотока, према пучини морској, у висини над морем 150м. Куће су по странама брежуљака. Потока ни живих извора нема, већ пију воду кишницу из цистерна. Једну је велику цистерну и влада отрагу неколико година озидала. Завјетрина и поднебље благо.

Село има неколико земље за обрађивање и орање… Радовановићи имају у површини 1107ха, а рорезу подложних 1077, од којих је оранице 85, врта 139, винограда 39, пашњака 53 и шума 748. Има један велепосједних. Хране и домаћих животиња, и то 5 мазга, 59 говеди, 62 овце, 76 коза и 335 свиња.

Куће су у Радованићу раздијељске скоро све по племенима. Свако племе има свој засебни скуп кућа, један од другога не у великом растојању (5-10м), али ти скупови немају сталног распореда, осим оних Маровића, Замбелића и Беговића братства, јер су покрај пута; зато су у неком реду и чине између себе мале луцие. Покрај главног пута „посред Луштице“ с горње и доње стране пута налазе се: Ераци (4), Мижевићи (6), Маровићи (19), Ђурашевићи (10), Томичићи (1), Морици (1к), Замболићи (9), Беговићи (16), Тићи (2) који се налазе са западне стране опћине. Осим ових постоји племе Бабовићи (2) у засеоку Радованића, званом „Жањице“. Тај је засеок при западном дијелу Луштичког полуотока, гдје се обала увија, међу бријегом Стрицем и Дебелим Ртом. У непосредној близини диже се мало острво Жањице, гдје у љутој лити расту сомина и лопарина. Јужно источно остаје му ниско полуострво Арза или Арца дио Дебелог Рта, а западно Оштри Рт и острво Мамула: све троје данас тврђаве начичкане топовима. У Радованићу има свега домова 70 (кућа 88), а душа 286 (мушких 133, а женских 153).

Радованићи добили име, како прича вели, по неком Радовану, који је некад најприје ту становао. Жањице по оближњем острову Жањице…

О постанку села не зна се ништа. Судећи према старинама, изгледа да ће бити веома старо. У њему су живјели старосједиоци Лојановићи, Ђуришићи, Новакови, Беловићи, Петровићи и Павићи, којих се читуле налазе у ман. Савини, славили св. Николу, а истрачили се има 100г. Исто тако и Урдешићи и Трипчевићи који су се истрачили прије 140г, а славе св. Николу.

Маровићи, славе Велику Госпођу, а дошли из Црне Горе има 400г. Читула Божа Ивова Маровића, Ника Ђурова Маровића, суђе Стијепа Маровића, Вука Томова Маровића, Јане Лазове Маровића и Лаза Јакова Маровића налазе се у ман. Савини, а све потјечу из 18в.

Ђурашевићи славе Велику Госпођу, а веле да су потомци Ђураша, властелина и витеза у цара Душана.

Замбелићи из Грчке у 16в, а славе Велики Госпођин-дан. Неки од овог братства иселили се у Будву има 100г.

Ераци, дошли из Херцеговине има 280г, а Боснићи из Босне има 230г, а славе св. Николу. Читула Боснића, као и Васа Ерака и Марка Ерака налазе се у Савини. Ераци се звали и Ераковићи.

Мижевићи, старосједиоци, славе св. Николу. Читула Марка Мижевића из 18в налази се у Савини. Из овог братства био је кап. Нико Мижевић, настојник при пријепису оног писма пећког патријарха, ђто је извршио поп Вуко из Котора 1692г, и што доноси Вук Ст. Караџић, као примјер, како се српски писало прије 150г.

Тићи и Бабовићи старосједиоци, а славе св. Николу. Како се види, ово је село старо по постању, а и досељивање рано је завршено. Опште старо заједничко крсно име је св. Никола, који је и данас сеоска слава, као и све Луштице.

• Бабунци (Херцег Нови)

Налази се с јужне стране Обоштника, источно Радованићу, на страни полуотока, који гледа према пучини морској, од Мркова 3км далеко, у висини над морем 270-300м. Куће при врху стране, у једном скупу. Потока нема, а пију кишницу воду са бунара. Село страда од југа, а клима блага. Снијегу ни трага, као ни у свој Луштици.

Код кућа су им вртови, а одмах близу кућа и остале земље, оранице разне родности, а уопће слабе… Село има површине 346х, од којих 348 порезу подложно. Од тога отпада 20 на оранице, 19 на вртове, 13 на винограде, 47 на пашњаке, а 244 на шуме. Хране и марве, и то: мазга 5, говдеи 12, оваца 28, коза 17 и свиња 51.

Село је све у скупу, при врху само стране, куће близу једна друго покрај пута, који води за Кртоле из Порто Роса. Те су куће, јер покрај пута поредане, нијесу једна уз другу, већ у растојању 10-20м. У скупу су куће Русовића (14), Рашковић (1), а мало даље Паландачић (1). Свега је 16 домова, а душа 57 (муш. 23 а жен. 34), све Срби православне вјере.

Бабунци добили име по Бабунчићима, који су ту живјели за старе српске државе. Деса Бабунчић спомиње се као свједок на једној пергамени зетског митрополита Мардарија, којом је једна парница ријешена у 15в у корист породице Љумотића из Клинаца.

Само једна гомила, за коју веле, да је било богумилско гробље.

Село је, како се из горњег разабира, постојало за старе српске државе, а и данашње је становништво од давна се овдје населило. Најстарије је братство било Бабунчићи, који били старосједиоци, славили св. Николу и истрачили се има 300г. На мјесто њих дошли Русовићи из Арбаније, који су потомци Дапка, или из мјеста Дапци. Славе св. Срђа. – Паландачићи дошли из Арбаније има 280г, а славе св. Николу, и Рашковићи, из Херцеговине има 250г а славе св. Николу. Један Паландачић иселио се у Порто Росе.

• Бргули – Мардари

Бргули су иза Радованића од истока према мору, а иза њих одмах Мардари. Бргули у висини над морем 300м, а у Мардарима 142м. И у Бргулима и у Мардарима су куће у долиницама, при страни, између брјегова. Од свију луштичких села Мардари су најближи источној страни полуострва. На истоку од Мардара је Веље Поливало, гдје је луштичко-кртољска граница. Потока у селу нема, као ни извора, већ пију воду кишницу из цистерна. У Мардарима при могу има вода – извор живи „Срђеновића Понта“. Предање казује, како је у Страцине, близу Страцинове Шпиље, доходио св. Сава и чинио да букне млаз воде под Плато, но одмах за тим учини, да се воде прекине, те избије наврх „Срђеновића Понте“. Село је досла изложено вјетровима морским, од којих и страда. Снијег не пада, а поднебље благо.

Све су земље око кућа… У овом селу има опћинских шума. Село у површини има 655х, од тих порезу подложно 646, то је ораница 35, врта 54, винограда 23, пашњака 60 и шума 474. Има један велепосједник. У селу је 6 мазга, 32 говеди, 51 овца, 30 свиња и 336 коза. Ово село се дијели на засеоке Бргуле и Мардари. Бргули опет имају засеок Љешковић. У Бргулима су куће све у скупу, без реда, у растојању 2-10м. Ту живе Сетеичићи (15к). Мало даље је засеоч Љешковићи (7), гдје су куће такођер у скупу, покрај пута, у реду поредане, једна близу друге, тако да чине између себе улицу. Узрок тому је, што је било потребно, да има свак свој излаз, те се тако и улица учинила, а и куће у ред поставиле. – Мардари су пак источно од Љешковића, и ту живи племе Мардари (9к). Куће су растурене у растојању 10-200м. Узрок је тај, што је свака кућа хтјела, да има слободу око куће. Свега је домова 31 (34 куће) а становника 174.

Бргули назвати по неким Бргулима, који ту у 14в живјели, као и Љешковићи, а Мардари, по братству истог имена, које ту станује.

И ово село води свој постанак из незапамћених времена. Заселак Љешковићи спомиње у декрету дужда Фрања Фоскар 11 јула 1446. Тад су живјели у Бргулима Љешковићи, који и данас у засеоку Љешковићима живе, а славе св. Вартоломију. Говори се да су назвати по човјеку Љешу, који је био њихов први досељеник, а ту се доселио из Љешевића из Грбља.

Сетенчићи или Сетенчевићи дошли су у 16в из Херцегновог, а славе св. Николу.

Мардари држе да су старосједиоци, а славе св. Вартоломеја. Још су била братства: Јеличићи, Ђурини, Пијешеви и Вулови, који били старосједиоци, славили Николу, а истачали се има 150г. Насељавање се врло рано (16в) завршило.

• Краошић

Источно Забрђима, постиједи стране полуотока, према заљеву у висини 200м, куће су по сриједи стране, само Петровићи при мору. Потока нема, ни живих извора, изузев Ублић пр мору, који „даје“ сланотином. Пију воду мртвицу из чатрња, која се купи са кровова, али будући им иста не досегне све љето, довозе воду из села Баошића (опћина херцегновска). Страдају од буре, а широк им доноси кишу. Овдје, снијег, ако пане, по дана се само задржи.

Село удаљео од Забрђа пола сата, а село је концентрисано по сриједи стране, око цркве св. Николе. Куће све у скупу, између њих дудови и маслине, без икаква реда, у размаку 2-80м. При мору до четврт сада су Петровићи (2к) и магазини крашићки. У селу око цркве су Петровићи (2к), Чотић (4), Слаовић (3), Францесковић (5) и Ђурђиновић (1). Свега је породица 14, од којих су 13 римокатоличких а 1 православна, а душа има 124.

Добило је село име по потомцима неког Краоше, који су ту некад становали. Старина нема.

Ово је село стално било за владо млетачко, јер ту је било православно племе Краошићи, а кад је овога нестало, они населише ту у 18в римокатолике из Мила, крај Котора, и то: Славоциће, Петровиће и Францесковиће, који славе Малу Госпу. Чотић то је римокатолички парох, који је овде дошао из Пољица (Спљет-Дели) има 30г, а слави Ивањ-дан. Ђурђиновићи, доселили се из Мркова има 40г, а ту из Херцеговине у 18в дошли, а славе св. Николу. Ово село најдоцније се од све Луштице населило, а хтјело би да буде и под Кртолима и под Луштицом.

• Кртољска села

Кртољска села састављају једну опћину, која је између Луштице и Грбља, а зове се Кртоли. По положају они су управо пријеџба полуострва Луштице. Имају у простору 2170ха, а 1.028 становника, од којих (мушких 474, а женских 554, правосланих 920, римокатолика 108, а по народности су сви Срби осим три Њемца.

• Гошић (Тиват)

Источно од Луштице, по долини, између брјегова, покрај нове државне тесте, у висини над морем 40-149м, а сеоске су куће с једне и друге стране пута. Од ЈИ стране, нешто западније, налази се један поток, који се зове „Врањски Поток“. Исти не наноси селу никаква квара. Имају ови живи извори: Убић, Вељи Вир, Спиља Мала и Велика, Врутак и Лањени Извор. Са ових извора пију воду, а село би могло бити и да није ових извора, јер би се оградиле чатрње и пила вода кишница. И ако је село заклоњено између брјегова, ипак га зна наћи сјевер и бура. Нај јачи је сјевер, а југом долази киша. Снијег не пада, а поднебље је уопће благо, као и у свим Кртолима…

Гошићи имају у површини 331 хектар, од којих 324 порезу подложно. Од овог отпада 13 на оранице, 77 на вртове, 3,29 на винограде, 11 на пашњаке и 220 на шуме. Хране и живога, и то: мазге 4, говеди 42, оваца 46, коза 12 и свиња 11.

Село је покрај државног пута, с једне и с друге стране. Изгледа као варошица. Разликују се четири скупа кућа: Костићи, Ђановићи, Кикановићи и Трипиновићи. Најпрво је братство Костићи (19), па до њих Кикановићи (9), па Раутовићи (3к), Ђиновићи (7), Љесар (1к), Ђурић (1к), Радовић (1к), Ликичевић (3к), Стетић (1к), Трипиновић (6), Милошевић (2к). Свега је 69 кућа, а становника 243 (мушких 123, женских 120).

На мјесто горњих братства најпре су се овамо у 15в населили Костићи из Црмнице (Црна Гора). Прво је дошао Коста Пламенац, који је побјегао од крви, кога се потомство назва Костићи. Славе Ивањ-дан. Ово је стара свештеничка кућа, из које је до данас изашло 12 свештеника и три монахиње. Много је допринијела да се одржи православље у Кртолима. Неке читуле Костића налазе се у цркви св. Госпође у Кртолима, а читула попа Ника Костића у ман. Савина. Ово се братство и данас својата са Племенцима у Црној Гори.

Лакичевићи су потомци Лака, који је са братом Дубретом дошао из Херцеговине (из Вучитрна) у Билећу, а из Билећа, кад су Турци одузели Херцеговину, као сироче с братом побјегне и сиђе на Царину код Кртола и ту се настани. Пошто је ту било болешљиво и дизале се често магле, раздијели се с братом на два краја. Лако оде у Гошиће, а Дубрета у Ђурашевиће. Славе Ивањ-дан, као и Костићи. Њихове читуле налазе се у цркви св. Госпође у Кртолима и у ман. Савини.

Раутовићи су потомци четвртог сина Дапчева, водника арбанашких досељеника у Кртоле. Дошли су у Кртоле у 16в и настанили се на Брдима, одакле су због болести, договорно са Лаком и Дубретом, Херцеговцима, прешли у Кртоле, а они њима и другим Кртољанима уступили дио у пољу (Солила). Славе: један Ивањ-дан, а други св. Срђа. Зову их и Раути. Читула Васе Раутовића налази се у ман. Савини.

Вучиновићи су старосједиоци Кртоле, о којима народно предање вели, да су се звали Павловићи, и да је од њих само један повукао се из овог села кад су Барбарези све Кртовљане посјекли, те га зато и назвали Вучиновић. Славили св. Арх. Михаила. Читула Ђура Митрова Вучиновића из 17в налази се у ман. Савина, а преле се истрачило.

Кикановићи су у 16в дошли из Арбаније, славе Ивањ-дан. Звали се Дапчићи, по мјесту Дапци у Арбанији, а по неком Крсту (Кикану) прозвали се Кикановићи. Њихова читула, и то Стијепе Јовова Кикановића и Јока Маркова Кикановића налази се у ман. Савини, а потјечу из 17в. У њима се између осталих помињу: монахиња Јелисавета, монахиња Марта и монахиња Јелисавета.

Ђиновићи су дошли из Арбаније са Дапком у 16в. Славе Ивањ-дан. Читуле Сава Ђиновића и Ива Васова Ђиновића налазе се у Савини, а потјечу из 18в. У њој се спомиње презв. Вукић, који је бранећи се од турске најезде погинуо код св. Спаса у Кртолима. Његом син поп Стева послуживао је око половине 18в цркву св. Луке у Гошићима.

Ђурићи су дошли са водником Дапком из Арбаније у 16в. Славе Ивањ-дан. Читуле Вука Ђурића, Ива Вукова Ђурића и Ива Ђурова Ђурића из 18в налазе се у ман. Савини.

Милошевићи су у 16в дошли из Арбаније из Дапца. Један слави Ивањ-да а један Срђев-дан. Читула Ђура, Ника и Јова Милошевића из 18в налази се у Савини, у њој се између осталих спомиње монахиња Марта.

Трипиновићи. Праотац њихова братства звао се Трипо, по коме су и назвали Трипиновићи. Дошао је у 14в из Конавала и узео је за жену одиву бана Туторме из Храшна (Кртоли) близу цркве св. Луке. Славе Ивањ-дан. Читуле Вука Лукина Трипиновића и Марка Трипиновића из 18в налазе се у Савини.

Стегићи, зову их Растегићи, а дошли из Арбаније у 16в, а славе Ивањ-дан.

Ово су стари досељеници, који у главном и сачињавају данашње насеље у Гошићима.

Доцније се доселише:

Љесар из Његуша (Жањев-до) има 200г, а слави Ивањ-дан; Радонић из Његуша; Стањевић из Конавала; Петровић из Побрђа (Грбаљ) и Ивошевић… Сви славе Ивањ-дан, а биће да се доселили нешто преко 120г.

• Радовићи (Тиват)

Једно 10м ји Гошићима, у висини над морем 128-17м, у равници, у завјетрини, сред маслинове шуме, с обје стране државног пута. Потока ту није, а имају живи извор „Кркавац“. Пију с њега воду, а имају и чатрње, из којих пију воду кишницу. Не пада сније, а с југом долази киша.

Ораниме има 14х, врти 47, виногради 1,55, пашњаци 16 и шуме 279. Све је ово у селу и у непосредној близини. У Солиоцком Пољу имају заједничко поље, а на Страдиотима до дијела Гошићког има село своје заједничке дионице, гдје расту маслине. На овим земљама не држе кметове, већ сами раде, пошто и онако нема више од једног сата даљине… Село храни и домаћих животиња и то: 21 говече, 78 оваца, 19 коза и 12 свиња.

Село се налази покрај пута, с једне и друге стране. Куће су збијене, без реда. Опажа се, да су поред пута збијеније племенске куће. Село има облик варошице. Ту је поштарски и брзојавни уред, сијло опћине, дворазредна школа, парохијални уред, оружничка постаја, у близиним им парохијална црква св Госпођа, а недалеко и саборна црква св. Спас, што све даје селу лијеп изглед и особити живот, а к тому мјесто здраво. Највеће је племе Старчевићи (14к), који су у највећој груп, пак Вулевић (4к), Стегић (4к), Антоновић (4к), Бринић (4к), Русовић (4к), Беновић (1к), Јокић (2к), Радиновић (3к), Мијочевић (1к) и Бан (1к). – Племенски скупови су у растојању 10-200м. Од скора, рад службе, настанио се овамо чиновник поштарски Мршић и надучитељ Поповић

У селу је 48 домова (60к), а становника 194 (мушки 79, женски 115, православни 181, римокатолички 13).

Село је добило име по Раду Дапчићу, Дапкову сину, а воднику арбанашких досељеника. Тако је дакле назвато у 16в, јер се тад они овдје доселили.

Од старина је је св. Госпођа, коју су Радовићи оградили међу својим насељењем. Она се спомиње 1605г али је постојала већ 1594г, и тада је у њој послуживао онај поп Стеван Бошковић, који је исте године куповао неке земље у Марка Дапчева с Брда. Сасвим је обновљена 1843. То је красна црква са кубетом и звоником високим…

Било је, по народном предању овдје села и прије, него ли га у 16в населише потомци Рада Дапчића. Овдје је прије њих било многобројно насељење, за које предање вели, да су их Барбарези погубили. Од старосједелаца данас је ту само породица Бан, која се прије звала Лошан, а пошто Барбарези све исјекоше, а он се бјегством спасао у Киљорачу (крај испод Гошића). Он, кад се поврати, те кад видје да нема никог, ста се банити, и зато га прозваше Бан. Славе Срђев-дан. Читула Ђура Бана из 18в налази се у ман. Савини. Потомци Рада Дапчића, код је отац Дапко дошао у 16в из Арбаније овамо јесу: Вуловићи, Старчевићи, Стегићи, Антоновићи, Брикићи, Русовићи, Јокићи, Радиновићи и Мијочевићи. Сви славе Срђев-дан. Читула Јока Старчевића из 18в, Вука Старчовића, Ђура Стијекова Старчевића, Рада и Лаза Јовова Старчевића и Ива Радова Старчевића. Читула Јова Растегића, у којој се, између осталих, спомињу монахиње Марије и Настасија…

Још су били од давнина у Радовићу породице Терзићи и Кучевићи, које такођер били потомци Рада Дапчића. Славили су Срђов-дан и истрачили се. Читула Јова Стијепоља Терзића и Станка Радова Кучавића налазе се у Савини. – Породица Ђеновић дошла из Главатичића (Грбаљ) има 100г, слави св. Димитрију; Мршић, из Мељине има 4г слава св. Евстатију и Поповић из Сивча има 3г, а слави Усјековање.

 

 

3.Никовић (Тиват)

Село се налази ји Радовићима, један четврт сата удаљено, у висини над морем 130-340м. Куће у близини државног пута, с горње стране, у равници између брјегова, који су маслињацима обрасли. Село има извор „Студенац“ с ког и пије воду, и 2-3 чатрње, у којима је вода кишница. Поднебље благо, снијег не пада, мало страда од буре, а кишу доноси југ.

Земље и шуме су између њих и села Радовића. Зову се: Царине, Дионице и Калудеровина. – Земље су око кућа и према Радовићима, све у близини. Никовићи у простору имају 115ха, од којих порезу подложно 111. Од тога отпада на оранице 7,48, на вртове 29, на винограде 0,28, пашњаке 6,26 и шуме 6,29. Имају заједничко право с Кртољанима и у Солицком Пољу и у Страдиотима, на којима је њихов дио до Радовићког. Ту су маслињаци које сами св обрађују. Хране и живога, и то имају: 8 говеди, 35 оваца и 7 коза.

Куће су све у двије групе, у растојању 200м. Те групе чине Антоновићи (5к) и Барбићи (7к). Близу Барбића у растојању не великом су: Мајочевићи (1к), Вуковићи (2к), Клакор (1к) и Стегић (1к). Потпада под парохију Радовић, а свега има домова 17 (кућа 18)  а становника 60 (мушких 29, женских 31 – православних 58 а римокатолика 2). Име је добило у 16в по Нику, сину Дапкову.

Виде се кућиштине, гдје је становала по отрагу 100г породица попа ника Бусновића. 5м далеко од св. Госпође у Никовићима је Никшина Главица у Бјеловини; одатле су се, по предању, населили Никшићи у Црној Гори (Требевић, 1891). По свој прилици, јер нема никаквих трагова, да је овдје села било прије, него је у 16в овдје дошао Нико Дапчић. Од њега су дакле из Арбаније сви данашњи насељеници, који су попримили друга презимена. Сви славе Срђев-дан, а прислужују Спасов-дан, док сви Кртољани, који славе Ивањ-дан, прислужују Лучин-дан. Читула Пера Вукошића налази се у Савини, као и читуле Миха, Рада Вукова, Сава Ђурова, Јока Станкова, Јова Радова, Марка Ђурова, Игњатије Јока Филипова,… Шпиридона, Андрије, Рада и Вука Барбића, у којима се, поред осталих, спомињу: монах Стефан, неколико свештеника и монахиња. У манастиру се налази и читула Рада Антовића, Бујеновића и Михочевића.

• Миловићи (Тиват)

Налазе се сјеверно Радовићима, један четврт сата удаљено, у равници, између брјегова, а у висини над морем 120м. Потока нема, куће у равници. Село не страда од вјетрова, поднебље благо. Ово је село најближе пристаништу „Око“ гдје пристају пароброди. Пију воду са извора: Пржина и Убо.

Земље су им око кућа и између њих. Имају на Страдиотима дио по средини отока, а у заједници с Кртољанима дио у Солиоцком Пољу, које је ¾ сата удаљено. Те су земље средње родности… У површини Миловићи имају 227х, од којих порезу подложно 221, и то ораница 10, вртова 36, винограда 1,7, пашњака 11 и шума 162. Ове су шуме опћинске и истима је забрањено козе чувати и дрвље сјећи. Хране и живога, и то: мазгу 1, говеди 30, оваца 37, коза 23 и свињу 1.

Сеоске су куће у близини цркви св. Спаса у четири скупа, и то до Радовића Миловићи (10к), Ивошевићи (15к), Перовић (1к), Шћепанчић (2к), у трећем скупу и у четвртом Миљешковића (5к). Ови су скупови између себе у растојању 100-150м, а куће у скуповима су једна другој близу. Од си им је саборна црква св. Спаса, на једној узвишици. Свега је домова 34 (кућа 47), а становника 156.

Овде је населио Мило Дапчић у 16в из Арбаније, те по њему село се зове Миловићи.

Црква св. Спаса, која је средње величине, сазидана је 1767, а год 1796 сабирала се овој цркви милостиња по препоруци црногорског митрополита Петра I Петровића – Његоша…

Село је постало у 16в кад се насели овдје Мило Дапчић. По свој прилици прије није ни било села. Из тог доба у овом селу скоо све данашње насељење је потомство Мила Дапчића из Арбаније. Сви осим Миљешковића славе Срђев дан, а овај Ивањ-дан. Још су били Микијељевићи, који се истрачили. Има и породица Перовић, која је назад 120г дошла из Црне Горе и слави Ивањ-дан. Читула кап. Ника, Станка Лазова, Јока Ивова, Пера и Јока Стиепова Миловића налази се у Савини, и у њој се између осталих спомиње монањиха Марта и монах Михаил, као и монахиње Марта, Марија и Настасија.  Читула Иве Вукова Шћепанице налази се у Савини, а тако и читула Ивошевића, па и Ђура Миљешковића, као и Ђура Радова Микијељевића, и Радусине, које је племе изумрло а припадало потомству Мила Дапчића, а Срђев-дан славило.

• Богишић (Тиват)

Јужно Миловићу до 10м, у равници, у висини над морем 100-130м. Куће су између брјегова, у равници, покрај опћинског пута, који води преко Кртола. Потока нема, већ има живи извор „Локва“, с ког пију воду, премда пију и воду кишницу из бунара којих имају Јокићи, Ђуриђићи и Бујеновићи. Поднебље, вјетрови, као у Миловићу.

Мало је земље за обрађивање. Вртови су око кућа а у близини према Ђурашевићима су пашњаци, оранице, виногради и маслињаци. У Солиоцком Пољу имају своје право, као и остали Кртољани, а на Страдиотима је њихов дио до Ђурашевићког, према Превлаци…

Село има у простоту 282ха, од којих порезу подложно 276, од чега отпада на оранице 15, вртове 54, винограде 15, пашњаке 12, а шуме 180. – Хране и живог имају 59 говеди, 75 оваца, 5 коза и 9 свиња.

Село је разбијено у неколико скупова, од којих су православне куће напосе, а тако и римокатоличке. То су главне двије групе које су у растојању 100-400м. Куће православних су без икаква реда, у скупу, тамо амо растурене, али се ипак види, да су збијеније куће Ђуришића (9), а тако и Јокића (8), по рјеђе растуреније Бујеновића (6), Шотковића (2к), Костићи (1) и Миловићи (1). Римокатоличке су Андрићи (3), Андровићи (2), Окиљевићи (2), Перковић (1), Франовић (6) и Десантуло (1). Све су ове куће цркви њиховој у близини. Свега је породица 42 (кућа 50), а становника 205, од којих православних 124, а римокатоличке 81.

Веле, да је ово село добило име по племену Богишићима, које се овдје у 16в из Арбаније доселило, а од давна се истрачало.

Близу цркве св. Јована у Ђурашевићима, а у граници Богишића, између Богишића и Миловића, налази се остатака старих станова, а ту веле да су становали Лучићи, уз које становаху Брајковићи и Дабулиновићи. Ова се братства давно истрачаше.

Тачно се постанак села не зна, али предање вели, да се ту у 15в населио неки Богиша, по коме се и назвало.

Бујеновићи, то су потомци Дапка из Арбаније, а тако и Јокићи и Шотковићи и Ђуришићи, а Костићи из Црнице. Сви православни и славе Ивањ-дан.

Римокатолици за Млечића, населили се из Црне Горе, који су сви славили православно крсно име Ивањ-дан; али њихови попови, пошто им нијесу могли укинути крсно име, измијенили га, и славе Лучин-дан, да би им траг заметнули, као и да би се разликовали од православних. Данас носе широке гаће и капе са 4с као и православни. Мало је кућа али имају своју парохију, на којој је каноник?! Још је породица Дисантуло, која се има 30г населила из Италије. Овдје су становали и Никетићи, јер читула Марка Никетића налази се у Савини, а од данва се истрачили. Славили су Ивањ-дан, а дошли у 16в из Арбаније. Тако у братства Лучићи, Брајковићи и Дабулиновићи, који су сви изумли. Читула Ђуришића и Бујеновића налази се у Савини. Да су римокатолици богишики били православни, то се најбоље види по читули кап. Станка Адровића, која се храни у Савини. Било је још и братство Поповићи, из ког је био презв Божо, презв Јован и монахиња Марта, као што се види из њихове читуле, која се храни у ман. Савини. И они се истрачили, а из Арбаније дошли овамо у 16в и славили Ивањ-дан.

• Ђурашевићи (Тиват)

Ово је најисточније село кртољске и граничи са опћинама грбаљском и тиватском. Простире се си и ји селима Радовићу, Богишићу и Никовићу, пак захвата колико село Ђурашевиће, које је у равници покрај државног пута, толико и Превлаку, Брда и Страдиоте, што је све на мору. У подручју његову играо је видну улогу и опстајао превлачки манастир. Захвата и дио Солиочког Поља, који припада Кртољанима. У висини је над морем 0,5 – 130м. Постоји поток Широка Ријека, чувена је ради сваковрсне рибе. И Широка Ријска бијаше ловиште братства превлачког. Ова је Ријека врло штетна околном народу, јер будућ неуредна, ствара унаоколо мјеста мочварно-грозничава, ради чега много народ страда…

Ђурашевићи са Превлаком имају у простору 849 ха, од којих порезу подложи 785. Од тога отпада 300 на оранице, 108 на вртове, 66 на винограде, 82 на пашњаке, а 229 на шуме. – Сва је ова земља близу. Хране и живог, и то: 2 мазге, 79 говеди, 88 оваца, 18 коза и 28 свиња…

Сеоске су куће у Ђурашевићима покрај новог пута у скупове, од којих се истиче скуп Перичића (11к), за њим Мештровића (6к), Рајчевића (2), Клакори (6), Дубравчевићи (5), Радичевићи (1) и Бринић (1). Иду правцем од јз према си. Скупови кућа су у растојању од 20-200м, а куће су у скуповима не растурене, у растојању 10-20м, само су збијене у скупу Перичића и Дубравчевића. Кућа пак на Превлаци и Брдима нема него само двије-ти, и то Русовић (1к), Чолановић (1к) и Подпара (1).

Прошле године на Трстеном у Превлаци ограђена је српска циглана, и ту су ради исте дошли Станцел (1к), Дожуловић (1к), Ткапец (1к) и Грбић (1к), те тако поред творинца има 3-4 дома. На „Отоку“ је ресиденца римокатоличког которског епископа и црква Госпа. Ту више нема ништа. Ту станује један кмет. Свега је домова 40 (53 куће) а становника 170. Село Ђурашевићи добило је име по Ђурашу, витезу цара Душана, који је погребен на Превлаци. Превлака је пак добила име по својој форми. И име Отока је јасно.

Што се тиче постанка села Ђурашевића, оно је постало за Ђураша Илића. Ђураш Илић бијаше саветник Стефана Душана 1331. Он бијаше Душанов заповједник у граду Скрадину (1355-1356) док га преда Млечићима. Послије смрти Душанове, Ђураш Илић држао је горњу Зету, коју заузму Балшићи, убивши Ђураша Илића. Његово потомство, предање вели, становало је у Ђурашевићима. Год 1404 договараху се Ђурђе и Љеша Ђурашевићи с Дубровником против Балшину пријатељу Сандалу. До год. 1423 Ђурашевићи су се придржавали Млечића, а 1427 затражили, да их прими иста република под своју владу. Касније су Ђурашевићи управљали Његушима и ударали на Котор. Посредовањем Стефана Ђураша ушао је босански Херцег Стефан у Доњу Зету 1442. Голубински и Љубић идентификују их са Црнојевићима одк К. Хопе (Енцикл.) разликује, а тако и Руварац, велећи, да Ђурашевићи произилазе од Ђурађа Илића а Црнојевићи од неког Црнојевића (прије Радића) из друге половине 14в. Године 1454 спомиње се Калођурђе Ђурађевић, а на једној листини споменут је Дабин Ђурашевић. Елем, свакако за њих је везан постанак села Ђурашевића, а мислим, да су стално и они насељеници његови били.

Други досељеници јесу ови:

Мештровићи, који су дошли из Црне Горе у 15в. Читула Ива Вулова Мештровића налази се у Савини;

Радовићи (у читули Рајлковићи) дошли у 15в из Црне Горе. И њихова читула налази се у Савини.

Клакор, дошли у 16в из Дабца из Арбаније. Зову их и Клакоровићи. Читула Луке Клакоровића налази се у Савини, као и чутиле Јова Тодорова Клакоровића, Ника Маркова Клакоровића и Ђура Ивова Клакоровића, све из 18в.

Дубравчевићи. Дошао Дубрета с братом Лаком из Херцеговине из Вучитрна, и настанио се у Ђурашевиће, а његово потомство зове се Ђурашевићи. Читула Стјепана Крстова Дубравчевића из 18в налази се у Савини.

Перичићи. Дошли у 16в из Арбаније. Читула кап. Станка Перичића налази се у Савини.

Радичевићи из Црне Горе има 300г. Чутила Јова Радичевића налази се у Савини.

Сви ови досељеници славе Ивањ-дан, а како се види насељавање је овдје завршено има 300г.

Назад неколико година доселио се један Бринић из Радовића, који слави Срђев-дан.

III Тиват

У Тивту је поднебље благо, снијег не пада, а стада од југа. Село има доста земље за обрађивање… То су оранице (74ха), вртови (141), виногради (82), пашњаци (136) и шуме (16). Тиват има свега у простору 485ха, од чега порезу подложно 440. Хране и живог, и то: 7 коња, 70 говеди, 210 оваца, 104 свиње и 6 овнова.

Село се налази према Кртолима, с једне стране, а на почетку полуотока Врмца испод Тројице у једној равници, на којој се уздиже више мањих брежуљака 10м од мора, а има их при мору. Село је растурено без реда, а нијесу куће у скуповима. Само при мору је мала варошица, гдје је управа (станица) ратне морнарице…пристаниште, поштарски и брзојавни уред, оружничка постаја итд. На више пак је сијело опћине, парохијални уред и дворазредна школа. У Тивту су ова братства: Перовићи (2к), Петковићи (10к), Трипковићи (10), Голуби (7), Фражи (6), Пињатићи (3), Андрићи (5), Крстовићи (19), Синдики (10), Усановићи (10), Шканата (6), Пејани (6), Оџић (7), Ланцероти (3), Луковић (1), Налис (1) и Станичић (10). Свега је домова 114 (а кућа 233), становника 1073, од којих је 1054 римокатолика, 19 православних.

Тиват је добио име по Теути, удовици краља илирског Агрова, која је становала у Рисну а у Тивту љетоваше. Она је 228 пр. Хр. изгубила све под Агроном освојене крајеве.

Од старина је био мален град (Градац), који је био у правцу између Превлаке и бријега Думидрана, који се звао Бобовац. За овај се градић мисли, да је старији него ли и негдашњи градови Рисан и Столи. Народ прича, да је овај град поронуо од земљотреса и у исти мах да се отворио неки „бугаз“. Је ли то истина, с оскудице ваљаних доказа не може се ништа извјесно казати. Друге су старине: црква св. Антуна, која је ограђена 1734. – Од ње је гробље удаљено 2км и у њему је капела св. Симеона, која је до 1734 била парохијална црква. – Св. Неђеља, св. Сергије, св Ана, Госпа, св. Арх. Михаил и св. Јован Крститељ су врло старе цркве. – Још св. Антун, који је ограђен 1873.

О данашњем насељену зна се ово: Станичићи дошли из Грбља има 240г, славе св. Симеона; Перовић из Црне Горе има 200г, а славе Михољ-дан; Триповићи, Голуби, Пињатићи, Андрићи, Крстовићи, Пејани и Оџићи, из Херцеговине, а Фажи из Истрије, Синдини исто из Истрије, Усановићи из Црне Горе, тако и Шканатићи (Шканате), Луковић из Прчања, Ланцероти из Италије, Налис из Корчуле, а сви дошли од назад 150-250г. Славе св. Симеона и св. Антуна. Сеоска је слава св. Антун.

Овдје није старосједилаца.

IV Ластва

Налази се између Тивта и Лепетана. Доња Ластва при мору, а Горња Ластва у брду при страни, а испод врха полуотока Врмца, који раздваја бокешки заљев на два мања. Сеоске су куће при мору док оне у брду при страни испод Врмца (768м) и испод Вељег Врха (710м). при страни испод Врмца (768м) и испод Вељег Врха (710м). Земљиште је ово довољно стрмо, под великим дубравама од костања и храстова, које чува и село и сеоску земљу од бујица.

Поток Сељанов извире у Горњој Ластви, пролази између Тивта и Ластве. Земљи Горње а особито Доње Ластве, наноси велике штете, јер је разноси…. Чатрња нема. Снијег не пада, дува западњак и јужњак, а мање бура и источњак.

Село има земаља за обрађивање. То су обично вртови (135ха), оранице (24), виногради (53), пашњаци (297) и шуме (128,2). Шуме су око села, то су заједничке, а од села ¼ до 1 сат удаљене… У површини Ластва има 670ха, а од тог порезу подложно 637. Хране и живог, и то: 26 говеди, 380 оваца и 137 коза.

Ластва се дијели на два омања села, која се зову Доња и Горња Ластва. Једно од другог удаљено ½ сата. У Горњој Лстви куће су по скуповима без реда раздијељено, састављено већином од породица једног племена, један од другог 20-200 корака удаљени. – Скупови у Горњој Ластви иду овим редом: Најпрво су Марковићи (16к), пак Матковићи 25), Маринићи (19), Николићи (16), Лушић (1к), Стјепчевић (10), Андрић (1), Рибица (2), Усановић (2), Абовић (4), Гашпарин (1) и Ивовић (7). Посред села је њихова црква Госпа, која се посвећена 1748. Гробље је од цркбе 1км удаљено. На врху села је црквица св. Вита. У Горњој Ластви има породица 104 (136 кућа) а становника 440. Сви су римокатолици.

Куће у Доњој Ластви подијељене су на скупове: Чиновица, Опатово, Наморе, Перушине, Батуница, Брајковиће, Томичићи и Потоци. Чиноца је најближа Лепетанима при мору – ту су куће у растојању 5-10м без реда. До њих, према св. Року је Опатово, иза овог, од св. Рока према Сељакову потоку, јест „На море“. Ти је парохијална црква св. Роко, који је ограђен 1901, а гробље је далеко од цркве једно 100 корака..

Куће су у њима без реда, у растојању 10-100 корака. Не чине улице. У Доњој Ластви живе: Томановићи (3к), Гашпарин (2), Петковићи (6), Бажилско (1), Миканић (1), Уцовићи (7), Андрићи (2), Маринићи (9), Уздановићи (2), Лукшић (1), Шпаната (6), Стјепчевић (9), Матковић (4), Марковић (4), Ивовић (1), Поповић (2), Томичић (4), Синдик (1), Луковић (4) и Царевић (1). У Доњој Ластви има 314 становника.

Има више Ластва по Боки. – Ластве се зову, јер су то мјеста присојна, жупна, лако се живи, ластвује. – Опатово јер било неког опата. – На море, по положају. – Чиновица, јер некад ту Чиновић стајао, – Порушина, јер ту Перушине станују, а Брајковићи и Томичићи, јер ту становала истоимена братства, која се у Котор преселила.

Старина нема.

Ово је мјесто неким посебним животом од остале Боке живјело. Имало је 12 братства властеоских, која се истраћила, а за исте се не знаде…

Овдје је млетачка република насељавала становнике римокатоличке вјеро-исповједи, или барем оне, за које се надала, да ће силом прилика, примити римокатоличку вјеру, или барем да ће дозволити, да њихова дјеца буду крштени у римокатоличкој вјери. Почели се досељавати у 17в.

Једно од старих племена било би Чиновићи, који дошли из Херцеговине, а за њих тек што се зна;

Даље Брајковићи, који дошли из Глоговца више Пераста и Томичићи, који се има 80г иселили у Котор.

Друга су братства Уцовићи и Андрићи, који су у 16в дошли из Херцеговине;

Мудрићи, Уздановићи, Лукшићи, Рибица, Абовић, Пканата, Усановић, Кубичек, Поповић, Царвић, Миканић, Бужилско и Гашпарин, ово су све већином Црногорци, а ако већина веле да су старосједиоци. Њима су вјешто искривљена презимена, а вјером су их под Млечићем окренули, а крсно им име промијенили, неби ли се траг им забашурио, као што и јест, али ипак их презиме и крсна имена издавају, јер то је једино српско обиљежје, а и бадњаке ложе, причају и пјевају о Милошу, Марку, Рељи и др., а то талијанци и други неби знали.

Матковићи су дошли из Мориња има 140г;

Марковићи из Црне Горе има 160г. Ове Црногорце, односно Херцеговце, можда да су Млечићи као кметиће доводили, те их послије са римокатолкињама женили, а дјецу њихову, будућ из мјешовитих бракова, у вјеру римокатоличку крстили. А можда је овамо Млечић и незакониту дјецу настањивао. Зато је тешко дознат њихово поријекло.

Маринићи, Николићи, Перушине и Стјепчевићи су из Херцеговине. Ивовићи су с Убала има 120г, а Луковић из Прчња има 80г. Сви су ово римокатолици, а славе Малу Госпу.

Још има породица Томановић, која се доселила из Црне Горе (близу Цетиња) има 200г. – Слави св. Ераста и Олимпа.

V Столиво

То су брјегови окићени костањима у осоју. Налази се с противне стране полуотока Врмца, а према Ластви, између Лепетана, односно Верига и Прчња, у висини над морем 1-204м. Село се протеже при мору и у страни, између дубрава од костања. При мору је Доње Столиво, а у страни Горње Столиво…

Положај је такав у Горњем Столиву, да, услијед велике стрмени, страшно земље рони, тако, да знају старци, да је било времена, кад на звонику цијели дан о Бадњем дану није било нимало сунца, а данас га има по 1 сат. Положај је Столива такав, да будућ заклоњен косом од Врмца, не грије га зими скоро нимало сунце. Снијег врло ријетко пада, у селу је студено, страда од буре, коју, јер долази од Рисна, зову „Рисанка“. Дувају и југ и западњак, а кишу доноси југ.

Земља за обрађивање је слабе врсте – добра једино за костање… Село у простору има 332х, а порезу подложно 319. – од тога оранице (14ха), вртови 85, виногради 27, пашњаци 39 и дубраве 154. Хране и живог, и то: говеди 30, оваца 178, коза 17 и свиња 12.

Село се дијели на, Горње и Доње Столиво, који су један од другога у растојању ¼ сата, а спаја их калдрма. У Горњем Столиву све су куће скупа код црвке св. Илије. До ње су најближи Мариновићи (2к), пак за њима Лунић (1), Тошутовићи (2), Миховићи (6), Вујовићи (5), Каштелановићи (2), Зловечера (1), Бошковић (1), Ивановић (2), Дабчевић (1), Жига (1) и Марковић (1). Кроз овај скуп иду два пута, то чине један шиљасти пут, ког је врх код св. Илије, и такав дају распоред овом скупу, кроз који су тракови кута (пута) истодобно улице. Овај распоред чини још да овај скуп изгледа као сто (столови). Још овдје имају капеле св. Ане и св. Петра. Доње Столиво је покрај мора. Куће се протежу једно 2км уздуж државног пута и то од Маркова Врта до Верига. Куће су 2-3 у скупу, а гдје је пристаниште лађама, има их више; ту је поштански и брзојавни уред, војска, сијело опћине, неколико крчама и неколико породица; ту су куће све с горње стране пута, само Мариновића ковачница с доње стране пута до мора. Куће иду овим редом од Прчања: Филиповић (1к), Кјепалићи (2), Мариновићи (4), Брајевићи (1), Франовић (1), Батистић (1), Бозић (1), Марковић (1), Радуловић (1), Ивановић (2), Милатовић (4), Шевеља (1), Мирковић (1), Марабут (1), Мустур (1), Хрватић (1), Цико (1), Јакобовић (1) и Бордаш. Имају парохијалну цркву Госпу, а филијалне св. Павла и св. Василију. Државни је пут улица. Свега је у Горњем и Доњем Столиву 166 домова, а становника 347 (православних 48, католика 299).

Столиво је Доње назвато за разлику од Горњега, а Столиво јер сличи столовима положај у Горњем Столиву, гдје су куће…

Вујовићи дошли из Бањана (Херцеговина) има 300г;

Миховићи из Арбаније у 16в;

Мариновићи из Грбља у 16в.

Тошутовићи из Херцеговине око 1710;

Зловечера из Конавала има 60г;

Каштелановићи са Превлаке има 200г;

Бошковић из Ћеклића има 100г;

Ивановић из Црне Горе, има 200г;

Дабчевићи из Арбаније у 16в;

Жига, не зна се;

Лунић, незаконити потомци непознатих родитеља;

Марковићи из Ластве Горње има 60г;

Хрватићи, незаконити потомци незнаних родитеља;

Бардаш из Крањске има 20г;

Цико из Котора има 70г;

Кјепалић из Пераста има 200г;

Филиповић и Бовић не зна се;

Бучић из Мориња има 80г;

Милатовићи из Црне Горе има 120г;

Мостур из Костанице има 100г;

Јакобовић и Марабут не зна се;

Ђуришић из Пераста има 120г;

Брајевић из Херцеговине, има 200г;

Батистић из Корчуле (Далмација) има 30г;

Миљевић из Залаза (Црна Гора) има 160г;

Радуловићи и Мирковићи из Херцеговине има 200г.

Сви осим два задња, славе св. Илију или Госпу, док Радуловићи и Мирковићи св. Арх. Михаила.

Као што се из горњег види, најстарији данашњи насељеници не досижу преко 300г.

VI Прчањ (Тиват)

Прчањ лежи украј мора, при дну страно полуотока Врмца, између опћине Столива и Мула. Граничи га од истока: Муо, од сјевера море, од запада Столиво и од југа Врмац. Куће се ове вароши налазе све покрај мора, између мора и државног пута један ред, а други ред (много виши) више државног пута. Налази се у висини 1-240м над површином морском. У селу (вароши) је мало извора, има у Главатима извор, који зову „Ријека“, и један у Прчању. – С њих мало воду пију. Обично пију воду капавицу, која је такођер доведена у бунаре. Ова је варош врло лијепа. Љети овде долазе на љетовање Которани, као и Црногорци. Овдје је пребивао на љетовање блаженопочивши кнез Данило неколико пута. Особито су лијепи Главати. Овдје је блаже поднебље, него ли игдје унутра од Верига у Которском заљеву. Обично дувају сјевер и источњак. Са сјевером дува јак вјетар.

Налази се нешто земље за вртове (36х), које се зову „баште“. Према Марковом Врту до Столива има нешто ораница (32х), а тако и гдје су Главати, гдје има и винограда (14). Више пак Прчња, према коси Врмца, гдје је гора Чисти Врх, пак све до врха Врмца, налазе се врло голе земље, врло ријетко обрасле шумом и ситном гором, што је опћинско. Ово су пашњаци (279х) и нешто су и шуме (5,51). На овој земљи мало шта ко ради, јер овај је крај искључиво по морски. Свега је земље у Прчању порезу подложно 367, а у површини имаде 384х. Мране и марве, и то: 1 коњ, 38 говеди, 321 оваца, 14 свиња и 9 коза.

Прчањ је варош-опћина, која се налази покрај државног пута, украј самог морског, од 2км. У скупу Главати (6к), већином станују православни, и то: Данчуловићи (3), Миљеновићи (1) и Милетићи (2). Ове су куће покрај мора, а с Горње и доње стране пута у размаку 5-20м.

Одатле за 10 минута почиње варош са три куће: свака са једним прозорчићем. У народу постоји живо предање, да је ограђена у средњем вијеку, да су у њима одјелито живјеле три сестре. Предање пак и ово вели, да су ту у средњем вијеку живјеле монањихе, али то није сигурно. Послије ове куће долазе кућа до куће, обично с горње стране пута, све до куће Матковића, која је с доње стране пута и најзадња. Овде станују племена: Луковићи (6к), Верона (6), Лазари (3), Визин (4), Глорио (3), Менегети (1), Сбутега (7), Пасквалис (1), Персано (истрачила се), Ђуровић (4), Милин (1), Дамјановић (2), Марковић (2), Гверини (1), Белавита (1), Белан (1), Мркеза (Marchesani 2), Главина (1), Стјепчевић (1), Андрић (1), Тошутовић (1), Вујовић (1), Берничевић (1), Аполонио (1), Петрарка (1), Ђурашевићи (2), и Бргуљан (4). Свега је у Прчању становника 765, а између тога има војништва 120, који станују на Марковом Врту и по сред вароши, близу главне цркве. Домова је 66 (кућа 296). Главне су мјесности: Главати, Три Сестре, Марков Врт, код кога је и војарна, фрањевачки поспициј, пошта, пристаниште парних лађа, парохијални римокатолички уред, док православни овисе од пароха которског, камо и одлазе на службу. Испред кућа Сбутего налази се један рт, на кому је свјетионик, да се неби по ноћи насукали бродови…

Предање вели, да су овдје прије Христа становали Илири. Мјесто је услијед сеобе народа а особито у 9в од Сарацена настрадало. Послије се мало помало подизало. Ну многе честе и крваве борбе, а често пута домаћи немири и неслога, пружише могућност туђинцу увлачити се у кућу заједничког народног постанка. Млећићи овакве прилике употребљаваху на корист своју више него ико други, што нам најбоље доказује чињеница како 1409г од Владислава Напуљског купише Задар с правом над свом Далмацијом. Том приликом допао им је шака: Омиш, Трогир, Спљет, Брач, Хвар, Корчула, Котор, Прчањ и Пераст. Прчањ му се предаде 1420, кад и Котор. Тад је у Прчању било многобројно насељење, а био под јурисдикцијом Котора. Прчањ је давна знатно мјесто због своје трговине у Јадранском и Средоземном мора. Због тога, управ да парализује Котор и Пераст, Млечић нађе за добро, да га претпостави другим мјестима бокешким и у њ пренесе јавна дописништва, која су долазила за владу из Цариграда са онима, која бијеху отпремата и одашиљати за Исток. Овом приликом Млечић је у Прчању населио многе талијанске породице из Италије, који у неколико истискоше из Прчања словенско старо насеље. Породице, које се тад населише, биле су: Персано, Флорио, Мркеза, Пасквалио, Гверини, Вероња, и Белавите, све из Италије, а из Истрије: Менегети, Аполонио, Визин и Петрарка. Ове се породице населише у 15в, а у исто доба населише се Луковићи, Ђурашевићи из Кртола.

Ђуровићи из Црне Горе, а у 16в населио се Шкаљарин из Шкаљара. То је један огранак Гргуровића из Шкаљара, који се прозваше Верона, тако да имамо Вероне Талијанце и Славене;

Дамјановићи из Црне Горе, Милин из Тујковића (Грбаљ);

Данчуловићи из Данчуловине (Кртоли), који су потомци Данчула из Брда;

Матковићи у 18в из Мориња;

Миљевићи у 18в из Залава (Црна Гора);

Милетићи из Залава (Црна Гора), славе св. Илију, Милетићи св. Јована по Божићу, Данчуловићи и Миљевићи св. Ђорђа, а Ђурашевићи св. Јована, док сви други Малу Госпу.

За братство Лазари, зна се да се је доселило у 15в из Босне, да се звало Лазаревићи;

А племе Сбутега из Богдашића.

За Визине кажу неки да су дошли из оближње Ластве, али они сами тврде из Истрије.

Племена Тошутовићи и Вујовићи из оближњег Столива.

Бргуљан и Андрић из Ластве крај Тифта.

Брничевић из Црне Горе, а по свој прилици и Главина

VII Muo (Котор)

Налази се покрај мора према Доброти и Котору. Село и опћина све је покрај мора и државног пута испод Врмца на супрот Тивата, у висини 1-621м. Потока у Мулу нема, али имају живе изворе. Ријека и Челиновића Извор, с којих пију воду. Ну већим дијелом пију воду из бунара копаних, који леже у нивоу пучине морске, и у њих долази вода морска, која у неколико удара сланотином. Има у земљи Рамадановића више пута рибњак; који је у простору једно 20м2 у њему је море, које има отвор те се мијеша са морем из заљева. Тако и рибе улазе и излазе.

У Мулу је врло мало земље за обрађивање, већином то су оранице (11хект), вртови (7,5), виногради (0,65), и пашњаци (161)… Муо има у површини 189ха, а од тога порезу подложно 180. Хране и нешто живог, и то: 4 говеди, 18 оваца, 5 коза и 32 свиње.

Пашњаци су заједнички, а сва је земља код кућа, само пашњаци, односно брдо, далеко су ½ сата.

Муо није ни варош ни село. Оно је збијено, дијеле се куће у два скупа – Полузица и Муо. У Полузици су куће у неколико малих скупина, од којих је прва скупина гдје стоје Лаковићи (2к). Ту је и крчма, за којом једно 40 корака долазе куће и дућан Маровића; и послије њега једно 38 корака Петровић (1) и Милетић (1). Иза овог Дончић (1), творница срдела, а иза тог долази мост – Пелузица, послије код долазе Радуловићи (2). Ово су куће у Пелузици, које су све покрај мора. Иза овог, бива иза Радуловића једно 200м долази покрај мора земља и куће Рамадановића, одатле за 1 ½ км долазе остале куће.

На средини овог скупа је главна црква св. Грација, код које је пристаниште за парне лађе, а ублизу се и музичка школа и парохијани уред и пучка школа. Овај дио Мула сличи варошици, а први селу. У овом дијелу, почињући од Рамадановића (1к), долазе Радуловићи (1), Вуковић (1), Јовановић (1), Пајевић (1), Петовићи (10), Пасковићи (8), Симовићи (9), Сабљићи (5), Јанчићи (1), Дончић (1), Вукашиновић (1) и Дубоковић (1). Свега је становника 709 (прав 111, римок 588).

Свега је кућа 132. Имају своју засебну опћину.

Муо је добио по свој прилици име јер су се ту незаконита дјеца смјештала, кад је Котор био слободан и за Млечића. А можда су први његови насељеници били из херцеговачког села Муљи (Гатачко Поље), који своју нову постојбину по старој назвали.

По свим знаковима судежи, Муо је давно постао, али се сигурно незна. Данашње насеље некад је било православно, те временом превјерило већим дијелом, а поријеклом су из Црне Горе и Грбља. Овдје су се за Млечића населили. Ево данашњих племена:

Јанковићи, из Црне Горе, тако и Маровићи и Симовићи, Дончић из Шкаљара, Лаковићи из Богдашића (которска опћина), Вукашиновић, из Цуца. Ови сви славе Врачев-дан (св. Кузму и Дамјана).

Петовићи, из Грбља, а славе св. Николу.

Сабљићи из Црне Горе, Луковић из Богдашића, а оба ова братства славе Малу Госпу.

Петровић из Шкаљара, а слави св. Луку.

Радуловићи из Херцеговине, славе Арх Михаила.

Вуковић, Јовановић и Пајевић из Црне Горе, а славе Јовањ дан;

Рамадановић из Ћеклића, а славе св. Илију и Милетић из Залаза (Црна Гора), а слави Јовањ дан (по Божићу) и Јанчић с Убала, слави св. Петку.

Као што се види у Мулу је 10 племена из Црне Горе, 4 из Херцеговине, а остале из Боке. Римокатолици сви се населили за Млечића, као и братство Радуловићи, док Рамадановићи, Пајевићи, Јовановићи, Јанчићи, Вуковић и Милетић послије 1797. Имају своју опћину.

VIII Которска опћина

Котор је под самим Ловћеном, на једној равници, коју запљускује море. Ту се збило преко 300 кућа опасаних тврдим зидовима. То је Котор. Како се пак народ множио, или насељавао, куће су расле, те данас већина их стрши над твђавом. Повише Котора је старинска тврђава, на сјеверној страни, над потоком Скурда, уздиже се Пестин Град, на коме је стијење шупље као велика врата. Прост народ и данас се боји да му услијед киша гдеде се озгор не обруне те Котору не нашкоде. Простор пак, на кому је град Котор, запрема 31 хектар, од чега је порезу подложно 19 и то оранице (0,48), вртова (1,86) и брда испод тврђаве св. Јована.

Кроз которску зараван протичу рјечице: Скурда (Шкурда) од запада, а од истока Гурдић. Љети оне Котору не наносе штете, али зими поплаве од југа море, а оне са стране особито Шкудра, од које велики кључ извире „на Парило“ код тамнице војничке, нарасту тако да се често преко которских улица не може ходити. А ина многа мјеста, по самим улицама извиру (провру) кључева вода. Зими кад почне киша, никад не престане, и тад је врло несносно вријеме, а и кад је лијеп дан, опет сунце тек око 10 пр подне огрије а зађе већ у 2 по подне. Заиста је ту несносно живјети, а љети опет припече сунце, а улице тијесне, вјетра није, те и тад врло досадно. Осим споменутих има скоро усред града извор, који се зове „Карампана“, „Перило“ близу „Црногорског Пазара“ и „Пуч“…

Котор има становника 3021 (мушких 1827, женских 1194, православних 999, римокатолика 1960, а других вјера 62.

… тако да је данас Котор насељен поглавито од Црногораца и Бокеља, а силом прилика много је продице превјерило. Насеље которско данашње населило се најраније прије 200г.

У граду Котору ово су породице из Црне Горе:

Јовановићи (1) из Ћеклића, славе св. Илију;

Мартиновићи (2) из Бајица, славе св. Јована по Божићу;

Милићи (3к) из Бјелица, славе св. Јована;

Мијушковићи (1) из Пјешиваца, слави св. Јована;

Жуткић (1) из Велестова, а слава св. Ђорђа;

Правиловић, исто из Црне Горе, а славе св. Николу;

Ђуровић (2к) слави св. Јована;

Рамадановић (2к) из Ћеклића, а славе св. Илију. Они су некад са Станишом побјегли у Цариград, те се један вратио, а други остао као потурица. Овај што се вратио, јер био на рамазан, прозват је Рамадановић, док прије звали се Маројевићи.

Даље су из Црне Горе Мркоњић (1к), слави св. Николу;

Петровић Његуш, из Његуша, слави св. Ђорђа;

Бошковић из Бјелица, слави св. Николу;

Калуђеровић, из Црнице, слави св. Николу;

Пипер, из Пипера (а прије се звао Поповић), слави св. Николу;

Маровићи, који славе св. Јована, Живаљевићи, Ђурђице и Вулетић, св. Николу, сви ови дошли из Црне Горе и Радивовић, из Дмеца код Цетиња (данас Цетиње), а слави св. Ђорђа.

Старосједиоци у Котору православни рачунају се Јакшићи (2), који славе св. Ђорђа.

Знатан број их је и из Боке, како су се опет доселили, или из Херцеговине, или из Црне Горе, као што ће се из овога видјети:

Јововићи (2) из Рисна, славе св. Георгија;

Милиновићи (1) из Мориња, а слави св. Ђорђа;

Балдићи (2), из Суторине, а славе св. Госпђу;

Ерцеговићи (1) из Врановића (Грбаљ), а слави св. Николу;

Чучак (2) из Рисна и слави св. Ђорђа;

Суботићи (2) из Рисна-Леденица, а славе св. Илију;

Миџор (1) из Буљарице (Паштровићи), слави св. Кузму и Дамјана;

Васиљевић, с Убала, слави св. Ђорђа;

Бућин (2) из Призрена у Врановиће (Грбаљ), а одатле овдје, славе св. Стефана;

Стефановић (3) из Будве, а ту из Скадра, славе Арх Михаила;

Бјеладинови (2), из Рисна, а ту испод Голије, од братства Вишњића, славе св. Ђорђа;

Вукасовић (1), из Ораховца, а слави св. Ђорђа:

Милулић (1) из Кртола, а слави св. Јована;

Мршуља (2) из Сутваре (Грбаљ), слави св. Димитрију;

Кадија (1) из Пријерада (Грбаљ), слави св. Ђорђа;

Мариновић (3) из Грбља, а слави св. Ђорђа;

Марчинко (1) из Грбља, а слави св. Димитрију;

Тујковић (1) из Наљежића, а слави св. Ђорђа;

Рачета (1), а слави св. Ђорђа;

Руцовић (1) из Маина а ту из Старе Србије, слави св. Јована Мастника;

Ђивановић (1) из Грбља, слави св. Илију;

Рашковић (1), из Луштице, св. Николу;

Рађеновић (1) из Будве, слави св. Димитрију;

Стојковић (2к) из Баошића, св. Николу

Милетић (1) из Прчања, св. Јована;

Секуловић (1) из Бијеле, св. Јована;

Живковић (1) из Бијеле, св. Николу;

Никовић (1) из Рисна, св. Јована;

Миковић (1) из Новосеља (Паштровићи), св. Илију;

Томичић (1) и Рибица (1), оба из Доње Ластве, а славе Малу Госпу;

Караман (1) из Столива, Малу Госпу;

Лазаревић (1), из Мокриња, св. Арх. Михаила, а други из Грбља, из Главотисића, а слави св. Николу;

Матковић (2) из Доње Ластве, Малу Госпу;

Петковић, из Доње Ластве, а слави Малу Госпу;

Висковић (1) из Пераста, а слави Крстовдан;

Стјепчевић (1) из Доње Ластве, слави Малу Госпу;

Радимири (1) из Доброта, а слави св. Крст;

Милошевић из Доброте, слави Врачев-дан и

Трипковић, из Доброте, а слави Крстов-дан.

Из Далмације су:

Чуповић, слави св. Николу а иселио се у Спљет;

Вуковић, Малу Госпу;

Јовић, из Дрниша, слави св. Илију;

Ућелини из Шипања, из Лике,

Будисављевић, племић Приједорски и

Милановић, из Зрмање, а слави св. Арх. Михаила;

Из Арбаније:

Нетовић, слави св. Николу и

Вучинић из Скадра, св. Николу;

Из Бугарске: Ћирковићи (3к), славе св. Харалампија, а

Из Мале Азије Протић, који слави св. Василију.

Осим ових, имаде још чиновника, трговчића и разних радника из разних земаља, као: Хомен, Радић, Пухаловић, Мурвар, Денда, Циглер, Мандел, Пасуер, Стела, Вида, Андровић, Нецмецкал, Деполо, Брајковић, Баучић, Бузолић, Лушић, Ауфентал, Лан, Паштровић, Царић, Катић, Колендић, Верона, Сарделић и многи други, који су чиновници, или занатлије, крчмари, трговци, од којих мало их се стално насељује, већ сви опет брзо одлазе. Тако и војништво, зато и о војништву, као и о чиновницима и разним занатлијама и не говорим. Из горњег се разабире, да је насељење данашње у Котору, највише из Црне Горе и Боке, а мање из Далмације, а нешто из Лике, Арбаније, Бугарске и Мале Азије.

• Шпиљари (Котор)

Ово се село налази иза тврђаве св. Јована, иза брда, тако да се ни откле не види, него кад се ту дође. Сличи доста Клису у Далмацији, атврђава св. Јована тврђави Клиској. Село се налази покрај шпиља и јама, у висини над морем 80-270м. До њега се долази преко црногорског пазара, путем који води за његуше. Воде се губе кроз јаме, те подвиру у Шкурду и Гурдаћ; потом Звјерињак не наноси штету. Извора нема, пију воду кишницу из чатрња, такођер родне земље нема, све је брдо пашњак (340ха). Има врта (0,8) и оранице (0,2) врло мало. Шпиљари у простору имају 350ха, а порезу подложно 341. Ово се налази између Шкудре, према Пестив Граду, управ на Крстац, према потоку Зверињак и Затевно и Мокрој плочи, до равани которске и брда Затор. Ово се село искључиво бави сточарством, те храни 320 оваца, 38 коза, 7 говеди и 15 свиња. Пашњаци су сеоска заједница села, гдје могу чуват овце, ал козе само подвије на кућу. Сва је земља око села, а према граници црногорској, у растојању по сата.

Сеоске се куће налазе без икаква реда, у скупу збијену, иза тврђаве св. Јована, а између кућа, којих је 14 имају двије кривудасте улице. Овдје је становника 100 (99 римокатолика а 1 православни. Овдје станују: Милошевићи (3), Франовићи (5) и Јовановићи (2).

Шпиљари су добили име по шпиљама, пећинама. Тако су назвати још за навале Сарацена…

Од старина је црква св. Георгија, која је око 10в ограђена. Гробље код цркве.

… Ово се насеље истрачило, а мјесто њега назад двјеста и више година, доселише се:

Милошевићи из Завале (Црна Гора), славе св. Врачеве;

Грановићи из Бјелица, славе Врачев-дан; и

Јовановићи, из Црне Горе, славе Јован-дан.

Данашње је насеље у Шпиљарима дакле младо.

• Шкаљари (Котор)

Ово се село налази у продоли, између подножја Ловћена и Врица, испод Горажде и Тројице. Остаје с лијеве Котору, као и пут царски, који води кроз Шкаљаре до Тројице, а ту се раздваја на двоје, од којих један води за Црну Гору, преко Ловћена, а други за Будву, преко Грбља… Село је у висини над морем 2-628м. У селу су извори: Студенац у селу, а Пуч при мору. Имају два потока „Ријека“ и „Зверињак“, који се купе из Шпиљара, те између границе которске и шкаљарске утјечу у море. Не чине никакве штете… Као и у Котору, тако и у Шпиљарима и овдје, колико поднебље, толико и вјетрови, све једнако.

Село има земаља за обрађивање, али не много. То су оранице (71х), вртови (17), виногради (1,48), а остало су пашњаци (338) и шуме (15). Све, осим пашњака и шуме, је код куће, а они су по сата од кућа далеко. Те се земље зову: Грбичић, Матовина, Под крше, Под Врмац, Пуч, Мокра плоча, Шурањ, Марков до и Прећиште. Заједничке земље нема, а село има у простору 478ха. Село храни и живога, и то: 37 коња (војничких), 159 крава, 213 оваца и 52 свиње.

Куће су у Шкаљарима груписане у скупу код цркава, а покрај царског пута, па и ако су у скупу, опет су у размаку племенске куће, једно од других 10-80м, а племенске су куће у растојању 0,5 – 10м.

Ту живе: Петровићи (15к), Гргуровићи (15), Цуцо (3), Бргуљани (5), Каменаровићи (3), Доичићи (5), Вукашиновић (4), учитељ Росси и свештеник Вучковић. Ниже пак од ових кућа покрај царске цесте, а ближе Котору, налази се режија дућана, кућа Жуткића, Пољака Кроћи…

Куће су у Пучу све покрај царске цесте, најприје до складишта војничког дрвља, пак крчма Маринића, за њим Радивовића, с доње стране пута, а према њему Милина кућа, с горње стране. Иза овог (једно 50 корака) Рађеновић, а према њему, с доње стране пута, Ћирковић. Ту долази мост, испод кога тече шкаљарски поток, а иза овог је кућа Стефановића, иза које долази извор Пуч и једна крчма, а иза овог војничка болница. – Ове су куће у растојању 10-200м, а покрај пута. И Шкаљари и Пуч налазе се у равници.

Имају 749 становника (105 пав., а 644 римокатолика), а кућа 134.

Садашње насеље, које је скоро све из Црне Горе, и кад је дошло овдје, превјерило је, није старије од 200г.

Из Црне Горе су:

Петровићи с Његуша, славе Лучин-дан;

Гргуровићи, из Цуца, славе Лучин-дан;

Цуце, из Цуца, Врачев-дан;

Бргуљани, из Црне Горе,

Дончићи из Озринића,

Вукашиновићи, из Куча

Пољак-Петровић с Његуша, и сви славе Врачев-дан.

Радивовић, из Црне Горе, искај Цетиња, слави св. Ђурђа.

Из Боке:

Каменаровићи, из Доброте, славе Врачев-дан.

Вучковић из Будве, славе Ивањ-дан;

Роси из Тивта,

Миринић из Котора,

Милин из Прчања, славе Малу Госпу,

Стефановић, из Будве, слави рх. Михаила,

Рађеновић из Будве, св. Димитрију.

Ћирковић из Бугарске, слави св. Харалампија; и

Крочи из Италије.

• Богдашићи (Тиват)

То је село између Кавча и Мрчевца више Тивта. У висини над морем 71-329м…

Село има нешто земље за обрађивање. То су оранице (24х), вртови (29), виногради (0,26), шуме (23) и пашњаци (277), на којој хране: 2 коња, 87 говеди, 260 оваца, коза 213 и свиња 48. Сва је земља радна, у селу, а пашњаци и шума, што је заједничко, у брду, далеко по сата… Село има у простору 374ха, од којих је порезу подложно 368.

Ту живе: Поповићи (3к), Бркачи (6), Марковићи (7), Бискупи (2), Луковићи (4), Марковићи (10), Брајач (5), Масловар (6), Јаковић (9) и Петковићи (6). Свега има 77 кућа а становника 346 (прав. 21, а римокатолика 325). Православни потпадају под парохију которску, а римокатолици имају своју парохију са парох. црквом св. Петра.

Не зна се зашто се село назвало Богдашићи, али име је врло старо, прије 10в.

Постанак овог села губи се у назапамћеној прошлости, свакако прије Немањића, јер кад је сам Неофит, за Стевана Радослава Немањића, овдје у 13в цркву св. Петра озидао и осветио; као и у развалама св. Николе у Пасиглаву налази се велико мноштво поклопница, под којима нико и не знаде кад се ко ту копао, значи, да је још тад (за Немањића) насеље овдје било многобројно. А без двојбе и јест, као што се најбоље види из наредбе млетачког дужда од 22 маја 1455 Јовану, Епископу которском, да се постара, да невјерну и шизматичку чељад Богдашићку преведе у римокатоличку вјеру, не жацајући се ни од чега, у чему је успјело се, јер све се село насилно превјерило. Тешко је разабрати, које је тад насеље ту било. Ваљда још од тог насеља да су Луковићи, који славе Малу Госпу. Друга братства, која су овдје, сва су отрагу 200 и више година доселила се из Црне Горе, а то су: Бркани, Маровићи, Брајачи, Масловари, Јановићи, Петковићи, који славе Врачеве; Марковићи и Бискупи славе Малу Госпу; Поповићи, саве Велики Госпођин-дан. Од братства Луковићи, које слави Малу Госпу, приличан се број у Прчањ иселио, а у Муо Маровићи (неки) и Лаковић. Још је било племе Шимуновића, које је за Немањића овдје било, а истрачало се има 150г. Како се из овог разабире, овдје је насеље доста старо.

• Кавач (Тиват)

Ово се село налази сјеверно Мрчеву Пољу, покрај возног државног пута, који води преко Тројице, из Котора за Тиват. Село је у страни полуотока Врмца, противној Шкаљарима. Има извор „Граданица“, који је и поток, као и „Кавачка вода“, с којих пију.

Село има земље за обрађивање, а то су оранице (140ха) у тиватском пољу. Друго су око кућа вртови (74), виногради (6,91), а највише имају пашњака (271) и шума (114). Хране и живог, и то: 5 коња, 83 говеди, 133 овце, 27 свиња и 142 козе. Свега има село у површини 628ха, од чега порезу подложно 606. Сва је земља близу села и кућа, а пашњаци и шуме то је опћинска шума која је такођер близу села.

Куће су по страни, а с једне и друге стране пута растурене без реда. Ипак се опажају скупови кућа појединих племена, у којима се налази по неколико кућа заједно, без улица. Куће сеоске у растојању 2-30 часака. Овдје станују:Чолановићи (5к), Бјелице (4), Рачете (3), Матковић (1), Даниловић (3), Вучетић (3), Радонићи (3), Ђурић (1), Пејовић (1), Павличевић (2), Почанићи (9), Петровићи (2), Матијевићи (4), Брајак (1) и Триповићи (3). Свега је домова 45 (кућа 64), а становника 221 (правосл 143 римокат 78). Православни имају своју цркву св. Петку, а римокатолици св. Ану (Света Петка), св. Крст, као и св. Јована Крститеља.

Кавач се звао и Ковач. Отуда му и име.

Кавач је вазда припадао Котору, па и у оно доба кад се Котор слободно управљао. И тад се за ово село знало, што за нас много вриједи, јер значи да је свакако тад село постојало, а можда и прије. Старо се становништво истрачило , а о пореклу данашњег зна се:

Чолановићи, дошли из Трешњева (Црна Гора), има 380г, а славе св. Николу;

Бјелице, из Бјелица (Црна Гора) има 130г, славе св. Николу;

Рачете из Маина има 180г, а  славе св. Николу;

Матковићи из Мориња има 160г, а славе св. Николу;

Матковићи из Мориња има 160г, славе св. Николу;

Даниловићи са Зубаца (Херцеговина) има 200г,

Вучетићи из Ћеклића има 210 г и

Радонићи из Црне Горе има 200г.

Вучетићи славе св. Илију, а Радонићи и Даниловићи св. Георгија.

Ђурићи из Херцеговине, има 200г, а славе св. Петку;

Пејовићи с Његуша има 120, а славе св Јована;

Павличевићи, из Црне Горе има 130г, а славе св. Јована;

Почанићи, из Црне Горе, од којих једни славе св. Ивана, а други Крстов дан;

Петровићи, из Црне Горе, од којих једни славе Лучин-дан, други Врачев-дан;

Матијевићи, из Црне Горе има 200г, а славе св. Ивана;

Тако и Брајак, који славе Врачев-дан и

Триповићи, који славе св. Ивана.

Овдје је становништво доста младо.

• Мрчевац (Тиват)

Налази се између Тивта и Богдашића, уточено у страни, у висини над морем 15-64м. Има живи извор „Мрчевац“ и мањих безимених потока, који се купе у поток Градиницу и бујицу Росино. Не чине штету. Поднебље и вјетрови, као у Кавчу и Богдашићу.

Село има земље у тиватском пољу, гдје су им оранице (118ха), виногради (67), око кућа вртови (60), а мало падаље (1/2 сата хода од кућа) пашњаци (110) и шуме (12) опћинске заједнице мало је. Село има у површини 395ха, од којих је порезу подложно 397. – Хране и нешто живога…

Село је разбијеног типа, куће растурена, без реда, у растојању 1-15 минута. У Мрчевцу свега је 24 дома (27 кућа), од којих су 4 дома православни, а остало римокатолици. Ту станују: Божиновићи (5к), Матијевићи (3), Матковићи (10), Човановићи (4). Свега је становника 93. Римокатолини имају своју цркву св. Агату, која је обновљена 1903.

Мрчевац је добио име по биљци мрчи, које има ту у изобиљу.

Старина нема.

Село је давног постанка као и Кавач, а о поријеклу становништва зна се ово:

Матковићи, доселили се из Херцеговине, има 200г, а славе Врачев-дан;

Матијевићи, Божиновићи и Чобановићи, сви дошли из Црне Горе, има 200г, а славе св. Врачеве.

• Лепетане (Тиват)

Ово се село налази при врху полуотока Врмца, јужно од Верига, покрај ора, – сапрама селу Ђурићима, које је на противној стани заљева, у висини над морем 2-197м.

Имају живе изворе: Плавда, Перовића вода и Дражевица, с којих пију воду, а поју воду кишницу, и из цистерна, којих је неколико. Потока нема, поднебље благо, снијег не пада, а страда од буре. С југом долази киша. Село има мало земље за обрађивање, то су већим дијелом вртови (56х), виногради (25), оранице (2,1), пашњаци (104) и шуме (13). Те се земље зову, а све су близу: Гомила, Равница, Конобица, Крпуж, Лепетанр и Вијеће брдо. Село у површини имаде 208 ха, а порезу је подложно 200. Хране и живога, и то: 19 говеди, 94 овце, 22 свиње и 15 коза.

Село је приморског типа, куће у скупу, покрај државног пута, који се може сматрати улицом. Између тих кућа има и по која улица. Ту станују: Томановићи (4к), Никетић (1), Илићи (8), Краљ (1), Вучиновић (10), Запутовић (2), Михоловић (6), Боровац (1), Ђандић (1), Перак (5), Даниљаровићи (2), Вуковић (1), Зифран (1) и Обутега (1). Свега је ту домова 44 (а кућа 95), а душа 273 (прав 66, римокатолика 207).

Лепетане је добило име, јер је на таквом положају, да чује увијек борбу мора, а осим тог, од старина, чамцима ту превозе путнике, с једне стране на другу пребацују, те се увјек чује клепетања весал. Отуда име Лепетане. Ово се мјесто у средњем вијеку звало и Плавда, по брду Плавди.

Постанак је овог села прије 10в, а за „Михољског збора“ улазио је у његову област. О поријеклу становништва зна се ово:

Томановићи из Црне Горе, из близу Цетиња има 220г дошли, а славе св. Ераста и Олимпа;

Никетићи из Кртола, има 200г, славе Јовањ-дан;

Илићи из Херцеговине, има 190г, а славе св. Арх. Михаила;

Краљ из Конавала има 140г, а слави Ивањ-дан;

Вучиновићи из Кртола, у 16в, а славе Госпођин-дан;

Запутовићи из Грбља има 200г, а славе св. Илију;

Тако и Михоловићи, који исто славе св. Илију, а оба братства су утекла од крви;

Боровац и Ђандић из Конавала, има 140г, од којих Боровац слави Госпођин-дан, а Ђандић св. Илију;

Перак из Конавала, има 150г, а славе св. Николу;

Дамљаревић, исто из Конавала, има 120г, а слави св. Илију;

Вуковић с Убала има 110г, а слави св. Ђорђа;

Зифран из Тивта има 60г, слави Врачеве, и

Сбутега има 14г из Прчања, а слави Малу Госпу.

• Ораховац (Котор)

Ораховачка је кнежина данас саставни дио опћине которске, а била је кнежина још и за Старе Зете, а до прије 40г под опћином перашком. Под кнећином разумијева се старешјинство једног предјела; то је административни орган опћине којој припада. И данас кућњи домаћини бирају сваке шесте године кнеза и предају му „кнежевски штап“ за који приповиједају, да је из времена зетскијех господара. – С кнезом изгласађу три суђе. Кнежина ораховачка протеже се и сз преко 25км, и везује се с Леденицама и Петастом. Источно граничи с Љутом и јунаћкијем, вршнијем Цуцама. Јужну му страну плаче море. Ораховцем се протеже знаменита коса бокешких гора, које се источно протежу до црногорске границе, а сјеверно до пред сами Вељи крш, више Леденица. Кнежина ова има 165 кућа, а 615 становника; има површине 2738ха (од којих порезу подложно 2713) а дијели се на Горњи и Доњи Ораховац.

А) Горњи Ораховац

Сав положај Горњег Ораховца има планинско обиљежје: кршевит, бреговит и стрменит, тако, да се у њему тек, међу већим или мањим, кршевитим или дубовима и јасенима обраслим брежуљцима, види по која мала равница или ораница…

Потока нема, али има мноштво безимених поточића.

Горњи Ораховац дијели се на ове одломке, или, како их у опису Дион Миковића зове „села“: Веље Село, Јежевиће, Кљавићи, Степен, Убелац и Велиниће… У Вељем Селу свега је 30к, а 163 душе, све православне вјере и српске крви… Овдје станују оба братства: Вукашиновићи, Ћетковичи, Лалошевићи, Вукотићи, Брајковићи и Драгутиновићи. Перовића 3к, од којих 23 душе станују у одломку Јежевића. У Кљавићима живи само једно племе Ратковић (5к, а 29 душа). Село има и своју цркву. На Степену су Вукасовићи (6к, а душа 44) и Даковићи (3к и душа 20). На Убалцу су Дабижиновићи (4к, а 21 становник). Сеоце има своју црквицу св. Јована Богослова, и кроза њ води царски пут од Котора кроз Доњи Ораховац, преко Горњег, за Леденице. Просијечен је 1882г. У Велинићима су Лазаревићи и Аврамовићи (4к а 32 душе). У близини је црквица Усјековање св. Јована Крститеља.

У Горњем Ораховцу има кућа збијених тако, да се често виде двије куће с једним шљеменом, а има их далеко једна од друге 10-20м. Нема задруга, обићно се браћа подијеле послије смрти очине, или подијеле стару кућу, учинивши „преградак“ или једноме од њих граде нову кућу, близу родне куће; –  тад између кућа настане улица. Око ових кућа су вртови…

Данашње становништво населило се послије катастрофе косовске, а завршило у 17в, као што се из сљедећег види: У Вељем Селу станују:

Ћетковићи. Праотац ових населио се испод Голије у 15 веку. Насело се најприје у Просја, која се налази близу Дренова брда (око 700м). Из Просја сиђоше дијелом у Веље Село, а неки на „Бријег“ с ког одоше на „Мрамор“ „Бијеле „Иве“ и на „Драчеву Њиву“ у Доњем Ораховцу. Ово племе није у вези са Цвјетковићима у Баошићима, ни са Ћетковићима у Грбљу. То су друга племена, као што ћемо напријед видјети.

Вукашиновићи. Праотац њихов Вукашин дошао је из Куча у 16в, од њих се неки иселили у Шкаљаре код Котора. Зову их и „Комари“ зато, јер је неки од њих пецкао ријечима као комар;

Лалошевићи су из Црне Горе у 16в;

Вукотићи, с Чева у 16в, а одавде неки сашили у Доњи Ораховац. У борби Црногораца и Бокеља с Францезом, један од ових Вукотића, носио је пред Бокељима алај-барјак;

Брајковићи, послије Косова из Старе Србије. Одавде сви осим једног пређу на Глоговац више града Пераста, а с Глоговца у сами Пераст. И данас има у Вељем Селу мјесто, које се зове „Брајковина“.

Драгутиновићи су по Косовском боју прешли из Старе Србије.

Сва ова братства славе ова крсна имена: Јовањ-дан (Вукашиновићи и Ћетковићи) 6 децембра, а прислужују Јовањ-дан (23 септембра), Никољ-дан (Брајковићи и Драгутиновићи) а прислужују Никољицу, Ђурђев-дан (Вукотићи), а прислужују Ђурђице и Илин-дан (Лалошевићи), а прислужују Петков*дан.

У Јежевићима живе Перовићи, који су дошли овдје из Цуца у 17в. Један од њих сашао у Доњи Ораховац. Славе Ђурђевдан, а прислужују Ђурђице.

У Кљавићима су Ратковии, који су дошли овдје из Раткова с Лом Паланке (Бугарске). Славе св. Вартоломеја. Одавде неки сишли у Доњи Ораховац. Није исто братство са Ратковићима у Херцегновом, јер ови су сишли са Зубаца (Херцеговина).

На Степену су: Вукасовићи. Вукосав Шглобић, испод Голије у 15в, преселио се на Степен. Имао је три сина: Вука, Радоњу и Станишу. Радоња сађе са Степена у Растови-До у Д. Ораховац, од којег потјечу данашњи Вукасовићи у Растовом Долу. Вуко са Станишом остане на Степену. Вуко је имао четири сина; два отиду на Дражин-врт, а један на Жлијебе. Од оне двојице рађају се данашњи Вукасовићи у Жлијебима, Радоњини потомци били су млетачки „конти“. Задњи конте био је Видо Савин, ораховачки кнез.

Братство Дановићи отрагу 100г пребјегло је с Грахова (Црна Гора) због зулума турског, и то два брата од којих је један сашао у Доњи Ораховац, а други населио се на Степену. По неком Даку (Данилу) прозвали се Даковићи; ово је братство у сроству са Вујачићима, којих има у Грахову, а одакле неки сашли и у Куте. Даковићи Ораховачки имају братственика на Грахову, од којих је био и јуначки војвода Јаков и војвода Анто. Оба ова братства славе Ђурђев-дан, а прислужују Ђурђице.

На Убалцу су Дабижиновићи, који су овамо дошли из Херцеговине у 17в. Један од ових у претпрошлом вијеку иселио се у Пераст, а у прошлом вијеку један у Кумбор. Славе св. Јована Богослова.

Данас у Велинићима живе два племена: Лазаревићи и Аврамовићи.

Лазаревићи су дошли у 15в из Херцеговине, а славе Зачетије св. Јована Крститеља, а прислужују Лазареву суботу. Некад су славили Усјековање, а по што им је тад тешко било званице угостити, промијенили су славу. Ипак и данас на Усјековање врше прописани помен у цркви. Лазаревића има, у Грбљу, Баошићима и Мокринама, али нијесу исто братство.

Аврамовићи су испод Голије у Херцеговини. Била три брата: најстаријему било име Аврам, другоме Голуб, а трећему Мијат. Живјели су красно. На једно православно Ускрсење уранио Аврам на јутрење. У путу се сусрете с побратимом Турчином и дарује му једно шарено јаје. Имао је само два јаја. Кад су дошли близу цркве, мухамеданцу се прохтје, те се потуцаше. Аврамово јаје сломи Турчиново. Турчин се наљути, и са сломљеним јајетом удари Аврама међу оба ока. Аврам потегне кубуру и уби Турчина. Пошто су Турци на јарости били, Аврам је с браћом морао бјежати. Истог дана с братом Голубом остави огњиште, и насели се најпре у Цуце (Црна Гора), а послије дођоше у Котор а из њега на Велиниће. С Велинића спуштаху се, по времену, Аврамови потомци у Доњи Ораховац и Пераст, а неки веле и у Требесин, у што је сумњам, јер требесински славе св. Јована и много старије насеље, а ови св. Арх. Михаила. Трећи се преселио негдје у Србију. Аврам је био четник у чети хајдука Баја Пивљанина, и с њим је погинуо у знаменитој битци на Вртијељци. У другој половини 19в један је породица прешла у Рисан, а једна у Данилов Град. Из овог братства било је доста благих и добрих свештеника.

Б) Доњи Ораховац

Доњи Ораховац запрема у простору четири четворна километра. Стрменит је, бреговит и кршевит. Са источне, западне и сјеверне стране оквирен је с високим, голим, мрко-бијелим кршевитим стјенама, које се зову: „Ораховачке Греде“, а с јужне стране је море…

Снијег, ако пане, мало се одржи, поднебље је много блаже него у Горњем Ораховцу, а дува југ и западњак.

Источњак најприје доноси снијег, а југ кишу. Дува и сјеверњак, који је најхладнији, а западњак најмутнији, и он најприје донесе град (крупу). Хладнији је него јужњак, а топлији него источњак и сјеверњак.

Ово село нема великих ораница, да могу сијати жита за подмиру хране. Оно има нешто ораница, груписаних около и испод кућа у растојању само по неколико корака. Које су под кућом, зову „поткуњица“ а оне около куће, у непосредној близини, зову: „На долац“, „Код куће“, „На долац за кућом“.

Нема породица да подаље од села живе. Становници овога села имају више презимена, и ево их: на Трстенику живе: Гопчевићи (5 домова), Петровићи (3) и Лалошевићи (4); у Под-брце: Перовићи (5), Гопчевићи (1), Гуњајевићи (1) и Вујићи (1); на Бијелим њивама: Липовац (1), Вукотићи (2), Вукашиновићи (2), Ћетковићи (3), Лалошевићи (2), Ратковићи (4), Даковићи (2), Вукасовићи (2), Алексићи (2), Лазаревићи (1) и Видовићи (1); у Драчевој Њиви: Ћетковићи (1); на Мрамору: Вукасовићи (2), Ћетковићи (2) и Радановићи (2); за Папратни До: Вукасовићи (2), Аврамовићи (2) и Даковићи (1); у Растови До: Вукасовићи (1), Грчићи (1), Јовановићи (1) и Перовићи (1); у Под Кључе: Лазаревићи (2); на Звеку: Ћетковићи (1); и на Бријегу: Ћетковићи (2 дома). Свега је у Доњем Ораховцу домова 63, а становника 283. Имају своју засебну парохију, и парохијалну црквусв. Георгија.

Ораховац је назват по великом мноштву орахових биљака (стабла), којих је ту било. Зове се, али врло ријетко и „Ораховачка Љута“, по оближњој ријеци „Љута“…

О поријеклу данашњег становништва зна се:

као најстарије породице спомињу се Видовићи, за које народно предање казује, да су из Херцеговине од крви пребјегли у 17в. Слави Никољ-дан, а прислужује Госпођин-дан;

Аврамовићи, из Горњег Ораховца, у 18в, а славе св. Арх. Михаила.

Други, који су у 18в дошли из Горњег Ораховца, јесу: Ратковићи, који славе св. Вартоломеја, Вукасовићи, св. Ђурђа, Лалошевићи, Илин-дан, Ћетковићи, Јовањ-дан, Вукашиновићи Јовањ-дан;

Перовићи, Ђурђев-дан, Даковићи, Ђурђев-дам, ПГопчевићи из Црне Горе, а славе Ђурђев-дан, тако и Гуњајевићи и Вујићи, који славе Ђурђев-дан;

Липовац, исто, као и Радановић, који је дошао из Херцеговине.

И Грчић и Јовановић дошли су у 18в из Црне Горе, а славе св. Николу, као Алексићи, који су из Никшића дошли. Тад се ово село населило, а послије у село није дошла ниједна породица, већ село расте прираштајем. Као и сва Бока, тако и младост овог насеља сва је у Америци, а дома само старци и дјеца.

IX Доброта

Ово се село, које је засебна опћина, налази између Ораховца и Котора, при мору, у облику четворокутника, у висини над морем 1-709м. Живих извора мало је, а то је: Шкудра, између Котора и Доброте, Љута, између Доброте и Ораховца и вода код Никићевића, иза св. Матије. У Доброти је поднебље благо, а вјетрови и снијег као у Котору.

Доброта обухвата површину од 850 ха, од којих је порезу подложно 820., и то скоро све су пашњаци (678), а остало оранице (69), вртови (20), виногради (2,03) и шуме (59). Све су земље родне, у непосредној близини више кућа, а шуме и пашњаци, то је „комун“, свих Доброћана заједница, која је од кућа до црногорске границе по сата удаљена. Дозвољена је паша и сјеча дрва, али они се мало, будући трговци и поморци, баве храњењем стоке, јер не хране, него 6 коња (војничких) 61 говече, 135 оваца, 26 свиња и 1 козу…

Доброта је засебна опћина, а дијели се на одломке: Мишуљић, Доброта и Љута. Мишуљић је Котору најближи. Доброта по сриједи, а Љута до Ораховца. Ови су одломци један до другог у растојању ¼ сата, а сви покрај мора и државног пута. Куће у Мишуљићу су збијена типа код црногостог пазара; ту живе: Рачете (1), Бороје (1) и Мијушковић (1) и неколико од скора досељеника из Црне Горе. Улица је државни пут. Ту су и двје три крчме. У Миљушићу су куће разбијеног типа, растурене покрај мора и државног пута, у замаку 2-100м између појединих кућа, а све у дуљини од 1 ½ км. Ту станују: Милин (1), Ђуровићи (2), Томић (1), Петровић (1) и Нетовић (1). Иза св. Илије долази Доброта која је покрај мора, а куће покрај пута све на низ поредане до цркве св. Матија. Овдје су: Радимири (14), Радоничићи (9), Трипковићи (4), Дабиновићи (9), Милошевићи (2), Ивановићи (6), Дапчевићи (6), Петричевић (2), Никовићи (1), Клачевић (2), Николић (1) и Маровић (2). Иза Доброте, односно св. Матије, долази Љута, које су куће растурене гдје блиће а гдје даље, а мало збијеније код св. Евстатухем све до Ораховачке границе. Овдје станују: Костовићи (1), Каменаровићи (6), Добриловићи (4), Косовићи (8), Никићевићи (2) и Маловић (1). Свега је у Доброти кућа 260 (домова 86) а душа 1.043 (православних 267, а римокатолика 776). Код св. Матије је сијело опћине, „Славјанска читаоница“, једна школа код св. Матије, а друга код св. Евстатије.

Доброта, тако се звала још и прије средњег вијека, а тако је назвата, јер добро је мјесто. Љута, по ријеци Љута, а Мишуљићи, не зна се зашто је добио име.

Прије Христа овдје је било насеље илирско, а до 8в мјешавина Грка, Римљана и Славена, а од тад до данас Срби. Стара су насеља сва пропала. Данашњи њени насељеници, све су Црногорци или Херцеговци, који су од зулума турском и нужде овдје од Косова к нама бјежали, а овдје их Млечић насилно превјерио. Увијек бијаху на гласу као добри Срби и јунаци; ништа им вјера не смета. Живот и обичаји су им, као и осталим Србима Бокељима. Сва су стара добротска братства одличјима од владе млетачке одликована; скоро сви бијаху конти; због јунаштва, родна им се груда називље „јуначко гнијездо соколово“, а Млечић им даровао, јер су га на сабљи добили, пошто освоји Рисан (1649) и Херцегнови (1687) најљепше и многе земље. Са кметовима су увијек човјечно поступали, и скоро им све земље продали.

Какви бијеху стари Радимири, Косовићи, Трипковићи, Ивановићи и многи други! Млечић, уопће није ни водио ниједног рата гдје Доброћана није било; Качић нема ријечи, којима да похвали Доброћане. О поријеклу насељеника добротских зна се ово:

Радимири, дошли у 16в из Херцеговине, као и Косовићи и Радоничић (преко Убала), па и Трипковићи који сви славе св. Крст;

Добриловићи, из Црне Горе у 17в;

Дабчевићи, Никиђевићи, исто Каменаровићи, у 16в из Црне Горе, а сва ова братства славе св. Ивана;

Милошевићи, из Залаза (Црна Гора) у 18в, славе св. Врачеве;

Дабиновићи у 16в из Куча, а славе Крстов-дан;

Ивановићи у 16в из Црне Горе, а славе св. Врачеве;

Петричевићи, из Грбља у 17в а славе св. Ивана.

Данас се истрагали.

Клачевићи из Црне Горе у 16в, а славе св. Врачеве;

Никовић из Рисна, има 20г, а слави св. Јована;

Нетовић из Котора има 10г, св. Николу;

Мијушковић, из Пјешиваца, слави св. Јована;

Петровић из Шкаљара, св. Луку;

Бороје, из Крањске;

Ђуровићи, из Црне Горе, св. Јована; и

Рачета, из Будве, св. Николу.

X Херцеговачка опћина

Њено становништво станује у вароши Херегновому, и у 22 околна села. Ово је, и по положају и по поднебљу, најљепши, крај Боке, који се тазмити може са Напуљем, Ницом и Абацијом.

• Херцег Нови

Варош је саграђена на узбрдици у заливу Топаљском, одакле је врло лијеп поглед, а удаљена је од мора једно 5м, полако идући. Варош је на славу земљишту, које се непримјетно даномице рони; варош је уздигнута над морем једно 40м. Има само једну живу воду „Карачу“, коју су Тирци оградили. Вода је здрава, али није довољна ни за пола вароши, зато су присиљени многи били оградити цистерне, а љети доносити воду са извора из Топле и Савине. Прије три године се овој великој потреби удовољило, јер се у варош довела водоводом Црница, извор из Пода. Овдје снијег не пада, изузев ријетке случаје, а највише дува југ, мајстро (западњак) и бура (источњак).

Многе куће у вароши имају своје вртове (14х), а према Топлој има нешто и оранице (2,34), винограда (3,14) и пашњака (2,88). Свега је земље подвргнуте порезу 22, а у површини има 31ха. Ове земље немају имена.

Варош је на хрпе просута с множином лијепих кућа, а дијели се на саму варош, град, цитаделу и на море.

Херцегнови добио је име по Херцегу Стефану, прије се звао св Стефан, а тек кашње Херцегнови, а за Млечића Castelnuovo-

За Твртка, а и прије, у Херцегновому било је насеље српско, за Турчина турско, које се све истрачало и изгубило, да се и данас и за траг му не знаде. Спомиње се који турски диздар, кадија и ништа више. Насеље за Млечића (од 1687 до 1797) то је било насеље српско-млетачко, које је такођер, или иселило, или истрачило, а то су:

Горакућа, дошли су из Херцеговине са владиком Љубибратићем, славили су св. Јована, а данас се племе истражило. Спомињем др Александра, који је написао „Le Borcche di Cataro“.

Никићевићи, дошли из Херцеговине са Војновићем, изумрли. Спомињем др. Никићевића који је био кућни љекар књаза Евгенија Beanharnais, пот краља талијанског.

Лајновићи, изумрли, а овдје дошли из Фоче у Херцеговини. Знаменит је Јоко Лајновић, који је многе народне пјесме скупио.

Гвера, из Венеције, изумрли. Спомињем Тому Гверу, знаменитог талијанског проповедника.

Стратимировићи, из Попова, са Војновићима, а исели се у Угарску. Знаменит је Богић Стратимировић, који се одликовао као генерал аустријски и добио спахилук Кулпин у Бачкој. Његов потомак јест и Митрополит Стефан, велики српски јерарх и народни добротвор. Ђорђе, потомак овок племена, тумачећи књигу Дубровчанина Вицка Братута о хроници постанка и развитка турске владе, износи један стари љетопис, по којему је на Косову судјеловао, кнез невјернички, храбри Ђорђе, а међу првацима српске војске, познат је само један Ђорђе, и то Ђурађ II Страцимировић-Балшић, господар Зете (владао од 1385 до 1404), те, да је сва прилика, да је овај Ђурђе познат у народним пјесмама као Бановић Страхиња или Страхинић бан. Они држе, да су од овог Стратимировића, које зову и Страшимировићи, па и Стратиновићи (у млетачким документима). Има Стратимировића и у Млеткама, гдје су превјерили, има их и у Русији. Прво који је у Нови сишао звао се Илија Богић.

Владисављевићи, су доселили са Војновићима, из села у Херцеговини, које се налазе између села Беружине и Јасеноваца. Иселили се у Русију, тамо се прославио Сава, који је, по својим заслугама, попео се до главног достојанственика и доглавника цара Петра Великог. Сава је кажу основао Иркутск у Сибирији. Јевросима Владиављевић, удата Лакетић, батанична Савина (од брата Тома), завјешта кућу свога оца роду на олтар – а то је данашња српска поморска школа Србина, на којој и данас има грб Владиславића, а почетним словима М. В.

Војновићи, дошли свршетком 17в из Херцеговине, и собом повели 100 породица. Славе св. Јована по Божићу, а иселили се у Дубровник и Одесу. Причају да су потомци Војина Ужичког, који је имао синове: Алтомана, Младена (Тому) и Војислава. Алтоман Николу, Војислав Стевана. Ови су играли видну улогу у српској историји, у средњем вијеку; Војин био ожењен Душановом сестром, а он и његова дјеца били доглавници на српском двору. Под Млечићем, од 1690 одликовали се Јован, Војин и Милош, који је задобио и част колунела. Јован је имао синове Василија и Вуја, а од Василија рађа се Митар, Јован и Ђуро. Митар је био обдарен од Марије Терезије златном медаљом, а Јован и Ђуро били су пуковници топништва у руској војсци, као и Марко Војновић, који је велике услуге учинио Русији. Од Ђура рађа се Јован, који је, као и сви до њега, био православне вере. Био је ожењен од Гојковића, те имао два сина Ђура и Коста. Рано умре, а мати се преудала за Пелегрина у Задру, те и дјецу поримокатоличила. Ђорђе је био бокешки посланик у Бечу и Задру, члан госпоцке куће, начелник херцегновски, и витез разних ордена. Сахрањен је у манастиру Савини. Брат му Косто био је професор загребачког свеучилишта. Од њега се рађају др. Лујо и Иво Војновић. Ово Војновиће народ зове Кнежевићи речени Војновићи, бива потомство Јована Војновића, док потомство брата Јовова, Милоша, јер су били сердари млетачки, народ зове Сердаревићи, речени Војновићи. Тако се и у документима, па и у читулама зову. Иселили су се у Русију, гдје су се многи у поморству одликовали, а особито, и у јунаштву Никола и Александар, кога се слика храни у руском зимском дворцу. Данас је у Одеси Марко Војновић са сином Мињом, као и са још неколико Војновића. Војновићи су Русији починили знатних услуга; први адмираљ у Црном Мору био је Војновић (Марко) који је био љубимац руског двора и кнежева, основао луке у Касписком Мору; Војновић је за револуције освајао Јакин у Италији (Никола); Војновићи су се одликовали у многим ратовима, које је Русија водила (Јован, Александар, Ђорђе); Војновић је пратио Долгоруког, за Шћепана Малог, у Црној Гори итд. И тамо су заузели видно мјесто у историји руске државе.

Мирковићи са Војновићем из Херцеговине. Знаменит је граф Јован Мирковић, који се одликовао у сукобу са француским гусарима, о чему су му многи владари издали свједочанство, између којих аустријски цесар Фрањо II одликовао га је златном медаљом, као и синовца му Сима. Осим ових познат је и Сава граф Мирковић, који се толико одликовао у многим руским ратовима, да је од простог војника постао пуковник. Знаменит је и Марко Мирковић, као и Вуко и Митар графови Мирковићи. Племе се истрачило.

Твртко. Они причају да су потомци Твртка, краља босанског. Последњи је потомак Марија Твртко, умировљена учитељица у Херцегновому.

Корнер. Ово су потомци чувене млетачке породице Corner, која је дала млетачкој републици гласовитих дипломата, генерала и војсковођа. Настанили се у Херцегнови 1687, кад је млетачка војска, предвођена генералом Корнером, освојила Херцегнови од Турака. Само је једна породица данас.

Ђоновић (1) је дошао из Кроје почетком 18в. Римокатолик.

Андровићи (1), из Италије почетком 17в. Знаменити поморски капетани.

Ђуровићи, из Пераста 1687, кад им влада млетачка даде преко 100 ланаца земљи у опћини херцеговачкој. Славили св. Крст, а иселили се у Трст. Први, који је овамо дошао био је конте Јован. Одликовали се као државници.

Ђуриновићи (1), из Херцеговине, превјерили.

Веселићи, старосједиоци, истражили се. Знаменит Веселић војвода од Новога града.

Јакшићи (2к) из Невесиња са владиком Љубибратићем. Први, који је дошао, јест Лука Јакшић, који је, са осталим поглавицама, поднио влади млетаћкој 19 јула 1701 један меморандум, којим за се и досељенике из Херцеговине моли, да им влада провиди, како би вар могли живјети. Јакшићи славе св. Ђорђа, а неки се иселили у Русију.

Живковићи, из Херцеговине са владиком Саватијем Љубибратићем. Из овог су братства: владика Стефан и Симеон. Оба су вили владике херцеговачки, постриженици манастира Тврдоша. Њихова се имена налазе у запису, који се чува у манастиру Дужима у Херцеговини… Ово се племе истражило.

Шпадићи. Племе изумрло, а овамо дошло са владиком Саватијом. Били су поморци и гласовити трговци…

Бијелићи, са Војновићем из Херцеговине. Племе се истражило.

Вучуровићи, дошли из Херцеговине 1700, а племе се истралило. Њихова се читула храни у Савини.

Обилићи, племе изумрло, а дошло са владиком Саватијем…

Михаиловићи, дошли са владиком Саватијем, из Херцеговине, изумрли…

Кокоље, су из Пераста, којима је Млечић за јунаштво дао доста земље. Предање вели, да су славили Крстов-дан, а племе се истрачило.

Бронца, из Пераста, кому је за јунаштво Млечић даровао лијепе земље. Племе се истрачило, а славили су Крстов-дан.

Царевићи, из Херцеговине, са владиком Саватијем, а племе изумрло.

Бјеладиновић речени Ђаја из Рисна, а ту испод Голије од братства Вишњића. Спомињу се као становници новски 1743. Славили Ђурђев дан. Превјерили и иселили се у Дубровник. Њихова читула налази се у Савини.

Осим ових биле су многе млетачке породице, као: Fontana, Barbetta, Lucatolli, Gregorina, Ugolini, Massiere, Co. Antonio Crivellin, Barelli, Gugliclmotti и многи други, којима се ни за траг не зна.

Као што се из досад реченог разабрати може, у Херцегновом је малени број насељеника из доба млетачког.

Данашње становништво у Херцегновому, све је, осим горњих, досељено из оближњих села опћине херцегновске, као што се, из сљедећег најбоље види:

Цар (2к), из Конавала има 70г. Из овог братства је Марко Цар, српски књижевник.

Гојковићи (2к) из Мокрина (опћ.херцегновска) има 80г, а ту су дошли с поља Косова. Предање вели, да су потомци Гојка Мрњачевића. Славе св. Георгија. Њихова читуља налази се у ман. Савбини. Челични и прави Срби; њима Бока и опћина херцегновска повјеравала је части заступничке и начелничке. Јевто, данас је начелник опћине херцегновске.

Квеквићи (1) из Пода, има 60г, славе св. Николу.

Русовићи (1к) из Пода има 60г, славе св. Срђа.

Накићеновић (1), из Кута, има 40г, слави св. Вартоломеја.

Доклестић (2к), из Требесина има 40г, славе св. Василију.

Мандићи (3к) с Каменог има 50г, славе Мијолице.

Обрадовић (1к) с Каменог има 30г, слави св. Димитрија.

Сефреновић (1к), из Кута има 40г. Слави св. Василију.

Јунчевић (1к) из Жлијеба има 12г слави св. Арх. Михаила.

Аврамовић (1) из Требесина има 60г, слави св. Јована.

Достинић (1) из Сасовића има 120г, слави св. Николу. Један од њих Перо водио је, са школе, владику Рада на Цетиње.

Јанковић (1к) из Репаја, има 50г, славе св. Василију.

Познановићи (1) из Ратишевине, има 100г. Славе Покров.

Терзовић (1) из Мокрина, има 50г, а ту су дошли из Херцеговине има 200г. Некакав стари био им је терзија, те се по њему прозвали Терзовићи. Знаменит је кап. Марко, који је погинуо у Ђенови. Славе Ђурђев-дан.

Даниловићи, из Савине има 20г, славе Ђурђев-дан.

Поповићи (2) из Мојдежа има 80г, славе Ђурђев-дан.

Секуловић (1), из Јошице има 40г, слави Јовањ-дан.

Прњат, с Бајкових Крушевица, слави св. Јована.

Ћеранићи (1) с Мокрина, има 50г, славе Михољ-дан.

Ђурановићи, из Пераста, има 45г, славе Јовањ-дан.

Петроне (1) из Рионера (Напуљ) има 40г.

Вуличевић, из Цавтата, има 40г.

Кецовић (1) из Бањана са владиком Саватијем. Слави Ђурђевдан. Први је дођао Никола Кецовић, који је 1701 поднио, са још пет другова млетачкој влади меморандум, у ком су нови досељеници изнијели своје жеље и тегобе.

Радовић (1к), који је дошао с Бајкових Крушевица има 30г, а слави св. Јована.

• Топла (део насеља Херцег Нови)

Одмах иза римокатоличког манастира св. Антуна, долази село Топла. Налази се у стране, а куће с једне и друге стране државног пута, а неке и при мору. Ове су куће у опасности, јер и овдје, као и у Херцегновом, земља се рони. Село има извор „Топла“, гдје су некад и Турци и Млечићи војску искрцавали те се граду приближавали. Овом извору у непосредној близини је православа црква св. Спас. И овдје долазе и љети и зими рад здравља странци и браћа Срби, јер им добро овај ваздух и клима помажу. Село је у завјетрини, само страда од југа, а снијег никад не пада.

Има земље за обрађивање: оранице (55), вртова (96 хект.), винограда (38), а највише има пашњака (114) и нешто шуме (46). Село има свега површине у хектарима 378 (а порезу подложно 349). Приметит ми је, да је ова земља заједно са Игалом и Србином, те, док су оранице, вртови и виногради у непосредној близини кућама, дотле су пашњаци и шуме у брду, и по сата од кућа удаљене. Истичем да овдје особито успијевају лимуни, палме, неранче и датуле, те да се више труда око тог полаже, боље би било, јер и овако имају лијепе приходе од тога воћа. Село је обрасло највише маслинама, мурвама, трешњама и неранчама, па и многим дивљим стабљикама, као дубовима, шипцима, драчом и др., те изгледа као мала дубрава. Село је било некад својина турских бегова и ага, чији се још и данас виде чардаци; а од 1687 село је постало својином херцеговачких насељеника, те је и данас у рукама њихових потомака.

Куће су овог села разбијеног типа, тамо амо растурене, а у реду једино гдје гдје, покрај државног пута, гдје једна, а гдје и двије три заједно, у растојању 0,5-300м. Све су породице скоро једна с другом помијешане, а покрај пута налази се неколико дућана. Село се протеже покрај пута око 2к, а по сриједи је парохијална црква св. Спаса са гробљем. Живе ова братства: Мусићи (1), Катићи (1), Антељевић (1), Поробић (1), Ломбардићи (1), Станишић (1), Ратковић (1), Комненовићи (2), Черо (1), Драгомановић (1), Поповић (2), Микулић (1), Гудељ (1) и Бубало (1). Свега је домова 16 а душа 193. Сви су Срби.

Топла је добила име по благом поднебљу.

Старе су се српске породице истрачиле. Бог зна, којим начином, да им се ни за траг не зна; а мјесто њих Турци дошли, које 1687 Млечић истјерао, те се населили у Херцеговини.

Мјесто Турака, од 1687 па на даље у ово село населише се досељеници из Херцеговине махом, а неким малим дијелом и из Црне Горе. Село се гранало више досељавањем, него прираштајем, јер то видимо и из тога, што скоро свака породицачини засебно племе, а што се и одавде селе, чим се које племе гранати почне. Данашње насеље скоро је све из тог доба, а нешто и послије населило се из околних села. То су:

Ратковићи, који су дошли са Зубаца, заједно са владиком Саватијем Љубибратићем. Славе св. Георгија.

Милутиновићи из Требиња, са владиком Саватијем. По једном Милутину прозвали се Милутиновићи, а прије се звали Магазичи (Магазиновићи). Први, који је дошао био је конте Продан Магазиновић, који се налази убиљежен, међу поглавицама херцеговачких досељеника на меморандуму од њих послатом дужду млетачком 19 јула 1701. Из овог братства знаменита је личност Драгутин Магазиновић, који је био начелником опћине топаљске од 1742-1749. Изумли су и славили св. Јована.

Станишићи из Главске, има 150г, славе Тројчин-дан;

Ломбардићи из Босне, са владиком Саватијем. Једни веле, да се свали Савићи, а они сами тврде, да су се звали Витомировићи, а један од њих, који је први дошао овамо, отев од Турчина ломбарду, би прозват од Млечића Ломбарда (Лумбардићи), а по њима се зове у Топлој један чардак. Неки се преселили у Котор, те владика Раде пјева у једној пјесми, како је био у часној кући Ломбардића. Славе Усјековање. Први, који је дошао звао се Илија;

Јелићи из Требиња, са владиком Саватијем. Славили св. Јоакима и Ану. Изумрли. Приложио Јоко Јелић дивну икону у Топлој.

Бошковићи са Војновићем из Попова. Изумрли; први који је дошао звао се Вуко Бошковић;

Катићи дошли из Жвиња, а ту из Цурића (Попово) око 1700. Славе св. Стевана. Знаменит је Јоко Катић, ког Французи на вјеру ухватише и погубише.

Поровић из Мојдежа има 20г, а у Мојдеж са владиком Саватијем, из Љубомира. Прије се звали Борковићи, а јер један неког поробио, прозвати Поробићи. Слави св. Јовакима и Ану.

Мусић из Пода, има 25г, а ту из Васојевића, има 400г. Слави св. Димитрију;

Петровићи из Попова, са владиком Саватијем. Један од њих био је тутор Дука Петровић, кад се св. Спас почео зидати. Драшко Петровић, био је налечник опћине топољске од 1722-1723. Први који је дошао звао се Вујат Петровић. Изумрли;

Комненовићи, они су од села Пилатовца из Опутне Рудине, а преселили се прво у Маглај; зато се и звали Маглајевићи, па у Бањане, одакле су овамо дошли са владиком Саватијем. Били су гласовити јунаци, те им Млечић даровао земљиште и чардак на Топлој, који се и данас зове „Чардак Комненовића“. Знаменит је калуђер Јосиф Комненоивћ, који је доста приложио цркви савинској. Славе Јовањ-дан.

Черо из Мојдежа, има 80г, а слави Јовањ-дан.

Драгомановићи из Мориња, има 60г, слави св. Јована;

Поповићи, један из Мојдежа, слави св. Георгија, а други из Ђурмана (Спич) има 10г, а слави Усјековање.

Гудељ из Попова, са владиком Саватијем, слави св. Георгија.

Микулић из Кртола, има 80г, слави св. Јована;

Дуковићи из Требиња са владиком Љубибратићем. Иселили се у Трст, од њих су последњи огранци двије кћери, од којих једна удата за пок. Вељка Ломбариће у Херцегновому, а друга за Николу Пашића, министра-председника у Београду. Први који је Топлу дошао, звао се Раде Дуковић. Још су са владиком Саватијем из Херцегоивне.

Дубљевићи из Дубљевића (Невесиње), славили Јовањ-дан, изумрли.

Шарабаће из Попова са владиком Саватијом, изумрли. Знаменит је Сава Шарабаћа, које је био начелник опћине топаљске 1725, а од Дубљевића знаменит је  Цо Паво Дубљевић. У меморандуму од 19 јула 1701 забиљежен је међу поглавицама херцеговачких досељеника;

Симовићи, дошли са владиком Љубибратићем, из Батковића и Миљевца у Невесињу. Славили Ђурђев дан, изумрли. Знаменит је Мијат Симовић, који је први овамо дошао, а био друг Комнена Пилатовића, од кога потичу Комненовићи.

Жарковићи, са владиком Саватијем из Срђевића села у Гатачком Пољу. Истрачили се, а славили Ђурђев-дан. Први, који је дошао био је конто Митар Жарковић, који је убиљежен, међу поглавице у меморандуму од 1701. Његов син Јово био је начелник опћине топаљске 1754-1755 и од 1762-1764.

Чупковићи са Милошем Војновићем из Билећа, а од братства Предојевића. Славили Ђурђев-дан, изумрли. Знаменит је био судија Стеван Чупковић. Њихова се читула налази у Савини.

Станићи са владиком Саватијем, они су из Мостаћа од Паликућа. Славили св. Климентију.

Копривица са владиком Љубибратићем, дошли из Бањана. Славили Никољ-дам, изумрли. Прво који је дошао, звао се Вуко, и он је познати меморандум херцеговачких досељеника однио, са још пет другова у Млетке.

Богдановићи из Гацка 1692, а славе Игњатијев-дан. Превјерили;

Антељевић са Војновићем, из Љубомира, а слави св. Арх. Михаила; и

Матијашевићи из Бијелог Поља (Херцеговина) са Љубибратићем. Изумрли.

• Игало

Одмах иза Топле долази Игало, које се дуж моске обале протеже све до граница херцеговачке, до села Суторино. Куће су све покрај мора, а дуж државног пута. Само су два извора: Татар Бачва и Јанковића Вода. Многе се куће служе водом из бунара. Има један поток, који се зове „Љути Поток“, али није љут, јер никакву штету не наноси. И у ово село долазе странци да се лијече, јер је благо и здраво поднебље. Врло ријетко снијег пада, а одржи се највише један дан. Дува југ, источњак и западњак.

Има нешто земаља за обрађивање, а то су вртови, воћњаци и виногради. Налази се у непосредној близини више кућа…

Куће су у малим размацима једна од друге удаљене, гдје једна, а гдје и по двије-три заједно, исто као у Топлој, само што су све покрај мора, а између друге жељезничке и државног пута. Од запада су: Јанковћи (1), Косићи (1), Сабљичићи (1), Катићи (1), Ђурићи (3), Коњевић (1), Јовановић (1), Ломбардић (1), Сенић (1), Шабовић (1), Паријез (1), Укропина (1) и Предојевић (2); – а од истока: Гачанић (1), Микочеви (2), Лончари (1), Јакшићи (2), Џањевић (1), Стијепчић (2), Ростовић (2), Прњат (1), Ковачевић (1), Ћеклић (1), Радовић (1), Брајевић (1), Станишић (2), Тодоровић (1), Лепетић (1), Бијелић (1), Шпирто (1), Петијевић (1), Марић (1), Краљевић (1), Мијајловић (1), Милашиновић (2) и Пиљуровић (1). Свега 45 домова, а душа 215.

Добило је име по том, што је тик до мора на жалу, а жало морско, гдје море није дубоко, већ иде доста плитко и пјесковито, зове се „игало“.

На граници Игала виде се развале турске тврђаве, које су усташе, за херцеговачке буне, запалили. Више Игала је једна незнабожачка гомила.

Село је постало кад и Топла, нити се је ни оно , као ни Топла, премјештало. Гдје је данас, ту је и увијек било. Трагова првих становника нема, премда је, без двојбе, морало их бити.

О поријеклу становништва зна се:

Алексићи са Љубибратићем, дошли из Опутне Рудина, славили Никољ-дан, изумрли. Знаменит је Шпиро Алексић, који је био барјактар Хаџи Христа.

Сабљичићи из Корјенића, дошли са Сав. Љубибратићом. Иселили се у Америку. Били су чувени поморски капетани, између којих спомињем Владимира, који је 1801 погинуо у Ђенови, у поморској бици. Славе Јовањ-дан. Јаков Сабљичић био је начелник опћине топољске 1783, а Јоко 1788.

Јанковићи из Паштровића 1700, а припадали племену Давидовића, славе св. Илију.

Косићи са Милошем Војновиће, из Попова. Славе Ђурђев-дан. Ђурица Косић био је начелник опћине топаљске 1765 и 1769.

Милошевићи из Корјепића, са владиком Саватијем. Славе Ђурђев-дан. Први, који је дошао, био је капетан Сава, који је у меморандуму од 1701 убиљежен. Истодобно ово се братство населило и у Куте.

Траживук из Книна, има 20г, слави св. Јована.

Беко са Зубаца 1700, слави Ђурђев-дан.

Катић из Жвиња, има 160г, слави св. Стефана.

Коњевић из Требиња, има 60г, слави Никољ-дан.

Јовановић из Ћеклића 1692, слави Никољ-дан. Конте Дука Јовановић забиљежен је, као поглавица, на меморандуму досељеника од 1701.

Ломбардић из Мостара, са владиком Саватијем. Славе Усјековање.

Сенићи старином су из Трешњева у Црној Гори, а одатле због крви пребјегли у Корјениће, одакле, са владиком Саватијем, овамо дошли. Славе Ђурђев-дан.

Гачанићи из Корјенића, са владиком Саватијем, славе св. Георгија.

Микочеви из Далмације има 9г, Римокатолици.

Шабовићи из Мојдежа, иза 40г, а ту из Гацка, славе Јовањ-дан.

Укропина из Требиња, са владиком Саватијем, славе Климуњ-дан и Васиљев-дан.

Предовић из Мојдежа, има 19г, слави Ђурђев-дан.

Лончар из Попова, са владиком Саватијем, слави Јовањ-дан.

Јакшићи из Невесиња, са Милошем Војноивћем, славе Ђурђев-дан.

Џањевић из Подгорице, има 100г, слави Никољ-дан.

Стијепчић с Каменог, има 19г, славе св. Арх. Михаила.

Ростовић из Невесиња, са владиком Саватијем, слави Јовањ-дан.

Ковачевићи с Граова има 100г, славе Јовањ-дан.

Прњат с Бајкових Крушевица има 40г слави Јовањ-дан.

Ћеклић из Ћеклића, има 20г, слави Арх. Михаила.

Радовић из Бајкових Крушевица, има 60г, слави Јовањ-дан.

Брајевићи из Мојдежа, има 20г, слави св. Петра.

Станишићи из Главске, са владиком Саватијем. Славе св. Тројицу.

Тодоровић из Загуља на Граову, са владиком Саватијем. Слави св. Стефана.

Милашиновићи из Нецвијеће (Херцеговина) са владиком Саватијом, славе св. Стефана. Први је овамо дошао Илија Милашиновић. Капетан Стеван Милашиновић први је развио аустријску заставу на ријеци Мисисипи.

Лепетићи из Мокрина, има 34г, слави св. Ђорђа.

Петијевић из Мокрина, има 25г слави св. Георгија.

Бијелић из Суторине, има 24г, слави св. Вртоломију.

Шпирто у 16в из Грчке, слави Јовањ-дан.

Марић из Требиња, има 100г, слави св. Стефана.

Краљевић из Мојдежа, има 84г, слави св. Стефана.

Мијајловић с Бајкових Крушевица, има 40г, слави св. Јована и Пиљуровић из Ратишевине, има 50г, слави Јовањ-дан.

Даље Ђурићи из Мокрина, славе Ђурђев-дан. Са владиком Саватијем још је било братство Наранчићи, које је изумрло. Спомиње се неки Драшко Наранчић.

Као што се из горњег види, насеље је сво, осим једне породице, од 1687 па на овамо. Расло је досељавањем, али, на жалост, колико се доселило, толико се и иселило, тако да у задње сто година, по статистичким подацима, овај крај није ни мало напредовао, већ, штавише назадовао.

• Србина (Херцег Нови)

Србина се налази са сјеверне стране Херцегновога, простире се по врху косе горске (у висини над морем 177м), на којој се налази Херцегнови. Србина је управ предграђе Херцегновог, до ког се долази (силази) низ Јок Мегдан, покрај Канди Куле. Удаљена је од вароши једно 5 часака. Село има живи извор „Немила“, који се прије звао „Мила“…

Има и бунара, у којима се купи вода капавица. Куће су, с једне и друге стране опћинског пута, који води за тврђаву и за околна села. Поднебље благо, завјетрина, само страда од југа. Мјесто врло здраво.

Воћњаци и вртови налазе се око кућа…

Село се дијели на одломке Србину у Бајер, које раставља тврђава Шпањола. У Бајеру има само једна кућа (Огурлић), а у Србини 25, а то су: Букуровић (1), Становић (1), Ђурић (1), Васиљевић (3), Глеђ (2), Русовић (3), Митровић (1), Ћеранић (2), Иванковић (2( у Кукавица (1), Видаковић (1), Бајковић (1), Милишић (1) и Булут (1). Свега је становника 173. – Потпадају под парохију топаљску. Куће су особно свака, у растојању 5-200м. Дакле, разбијеног типа.

Име Србина је добила име по школи Србини у истом мјесту, а Бајер, јер је ту становало племе Бајер.

Виде се два чардака цијела, а други у рушевинама, али, којих су Турака били, не зна се. Овдје је тврђава Шпањола, коју су Турци оградили које, пошто Сармијенто, шпањолски војсковођа, истјера, названа је „Шпањола“. Она је и данас добра, премда ју 1500, Хаџи-бег, санџак триконски, оградио, кад је из овог краја Србе истјерао и посјекао. Уздигнута је над морем 180м. За Турчина био је пут подземни од ове тврђаве до оних у граду. И данас му се виде трагови, јер, познато је, да су турски путеви у овом крају били добри.

Данашњи становници у Србини, сви су поријеклом од досељеника, као што ћемо се одмах увјерити:

Васиљевић, с Убала, дошао има 35г, слави Ђурђев-дан,

Глеђ, из Конавала, има 29г, слави Никољ-дан,

Становић (Станојевић) из Корјенића, са владиком Саватијем, слави Никољ-дан.

Огурлић, из Кута, има 20г, слави Никољ-дан,

Ђурић с Пода, а у Поде из Црне Горе, из Трешњева 1702, слави св. Сергија и Влаха.

Бајковић, из Бајкових Крушевица, има 23г слави Јовањ-дан.

Видаковић из Требесина има 90г, слави св. Андреју.

Милишић, из Пода, има 24г, слави св. Стевана.

Кукавица, из Мокрина, има 32г, слави Јовањ-дан.

Булут, из Конавала, има 14г. Римокатолик.

Букуровић, из Бискупије (Книн), има 20г, слави св. Георгија.

Иванковић, из Савине, има 4г, слави св. Георгија.

Русовић, из Пода има 80г, слави Срђев-дан.

Митровић, из Книна, а ту из Котора, а у Котор из Крушевица, све кроз 30г, слави Никољ-дан. У Крушевице пад дошао из Зубаца, са владиком Саватијем.

Ћеранић из Мокрина, има 40г, слави св. Николу.

Из ових података о поријеклу види се, да су сви данашњи досељеници од скора се населили, а дошли су овдје ради зараде или трговине, из оближњих села опћине Херцегновске, и из Црне Горе и Херцеговине. Прије ових дозанх, да су била ова братства:

Бркановићи, који су, са владиком Саватијем, дошли из Невесиња. Стали су на Бајеру, код тврђаве „Шпањоле“. Иселили се у Скрадин, од којих је Станко, тајник опћине скрадинске.

Становало је братство Гојковићи, од којих је знаменит Марко „вук морски“… Овдје су дошли од Мокрина, славе св. Ђорђа. У Србини данас од њих нема нико.

Баралићи, дошли из Попова са Милошем Војновићем. Изумрли…

Сердаревићи (Војновићи). Они су довели из Херцеговине собом, свршетком 17в преко 60 породица. Славе св. Јована, а иселили се у Русију.

• Мојдеж (Херцег Нови)

Заокренут путом од Игала уз гомилу, послије једно ½ сата уз брдо хода долази се до једне омање црквице, а то је света Неђеља. Ту је почетак села Мојдежа. Куће села Мојдежа налазе се у удолицама, између неколико брежуљака, а све покрај пута и близу воде. Узрок је велика важност оруће земље. Село обилује добрим изворима живе воде. Јаку су извори, гдје су млини брашнени, разних (10) последника својина…. Гдје нема пак живе воде, граде се бунари, у којима се слијева вода капавица, али од таквих није потреба; зато их и нема, него само два-три. У овом селу је студеније, него ли у селима при мору, а снијег може чешће да пане, а да се и 2-3 дана одржи.

Село има доста земље за обрађивање. Око кућа, у непосредној су близини вртови (20х), оранице (59,51) и нешто винограда (7,77), а у планини пашњаци (209) и шуме (120). Пашњаци и шуме далеко су од кућа ¼ – ¾ стата, то је опћинска (комун), у ком је дозвољена паша оваца, а ограничено козе, по 2 на кућу, и поткресавање дрва. Село храни на овом простору: 2 коња, 155 говеди, 154 овце, 268 свиња и 42 козе. Ово село има и у Херцеговини у Суторинском Пољу своје земље, гдје су им виногради, који су од села један сат удаљени. Десетину дају држави, по старом обичају. Сваки ту у свом винограду има кућерак, одакле стражари, док је грожђе у пољу, његов стражар (пољар), и одговара за сваку штету. Та се кућа зове „пољарица“ или „пударица“…

Никад сељаци нијесу били кметови, нит се памти, да је икад Турчин овдје становао, а Млечићи их нијесу гонили, јер су били удаљени од мора. Мојдеж има у површини 437ха од којих је порезу подложно 417. Земља је средње родности.

Село се дијели на одломке: Мојдеж, Ковачи, Миокусовић и Потпланина. Један од другог четврт сата удаљени, а гдје и мање, што овиси о природном положају – брежуљцима. Неке су куће у овим одломцима близу, а неке удаљене по 100 и више метара. Оне које су близу, то су обично куће породица једног племена, јер треба, да се сетимо, да у Боки задруга нема, јер обично бива, да, ако су два или више браће, одмах, после смрти очине, дијеле се, – или, чим се ожене, јер их тад обично жене, сваде и подијеле. У селу је свега домова 85 (кућа 107), а душа 555. Сви су православне вјере. У овом селу станују ова братства: Магул, Кецовићи, Гудечи, Косићи, Вујовићи, Радуловићи, Јаковићи, Брајевићи, Поповићи, Зипанчићи, Шабовићи, Перијеви, Вилови, Краљевићи, Думовићи, Ђевенице, Андрићи, Поробићи, Вујачићи, Мрковићи и Влаовићи.

Село је Мојдеж назвато по највећем свом одломку, – а зашто је тако назват, не зна се. Одломак Ковачи, зове се јер су ту некад ковачи били; Миокусовић, јер је том насељењу било мило кусати, бива, слатко су јели; а Потпланина по особитом свом положају, бива, налази се, испод планине. Мојдеж, за Млечића, звао се и „Потпланином“…

Не зна се, ни које је становништво овдје било, прије данашњег, а за садање зна се:

Магуд, дошли су из Попова са владиком Саватијем, славе св. Арх. Михаила.

Кецовићи, из Бањана, са кнезом Милошем Војновићем. Славе Јовањ-дан. Никола Кецовић, са још пет претставника херцеговачких досељеника поднио је меморандум влади млетачкој 1701.

Косићи из Комана (Црна Гора), а одатле у Требиње, одакле се овамо са владиком Саватијем преселише. Славе св. Арх. Михаила.

Гудечи, из Попова, са владиком Саватијем, славе Јовањ-дан.

Вујовићи, од Билеће, са владиком Саватијем, сл. Арханђелов-дан.

Радуловићи, из Попова, са владиком Саватијем. Од ових неки се иселили у Муо. Из овог је братства тврдошки постриженик О. Теофило Радуловић, који је, у име владике Саватија Љубибратића, уговорио с владом млетачком о прелазу владичину, са калуђерима и многобројним породицама у крајину новску. Славе Арх. Михаила. Први који је дошао у Мојдеж, био је Бошко Јованом Радуловић.

Јаковић, са владиком и Саватијем из Корјенића, славе св. Арх. Михаила.

Режићи, дошли из Бањана са кнезом Милошем Војновићем. Први, који је овамо дошао, јест Вучета Режић.

Брајевићи. Ово су старосједиоци, од којих се Вуко Брајовић, још 1726г спомиње као добростојник. Славе Петров-дан. Из овог је братства био Васо Брајевић, који је у великом грчком устанку, кад оно архиепископ Герман, код Ђурђеве цркве, заставу слободе разви, чудо јунаштва показао, те, доста допринео, да онда оном народу сине зрачак слободе. Одликовао се при опсади и заузећу Триполице, као избавитељ Фабијера, грчког војсковође и његове војске услијед пада Мисолунта, па и у многим другим подузећима, био је први међу првим, и савјетом и делом. Био је именован краљевским адјутантом. Његови су синови данас генерали у грчкој војсци.

Зипанчићи, славе св. Петра, њихов пређ. Трипко, дошао је у ово село из Љубомира, са кнезом Милошом Војновићем.

Поповићи, старосједиоци, славе св. Илију. Стара свештеничка кућа. Лука Попов, живио је 1687 кад Млечић освоји Херцегнови.

Шабовићи, потјечу од Маркита сердара из Гацка, а овамо дошли свршетком 17в, славе Јовањ-дан.

Паријез, славе св. Василију, звали се и Драшкићевићи. Овамо дошли са владиком Саватијем, из Бањана. Њихова се читула налази у Савини.

Краљевић, дошли овдје са владиком Саватијем, из Ловреча, више Клобука. Славе св. Стевана.

Вилови, из Корјенића, са владиком Саватијем, а славе Јовањ-дан.

Думовићи, славе Јовањ-дан. Њихов пређ Раде Думовић дошао са кнезом Милошем Војновићем из Корјенића.

Андрићи, славе св. Илију. Први, који је овамо доселио се јест Сава Андрић. Он је дошао из Невесиња са владиком Саватијем.

Поробићи, славе св. Јоакима и Ану. Дошли из Љубомира, са кнезом Милошем и Војином Војновићем. Звали се Борковићи. Први, који је овамо дошао, звао се Миливој Борковић. Јер некога поробили, прозвали се Поробићи.

Мрковићи, са кнезом Војном Војновићем дошли из Попова, славе св. Стевана. Први, који је овамо дошао звао се Васињ Мрковић.

Котлаши, веле, да су Милорадовићи, који потјечу од Милисава Храбрена. Славе св. Николу.

Ђурашевићи, са Зубаца, са кнезом Милошем Војновићем, а први који је овамо дошао, звао се кнез Петар Ђурашевић: потписан је на меморандуму, ког херцеговачки досељеници 1701 влади млетачкој послаше.

Зубац, са владиком Саватијем са Зубаца овамо дошао, и то конте Јово Зубац, који је потписан на познатом нам меморандуму. Оба се ова братства истрачила, а славила св. Илију.

По књизи „Catastico di Moides“, који је из 1726г зна се, да је још тад у Мојдежу бијаху Бошко Нинковић, Андрија Царевић, Драшко Мишетић, Илија Зеленбаћ, Јово Котлоница, Јово Кулиновић, Јово Кулишић, Петар Милић и Јован Симић. По свој прилици они су погинули у оним честим ратовима, те се о њима ништа не знаде, као ни да су имали порода. Из горњег види се, да су само два братства у Мојдежу старосједиоци, а сви остали доселише се свршетком 17в са владиком Саватијем Љубобратићем и Војновићем. Ово насељење данас има своју засебну парохију, кнежину и основну школу.

П.С. Према попису становништва Црне Горе из 2011 године у Мојдежу је живело 264 становника, у томе се 141 изјаснили да су Срби, 47 није желело да се изјасни, а 49 се изјаснило да су Црногорци, уз 27 осталих.

6. Ратишевина (Херцег Нови)

Од источне стране Мојдежу протеже се село Ратишевина, која захвата простор омалени између Игала, Сушћепана, Мојдежа и Мокрина. Налази се на једном брду, и куће су једна од друге одијељене. Село је у висини над морем 379м. Има потока, који једино зими, услијед великих киша, набује, а неки пију и са бунара код св. Неђеље. Овдје је блаже поднебље него ли у Мајдежу, јер је село ближе мору и у завјетрини. Дува југ и западњак.

Село има мало земље за обрађивање, јер већи дио крш; та је земља близу куће, а највише су вртови (31х), оранице (26,67) и виногради (5,61). Имају и нешто пашњака (52) и шума (101), у којима чувају једно 50 говеди, 40 оваца, 70 свиња и 39 коза. Шуме су опћинска заједница, а као и пашњаци ¼ сата од села удаљени.

Село се не дијели на одломке. Куће су разбијеног типа, бива, куће у растојању 200-300м, а породице једног племена, оне су нешто ближе, у растојању 10-15м. Овдје станују: Деретићи (4), Пиљуровићи (2), Поповићи (5), Радмани (3), Бачановићи (4), Познановићи (5) и Сикимићи (3). Свега је у селу домова 26 (кућа 38), а душа 192.

Ратишевина, названа је по тому, што им гласник или неко за Турчина подругљиво рече „ратише ви (вам) на!“. Одатле то село се назва „Ратишевина“, а дотле је припадало Мојдежу.

Ко су били становници, прије данашњих, не зна се; а да је село старије од данашњих становника види се по црквама. Народ прича да су и овдје Турци живјели. Данашње становништво у Ратишевини, махом је из Херцеговине, а овамо дошло са владиком Љубибратићем и кнезом Војном Војновићем, свршетком 17в.

Познановићи, из Требиња. Славе Покров; неки се иселили у Херцегнови, а први, који је овамо дошао био је Вратко Познановић.

Сикимићи, они су од братства Пилатоваца, из Опутне Рудине, славе Јовањ-дан.

Радмани, из Тврдоша са владиком Саватијем. Славе св. Арх. Михаила.

Поповићи, из Херцеговине, славе Ђурђев-дан.

Деретићи из Попова, славе Јовањ-дан. Први, који је овамо дошао, био је Јово Деретић.

Бачановићи, из Херцеговине, славе Јовањ-дан.

Пиљуровићи, из Требиња, са владиком Саватијем. Славе Ђурђев-дан.

Радовић, из Попова, слави Мратин-дан. Први који је дошао, био је Ђуро Радовић.

Још 1692 овдје бијаше се населио Драђко Сабљиж, потомци кога иселили се у Игало, и Јован Ђуриновић, од ког је братства данашњи умировљени римокатолички парох у Херцегновому. Сви су ови исто из Херцеговине дошли.

• Камено (Херцег Нови)

Путем из Херцегновога, преко Требесина, долази се на укршће граница села Пода, Требесина и Каменог. Ту почиње село Камено и пролази се „уз Котобиљ“ кроз уске кланце, зване „врхови“ и „Тајне Греде“. Тад је право село, које се ту налази у висоравни, које се зове „поље каменско“. Куће су на дну поља, по сриједи и при врху, а тако исто и цркве. Село је у висини над морем 523-817м; а горе Каменом од сјевера јесу: Врањај, Доброштица и Буковина; од истока: Драгић и Дјевојачке Греде; од запада: Црвено Брдо; и од југа: Тајни Врх и Котобиљ. Само у јужном делу Каменог има извора живих а зову се: Бања, Котобиљ, Водица и Јама. У осталом селу нема живих вода: зато је народ присиљен био градити бунаре, и у њима воду капавицу сакупљат. Овдје војништво чешће љетно влежбе врши, те страда од жеђи; зато је војничка власт 1908 довела водоводом воду Диздарицу, која је између Каменог и Жлијеба, те је селу изобила сада воде. У селу је доста студено, маслина не може да расте, а да и не говорим о наранчи, лимуну и др. Снијег често пада и одржи се више дана, чак и љети даје велике користи, јер га у варош гоне и продају. На овим горама, које народ зове „снијежницама“ траје снијег и по два мјесеца, јер један снијег другог стиже. Највише дува источњак и сјевер.

Земља је за обрађивање у пољу каменском, дакле у непосредној близини кућама. То су оранице (165), ливаде (13), виногради (16) и вртови (4,25). У пољу рађа код нас познато „каменско вино“. Село има доста пашњака (948х) и шуме (778); оне су од села 1 сат удаљене – а налазе се у планини. То селу даје тип једног сточарског краја, јер село храни 3 коња, 145 говеди, 1003 овце, 113 свиња и 262 козе. Ипак у планини немају стаја за живо, већ их јутром истерају, а вечером спрате дома. У планини, гдје су им шуме и пашњаци, има доста јела и букава. Оно је заједничко „опћинско“, „комунина“ – за коју је постављено нарочито лице од опћине које се зове „лугар“ или „шумар“, и кому је дужност, да пази, да се неби у „опћинском“ шума сјекла, или возе козе осим двије на сваку кућу чувале, јер опћина хоће, да се то подише, јер сву шуму сасјекао Млечић и Француз. У тој забрани је доста стијена…

Дијели се на одломке: Камено, Забрђе, Нугаљ и Пипери, који су један од другог ¼ сати удаљени, сви се налазе у висоравни каменској. Куће су близу цркава, али без икаква реда, груписане и растурене. Већи дио кућа налази се у јужном дијелу, око цркве св. Јована; а и по сриједи села, и покрај општинског пута; ту су два-три каменска дућана, парохијална црвка св. Стеван и народа школа. Јужни дио зове се Нугаљ, а по сриједи Камено и Забрђе, сјеверни, при врху, више цркве св. Николе Пипери. Ту су куће у скупу, и то једно за другим покрај пута, а између себе чине улице. Овдје живе Мандићи. По сриједи живе: Обилићи, Петровићи, Булути, Ајчевићи, Кујачићи, Обрадовићи, Милусовићи, Балтићи, Мијушковићи, Становчићи, Радојевићи и Јововићи; а на југу: Бронзићи, Радовићи, Вуковићи, Ратковићи и Стијепчићи. Свега је домова 76 (кућа 88), а душа 456.

Више Каменог је Вратло, гдје је оружничка постаја.

Камено добило име јер је каменито; Пипер, јер се ту први досељеник из Пипера населио; Забрђе, јер за брдом; а Нугаљ јер сличи Углу. „Тајни Врх“ ил „Тајне Греде“, то је кланац на уласку у Камено, гдје се Црногорци 1687 скрише и Топал-пашу потукоше из потаје. Отуда и име „тајне греде“. „Котобиљ“ зове се мјесто, ниже „Тајног Врха“, гдје Турци бијаху, кад на њих Црногорци навалише, што је Турке потакло, те се у чуду питали „ко то би“. Тај догађај спјеван је и у „Горском Вијенцу“.

Има турско гробље у Котобиљу, гдје погинули Турци 1687 бише сарањени. Св. Стефан, те је црква код народне школе. Обновљена је 1787, а саграђена почетком 17в…

За ово се село зна у архиву опћине херцегновске и 1687. За вријеме турских насеља у овом крају, они у Каменом нијесу становали, јер није било вода, само су им ту биле земље. Насеље у овом селу је од 1687 унапријед. Скоро је све из тог дова, а то су Црногорци, а већина Херцеговци, дошли са Љубибратићем и Војновићем.

Мандићи, дошли из Горње Мораче 1687. Славе Мијолице. Звали се Ставичевићи речени Мандићи, а први, који је дошао, звао се Петко Мандић. Његов син „Јован Петков Мандић“ био је начелник опћине топољске 1726-1727. Петко је имао брата Милутина, који је такођер имао сина Јова, позната у списима млетачким „Јово Милутинов Горњак“.

Билути, из Корјенића 1692, славе Никољ-дан.

Ајчевићи, из Попова 1692, славе Мијолице.

Кујачићи, из Корјенића 1692, славе св. Арх. Михајла. Арамбаша Сава Кујачић потписан је на меморандуму досељеника херцеговачких, а послатом 1701 у Млетке. Први, који је дошао, био је Симо Кујачић.

Стијепчићи, из Зубаца 1692, славе св. Арх. Михаила. Први, који је дошао, звао се Станиша Стијепчић.

Јанићи, из Бјелица у Црној Гори 1687 славе Архангела Михаила.

Обрадовићи, из Црне Горе, славе Митровдан. Неки се иселили у Херцегнови.

Милусовићи, 1692 из Невесиња, славе св. Димитрију.

Балтићи, из Корјенића 1692, сл. Ђурђев-дан. Први, који је дошао, звао се Никола Балтић.

Мијушковићи, из Црне Горе 1687, славе Ђурђев-дан. Први, који је дошао, звао се Никола Милусковић.

Радовићи, из Бјелопавлића 1687; одликовали се у рату са Топал-пашом. Звали их Млечићи и Бјелопавлићи, а први, који дошли били су браћа Милија и Петар Радовић. Славе Ђурђевдан. Р. Радовић, добротвор је, јер је школи Каменској завјештао 9000ф…

Вуковићи из Подгорице 1687, славе Јовањ-дан. Први, који је дошао, звао се Раде Вуковић.

Становчићи, са Зубаца 1693г, славе св. Георгија.

Бронзићи из Попова 1692, славе св. Евстатију. Неки се иселили били у Савину, камо изумрли. Њихова читула налази се у Савинском манастиру.

Радојевићи из Корјенића 1692, славе Ђурђев-дан.

Јововићи, из Невесиња 1692, славе св. Димитрију.

Ратковићи, са Зубаца 1692, славе Ђурђев-дан. Први, који се доселио, звао се Вуко Ратковић.

Шкеро, из Клобука, славе св. Арх. Михаила.

Обилићи, из Херцеговине 1692, славе Јовањ-дан.

Петровићи, са Зубаца 1692. Први, који је дошао звао се Вујат Петровић, који је на меморандуму од 1701 потписан „Co. Vuiat Petrovich“.

Мишковићи, из Корјенића 1692, славе оба ова братства Ђурђев-дан. Први, који је дошао звао се Сава Мишковић.

По „Catastico di Cameno“ (1726), још су у Каменом са свршетком 17в доселили: поп Андрија Косијер, Дамјан Реметић, потомство ког се иселило у Америку, Јован Матков, од кога су Матковићи у Подима, Никола Оџић, Вуко Михаилов, Јово Лучин, Јово Среданов, Милосав Јованов, Лука Лазаров, Митар Милаповић, који је истог братства, ког и Ћосурићи, као што се види из читула…1781, који се иселили у село Савину, камо изумрли. Мићо Воисалић, Митар Пршутовић, Никола Бошков, Петар Сасојевић, по кому добило име село Сасовићи, Никола Паликућа, који се иселили Савину, а овдје дошли из Мостаћа 1692. Петар Машанов, Раде Станић, Марко Сладовић, од ког Сладовићи у Требесину, Вукућ Видић, који је потписан на меморандуму 1701, Нико Цуплов, потомство кога иселило се у Србину, гдје и изумрло, а њихова читула се налази у Савини, Милоја Амврозовић и Вуко Бошковић речени Паликућа. Сви су ово били Херцеговци или Црногорци; као што се види насеље је каменско све из свршетка 17в из Црне Горе и Херцеговине.

Сеоска слава је св. Стеван.

• Мокрине (Херцег Нови)

Од Кеменог, скренув опћинским путем и западу, долази се до Мокрина. Ово село од запада граничи Херцеговином, те, због граница, више пута, бива свађе, између пограничних Херцеговаца и Мокрињана, тако, да је до сад, неколико пута ту излазила комисија мјешовита и херцеговачка и аустријска и умиривала народ, а 1907 и одредила тачне границе, еда се једном стане не пут тој брацкој свађи. Село је растурено по странама и косама горским, тако, да су неке куће у растојању 1 сахат. – Село је у висини над морем 36-500м. Знаменит је у селу „Љути Поток“, који дијели Мокрине на доње и горње. Зими набуји, ал не наноси штете. Извори у селу јесу: Добра, Жаибца, Локва и Крш. – У селу има неколико понора и једно мјесто, гдје зими има доста блата, и зове се „Велико блато“. Има и бунара у којима се купи вода капавица. У селу је студено, најстуденије у опћини Херцегновској, а и снијег најдуже траје. Обично дува сјевер и источњак. Сјевер је јак.

Земља радна је сијачица (173) за јечам, раж и шеницу. – Има нешто и ливаде (3,86х) и винограда (2,41х), налази се у доловима мокринским, који су ¼ сата од куће удаљени. Вртови (9,71х) су око кућа. Пашњаци (541) и шуме (169х) то је према Херцеговини по сахата далеко. То је комун, а обично их зову „испаше“ јер на њима хране 2 коња 232 говди, 736 оваца, 181 свињу и 237 коза. Козе им дозвољено до ограниченог броја држати.

Дијели се Мокрне доње и горње и Црвено брдо. Горње Мокрине од доњих дијели поток, а Црвено брдо је источно њима, на истоименом брду, до Каменог. Између себе су ови одломци ¼ сата у растојању. Куће су у одломцима обично растурене по 100-400м, а гдје су близу 4-200м, то су обично истог племена, без реда растурене. Узрок оваком типу је жеља, да свака кућа има штогод земљишта око кућа. До границе Херцеговачке су Доње Мокрине, гдје станују: Лазаревићи, Вучковићи, Радановићи, Чедановићи, Дупани, Ивковићи, Рачановићи и Манојловићи. По сриједи, између Црвеног брда и Доњих Мокрина су Горње Мокрине, гдје станују: Гојковићи, Лепетићи, Мишевићи, Прлаини, Ђурђевићи, Тораићи и Косићи. Ту је и парох цркве св. Варвере и школа, као и једна крчма. Црвено је брдо до Каменог, гдје живе: Пољаци, Кукавице, Ћеранићи и Јовановићи. Ту је и оружничка касарна. Свега је у Мокринама домова 125 (кућа 137) а душа 690.

Мокрине су добиле име, јер је земља доста влажна; а Доње и Горње према положају. Црвено брдо јер се ту налази особита врста црвеног камена.

Народ вели, да се њихови стари овдје доселили из Херцеговине и Црне Горе; даље, да у Мокринама, Каменом и Жлијебима, Турци никад нису становали, и да нема ни џамија, ни чардака, ни кула, и да је тому најглавнији узрок био, што у овим селима нема довољно воде. Нема традиције о старијем становништву.

Гојковићи дошли веле с Косова има 400г. Славе Ђурђев-дан. Веле да потјечу од Гојка Мрњачевића. Неки се иселили у Нови. Мато Гојковић је био начелник опћине топаљске 1775-1776, а у прошлом вијеку Шпиро, а данас је начелник опћине херценовске Јевто Гојковић. У овом племену држи се народни барјак опћине херцегновске, а то у кући Тодора Гојковића. Тај су барјак добили од Млечића.

Лепетићи, дошли 1692 из мјеста Лепете се налази између Мостара и Коњица. Први, који је дошао звао се Ћетко Лепета. Из овог су братства мајстори каменоресци. И данас има самоук мајстор Станко, који је, из Камена изрезивао дивне крстове, и послао по један на дар књазу Николи и царевима у Русији и Бечу. Славе Ђурђев-дан.

Мишевићи, из Попова 1692. Славе Ђурђев-дан. Први, који је дошао, звао се Вуко Мишевић.

Лрлаини, из Невесиња 1692, славе Ђурђев-дан. Први, који је дошао био је Милош Прлаин.

Ђурђевићи, са Зубаца 1692. Славе Јовањ-дан. Први, који је дошао, звао се „Co. Dragutin Giurgevich“, а на меморандуму од 1701 забиљежен је као поглавица, први, између свих херцеговачих поглавица.

Лазаревићи, дошли су са владиком Саватијем из Нецвијећа. Славе св. Арх. Михаила. Од старине свештеничка кућа. Први, који је овамо дошао, звао се „Alfier Giovo Lazarovich“ и забиљежен је међу поглавицама херцеговачких досељеника на меморандуму од 1701.

Радовановићи из Корјенића 1692, славе Ђурђев-дан.

Чедановићи, из Попова 1692, славе Ђурђев-дан.

Дупани, из Зубаца 1692, славе Ђурђев-дан.

Терзићи, из Дабра (Херцеговина) 1692, слае Ђурђев-дан. Први, који је овдје дошао, звао се Перо Терзић.

Пољаци, из Гацка, 1692, славе Никољ-дан.

Косићи, из Комана (Црна Гора) 1687. Славе Ђурђев-дан. Први, који је дошао, звао се Ђуро Вујадинов Косић.

Кукавица, из Требиња 1692, славе Ђурђев-дан. Први, који је дошао, звао се Продан Кукавичић.

Ћеранићи, из Попова 1692, славе Никољ-дан. Први, који је дошао, звао се „Milutin Chioranich“.

Јовановићи из Невесиња 1692, славе Јовањ-дан.

Манојловић, из Попова 1692, славе Ђурђев-дан.

Рачанићи, из Херцеговине 1692, славе Ђурђев-дан.

Ивковићи, из Попова, 1692. Изумрли.

Петијевићи, из Херцеговине 1692, славе Ђурђев-дан. Први који је овамо дошао звао се Михаило Вучетин Петијевић.

Тераовићи, са Зубаца 1692, од племена Даниловић. Славе Ђурђев-дан.

Ђуратовић, из Уубаца 1693, славе Ђурђев-дан. Први, који је овамо дошао, звао се Ђуро Ђуратовић.

Милосавићи, из Невесиња 1692. У меморандуму од 1701 међу поглавицама спомиње се „Alfier Nicola Milosalich“.

По „catastico di Mocrine“, 1726 у Мокрине још дођоше из Херцеговине: Комнен Радојев, конте Дука Азаријевић, који је потписан на меморандуму 1701, а по свој прилици, без порода био, Драгутин Малешевић, Никола Гушањић, Јаков Мемић, Јово Дивљанин, Груица Милутинов, Јокан Зубац, који је као поглавица потписан на меморандуму 1701, Јован Јарчеглав, од кога су Јарчеглави, Јово Радибратовић, Михаил Ћарић, Никола Бјеланов, Јован Гавриловић, Петар Чепернић, од ког су Чепернићи у Подима, Вуко Радојев, речени Пестић. Ту се спомињу и старосједиоци Милановићи, Мрчићи и Радуле Рачић, који су изумрли има 200г, а славили Ђурђев-дан. Као што се види, сво данашње насеље, осим једног братства махом је из Херцеговине, а мало и из Црне Горе, све дошло 1687 и 1692. Сеоска слава св. Варвара.

• Жлијеби (Херцег Нови)

Село се налази у доловима између гора Врањаја и Радоштана, од сјевера; од југа: Греда; од запада: Ђевојачких греда; и од истока: Буновића. Висина је овог села над морем 710-836м.

У селу је поток „Жљебљаник“, који селу Кутима грдне штете наноси; а живе су воде: Диздарица и Чесма. Зими имају још и ови извори: Жуковача, Пишталене, Водице, Јаворова предо, На ловчу и За јарчев главу. Ови извори сви су далеко од сеоских кућа, тако, да село љети страда од оскудице воде, чему се има неколико година доскочило, јер су оградили 7 зденаца, у којима се купи вода капавица са кровова. Снијег је као у Каменому, а тако и поднебље и вјетрови.

Земља за обрађивање, то је ораница (37,25х) и нешто вртови (2,28), а сва је груписана око кућа. Друго су пашњаци (1234) и шуме (66), у којима чувају 2 мазге, 67 говеди, 401 козу, 32 свиње и 205 оваца. Шуме и пашњаци делеко су од села ½ сата…

Село се дели на три групе кућа: Ђуровиће, Радмиловиће и на групу кућа племена Вукасовића (4), Шкера (2) и Сикимића (1). Ова здања је од западне стране а код цркве св. Николе су Ђуровићи (5) а више њих Радмиловићи (3) а од ових према истоку Јунчевићи (2) и Деспинићи (1)… Свега хе з секз динива 18 (кућа 24), а душа 139. Сеоцка је слава пренос мошти св. Николе.

Жлијеби су назвати по природном положају греда, које сличе жљебовима. За владе млетачке, звало се, поред Жлијеби и св. Никола. Постоји брдо „Девојачке Греде“. Веле, да су се ту од давне једном сватови састали, поријечкали, завадили и побили, те сви сватови изгибоше а осташе само двије младе које, видјев несрећу, ухватише се за руке и бацише низ греде, које по том прозваше „Дјевојачке Греде“…

Село је постало у 17в, за владе млетачке, а населили су га досељеници – усташе из Херцеговине и Црне Горе, потомци којих су данашњи становници.

Ђуровићи, из Стубице 1687, славе Јовањ-дан. Први, који се доселио, звао се Јован Ђуров. Од овог племена је народни добротвор Јован Ђуровић, оснивач школе Србине код Херцегновог.

Шквро, из Клобука 1693 са Јовом Војновићем. Славе св. Арх. Михаила.

Јунчевићи, из Љубомира 1693 са Јовом Војновићем, славе Аранђеов дан. Први који је дошао, звао се Митар Бекоња.

Сикимићи из Опутне Рудине, од братства Пилатоваца, 1693 са Јовом Војновићем, славе Јовањдан. Први, који су овамо дошли, звали се Стјепан и Вуко Сикимић.

Деспинићи, од братства Чукваса, са владиком Саватијем из Љубомира; славе Ђурђев-дан. Први, који су овамо дошли звали се Јилија Деспинић и Петар, који се одликовао у битци на Каменом, против Топал-паше.

Радмиловићи, из Баљака, 1693 са Јовом Војновићем, а у Баљке дошли из Пријевора код Билеће. Припадали братству Предојевићи. Славе Никољ-дан. Први који су овамо дошли, били су браћа Сава и Војко Радмиловић.

Вукасовићи, овамо дошли из Попова 1693, славе Јовањ-дан.

Није, према овом истина, да су из Ораховца овамо прешли, као што народно предање хоће. Први, који је дошао звао се Вукашин Вукасовић.

Овдје су 1692г из Херцеговине била дошла братства: Шундрак, који су славили св. Арх. Михаила, а први, који је дошао, звао се Лука Шундрак, племе изумрло. Друго братство Радовановићи, славили Јовањ-дан и изумрли.

• Кути (Херцег Нови)

Савило се између кршева и гора. Граниче га од ји: Кумбор, Ђеновићи и Баошићи, од истока: Крушевице; од сјевера: Бакочи и Буновићи, од сз Сасовићи; од јз Драгомир (гора); а од југа море…

Клима блага, оштрија је само по врховима гора. Најтоплије је, гдје живи племе Накићеновићи, јер је тај дио у завјетрини. Снијег врло ријетко пада, и то по врховима гора, а дувају вјетрови: западњак и источњак.

Село има доста земље за обрађивање и њена родност зависи о врсти земље. Оне су дијелом око кућа, а дијелом у пољу, које је неких ¼ а од неких и читав сахат удаљено. Земље око кућа, то су вртови (117х), а зову се: Зграде, Лазине… Земље у пољу, то су оранице (66) и виногради (61)… Село има и пашњака (741х) који су у истом селу… Шума има опћинских (111), а зову их „брањевине“. Оне су око села у растојању ¾ сахата…

Православних за Турчина није овдје много било; за Млечића, који је све ове земље био дао Пераштанима и Доброћанима, сви скоро православни били су кметови, који су под Аустријом, сви постали газде, јер су купили земље у господара.

Село се дели на одломке: Кути, Рујево, Пресјека и Ластва. Зеленика је одломак Кута најјужнији при мору.

Стара Зеленика је од западне стране, док од источне стране јест Нова Зеленика, а то је група лијепо озиданих кућа које се бијеле, као галеби, који се одмарају на обали. Један од другог су у растојању 300 корака, а куће су покрај државног пута. У Старој Зеленици станују Ђуровићи (1к) и Тасовац (1к), а у Новој Сеферовић (1к), Милошевић (1к), Ковачевић (1к), Шиљеговић (1к) и Видовић (1к).

У Кутима су куће у групама све уз путеве сеоске, око куће су вртови и воће, кроз које се види и по који храст, чемпрес и бор.

У средини је црква св. Андрија. На западу је комшилук Кочетани, гдје живе Вуксани (2), Дабовић (1) и Достанић (1); између Иванштака и Сопота потока јест комшилук Накићеновићи (5), Кочетани (1) и Ожеговићи (2); између потока Сопота и главице, на којој је св. Тројица, јер комшилук Марићи, гдје живе Марићи (7), Салатић (1), Матовићи (2), Сеферовићи (2), Укропина (2), Михајловић (1), Комненац (1), Милошевићи (2), Ђурановић (1) и Перушковић (1). Више овог је комшилук Гомила, гдје живе Перушковић (1), Милошевић (1) и Јелић (1), а опет, више овог јест комшилук Песторићи (5), Перишић (1), а испод ових Љубомирац (1), Бакоћ (1) и Бакрач (1). Од си одломку Кутима јест одломак Рујево. Куће су растурене, свака око себе има земљу а у растојању од 100-200м. Дијели се на комшилуке: Глоговик, од јужне стране, гдје живе Вуксановићи (4), Рујево, по сриједи, гдје живе Масла (1), Ковачевићи (3), Јелић (1) и Радонићи (4), и Обалица, на врху, гдје живе Вујновићи (5), Митровић (1) и Кишићи (2). Ови су комшилуци један од другог удаљени ¼ сата, а дијеле их мали поточићи. Четврти и пети одломак су Пресјека и Ластва, који се налазе сз одломку Кутима. Имају заједничку цркву св. Илију. По сред Пресјеке живи Чуквас, а према њему од потока 50м далеко, Шиљеговићи (3) од истока Шиљеговићима према југу, 200 корака далеко Ногуловићи (2), а 40 корака источно Вујачић (1). Испод Чукваса 100м јужно живе Огурлићи (5к), и западно њима 20 корака Троповић (1), Павловићи (2), повише којих су Радмиловић (1), Огурлић (1) и Ногуловић (1). Више Зеленике од скора дошли Вуковићи (3). Источно у Ластви је Бакоч (1) и Ђурић (1); од њих 100м далеко, по сриједи Вукосављевићи (3), а од запада Радмиловић (1) и Ђуровић (1). Свега је у Кутима домова 100 (кућа 213) а душа 727.

Кути су добили име, по свом положају. Зеленика, због зеленила; Пресјека, што је простор, гдје се налази, пресјечено потоцима Иванштаком и Жљебљаником; Ластва, јер у народ ластвује; Глоговик, по глогињама које ту ррасту; и Обалица, јер је земља обаљена. Кочетани су се звали за Млечића и „Boglienovich“.

Стари поуздани људи причају, да је село одавна постало. Спомињу навала Сарацена из 9в, услијед насиља којих су селили и бјежали по врховима гора. Спомињу и гусаре, који су их узнемиравали. Прије Немањића ово се, веле, звало „Драчевица“, па и за Немањића, а горњаци и данас, кад слазе у Куте, веле: „идемо у Драчевицу“. Потврђују све рушевинама храмова, за које веле да су из тог доба. Послије пропасти српског царства, да су потпадали под Босну, Турчина, Млечића, Французе, Црногорце и ево под Аустријанце. За данашње становништво веле, да су већина дошла из Херцеговине, свршетком 17в., кад Млећић Нови 1687 освоји, а да је овдје „од Драгића до Обалице“ било само 7 српских кућа. Неки, да су се доселили из Црне Горе послије у 19в, а неки и послије из околних крајева Боке.

Мунићи, старосједиоцим славили св. Димитрију, а изумрли има 100г.

Ђурановићи, дошли с Ђурђева Брда (Херцеговина) у 16в, славе св. Арх. Михаила. Први, који је овамо дошао, звао се Вуко Ђуранов.

Шадовићи, изумрли, славили Никољ-дан, а овамо прешли из Попова 1693.

Накићеновићи из Љубомира, а ту из Старе Србије. Док су у Љубомиру били, по једној баби Наки, прозвали се Накићи. За освојења Херцегновог већ се звали Накићеновићи, и тад су браћа Јово и Вуко учествовали у рату 1687, гдје су се и одликовали, те им влада млетачка дала племство. У млетачким списима од 1687 забиљежени су као становници старосједиоци у Курима, а ту су дошли у 14в, славе св. Вартоломију. Тодор Накићеновић ходио је у 18в у Москву, да се руском цару жали на Млечиће, јер прогоне православне. Убили га у Цариграду. Стеван био парох у Дрнишу, мјесто неког неморалног калуђера Јоаникија Ивановића, који се био ставио под заштиту римокатоличког епископа Боцанића у Шибенику и Францеска Тесте, босоношког фратра. Због тога Стефан је много пострадао и у тамницу бачен био, гдје је, по свој прилици и свршио. Ово је било око 1760. Јаков Накићеновић био је начелник опћине топаљске 1778 и 1785, а Александар био барјактар, те се 1797 одликовао у Паштровиће, против Бушатлије. Гргур официр у Наполеоновој војсци. Из овог братства народ прича, да је о Божићу по девет свештеника излазило. Писац је, што се зна дванајести. Чувен је Јово Накићеновић, који је учествовао у херцеговачком устанку, написао живописе „поп Богдан Зимонић“ и „Лука Вукаловић“ и био бокешки посланик, а умро 1904.

Вулина, из Корјенића 1692, славили св. Вртоломеју и изумрли. Први који је дошао звао се Митар Вулиновић. Из овог племена, како дознах, било је гласовитих математичара у Италији.

Маслан, из Попова 1692, славе Васиљев-дан.

Чуквас, са владиком Саватијем. Први, који је дошао, звао се Драшко Чуквас, а прије се звали Зотовићи; из ове куће било монахиња.

Зотовић из Љубомира 1692, славили св. Георгија, као и Чукваси. Изумрли.

Краљевићи, из Ловроча више Клобука 1693, славе Никољ-дан. Први, који овамо дошао звао се Вуксан Краљевић, а његово потомство не зове се више Краљевићи век Вуксани. Неки се иселили у Цариград.

Огурлићи из Чепелице са Требишњице. Звали се Огурлије, а први је дошао војвода Шуро Огурлија, који је био начелник опћине топољске 1720 и 1721. На меморандуму од 1701 потписан је „Co Giuro Ugurlich“. Славе Никољ-дан.

Ђерманчићи, то су Илићи са Кривошија, а дошли око 1750. Славили св. Илију, изумрли.

Радонићи, из Мораче Горње 1687, славе Петков-дан.

Милишићи, из Невесиња 1693, славили Ђурђев-дан, изумрли. Први, који је овамо дошао, звао се Вуко Петков Милишић.

Ожеговичи, с Чева 1687. Прије се звали Озринићи и славили св. Арх. Михаила, а данас славе св. Тројицу. Први, који су овамо дошли, звали се: Ћетко Рајчевић речени Ожеговић и Вуко Матков Ожеговић речени Росић. Из овог братства били су начелници опћине топаљске: Иван Павлов Ожеговићи 1730, 1731, 1732 и 1733 и Марко Ожеговићи 1752, 1773 и 1774.

Зизери, турци, па се поришћанили. Изумрли а славили св. Арх. Михаила. Бошко Зизер све своје завјештао св. Андреји у Кутима.

Комненац, из Херцеговине 1693, слави св. Арх. Михаила.

Лупори, старином Турци, изумрли. Славили св. Димитрију.

Чоланчићи, из Херцеговине са Зубаца 1692, изумрли, а славили св. Арх. Михаила.

Милошевићи, из Граова 1692, славе Ђурђев-дан. Први, који је овамо дошао, звао се Вукић Милошев.

Никићи, из Бјелопоља (Црна Гора) 1687, славили св. Георгија, изумрли. Први који је овамо дошао, звао се Томо Никић.

Марићи, из Корјенића 1692, славе св. Стефана. Први који је овамо дошао звао се конто Марко Марић, а брат му био је барјактар. Марко је као народни поглавица потписан на меморандуму од 1701.

Други Марићи из Конавала 1780, славе Калистрат.

Вуксановићи, из Тврдоша са владиком Саватијем. Населили се на селишта турака Јаукаловића. Прије се звали Пуовићи, јер неки имао надимак „пус“. Славе Ђурђев-дан. У читули њиховој спомиње се неколико монахиња и свештеника.

Матовићи, с Бајковић Крушевица 1710, славе св. Петра.

Јелићи, са Зубаца 1692, славе св. Јоакима и Ану. Први, који је дошао, био Томо Јелић.

Сеферовићи, из Куча 1720г, славе св. Василију. Неки се иселили у Бијелу.

Митровићи, из Бањана 1692, славе Јовањ-дан. Први, који се доселио, звао се Митар Николин речени Кокот. И данас их народ зове Кокоти.

Вујиновићи, једни из Конавала 1740, а други из Корјенића 1692, славе Никољ-дан.

Кишићи, из Никшића 1701, славе Лучин-дан.

Песторићи, из Конавала 1708, звали се Пушкаровићи, а Млечићи им поталијанчили презиме. Славе св. Николу.

Перишићи, из Драчева са Јовом Војновићем, славе св. Јована.

Моровићи, из Зубаца 1692, славе Ђурђев-дан. Први, који је овамо дошао, звао се Никола Петров речени Моровић.

Перуновићи, из Попова 1691, славе Ђурђев-дан. Први, који је овамо дошао звао се Ђуро Перушковић.

Кочетановићи, из Диклића 1692. Прије се звали Пичете. Има их и у Мостару. Славе Никољ-дан. Симо Кочетановић био је начелник опћине топаљске 1795, а први, који је овамо дошао звао се Петар Кочетановић.

Тасовац с Репаја 1800, славили Никољ-дан, иселили се у Америку.

Вукићевић, из Убала 1740, славили Ђурђев дан, изумрли.

Троповић, из Витоглава код Рисна 1750г. Славе св. Евстатија. Припадају братству Мршића. Из овог је племена О. Јосив Троповић, учитељ владике Рада.

Вуковићи, с Убала 1840, славе Ђурђев-дан.

Шиљеговићи, из Марковине (Црна Гора) 1687. Прије се звали Николићи, а рад тога, што је један њихов стари носио капу од шиљежета, прозвали се Шиљеговићи. Славе Митров-дан. Први, који се овамо доселио, звао се Марко Шиљеговић.

Љубомирац, из Љубомира 1692, слави св. Јоакима и Ану.

Ногуловићи из села Нонгулића (Херцеговина) 1692, а неки из Кривошија од Илића. Славе Илин-дан.

Вујачићи, с Граова 1687, звали се Суботићи. Славе св. Арх. Михаила. Први, који је овамо дошао, звао се Јово Вујачић.

Брсаћ, са Зубаца 1692, славили св. Илију. Изумрли.

Сушићи, из Петрова дола у Црној Гори 1687. Звали се Уљаревићи, славе Јовањ-дан. Иселили се у Поде.

Бакоч, из Корјенића 1692, славе св. Арх. Михаила. У њиховој читули има монахиња.

Ђурићи, из Љубиња 1693, славе св. Арх. Михаила.

Чајићи, из Завојана (Херцеговина) 1692, славили св. Димитрију, изумрли.

Дабовићи, из Сасовића 1860, славе Јовањ-дан.

Илићи, с Леденица 1810, изумрли, а славили Илин-дан.

Вукосављевићи, с Граова 1687, славе Илин-дан.

Кунићи, из котара требињског 1692, славили Јовањ-дан, истрачили се.

Трипковићи, из Корјенића 1701, славили Илин-дан, изумрли.

Уцовићи, прозвати Војновићи, из Витањине (Конавли (1840), славе Никољ-дан.

Ковачевићи, с Граова 1800, славе св. Василију.

Бакрач, из Конавала 1750, славе Никољ-дан.

Михајловић, с Виса 1870, слави Арх. Михаила.

Салатић, из Конавала 1850, слави Госпу. Ово је једини римокатолик.

Укропина, из Укропаца има 100г, слави св. Клементија.

Лучић, из Конавала 1870, слави Тројчин-дан.

Видовић, с Кумбора 1850, слави Јовањ-дан.

Ђуровић, са Жлијеба 1890, слави Јовањ-дан.

Павловићи, из Крушевица 1824, славе св. Стефана.

Радмиловићи са Жлијеба, има 24г, слави Никољ-дан.

Достинић из Сасовића, има 49г, слави Никољ-дан.

Лалић, с Убала, 1860, слави св. Арх. Михаила.

Шакић, који су 1692 дошли из Мостарског Блата, славили Никољ-дан, а изумрли.

Као што се види из горњег, данашње је насеље махом из Херцеговине и Црне Горе, а нешто и из Боке, све досељеници, којима се зна, кад су и одакле дошли.

• Сасовићи (Херцег Нови)

Село Сасовићи налази се од ји стране села Кута. Оно је на подножју брда, и у самом брду, над морем 1-200м. Неке куће овог села налазе се покрај бујног потока, званог „Жљебљаник“, који им носи међе око кућа, а причају, да је поткопавао и зидове самих кућа…

Земље за обрађивање има прилично, а сва је у селу, око кућа, у непосредној близини. То су вртови (62х), оранице (19х) и виногради (11)… Село има и испаша (88х), које су ¼ сата од кућа… Шума нема, већ само заједничу шуму (79х), која се зове „Страно“ или „Забрана“…

Имају у селу само два кмета, који са господаром имају овај уговор: осподар им даје кућу бесплатно. Ако је господар земљу, коју кмет држи, разрадио, тад њему двије трећине рода, а кмету једна; а ако је кмет земљу разрадио, тад њему двије, а господару једна трећина. Ако га хоће господар послат, може, али да му плати труд и муку, који је, око обрађивања земље, уложио.

Дијели се на Казимир (Горњи Сасовићи) и Доње Сасовиће са Умцем. Кућа груписаних има при мору на Умцу, гдје је станица жељезничка, 3-4 љетњиковца и поштарски уред. Друге су све куће растурене, у размаку једна од друге 100-500м. Горњи од Доњих Сасовића су ½ сата у растојању, аи село и куће су при страни. У Умцу живе: Вучетић (1), Бакочевић (1), Шпилар (1), Мађар (1), Марковић (1) и Сеферовић (1). У Доњим Сасовићима: Аврамовићи (2), Аћимовић (1), Одаловић (1), Ђуричић (1), Новак (1), Павлићевић (1), Вукићевић (1), Шимраци (3) и Пјешивац (1). У Горњим Сасовићима или Казимиру: Беговић (1), Петровић (1), Аврамовић (1), Бијеловић (2), Дабовићи (2), Озринић (1), Вучковићи (2), Гудељевићи (3), Радојичић (1), Достинићи (3), Килибарда (1) и Рашовићи (3). Свега је у Сасовићима домова 40 (кућа 69), а душа 219.

Петар Сасојевић, који је овдје, први дошао, имао је већи дио у Сасовићима земаља, те се по њему назвало Сасовићи…

До 1687 овдје је било многобројно турско насеље, као што се види из остатака џамија и чардака, и тад се по свој прилици звало Казимир, а од 1687 долазе овдје Срби из Херцеговине, као што се види из слједећег:

Вучковићи, из Марковине 1687, славе Јовањ-дан.

Рашовићи, звали се прије Бурлице, а дошли из Корјенића, из села Нудола 1692. Било 9 браће, којима додија зулум турски, те се договорише да селе. Један оде у Грахово, гдје се и данас зову Бурлице, други у Жвиње, трећи у Витаљину, те промијени и вјеру и име, те се зове Рашица, а четврти Дамјан, к девојци Милутина Трипковића у ово село. Остали остану у Херцеговини, гдје их и данас има, под именом Бурлице. Прозвали се Рашовићи јер носили гаће од раше, а слава Аранђелов-дан.

Новак, из Врбника (Далмација) има 10г, а слави св. Стефана.

Аћимовићи, из Љубомира 1692, а славе св. Николу. Први, који је овамо дошао звао се „Co Mitar Achimovich“, а исти је потписан на меморандуму од 1701.

Грле, славили св. Николу, а изумрли. Веле да су овамо дошли из Попова 1693.

Радојчићи, из Невесиња 1692, славе Никољ-дан.

Шимраци, из Босне 1698. Били властела босанска, славе Никољ-дај.

Достинићи, прије се звали Карамани, а прозвали се Достинићи по баби Достињи. Славе Никољ-дан. Овамо дошли из Корјенића 1710, на мјесто неког Радашина, који је тад изумро.

Бијеловићи, су из Попова 1692, славе Никољ-дан.

Дабовићи, с Бајкових Крушевица 1692 са владиком Саватијем. Славе Јовањ-дан. Из овог је братства архимандрит Инокентије Дабовић, за кога се оградио манастир Савина.

Пјешивац, из Пјешиваца (Црна Гора) 1687, славе Јовањ-дан. Из овог је братства капетан Јован који је много добра свом родном мјесту учинио, а цркве и сиротињу обилато помагао, воде, путеве и мостове градио и поправљао. Као капетан био је друг бившег руског адмираља Макарова, као и његов велики пријатељ.

Гудељевићи, из Попова, 1710, славе Јован-дан.

Вукићевићи, из Убала 1740, славе Ђурђев-дан.

Вучетићи, из Граова 1692, а звали се прије Драшкићевићи. Славили Никољ-дан, а иселили се у Трст, камо су у задње доба живјели Јован Вучетић, бивши савјетник и потпредсједник аустро-угарског Лоида и трговачке коморе тршћанске, као и бокешки заступник на царевинском Вијећу у Бечу, и брат му Стефан. Сестра им Анастасија удата Нако, дивно себи обесмрти име знатним поклонима од преко 100.000 круна за грађење српско-православне цркве св. Спиридона у Трсту, чиме не мало допринесе, да се је онај величанствени храм довршио, кога су први свјецки умјетници Матшанини и Бертини својом кичицом и длијетом украсили. Јероним Вучетић био је начелник опћине топаљске 1794.

Аврамовићи, из Никишића 1687, славе Ђурђев-дан.

Огњеновићи с Чева 1687, славили Ђурђев-дан, изумрли.

Озринићи, с Чева 1687, славе св. Арх. Михаила.

Павличевићи, из Црне Горе 1687, славе Ђурђев-дан.

Ђуричићи, из Бобана 1692, славе Јовањ-дан.

Раповци, из Далмације 1720, славе Никољ-дан. Неки се иселили у Мељину, а неки у Бијелу. Из овог је братства био знаменит О. Герасим Раповац.

Паликуће, из Мостаћа 1693. Прозвали се Станићи. Спомена је вриједна дична српска Елена уд. Кап. Ника Станића, која је завјештала све своје имање сиротињи опћине херцегновске. Славили Климуњ-дан, изумрли.

Петровићи, из Корјенића 1692, славе Јовањ-дан.

Томашевићи, из Зубаца 1693, зову их и Кокићи. Славе Никољ-дан, остали на женском реду.

Одаловић, с Кривошија 1806, слави Никољ-дан.

Бокановићи, из Попова 1692, славили Петков-дан, изумрли.

Бакочевић, из Бакоча има 14г, слави св. Арх. Михаила.

Марковићи, из Црне Горе, из села Бубрешка (Никшић), има 10г, слави Никољ-дан.

Сеферовић, из Кута има 9г, слави св. Василију.

Мађар, из Пеште има 9г, а Шпилар, из Трста има 9г.

Вучетић, из Баошића, има 10г, слави св. Николу.

Била још братства: Слијепчевић, који су 1692г дошли из Попова, а изумрли, славили Никољ-дан; и Тодоровићи, из Загуља на Грахову око 1700, иселили се у Цариград, а славе Ђурђев-дан.

• Кумбор, Ђеновићи и Баошићи

Са сз стране селу Кутима, налазе се села Кумбор, Ђеновићи и Баошићи. Она су већим дијелом сва при мору, а мање у страни. Висина кућа је у Кумбору 150, у Ђеновићима 160, а у Баошићима и до 300м…

Породице свих трију села, које живе при мору, мало имају земље за обрађивање, – јер они су, или господа, или трговци или рибари, или дају странцима куће у најам, те се тим средствима издржавају. Оне пак породице, које живе даље од мора, бива у брду, те имају прилично земље за обрађивање. Мјеста, која обрађују јесу вртови (228х), оранице (0,68) и виногради (85х)… Једно по сата далеко од кућа јесу пашњаци (280х) и шуме (50,92х) које су комун (брањевина)…

О трагу 120г све земље у Кумбору при мору, па скоро и у брду, биле су дате од млетачке владе у феуд Бујовићима, властели из Пераста, као и у Баошићима земље при мору, бише дане Шераштанину Смекији, ал данас све је то сељацима распродано, те нема више кметова. У Ђеновићима никад није било кметова. Ниједно од ових села није раздијељено у одломке, неко куће њихове налазе се при мору и у страни, у растојању ¼ сата. Сва ова три села, ко их не познаје, рекао би, да је једно, пошто су иста у свему, и пошто одмах, на границама, куће једног слиједе за кућама другога, или су чак спојене, и, кад се прелази из једног у друго село, ни по чему не би могао знати, ако не би видио натпис, који би ти казао, да си на граници једног, и на уласку у друго село. Куће ових села, које су при мору, дијелом су груписане, а дијелом растурене; а оне у брду, у свим трима селима растурене. Све су куће при мору у једном становитом реду поредане, који ред иде оним правцем, којим и обала. При мору су у Кумбору у групи куће: Ђурасовић (1), Шпаровић (1) и Петковић (1); у Ђеновићима: Војводић (1) и Црногорчевић (1); и у Баошићима: Цвјетковић (1) и Поповић (1). При мору налазе се често дућани, са сваковрсном продајом. Куће су пак у страни, рекох, да су растурене, а веле, због тога, што су у њима једном становали кметови, а сваки кмет, око свог стана, имао је скоро сву баштину, коју је обрађивао; те, да кметови појединих господара и кад су временом купили оне станове, у којима су стали и нешто земље око станова, да су у тим истим становнима и као газде остали, наравно временом поправивши те станове у онолико, у колико им је било могуће. Које куће нијесу због тога растурене, погорова јесу због положаја земљишта јер је у овим селима, у страни земљиште стрмо и неприступно. Те су куће једна од друге у растојању 200-500м. Куће, при мору, у овим селима су лијепе, док у страни слабо ограђене и уређене. Свега је у Кумбору кућа 73 а душа 239, у Ђеновићима кућа 69, а душа 249; и у Баошићима кућа 116 а душа 288. Између ових је римокатолика 97. Имају двије школе, једну у Баошићима, а другу у Ђеновићима; а свако село своју кнежину.

Братства у Кумбору су: Видовић, Моро, Кукавица, Ђурасовић, Матовић, Зубац, Петровић, Шаренац, Ђеновић, Милановић, Ризнић, Ђиловић, Мустур, Дабижиновић, Бошковић, Шпаровић, Сијерковић, Вујновић, Пушић, Војводић, Матковић, Укропина, Вукасовић, Песторић, Милиновић, Церовић, Петковац, Микељевић.

У Ђеновићима: Јанковић, Вранковић, Митровић, Марић, Томановић, Комадина, Мустур, Вукасовић, Тројановић, Одаловић, Вујиновић, Петковић, Даниловић, Радонић, Јанчић, Беговић, Војводић, Стрнчевић, Стојковић, Злоковић, Фанфани, Сијерковић, Јовановић и Сенчић.

У Баошићима: Цвјетковићи, Црногорчовићи, Камилићи, Лазаревићи, Вујичићи, Петковић, Дабовић, Даниловић, Ћуковић, Поповић, Рашковић, Лаконић, Пешикан, Радонић, Вукасовић, Вучетић, Триповић, Наварин, Доретић, Фанфани, Ковачевић, Силвић, Стојковић, Вуковић, Ристић, Васојевић и Матковић.

Кумбор је веле, добио име због тога, што је у близини старог града Стола, који је град од источне стране био, гдје је данас село Ђеновићи. Веле да је био грчка насеобина, а то и његово име доказује, јер грчки стол, значи припрема за путовање, бродовље, војничко изасланство, пак и насеље. Тај град, веле, да је услијед потреса пропао. Мјесто пак, што је њему, на неки начин било као предграђе, данашњи Кумбор, да су га тако назвали Млечић и по италијанској ријечи „conborgo“ која српски значи „предграђе“. Од Конборго да је оно „го“ ради лакшег изговора испало, те остали у нашем језику реч „цонбор“, које „о“ иза „ц“ и „и“ иза „о“ претворили се у „у“ и „м“. Раније се звао „Миочевић“, као што се види из једног млетачког списа за 1739 у кому је попис особа којима се има удијелити „co“.

Ђеновићи су на мјесту старог града Стола, тако да се и данас дио Ђеновића при мору зове „Столи“. Ако није по каквој породици истог имена, за Ђеновиће не зна се зашто су добили име. Народ га зове и „Покривеник“ јер је стари град покривен морем.

Баошићи, веле, добили су име јер су ту Балшићи становали; а други веле, да су назвали по Баоши Цвјетковићу, који се 1590 из Зете овамо населио.

Како што се из горњих података закључити може, па и из постанка околних села, и ова су села врло раног постанка, а о поријеклу становништва зна се ово:

А) у Кумбору:

Ђурасовићи, са Грбића (Жаково) са владиком Саватијем Љубибратићем. Славе Никољ-дан. Били између најугледнијих људи у Боки. Имали својих 16 бродова, велика добра у Русији (Брђанску), а тако исто и на Смирнама.

Шаренац, с Давидовића из билећког котара 1692, слави Никољдан.

Ризнићи, из Зубаца 1692, славе Арх. Михаила.

Ђиловићи, из Корјенића 1692, славе Никољ-дан. Неки живе у Николајеву и у Трсту.

Милановић, са Зубаца са владиком Саватијем. Славе Никољ-дан.

Мустури, из Мориља 1790, славе Илин-дан. Ово је свештеничка кућа.

Вујновић, с Обалице из Кута 1780, славе Никољ-дан.

Војводић, из Херцеговине са владиком Саватијем; римокатолици.

Укропина, из Укропаца 1692, славе Покров, а иселили се у Трст и у Цариград.

Видовић, из Рисна има 70г славе Јовањ-дан.

Моро, из Зубаца 1692, св. Арх. Михаила. Иселили се у Трст.

Кукавица, из Требиња 1692, славе св. Георгија.

Матовић, с Крушевица, има 180г, сл. Никољ-дан.

Зубац, са Зубаца, са владиком Саватијем. Славе св. Георгија.

Петровић, из Корјенића 1692, сл. Св. Михаила.

Милиновић, из Мориња има 150г, славе св. Георгија. Један од њих Симо, био је начелник опћине херцегновске.

Вукасовић, из Ораховца има 90г, слави св. Георгија.

Матковић, из Тивта има 180г, слави св. Шимуна.

Сијерковић, из Стрпа има 60г, слави св. Пантелију.

Петковац, из Далмације има 70г, римокатолик.

Минељевић из Кртола има 35г, слави св. Георгија.

Перовић из Конавала има 32г, слави Госпу од здравља.

Песторић, из Кута има 22г, слави Никољ-дан.

Петковић, из Рисна има 53г, славили св. Николу, изумрли.

Дабижиновић, из Ораховца, има 49г, слави св. Јована.

Бошковић, из Кривошија има 24г, а ту из Црне Горе, слави Никољ-дан.

Б) у Ђеновићима

Јанковићи, из Клобука са владиком Саватијем, славе св. Георгија.

Вранковићи, са владиком Саватијем из Попова, славе св. Стефана.

Томановић, 1692 из Зубаца, славе св. Јована.

Мустур, из Мориња, има 150г, слави св. Илију.

Комадина, из Попова са Милошем Војновићем, славе св. Георгија.

Војводићи, из Херцеговине, славе Госпу.

Митровићи, из Забрђа (Луштица) има 60г, славе св. Андрију.

Марићи из Косора (Невесиње?) 1682, славе Јовањ-дан.

Вукасовићи, из Ораховца има 100г, славе Ђурђев-дан.

Фанфани, из Далмације има 100г, слави Ивањ-дан.

Одаловић, с Кривошија има 120г, славили Никољ-дан, а сад промијенили, те славе по жени Ђурђев-дан.

Даниловић, са Зубаца 1693, славе Ђурђев-дан.

Петковић, из Рисна има 120г, славе Никољ-дан.

Тројановић, из Луштице има 61г, слави Мали Госпођин-дан.

Вујиновић, из Кута има 90г, слави Никољ-дан.

Радонић, из Црне Горе има 71г, слави Петков-дан.

Беговић, из Требиња има 74г, римокатолик.

Стрнчевић, из Конавала, има 24г, слави Петров-дан.

Стојковић, из Луштице, има 62г, слави св. Димитрију.

Злоковић, из Бијеле има 60г, слави Васиљев-дан.

Сијерновић, из Костањице, има 38г, слави св. Пантелију.

Санчић, из Конавала има 50г, слави Госпу.

Јовановић, из Грбља има 190г слави Никољ-дан.

В) у Баошићима

Цвјетковићи. Цвјетко Баоша дошао је из Зете 1590, и од њега су Цвјетковићи, који били свештеници и гласовити поморски каметани. Нико Цвјетковић био је начелник опћине топаљске 1786. Између њих спомињем протосинђела Кирила Цвјетковића „блажене душе човјек, који је у двадесет и четири године, три мјесеца и три дана тамновања за своју вјеру окушао, што но се у пјесмама пјева, и тамницу тамну, и на рукама негве до лаката, и на ногама тешке лисичине“. Ово је било за епископа Венедикта Краљевића, који је намјеравао, да поунијати православни народ у Далмацији. Цвјетковићи славе Никољ-дан.

Црногорчевићи, из Црне Горе има 310г, славе Никољ-дан. Били су поморски капетани и угледни људи. Између њих спомињем Остоју Црногорчевића, који је био у депутацији послан барону Рукавини, за преговоре о предаји Боке Аустрији, као и рано преминулог Младена Црногорчевића, вриједног нашег археолога.

Камилићи (прије се звали Јовановићи) из Црне Горе има 300г, славе Никољ-дан.

Вујићићи из Граова 1692, славе Никољ-дан.

Петкоивћ из Требиња 1694, слави Никољ-дан.

Даниловић, са Зубаца 1692, слави Ђурђев-дан.

Чупић или Чупковић из Билећеви од братства Предојевића 1692, славили Јовањ-дан. Знаменит је Стеван Чупковић, који је као изасланик опћине херцегновске (1797) ходио у Спљет барону Рукавини.

Сменија конти из Пераста 1687. Иселили се у Беч, а славе св. Крст.

Наварини су постали од Цвјетковића, има 150г. Мати им била римокатолкиња, а отац који је био од Цвјетковића, пошао у свијет, а мати свог сина, који се родио, пошто је отац пошао у свијет, крстила на римокатоличку, те тако постали Наварини. Славе Никољ-дан.

Ћуковић, из Рисна има 200г. Слави Томин-дан. Из овог племена је знаменит Ђуро Ћуковић, који се одликовао особито у математици, и више пута, научно препирао са гласовитим Руђером Бошковићем о најзамршенијим питањима астрономије и геометрије. Штета, што рано умрије.

Лазаревићи, из Гацка 1692, славе Никољ-дан.

Стојковић, из Луштице, има 200г славе Никољ-дан.

Сијерковићи, из Стрна (Бока) има 140г, славе Пантелијев-дан.

Поповић из Мориња има 129г, слави Никољ-дан.

Вучетићи, из Арбаније има 80г, славе све свете (Tutti Santi).

Вујадиновићи, од Зубаца 1693, славили Ђурђев-дан, изумрли.

Трипиновићи, из Далмације има 100г, славе Ивањ-дан.

Ристић, с Бајкових Крушевица, има 90г, слави Никољ-дан.

Дабовић с Бајкових Крушевица има 80г, слави Никољ-дан.

Лаконић, с Убала има 40г, слави Никољ-дан.

Вукасовић, из Ораховца има 60г, слави Ђурђев-дан.

Пешика, из Рудина у Црној Гори 1888, слави Ђурђев-дан.

Рашковић из Луштице има 14г, слави Никољ-дан.

Деретић, с Виса има 35г, нема крсног имена.

Панцини, из Италије, има 14г.

Фанфани, из Ђеновића, има 40г, слави Јовањ-дан.

Ковачевић, из Пријевора (Грбаљ) има 9г, слави Јовањ-дан.

Силвић, из Конавала има 17г, нема крсног имена.

Вуковић, с Убала има 48г, слави Ђурђев-дан.

Матковић, из Кавча има 35г, слави Ђурђев-дан.

Сеоска је слава у Кумбору Покров; у Ђеновићима св. Спиридон; а у Баошићима св. Никола.

• Требесин (Требесињ, Херцег Нови)

Селу Сушћепану од ји стране, а Подима од западне, налази се село Требесин, до ког се долази опћинским путем из Херцегновог, преко Србине и Пода. Далеко је од вароши једно ½ сата. Ово је село над морем једно 300м. Кроз село има доста омањих потока, који зими услијед великих киша набује, али селу штете не наносе. Зову се просто потоци. У селу и усред љета има доста живих извора, те тако село може доста поврћа да има, и да доста зелени продаје…

Село има радне земље – оранице (33х), вртова (59х), и винограда (8,28х). Ове су земље у непосредној близини кућама. Шума има (113) и пашњака (88) које је удаљено ¼ сата од кућа. Туда чувају живо. Забрана нема већ приватна својина…

Остаци од чардака казују нам, ко је прије данашњих становника овдје становао, а то су Турци. По причању, да је ту био манастир св. Госпође и стара црква св. Петра, значи да је и прије Турака ту било насеље (српско). Ово нас доводи, да је врло рани постанак тог села. О поријеклу становништва зна се:

Аврамовићи, дошли испод Голије, а славе Јовањ-дан. Ово је знаменито свештеничко племе, које је дало преко 30 свештеника и 6 монахиња, а и такових архимандрита, које је, и Бока, и Далмација, и народ, и свештенство предлагали влади млетачкој, још у почетку 17в за свог епископа. То је био архим. Иларион Аврамовић. Из овог је братства и Митар Аврамовић, који је био начелник опћине херцегновске. Кад је Млечић земљишник увео био је поп Дука Аврамовић.

Вуковићи, из Гацка 1693, славе св. Лазара. Први, који су дошли, били су браћа Томо, Мијо и Вујадин Вуковић.

Видаковићи из Трнина у Црној Гори 1687, славе св. Андрију. Иселили се неки у Савину и Поде. Стара свештеничка кућа.

Трипковићи, из Херцеговине има 260г, славе св. Василију.

Паликуће, из Мостаћа са владиком Саватијем и Војновићем. Славе Климањ-дан. Први, који је дошао, био је Дамјан Паликућа.

Доклестићи, из Бањана 1692. Иселили се у Херцегнови, а славе св. Василију. Први, који је дошао, звао се Бопко Доклестић. Сеоска је слава св. Тома.

• Сушћепан (Херцег Нови)

Од сјевера Игалу и Топлој, а од истока Ратишевини, од запада Подима, а од југа Мокринама, далеко од Херцегновог по сата, у мањим долиницама, над морем 300м. Извише села уздиже се Мијал Брдо; а главни су извори: Смоковац, Бостан и Чардак. Поднебље, вјетрови и снијег као у Игалу.

Земље су груписане око кућа, а служе за поврће, воће и пашу. На „земљишнику“ убиљежене су заједно с Требесином, тако да ова села имају у површини 316ха, а од тога порезу подложно 301…

Село је мало, домова 16 а душа 132, све куће растурене у растојању 500-700м.

Село Сушћепан добило је име по оближњем граду, ког Херцег Стефан огради и назва св. Стефан, а касније прозва Херцегнови; а ово село се и данас звое Сушћепан, јер је близу града св. Стефана било. Неки веле, да је назват и по цркви св. Стефана, која је у том селу. Ово је село краљ Матијаш био даровао фратру Александру Дубровчанину.

Има развала од неколико старих турских чардака. Знаменита је старина црква св. Стефана, која је на дну Сушћепана, између стогодишњих храстова, дуга 10, шир 5 а вис 3м…

Да је ово село старо, бар из 14в, то се даде закључити из његова имена и старина, које се ту налазе. Без двојбе, да је и прије било важно мјесто, по причању, у Драчевици. До доласка Турака овде бијаху Срби, а Турци становаху до 1687 кад их Млећић истјера. Тад се досељују данашњи становници, и то махом из јужне Херцеговине, о пореклу којих се зна ово:

Антељевићи, дошли из Љубомира 1692, славе Арх. Михаила. Неки се иселили у Топлу, а неки у Африку.

Пантовићи, из Корјенића са владиком Саватијем, славе св. Димитрију.

Грбићи, из Попова са Милошем Војновићем, славе св. Климента. Први, који је дошао, звао се Антун Грбић.

Косић, с Мокрина има 14г, слави Ђурђев-дан.

Антуновић, из Конавала 1692, слави Покров. Први који је дошао звао се Сава Антуновић.

Сладојевићи из Попова 1693, славе св. Климента.

Бигани, из Мојдежа, има 24г, славе св. Арх. Михаила.

• Поди (Херцег Нови)

Одмах иза Србине, над морем 220-310м. Сеоске су куће растурене покрај путева. Главни је извор у селу поток Црмница, као и вода истог имена, на којему је седам млина брашнених. Овај извор дијелом одведе у Херцегнови…

Село нема много земље за обрађивање. Сва је у групама око кућа. То су вртови (98х), оранице (48х) и виногради (24), има нешто и пашњака (170х) и шума (68). Шуме и пашњаци су од кућа удаљени ½ сата. Шуме су „комуница“, која подлежи оним обичним законима, које сам споменуо.

Поди се дијеле на Поде и Брајковину, једно од другог по сата удаљено. Брајковина је при страни, а ближе Херцегновом су Поди. Куће села Пода налазе се више цркве св. Сертија и Вагха, и ту су: Роснићи (3), Зрновић (2), Тошићи (4), Русовић (1), Џуовић (3); испод цркве: Гопчевићи (1), Квеквићи (2) и Сушић (1); покрај пута, који води за Камено: Тушупи (4), Нетовић (1), Мандић (1), Мисинез (1), Трипковић (1), Радојевић (1), Лепетић (2) и Матковић (1); покрај пута, који води за Жлијебе: Гудељ (1), Кецовић (1), Поповић (1), Радовићи (4), Перчиновић (1), Мусић (1) и Косаћ (2). – У Брајковини више цркве св. Арх. Михаила, при Спилама, јесу: Бошљаци (2), Вучковић (1), Томановић (2) и Ковачевић (2). Све су куће растурене у растојању 100-200м; само су Тушуни у скупу, коме је пут улица. Свега је домова 46, а душа 672 (између којих 234 војништво).

Поди су добили име, јер положај сличи поду. Брајковина, јер је неки Брајко Пешут био први њен досељеник…

Село је врло раног постанка. Судећи по цркви св. Срђа, село води свој постанак из 8в, кад су Љубишићи, Медовићи, Матишоровићи, Шакићи, Мисинови, донијели, како народ вели, по неколико јаја, те их са вапном измијешали, да буде грађа тврђа.

Послије су Турци дошли, а кад њих 1687 Млечић истјера, тад се досељују овдје Срби из Херцеговине, од којих се већ добар дио истрачио, а неки и иселили, што се најбоље види из слиједећег:

Лакетићи, ови су из Јасеника код Гацка, а оганак породице Владисављевића. По читулама пак изгледа, да су огранак породице Стратимировића, јер се ту пишу „Лакетић речени Стратимировић“. Овамо су дошли из Попова са владиком Саватијем. Славе св. Стефана. Јевросима уд. Лакетић, добротворка је народна, владика Исаила Лакетић (1695) закопан је у манастиру Савини.

Стратимировићи били су у Поде најприје дошли из Попова, а из Пода у Србину, одакле су прешли у Угарску, Русију, па и у Млетке, гдје данас живи један каноник Стратимировић, јер су се тамо превјерили. Славе св. Ђорђа.

Бошњак, из Билеће 1701, славе св. Јована, а неки се иселили у Чикаго, у Америку.

Павковићи, дошли с Убала 1720, а на Убле дошли са владиком Саватијем из Попова. Први, који је дошао, звао се Вујадин Павковић, који је имао сина Митра и Драшка. „Co Drasco Pavcovich“ потписан је као поглавица херцеговачких досељеника, на меморандуму, послатом влади млетачкој 1701, славе св. Јовањ-дан. Неки су се иселили у Мељину, а неки у Савину. Из овог су племена добротвори: Данило Павковић; затим капетан Лесо Павковић бивши херцеговачки начелник, који је установио народну фондацију под именом „Штедња Лесова“, на уживање које имају право само младићи из Пода, православне вјере, који уче средње и високе школе. Затим из овог племена је трећи добротвор Јован Павковић, који је селу Подима 1904 завјештао 80.000 круна. Онај први Данило, био је члан депутације Херцегновог, послате у Спљет барону Рукавини (1797) за преговоре, под којим увјетима би Аустрија имала примити Боку.

Томановићи, са Зубаца 1692, славе св. Петку.

Косаћи, из Васојевића 1690, славе св. Димитрију.

Зрновићи, из Попова 1693, славе Никољ-дан.

Роснићи, из Попова 1692, славе Петров-дан.

Квекићи, из Попова 1692. Стара, чувена пођанска кућа, која је дала доста поморских капетана и угледних људи. Данас живе у Трсту, од којих Шпиро је трговац, а Раде, брат му, адвокат и вишегодишњи српски посланик у Бечу и Задру. Из овог племена је била књагиња Даринка, супруга кнеза Данила. Први, који је дошао био је Вукашин Квекић, а Гаврило Јованов Квекић био је начелник опћине топаљске 1735 и 1751. Славе Никољ-дан.

Џуовићи, из Љубомира 1692, у Витаљину, а одатле 1760 овамо, славе Никољ-дан.

Ковачевићи, испод Голије 1692. Зато их и зову „Голијани“, славе св. Георгија.

Тошићи, са Зубаца 1692, славе св. Георгија.

Медовићи, старосједиоци, славе Ђурђевдан а иселили се у Трст. Народ вели, да су дали 7 стара јаја за градњу Срђаве цркве. Знаменит је био др Ј. Медовић.

Гудељ, из Требиња, има 90г, слави Ђурђев-дан.

Поповић, из Подгорице има 125г, славе св. Стефана Дечанског.

Мисинези, старосједиоци. Славе Ђурђев-дан, а иселили се у Мељину. Народ приповиједа, да су они били за градње Срђеве цркве.

Матишоровићи, изумрли, а славили Ђурђев-дан. Око 1687 живео је Илија Матишоровић, а знаменит је Јоко Матишоровић, који је преминуо у Трсту (1869), а себи овјековјечио име тиме, што је постао народним добротвором школе пођанске, која се има неколико година и оградила.

Радонићи из Попова 1692, славе св. Вартоломеја. Први који је дошао, био је Вукашин Радонић

Перчиновић, с Бајковић Крушевица 1701, славе Јовањ-дан; а први, који је дошао, звао се Средан Перчиновић.

Мусићи, из Васојевића 1687, славе св. Димитрија. Из овог је братства добротвор манастира Савине Н. Мусић.

Тушупи, са Сврчуга (Херцеговина) 1801, славе Јовањ дан. Први који је дошао звао се Петар Милинов речени Тушуп.

Петровић, речени Чакарић, из Попова 1692, славили Ђурђев-дан, изумрли. Први, који је дошао, звао се Вуко Петров. – Брат му Вујат, забиљежен је на меморандуму од 1701 као поглавица херцеговачких досељеника.

Трипковићи, старосједиоци. Славили св. Василију. Око 1700 живио је у Подима Милутин Трипковић.

Мијатовићи, из Попова 1692, славили Ђурђев-дан, изумрли. Из овог је братства био парох пођански Гаврил Мијатовић.

Љубишићи, старосједиоци. Славе Јовањ-дан. Приповједа се, да је ова кућа дала 7 стара јаја за градњу Срђеве цркве.

Кланчић, из Корјенића 1692, славе Никољ-дан, а иселили се у Задар.

Владовићи, старосједиоци изумрли, а славили Ђурђев-дан.

Гопчевићи, из Ораховца 1710, иселили се у Трст, односно Русију, а славе Ђурђев-дан. Држе сами себе породицом старог српског поријекла, а из 2 рукописа из 14в доказују, да су непосредни мушки потомци српског краља Десе (!) који је умро 1162, дакле и првих српских жупана. Те рукописе нијесам гледао. Први, који је из Ораховца овамо дошао, звао се Митар Гопчев. Знаменит је Крсто, чије лађе служаху бокешкој флотиљи, као лађе заставнице, у вријеме ратовања између Црногораца и Францеза. Син му Спиридон бијаше 1840 први велетржац и власник поморских лађа у Аустрији. Год 1848 овај Гопчевић своје силно бродовље бијаше понудио аустријској влади, да се њиме послужи при нападу на талијанску опсадну морнарицу. Давао је за школе у Херцеговини обилате прилоге, а Бокељима је шиљао за вријеме глади жита и склонио их на изравнање, приликом њихове размирице и буне са аустријском владом. Био је искрен пријатељ са кнезом Михаилом и његовим чувеним министром Илијом Гарашанином. За време турског рата 1853 бејаше у Русији купио 300.000 кола жита, које, јер Русија забрани сваки извоз, све му пропаде. Рад те несреће, сишав с ума 1858, умре на 26 априла 1861. Његов син је познати Спиридон Гопчевић.

Радојевићи, они су дошли из Корјенића 1692, славе Ђурђев-дан.

Нетовић, из Котора има 6г, а у Котор из Арбаније у 19в, славе Никољ-дан.

Лепетићи из Мокрина има 40г, славе Ђурђев-дан.

Шушићим из Кута, има 20г, а у Куте, из Петрова Дола у Црној Гори. Славе Јовањ-дан.

У Подима још су живјеле ове породице, које се истрачиле:

Драгичевићи, дошли 1692 из Попова. Славили св. Арх. Михаила. Из овог је братства био поп Исаија Драгичевић и Јово Драгичевић.

Мустапије речени Лупешковићи, старосједиоци, а славили Ђурђев-дан.

Пешутовићи, старосједиоци, славили св. Арх. Михаила.

Пивљани, из Пиве (1693). Славили Ђурђев-дан.

Радибратовићи, из Попова 1692, славили Ђурђев-дан, а први који је овамо дошао звао се Сава Радибратовић.

Шкобаљи, старосједиоци, славили св. Ђорђа.

Славићи, са Зубаца 1692, а славили св. Стефан.

Ђуровићи, из Гацка 1692, а славили Ђурђев-дан. Они су стали, гдје је данас племе Тошића.

Шакићи, старосједиоци а славили Сћепан дан.

Још око 1700 живио Милија Поповљанин, Продан Радулов, Станко Бјелопавлић, марко Бајер, по кому се Бајер мјесто зове, Јован Бошков, и Петар Љуботинац о којима се ништа не зна.

Још су били: Љиљанићи и Вукајловићи, који су славили Ђурђев-дан, а овамо дошли 1694 из Попова.

Отрагу три године још се из Сасовића на женинство населио Вучковић, који слави Јовањ-дан.

Сеоска је слава св. Сергије и Вагха.

• Савина и Мељине (Херцег Нови)

Одмах од истока Херцегновому, како се прође вода Карача, почиње село Савина. Граничи га: од југа: море; од сјевера: Поди и Савовићи; од запада: Херцегнови; и од истока: Сасовићи.

Иза овог села (Савине) су мељине, које неки сматрају одломком Савине, а неки засебним селом, али ја ћу као одломак Савине. Сеоских кућа има највише покрај старог пута, који води од Канди Куле, кроз савинску дубраву до Мељина и покрај државног новог пута, који води кроз јужни дио села Савине и кроз Мељину. Живи су извори: Извор код манастира, који је влада млетачка у 17в оградила, извор Ћоровића и Беговина. Потока нема, ал има бунара, у којима се купи капавица вода. Поднебље као у Топлој; мјесто здраво и од вјетрова заклоњено. Мало има земље за обрађивање – обично је око кућа, зову је просто „вртови“. Има велика дубрава, која је својина манастира Савине, а има и нешто пашњака. Све је ово близу, а имена земаља јесу: Дубрава, Лазарст, Лаловина, Беговина, Красно Осоје, Владичин мост, Владичина главица, За град, У трап и Око цркве. Најљепши је украс села манастир, који, са дубравом и положајем, превазилази све љепоте боке.

Дијели се на Ново Село, Манастир и Мељину, који су један од другога ¼ сата у растојању.

У одломку „Ново село“ су куће растурене, по дубрави, док у том истом одломку куће до Новога, на ново озидане изгледају као наставак Херцегновог, од кога их дијели само пут, а то је ниже воде Караче. Друге куће у овом одломку јесу покрај опћинског пута и државног, растурене. Тако исто и у Мељинама су покрај државног пута у скупу, све једна до друге, као и гдје је војничка болница. Куће које су растурене, а такових је доста, у растојању су изммеђу себе 2-600м. Узрок њиховој растурености јест положај земљишта, постепено досељивање, а у задње доба, свак жели овдје, ако купи за оградит кућу, да истодобно купи толико земље, колико му је потребно, да огради кућу и да око ње има довољно земљишта за башту. Гдје је манастир, ту су само двије цркве и ћелије, ал је око њега дивна дубрава, а још дивнији положај о коме су многи пјесници пјевали, и путници писали.

С селу савини станују: Берберовић (1), Janach (1), Перота (1), Ћоровићи (2), Радановићи (1), Миљевић (1), Гојковић (1), Томашевић (1), Милишић (1), Иванковић (1), Матковић (1), Зорић (1), Голубин (1), Паликућа (1), Ђурасовић (1), Видаковић (1), Павковић (1), Вуковић (1), Калуђеровић (1), Раповац (2), Ђуричић (1), Ожеговић (1), Чукић (1) и Вучковић (1). Свега је домова 25 (кућа 50), а душа 259, а између тога војника 23. Сеоска је слава Велики Госпођин-дан.

Савина је добила име по црквици св. Саве, о којој народно предање вели, да је св. Сава оградио. Ново село јер је новије насеље; а Мељине звале се за Млечића Magazza.

Црква св. Сава, који је ограђен на једном брежуљку, а постанак његов предање приписује св. Сави. Има и паперту, коју уздржавају осам осмоугаоних стубова. Звоник, на прослици, са једним окном, између цркве и паперте. Антимино је из времена Арсенија IV Јовановића Шакабента 1740 у Бечу, а свештенодјејствован Павлом, епископом херцеговачким и милешевским 1794.

Око цркве има порта, и у њој неколико гробница.

Манастир Савина. На најљепшем положају брежуљка и истоименог села, налази се манастир Савина.

Судећи по једној „петохљебници“, која се чува у манастиру, постојао је он још 1648, па је, по свој прилици, опустио у млетачко-турскоме рату. Обновили су га добегли калуђери из манастира Тврдоша, од којих су појединци овамо прелазили већ од 1692. Први, који је овамо долазио и као изасланик владике Саватија, са владом млетачком у додир долазио, био је тврдошки калуђер О. Теофило Радуловић. Влада им је млетачка дала чардак Солиман Агића и још једног непознатог Турчина, који је на по пута, између Херцегновога и Савине. Пошто је ту тујесно било, владика неке калуђере спреми, кад се буна утишала опет у Херцеговину, који се настане, крај развала цркве св. Пантелија, и ту подигну манастир Дужи; друге посла у Дуљево у Паштровиће, а он, самоједанајсти остаде ту. Касније пређе на Топлу, гдје му дужде дарова многе земље и ту он сагради дворе и црквицу св. Николе, коју сруше Французи 1806. Заостали пак калуђери саграде близу мале св. Госпође на Савини себи ћелије, а то баш на мјесту, гдје је сада, настојањем владике Петрановића, подигнута нова си страна манастира. Ту се они сасвим пресели из оних чардака, а влада им млетачка дарова неколико земаља, а тако и православни христјани, од којих највише га помогоше конти Војновићи, који му приложише „Красно Осоје“ и „Владичину главицу“. Тако се обнови ова знаменита српска задужбина.

Мала св. Госпођа, Дуга је 9,5, вис и шир по 6м. Звоник, на преслици, са једним окном. Има полукружно сведене прозорчиће, са сјеверне и с јужне стране, као и на олтарској апсили. Повише врата има издубљено поље.

Црква је живописана у српско-византијском стилу. Из натписа више врата дознаје се да је ова црква сазидана 1030 по хр., – да се поправила 1831 при Еп. Рајачићу, а за вријеме Арх. Макарија Грушића и О. Герасима Раповца. Иконостас је прилог властелинске породица Стратимировића, који је приложен био Велико цркви, али пошто њу живописа чувени поп Симо Лазовић – Бјелопољац тад су пренешене неке у ову цркву. – Чудотворну икону мајке Божје, којој 1762 приписују спас манастира кад кап. Ђерман лагумати хтијаше, прилог је О. Јосифа Комненовића. Царске двери биле су ман. Тврдоша, које су за тај манастир направљене биле настојањем проигумана Георгија Требињског, а Саватије Љубибратић донио их, и ставио у малој цркви…

Обје цркве – велика и мала –  богате су скупоцјеним сосудима, многим златотканим одеждама, између којих находе се и два свилена архијерска окрута владика Саватије и Стевана Љубибратића, евангелија од велике вриједности. Ту се, између осталог, храни и рука царице Елене (?) жене Душанове, коју су калуђери донијели собом из Тврдоша, те коју је 1759 оковао у сребро калуђер савински Софроније Видаковић. Особитог спомена заслужује крст св. Саве, о коме је, између осталих, писао и гласовити енглески писац Џексон, па сребрнопозлаћена петохљебница, израђена у Пожаревцу год 1648, по којој се зна, да је Савина постојала, и прије доласка калуђера из ман. Тврдоша; па плаштаница, везена трудом проигумана Јанићија, јеромонаха манастира требињског од рабе Деспе у Биограду 1659 год; па мала икона мајке Божје, прилог Екатерине II, царице руске; па епитахиљ, од плаве свиле, за који др. К. Јиричек мисли, да ће то бити прилог којој цркви од негдашње знамените породице Јустинијана, обладатеља (1363-1566) острва Хиоса на Егејском мору; па омофор Ирине Стефанове, израђен 1672 г. – пет старих антиминса, сребрне рипиде од 1735, сребрни позлаћени ћивот са седам кубета од 1685, ручни крстови проигумана Исаије од 1656, јеромонаха Елевтерија Требинца од 1691, Гаврила Требинца од 1492, јеромонаха Јанићија од 1659, Вука Ранковића од 1660, па много и много других важних старина, од којих је лијепи број описао вриједни Младен Црногорчевић.

Манастирска библиотека. – Савинска библиотека на гласу је са својих старина, од којих је најзнаменитија Савинска крмчија. Даље је важно шест старих евангелија, до тридесет србуља штампаних и рукописаних… Знаменито је до тридесет старих листина, између којих спомињем: Хрисовуљу из 14в којом цар Стефан Урош обилато дарива манастиру Милешеву, храму св. Николе у Хвосну, на ријеци Бистрици; повеља из 14в којој срски цар Стефан Урош потврђује повељу цара Стефана Душана и одређује, да дубровачки данак: од 500 перпера иде јерусалимском храму св. Арх. Михаила и 500 перпера Хиландару, кад би престало давање храму у Јерусалиму да се свих 1000 перпера даје Хиландару; повеља из 15в, којом српски деспот Стефан Високи поклања манастиру Милешеви пет села у Моравицама; окружница Павлова манастира у св. Гори за милостињу ради наплате дугова, из 17в, повеља, дана у Трговишту 15 јуна 1646, којом Јон Матеј Бесараб даје манастиру Требињу у српској земљи сваке године по 1800 аспри, итд.

Судећи по црквама св. Госпођи малој и св. Сави, ово је село, као што без двојбе и јест, врло раног постанка. Становништво у овом селу све је досељено од свршетка 17в па унапријед, већином из Херцеговине и околних села, као што се из овог види:

Видановићи, дошли из Требесина има 14г, славе Андријев-дан.

Голубин, из Корјенића 1694, звали се и Голуби и Голубићи, славе Јовањ-дан.

Гојковићи, из Мокрина има 60г, славе Ђурђев-дан.

Радановићи, са Зубаца 1694. Славе Ђурђев-дан.

Миљевићи, из Прчања има 19г, славе Ђурђев-дан.

Даниловићи са Зубаца са владиком Љубибратићем, славе Ђурђев-дан.

Ивановићи, из Стијетежа (Херцеговина) свршетком 17в, славе Ђурђев-дан.

Ћоровићи, из Браног Дола код Билеће, год 1694, славе Ђурђев-дан. Њихова читула се налази у ман. Савини, у којој се, између осталих спомиње монахиња Еуфимија.

Томашевићи, из требињског котара 1694, славе Никољ-дан. Звали се и Кокићи. Њихова читула налази се у Савини.

Павковићи, с Пода има 90г, славе Јовањ-дан.

Перота, из Спљета има 15г, римокатолик, не слави крсно име.

Берберовићи, из Костањице има 9г, славе Ђурђев-дан.

Јанак, Чех, из Прага, има 8г.

Ђуричићи из Сасовића има 19г славе Јовањ-дан.

Вуковићи, из Сасовића, има 30г, слави Ђурђев-дан.

Раповац, из Сасовића има 60г, славе Никољ-дан.

Калуђеровић, из Луштице има 40г, славе Трипун-дан.

Паликућа, из Мостаћа (Херцеговина) свршетком 17в, славе св. Климентија. Њихова читула налази се у Савини.

Вучковићи, из Марковине 1694, славе Јовањ-дан.

Чукић, из Доње Ражанице (Ст. Србија) има 10г, слави св. Саву.

Матковић, из Попова 1694, славе Ђурђев-дан.

Зорићи, из Груда у Бекији (1692), славе Ђурђев-дан.

Били су још: – Цвјетовићи, старосједиоци, који су изумрли. Читула Илије Цвијетовића налази се у Савини од 1781. Овај Илија, са своја два друга, грофом Николом Злоковићем и графом Драгутином Магазиновићем ходио је у Млетке, те се старао за права и привилегије свога народа. Нико Цвјетковић 1786 био је начелник опћине топаљске. Славили су Ђурђев-дан. – Ћосурићи су дошли из Попова 1694. Изумрли, а славили Никољ-дан. Њихова читула се налази у Савини. – Бронзићи, који су овдје били дошли с Пода, изумрли, а славили Јовањ-дан.

• Крушевице (Бијелске Крушевице, Херцег Нови)

Иза Ластве, одломка села Кута, долазе Крушевице. Граниче их: од јз: Ластва и Бакочи, од југа: Кути, Баошићи, Бијела, Јошица и Каменари; од сјевера: Морињ; и од истока: Морињ и Костањица. Село се налази у висини над морем 412-781м; а сеоске се куће налазе све покрај опћинског пута од Ластве, пак све до више Каменара, и то на једној коси горској.

У селу је доста извора, од којих за вријеме јесенских и зимних киша набује потоци „Сопот“ у Кутима и „Пијавица“ у Бијелој, који поменутим двама селима чине доста штете… Поднебље је оштро, сјевер најјачи и највише дува, а кишу доноси југ.

Снијег много не пада, а кад падне, највише се одржи за два-три дана.

Радна је земља сва у непосредној близини кућа, а то су оранице (30х), виногради (28х) и вртови (8,08х). Друго су пашњаци (289) и шуме (144), који су комун, заједница, у коме је ограничено дозвољена паша коза и сјеча дрва, а удаљени су од куће по сата… Село има површине у хектарима 513, од којих 499 порезу подложно.

Дијели се на одломке: Крушевице, Калиможи и Репаје, једно од другог у растојању од четврт сата. Репаје су од западне стране, Крушевице од источне, а Калиможи по сриједи. У одломцима су куће разбијеног типа, јер је свак желио, да своју радну земљу има око кућа. Све су куће близу опћинског пута и цркава. Село има и својих раселица, бива, породица, које су се сасвим иселиле у оближње Каменаре, при мору. У одлому Репајама станују: Тасовац (2), Шарац (2) и Таузовићи (4). Црква им је св. Никола. У Калиможима и Крушевицама: Бијелић (1), Свилановићи (7), Митровићи (5), Лакетићи (5), Бијеловићи (4), Милутиновићи (3), Мандићи (2), Мијајловићи (6), Павловићи (7), Матовићи (5) и Вуковићи (4). Свега је у селу домова 55 (кућа 76), а душа 239. Сеоска је слава св. Михаило.

Крушевице које зову и „Маукаве Крушевице“, добиле су име по тому, што су некад туда рађале дивље крушке; Калимежи, јер се прича, да су Грци некад ту становали, у чему нас утврђује име „Карос вода“, која се у том одломку налази; Репаје, на зна се, ако није, јер репе је ту доста рађало.

Према горњем незнабожачком гробљу, имену одломка Калиможи и Карос воде, који нам одају, ил бар наслућују, да је некад овдје било грчко насељење; према тому, што Крушевице цар Душан спомиње у својој повељи од 1351; према народном предању, које тврди, да је овдје цар Душан летњиковац зидати намјеран био, зашто је и камење одјељати и окресати наредио био; према тому, што овдје још и данас има старосједиоца, закључујем, да се постанак овог села губи у недогледној прошлости, а о поријеклу становништва зна се:

Свилановићи су старосједиоци, славе Никољ-дан. Из овог племена је, како је доказивано, био папа Сиксто V, који је у свом грбу, за знак, да је с Крушевица уметнуо три крушке, а потписивао се „Peretti“. И данас Крушевичани приповиједају, како су, са „Карос воде“ језуити одвели оца Сикстова у Котор, а одатле у Италију.

Бијелићи, из Брибира (Далмација) има 41г, славе Никољ-дан.

Митровићи, са Зубаца 1694, славе Никољ-дан. Од овог братства неки се иселили у Бијелу, одатле у Нови, из Новога у Котор, па у Книн, а одатле у Херцегнови.

Лакетићи, из Јасеника код Гацка 1693, славе Никољ-дан.

Вуковићи, из Гацка 1693, славе Ђурђев-дан.

Таузовићи из Корјенића 1692, славе Ђурђев-дан.

Шарац, из Корјенића 1692, славе Ђурђев-дан.

Милутиновићи, из Пиве 1693, славе Никољ-дан.

Матовићи, са Зубаца 1692, славе св. Петра.

Мијајловићи, из Невесиња 1693, славе св. Илију. Имају своју раселицу и Каменарима.

Мандићи, из гатачког корота 1693., од братства Малешенци, које је становало на путу из Требиња у Билећу, славе св. Илију.

Павловићи, из Попова 1693, славе св. Илију.

Бијеловићи, из Тврдоша 1694, славе Никољ-дан.

Тасовац, из Корјенића свршетком 17в, славе св. Арх. Михаила, а неки се иселили у Куте, одакле у Сан Франциско.

Још је било братство Ђучићи, које 1694 дошло са Зубаца. Изумрли. Како се из овог види сва племена су дошла из Херцеговине свршетком 17в, а само је једно старосједилац.

• Бијела (Херцег Нови)

Бијела је приморско село, једно од најбољих и најљепших у опћини херцегновској. Граниче га од јз: Баошићи; од југа: море; од сјевера: Крушевице; и од југа и истока: Јошица и Каменари. Већи дио сеоских кућа је покрај мора, а омањи при косама горским, особито око Богородичине цркве. У селу је један велики поток „Пијавица“ који се купи са околних брда. Сваке године слеу великих штета нанесе… Поднебље је топло, зато и долазе овдје странци; обично дува југ и тада је највруће. Рјеђе западњак и источњак.

Доста је дадне земље, а то су вртови (117), виногради (90) и оранице (1). Сва је близу кућа. Има и шума и окрајака, свега 282х. Далеко је по сата од кућа, а налази се према Крушевицама, Баошићима и Јошици. То је комун.

Бијела се дијели на одломке: Вала, Клин и Веље Брдо, које је једно од другог у растојању ¼ сата. Сеоске куће све су растурене, изузев оне које припадају истом племену, оне су близу, али улица, нит симетрије, између њих нема. Село има своје раселице, бива, куће појединих породица, које су се сасвим одселиле из брда на своја имања при мору у самом селу, које се зове исто Бијела, а удаљено је од кућа у страни једно 20 часака. Ту су раселице племена: Вуковића (2), Шеровића (3), Џелалића (1), Ђиновића (1), Илића (2), Балића (1), Букулице (1) и Злоковића (2), које су се ту настаније о трагу 100г. Ту је и рибарска творница орђела. Ове су куће у растојању 1-100м, а све се поредале, на низ, с горње стране државног пута. Овдје има доста дућана, у којима се продаје сваковрсна роба. У одломцима Вали (Ковачини) живе: Вуковићи (3), Поповићи (6), Новаковић (1), Радовићи (4), Џелалићи (7), Маловићи (6), Кнежевић (1), Сеферовић (1) и Злоковић (15); у Клину и Вељем Брду: Џелалићи (5), Митровићи (2), Живковићи (2), Тодоровићи (2) и Валовић (1). Свега је у селу домова 72 (кућа 214), а душа 668. Имају своју парохију дворазредну основну школу и главарију.

Бијела је добила име, или јер је лијепа и чиста, или по селу Бијелој (5км далеко од Коњица), или по ријеци Бијелој у Херцеговини, а свакако јер је то име код Срба удомаћено. Цар Душан Бијелу спомиње у својој повељи 1351, а Млечићи је звали Bianca.

Потом што се држи, да је мали олтар у цркви Рисе Богородичине, Душанова задужбина; по том, што Бијелу спомиње Цар Душан у својој повељи од 1351 (ако није фалсификат); по том, што сам чуо народно предање да је Бијела назвата по Бијели Урошу, изгледа, да је село Бијела врло раног постанка можда из доба прије Немањића, за којих је бездвојбено постојала. Од Немањића до данас овдје су увијек Срби живјели. Народно предање вели, да одмах, послије катастрофе косовске, у овом селу није било него седам породица. Била куга, све помрло, само остала дјевојка Филипа Бунгарића. Не знају које су то седам породица; знају само, да је била породица Бунгарића и Ника Милошева. Овој дјевојци Бунгарића тад дошао неки Радовић из Конавала, те је узео. Од њега је данашње племе Радовића у Бијелој, које народ сматра најстаријим. Славе Никољ-дан.

Друго братство иза овога, за које народ држи да су дошли у 15в из Попова јесу Поповићи, који славе Јовањ-дан. Био у 17в из овог братства поп С. Поповић, ког су хајдуци перашки, у цркви бијељској, под пријеносом кад је служио, убили.

Вуковићи, звали се и „Бојанићи речени Вуковићи“ дошли из Корјенића 1693, славе св. Јоакима и Ану.

Новаковићи, из Спича 1876, слави св. Стевана Дечанског.

Шеровићи из Залаза (Црна Гора) 1680, славе св. Кузму и Дамјана. Звали се Лукреције. Први, који је дошао, звао се Мијо Шеровић.

Џелалићи. Ово братство држе, да је потомство неког Турчина џелала, који се овамо из Требиња 1682 населио. У почетку 18в живио је Вуко Џелалија, који је имао сина Петра, који се у 18в одликовао у рату с Турцима, због чега му је велики мештар малтешког реда подијели витештво, и ако Петар бијаше православне вјере. Из овог племена била је лијепа кита поморских капетана. Славе Никољ-дан.

Ђиновићи, из Кртола у 18в, славе Никољ-дан.

Тодоровић, из Загуља у Граову 1694, славе Ђурђев-дан.

Маловићи, из Требиња 1694, славе св. Тому, а први, који је дошао звао се Јово Малојевић.

Балабушићи, из Невесиња 1692, славе Томиндан. Први који је дошао, звао се Ћирил Балабушић.

Сеферовићи из Кута 1840, а у Куте из Пипера. Славе Васиљев-дан.

Живковићи из Црне Горе 1689, из села Заљуте. Славе Никољ-дан.

Кнежевићи, предање вели, да су најприје дошли из Црне Горе из Заљуте 1692, а звали се Чаурине. Славе Јовањ-дан. Први, који је дошао, звао се Митар Кнеже.

Илићи, из Сарајева 1720, славе Јовањ-дан.

Балићи из Сарајева 1720, славе св. Василију.

Букилица, из Грбља 1860, славе Мијолице.

Рапавац, из Сасовића има 22г, слави Никољ-дан.

Митровић, из Крушевица има 90г, слави Никољ-дан.

Злоковићи. Они у Вељем Брду то су Бошковићи, из Кута, а овамо дошли око 1700. Они у Ковачини потомци су неког Зизера, из Кута, који је овамо дошао око 1695. Био ковач, те зло ковао. По томе се потомство прозвало Злокови или Злоковићи. Славе Васиљев-дан. Из овог племена било је доста пароха бијелских, а знаменит је био граф Никола Злоковић, који је са са графовима Илијом Цвјетовићем, Драгутином Магазиновићем и Михаилом Комленовићем, реченим Меглајевићем, многе повластице од Млечана Херцегновому и околици израдио. Био је начелник опћине топаљске 1729, а Божо Злоковић 1780.

Сеоска је слава Риза Богородичина.

• Јошица и Каменари (Јошица и Ђурићи, Херцег Нови)

Одмах иза Бијеле,  ближе Котору, долази село Јошица, које је већим дијелом приморско, као и Каменари који долазе одмах иза њега. Јошица је положена у присојној страни, док Каменари више у осојној. Куће су већим делом при мору, покрај државне цесте, док су оне у брду растурене и осамљене. Висина над морем ових села допире 150м. Воде су мале, али веома здраве. Зову се: Марица и Лаловина. Има и потока, али нијесу од штете. Зову се просто „потоци“. Има и бунара, и то при мору, у којима се купи вода капавица, с кровова. Поднебље, вјетрови и снијег као у Бијелој.

Ова два села имају земље за обрађивање и иста је у непосредној близини кућа. То су: вртови (34), виогради (40) и ливаде (1,35). Зову се: Плоча, Подраванац, Понта, Бара, Бујовина, Крница, Грговина, Градина, Врти и Виногради. Имају и пашњака (16) и шума (21), који су сви у растојању од кућа, према Крушевицама ¼ сати. То је „комуница“.

Јошица и Камена сматрају се као једно село; једно од другог 10 часака удаљено. Имају заједничку и народну школу. Село је збијеног и разбијеног типа. У страни су куће растурене (20-300м) и осамљене, како гдје захтјева положај земљишта. При мору је неколико кућа, на низ, дуж државне цесте, а на једној главици парох. црква св. Неђеља. Куће у Каменарима су у становитом реду поредане, тако да између себе чине двије улице унакрст. И ако су у групи, не припадају истом племену, већ су груписане, и то ондје гдје је парних лађа пристаниште, поштарски и брзојавни уред, народна школа, војништво и неколико дућана, као и разне агенције паробродских друштава. У Каменарима живе: Катурићи, Мијајловићи, Ћеловићи, Балабушићи и Ђурановићи; а у Јошици: Ђурковићи, Мандићи, Секуловићи, Балићи, Радановићи, Краљ, Ерцеговићи, Ђучићи, Сијерковићи и Васиљевићи. Свега је домова 48 а душа 160 (прав. 122, а римок. 38).

Не зна се зашто је Јошица назвата, док су Каменари, јер ту били каменари (мајстори, који раде око камена), пошто ту у оближњим Ђурићима и Лепетанима има доста лијепог камена.

И Јошица је, мислим, кад и друга села херцегновска постала. За Млечића је Јошица 1700, као засебно село постојала, а за Каменаре тад се није знало. Они су скорог постанка, од раселица с Крушевица и из Рисна, Пераста и Бијеле. За поријекло становништва зна се:

Секуловићи, дошли из Невесиња 1693, славе Јовањ-дан.

Ђурковићи, из Рисна, славе св. Стевана Дечанског.

Мандићи, из Крушевица 1865, славе св. Илију.

Балићи из Сарајева, са владиком Саватијем, славе св. Василију.

Ђурановићи, из Пераста 1862, славе Јовањ-дан.

Мијајловићи из Крушевица, има 45г, славе св. Илију. Први, који је дошао на Крушевице, звао се Вуко Мијаљев.

Ерцеговићи, из Врановића 1680, славе св. Илију. Били православни.

Балабушићи из Бијеле има 17г, славе св. Луку.

Радановић из Попова 1694, славе Јовањ-дан.

Ћеловић, из Рисна 1880 слави Јовањ-дан.

Краљ, из Грбља, слави Госпу.

Васиљевић, с Убала 1879, слави Ђурђев-дан.

Катурић из Рисна, има 40г слави Ђурђев-дан.

Ђучић с Крушевица, слави Илин-дан и

Сијерковић из Костањице, има 90г слави св. Јована.

XI Опћина рисанска

Налази се између опћине херцегновске и перашке. У површини имаде 17981 хектар, а становника 4511. Боље од све Боке била је чуварица српских народних обичаја и српске народне ношње.

• Убли (Херцег Нови)

Село Убли налази се око поља широка и дуга по ½ сата хода, около ког уздижу се високо главице. Саме куће су у једној елипси стављене око поља. Висина је села над морем 730м. Ово село граниче од сјевера горе: Главица и Убаштик; од сз Врлијешје; оз запада Снијежница; и од југа Кликовац и Врањево брдо (од ји). У селу има извора, такозваних убала, који су слични бунарима, само што су плићи. Около сваког таковог бунара има ограда, да не би марва нечистоћом воду кварила. У њима се купи вода капавица , а свако племе има свој „убо“. У селу је јако студено; снијег је већи дио зиме, те буде дебео 1-10м. Такођер су зима и велики мразеви. Зими ово село изгледа као каква пустош; – сва покривена снијегом. И доиста је зими јадно овдје за живљење; тад обично стоку слазе у Приморје, те кесимљују куће и окрајке, и то врло јевтино, јер у Приморју доста изумрлих племена и исељених породица. Али ако је Убљанима зима јадна и чемерна, то љети уживају. Лијепа омарина, бива, вјетар од мора хлади, поље им је родно, покривено богатом љетином, шеницом, ражи и кукурузом, а од воћака мурвама, орасима и трешњама, као и разним поврћем и зеленилом. Зими дува највише сјевер, а љети „омарина“ (западњак).

Село има доста земље радне, сва је у пољу убаљском, далеко по сата од кућа. То су оранице (154,12х) и вртови (3,24). Врло је ова земља родна орачица… Село је сточарско-земљораднички крај. Храни 197 говеди, 1582 овце, 75 свиња и 133 козе. Нит је било, нити има у селу кметова. Сви су слободни.

Сеоске су кућесве око поља, док попова кућа, школа и једна крчма, на сред поља…

Овдје станују ова братства: Васиљевићи (12к), Вуковићи (20к), Лаконићи (15), Драгојловићи (8), Јанчићи (12), Вукићевићи (15), Ивовићи (15), Радоничићи (10), Лалићи (8), Савићи (5), Вукасовићи (8) и Павловићи (15). Свега је у селу домова 143 (кућа 147), а душа 531. Имају своју засебну парохију, кнежину и школу.

Неки веле, да се назвало по Ублима чевским, а ја мислим, прије по водама, које се зову „убли“.

Налазе се остаци чардака турских, камењен од њих многи своје куће оградише. Сматрају се старима и парохијална црква, св. Ђорђа као и св. Госпођа, премда нијесу толико…

За ово се село знаде и прије Млечића, који су за ово село и „земљишник“ уредили. Предшасници данашњег становништва били су Турци, које су одатле истјерали, те се данашње становништво ту населило. То је било од 1690 до 1700. Село је било вазда на истом мјесту, на ком је и данас, а расло је насеље гранањем. О поријеклу становништв зна се:

Вуковићи, дошли 1692 из Невесиња, славе Ђурђев-дан.

Васиљевићи, 1695 из Бањана, славе Ђурђев-дан. Стара свештеничка кућа, из које је и данашњи први присједник епископске консисторије прото Душан. Приповиједају, да је неки Васиљ, још за Турчина, дошао из Херцеговине у Херцегнови, и да га је неки од Савића узео к себи на Убле, те да су, од овог Васиља, постали Васиљевићи.

Ивовићи, из Невесиња 1692, славе Ђурђевдан. Задње буне двије куће у Никшић пребјегле, гдје врло добро живе.

Вукићевићи, из Невесиња 1692, славе Ђурђев-дан. Од ових се неки иселили у Сасовиће, а од Вуковића у Куте. Приповиједају да су три брата: Иво, Вуко и Вукић (од ког братства, не зна се) дошли 1692 из Невесиња, те од њих да су у Ублима настала братства Вуковића, Ивовићи и Вукићевичи. У то нас увјерава и то, што су их за владе млетачке баш и мијешали, јер Вуковиће зову „Вуковићи речени Ивовићи“…а Вукићевиће зову и „Вукићевићи речени Ивовићи“. По овому би рекао да се у Невесињу звали Ивовићи, или, да је Иво имао дјецу Вука и Вукића.

Павловићи из Бјелопавлића 1687, славе св. Стефана

Лаконићи, из Бјелица (Црна Гора) 1687, славе Петков-дан.

Јанчићи, из Бјелица 1687, славе св. Петку. Неки се иселили у Муо код Котора.

Драгомановићи, с Грахова око 1690, славе св. Георгија, а племе се иселило у Морињ.

Вукасовићи, из Ораховца у 18в, славе св. Петку.

Лалићи из Дријењана (Херцеговина) 1693, славе св. Ђорђа.

Самарџићи, с Кривошија има 18г, славе Ђурђев-дан.

Јанковић, из Бијелица 1687, слави св. Василију.

Драгојловићи, из Бјелица 1687, славе Петков-дан.

Савићи, из Корјенића 1687, славе Ђурђев-дан.

Раднничићи, из Попова 1692, славе св. Петку.

Овдје су били и Павковићи, који се иселили у Поде, односно Савину и Мељину, о чему сам говорио, а славе Јовањ-дан. Као што се види, сва су братства, осим једног из Кривошија из Црне Горе и Херцеговине, дошла овамо свршетком 17в.

Сеоска је слава Ђурђев-дан.

• Кривошије (више села Кнежлаж, Звечава, Дубље, Котор)

У Кривошијама је свега домова 204 (кућа 297), а душа 1728 (између тога војништва 336). Имају парохију и капеланију, подијељене су на двије кнежине Горње и Доње Кривошије. Парохија се службено зове Кривошије, а капеланија Унирино. Тако су Кривошије подијељене за организације парохија у Боки 1861. Имају заједно народну школу.

На поједине засеоке (одломке) спада: 1. Драгаљ (Бара или Дврсно) домова 37, а душа 260. 2) Папратнина домова 14 а душа 109. 3) Пољковац домова 22 а душа 187. 4) Грандовина домова 12 а душа 63. 5. Мачија Стопа домова 4 а душа 16. 6. Јовичина вода домова 5 а душа 39. 7) Зелени луг домова 12 а душа 101. 8) Звечава домова 36, а душа 263. 9) Пољица домова 16 а душа 99. 10) Кнезлаз домова 12, а душа 78. 11. Унирине домова 17 а душа 102. 12. Церовик домова 4 а душа 23. И 12. Драгошево село домова 13 а душа 52.

Овде не убрајам војништво.

Најаче је братство Самарџићи (90к), Вучуровићи (20к), Одаловићи (17к), а остала су мања.

Сеоске су славе Покров Богородице и св. Јован.

Стари и поуздани људи причају, да се њихови стари овамо доселише из Херцеговине, а дијелом су из Црне Горе; да су Бојанићи старосједиоци итд.

Према овом Кривошије су и прије 17в постојале, јер су тада ту Турци становали; а познато је да је овдје и за Илира, један њихов огранак становао, а то су Labeates. Много се је породица 1869 и 1882г иселило, усташа, те данас живе у Црној Гори. Тамо су оградили куће и купили земље, а овамо продали, ил својима земље даровали а куће им и онако у згаришту. О поријеклу становништва зна се:

Радуловићи, дошли из Балшина Села, које је између Чева и Трњина, где је био некад Никац од Ровина. Из овог је братства пет усташа у Црној Гори. Славе Јовањ-дан.

Вучуровићи. Они потјечу из Бјелопавлића од Павла Бијелог. Од овога се је премена у Херцеговину иселио неки Вукале, од ког се рађају Лука и Трипко Вукаловићи, чувени јунаци. Славе св. Петку. Из овог је братства неколико усташа за буне пребјегло у Црну Гору.

Самарџићи, славе св. Јована, а дошли су у 17в из Бајица. Ово је племе дало неколико свештеника, а има неколико усташа, који су пребјегли у Црну Гору. Знаменит је Јован Самарџић, који је погубио штабалног официра барона Рукавину, и из овог братства је највећи јунак Кривошијски Пуле Машков Самарцић.

Одаловићи. Славе св. Николу, дошли су у 17в из Добре Воде (Црна Гора). Из овог је братства био Гајо Одаловић, усташа, ког су 1869г аустријанци објесили пред Котором. Из овог се братства иселило неколико у Сасовиће, Ђеновиће и у Грбаљ, а 17 усташа пребјегло за буне у Црну Гору.

Ковачи, с Грахова има 150г, славе Јовањ-дан.

Радојчићи, из Невесиња 1692, славе Никољ-дан.

Илићи, из Сарајева 1693, славе Перков-дан. Неколико их се раселило по Боки.

Бојанићи, старосједиоци, славе Јовањ-дан.

Кокоти, које зову и Кокотовићи из Кокотове главе, врха у Трњинама селу (Црна Гора), дошли су 1701, славе Никољ-дан. Има 5 усташа у Црној Гори.

Вукићевићи, с Церова (Црна Гора) 1680, славе св. Георгија.

Комненовићи, из Бањана 1693, славе Никољ-дан. Први, који је дошао био поп Комнен.

Томовићи, с Грахова 1720, славе Мратин-дан (Св. Стефана Дечанског).

Видовари, из Добре Воде, 1703, славе св. Петку.

Жмукићи, с Грахова 1695, славе Јовањ-дан.

Поповић, из Мојдежа има пет година, слави Илин-дан.

Благојевићи, с Грахова 1694, славе Никољ-дан.

Лакићевићи, с Грахова 1694, славе Никољ-дан.

 

• Леденице (Котор)

Мање проширење у попречном улегнућу Рисан-Грахово на висини 610м. Село се налази по дну планине, удаљео је од Рисна по сата.

Између кућа је поље Леденичко, где сију шеницу, кукуруз, овас, а саде и кртолу. У селу се купи вода, те увире у јаме, а ове у поток Сопот који при мору извире и чини лијепи слап код мора. Не наноси штете. У селу се пије изворска вода са извора: Маракова вода, Калочка вода и Брштаница. У слеу нема бунара. Студено је као у Кривошијама…

Село има земље радне и сва је у пољу. Груписана је поред села, а од кућа неколико часака удаљена. То су оранице (51х) и вртови (2х)… Има и пашњака (828х) и шума (1634х), који су комуница, у којој има грабовине, букава, храстова, драча и др., а од кућа су удаљена ½ сата… У селу нема кметова.

Село се дијели на Горње и Доње Леденице, према положају, а поље их раставља. Једне од других по сата удаљене. Сеоске куће су запаљене за буна 1869 и 1882, од војника, као и оне у Кривошијама. Послије су наново ограђене, без реда растурене, типа разбијена, а близу пута, који води за Кривошије. Село нема својих раселица, има своју кнежину и парохију, као и народну школу. Свега је домова 46 (кућа 66) а душа 439, од којих 127 војништва. Ту станују братства: Суботићи, Видовићи, Лазовићи и Илићи.

Леденице су назвате због особите студени, а Горње и Доње по свом положају. Стеван Душан Силни 1351 дао Леденице Котору.

Село се спомиње у повељи Душановој од 1351., дакле значи да је тад опстојало, особито кад се узме да је близу Рисна, који био илирског краљевства престоница, као и важан град још и прије Христа. Послије Срба су Турци овдје становали, али нема трагова да они ту били. После њих, од половине 17в, Срби, о којима дознах:

Рисан (Котор)

У најсјевернијем дијелу бокешког залијева лежи Рисан испод одсјека којим се у Рисански Залив спуштају леденичка и кривошијска брда.

Куће су му покрај мора и на равном и узбрдастом простору, који се протеже од прилике у дућину 2, а у ширину 1км. Оне се бијеле међу лимуновима, наранчама, маслинама, ловорикама, трешњама, јабукама, мурвама, крушкама и др. стаблима…

Ваздух у Рисну је здрав, горски и приморски. Поднебље је доста оштрије него ли у опћини херцегновској, јер дува много бура, која је у Боки позната под именом „Рисанка“. Дува и југ и западњак, па и источњак. Снијег врло мало пада и тако исто се одржи. Хладно је кад дува сјевер.

У Рисну је земља радна, а то су вртови (56), виногради (0,97) и оранице (32). Та је земља око вароши, десетак часака удаљена. Пашњака (635) и шума (108) такођер има прилично. Налазе се према Перасту, Морињу у Леденицама.

Рисан се дијели на саму варош, и у близини њој манастир Бања и болница (Љубатовића задужбина) – од вароши четврт сата удаљено. Варошке су куће поредане дуж десне и лијеве стране Габеле, која је улица, а тако исто и покрај пута и мора, према цркви св. Петра и Павла. На дну Габеле при мору је омален трг – и ту је пристаниште парним лађама – а с лијеве је морски мост, гдје пристају једрењаче. Код пристаништа је лијепа ново-ограђена зграда Српске Читаонице…

Рисан данас броји 235 дом., а душа 1470.

О поријеклу данашњег становништва стари поуздани људи причају:

Милутиновићи (2к), дошли из Пиве има 90г, славе Јовањ-дан.

Суботићи (11) с Леденица има 80г, славе Илин-дан.

Чучковићи (6), с Бајкових Крушевица 1698, славе св. Николу. Из овог су племена 1863, за вријеме устанка у Боци-которској објесили у Котору три Чучковића: Крста Митрова, Митра и Матију.

Ивелићи (1к). Ово је стара властелинска породица, која је из пограничне Херцеговине пребјегла у Рисан у 17в. Славе Јован дан – а иселили се у Трст. Ово је племе припомогло манастир Бању и цркву св. Петра и Павла у Рисну. Многи се доликовали у Русији, а граф Теодор Ивелић знаменита је личност за народне бладе у Боки под Петром I Петровићем (св. Петром.

Јовановићи (9) из Требиња 1654. Славе Јовањ-дан (по Божићу). Илија Јовановић учествовао је 1687 у бици на Каменом против Топал-паше, а Конте Томо Јовановић, конте Дука и конте Вуко Јовановић били су око 1700г поглавице досељеника херцеговачких, а Млечић из због јунаштва удијелио мјесечну плату од 4 дуката. – Год. 1869 аустријска војска затвори сердара и начелника тада рисанског – Јова Јовановића, који је имао нарочиту збирку оружја, год. 1850 и 1860 организовао народну странку. Од те је породице познати научењак и бивши министар Љубомир Јовановић у Србији.

Ковачићи (3к), славе Јовањ-дан, а дошли с Грахова 1660. Знаменит је проф. Ристо Ковачић (ум.1909), који је написао неколико историчних радња.

Кривокапићи (1), дошли из Кобиљ-дола у Црној Гори 1740. Славе Јовањ-дан.

Катурићи (5), из Бањана 1692. Славе Ђурђев-дан. Неки се иселили у Русију, неки у Каменаре, а неки у Задар, камо је умировљени проф. Михаил Котурић, који је знаменит рад својих радња по природним наукама. Из овог је братства Драго Котурић који је припомогао манастир Бању и цркву св. Петра и Пава у Рисну.

Ђурковићи (2к) из Бањана 1692г. Славе св. Стевана Дечанског. Од овог је племена Славо Ђурковић, бивши први адјутант Њ.Кр. В. Николе I. Неки се иселили у Јошицу.

Радовићи (10к), дошли из Бјелопавлића 1692г. Славе Никољ-дан. Својатају се са мостарским Радовићима. Ово је угледно племе, из кога је и бивши рисански начелник Илија Радовић.

Ћуковићи (4к) 1692 из Драчева у Попову. Неки се иселили у Баошиће, а славе Томин-дан.

Огњеновићи (3к) из Бањана. Славе Никољ-дан, а неки се иселили у Котор.

Филотићи (2), 1652 с Граова, славе св. Арх. Стевана.

Видовићи (4к), 1694г с Граова, славе Јовањ-дан; неки се у Кумбор иселили.

Стијеповићи (1), из Бањана 1692г. Славе св. Арх. Михаила.

Бјеладиновићи (5) дошли испод Голије у почетку 17в. Они су од племена Филипа Вишњића. Митар је учествовао у битци код Херцегновога 1687. Ово је знаменита властелинска рисанска породица, која је дала Рисну доста капелана и начелника. Неки се иселили у Котор, а неки у Херцегнови, одакле у Дубровник, камо из зову Ђаја. Славе Ђурђевдан.

Поповићи, дошли 1672 из Стијене Пиперске. Славе Никољ-дан. Од њих је огранак Пипери (2к), који се иселили у Котор, односно у Куте, а славе исто Никољ-дан.

Ждраљевићи (1к) из Корјенића 1692. Славе Ђурђев-дан.

Колумбарићи (2к), из Херцеговине у 17в. Славе св. Арх. Михаила, римокатолици.

Брајићи (2к) из Херцеговине (Требиња) 1676. Римокатолици, немају крсног имена.

Ћатовићи (15к) из Требиња, од крви 1640г. Славе Јовањ-дан (6к). Из овог је братства и данашњи начелник рисански Мило Ћатовић. Неки се иселили у Морињ.

Мрђићи (5к) из Чичева 1670. Славе св. Евстатију. Од њих су Троповићи у Кутима, и Мршић у Кртолима.

Ћеловићи (4к) у 14в из Требиња. Славе Јовањ-дан (по Божићу). Многи се сердари Ћеловићи пјевају у народним пјесмама. Један се иселио у Каменаре.

Лазовићи (2к), с Леденица има 100г. Славе Ђурђев-дан.

Дробњаковићи (2к) из Дробњака (Црна Гора) 1692. Славе Ђурђев-дан.

Илићи (3к) из Старе Србије 1640. Славе Ђурђев-дан.

Аврамовић (1) из Велинића (Горњи Ораховац) има 90г. Слави св. Арх. Михаила.

Митровићи (2к), из Требиња (1692), славе Зачеће св. Јована.

Гркавац (2к) из Требиња 1692. Слави св. Арх. Стефана. Неки се иселили у Дубровник.

Ковачевић (1к), с Граова 1750. Слави Ђурђев-дан.

Драгићевићи (4к) из Попова 1692г. Славе Никољ-дан.

Папреница (4к), из Корјенића 1692. Славе Ђурђев-дам- И земљишнику млетачком зову се и Папорнице.

Шпаровићи (4к) прозвали се по неком Шпару, а припадају братству Мршићима, које је дошло из Чичева. Славе св. Евстатију.

Миџор из Будве 1890, слави св. Кузму и Дамјана.

Још има несталних чиновничких и војничких породица, које сувишно да и спомињем.

Било још братство Врчевићи, из ког је Вук Вит. Врчевић, скупљач српског народног блага. Његово потомство иселило се у Дубровник, одатле у Никшић, пак на Цетиње, а у Рисан у 17в из Требиња дошли.

Тако и чувено братство Властелиновићи, које се истрачало. Пошљедњи огранак је једна одива, удата за проту которског Јована Бућина.

Тако и братство Кајтазовићи и Милосавићи, која се оба истрачила.

Било још братство Љубатовићи, а неки их називали и Љубановићи, старином су из Требињског кадилука, гдје се називали и Кресојевићи. – У 17в (1692) с крви су пребјегли у Рисан и настанили се на земљиште „Бековину“. Год. 1824 с крви су почели продавати и своје имање у Рисну, а касније сасвим Рисан оставили и настанили се у Русији, од којих је особитог помена приједак Димитрије Љубатовић, син суђе Ђуре Љубатовића и мајке Кате, рођ. Ђурковић. Родио се у Рисну, а умро у Москви 9 маја 1871. Својом опоруком 15 новембра 1870 оставио је своју богату имовину да се има: „Употребити у грађевину једне православне цркве, посвећене св. Димитрију, у граду Рисну у Далмацији, уз коју цркву мораће се подигнути једна болница са убоживштем за 20 остарјелих, од којих 10 мушког, а 10 женског пола свију вјероисповиједи града Рисна“. Ово је све ограђено на брежуљку „Ртац“, између манастира Бање и града Рисна. Црква пак св. Димитрија освећена је 25 новембра 1907. Неприкосновена главница горње задужбине износи 190.000 кр., а око 70.000 круна утрошено је сувише за радњу.

Слава је Петров-дан; а као што се из горњег разабрати могло, ово мјесто нема старе властеле, већ је ускочко мјесто, све досељеници махом из Старе Херцеговине, а неким дијелом и из Црне Горе.

5.Морињ (Горњи и Доњи Морињ и Буновићи, Тиват)

На Рисанском заливу по сата западно од Рисна, по дну стрмих кршевитих кривошијских и убаљских планина, дијели се на Доњи и Горњи Морињ. У Доњем Морињу извире „Вељи Поток“, а други је „Ријека“, на њој су саграђени млини брашнени и уљани, познати под именом „Војводића млини“, који су некад много посла имали, због тога, што већи дио брашнових млина по Боки саграђен је на водама, које љети пресуше; зато присиљени били одатле брашно узимати, што данас купују из Трста и Ријеке, а и што већ постоје у Боки 3-4 парна млина… Обично су сеоске куће по могућности прикупљене око извора, јер свак жели да близу воде буде, и јер ту Турци прије били, мјесто којих се Срби на њихова селишта населили. Поднебље као у Рисну, а због околних планина сунце, и кад је најдуљи дан, сразмјерно другим мјестима доцна гране. Снијег пане и одржи се колико и у околним селима, а дува сјевер, који најјачи, и југ с којим долази киша. Љети дође и вјетар од мора, који врло лијено хлади (западњак).

У Морињу има оранице (101), вртови (38) и виногради (2,23). Сва је у непосредној близини кућама. Не раде, већ као и остали Бокељи одлазе у свијет. Куд среће да је обрађују… Село има прилично и пашњака (827х) и шума (254), у којима чувају 152 говеди, 422 овце, 57 свиња и 659 коза. Пашњаци и шуме то су „комунице“, у којима дозвољена, ограничена, сјеча дрва и паша коза, а од кућа су удаљене ½ сата. Зову се Девесиље, Кабо и Кликовац. – Опћенито „комун“ или „забрана“. Село нит је када било читлук, нит је данас. Сви сељани газде, кони је држе туђу земљу под закуп – кесим, јер ни своју не обрађују.

Морињ се дијели на Доњи и Горњи, са одломцима Буновићи и Бакочи…

У Морињу живе ова братства: Милиновићи (30к), Дабовићи (2к), Берберовићи (10), Војводићи (6), Ћатовићи (1), Сеферовићи (6), Матковићи (10), Драгомановићи (10), Лучићи (6), Радонићи (1), Бакоч (1), Васиљевић (1), Уљаревићи (3), Дангубићи (2), Јовановић (1), Перовић (1), Шпаровић (1), Јанковићи (2), Русовић (1) у Чуквас (1). Свега је домова 96 (кућа 181) а душа 570. Сеоска је слава св. Сава.

Морињ причају да је добио име због болести – куге, која је морила народ, а дотле се звао Драгомановићи, по највећем братству које је ту било. Буновићи, зову их и Бунојевићи, јер се ту најприје почео народ проти Наполеона бунит, а Бакочи, по племену Бакочевићима, које ту станује.

Предање народно тврди, да је ово село постојало и за Немањића, а послије Косова да се и овдје Турци укорјенише, те их свом муком протјераше у 17в. Од тада овамо се насељују многи Срби из Херцеговине, бјежећи испод турског јарма, а доцније нешто и из Црне Горе, а више из околних бокешких крајева. Село је било увијек гдје и данас, а горње предање слаже се са чињениама, јер су овдје дошли Турци у 15в., те остали све до 1654 кад их Млечићи истјераше. – О поријеклу пак данашњег становништва зна се:

Сеферовићи, дошли су из Пипера, 1687, славе Васиљев-дан.

Драгомановићи, с Граова 1690, славе Јовањ-дан.

Дабовићи, с Бајкових Крушевица 1659, славе Јовањ-дан. Од ова три братства неки се од Сеферовића иселили у Куте на неки од Драгомановића у Топлу, а од Дабовића у Сан Франциско.

Берберовићи, из Попова 1687. Славе Јовањ-дан. Ово је стара свештеничка и капетанска кућа; неки се иселили у Костањицу, а неки у Херцегнови, Трст и Одесу.

Милиновићи, из Бањана 1659, славе Ђурђев-дан. Неки се иселили у Кумбор, а неки у Трст, Котор и Русију.

Бакочевићи, из Корјенића 1689, славе св. Архангела Михаила.

Русовићи, из Кртола има 13г, слави Срђев-дан.

Чуквас, из Кута има 12г, слави Ђурђев-дан.

Матковићи, с Пода 1720г, славе Ђурђев-дан. Од ових се неки иселили у Прчањ.

Ћатовић, из Рисна 1800, слави Јовањ-дан.

Дангубићи, из Дола (Билећа) 1687, славе св. Арх. Михаила.

Лалић, с Убала 1890, слави Ђурђев-дан.

Уљаревић, из Петрова Дола у Црној Гори 1672, славе св. Георгија.

Јовановић, из Рисна 1870г, слави св. Лазара, а иселио се у Сан Франциско.

Војводићи, из Брда (Црна Гора) 1687. Неки се иселили у Одесу, Трст и Египат. Славе Лучин-дан.

Шпаровић из Рисна, има 20г, слави св. Ђурђа. Није од Шпаровића рисанских, већ и у Рисну од скора био придошлица из Никшића.

Перовић, с Његуша, 1710, слави Ђурђев-дан.

Васиљевић, с Убала 1860, слави Ђурђев-дан.

Лучићи, из требињског кадилука 1660, славе Илин-дан.

Радонићи, из Црне Горе, има 100г, слави Петков-дан.

Као што се види ни једно племе нијесу старосједиоци, већ све од 1650 к нама досељеници из Херцеговине, Црне Горе и околних крајева Боке.

XII Опћина перашка

Перашка опћина налази се између вароши Рисна и Доњег Ораховца. У површини имаде 1.196ха а становника 930. Састоји се од града Пераста и оломака Ђурић – Костањица и Стри-Линци.

• Пераст (Котор)

На подножју брда „monte cassone“, на обали морској. Поднебље као у Рисну; снијег ријетко пада, а ако и пане мало се одржи. Вјетрови дувају: мајстро (западњак), бура (сјевер) од Рисна, широк (југ) од Котора. Најгори је сјевер, а најповољнији мајстро за једрење.

У Перасту је свега плохе 461, а од тога порезу подложних 447. Радне је земље мало, то су оранице (21х) према Ораховцу и вртови (6,01х). Око Пераста, према Црној Гори, Рисну и Ораховцу, све је голи крш (420х).

Пераст је сами град, кому припада и један одломак звани Глоговац, који је усред горе… Сам град Пераст дијели се на Пенчић и Пошова, а дијели их „Bailotta“, велики мраморни ступ, пред црквом св. Николом, римокатоличком црквом, који је ступ по предању донесен био са развала храма Ефеског. У Перасту су улице: Велика улица, која води на тврђаву св. Крста; Мала улица, која води до православне цркве; Улица св. Крст, која води завјетној истоименој црквици. Те су улице средњевјековне уске, стрме и мрачне. Ово је град строгог млетачко-далматинског типа, као и Котор. У Перасту је неколико дућана, суд, поштански и брзојавни уред, православни и римокатолички парохијални уреди, народна школа, сијело опћине, оружничка и финансијска постаја, порезни уред, агенција луке и поморског здравља, агенција Лоида и Угарско-Хрватских парних лађа. У Перасту станују ова братства: Фишћур (1к), Лучићи (2к), Мазаровић (1), Вицковић (2), Маврић (1), Фабрис (1), Мустур (1), Танта (1), Марковић (1), Медић (1), Перовић (1), Ђурчић (1), Јовановић (1), Ђуришић (4), Балабан (4), Шировић (1), Брајковићи (5), Чорко (2), Кривокапићи (5), Рајчевић (1), Гузино (2), Баловић (2), Лазаревић (1), Вуковић (1), Ракеле (1), Милиновић (1), Томановић (1), Бандић (1), Милошевић (1), Вранковић (1), Криловић (1), Николићи (2), Грубашевић (1), Мандер (1), Њало (1), Отанасић (1), Матковић (1), Ћетковић (1), Црногорчевић (1), Барбић (1), Никићевић (1), Михо (1), Радовани (1), Аврамовићи (1), Буровићи (1) и Марчинко (1). Свега је у Перасту домова 67 (кућа 182), а душа 345, од којих православних 124, а римокатолика 211. Православнима је парохијална црква св. Госпођа, а римокатолицима св. Никола.

Свечаност је Мали Госпођин-дан за православне, а за римокатолике Госпа (15. Августа).

Пераст је добио име по илирском огранку Пирустама, који су га и основаи; а Глоговац по глогињама, којих је ту било.

Пераст води постанак, како видјесмо, још прије Христа. Основало га илирско племе Пирусти. Почетком 18в насељују га Срби, те њихове проређене редове попуњују досељеници и ускоци из Херцеговине и Црне Горе. Од старих породица многе се иселиле, или у Млетке или у Русију, или послије 1687 у крајеве херцегновске. Најпре је дошло у Пераст 12 породица. Оне су дошле у исто доба, а то су:

Шестокрилићи. Један од њих је водио војску против Барића, бана босанског год 1154. Изумрли.

Стошићи – истрачили се.

Миовиловићи – изумрли. Знаменит је Јован Миовиловић, који у спјеву „Emeide“ опјева Бокезе,а Пераштане напосе.

Изумрли су Студени, Смиловићи, Вукашевићи, Миоковићи, Дентали, Цисмај, Силопи, Братица и Перовић. Све ово 12 племена славило је св. Крст. Они се населили из Старе Србије прије 10в, а с њима и за њима населили се и ови:

Висковићи, славе св. Крст. Из овог племена одликовало их се неколико у поморској бици код Лепонта. Јосиф конте Висковић 1756 протјерао је Турке из Ораховца и гонио их све до Никшића, јер су хтјели ту да се настане. Његови су синови: Крсто, Антоније и Алвизо. Антоније био је за револуције у Француској, био је пријатељ Робела и Бара, ослободио поморског војводу Сир Вилијама Сиднеја Смита тамнице. Уговара са послаником млетачким Квиниријем у Паризу о спасу републике. У то доба брат му Алвиз побјеђује гусара француског Лангиер, што изазива код Наполеона огорчење. Послије се Албиз враћа у домовину, те бива начелником Пераста и чланом Народне Владе у Боки. Знаменит је Фрањо конте Висковић, који је био витез св. Марка и маршал прекоморски (1695). Знаменит је још један Фрањо конте Висковић писац „Storia di Perasto“ и члан многих друштава, а брат му био аустро-угарски консул у Солунићу. Још ће их бити знаменитих једно 50.

Бујовићи, изумрли, а славили св. Крст. Између њих спомињем Вицка, који је због јунаштва 28 марта 1704г награђен са „конте“ од владе млетачке, која му даде 120 канапа земље у Кумбору у опћини херцегновској. Ту је данас феуд под именом „Бујовина“.

Стукановићи, изумрли, а славили св. Крст. Матија Стукановић одликовао се у теологији, био је архиепископ барски. Између њих одликовао се кап. Трифко у рату с Турцима.

Буровићи, иселили се 1687 у Херцегнови, камо им Млечић даровао био 300 канапа земље у Херцегновому, Топлој, Савини, Кутима, Жлијебима, Каменом и Подима. То је данас познато под именом „Буровина“. Исту је био гроф Иван Харрок купио, и ако феуд, у аустријске владе, те је то данас све продано. Из Херцегновога се иселили у Трст, гдје их и данас има. За освојење Херцегновога, год 1688 као у то доба у многим ратовима по Херцеговини, одликовао се конто Јован Буровић, а почетком 17в одликовао се конто Никола Буровић. Уопће много се је од овог братства преславило у поморским ратовима и млетачкој војсци.

Бронца, изумрли, а славили св. Крст. Год 1600 Матин се одликовао на млетачкој војни. Неки Јаков Бронца одликовао се у Лука (Италија), а Јован био је учесником цијелог рата у Кандију и витез св. Марка. Одликова се особито 1606г. Тако и његов унук Јован и многи др., а Млечић им дао разна одличја и титулу „конте“. Дао им 1687г у Херцегновому земље. И данас старији Новљани повиједају о Бронци и показују његов палац, који је при мору, данас својина Милашиновића.

Бан, изумрли, славили св. Крст. Осликовао се Петар витез Бан у 16в.

Јока, изумрли, а славили св. Крст. Одликовао се Божо Јока, који је био витез св. Марка.

Змајевићи, изумрли, а славили св. Крст. Два су били архијепископи, одликовали се у теологији, војништву, пјесништву и историји. Многи од њих прославили кроз више вјекова Пераст и Боку. Матија био је адмирал руски и три пут шведско бродовље побједио.

Мариновићи, изумрли, а славили св. Крст. Прославили се у богословљу, војништву и пјесништву.

Мазаровићи, славе св. Крст. Прославили се у богословљу.

Баловићи, славе св. Крст. Прославили се у богословљу и историји. Антон Баловић био је чувени градитељ бродова. Неки се иселили у Трст.

Ненада, изумрли, а славили св. Крст. Били чувени градитељи бродова.

Башићи, изумрли, а славили св. Крст, били чувени градитељи бродова.

Банићи, изумрли, а славили св. Крст. Један из овог братства био је маршал у војсци Фернинанда 4 сицилијског.

Крусала, изумрли, а славили св. Крст. Прославили се у пјесништву.

Манксо, изумрли, а славили св. Крст. Прославили се у историји.

Кокоља, изумрли, а славили св. Крст. Знаменит је сликар Трифун Кокоља, који је свршетком 17в живописао Госпу од Шкријела у Перасту.

Марковићи, изумрли, а славили св. Крст. Прославили се у поморству.

Грубаш, Вукићевићи и Гагрица, изумрли, славили св. Крст, а прославили се у поморству.

Мартиновићи, изумрли. Један од њих прославио се особито у поморству и математици. У тим струкама, по савјету републике, а жељи руског цара Петра Великог, било му је повјерено изобрази 12 младића кнезова бољара руских и да их научи поморству. Имена тих младића налазе се у једној слици у архиву у Перасту, а по дну слике пише: „Марко Мартиновић, поучавајући принципе и господу московску“.

Смекија. Год 1687 прославили се у јунаштву, а зато им Млечић дао титулу конте и добра у Баошићима, која се и данас зову „Смеђино“. Славе св. Крст. Из Пераста се изелили у Баошиће, а одатле у Беч, камо је данас један од њих велики достојанственик и царски савјетник. Знаменит је био Остоја Пераштанин, који се одликовао у дипломацији, и био је посланик бана Барића код Султана Мурата другог.

Кршанац, изумрли, а славили св. Крст. Одликовали се у хирургији и лијечништву.

Мелада, изумрли, а славили св. Крст. Неки се одликовали у политехници, а један, за Петра Великог у инжињерству, као и неки Крусала у мисионарству у Кини.

Косовићи, Рупчићи, Заратовићи, Лувренчевићи, Кијелићи, Ерцеговићи, Коловићи, Јововићи, Мартешићи, Петровићи и Милићи, изумрли, славили св. Крст, а одликовали се у поморству.

Марчинко, слави св. Крст а стари се одликовали у поморству.

Сва до сад братства, су већином из Херцеговине, а славе св. Крст, јер се држали као властела – патрицији, да се разликују од плебеја – пучана.

Лучићи, у 15в дошли из Бањана, славе Ђурђев-дан.

Криловићи, из Глоговца, а у Глоговац из Херцеговине у 14в, славе Ивањ-дан.

Метикола, из Ст. Србије, изумрли, славили св. Крст.

Филипини и Градиска, из Старе Србије, славили св. Крст а изумрли.

Брајковићи, у 15в из Вратла (Готачка Површ). Ту и данас има мјесто које се зове „Браковића Гробље“. Славе св. Ивана. Одликовали се 1687 као јунаци, те им Млечић дао земље у Бијелој. Неки се иселили у Задар, а то Томо, који је био управитељ задарске гимназије.

Ђурановићи, с Глухог Дола (Црна Гора) у 17в. Иселила се у опћину херцегновску. Славе Јовањ-дан.

Балавани, прије се звали Вукасовићи, а овамо дошли у 18в из Црне Горе. Славе Ђурђев-дан.

Вукота, с Чева има 70г. Славе св. Јована.

Сала, из Италије има 10г.

Шеровићи, у 18в из Залаза, славе св. Кузму и Дамјана.

Ђуришићи у 15в из Црне Горе, због крви. Славе Ивањ-дан.

Атанасићи, у 14в из Баана, славе св. Крст.

Вуловићи, из Херцеговине у 16в, славили св. Крст, изумрли. Из овог је братства Срећко Вуловић, који је проучавао историју родног града.

Бановићи, из Старе Србије, спомињу се у народним пјесмама, славе св. Ђорђа.

Ђурићи, из Пода има 90г, славе Срђев-дан.

Кривокапићи, у 19в из Цуца, славе Јовањдан.

Мустури, из Мориња у 18в, славе Ђурђев-дан.

Милиновићи, из Мориња 1860, славе Ђурђев-дан.

Аврамовић, из Велинића (Горњи Ораховац) има 90г, славе св. Арх. Михаила.

Гузине, из Црне Горе 1730, најприје у Ластву код Бање пак у Пераст, славе Јовањ-дан.

Фишер, из Истрије, има неколико година.

Шировићи, у 14в из Херцеговине, славе Крстов-дан.

Чорко, из Црне Горе, има 250г. Славе Крстов-дан.

Рајчевић, из Цуца има 100г, славе Ђурђев-дан.

Лазаревић, из Ораховца има 100г, слави Јовањ-дан.

Вуковић, из Убала 1800, слави Ђурђев-дан.

Томановић, са Зубаца 1687, слави Ђурђев-дан.

Фишћур, из Крањске, има 14г.

Маврићи, из Крбаније има 100г, славе с. Јевросима.

Фабрис, из Корчуле 1870, слави св. Ивана.

Танта и Марковић, из Далмације има 12г.

Медић, из Крањске, има 14г, немају крсног имена.

Перовић, из Ораховца има 60г, слави Ђурђев-дан.

Јовановић, из Залаза има 30г, слави Јовањ-дан.

Милошевић и Вранковић из Далмације, славе Ивањ-дан.

Никовић, из Стрпа има 90г, славе св. Спаса.

Грубашевић, из Ораховца има 40г, славе Ђурђев-дан.

Мандер и Њало, немају славе, ово су Њемци од скора дошли.

Матковић из Мориња има 40г, слави св. Илију.

Црногорчевић, из Баошића има 7г, славе св. Николу.

Ћетковић, из Ораховца има 90г, слави Јовањ-дан.

Ђарбић, из Ластве (Далмација) има 36г, слави св. Вартоломеја.

Радовани из Крбанија има 180г, слави Крстов-дан.

Понтица, из Италије, а Роза из Котора, има неколико година.

Као што се из овог види скоро све гласовите перашке породице су из Старе Србије и Херцеговине од давна досељене, тако да се могу сматрати старосједиоцима, а данас је мало још од тих породица, јер су изумрле. – Данашње становништво је већим дијелом доселено из Боке, пак Црне Горе, Далмације, Италије, Арбаније, Крањске.

• Стрп – Липци (Котор)

Налазе се по дну горе, при обали морској, према Рисну. Сеоске су куће покрај мора. У близини им је слан „Сопот“, с ког и узимљу воду. Других потока и извора није, већ у Липцима пију воду кишницу из бунара. Поднебље врло оштро, јер је мјесто вјетровима, бури и јужњаку изложено. Снијег, јер при мору, иако пане, мало се доржи.

Ту је врло мало радне земље, а иста је око кућа. То су вртови (29х), оранице (2,42) и воногради (0,26). Пашњаци (250) и шуме (20) налазе се према Ублима и Кривошијама, од кућа ¼ сата па и цијели сат удаљени. Кметова нема.

Липци према Морињу, а Стрп према Рисну, један од другог по сата у растојању. И тамо и амо куће на окупу провирују између дудова. Без рода, немају улица, удаљене међусобно 20-80м. По типу су прелаз између разбијеног у збијени тип. У Липцима су: Вукасовићи (3к) и Никовићи (3) код цркве св. Јована Крститеља, која је од скора ограђена; а у Стрпу: Радовићи (7), Сијерковић (1) и Билофери (21), код цркве Вознесенске, која је такођер од скора ограђена. Свега је домова 35 (кућа 37), а душа 185 (прав. 45, римок. 140).

Стрп, добио име јер по положају мјесто стрпано, а Липци – по Липову цвијету. Старине нема.

Мисли се, да за Турчина овдје није ни било насеља, већ да је постанак ових села тек око 17в, кад су се почели овамо досељавати. О поријеклу становништва зна се:

Вукасовићи, дошли у 18в, из Ораховца, славе Ђурђев-дан.

Никовићи, из Рисна у 18в, славе Госпу.

Радовићи из Бјелопавлића у 18в, славе св. Спаса.

Сијерковићи, из Никшића, славе св. Пантелију. – неки се иселили у опћину херцегновску.

Вилофер, из Бањана у 17в, славе св. Спаса. – Сви су били православни, али данас три дијела римокатолици, јер су превјерили.

• Костањица – Ђурић (Котор и Херцег Нови)

Налазе се према Морињу, с противне стране Стрпу и Липцима, једно према другом. Костањица, унутра Верига, до Мориња, Ђурићи, изван Верига, до Каменара, у висини над морем 1-564м. Куће све на обали морској. Живих вода није, изузев Челинац – пију воду кишницу, нема ни потока. Поднебље у Костањици, јер је бури изложена, оштрије, док у Ђурићима блаже, јер је заклоњено. Ако Костањица страда од буре, то Ђурићи од југа. Снијег ријетко пане и мало се одржи.

У Костањици је прилично родне земље, а то су виногради (22х), вртови (106) и оранице (0,5), а остало су пашњаци (54) и шуме (87). У Ђурићима је нешто вртова (36), винограда (7,51) и оранице (2,97) – а остало су пашњаци (13) и шуме (87). Родна је земља у непосредној близини кућама, а пашњаци и шуме, исто приватна својина, према Крушевицама…

Село разбијеног типа, куће растурене покрај мора и у непосредној близини у растојању 30-200м. У Костањици живе: Брковићи (7), Сијерковићи (4), Тодоровићи (5), Берберовићи (2), Томановићи (7), Вуловићи (4), Шпаровић (1) и Аранжуле (6). – Свега домова 34 (63к), а душа 206 (прав 101, а римок 105). Црква је св. Јована Крститеља, ограђена 1851.

У Ђурићима живе: Ерцеговићи (7к), Краљ (4), Радановићи (2), Андрићи (5) и Вукасовићи (4). Још је Балић (1). Свега је домова 24 (52к), а душа 194 (прав 41, римок 153). Ту је римокатоличка црква св. Ана а филијална св. Никола. Костањица дјецу шаље у школу морињску, а Ђурићи у школу Каменаре.

Костуњица назвата по изобиљу костања, а Ђурићи, јер су ту ваљда неки Ђурићи стали.

Село постојало и за Турчина, па и много прије, јер на много се мјеста у архиву опћине перашке Костањица спомиње. О поријеклу становништва зна се:

Тодоровићи, дошли у 17в из Загуља у Граову. Славе Ђурђев-дан.

Берберовићи, из Попова у 17в, славе Јовањ-дан.

Томановићи из Ровина (Црна Гора у 18в, славе Никољ-дан.

Вуловићи у 17в из Херцеговине, славе св. Тому.

Сијерковићи, из Никшића у 17в, славе св. Пантелију.

Шпаровић, из Црне Горе има 40г, слави Никољ-дан.

Аранжуле, не зна се откле дошли. Римокатолици.

Ерцеговићи у 17в, из Врановића (Грбаљ). Славе Илин-дан.

Балић, из Паштровића има 10г, слави Илин-дан.

Андрићи, из Љубомира у 17в, славе Илин-дан.

Радановићи, из Попова 1698, славе Јовањ-дан.

Вукасовић из Ораховца има 90г, слави Јовањ-дан.

Краљ, из Грбља. Слави Госпу.

У овим селима је смјеса православних и римокатолика, али и римокатолици држе и врше све обичаје које и православни.

XIII Опћина грбаљска

Грбаљ имаде површине 9.170 хектара, а налази се између Црне Горе и Јадранског мора, опћине будванске и опћине которске, тиватске и кртољске. Има засебну опћину, која се од старине дијели на кнежине Лазаревић, Љубановић, Бојковић и Тујковић. Свага је у Грбљу 1.085 кућа, а становника 3.790. Потпада под судбени котар, као и протопрезвитерат которски. Дијели се на ова села:

• Главатичићи (Котор)

Оно се налази на подножју брда уз плодну дугодолину, која се за читава 2 сата хода од Главатичића до Вишњева протеже, а онкрај дугодолине вис-а-вис Главатичића и Кубаса, протеже се паралелно са првим брдом Веља Гора. Главатичић је удаљен о дБигова један сат хода, а од Кубаси – по сата. Над морем је у висини 88-363м. Имају једну живу воду: Млакете и бунаре, у којима је жива вода, која оздо извире. Поднебље је благо. Великих вјетрова нема, пошто је мјесто у дугодолини. Највише дува јужњак. Главатичић од запада граничи: Љешевићем; од југа: Загором; од истока: Кубасима; а од сјевера: Врановићима.

Главатићи имају својих вртова (28), ораница (89) и винограда (12). Тако имају и пашњаке (127) и шума (958), које су ½ сата од куће удаљене, док све друге су у близини куће; а скоро све обитељи имају посједе у Мрчевом и Солицком пољу…

У Главатичима станују ова братства: Беновићи (15к), Баштрица (5), Дабушко (4), Зекљевић (3), Лазаревићи (20), Микијељи (6) и Парапиди (11). Свега је у Главатичићу домова 64, а душа 425 (са Биговом.

Главатичић зове се зато, што је ту негда, како се види из неких старих листина, кула била, која се звала Глав, а пошто је ту негда била породица Тичићи, то се спојило у једну ријеч, те постало Главатичићи.

Да је ово село и прије 14в постојало, нема сумње, а тад стално, јер се у 14в послије разорења оближњег града Гришпула, ту из њега преселише Лазаревићи, Микијељи, Петричевићи и Тичићи – и од тад се зове село Главатичић. О поријеклу становништва најбоље се види из сљедећег:

Микијељи, славе Зачеће св. Јована Крститеља, а у 14в овдје дошли из оближњег града Гриспула. Било је из овог братства доста знаменитих личности. У читили породице Микијеља спомињу се: јеромонаси Висарион, презвитери Станоје, Сћепан и др.  У парохијском дому храни се златном жицом извезени епутрахил попа Ђура Микејеља, коме је Епископ Севатије Љубибратић написао синђелију 1702г. Поп Јово Микијељ познат је опет са својих најезда на Французе, који бијаху поплавили Грбаљ, како се то види из писама, која је писао митрополит Петар 1 Петровић-Његош на Стањевићима те године (Просвјета, Цетиње…). Читула Марка Ђурова Микијеља из 1796г налази се у Савини.

Беновићи, славе св. Димитрију, а у 16в дошли из Херцегновог, гдје им се и данас кућиштине находе.

Баштрице, славе св. Харитона, а дошли из Цеклина у 15в. Звали се Јанковићи, а по великој баштини прозвали се Баштрице. Из Цеклина су пребјегли због крви.

Закљевићи, старосједиоци, а славе св. Харитона. У поменику грбаљском у Савини, налази се из 1781г читула Вука Зекљевића.

Дабушко, у 15в из Арбаније, славе св. Харитона.

Лазаревићи, славе Никољ-дан зими, а дошли из Гриспула у 14в. Породица Лазаровића има у препису збирку писама, разашиљаних у разна доба од млетачких дужда и провидника…

Парапиди, славе св. Теодора. Они су остарак грчке насеобине у Гриспулама, који град пропаде у 14 веку. У поменику грбаљском, у манастиру Савини, налази се читула Вука и Јова Парапида.

Чолани, дошли из Кртола има 150г, а славе св. Николу.

Још су у Главатичићу биле ове породице:

Кунићи, истрачили се, а дошли из Гришпула. Славили Никољ-дан. У поменику грбаљском у Савини налази се читула Ника Ђурова Кунића из 1787.

Тичићај, који се звали и Тице. Овдје дошли из Гришпуле у 14в, а иселили се у Вишњево.

Петричевићи, које зову и Петрићи, а овдје дошли у 14в из Гришпуле, а одавде се иселили у Доброту код Котора.

Сеоска слава је св. Петка.

• Бигово (Котор)

Ово се сеоце налази на морској обали, у дну стране далеко од Главатичића један сат хода. У Бигову нема потока, као ни извора, изузев „малу ријеку“, која тече кроз биговске земље. Ту је врло тихо пристаниште – у завјетрини, са врло умјереном климом.

Ово је сеоце на морској обали, у дну стране, а куће су у једној групи, између којих имаде једна вијугава улица. Одје станују Лазаревићи (12к). Свега је 68 душа.

Бигово се некада звало Гриспули, но по Иван Бегу, који је ту обично љетовао, и чија је ово земља била, прозва се Бегова, па отуд касније Бигова – Бигово.

Постанак Бигова и поријекло становништва. – Бигово је постало мјесто старог града Гриспули – Грисполи, који је стално био грчка насеобина, мјесто којих су се долисели Срби, од којих Лазаревићи, Тичићи, Микијељи и Петричевићи иза разорења Гриспола у 14в пребјегоше у Главатачић. Тад престаје име Грисполи, а мјесто њега долази Бигова (Бигово) по тому јер је то Иван-Бегова земља била и јер он ту љетовао. Ту данас станују Лазаревићи, који су били у 14в одатле у Главатачић пребјегли, одакле се опет неколико њих овамо повратили. Са Лазаревићима Главатичићким имају своју племенску „земљорадничку задругу“, а славе Никољ-дан.

• Кубаси (Котор)

Они су далеко од Главатичића једно по сата према источној страни, а налазе се на подножју брда, уз плодну дугодолину, као и Главатичић. Према њима, с противне стране, пуржа се Веља Гора. У висини су над морем 42-200м. Имају извор „Убао“, а потока нема. Имају доста бунара с којих пију воду. Поднебље благо, завјетрина, а снијег ако и пане, мало се одржи.

Кубаси имају радне земље, а то су виногради (778х), вртови (57) и оранице (122). Земља је у близини кућа, а шуме (459ха) и пашњаци (100), који су удаљени од кућа једно по сата. Ђума се зове „Лукавци“ а иста је „комуница“ заједница као и све земље са Укропцима и Трешњицом…

Село је у дну стране у дугодолини, а куће су појединих братстава у групама, које су у растојању 5-10м. Куће у појединим групама су без реда, а све покрај пута. Ту им је у близини непосредној и црква св. Госпођа; а овдје станују ова братства: Андровићи (4к), Билал (3), Бућин (10), Добриша (1), Мачак (3), Масловар (3), Ћосо (2), Страхинић (3) и Маровић (1). Свега је у Кубасима домова 30 (кућа 45), а душа 235. Сеоска је слава св. Госпођа.

Одакле су Кубаси добили своје име не зна се.

Црква: Рождество Богородице, која је обновљена 1862.

Кубаси се спомињу у читулама 17в што значи да су тад постојали. Предање хоће да су се вазда тако звали, а о поријеклу становништва зна се:

Андровићи, старосједиоци (сс), славе Никољ-дан.

Билал, сс, славе св. Архангела.

Добриша, дошао из Трешњице, а слави Михољ-дан.

Мачак, слави св. Стевана Дечанског (Мратин-дан). Они су огранак Андровића, а данашње њихово презиме постало је од надимка, и то прије 1807, јер у Поменику грбљанском већ се тако зову.

Масловар у 17в из Црне Горе, а слави Михољ-дан.

Ћосо, славе Аранђеловдан, а доселили се из Црне Горе у 18в од породице Ћосовића.

Симун, из Црне Горе у 18в, а славе Аранђелов-дан.

Страхинићи и Маровићи, који славе Арханђелов-дан, а дошли у 17в из Црне Горе.

• Трешњица (Котор)

Налази се у ували, између главица, сјеверно Главатичићу и Кубасима, у визини над морем 13-67м. Нема потока као ни живих извора, већ пију воду кишницу из бунара. Поднебље, вјетрови, као у Кубасима. Земља им заједно са Кубасима, о чему сам говорио…

Овдје станују: Бећири (6), Добрише (6). Свега домова 12, а душа 52.

Трешњица, која се у старим читулама зове и Трешња, добила природно име по великом броју трешања, које ту расле.

Црква св. Јован, која је од давна ограђена, стари иконостас понестао, а око ње доста старинских гробница.

Село се овако назвало,  а и постало у 15в; а о поријеклу становништва зна се:

Бећири, дошли из Црне Горе у 16в, а славе као и Добрише Јовањ-дан, који су такођер дошли из Црне Горе у 15 веку. – Читула Марка Бећира и његовог сина попа Стевана налази се у Савини у грбаљском поменику.

П.С. Трешњица је 2011 године имала 2 становника српске националности просечне старости од 70г.

5. Укропци (Котор)

Налази се ово сеоце у долини, између главице, у висини над морем 10-54м, а сјеверно Главатичићу. Потока и извора није; пију воду мртвицу из бунара. Више Укропаца је бријег Гуњић, а земље им заједничке са Кубасима. Поднебље благо, завјетрина. Куће у долини, груписане без реда, покрај пута, који води за Главатичић, гдје има црква и основна школа. Куће су међусобно у растојању 100-200м. Укропци са Трешњицом, Кубасима, Биговом и Главатичићем, сачињава једну парохију.

Укропца назвати по Укропцима херцеговачким.

Ту је црква св. Георгија, која има мала узахна врата на јужноме зиду. Иконостас је, како се види, даио Даскал Рафаиловић из Рисна, а прилог је био Укропчана.

Село је постало у 17в кад се овдје из херцеговачких Укропаца населише Беговићи, којих је данас 4к. Друга су братства: Кунић (3) из Главатичића у 18в. – Клопан (1) из Црне Горе има 150г и Мартиновић (1) из Бајица има 30г. Свега се домова 9, а душа 30. Сви славе Арханђелов-дан.

П.С. Према попису из 2011 године у Укропцима је остала једна жена, српскиња, стара 46,8 година, у време пописа.

6. Главати (Котор)

Село Главати лежи под брдом у равници, куда су начичкана братства. С једне су стране поља. Долина начичкана села: Вишњево, Главати, Ковачи, Кубаси, Главатичић – све до Вигова; а с друге: Главатичић, Загора и Кримовице. Главати су над морем у висини 51-200м. У пољу је живи извор „Врело“, а у селу све мртве воде – бунари. Кроз поље иде „Мала Ријека“, од које зими поплаве Доли. Поднебље благо, дува југ и сјевер, а снијег ако пане мало се одржи.

Земља им је радна око кућа и у пољу, а то су виногради (4,53ха), вртови (7,42) и оранице (69). Имају и шуме (0,56) и пашњака (132х)), што им је „комуница“ у брду, у којој свака кућа може да чува живо, а само по двије козе….

Село лежи у равници под брдом, куће по племенима груписане у скуповима. Скуп од скупа 10-15м удаљен, а сви близу сеоског пута; а јужно од кућа, према Загори, је „Савина главица“, на којој је школа и саборна црква св. Сава. Друге су цркве: св. Георгије и св. Никола, око којих су скупови племена, у којима су куће вијугавим – кривудастим улицама растављене. У Главатима живе ова братства: Бан (3к), Пејовић (6), Круте (7), Вујичић (1), Бајковићи (9), Тичићи (6), Суботићи (4), Дамјановић (4) и Ђуровићи (1). Свега је у Главатима домова 41, а душа 237, који су сви Срби православне вјере.

Добило је име, јер људи који ту бијаху, били главати, или, јер је било својина властеоске породице Главати – по којој добише име и Главати у Прчању.

По брдима постоје мног гомиле, које биле некад грбаљске богомоље, бива оног народа који је некад ту становао…

Село од давна постало, а најбољим су доказом стара незнабошка гробља и цркве. О поријеклу становништва зна се:

Бан, дошли у 16в из Грађана, из Црне Горе, а славе св. Стефана. Из овог је братства митрополит црногорски Митрофан Бан.

Пејовићи, с његуша у 16в, а славе св. Вартоломеја.

Вујачићи у 17в из Грахова, славе Никољдан.

Бајковићи, старосједиоци, а неки веле од породице Бана огранак. Славе св. Стефана. Читула Ива Бојковића, као и читула Митра и Ђура Бајковића од 1770г налази се у Поменику грбаљском у Савини. Из Бајковића братства, а служио при цркви св. Николе у Главатима, био је свештеник Илија Бајковић. Кому је дао синђелију митрополит Петар први Петровић – Његош 1797г, као и Батрић Бајковић, који је погинуо као барјактар на Царев-лазу са 70 Грбљана 1712г.

Тичићи, дошли у 14в из Главатичића, а ту послије разорена Гриспола. Славе св. Стефана. Звали се и Тице.

Крута, старосједиоци, славе св. Стефана. Били велики јунаци. Тако барјактар Фрањо Крута са 6000 Бокеља и 3000 Морлака год 1689 био је при заузећу Неретве.

Суботићи, из Никшића у 18в, славе Ђурђев-дан.

Ђуровић, из Бајица у 18в, слави Ђурђев-дан.

Дамјановићи, из Црне Горе у 18в, славе Ђурђев-дан.

• Ковачи (Котор)

Ово се село налази поред Главата, Кубаса и Главатичића – уздуж равнице Грбља доњога, зване Доли, а у висини над морем 0,12 – 112м… У селу није потока опасних, како ни живих извора, већ пију воду мртвицу – капавицу из бунара, као сви становници Доњега Грбља. Поднебље је благо, снијег ријетко пада и мало се одржи, а дува јужњак, који је најјачи, а псјети каткад и бура.

Сеоске радне земље то су оранице (68х), вртови (21) и виногради (6,22). Друго су пашњаци (225) и шуме (14), које су све комуница, у којој паша дозвољена, а од коза 2 на кућу…

Село при страни, покрај поља, а куће на близу (10-50 корака) с једне и друге стране поља. Ту станују: Бајковићи (8к), Бјелоши (2), Ђурићи (12), Дољаница (8) и Јовановић (3). Ту су у близини цркве св. Арх. Михаил, Рожданство Богородице и саборна црква кнежине Бојковића – св. Сава.

Добили име јер ту некада ковачи били…

Село врло старог постанка – стално постало прије цркава – двије прије 15в. О поријеклу данашњег становништва зна се:

Бајковићи, дошли из Главата има 180г, славе св. Арх. Михаила.

Бјелоши, из Бјелоша (Црна Гора) има 220г, славе Арх. Михаила.

Ђурићи, из Мојдежа има 200г, славе св. Арх. Михаила.

Дољанице, из Црне Горе има 300г, а славе св. Арх. Михаила. Читула Рада Дољанице налази се у Поменику грбаљском, а у њој се између других спомињу: монахиње Марта и Екатарина, монах Рафаил и јеромонах Максим.

Јовановићи, из Побрђа (Грбаљ) има 200г, а славе св. Николу.

Данашње насеље је како се види дошло између 200-300г из Црне Горе и Боке. Свега је у селу домова 33 (кућа 58), а душа 146.

• Вишњево (Котор)

Налази се при страни, а покрај правилног пута, између Пријевора, Главата, Загоре и Кримовица, у висини над морем 280м. Село нема живих извора, већ бунара у којима се купи вода мртвица са кровова кућа. Поднебље, вјетрови као у Главатима.

И ово село, као и сва грбаљска, у пољу, далеко ½ сата од кућа, имаде ораница (111ха), а око кућа су вртови (14) и виногради (3,87). Више кућа ¾ сата удаљено налазе се шуме (321) и пашњаци (152). То је комуница, за коју вриједе по свој боки исти закони…

У Вишњеву станују: Бојковићи (6), Тупчевићи (6), Радановићи (7), Пиме (5) и Петровићи (2). Свега је душа 125.

Село је добило име по вишњама, којих ту доста било. – У читулама 17в зове се и Вишњева.

Село ово, као и сва Грбаљска, постанка је врло стара, прије Косова, а о поријеклу становништва зна се:

Бојковићи, славе Велики Госпођин-дан, старосједиоци. Читула Ђура Радова Бојковића из 18в налази се у Поменику грбаљском у Савини, а тако и читула Стијепа Бојковића. По овом племену зове се и кнежина Бојковићи, која је четврти дио Грбља.

Радановићи, из Пелинова има 200г.

Пима, из Црне Горе има 450г.

Петровићи, из Црне Горе има 350г.

Тупчевићи, које зову и Тучевићи, из Старе Србије има 1000год. Читула Ђура Брајанова Тупчевића из 17в налази се у Савини. Како се види, ово је племе досељено у 9 веку из Старе Србије, а и друга су такођер досељена врло рано. Досељавање је врло рано завршено. Сва братства славе Велики Госпођин-дан.

• Загора (Котор)

Ово је село приморско, а налази се при страни, у висини над морем 20-232 метра. Граничи га од југа: Кримовице; од запада: море; од истока: Вишњева; и од истока: Главатичић. Живих извора нема, већ бунара, у којима се купи вода из равница и са кровова кућа. Поднебље је благо; сви вјетрови дувају, а највише бура.

Има разних земаља, а то су оранцие (65х), вртови (44х), и виногради (2,24). Оранице су у пољу далеко ½ сата од кућа, а ове друге у близини кућа. Пашњаци (92) и шуме (313), далеко су од кућа једно ½ – ¾ сата. Исте су комуница…

Село при страни, а куће груписане по племенима, у скуповома, у растојању 100-200 корака. Куће у скуповима у близини, између 2-40м, а покрај пута. Имају улице, правилне и унакрст. Правилне су између племена Лазовића, Костоивћа и Поповића, а остале унакрст. Овдје станују: Лазовићи (3к), Мидоровићи (3), Костовићи (5), Поповићи (20), Барбе (4), Марићи (5), Вучићевићи (1) и Илићи (4). Свега је домова 45 а душа 220, који су сви Срби православне вјере. Ту су им и цркве: Св. Илија, св. Василе и св. Илија.

Загора, која се зове „Загором, добила је име јер је за гором…

Из старина несумњиво произилази да је постанак овог села у незапамћеним временима, а о поријеклу становништва данашњег, зна се ово:

Лазовићи, дошли овдје из Леденица, има 200г, славе Илин-дна.

Мидоровићи, из Леденица има 200г. Звали се Илићи прије, славе Илин-дан.

Костовићи, старосједиоци, славе Илин-дан. У овом племену био је неки Костовић од 120г, који се оженио. Имао два сина, од којих једног обећао цркви. Старији умро, а млађи се оженио. Иза вјенчања дознао, јер стари му показали да је био обећан цркви. Пође код власти, замоли распуст са женом. Власти му дозволе, и постане монах Хрисантије, или како га народ зове „Кресантије“. Исти пропутује по свијету, и скупи милостињу и сагради св. Илију, о чему сам говорио. Умњо је 1882.

Поповићи, старосједиоци, славе св. Илију. Ово је стара свештеничка кућа, која је дала преко 20 свештеника…

Марићи, дошли из Дубине (Црна Гора) има 300г. Славе св. Јована Евангелиста.

Барбе, у 16в из Арбаније, слави Илин-дан.

Вучићевићи, из Црне Горе у 17в, а славе Илин-дан.

Још су били Страхиње и Бошковићи, који се истрачали, а спомињу се као приложници са Вулићевићима, Барбама, Поповићима и марићима из 1803г за градњу иконостаса св. Јована Благослова у Загори.

Као што се види у овом селу насељавање рано је завршено.

• Кримовице (Котор)

И ово је село при страни, а покрај поља, у висини над морем 11-84м. Граничи се од југа и запада: море; од истока: Вишњевом; и од сјевера: Загором. Потока нема, само један живи извор, који се зове Соко, а иначе су све убли (бунари). Поднебље благо, а вјетрови као у Загори.

Сеоска радна земља је у пољу Долима и око кућа, а то су оранице (55х), вртови (11) и виногради (3,75х). Пашњаци (62) и шуме (394х) далеко су ½ сата од кућа. То је комуница, у којој је дозвољено до неке мјере сећи дрва, а живо чувати све, само не више од 2 козе на сваку породицу…

Станују ова племена: Масловари (6), Микијељи (7), Царевић (1), Пићан (4), Маровић (10), Антоновићи (3), Куњић (5) и Дољанице (6). Свега је дакле 42 дома (54 кућа) а душа 175.

Заједно са Загором ово село саставља парохију загорску.

Не зна се зашто је добило то име.

Судећи по предању, које држи да су овдје најстарије цркве у Боки, произлази да се, а то се и из старина разабрати може, настанак овог села губи у незапамћеној прошлости. Ко су били становници прије данашњих, не знају, а о пореклу данашњег становништва знају ово:

Масловари, старосједиоци, славе св. Вартоломеја.

Микијељи из Вигова у 14в, св. Вартоломеја.

Пићани, из Љуботина (Црна Гора) има 200г, а славе св. Арх. Стефана.

Царевићи, из Црне Горе има 214г а славе св. Мартоломеја.

Маровићи, из Црне Горе има око 350г, а славе св. Арх. Стефана.

Антоновићи, из Кртола има 240г. Славе св. Сергија и Вакха.

Дољанице, из Црне Горе има 500г, а славе св. Арх Михаила…

Како се види и овдје насеље старо, а досељивање рано завршено.

• Врановић (Котор)

Налази се при страни, покрај поља, у висини над морем 17-198м. Граничи од југа: Побрђем; од запада: Главатичићким магазинима; од истока: пољем; и од сјевера: Љешавићем. Потока нема, изузев „баре“ кроз поље. Нема ни живих извора. Пију воду мртвицу из бунара. Поднебље и ветрови као у Главатичићу.

Радне земље су у Долима (1/4 сата далеко) и при страни, око кућа. То су оранице (98х), виногради (7,84х) и вртови (17) а зову се: Миоковић, Сушћепан, Орашје, Нехај и Поље. Као и сва грбаљска села тако и ово има своју комуницу, коју зову „опћинско“, а од села ½ сата удаљено. То су пашњаци (226), и шуме (77), у којима дозвољена сјеча дрва и паша, осим коза (њих 2 на породицу).

Куће при страни, скупно, покрај сеоског пута, без реда, а међусобно чине неправилне улице. Како све у скупу, опет збијеније су племенске куће, чему је узроком гранање племена. Около села су цркве: св. Петар, Никола, Варвара и св. Стеван.

У Врановићу станују: Ерцеговићи (14к), Петовићи (4), Дрекуловићи (4), Бубање (5), Кустулије (4), Бјелица (2), Божевићи (4), Батути (1), Бућин (4), Јовановић (2), Бан (2) и Вукосавић (7). Свега је у селу домова 53 (кућа 75) а душа 250.

Врановић добили су име по вранама, које туде чешће прелијетаху.

По остацима из старине, несумњив је врло рани постанак овог села, а о поријеклу становништва зна се:

Бан, дошли из Грађана из Црне Горе у 16в, а славе св. Стефана.

Бућини, из Призрена, има 600г, славе св. Стефана.

Јовановићи, из Црне Горе у 17в, славе св. Николу.

Вукасовићи, из Ораховца у 18в, а славе св. Стефана.

Божовићи, из Маина у 18в, славе св. Јована.

Бубање, из Црне Горе у 18в, а славе св. Петку.

Петовићи, из Црне Горе у 18в, а славе св. Николу.

Батут, из Црне Горе у 18в, а славе св. Ђурђа.

Бјелице, Кустудије и Дракуловићи из Црне Горе у 18в, а славе Никољ-дан.

Ерцеговићи, има 500г из Херцегновога, а славе св. Николу.

И у овом је селу насељавање рано завршено. Црква св. Петка је и сеоска слава.

• Побрђе (Котор)

И ово село је при страни, покрај поља Дола, у висини над морем 26-385м. Граничи од југа: Кубасима; од сјевера: Врановићима; од истока: пољем; и од запада: Главатичићем.

Имају два жива извора: Граб и Југовац, а воду пију са бунара. Потока нема.

Ово је село испод државног пута, који води за Будву. Поднебље благо, вјетрови дувају југ и сјевер.

Радне су им земље виногради (3,82х), оранице (98х) и вртови (24х) у близини кућа, а једно по сата далеко јесу: пашњаци (141) и шуме (249), које су комунице…

Село је пострани и по брежуљцима, куће разбијена типа, бива, без реда растурене, у растојању 10-400 корака. Између њих су цркве св. Јован и Успеније Богородице. Овдје станују: Батути, Кнежевићи, Милојко, Вуловићи, Пантоивћи и Пештера. Свега домова 48 (кућа 56) а душа 207.

Назвато Побрђе по положају, јер се по брду, по страни налази…

Народно предање вели, да је ово село постало доста прије катастрофе косовске, а о поријеклу становништва знају ово:

Батути, из Црне Горе има 100г, славе св. Ђорђа. Спомињу се у Поменику грбаљском у Савини.

Кнежевићи из Маина има 300г, а славе Ђурђев-дан, као и сви који станују овдје.

Вуловићи, Пантовићи, Милојко и Пештере, дошли из Црне Горе има 280г.

И овдје је насељење старо, а досељавање рано завршено.

• Љешевић (Котор)

Сва до сад села у опћини грбаљској са овим састављају Доњи Грбаљ или села Доњег Грбља. Ово је село најближе Кртолима, а налази се у висини над морем 30-200м. Оно је при страни. Граничи од југа: Врановићем, од запада: Главатичићком парохијом; од сјевера: Кртолима; а од истока: пољем. Живих вода није, ту влада оградила двије цистерне, с којих народ пје мртвицу. Поднебље, вјетрови и снијег као у Кртолима.

Радне су земље око кућа, а то су оранице (168х), вртови (7,5) и виногради (2,8), а пашњаци (363х) и шуме (100х) то је комуница, од кућа по сати удаљене. Зову се: Грабовац, Под Локвом и Поље.

Село, као и куће, при страни. Куће су груписане по братствима, у ратојању 5-10 часака, а куће у братствима тијесно су збијене, између којих се виде неправилне услице. Сви су скупови покрај пута а између њих налазе се: Успеније Богородице, св. Никола, св. Харитон и св. Петка. Ту живе: Меровићи (5), Штилети (6), Гиљаче (4), Марошевићи (3), Гобовићи (3), Јовичићи (2) и Верставчевићи (2). Свега је домова 25 (кућа 35), а душа 104.

… У декрету млетачког дужда Фрања Фоскари од 22 маја 1455, у ком је наређено да се истријеби српско-православно свештенство из Луштице и околних крајева, спомиње се и св. Алесандар у Љешевићима. Тако се у народу зове ова црква, док право јој име св. Харитон. До ове је црка св. Петка.

По горњем декрету дужда Фрања Фоскари, село је стално постојало у 15 веку, а било је и многобројно, тек имало свог свештеника и цркву. За Иванбеговине Љешевићи бијахз знатни, јер границе Иванбеговине протезале се пругом повученом са Жуте греде до Штилетова Гувна у Љешевићу, а то гувно дијели Љешевић од Врановића. Али се Иванбеговина протезала и даље, од Штилетова гувна до Ђенералова камена, док год 1456 Стефан Црнојевић уступи Грбаљ Млечићима за неку новчану награду. У поменутом простору, додајући му Грабовац као западну границу, обиљежен је опсег ондашњих Љешовића, којима припадаше, поред тога, и дио луке у Бигову. Љешевићи су били село опћине кртољске до 1865, а од тад припадају Грбљу. Дакле село је раног постанка, а о поријеклу становништва зна се:

Марошевићи, из Кртола у 17в славе св. Харитона, као и сва братства у Љешевићу.

Штилети, из Арбаније у 16в. У поменику кртољском у Савини налази се читула Вука Ивова Штилете, у којој се између других помиње и монах Макарије.

Гиљаче, Маровићи и Гобовићи у 16в из Арбаније.

Јовичићи, из Маина има 280г.

Верставчевићи, су старосједиоци, а Каштелани, у 16в из Мирца (Црна Гора)…

И у овом селу насељење је старо, а досељавање рано завршено.

• Ластва (Ластва Грбаљска, Котор)

Ластва се налази више манастира Подластве, при страни, као и куће, далеко од колног пута Котор-Будва по сата, у висини над морем 12-272м….  Воде су питке, лаке и здраве а има још и других мањих извора, који се зову по племенима. Дува сјевер и југ, којим долази киша. Поднебље благо, снијег ријетко пане и мало се одржи.

Село има радне земље, а то су оранице (93), вртови (17) и виногради (0,21). Оранице су у ластовском пољу, а вртови око кућа. Једно по сата далеко од кућа су пашњаци (192х) и шуме (27х). Оне су комунице…

Село при страни, као и куће, које су груписане по племенима, далеко од колног пута Котор-Будва по сата. – Скупови су у међусобном одстојању 100-200м, а куће у скуповима на близу (1-6м), и имају неправилне улице. Овдје станују: Станишић, прозвати Миш (10к), Одале (1), Дулетићи (4), Вучетићи (7), Миховићи (3), Баук (12), Вукадиновић (1), Очинић (1), Орловић (2) и Бекци (2). Свега је домова 43 а душа 151. Имају парох цркву св. Илију, филијалну Вознесеније, а испод села манастир Подластву.

Ластва добила име ради ластоће, јер сва мјеста лијепа и жупна – зову се Ластва. Има и гора, која се ту зове Ластва.

… Манастир Подластва (Св. Госпођа), био је саборно мјесто свега Грбља. Истоименој цркви, која је опстојала већ у 14в, једва се разазнају пошљедњи трагови…

О поријеклу данашњег становништва зна се:

Баук, из Цуца (Црна Гора) у 15в. Славе св. Јована Крститеља. Станка и Ника Стијепова Баука читула налази се у Поменику грбаљском у Савини.

Вукадиновићи у 15в из Загарача (Црна Гора), славе св. Јована Крститеља. Читула Ника Вукадиновића уз 18в налази се у помену грбаљском у Савини. Између других, у њој се помиње презвитер Вукоје.

Миховићи, старосједиоци, славе Илин-дан… Станко Миховић из Ластве завјештао је своје земље у томе селу црногорском митрополиту Данилу и Сави Петровићу Његошу.

Одале, дошли из Кривошија има 220г, а славе Никољдан.

Миш, тако су прозвати, а звали се Станишићи, дошли из Црне Горе има 400г. Славе Јовањ-дан по Божићу.

Вучетићи, са Његуша има 300г, славе Велики Госпођин-дан. Из овог братства је архимандрит Стеван Вучетић, за млетачке владе приврженик руског двора, који је с тога био принуђен предизати у Црну Гору 1789г, а позније је водио преговоре између црногорског митрополита Петра првог Петровића-Његоша и аустријског барона Рукавине… Из ове је породице био Вучетић (Вукотић), који је са својим Грбљанима одликовао се као савезник руско-црногорске војске, предвођене адмиралом Соњавином у рату на Французе 1806г. Јунаштво храбрих Грбљана осјетила су тада овећа далматинска острва и сусједни им крајеви; њихово прегалаштво на Корчули и Брачу, гдје су заробљени пуковник Орфенго и капетан Бире, задивило је и самог руског цара Александра првог, те је у знак својег признања поклонио реченом барјактару драгоцјену сабљу, којој је дужином урезан златни натпис… Ова је сабља данас на црногорском двору.

Дулетићи, из Озринића (Црна Гора) има 400г. Славе св. Арх. Михаила.

Бекуни, са Његуша има 350г. Славе Велики Госпођин-дан.

Очинићи, из Очинића (Црна Гора) има 400г. Славе Мратин-дан (Св. Стевана Дечанског). Из овог је братства био Сава Очинић, митрополит црногорски у 18в, који је 1697 био у манастиру Подластви.

Никовићи, из Кртола, има 250г. Славе Срђев-дан.

Орловићи, са Цетиња има 300г, а славе Мратин-дан (св. Стевана Дечансков).

Још је било братство Лечићи, које је изумрло, а славило св. Архангела Михаила. Били су старосједиоци. Из свега се горњег види да је насељење врло старо, а процес досељаваа врло давно завршен.

• Горовић (Котор)

И ово је село на коси планинској, између Коловира и Ловћена, у висини над морем 1-472м. Куће су при страни, а кроз село води опћински пут…

Радне су земље оранице (73х) у пољу, вртови (11) и виногради (1,59), који су око кућа… Пашњаци (119х) и шуме (312х) далеко су по сата од кућа… Ово су комунице у којој је ограничено дозвољена сјеча дрва и паша коза (2 на сваку кућу).

Сеоске су куће раздијељене у омање групице – по племенима – при страни у растојању 100-200м, а кроз њих води опћински пут. Око села су цркве св. Госпођа, св. Георгије и св. Јован. У овом селу живе: Краљ (8к), Дајичић (2), Калуђеровић (4), Куњерица (2), Побори (4), Ћетковић (1), Јовановић (1), Богетић (2), Мезалин (5), Мргудовић (1) и Цуца (2). Свега је 37 кућа, а душа 170.

Горовић добило име јер је горовито.

Кроз село има доста старих поклопница, а нико не зна ко је под истима закопан. Село је раног постанка, а и становништво од давна насељено, као што се види из сљедећег:

Били су старосједиоци: Десподи, Баздани, Ћенани и Дабовићи, који се истрачили.

Краљ, славе Никољ-дан, дошли у 14в с Миринграда, кога народ зове и Шебе-град, а био у оближњем селу Ластви. Народ вели, да су потомци оног краља, који је владао тим градом.

Дајичићи, дошли у 16в из села Копита у Цуцама (Црна Гора), а славе Никољ дан.

Калуђеровићи, славе Никољ-дан, а дошли у 17в с Љуботиња (Црна Гора).

Куњерица, славе св. Јована Крститеља, а дошли у 17в из Ораховца.

Мазарак, славе св. Вартоломеја, а дошли у 16в из Сланца у Доњој Гори.

Побери, славе Никољ-дан, а дошли из Побора има 400г.

Ћетковићи, славе Никољ-дан, а дошли у 18в из Ораховца.

Јовановић, славе Никољ-дан, а дошли у 18в из Ковача (Доњи Грбаљ).

Богетићи, славе св. Николу, а дошли у 15в из села Богетића у Пјешивцима (Црна Гора). Читула Ђукана Богетића од 1771 налази се у Поменику грбаљском у Савини. Из овог је братства Никонор Богетић, савински архимандрит и провикар бококоторски од 1812-1822. За њега су се у манастиру Савини освештали барјаци руско-црногорско-бокељске војске, предвођене митрополитом Петром I Петровићем – Његошем 1806г.

Мазалини, старосједиоци, славе Јовањ-дан јесењски. Прије се звали друкчије, али како, не зна се. Тако су назвати за Млечића у 16в, јер стоје по сриједи (mezzo) између Горовића и Братешића. Читула Ђура и Ника Мезалина налази се у Помјенику грбаљском у Савини. У њој се спомињу: јеромонах Никодим, презвитер Марко и монахиње Јана и Јована.

Мргудовић, славе Никољ-дан, а дошли из Влашке у 16в.

Цуце, славе Петков-дан, дошли у 17в из Цуца.

И у овом селу досељавање се рано завршило, а још има и старосједилаца.

П.С. У Горовићу је 2011 године било 36 становника просечне старости од 60,1 година.

16. Пријевор (Будва)

Ово се село налази испод опћинског пута, на коси горској, у висини над морем 1-72м. Граничи од запада: Загорским и Вишњевским магазинима; од југа: морем; од сјевера: Дубовицом (гором); и од истока: Будванском опћином. Имају извор „Топлиш“, а поток Дреновштицу, која се код Јаза слијева у море. Овдје је поднебље благо; страда од југа, а дува и бура; снијег ријетко пане и мало се одржи.

Радне су земље вртови (13), оранице (207) и виногради (1,65) која је сва у близини кућа, а зове се: Јаз, Свињишта и Сеоца. Пашњаци (68) и шуме (191) налазе се према Будви ¼ сата далеко од кућа. То је комуница, а зове се „Спас“.

Село, као и куће испод Спаса у коси планинској. Куће у три скупа: Пријевор, Свињишта и Сеоца, који су један другог у растојању 5-10 минута. У скуповима куће, без реда, растурене (1-20м) и без улица, а близу пута, при коси планине Спас. Станују ова братства: Ковачевићи (5), Мартиновићи (2), Прентовић (2), Рађеновић (4), Бјелица (2), Вукотићи (5), Јановић (3), Васовић (2), Лаловић (1), Радошевић (2) и Братовић (1). Свега је 29 домова (36к), а душа 129.

Пријевор је добио име по истоименом извору, који се зове и „Топлиш“. А неки веле да долази од „приједор“, јер треба прећи преко Спаса за Будву…

Из свега досад изложеног да се закључити да је рани постанак и овог села био, а о поријеклу становништва зна се ово:

Ковачевићи, дошли с Граова има 320г, и то пребјегли од крви, најприје у горње Поборе, а одатле  у ово село. Стара свештеничка кућа, а славе св. Јована Крститеља.

Мартиновићи, из Браића у 18в, славе Јовањ-дан.

Прентовићи, из Браића у 17в, славе св. Димитрију.

Рађеновићи, из Паштровића има 280г а славе св. Димитрију.

Бјелице, из Бјелица има 200г, славе Јовањ-дан.

Вукотићи, с Његуша, а ту с Чева, има 300г, славе св. Димитрију.

Јановићи, старосједиоци, а славе Јовањ-дан, као и Васовићи, који су такођер старосједиоци.

Лаловићи, Радошевићи и Братовићи, из Црне Горе у 16в, а славе Јовањ-дан.

• Братешић (Котор)

Ово село налази се сз Горовићу, покрај државне цесте, а у висини над морем 22-98м. Граничи га од сјевера: Пријеради; од ји: Горовић; и од сз: државни пут. Поток је Лукавац, Пакочица, Гркави поток и Ракита; извора има доста… Поднебље, вјетрови и снијег, као у Пријевору. Земља им је у Мрчеву пољу, а у земљишнику је урачунато у Пријераде. Сва је близу кућа, а то су виногради, оранице и вртови, а шума је према Пријерадима…

Село је збијеног типа, јер све куће у скупу, између којих направилне улице. Све на коси планинској, а ту им и црква св. Никола. Овдје станују: Ћетковићи (11к), Вукотићи (3), Вуксановић (2), Вујалиновић (3). Свега је домова 19 (кућа 30), а душа 99.

Братешићи добило име, јер први досељеници били браћа Вујадин и Вукота.

Између старина убрајам цркву св. Николе, која је обновљена 1868. Око цркве је гробље, заокружено овисоким зидом.

Село је постало у 15в, кад се овдје из Горњег Загарача населише браћа Вујадин и Вукота. Од Вујадина су Вујадиновићи, а од Вукоте Вукотићи. Предање вели, да је Вујадин с браћом Вукотом и Вукадином дошао из Загарача Горњег (Црна Гора), да се Вујадин и Вукота настане у Братешићима, а трећи Вукадин у Ластви, те од њега потјечу Вукадиновићи.

Ћетковићи у 18в из Горњег Ораховца.

Вуксановићи потјечу од Вуксана Мароша, који је у 16в дошао с Мирца (Црна Гора), које племе Марош и данас постоји на Мирцу. Све село слави Јовањ-дан (јесењски).

• Пријеради (Котор)

Село се налази у коси планинској; куће при страни, осим трију малих племена, које се налазе врх малог поља Симиже.

Граничи га од југа: Братешић; од ји: Голиш (горав. 1046м); од сјевера: Шишић; и од запада Пелиново и државни пут… Поднебље је благо, дува бура и југ, а снијег ријетко пане и мало се одржи.

Има свој дио поља у Мрчеву пољу, далеко по сата од кућа, ту су оранице (98х) и виногради (1,15х). Вртови (20) су око кућа а шуме (175) и пашњаци (228) према Црној Гори, од кућа су удаљене по сата, а гдјегод и читав сат. То је комуница (опћинско), гдје је ограничено дозвољена паша коза и сјеча шума…

Становништво раздиљено је у скупове, по племенима, у растојању 5-20м. Станују: Иветићи (6к), Кнежевић (5), Радовић (3), Кадија (2), Брдар (2), Никодимовић (6), Дудетић (3), Михаиловић (1), Раковић (5), Вучковић (2), Љубановић (1) и Радонић – Говернадуровић (1). Свега је 12 племена, домова 37 (кућа 38), а душа 137. Имају засебну своју капеланију.

Пријеради су назвати јер су радили прије околних села…

Овдје су били старосједиоци: Мирковићи, Љубановићи, Ћеклићи и Радонићи. Добар доказ да је село раног постанка. Ниже цркве, међу кућама Кнежевића и Радовића, виде се озидане „Мирковића дворова“, гдје се истицала кула на три пода. Измаком 17 и почетком 18в живио је кнез Вуко Мирковић, побратим Баја Пивљанина и Љенавића, Пељинанина. Кнез Јово Мирковић, савременик грбаљског говернадура Ника Лазаревића и кнеза Пера Тујковића, спомиње се између 1720-1750г. Племе се истрачило, а славило Ђурђев-дан, као и Ћеклићи и Радонићи. Друго је знатно братство Љубановића, под владом млетачком моћни кнежеви, који се неколико пута огријешили о српство и православље. Неки се иселили у Цаариград… Иза тога има родословно стабло Љубановића, почињући од Радоње, који је живео прве половине 17в. Радоњини су синови Вуле и Дабоје. Вулов је син Никола, а Николини су синови Марко и Ђуро. Дабојеви су синови Милутин и Мирко. Ова се имена слажу и са читулом. Кнез Вуло се је одликовао бранећи грбањске гранце од арбанашких Турака 1667. Кнез Никола Вулов, са синовима Марком и Ђуром, попео је млетачку заставу на бедеме херцегновске 1687г. Кнез Ђуро Николин прочуо се својим јунаштвом под Баром 1689г, сузбио је Сулиман пашу скадарског, који бијаше продро у Црмницу, а 1690 на Црнојевића Ријеци спалио је куће Мустафе-Челеби од Жабљака. Кнез Марко Љубановић предводио је војску млетачку, која је на жалост, а на његову срамоту, јуришала на манастир Подострог и Поборски-Стањевиће 1768, 1769 и 1785г, а побједио је у Паштровићима и на Браићима Арбанасе, које је предводио Махмут-паша скадарски 1785-86г. Док сам од једних чуо, да је ово братство старосједиоц, дотле од других чух, да су у 15в дошли из Херцеговине, што је вјероватније.

Кнежевићи, дошли у 16в из Чева.

Радовићи, у 16в из Црне Горе.

Кадија у 17в из Бјелопавлића.

Никодимовићи, у 17в из Цуца.

Вучковићи у 17в из Марковине (Црна Гора).

Радонић – Говернадуровић, из Његуша, за кнеза Данила; и

Брдар у 16в из Брда (Црна Гора). Из братства Брдар бијаше Кате, мати славног књижевника Стевана М Љубише.

Братство Дулетићи, дошло је из Маина у 18в.

Михаиловићи, у 18в из Црне Горе, као и Раковићи.

Крсно име свих племена у овом селу јест св. Ђорђе, кому је и црква посвећена.

• Пелиново (Котор)

Пелиново се налази при страни, покрај државног пута, у висини над морем 4-372м. Куће при страни, а пију воду са извора: Врба, КОвачевац, Бостан, Грашина, Сруденац и Леркача. Потока нема; дува сјевер, источњак и југ. Поднебље је благо, а снијег, ако и пане, мало се одржи.

Земље за обрађивање су оранице (46х) у Мрчему пољу, а вртови (7,15) и виногради (1,03) око кућа. Има нешто мало пашњака (44) и шума (36), а далеко су од села једно по сата….

Сеоске су куће у скупу, те између себе чине неправилне улице. Близу су државног пута, а у скупу су између 1-30м. Овдје станују: Ђукићи (9к), Радановићи (7), Вујовић (3), Зец (2), Љепавић (1), Павлежа (3) и Баћа (2). Свега је домова 27 (кућа 34) а душа 119. Овдје је много цркава: св. Троица, св. Никола, св. Неђеља, св. Петар и св. Георгије.

Пелиново је добило има по Пелинској рудини.

Овде је, предање вели, био Крстин-град, ког су Барбарези разорили, а „Краљичин млин“ да је градила нека српска краљица. Даље вели да је црква св. Николе ограђена у 14в а свакако 1457 которски су посланици за пелиновске млинове замолили да буду разорени, итд. Из овог непобитно слиједи, да је тад ово село у цвијету било, а према тому и много ранијег постанка. Тад су били овдје Кољеновићи, по којима је назвата Колијен страна. Одатле до Дукар камена у црногорској граници шириле су се земље грбаљског попа Петра Зоровића, чувеног са свог оргомног имања у 13 веку. Кољеновићима су пребјегли два калуђера са Превлаке, пошто Друмко отрује калуђере, а Млечићи лагумају манастир у 15в. Оба се ова племена од давна истрачила. Тад су били и Брајовићи као и Рашковићи, који су славили св. Георгија, а од давна се истрачили.

Од старосједиоца у Пелинову јесу још:

Љеповићи, који славе Јовањ-дан. При страни, према сеоским кућама, била је куча Рада Љепавића, који је с ње одбио најезду од 300 Турака, вођених бегом Сујовићем из Херцегновога, и борио се са својим побратимом Вуком Мирковићем и с барјактаром Батрићем Бајковићем на Царев Лазу, гдје је и погинуо са 70 Грбљана 1712г. Читула Ива Љепавића из 18в налази се у Савини у Поменику грбаљском.

Братство Вујовићи, дошли из Љешанске Нахије има 600г, а славе св. Симуна. Станују где је некад преме Брајовића становало.

Иванчевићи, старосједиоци изумрли, а славили св. Симеона.

Павлежи, старосједиоци, славе Јовањ-дан.

Ђукићи, дошли из Васојевића има 600г, а славе Јовањ-дан. Назвали се по неком Ђуку – Ђукићи. Њихова читула налази се у Савини, у којој се спомиру, између других: монах Викентије и монахиња Јелисавета. Од овог су братства и Баће, јер једног звали Баћа, те по њему његово потомство назва се Баће. Славе Јовањ-дан.

Марчинко, старосједиоци, а славе Јовањ-дан.

Зец, из Побота, славе Јовањ-дан.

Радановићи, који се назвали по неком Радану, а дошли из Херцеговине има 600г. Славе Јовањ-дан. Читула Ђура Радановића из 17в налази се у Савини у Поменику грбаљском.

20 Шишић (Котор)

Налази се на коси планинској, над морем 6-424м; а граничи га од истока: Црна Гора; од запада: поље; од сјевера: Пелиново; и од југа: Братешићи и Пријеради. Кроз ово село тече поток Коломуњ, који штете не наноси. Главни им је извор Симиш, а има и омањи, који се зову по племенима. Поднебље благо, дува бура и југ, а снијег ријетко пада и мало се одржи.

Радне су земље оранице (97) у пољу, вртови (20х) и виногради (0,2) око кућа, а пашњаци (196) и шуме (55) према црногорској граници, по сата удаљено. То је комуница. Земље се зову: Лерковић, Шишић, Зечеви, Врти и Драгонеж.

Сеоске куће на коси планинској, без реда, растурене око цркава св. Мине и св. Георгија. Ипак се опажа, да су куће појединих братстава нешто збијеније (5-100м), иако без улица. Овдје станују: Влатковићи (5), Ђурановићи (2), Сладовићи (1), Гривићи (6), Кордићи (7), Красићи (1), Милошевићи (2), Зец (2), Дивковић (4), Ујашковић (6), Никољевићи (6), Рашковићи (8), Шофрони (5), Антовићи (2), Милинићи (2), Оџи (4), Кадије (3) и Учићевићи (4). Свега је домова 70 (кућа 93), а становника 358.

Зашто се Шишић назвао, незнају, већ да нагађам.

Ако је истина, као што народно предање тврди, да је црква св. Мина ограђена у 9 а и у 8 веку, а истина је да се ту налазе развале „Крстин града“ који је без двојбе од св. Мине још старији, тад значи, да је још тад био постанак овог села. Аи јер и данас овдје има старосједиоца – Шофрани, Ђурановићи, Сладовићи и Влатковићи, добрим је доказом, да је постанак овог села врло стар.

Овдје су старосједиоци Влатковићи или Латковићи, који славе св. Симеона. Из овог су племена: протопоп Стеван Влатковић, парох св. Мине (1708-1722), протопоп Петар, парос св. Мине (1769-1776) и исте цркве парох, поп Иво (1776-1793). – Споменути протопоп Стефан бијаше син протопопа Вука, а благословом митрополита Далина Петровића – Његоша, дао му је синшелију пећки патријарх Калиник први 1708г…

Друго је племе Малинићи, који су исто старосједиоци, и славе Мратин-дан (Св. Стевана Дечанског). Под именом „село Шишић“ међу ктиторе и приложнике цркве св. Николе у Пелинову има натпис из год 1718, гдје се између других спомиње: Вучета, Милија и Стијепо Милин, а то су дједови данашњих Милинића, који се тад звали Милин – Милина, од којих се неки одавде преселише у Прчањ, камо и превјерише, а одатле се преселише у Котор.

Братство Никољевићи, дошли из Црне Горе има 350г, а славе Мратин-дан.

Рашковићи, старосједиоци, а славе св. Симеона.

Антовићи, старосједиоци, а славе св. Симуна. Чутула Ђуре Антовића налази се у Савини у Поменику грбаљском. Спомиње се овај Ђуро Антовић и у натпису цркве св. Николе у Пелинову као приложник.

Кадија, они су од Кадића из Црне Горе, а славе св. Симуна.

Донковићи, ово су старосједиоци, а зову се и Динковићи. Славе Мратин-дај. Читула Митра Донковића налази се у Савини у Поменику грбаљском, а Пијеро Донков спомиње се у натпису у цркви св. Николе у Пелинову год. 1718.

Ђурановићи, старосједиоци, а славе св. Василију.

Зец, дошли из Црне Горе има 200г на домазетство. Један слави св. Луку, а други св. Василију.

Красићи или Крашићи из Луштице има 300г, а славе св. Василију. Вуко Крашић спомиње се као приложник цркве св. Николе у Пелинову, као што се види из натписа у истој цркви из 1718г.

Шофрани, они су старосједиоци, славе Мратин-дан. Из овог су племена били свештеници при цркви св. Георгија у Пелинову, коју су и оградили. Читула попа Пера Шофрана из 18в налази се у Савини у Поменику грбаљском, у којој се између других спомињу: презвитер Стијепо, јеромонаси Марко и Висарион, монахиња Марија и монах Митрофан.

Кордићи, дошли у 15в из Херцеговине, славе св. Георгија. Ђуро Кордић г 1718 спомиње се у натпису св. Николе у Пелинову, као приложник.

Милошевићи, из Залаза има 400г, а славе Мратин дан.

Ујашковићи, зову их и Вујашковићи, из Црне Горе има 300г, а славе Мратин-дајн. Раде Вујашков спомиње се у натпису св. Николе у Пелинову 1718г као приложник.

Гривићи, старосједиоци, а славе св. Симеона Стотника.

Сладовићи, по Сладу Радову, који се 1718г спомиње као приложник св. Николе у Пелинову, старосједиоци, славе св. Симеона.

Учевићи или Вукићевићи, из Херцеговине има 280г, а славе св. Мрату.

Митровићи, из Зубаца има 200г, славе св. Мрату.

Оџе, из Арбаније у 16 веку, а славе Мратин дан.

Још били Мршуље, који се иселили у Котор.

• Сутвара и Дуб (Котор)

Налазе се на коси планинској, над морем 2-640м. Куће при страни, а у доњем дијелу Сутваре доње иде поток Коложуњ, који се близу Превлаке слијева у море. Затим је поток Ријека, који извире више Одољена. Пију воду са бунара мртвицу, а има и живих извора, који се зову Јанкова вода, Пипољевац и извор под Троицом, на коме су млини брашнени. Ту је и поток Лесница. Поднебље је мало оштрије, страда од сјевера и буре; снијег ако и пане, одржи се 5-6 дана.

Земља им је радна преко пута у Мрчеву пољу по сата од кућа далеко. – То су оранице (82х) и виногради (1,75), а вртови (5,01) су око кућа. – Пашњаци (69) и шуме (8,89) далеко су од кућа ¾ сата и налазе се према Црној Гори.

Сутвара се дијели на Сутвару више државног пута, која се зове Горња, и ниже државног пута, која се зове Доња, у којој је парохијални уред и народна школа. Једна од друге је удаљена по сата; а Дуб је од Сутваре Горње према Тројици једно по сата удаљен. Куће су свуда растурене у растојању 100-500 корака, а појединих племена нешто збијеније. Станују ова братства: Вукшићи, Ковачевићи, Мачићи, Тујковићи, Вуловићи, Маровићи, Вукотићи, Букилице, Перићи и Магуди. Свега је домова 65 (кућа 70) а душа 254.

Сутвара је добила име по цркви св. Варваре (Варе), као Сушћепан у опћини херцегновској, по св. Сћепану. Гора и Доња, према положају. Један се њен дио звао Тител, а зашто, није познато. Дуб, јер је ту доста дубова – храстова.

Село је постало много прије него што је св. Варвара ограђена, и тада се звало, неки веле Тител. Црква је као и она у Дубу ограђена у 16 веку, те од тада и њена околица добива име Сутвара, а старо име Тител се губи. Дуб пак врло је раног постанка, што изводим по тому, јер Тујковићи и Мачићи сматрају себе старосједиоцима.

О поријеклу становништва зна се:

Вукшићи, старосједиоци, а славе св. Варвару. Раде Вуков Вукшић цпомиње се у натпису у цркви св. Николе у Пелинову као приложник. Читула Стијепа Вукова Вукшића из год 1789 као и читула Ника, сина кнеза Пера Вукшића, налазе се у Савини у Поменику грбаљском. У њима се између других спомињу: монаси Петар и Максим, јеромонах Данило и монахиња Марта, Мелетија и Анастасија.

Друго је братство Тујковићи, који су такођер старосједиоци, а славе Ђурђев-дан. Кнез Нико Тујковић спомиње се као главни приложник цркви св. Николе у Пелинову… Као и остали кнежеви грбаљски тако и Тујковићи, имали су писаних споменика из доба владе млетачке, али их је нсетало, а неки тврде да су на Цетиње однешени…

Вукотићи, дошли с Чева (Црна Гора) има 190г, а славе Ђурђев-дан.

Букилица, из Црне Горе, има 260г, славе Никољ-дан.

Перићи и Магуди, у 16в из Црне Горе; тако и Вуловићи и Маровући, који славе Јовањ-дан.

Мачићи, старосједиоци, а славе Јовањ-дан.

Ковачевићи, с Граова има 300г, а славе Јовањ-дан.

Како се из овог види, досељивање рано је завршено, а има и старосједиоца. Сеоске су славе св. Варвара и св. Јован.

• Наљежић (Котор)

Налази се западно од границе црногорске, испод брда Пождријело, над морем 219-372м. Главни извор Поникве, који извире у Залазу, а други омањи зову се именима дотичних братстава, који с њих пију воду. Има и мањих потока, који се слијевају у Коложуњ. Не наносе кућама штете, јер су оне при страни. Поднебље, вјетрови и снијег као у Сутвари.

Од радних земаља оранице (109х) су им у Мрчеву пољу, по сата од кућа далеко, а вртови (8,87) око кућа. Пашњаци (168) и шуме (43) то је према граници црногорској комуница, која је од кућа гдје по сата, а гдје и сат пуну удаљена.

Куће су груписане по племенима у скупове, без реда и улица. Скупови су 5-10 минута у растојању, а у има куће 2-100м. У Наљежићу станују: Тујковићи, Марићи, Мршуље, Јанковићи, Вукшићи, Вучковићи и Мариновићи. Свега је кућа 58, а душа 209. Ту су им и црква св. Госпођа, св. Димитрије и св. Илија. Заједно са Сутваром и Дубом састављају сутварску парохију, а дјеца полазе школу у Сутвари.

Добило је име, јер стоји над – лежи над Мрчевим пољем.

Село је рано постало а о поријеклу становништва зна се:

Вукшићи и Тујковићи старосједиоци, славе Ђурђев-дан.

Марићи и Мршуље дошли из Црне Горе има 200г, а славе св. Димитрију, као и Вучковићи, а Мариновићи дошли у 16в из Црне Горе, а славе св. Ђорђа. Ђуро Маринов спомиње се као приложеник цркве св. Николе у Пелинову 1718год.

Јанковићи, из Црне Горе има 280г, а славе св. Ђорђа. Читула Вука Ђурова Јанковића налази се у Савини у Поменику Грбаљском.

Сеоска је слава св. Димитрије.

XIV Опћина будванска

Налази се између Црне Горе и Јадранског мора, и између опћине грбаљске и паштровске. Има у површини 5140 хектара а становника 2.840. Састоји се од града Будве и кнежина: Побори, Маине и Браићи.

• Будва

Будва има радне земље у пољу будванском, а то су оранице (64х), вртови (46х), виногради (7,15), а ту су и пашњаци (116) а при страни шуме (97)…

Ово је град правог далматинско-млетачког типа: куће збијене, улице тијесне, а трг само гдје је православна и римокатоличка црква.

Град има 222 куће, а становника 883. Скоро свака је кућа и посебно племе. Мало је племена да имају по више кућа…

Будва добила име по старом граду Будви, за ког вели Филон од Библа да му долази име од волова (buoi), који потезаху Кадмова кола; други, као Стеван Византинац, да је Будва добила име по ???, првој домовини њених првих насељеника…

… У овој је цркви (Св. Саве) деспот Ђурађ Бранковић издао повељу, којом се је зачело племство маинске породице Бубића 1412г. Још ћемо да споменемо сусједно острво св. Николе, гдје је негда опстојала православна црква истога имена. Тамо је, како причају, љетовао св. Сава, и у односу са тиме спомиње се „Туња“, која под морском површином спаја острво с копном, па изгледа као подморски друм, који се особито добро истиче кад се мотри са стрма пута, који испод планине Хође води у Браиће…

Стару Будву основали Феничани, и тад била врло знаменито мјесто. Послије пада Византије била под Расијским владарима, пак српским, кад је и они населили. У 9в разорили је Сарацени. Одтад се по мало опет придиже. Откад је 1398 Балшић уступио Млечићима, од тад је она била пуна млетачких племића и конта. Сви они ишчезоше, а и за имена једва им се знаде, као Antoniolli, Praudi, Pasqualigo и др.

Данашње пак становништво је из Боке и Црне Горе, а нешто и из Далмације. То су:

Митровићи, дошли из Црне Горе, а славе св. Николу, а они који дошли из Паштровића, св. Димитрију. Из ових првох Митровића је данашњи владика острошки Кирил Митровић.

Налис, римокатолик из Корчуле, нема крсног имена.

Рађеновић, из Тудоровиђа, славе св. Димитрију.

Рачета, из Маина, слави Никољ-дан.

Срзентић, из Паштровића, славе св. Николу.

Зеновић, из Паштровића, слави св. Арх. Стефана.

Ћуда, из Паштровића, слави св. Николу.

Петровић, из Црне Горе, слави св. Ђорђа.

Лукетићи, из Паштровића, славе св. Николу.

Љубише, из Паштровића, славе св. Димитрија.

Клопан, из Паштровића, слави св. Николу.

Давидовићи, из Паштровића, славе св. Илију.

Кажанегра, из Паштровића, славе св. Николу.

Дабковићи, из Паштровића,славе св. Димитрију.

Ђечићи, из Паштровића, славе св. Николу.

Радуловићи, из Маина, славе Климањ-дан.

Зец, из Побора, слави Јовањ-дан.

Радимири, из Доброте, као и Трипјивић, славе св. Крст.

Синобад, из Книна, слави Јовањ-дан.

Лаззари из Прчања, славе св. Госпу.

Новаковић, из Паштровића, слави св. Димитрију.

Перазић, из Паштровића, слави св. Стефана. Сва су ова племена дошла кроз заднињ 80г, а од скора су:

Индиановић, из Далмације, Сегарић из Пага, Јелушић, из Богомоља (Хвар), који не славе крсна имена.

Старија су братства:

Антониоли, Микуле, остаци млетачки који славе Никољ-дан.

Пранди, из Италије, тако и Пасквалиш.

Старосједиоци су били Ћеловић и Којовић. Од Којовића се спомиње др. Којовић, који је написао будванску хронику.

Медини, из Паштровића, славе св. Луку.

Вучковић у 16в из Марковине, слави Ивањ-дан.

Анзуловићи, старосједиоци, славе Никољ-дан. За Ђурђа Бранковића спомињу се у Смедереву два брата из ове породице: Али-паша Анђеловић и Михаил Богојевић Комнен – Анђеловић. Мисли се је Михаил био отац Дривостанских Анђеловића или Шпанића, који су се позније селили у Црну Гору, Италију и др.

Знаменити су старосједиоци будвански Зановићи, од којих је знаменита личност Стеван Зановић, који је живио у 18в, а био личност позната на свим дворовима  и код првих европских личности. Његово је најважније дело „Le fameux Pierre III empereur de Russie ov Stlepan – Mali, qui parut dan sle dache de Montenegro ecc 1784“.

Било братство Ивановић –Мергуд, које се истрачило, а славило је Никољ-дан. У кући неког Николе Ивановића –Мергула стајао је св. Петар.

Било братство Стефановића, које се ту из Скадра доселило било, а из Будве се иселили у Котор има 80г. Славе св. Арх. Михаила.

Било братство Маркичевић, па и племићи млетачки: Суанис, Дабутовић, Де Мађис, Белафуза; као и Шпадијер, Милосковић, Живковић, Јововић, Цуца и Матешић, који се сви од давна истрачили.

Тако је било и братство Бубића. Бубића се племство зачело за Ђурђа Бранковића, како свједочи његова повеља 1412, у цркви св. Госпође у Будви издана, а потврдио им је 1421, кад је Будву предао Млечићу. Имали су Бубићи, као и Медини од Млечића сјајне и широке повластице рад јунаштва под Кандијом. Бубићи су старином из Маина.

Лучићи. За Бранковића, како реког, били српска властела, а за Млечижа, пошто вјером превјерише, млетачка. Такови бијаху: Никола Бубић, друге половине 16в и Марко Антоније Бубић, који је у 17в надгледао Маине, Поборо и Браиће. Марко Бубић у Млетака је велики уплив имао, да је човјека са вјешала дићи могао.

2 Подострог (Будва)

Налази се једно по сата сјеверно од Будве, над морем 1-208м. Прије овог је села будванско поље. Куће су при страни; село има изворе Калудрак и Толињак, а кроз село иде Грђевица. Поднебље благо, дувају сва четири вјетра, највише југ и сјевер. Снијег, ако и пане, мало се одржи.

Село има радних земаља, а то су оранице (109х) у будванском пољу, вртови (57) и виногради (7,28) око кућа, а пашњаци (260) и шуме (175), које су комунице, у брду, од кућа по сата удаљене…

Село при страни, а по дну поља. Сеоске куће по братствима у скуповима, који су међусобно удаљени 2-15мин; куће су по скуповима без реда и нема улица, све у близини пута, у међусобном растојању 1-40м. Ту станују: Прибиловићи (4), Божовићи (12), Кнежевићи (7), Пињатовићи (2), Берон (2), Рацановићи (4), Руцовићи (4), Вукићевићи (6), Алексићи (2), Тановићи (4) и Лучићи (3). Црква им је главна св. Јован, а свега је душа 349, а домова 52 (кућа 85).

Подострог је добило име јер се налази под гором Острог.

То је манастир Подострог, који је на дивном положају. Пред њим се шири будванско поље, па пространо жало, које запучају два узахна рукава земље Будва и Завала, а међу њима као клин острово св. Николе. По сјеверној и западној страни манастира остају горе Острог и Дубовица. По гори Острог манастир назват Подострог…Село је, предање вели, постало у 13в кад се Срби овамо доселише. Прво четврти 18в било је у свим Маинама 120 домова и 300 људи, способних оружју, и био им је глава Ђуро Гиговић, како вели Которанин Болица. А Подострог је трећи део Маина, дакле тад је имао по прилици 40 домова, из чега произилази да је за три вијека напредовао тек за једну четвртину. Од старих српских породица које су одавде, зна се за Бубиће, који су старином Лучићи, а старосједиоци. Лучића и данас има у Подострогу. О Бубићима, старином Лучићима ја сам већ говорио. Овдје истичем, да је Петар Бубић због неке распре у трговинском послу с митрополитом Висарионом Бајицом, једне гладне године при концу 17в, кад је од суше род био изгинуо, подмитио Маине, Поборе и Браиће, Угњаре и Бјелоше, да се Млешићу предаду. Они гладни олаком се и потпишу предају. Бјелоши и Угњи, тек им жито роди, поврате се митрополиту, а три кнежине остану силом под Млечићима, док се та отимачина позакони на Пожаревачком миру, договором султановним 1717г. То је тзв млетачка најновија течевина. Ово је важно, јер од тад мало се насељују Црногорци у ове кнежине, и ако исте остају под јурисдикцијом црногорских митрополита до 1808, кад Наполеон I установи православну Епископију у Далмацији. Лучићи славе Јовањ-дан.

Знаменито је братство Мрковићи, које се истрачило, а у ово село дошло је из Бара у 15в. Знаменит је игуман Теодосије Мрковић, ког је 1789 слао митрополит Петар 1 Петровић – Његош да прегледа манастирске земље, које је помаинском манастиру опоручно оставио Станко Миховић из Ластве грбаљске. За митрополита Саве овај је Теодосије са протом Аврамовићем и др водио свјетовне ствари у Црној Гори.

Руцовићи, славе св. Јована Евангелисту. Одмах послије катастрофе косовске, четири брата Руцовића дођоше из Старе Србије и настанише се у Подострог. Прије него што су Подострог за своју нову постојбину изабрали, покушавали су на три мјеста да се окуће: На Руцову Локву, на Попов Камен (оба мјеста у граници црногорској) и на Врх Лаза, на подножју средњих Маина. С овог мјеста разгледајући гдје би се кућили, два помакну се мало к истоку у село Мажиће, а друга двојица населе Подострог, и од ових произилазе Руцовићи, који дадоше 18 православних свештеника. Год 1519 Сћепан Руцовић чинио је своју опоруку. Из ове је породице Руцовић, глумац у Београду.

Божовићи, Кнежевићи и Пињатовићи, из Црне Горе, има 300г, а славе Петков-дан. Божовићи су огранак Мартиновића.

Берени, славе Петковдан, а Вукићевићи и Алексићи св. Јована Евангелиста. Дошли и они у 16в из Црне Горе. Калуђера Јосифа Вукићевића Млечићи су у 18в издајством у Подострогу ухватили и пред Котором га убили.

Тановићи, дошли у 16в из Подгорице. Били су Турци, пак се покрстили, славе св. Јована Евангелиста. Поп Филип Тановић имао је собом довести на повратку у домовину Ђура Јакшића.

Прибиловићи, из оближњих Побора, има 260г, а славе Јовањ-дан.

Рацановићи, славе Никољ-дан. Они су потомци неког Црногорца, који је у 17в служио у Радовића, те се с једном дјевојком сјаранио и рацу учинио, те његов пород назваше Рацановићи.

Како се види насеље је овде старо, а процес досељавања врло рано завршен.

• Маини Средњи (Горњи)

СИ Подострогу по у страни, а граниче га: од ји: Браићи и Маини Крајњи, а од сз: Побори. У висини је над морем 27-588м. Повише њих подиже се врх који се зове „Маини Врх“ (1315м), а који граничи са Црном Гором. Главни је поток Маински поток, који се у пољу будванском слијева у море. Има поред доста омањих и један овећи извор, који зову Чесма. Поднебље, вјетрови и снијег као у Подострогу.

Радне су земље оранице (103х) у будванском пољу, вртови (2,06) и виногради (0,27) око кућа, а пашњаци (444) и шуме (58) према граници црногорској, од кућа три четврти сата удаљене. То су комунице које се зову „Маини врх“.

Маини Средњи налазе се при странама, у комама планинским, као и куће, а дијеле се на ове одломке: Лази, Црнчани, Врбице и Лапчићи (или Лавчићи). Према подострошкој гори Острогу дише се у Средњима Маинама гора Сушњака, којој по једној стани остају Лапчићи, а по другој Црнчани, мјеста гдје је започео своју акцију Шћепан Мали у 1767г. Тамо су је у Вука Вулова Лапчића и Вука Марковића бавио Шћепан, док с маинским каметаном Марком Тановићем из Подострога углавни бјеше да се прогласи царем. Мелем биљем обилује маинска околице. Дакле овдје су одломци Лапчићи, у којима станују Радонићи (14к), Франете (12) и Бјелице (2), а у Црнчанима: Марковићи (15) и Радуловићи (10). Још остају одломци Лази, који су јужно од Црнчана, и ту станују: Лазовићи (5) и Гиговићи (2), а у одломку Врбице, који је више горе Острог, а сјеверно Црнчанима станују Дулетићи (8). Ови су одломци у међусобном растојању један четврт сата, а куће су у њима скупно без реда, а са неправилним кривим улицама. Свега имаде домова 68 (кућа 70), а душа 322.

Маини добили име, јер се налазе испод Маинског врха, а врх је добио име, јер се спушра постепено (mainare). Зову их Средњи, јер се налазе међу Подострогом и Маинама Кратњим; а Горњи, јер се налазе повише Маина Кратњих.

Ово је село постало кад и Подострог, а о поријеклу становништва зна се:

Лазовићи, дошли из Пипера (Црна Гора) има 500г, а славе Климањ-дан.

Гиговићи, исто из Црне Горе, има 480г, а славе Климањ-дан. Из овог је братства поп Јово Гиговић, који је с некима другима митрополиту Сави Петровићу Његошу даровао дио земље од Коложуња, дио Франети итд, као и архимандрит Георгије Гиговић који је 1768г лијепо дочекао пећког патријарха Василија Бркића, што је Млечиће узнемирило. У првој четврти 17в био је главар маински Ђуро Гиговић.

Братство Марковићи, доселили се из Црне Горе има 400 год, а славе Климањ-дан. Код Вука Марковића био се склонио Шћепан Мали.

Радуловићи, дошли из јужне Херцеговине има 400г, славе Климањ-дан.

Дулетићи, старосједиоци, а славе св. Архангела Михаила.

Братство Радонићи, које зову и Лавчићи и Лапчићи, славе Јовањ-дан. Они су старосједиоци. Код Вука Вулова Лапчића бавио се Шћепан Мали.

Франете, старосједиоци, а славе Јовањ-дан по Божићу као и Бјелица, који се овамо доселили из Бјелица има 280 година.

Било је још братство Вишковићи, који се истрачили, а становали код развала негдашње цркве св. Луке.

Насеље је и овдје старо, а досељивање рано завршено.

• Маини Кратњи (Доњи)

Налази се према Подострогу, а повише Будве над морем 1-469м. С једне је Маински поток, а с друге „Гркова вода“. Има још извор „Три студенца“, који извире на врх Церовице, која се налази у планини Хоџи. Више села је гора Маинова Гредина. Поднебље, вјетрови и снијег као у Подострогу.

Радне су земље оранице (97х), вртови (23) и виногради (1,22), које су све близу кућа, а према Браићима, једно по сата удаљено, налазе се пашњаци (373) и шуме (16). То је комуница…

Село се налази при страни си поља будванског, а на коси планинској, која се од Браића постепено спушта. Дијели се на одломке, које они зову села: Борето при мору гдје живе Борете (15к) и Кошљун, гдје живе Станишићи (3). Повише Борете су Ивановићи (10), а према Кошљуну а више њих су Станишићи (12), а на подножју планине Хоџе је одломак Мажићи, гдје живе Лушћи (2), Вукотићи (4), Краповићи (3) и Кнежевићи (3). У Мажићима је црква св. Јован Претеча и св. Госпођа. Свега је у селу домова 52 (кућа 70), а душа 304. Ови су одломци један од другог удаљени 5-10 минута, а у њима су куће збијеног типа, без реда и са неправилним улицама…

И ово је село постало кад и остале Маине, око 8в. О поријеклу становништв зна се ово:

Чучићи, старосједиоци, а славе св. Јована јесенског. Од њих су Бубићи, стара српска властела и млетачка.

Вукотићи, с Његуша има 400г, славе Јовањ-дан.

Краповићи, славе Јовањ-дан а огранак су породице Руцовића, која је одмах иза катастрофе косовске овамо дошла и то четири брата, од којих од једног јесу Краповићи, који се зову и Машићи (Мажићи), па и Маинићи. Из овог је братства знаменит Раде Краповић, оснивач цркве св. Петра у Мажићима, који је у војсци млетачкој допро до части генерала. Он је у парници, која се водила између Срба и Грка 1764-1776, успјешно бранио православно богослужење на славенском језику у цркви задарској; а 1787 био је главни ктитор и бранилац права на црквицу св. Саве Освештеног у Будви, којом су се служили православни Будвани у доба власти Неманића и Балшића. У једном спису острошког игумана Максима спомиње се капетан Лука Маина из породице Краповића 1761 год. Овај исти спомиње се у једној књизи, која се храни у библиотеци ман Савине (н 154) којом се обвезује давати манастиру Савини неки годишњи приход…

Братство Станишићи, славе Јовањ-дан, а потомци су неког Станише, који се доселио из Црне Горе има 380г.

Тако и Ивановићи, који служе св. Димитрију.

Братство Борете су старосједиоци, а славе Јовањ-да. Из овог је Братства Савић Борета, ког су Млечићи у 18в ухватили и у Котору објесили.

Кнежевићи се исто из Црне Горе доселили, а славе Петков-дан. Из овог је братства Марко Кнежевић, ког су у 18в Млечићи на превару ухватили и убили. О овдје насељавање рано завршено. Ово село са Подострогом и Маинама Горњим сачињава једну парохију, а у прошлости су познати као „кнежина Маини“.

• Браићи (Будва)

Браићи се налази на висоравни, као село Жлијеби у опћини херцегновској. Из више њих су косе планинске, које их дијеле од црногорских села, а испод Браића су Маине и Паштровићи. Налазе се у висини над морем 728-1219м. Извора има доста… Село је једно од најстуденијих села у Боки, снијег често пада од Никољ-дана до Сретенија и одржи се по 2-3 мјесеца. Дува југ, сјевер и источњак.

Село у простору имаде 1683х, а од тог порезу подложно 1664. Од тога су оранице (160), вртови (5,4), пашњаци (872) и шума, која је комуница, далеко је по сата према граници црногорској…

Село се налази на висоравни, куће све испод косе планинске а при висоравни, а главни је пут по дну села. Куће се налазе у три скупа и то: Мартиновићи, гдје живе Мартиновићи (33к), Прентовићи (19), Јовичићи (4), Живановић (1) и Пљоште (4). Овде су куће све у скупу, између њих улице кривудаве, просте, стрме, неправилно, а при страни, а једно 5мин далеко од главног пута. Овај је одлома, гдје живе и Сћепанчевићи (2) западно, а њему опет западно су Клаћи (5), Алексићи (2к), пак одломак Стојановића (19к), гдје живи истоимено племе. И ту су куће у скупу, а улице направилне. До Стојановића су једно 200 корака далеко Раичковићи. Трећи је одломак Угљешићи, источно Мартиновићима, у растојању 5м. Ту живе: Поповићи (10), Даблевићи (19) и Иванчевићи (9). Свега је у Брићима домова 125 (кућа 152), а душа 726. Имају своје цркве св. Николу и св. Димитрију, народну школу и парохију. Постоји тврђава Космач, која је на голом каменитом брежуљку на дну поља. Биће да је саграђена прије једно 50г. Ту је заповједништво тврђаве.

Браићи су, веле, добили име од братства Браића, које ту некад живјело.

Село је постало, како предање вели, прије 10в. Познато је у прошлости као „кнежина Браићи“. О поријеклу становништва зна се ово:

Мартиновићи, дошли из Скадра има 420г. Од њих се спомиње Никола Мартиновић, код су издајством у 17в Млечићи објесили.

Прентовићи, Пљоште, Сћепанчевић из Црне Горе у 15в.

Стојановићи из Црне Горе у 16в. Из овог је братства Жмуро Стојановић, кога је Млечић издајом у 18в објесио.

Јовичићи у 16в из Црне Горе.

Дабковићи које зову и Дапчевићи, у 17в из Паштровића.

Живановићи, Поповићи и Иванчевићи у 16в из Црне Горе.

Сви славе св. Димитрију.

• Побори (Будва)

Побори се дијеле на Горње и Доње. Доњи Побори налазе се при страни, која почиње од Мрчева Поља (Грбаљ), па се пружа до границе црногорске. Доње од Горњих Побора дијели главица Ђурђевац, која се пружа у облику самара, те брани видјети једне другима, а чини да се Горњи Побори а особито Ђаконовић налазе у рупи. Доњи Побори граниче: на сјеверу Црном Гором; на југу Грбљем; на истоку Маинама; на западу Горњим Поборима; а Горњи Побори граниче: на сјеверу Црном Гором, на југу Доњим Поборима, на западу Црном Гором и на истоку Доњим Поборима. У Доњим Поборима на дну стране налазе се Прибиловићи (село) које од Мрчева поља дијели главица Дубовица и чини да се они у рупи налазе. Прибиловиће од Божовића (села) дијели поток Дреновштица ступајући навише по сата, долази се на Зечево село, од којег до Каписода нема 10 минута. У Горњим Поборима су Ђаконовићи, у руши, а од Ђаконовића идући четврт сата сз покрај куће Шкањатине и Бевењине, долази се у село Кнежевиће. Исто је при страни. Идући тим истим путем једно четврт сата долази се у Шумаре. Ђаконовић налази се у средини Шумара а Кнежевића тако, да је иста ствар отићи из Ђаконовића у Кнежевиће или Шумаре. Вулетић налази се при страни, у средини међу Ђаконовићима, Прибиловићима и Зечевим селом. Ту је и старина Шкањетиног племена. Од Зечева села и Каписода до Ђаконовића има три четврти сата, а од Шумара и Кнежевића један сат. Од Прибиловића и Божовића до Ђаконовића и осталих Горњопоборана исто је толико. Свако село, односно племе, има свој извор, одакле пије и стоку напаја. Побори су изворима богати и никад не пресушују…

Побори у површини имају 1325ха, а од тога порезу подложно 1290. То су оранице (215), вртови (2,92) и виногради (1,92) све близу кућа, а шуме (562) и пашњаци (507) према црногорској граници. Грбљу и Маинама један сат удаљено. То су комунице.

Сеоске су куће по племенима груписане, тако, да се по њима одломци (села) називају. Куће су свих одломака у групи, збијене, без реда и улица. Није тешко распознати у сваком одломку (селу) матицу, јер она најстарија изгледа, па до ње, или сасвим близу ње, грађене су остале куће, према тому како су се браћа дијелила… Куће нијесу поред никаквог пута особите важности. Зечево село налази се покрај пута, који води из Маина и Црне Горе, али нема живог пролаза. Исти пут, који од Маина до Зечева села води у Ђаконовиће, па покрај њих и Шумара иде у нека села Горњег Грбља. Покрај Божовића и Прибиловића води пут за нека села маинска, и то ако идеш из Ластве грбаљске. У Доњим Поборима станују ова племена: Зец (20к), Каписода (4), Браић (3), Кузмановић (1), Вулетић (1), Божовић (1), Прибиловић (7) и Ивановић (1); а у Горњим Поборима: Ђаконовић (5), Кнежевић (4), Шумар (4), Шовран (1) и Шкањата (1). Свега је домова 57 а душа 193.

Ово се село од давна зове. Вук Дојчевић потписивао се „Вук Дојчевић Поборанин“. Данас нико неће себе назвати Поборанином већ Побором. Зато врло лако, да Побори долазе од „поборник“.

Ту су цркве св. Неђеља, св. Јован Претеча и св. Георгије, које су од давна ограђене. Манастир Стањевић…

Село је врло раног постанка, а о поријеклу становништва зна се:

Најстарија су племена у Доњим Поборима Каписоде и Боживић, који су се прије (тек се памти) звали Мартиновићима. Божовић слави св. Јована, а Каписода св. Јована Крститеља. Каписоде су се прије звали Стањевићи; на земљишту купљеном оградили су митрополити црногорски манастир Стањевић. Ова два братства дошли у 15в из Скадра.

Братство Браићи, који слави Зачеће св. Јована Крститеља;

Прибиловићи, славе св. Јована, по Божићу и Вулетићи, који славе св. Архангела Михаила, дошли у 16в из Црне Горе. За Прибиловиће се прича, да су најприје живјели у Мрчеву пољу при страни Доњег Грбља. Мноштво змија, које су ту биле, а од којих не могли ништа подњивити, присили их да се преселе гдје су и данас. На питање: гдје станујете?одговорили су: прибли смо се при овом потоку (Дреновштици). Одатле Прибиловићи њихово име, а како се прије звали не зна се.

Племе Шкањата, то је огранак Каписода, који се прије звали Стањевићи, а слави Јовањ-дан (по Божићу).

Братство Кузмановићи, дошли из Црне Горе има 30г, а славе св. Јована (23 септембра); он је узео одиву Зечеву, па ту живи.

Ивановић, дошао из Шишића (Грбаљ) има 20г, па живи на женино у Каписода. Слави Мратин-дан.

Братство Зечеви, дошли у 17в из Љешанске Нахије, те се овамо настанили на Браићево и Каписодино, оженив се њиховим одивама (како се прича). Славе Јовањ-дан (23 септембра). Из овог је братства Марко, Васо и Ђукан, сва три Зеца, које је Млечић издајством у 18в пред Котором објесио.

Најстарије племе у Горњим Поборима јесу Шумари, који су се прије друкчије звали, можда Дојчевићи (Докчевићи), јер се прича да је Вук Дојчевић из Шумара, из куће у којој живи једна удовица са кћери. Кућа је обична сеоска, мало повиша, а по њој се види да је неколико вјекова претурила. Славе Петков-дан.

Шаврани, дошли из Црне Горе има 80г, а славе Сабор св. Јована.

Ђаконовићи и Кнежевићи, у 16в од крви пребјегли овамо из Црне Горе, а славе Јовањ-дан (по Божићу)

Послије задње буне (1882) многи се Побори не смјели натраг повратити, и то они, који су у буни учествовали. Они су сматрани, а и данас се сматрају усташама. Ти усташе живе данас у Улцињу, јер им је Књаз подијели тамошња турска напуштена (1878) имања. Тамо је највише Ђаконовића, па Кнежевића, а има и Зечева, Браића, Каписода, Прибиловића, Божовића и Бевења. Неки од Каписода (3к) живе на Цетињу. У Горњим Поборима била је једна кућа Чалмак, која је данас у Улцињу. С тога је горе међу племенима нијесам именовао, као што не именовах ни преме Бевења (Бевенић), јер њих овдје више нема, него у Улцињу, камо је данас преко 30 кућа поборских (усташа).

XV. Опћина паштровска

.То је засебна опћина, којој је сједиште у Св. Стефану. Протеже се од рта Завале (по сата источно од Будве) до Умиљеве улице и дубраве Дубовице, си од Спича. Паштровићи се дијеле на ове парохије: Бечић (капеланија), Тудоровић, Кастелластва, Дуљево, Градиште, Пежевић и Пресквица. У површини имају 6537 ха, а 2862 становника. Свега је 1315 кућа. Паштровићи се дијеле на ова главна мјеста:

• Бечићи (Будва)

Ово прво паштровско село и капеланија протеже се од рта Завале, источно од Будве једно по сата, те обала морска од Завале до бечићких кућа иде источним правцем, а одатле све ји правцем; а граничи од јз: морем; од сз: опћином будванском; и од истока: паштровским селима. Село се Бечић налази покрај потока Бечић, који земљама бечићким неке штете наноси, као и кућама. На њему су од старина били житни млини, па и данас. На њему је имао житни млин и Стеван Штиљановић, српски деспот, ког се рушевине и данас виде. Главни извор с ког Бечићи пију воду јест Осоје, налази се на државној цести од истока. Поднебље благо, дува јужњак, сјевер и источњак; снијег ријетко пане и мало се одржи како у Бечићима, тако у осталим паштровским селима.

Радне земље то су оранице (57х), вртови (11) и виногради (0,26). Оне су око кућа, а по сата од кућа далеко налазе се сеоске комунице. То су пашњаци (183) и шуме (3,52) …

Сеоске су куће у четири скупа: Бечић, Витов до, Подбабац и Лукање бро. Скупови су 8-10м у међусобном растојању. Витов До је при мору, куће су у скупу, без реда и улица, а између мора и државне цесте. Ту живе Рафаиловићи (24к). Бечић, то је одломак – засеок од сз Витов-дола, на висоравни; ту живи племе Бечићи (14) и Давидовићи (2). Ту су, испод св. Николе, при страни и Чучуни (4). Сви у скупу, без рада. Овдје је родно мјесто Стевана Штиљановића, последњег паштровског кнеза (и српског деспота). Родна му је кућа била на дну овог одломка, између св. Томе и Видов-дола (Витов-до). Испод куће био је пут, којим се ходило прије него се нови државни направио. На једној висоравни код св. Томе, према Витовом Долу, по савјету блаженопочившег Епископа Герасима, од запада Паштровићи су оградили цркву св. Стевану Штиљановићу, којега тијело почива у Шишатовачком српском манастиру. Дана 4 октобра слави се сваке године успомена његова. Сво Српско га слави, особито Фрушка Гора, а у Шишатовац тог се дана слеже нароада из Сријема, Баната, Бачке, Славоније и Србије, да се побожно поклоне светим можима. Више Чучука је парохијална црква св. Никола, а у Витов долу народна школа. Трећи је одломак Лукање бро; налази се према Калуђеровићима, од источне стране. Куће су при страни, покрај сеоског пута који води у Дапковиће, у растојању 10-30 корака. Ту живе Војнићи (3к). Четврти је одломак Подбабац, ког обично зову Калуђеровићи. Налази се источно, више Бечића. Граничи се са Браићима. Све куће у скупу, при страни, у растојању једно 200 корака, без реда и улица, а у близини сеоског пута. Овдје живе Калуђеровићи (14). Овдје је рођен Стеван Калуђеровић, сестрић Стевана Штиљановића, а нама познат из Љубишине „Скочидјевојке“. Свега је домова 61, а душа 298.

Бечић добили име по племену Бечићима, Витов до (Видов до) по истоименој ораници, Лукање брдо, по истоименом брду, а Подбабац, јер се налази под планином Бабац; зову га и Калуђеровићи, по истоименом братству које у њему станује.

Виде се развале кућа Стевана Штиљановића из 15в. А старе су и цркве св. Николе и Преображење у Витов-долу.

Да је овдје село од давна било нема сумље, још и прије Стевана Штиљановића. Данашње становништво је још из 8 века се овдје настанило, као и већина Паштровића из Старе Србије.

Рафаиловићи, славе св. Димитрију;

Калуђеровићи св. Николу;

Војнићи Митров-дан;

Чучуни Никољ-дан;

Бечићи, прије, се звали Лушићи, славе Никољ-дан; и

Давидовићи, славе Илин-дан.

• Дуљево (Куљаче и Дапковићи, Будва)

Ова парохија, која се састоји од одломака Куљаче и Дапковићи, налази се више Лукањег брда, а граничи са Црном Гором. У висини је над морем око 468м. Пију изворску воду са Врела и Шипице; потока није, а поднебље мало оштро, јер мјесто сјеверу изложено.

Свега је у Куљачама земље 341ха, од чега порезу подложно 335, и то оранице 48х, вртова 0,38, пашњака 162, а шума 125ха; а у Дапковићима површине је 128ха, а 126 порезу подложно; од тога отпада на оранице 35, врте 0,21, пашњаке 78 и шуме 13. Све су ове земље близу кућа, изузев шуме и пашњаке, који су комуница од села према Црној Гори, по сата удаљена. Главна је шума Липова главица.

Дуљево се дијели на Куљаче и Дапковиће – Дапковићи су више Лукањег брда, те граниче са Црном Гором. – До њега је источно у растојању 10м Куљаче. – Куће су при страни наблизу покрај пута, који кроз село иде. Посебни је скуп кућа за одломак Дапковићи, гдје живе Дапковићи (8к), а у другом у Куљачама, живе Куљаче (24к). И у једном и у другом куће су у скупу без реда и без улица. Манастир Дуљево лежи у једном јазу над брдом. То је задужбина цара Душана. У њему је Арсеније III, српски патријарх, родом Паштровић, искушавао се и закалуђерио. – Овај је манастир био филијала Дечана. Црква је посвећена св. Стефану. – Овдје је један дио калуђера из савинског чардака послао свршетком 17в владика Саватије Љубибратић. Махмут паша Бушатлија га је 1785г изгорио, и тад је манастир Савина одмах послала огољеном манастиру многе лијепе прилоге те и неколико богатих сасуда.

Дуљево је познато по истоименом манастиру, а одломци Куљаче и Дапковићи по братствима који у њима станују.

Ту је манастирска црква св. Стеван, а о манастиру сам већ говорио. У Дапковићима налази се у добром стању кућа Арсенија III, српског патријарха. Његови се стари доселили из Црне Горе, из Брда. Старо презиме с којим су дошли у Паштровиће био је Черни, Црнци и Црнокућићи, како је кому милије било. Кад их Млечић није могао да полатини, он им полатини презиме, преводом Кажанегро (Sasanegro), као што се и данас њихови потомци називљу. У неким старим писмима из 17в називали се и Црнци, а у појединим и Црњак, а не Црнокућићи и Црнојевићи. Арсенију је световно име било Алексије. Он једном као парох по једном свом сроднику, који му је ишао на виђење, пошаље новца те се је ова кућа поправила тако да и данас одваја својом спољашњом љепотом и унутрашњим распоредом.

Село је давног постанка, као и поријекло становништва: овдје се у 8 веку из Пипера доселише Дапковићи, који су између оних 12 главних племена.

Куљаче су исто Дапковићи, те по надимку се прозвали Куљаче. Славе Никољ-дан.

• Прасквица (Челобрдо, Ђенаши, св. Стефан, Пржно, Подличак и Близукуће, Будва)

Ова парохија, која се састоји из шест одломака, и то: Челобрдо, Ђенаши, св. Стефан, Пржно, Подличак и Близукуће, налази се према Куљачама испод Илина брда – испод горе Ограђенице. Сеоске куће при страни, а и при мору и то иза Витов-дола, одломка Бечића. Село је у висини над морем 10-755м. Има мањих безимених потока, који не наносе штете, а извори су у Челобрду: Врело и Мушун; у Ђенашима: Шумет, а у Чесмиову: Врба; испод села једно 5мин: Граб, а близу Близукућа: Ријека; и у св. Стефану: Топлиш. Поднебље, снијег и вјетрови као у Бечићу.

Челобрдо има површине 387ха, а од тога порезу подложно 378, од чега је оранице 54, вртова 8,59х, винограда 0,97, пашњака 253 и шума 61х. Ђенаши имају у површини 294ха, а порезу подложних 279, од којих су 56 оранице, 19 врти, 0,51 виногради, 105 пашњаци и 98 шуме. Св. Стефан има свега 2ха. Пржно има плохе 294ха, од којих 281 порезу подложно. Од тога отпада 38 на оранице, 22 на вртове, 0,51 на винограде, 189 на пашњаке и 31 на шуме. Подличак и Близукуће имају у површини 295ха, од којих 292 порезу подложних. Од тога отпада на оранице 54, вртове 4,94, винограде 0,76, пашњаке 165 и шуме 67х. Шуме и пашњаци то је комуница од кућа по сата па и читав сат удаљене…

Прасквица се дијели на одломке: Челобрдо, Ђенаши, Св. Стефан, Пржно, Подличак и Близукуће. Они су у међусобном растојању један четврт сата, а поредани су овако: Према Куљачама долази Рустово, дио Челобрда пак Челобрдо са извором Врело. Куће при страни, покрај сеоцког пута, који води за Ђенаше, све у скупу без реда и са неправилним улицама. У Челобрду је Прасквица манастир са храмом св. Николе, задужбином Балше III и Паштровићана. Овај манастир 1812 Французи похарају, а калуђере Димитрију Љубишу и Петронија Миковића мушкетају. Ту је извор Прасквице. Прасквица манастир било је зборно место паштровачке банкаде. У Челобрду станују: Миковићи (19к), Митровићи (5), Круте (4), Грацун (3), Франовић (1) и Клапавица (3). Према Челобрду испод Илина брда долазе Ђенаши, ког су куће при страни покрај пута у два скупа један од другог 100 корака удаљени. Ту живе: Балићи (6) и Анђуси (11к). Ђенашани имају своју цркву св. Саву, а Челобрђани Успеније Богородичино. Иза Витов-дола при мору је Пржно, ког се куће налазе покрај мора, а испод државног пута, без реда и растурене (у растојању 2-200 корака). Ту живе: Митровићи (5), Кажанегра (11), Дивановић (4) и Новаковић (2). Одломци Пржна јесу Бријесно и Дивановић. Повише Пржна је Подличак, ког су куће при страни у скупу без реда и улица. Ту станују Митровићи (12) и Кажанегра (2). Близу Пржна је Св. Стефан. Он је у сјевернијем дијелу Паштровића. Данас је ту сијело опћине паштровске и главно зборно мјесто. Везује га с копном ситна пјешчина у облику језика, те зими кад се вјетрови морем играју, саставе море преко пијеска. Градић је на кршевитој висоравни, која се са овога простора и посве особитог значаја може назвати хисторичком ријеткости. Градић је опкољен тврдо саграђеним бедем-зидом, по коме се виде пушкарнице, да се кроз њих гађа непријатељ. У њему је било саграђено 12 кула за 12 паштровских племена. Градић има тврда врата, а пред њима лијепо поплочану тврду пијацу. На врху градића бијели се мала црквица св. Првомуч. Стефан, која се вршњачи са постанком градића. До ње је истоимена нова црква која се оградила 1885, а почела 1880. У градићу се виде развале Преображенске цркве св. Спиридона и св. Госпође. Овај су градић сазидали Паштровићи негдје у 15в плијеном, што су га отели Турцима на солицком пољу, а при повратку са которске одбране. Мањег града нема можда у свијету: 30 домова (69 кућа), а 117 душа. У њему живе: Митровићи (4), Кентера (12), Љубиша (2), Ђурашевић (3), Рађеновић (3), Кажанегро (3), Дапковић (1) и Живковић (2). Иза св. Стефана су Близукуће. Куће без реда у растојању 10-200м, а између мора и државног пута. Ту станују Никлановићи (17к) и Љубише (5). – Од ових Љубише припадају прасквичкој парохији, а Тудоровачкој – Никлановићи. Свега је у прасквичкој парохији домова 126 а душа 683.

Прасквичка парохија назвата по манастиру Прасквици. Њена села: св. Стефан по истоименој црквици; Пржно по пржини; Близукуће, јер се ту у 11в два брата близанца из Херцеговине с крај Љубишнице доселили. По њима село добило име, а њихово потомство Љубише. Чело-брдо по својој форми, јер сличи челу; а Ђенаши ваљда по тому што је нко говорио неком приликом „гдје наши“. Подличак, јер се налази под земљом, која се зове Личак, а манастир Прасквица, по истоименом извору, а он по прасквама назват. Сви су ови називи врло стари.

Ту је манастир Прасквица.

Балша III основао је у Приморју задужбину (1413), саградивши манастир св. Николе у Прасквици. Српски оригинал дотичне повеље није се сачувао, али проф. Јиричек у архиву суда которскога нашао је превод на талијанском. Међу свједоцима је и поклисар војводе Сандаља. Препис те повеље је у Српским Споменицима (Београд, 1892, стр. 66-68).

Екатерина II, одредила је Прасквици редовну помоћ од 100 дуката, што се послије повисило на 150 и добило ондашње потврде од царава Павла (1796-1801) и Александра (1801-1825).

Друга знаменитост је Друљ у Прасквици, који је дуг 5км., а води од Манастира до Сушћепана и Луке с једне, а с друге до планине Ограђенице. Ово је поплочао руски каменар Јегор Строгонов (Рус). Тад је у Прасквици био и калуђер Јелисеј, коме је Јегор био ујак. Све се ово збило на измаку 18в., а занимљиву приповијест о том сачувао је Вук Врчевић под натписом „Жена калуђер“.

Из онога што сам досад рекао Прасквица је постала у 15в, а сва њезина села такођер врло рано, а многа и прије ње. Тако село Близукуће постало је у 11в. Ту данас живе ова племена:

Љубише. Ово је између дванајест племена у Паштровићима. Поријеклом је из Херцеговине скрај ријеке Љубишнице, откле се почетком 11в два брата близанца доселише и смјестише усред Паштровића и ту ударише темељ селу Близукућама, гдје и данас станују. Због тога што Паштровићи Млечићима помогоше да освоје Котор, предање вели да је Људевит Угарски посјекао 1343г около 1400 Паштровића, а између њих 120 Љубиша, за голијем врхом Трианом. Када се 1423 Паштровићи предали Млецима, који се од пропасти српског царства неодвисно управљали у уговору склопљеном између војводе поморског Фрања Бемба и главара паштровских, налазио се потпис и Близнака Б*Вазате, од куд се види да Близукуће као и Љубише у почетку звало се „Близна“, а Љубише се племе нарече стога, јер дођоше с Љубишнице. Ово је племе свештеничко и поморско. Знамените су личности: архимандрит прасквички Василије и Сава и цетињски митрополит Висарион. Најзнаменитији је Стеван Митров Љубиша, књижевник и бивши бокешки заступник, који је рођен у Будви 1824, а умро у Бечу 1878. Љубише славе Митров-дан.

Никлановићи. Ово је огранак Љубишина племена, а по неком Никлану прозвати Никлановићи. Славе Митров-дан.

У Челобрду станују Миновићи. Они припадају племену Давидовићима, а славе Илин-дан. Они су дошли из Црмнице, и то најприје у планину паштровску, гдје бијаху некад села, као што су данас при мору. Спомиње се село Кула, које лежаше у пољу, и ту становаху Миковићи и имаху своју цркву Успеније Богаматере. Црква је била дуга 8, а шитока 2,5м. Кад се ово братство преселило у приморје на Челобрдо, то је њихово пребивалиште старо сасвим порушено, као и сама црквица. Ова црквица би наново подигнута 1897-98.

Балићи, дошли у 9в из Црне Горе, а припадају племену Дапковић. Преселили се у Влашку, а славе Митров-дан.

Круте, припадају племену Љубишину, а и држе се много са тим племеном. Славе Митров-дан.

Митровићи, дошли из Митровице у 8 веку, а славе Митров-дан. Ово је засебно племе.

Грацун, засебно племе, а дошли у 8в из Старе Србије. Славе Никољ-дан.

Клапавица, припадају племенима Бечићима, а славе Никољ-дан.

У Ђенашима станују:

Балићи, који су дошли у 9в из Црне Горе, а славе св. Димитрија. Припадају премену Дапковић.

Анђуси, дошли у 8в из Митровице, а припадају племену Митровићима. Славе св. Димитрију.

У Пржну станују:

Митровићи, који се доселили из Старе Србије (Митровица) у 8в. Ово је засебно преме, а славе св. Димитрију.

Кажанегри, припадају племену Дапковићима, а дошли у 8в из Брда (Црна Гора). Славе Никољ-дан.

Дивановићи, припадају племену Митровићима, а славе св. Стевана Дечанског.

Новаковићи, старосједиоци, а славе Митров-дан.

Франовићи, славе Митров-дан, а припадају Љубишину племену.

У Подличку станују:

Митровићи, који славе Митров-дан, а дошли у 8в из Митровице; и

Кажанегра, који славе св. Николу, дошли из Брда, а припадају племену Дапковић.

У св. Стефану станују:

Митровићи, славе Митров-дан, а у 8в дошли из Митровице.

Кентера, припадају племену Дапковићима, а славе Митров-дан.

Љубише, из Љубишнице у 11в, славе Митров-дан.

Ђурашевићи, дошли у 8в из Митровице, а припадају племену Митровићима. Славе Митров-дан.

Рађеновићи, у 8в из Митровице, славе Митров-дан. Припадају племену Митровићима.

Дапковићи, засебно племе, дошло у 8в из Пипера, славе Митров-дан.

Кажанегре, из Брда (Црна Гора) у 9в. Славе Никољ-дан, а припадају племену Дапковићима.

Живковићи, припадају премену Режевићима, а славе св. Стефана. Ова сва села славе Никољ-дан, храм манастирски. У Прасквици свако племе има свој гроб.

• Тудоровић (Будва)

Налази се између Прасквице и св. Стефана. Граничи се од истока: парохија Режевић; од запада: капеланија Бечић; од југа: св. Стефан; и од сјевера: Прасквица. У Тодоровићу су ови извори: Јовановића точак, на дну села, Граб и Шумет доњи. Са ових извора пију воду, премда имају и бунара. Има само сплачних потока од воде кишнице, а вјетрови и поднебље као у Бечићу.

Радне су земље оранице и вртови, који су око кућа, а остало су пашњаци и шуме, који су од кућа три четврти сата удаљени. То су комунице. Тудоровићи у површини имају 1239ха, и од тога је 4-6 комунице. Земље се зову Планина и Игало.

Тудоровић се дијели на: Тудоровић, Врбу и Близукуће.

Према Ђенашима, прасквичком селу, а иза воде Шумета, налази се Чесминово, одломак Врбе. Ту је помоћна школа, а имаде извор Граб, испод Врбе. Одмах до Чесминова је Врба, а до Врбе Тудоровићи. У Врби и Чесминову куће су при страни покрај сеоског пута, нијесу у реду нит у скупу, већ растурене у размаку од 10-300м. Ту је црква св. Димитрије. Куће у Тудоровићима налазе се у скупу покрај сеоског пута, поредане за једно 800м, који им је пут и улица. Ту је и парохијална црква св. Никола, па и парохијална кућа. У Врби и Тудоровићима станју: Рађеновићи (37к), Ђурашевићи (12), Анђуси (9), Јовановићи (6), Кентера (8), Санковићи (5) и Дапковић (1). Испод одломка Тудоровић налазе се Близукуће, гдје станују Никлановићи (14к). Ово се село налази више државног пута, а куће су у скупу без реда на једној равници. Свега је домова 92, а душа 478, који су сви као уопће у Паштровићима православне вјере.

По чему је Тудоровић добило име, не зна се. Село Врба, по Врбама; Чесминово по Чесмину; а Близукуће по Никлановићима, који припадају братству Љубишином Близукућама Близанцима.

Старине су цркве које су врло старе.

Ова села постала су кад и остала паштровска села у 8в и даље. О поријеклу становништва зна се:

Рађеновићи, дошли у 8в из Митровице. Припадају племену Митровићима, а славе Митров-дан.

Анђуси, припадају премену Митровићима, славе Митров-дан.

Ђурашевићи, припадају Митровићиа, славе Митров-дан. Ова ова племена дошла су у 8в из Старе Србије.

Кентере, који припадају племену Митровићима, а дошли из Црнаца, из Пипера има 400г. Славили Никољ-дан, а сад славе Митров-дан. Биће, да су убројени у племе Митровића, ваљда се који са одивом Митровића оженио.

Дапковићи, славе Митров-дан, а дошли у 8в из Пипера. Ово је засебно племе.

Барок. Ово је било између дванајест племена, која у 8в Паштровиће населише. Племе се истрачало а славило Никољ-дан.

• Режевић (Будва)

Ова се парохија и манастир налазе ји Тудоровићима. Граниче га: од јз море и Кастис; од сз: св. Стефан; и од сјевера: Тудоровић. Налази се и село и куће испод планине Воштанице. Има поток Режевић, који не наноси штете. На том потоку или ријеци има неколико брашнених млина паштровских, као и један манастирски… Режевић од сјевера заклоњено, те поднебље блаже но у околини. Дува југ.

У Режевићима има лијепих маслињака и винограда, а и друге радне земље, као и пашњака и шума…

Село режићевско Дробнић имаде у површини 235 хектара, од којих порезу подложно 230, и то оранице 18, вртова 14, винограда 0,5, пашњака 105 и шума 98.

Крстац има 313, а од тога порезу подложно 307. То се дијели на оранице 28, вртове 27, винограде 1,88, пашњаке 193 и шуме 57.

Катун, Жукавица и Брда имају 370ха, од којих порезу подложно 361. То отпада на оранице 44, вртове 16, винограде 0,55, пашњаке 227, и шуме 73.

Новосеље има 330ха, од чега 325 порезу подложно, што отпада на оранице 45, вртове 0,32, пашњаке 174, винограде 0,51 и шуме 105. Пашњаци и шуме то је комуница, од кућа један сат удаљена, а радне су земље у близини кућа.

Режевић састављају шест села: Дробнић, Крстац, Катун, Жуковица, Брда и Новосеље. Једно од другог у растојању од четвртсата. Иза Близикућа од мора једно по сата налази се Дробнић са Дробним пијеском, зборним мјестом Паштровића. Куће покрај пута  ратурене у растојању 5-100м. Ту је извор Ријека. У Дробнићу живе: Радовићи (17) и Скендери (6к). Иза извора Ријеке долази Крстац, који је при страни. Неке куће при страни, а неке при мору растурене. Ту станују: Зеновићи (17), Павловићи (18), Ђаконовићи (6), Калошто (5) и Вуковићи (3). Овдје је и црква св. Сава.

Иза Крсца источно долази Катун. Он је при страни испод Воштанице, са Ћамин-долом, у коме живе Вуковићи (9) и Медин (1). У Катуну пак живе: Перазићи (8), Боснићи (3) и Франовићи (6). Куће ту растурене у растојању 100-200м. У Катуну је манастир Режевић. Иза Катуна долази Жуковица, и то при страни гдје станују Медиговићи (25), у скупу, којих су куће тако распоређене да чине између себе правилне улице. Иза Жуковице долазе Брда, пак Новосеље са Грабовицом. И овдје су куће при страни груписане без реда, по племенима, са неправилним улицама. У Брдима живе Срзентићи (15к) и Павловићи (2), а у Новосељу Греговићи (29) и Вукотићи (2). Свега је домова 186, а душа 1036.

Режевић назвато по племену Режевић, које је између дванајест паштровских племена. По њему је добио и манастир име, као и извор и ријека. Брестовник добио име по бријету, Жуковица по истоименом извору, а извор по жуки; Дробнић, по дробном пијеску; Крстац по облику; Брда исто по облику; Новосеље, јер ново насељење, а Катун по катуну.

Главни је манастир Режевић. Он је био за српског царства угодна гостиона, а кад нестало путника, становници начине од ње црквицу и манастир. Овај тихи манастир диже се у лијепој равници, на подножју планине Воштанице. У околини су виногради, маслињаци и ливаде. Источно једно 10м извире извор „Краставац“. Простор око манастира заокружен је великим зидом. У манастиру цркве: Успеније, парохијална и филијална св. Троица. Успеније је у основи лађа, с полукружном апсидом, звоником на преслицу с једним окном. Црква је украшена лезенама, које прелазе у зидане лукове, с корнићом и сва је живописана. Напоредо овој цркви била је помања а старија св. Стефан, која је опстојала до претпрошлог вијека и при којој се разазнају зидови при старом манастирском дому. Сва је била живописана. То је онај храм што спомиње Максим Косијеревац 1714. Између једне и друге биле су ћелије, већ давно порушене, али су им трагови сачувани у темељним зидовима. Оне су опстојале стално у 15в, а можда и прије. Филијална црква св. Троице у Режевићима основана је за Никодима Вуковића – Режевића, архимандрита, 1770, а обновљена 1814. У манастиру се чувају два крста јеромонаха Максима Косијеревца.

Близу манастира је народна школа… До паше Махмут Бушатлије манастир је претрпио штете (1705) а теже му би за Француза 1812, кад му разнесоше многе књиге и утвари. Зато је управ на молбу архим. Димитрија Перазића цар Александар I даровао цркви много требних књига и утвари. Два преписа односно грамате Александра I од 27.10.1816 хране се у манастирској ризници. Исти му је Перазић 1816 израдио од руског двора годишњу припомоћ 35 рубаља.

По тому што је овдје за српског царства била угодна гостионица, а и по имену Режевић које је било једно од главних дванајест племена паштровских која се око 8в овамо населише, ава села стално су тад постала, а и скоро сва братства се доселила, као што се види из слиједећег:

У Дробнићу станују:

Радовићи, дошли у 8в из Црне Горе, а припадају племену Режевић. Славе Рождество Богородице.

Скендери, у 12в из Скадра, а славе Рождество Богородице. Припадају племену Режевићима.

У Катуну:

Зеновићи, који припадају племену Режевићима, а у 7в доселили се из Старе Србије. Славе св. Стефана. Знаменита је личност Милисав Зеновић, који је био у депутацији што је ходила у Париз ради уређења илирске области. Ово је било око 1809.

Ђаконовићи, старосједиоци, а славе Раждество Богородице. Припадају племену Режевићима.

Калоштро, припадају племену Режевићима, а дошли из Старе Србије у 8в. Славе Раждество Богородице.

Вуковићи, припадају племену Режевићима, а дошли у 12в из Подгорице. Славе Раждество Богородице и св. Стефана.

Павловићи, припадају племену Режевићима, а дошли у 14в из Црне Горе. Славе Раждество Богородице.

Перазићи, дошли из Голиња у Црној Гори у 14в. Припадају племену Режевићима а славе св. Арх. Стефана.

Боснићи. Веле да су у незапамћено вријеме дошли из Босне, припадају племену Режевићима, а слава св. Арх. Стефана.

Преновићи, припадају Љубишину племену, славе св. Арх. Стефана.

Беговићи, главно између 12 племена, дошли у 7в из Старе Србије. Славе св. Арх. Стефана.

У Жуковици станују:

Медиговићи, који дођоше из Лимљана из Црне Горе у 8в. Припадају племену Давидовићима. Прозвали се по једном, што је лијечио. Славе Илин-дан.

У Брдима станују:

Срзентићи, који се од старине звали Ћуда (Ћудић). Има и данас мјесто које се по њима зове Ћудина Продо. Славе Никољ-дан. Спомињу се за Ђурђа Бранковића 1435 при мору на Смоквици, за пет минута далеко од Скочидјевојке, где има како предање казује кућа Иван-бег, којега је 400 Паштровића отпратило одатле до Брчела, кад је бежао пред Балшићима. Дошло ово братство у 7в из Старе Србије.

Павловићи, дошли из Црне Горе у 14в, а припадају братству Режевићима. Славе Раждество Богородице.

У Новосељу станују: Греговићи, који припадају братству Давидовићима, а славе Илин-дан.

Вукотићи, дошли у 17в с Чева, а славе св. Илију.

У Чамин-долу станује Медин, који је ту дошао из оближње Кастелластве, а слави Томин-дан.

• Кастелластва (Петровац на мору, Будва)

Она је у најјужнијем дијелу Паштровића при мору. Сунце јој грањива преко Ђурђева брда, а залази Подвријемежом. Од севера јој брдо Бабац; од југа: море, од љутине кога брани је Мало брдо. На подини Полидријемежа, као да је при њему прирастао и уздигао се кржевит брежуљак Лазарет, који са запада брани Кастелластву од бијесних валова. Кроз Кастелластву нема потока, а пију воду мртвицу из бунара. Мјесто је врло здраво, а и врло благо поднебље. Страда од јужњака и сјевера.

Кастелластва има површине у хектарима 225, од којих порезу подложно 213. Од тога отпада на оранице 21, ливаде 0,35, вртове 36, винограде 14, пашњаке и шуме по 71ха. Радне су земље око кућа, а шуме и пашњаци, који су комуница, један четврт часа удаљени…

Касетелластва је село при мору које има облик мале варошице. Куће су поредане од Кашћела до Малога брда (на броју 42), све на низ једна до друге, а више њих (22) друге лијепе куће, међу које спада и мали скуп „Мединов крш“. Имају православне цркве св. Илије и св. Томе и бивша правосл. Црква св. Вида сада је римокатоличка, али без ниједног припадника Паштровића. Село је парохија, а парохијална је црква св. Илија, а копалиште код св. Томе. Рекох да се Кастелластва протеже од Лазарета до Малог брда. Куће су поредане једна до друге, један дио између мора и пута, а други више пута. Лазарет од запада откле почиње Кастелластва је брежуљак, на кому некад паштровска Банкада Млечићу дозволи да огради Лазарет (Lazzaretto). Пред њим постоји мала али тврда грађа Каштио (Castellum), а у који се улази сухијем, а из њега прелази у Лазарет дрвеним мостом. Према Кастелластви, на широкој морској пучини, постоје два мала острвца, а зову се Вељи и Мали Котич. Ту је бјежећи пред Махмутом препливао Ђуро Греговић. Од тад је на Котичу кастелластванска православна црква св. Неђеље. У Каслелластви станују ова племена: Вуковићи (2), Греговићи (6), Зековићи (3), Мелиговићи (7), Поповићи (3), Радановићи (3), Маинићи (3), Шољага (1), Перазићи (6), Магул 1) и Суђићи (9); а на Мединову крђу Медини (20к). У Кастелластви је читаоница, поштарски и брзојавни уред, парохијални уред, а у Лазарету и Кашћелу војничка посада. Свега је у Кастелластви домова 80 (к 144) а становника 446 (православних 350, римокатолика 81., а других вјероисповеди 15), а између тога војништва 73.

Кастелластва добила је има по Кашћелу, испод Лазарета. Зато је и зову обично Кастио. Ластва је зову, јер је мјесто жупно и присојно. Мединов крш, јер кршеви ту, а Мединов јер ту Медини станују.

То је Лазарет и Кастио, које Млечић у 16в огради. А од њих су старије мале црквице св. Томе и св. Илије. На Катичу је црква св. Неђеље. Озидана је на једној литици међу греде, тако да је одасвуд опкољује гола стијена, само с јужне стране је заокружена зидом и то ниским, који служи за приступ у цркву. Мање цркве нема у свој Боки. Предање вели да су је неки морнари, спасавши се од потопа, оградили. Поправљена је 1897.

Постанак Кастелластве и поријекло становништва. Из повјесничких црта видјели смо, како је Кастелластва тражила себи права, кад се оно у 15в Млечићу предала, а тад се звала Ластва, а тек за Млечића Кастелластва. Дакле њен постанак је по свој прилици кад и осталих Паштровића врло ран; а пошто је водила супарништво са осталим Паштровићима и одржала се осебно, као и постављала увјете приликом предаје Млечићу, то све доводи да је у њој насеље тад било многобројно, а с друге и материјално опскрбљено, дакле и моћно; а то значи да је њен постанак много прије тога. За Млечиће није напријед нимало пошла већ назадовала, јер их и Паштровићи због њихових себичних много прогонили. Та познато је – све је српство сепаратизмом задојено – а то се особито у Боки испољује. Треба да истакнем, да је стара Ластва била у Ђурђевубрду и Поздријемежу и на Медову Кршу, а тек свршетком 18в гдје је данас, ту се почеле куће стојне зидати, а дотле су ту магазини били. У тому нас увјерава чињеница, да 1785г, кад је овдје Махмут паша Бушатлија починуо, био је обдје при обали само по који магазин, гдје су становници с Медова крша и из горњих паштровских села искцавали своје ствари. Од тад до данас овдје се данашња Кастелластва оградила, бива преко 100 кућа, те добила облик мале варошице, којој живот даје војништво које ту станује.

У Кастелластви станују:

Медиговићи, који припадају племену Давидовићима, а дошли има 70г из оближње парохије Режевић. Славе Илин-дан.

Вуковићи, славе св. Стефана, а припадају племену Режевићима. Дошли и они из Режевске парохије има 60г.

Греговићи, славе Илин-дан, а припадају племену Давидовићима. Дошли из Новосеља има 100г.

Зеновићи, славе Томин-дан, а припадају племену Режевићима. Дошли из Катуна има 80г.

Радановићи, старосједиоци, славе Томин-дан.

Шољаге, славе св. Илију, а припадају племену Давидовићима.

Перазићи, славе св. Стефана, дошли из Катуна има 100г, а припадају прелемну Режевићима.

Суђићи, између 12 главних племена, славе св. Стефана, а дошли у 7в из Старе Србије.

Магуд, дошао из Грбља рад службе има 20г. Слави Илин-дан.

На Медову кршу станују:

Медини. Они славе Томин-дан, дошли у 7в из Старе Србије. Ова српска породица Медини цвјетала је за три вијека. Назва се тако јер се напрви дошљак звао Медо, а неки веле да је старином из Медуна… Медини за Млечића били превјерили, због чег су из страшно мрзили Паштровићи и ни у какву их службу не примали, а и забрану између себе углавили, да се нико не смије ни дружити ни женити од Медина. Калуђер Медин да покаже да су му стари били превјерили, носио је једну ногавицу црну, а једну црвену. Умро је 1874. Данас ови у Паштровићима су православни, а они у Будви римокатолици.

• Градишта (Калуђерац и Буљарица, Будва)

Иза Кастелластве ји долази парохија Градиште, коју сачињавају села Калуђерац и Буљарица. Протеже се до горе Дубовице и Цмиљеве улице, односно до опћине спичанске. Имају воду и поток Буљарицу с којих пију воду. Има и омањих безимених извора. Поднебље, снијег и вјетрови као и у осталим Паштровићима.

Овдје је поље Надлуг, у кому имаде земље за обрађивање. То су оранице (286х) и виногради (8,64х). Вртова имаде 9,83х, а пашњака 475 и шума 592. Ово су земље у Буљарица, а у Калуђерцу имаде вртова (6,05), винограда (1,07), оранице (60), пашњака (75) и шума (112). Свега у Калуђерцу порезу подложне земље 254ха. Колико у Калуђерцу толико у Буљарици; пашњаци и шуме то је комуница, од кућа једно по сата удаљена, а радне су земље у Надлугу и у непосредној близини кућама…

Градиште се дијели на Буљарицу и Калуђерац. Калуђерац долази са си стране надлушког поља, а иза овог у истом правцу Буљарица један сат удаљено, а дијели из надлушко поље. Калуђерац од мора дијели гора Дубовица, а голо брдо од планине. У Калуђерцу куће при страни растурене око надлушког поља у растојању једна од друге 1-300м. У Буљарици је и манастир Градиште. У Буљарици станују: Андровићи (16), Шољага (4), Милутиновић (1), Вуковић (2), Давидовић (11), Рменко (8), Миџор (9), Драшковић (2), Тодорица (1) и Греговић (5). Свега је домова 59 (150к) а душа 253. Имају цркве св. Николу, св. Саву и Успеније Богородице (обновљено 1897), св. Врачеве у Голубовићима, св. Муч. Мину, Виктора и Викентија у Грацу и св. Петку у Дубовници. У Калуђерцу станују: Андрићи (12), Оџићи (2), Петковићи (1) и Шољага (3). Свега је душа 144, а домова 18 (кућа 66).

Градиште добило име по манастиру Градишту, а манастир јер ту бијаху градње, здања која служаху за гостионице за српског царства, а то бијаше филијала Дечана. Буљарица по истоименој води; Калуђерац, јер био некад калуђерско поље; Надлуг, јер над лугом; Бошковића кула, јер ту становао и бавио се астрономијом Ређер Бошковић.

Ту је Манастир Градиште, који је за српског царства био филијала Дечана, за путнике угодна гостионица. Ту је храм св. Николе (описан у Шем за 1897). Заузимањем паштровске Банкаде један је дио имовине Манастира Ротца у Спичу припао Прасквици и Градишту. „Десетина“ пак, коју је Прасквица примала са тих земаља, обавезивала је Прасквицу да по једног ђака спрема за калуђерски чин. Ради ове десетине било је свађе између калуђера и међаша тих земаља, као што се види из једног писма од 9.9.1777, ког је са латинског превео Анто Вукота, канецелар будвански, а исто се чува у браће Греговића у Кастелластви. Архимандрит Сава Љубиша у том се послу спомиње. Он је пет година био одсутан из манастира Прасквице, јер на њ Млечић подозријевао. Врло лако да су у то вријеме Греговићи загосподарили, и манастиру „десетину“ не давали, а послије и присвојили; јер данас Прасквица ту нема никаква посједа. Градиште не купи данас десетину, али најбоље имање има у пољу Надлуг, а то је остатак од дијела имања манастира Роца…

Ова села постојала и прије српског царства, а Градиште било филијала Дечана. Иста братства која тад била скоро су и данас, као и у свим Паштровићима.

У Буљарици станују:

Андровићи, који славе Илин-дан. Дошли из Старе Србије у 7в. У Калуђерцу је родна кућа попа Рада Андровића, кога Љубиша згодно назва „Нови Обилић“, јер 15 јуна 1785 пође под шатор Бушатлији, који бјеше у Кастелластви с војском починуо и хтједе да га убије.

Шољага, дио племена Давидовића, славе Илин-дан, а дошли из Спича има 400г.

Милутиновићи, додати племену Давидовићима; дошли у 17в из Пиве, а славе Илин-дан.

Вуковићи, припадају племену Режевићима, а славе св. Стефана. Дошли у 12в из Подгорице.

Давидовићи, из Старе Србије у 7в, а славе Илин-дан.

Џомање, из Црне Горе у 14в, славе Илин-дан а припадају Давидовићима.

Рменко, између 12 главних племена, који у 7в дођоше из Старе Србије.

Прије се звали Томићи. Славе Никољ-дан.

Миџор, између главних 12 племена, који у 7в из Старе Србије дођоше. Славе Врачев-дан.

Драшковићи, из Црне Горе има 600г. Славе Јовањ-дан.

Тодорица, припадају племену Давидовићима а славе Илин-дан.

Греговићи, славе Илин-дан, а припадају Давидовићима.

У Калуђерцу, ког зову и Ђуровићи, станују:

Оџићи, који у 15в дошли из Црне Горе, а славе Мали Госпођин-дан.

Петковићи, у 17в из Црне Горе, а славе Ђурђев-дан.

Шољаге, славе Ђурђев-дан, а у 15в из Спича дошли.

Ђуровићи, у 15в из Црне Горе, а славе Ђурђев-дан.

Као што се види, нигдје у јужном српству није тако рано насељење завршено као у Паштровићима, које се у прошлости држало све за један штап па и одржало. А тако тврди били у вјери, да римокатолицизму међу њима, као и међу Грбљанима, никад није било пута нит приступа, иако су увијек истом излежени били. И данас у опћини паштровској и грбаљској то је махом све православни.

Опћина спичанска

Она је најјужнији дио Боке, односно Далмације, која је била турско земљиште до 1877, кад Светостефанским уговором би дата Аустро-Угарској. То је потврђено послије и берлинским уговором. Има у површини 3835ха, од којих порезу подложно 3707. То су оранице (277), вртови (118), виногради (40), пашњаци (2287) и шуме (985). Свега је у Спчу 491 кућа, а становника 1415 (православних 506, а римокатолика 910). Сијело је опћине у Сутомору, а састоји се из десет одломака: Брца, Ђенђиновић, Ђурмани, Миљевци, Мишић, Папани, Шушањ, Сутоморе, Заграђе и Зенковић.

 

Налази се између горовите Дубовице и Цмиљове улице (граница паштровска) и бујице Жељезнице (граница црногорска), а попрјечно између Црне Горе и Јадранског мора. Сутоморе је при мору; а више Сутомора Миљевци. Од Сутомора идући према Паштровићима, најприје се сусрета зграда, више које су Папани и Ђенђиновићи. Овако идући даље води пут све до Цмиљове улице (паштровска граница), а повише њега су Ђурмани и Мишићи. Према Бару, идући од Сутомора, налазе се Заграђе, Занковић, Шушањ и Брца. Сва су ова села при страни и испод главица. Спичанска област је богата изворима…

Нема кметова, а није их ни под Турчином било; – никад Турчину харача давали, нит жандара турског у земљу припустили.

Сва села као и куће при страни. Тако:

Мишићи налазе се испод Главице, на којој је црква св. Стеван, у висини над морем 124м. Све село у скупу. Куће између себе имају унакрсне улице. Ту је вазда било, а и данас ту станују: Новаковићи (25к), Ђурашевићи (11) и Станишићи (12) Свега је 48 домова, а становника 140, који сви православне вјере. Имају народну школу и засебну парохију.

Ђурмани налазе се при Поповића Главици, а испод стране, при потоку. Куће су збијеног типа. Свако племе има свој скуп, а скупови су у међусобном растојању четврт сата. У скуповима су куће без реда и улица. Сво се село налази повише опћинског пута. У Шурманима станују: Поповићи (20), Ђуришићи (6), Мирковић (1), Никлан (4), Вашићи (2), Радак (1) и Перочи (3). – Свега је домова 39 (кућа 40), а душа 89 (правос. 88, римокат 1). – Имају своју засебну парохију. – Парохијална им је црква св. Јован Претеча, а филијалне св. Геогрије, св. Троице, св. Илија у Убрус Христов.

Село Ђенђиновићи налази се при страни, а куће су без реда, растурене, у растојању 1-400м. Ту живе: Ђенђиновићи (11), Ћакар (2), Јелићи (2), Маровићи (5) и Шкопеље (2). Свега је домова 22 а душа 206 (72 прав а 134 римокатолика) са одломком Зградом. – Одломак Зграда налази се при страни, извише поља, далеко од мора четврт сата. Ту куће у скупу, без реда и са неправилним улицама. Ту живе Зградићи којих је 26 домова а душа 62 (прав 40, а рим 22). – Дакле у Ђенђиновићима свега је домова 48, а душа 266.

Друга су села:

Заграђе (Мали Мисир), који је при страни при Вељем Граду; Занковић, Миљевци, такође при страни, – а Сутоморе при мору. У свим њима су куће растурене, – у растојању 1 до 600 корака. – Ту станују ова братства: Бабићи, Куртовићи, Илићи, Ђенђиновићи, Занковић, Цар, Хрватице, Обрадовићи, Лукшићи, Иличковићи и Зградићи. – Свега домова 80 (кућа 128) а душа 416, између којих је војништва 83.

Села Занковић, Ђенђиновић са Заградом, Заграђе, Миљевци и Сутоморе састављају једну римокатоличку парохију, којој је парохијална црква св. Димитрије, а православни потпадају под Парохију Ђурмани. Сва ова села имају заједничку народну школу.

Село Папани такођер је при страни, а куће све растурене. Ту станују: Вукавићи, Ковачи, Шкопеље, Шкутићи и Брдање. Свега 19 домова (кућа 33), а душа 123, од којих 120 православних, а 3 римокатоличка. Имају своју цркву св. Теклу, а Цара Константина и Јелене у Ртацу. Потпадају под парохију Ђурманску.

Село Брца налази се при страни. – Куће у скуповима, по братствима, које је једно од другог по један четврт сата удаљено. – Ово је мало село од парохије Занковић 1857 одијељено, те створена засебна парохија. Ту станују: Лукшићи, Иличковићи, Вуксановићи. Свега је домова 40 (кућа 59) а душа 248, од којих 10 православних, 138 римокатолика.

Задње је село Шушањ, које имаде 80 домова (107 кућа), а душа 293, од којих православних 24, а 269 римокатолици. Имају народну школу, римокатолици своју засебну парохију, а православни потпадају под Ђурмане. Куће су груписане по племенима.

Спич (Spizza) добио име, јер има облик шпице. Ту станују: Занковић, Ђенђиновић, Папани по братствима; Брца по Брдима; Сутоморе, ког зову и Сухоморе, рад мора; Заграђе, јер за неким старим грађевинама било; Ђурмане и Мишић, не зна се по чему су добили име; Зграда, по племену Зградићима које ту живи.

Постанак Спича и поријекло становништва. – Спич близу Бара био, који видну улогу играо. У Спичу, за Немањића постојала црква, која је и данас, св. Димитрија у Нехају, која је саграђена за Немањића; а краљица Јелена српска, Балдуинова кћер, оградила је српску ларву – манастир у Роцу (Цар Константин и царица Јелена). О је доказ, да је тад постанак Спича, као и да је насељење многобројно било, а предање вели да је и много прије, јер Шушањску стару цркву држе да је у 11в ограђена. Ово је насеље доста старо. Јако је укоријењена крвна освета, вазда су били у погрничним споровима са Паштровићима, Црногорцима и Турцима. Много их је и с једне и с друге стране погибало. – А на жалост и сами се међусобно крвавили. Ово је насеље некад било све православно, а за Млечића преко половице превјерило. Ево шта о томе народ прича: Римокатоличка страна остала без свештеника, а народ славе изобразбе. Дођу језуити, који носили хаљеине и браду, као православни, и служили на црквено славенском у црквама; – народу се прикажи православнима, и тако превјери вас крај до куће Каралићеве и Шкопље у Ђенђиновићима. И ту отпочинули на конак, и казали да су свештеници. На то им ови рекли, да они имају свештеника, јер ове препознали. Истјерали их, те напријед остало све чисто православно. И збиља ту је преграда између православних и римокатолика.

О поријеклу становништва зна се:

У Мишићима:

Три брата Ђуро, Станиша и Новак у 15в, од крви из Ниша побјегли, те се у Мишиће настанили. – Од Новака потјечу данашњи Новаковићи; од Станише – Станишићи, а од њих неки прозвати Зечеви; а од Ђура – Ђурашевићи. Ово је насеље у Спичу. Сви славе св. Стевана Дечанског. Били велики јунаци. Махмут везир погубио је Васа Новаковића у Скадру; он је био члан оног друштва које је предводио Мирчета Никлан. За Меџида Султана многи Спичани били као што их је данас вртари у Цариграду. Један од Новаковића био врховни шеф султанова парка. Њему султан дао палачу и част намјесника, ал да се једном туркињом ожени. Он не хтио, већ поврати се крадом у Спич, одатле на Враку код Скадра, гдје му и данас син живи.

У Ђурманима станују:

Поповићи. Из Старе Србије, послије косовске катастрофе у Зету, а одатле у 15в у Ђурмане, и то због крви, два брата. Дошли у мјесто Село, далеко од данашњих кућа једно 20 минута; ту нашли двије удовице и њима се оженили. – Одатле прешли гдје и данас јесу; они су поправили цркву св. Јована, али племену Дапчићима није се свиђала та њихова радња. Једног дана дошли код цркве. Порјечкали се, те Дапчићи уби оба Поповића, а њихови опет два Дапчића. Тако пани четворица, а Дапчићи баци проклетство на Поповиће. Удовице остале носеће, изолиране од свијете, – нит ко смије њима, нити ове кому, а врло добро живјеле. Једном дошао владика у исту цркву св. Јована. Хтио да служи, али не имао вина, нит имао ко да дадне. Имале оне двије удовице, њима владика поручи, да вина доносу и дјецу. Оне то урадиле. Он се о свему распитао, – њихову дјецу крстио, а кад видио да су невине, тад их благословио, говорећи: „Ко вас је прокло, био проклет и анатема, а од ваше куће вазда бивали свештеници“. – И прича се да и јесу вазда од тад све до данас. Ова је кућа дала до данас 12 свештеника. Много се борила за православље. Попа Саву Поповића у прошлом (19) вијеку убили Турци у Бару; – а кнеза Долгоруког ручним писмом царица Екатарина II била је на ову кућу препоручила. – Он се искрцао у луку Чањ – у Спичу. То се писмо и данас у кући Поповића храни. Неколико се од ових Поповића иселило у Бар и Цариград. Сви славе Усјековање.

Башићи, они су огранак Поповића. Прича се да је неки Башић из Црне Горе у 17 веку у Поповића служио, те узе једну њихову одиву. Неки се иселили у Бар. Славе Усјековање.

Никлани, славе Усјековање, а у 15в дошли из Зете. Знаменит је Мирчета Никлан. Иселили се у Бар и Цариград. На мјесто њих населио се неки Укмановић, из Црмнице, те слави Усјековање (по одиви).

Ђуришићи, из Црне Горе у 15в. Славе Усјековање, а неки се иселили у Бар.

Мирковићи, старосједиоци, славе Усјековање. Иселили се у Бар.

Перочи, старосједиоци, славе Митров-дан.

У Ђенђиновићима станују:

Ђенђиновићи и Зградићи, старосједиоци, а Ћакар, Јелићи, Маровићи и Шкопеље, из Црне Горе у 16в. Сви славе Митров-дан.

У Заграшу станују Бабићи, Куртовићи и Илићи, сви дошли у 16в из Црне Горе, а славе Митров-дан.

У Брцима станују Лукшићи, Иличковићи и Вуксановићи, који у 15в дошли из Црне Горе. Славе Никољ-дан.

У Сутомору станују: Лукшићи, који славе Никољдан и Обрадовићи, Занковићи и Ђенђиновићи, који славе Митров-дан. Сви се овдје има 50г населилили из истог Спича, а дотле овдје били магазини.

У Занковићу станују Занковићи и Обрадовићи, славе Митров-дан.

У Папанима: Папани, који у 15в из Црне Горе дошли, а славе Никољ-дан; Вуказићи и Ковачи (Брежани) из Зете у 16в, а славе Усјековање; Шкопеље, из Ђурмана, славе Никољ-дан; Шкутићи, дошли у 15в из Зета, а иселили се у Бар. Славе Никољ-дан. Брњаде, који у 19в дошли из Спљета, а славе Никољ-дан.

У Миљевцима: Цар и Хрватине, не зна се откле дошли.

У Шушању станују: Лукшићи и Обрадовићи.

Римокатолици обично славе св. Димитрија, а православни св. Стевана Дечанског и св Јована.

Суторина

 

Уски комад земље на сјеверу, иза Конавала и Витољине између дубровачког и которског котара, који припада херцеговини.

Границе су јој: од сз: Дебели бријег, од јз: Видов-врх и села опћине херцегновске. Мојдеж и Мокрине; од ји: Јадранско море; од јз: коса горска Осој, која се протеже од морске обале све до Дебелог бријега, и дијели суторинску увалу од конавоске равнице. Суторина по форми сличи језику, који раздваја дубровачки котар од Боке. Овај се језик постепено спушта од сз према ји, те се изједначује са морском површином. Према сз је најшири, а према ји све ужи. Суторина је голим брдима опкољена, а од ји отворена, гдје се с морем спаја. Она је према тому увала, у којој се налази поље суторинско. Куће су покрај поља и на присојним и осојним странама. Поље суторинско, особито на граници од Боке, усљед слабо уређене рјечице која се ту у море слијева, грозничаво је; зато народ страда. Зими ова рјечица набуја, те пољу и штете доста наноси.

Села суторинска јесу:

Лучићи. Оно се простире на сјеверној страни, испод брда Острошци, изнад ког се опет уздиже Видов врх (366м). – Има извор Темина, око ког су куће.

Шћепушевићи. Западно Лучићима једно 300м ово се село налази, при страни, испод брда. Пије воду са бунара.

Пријевор. Шћепушевићима сз, при страни, ово се село налази као и куће. – Има свој Пријевор.

Испод Видова врха, а изнад свих ових села, налази се село Коњевићи. Ово је село заједно с Пријевором.

СЗ Пријевору налази се село Малта, при страни, ако и куће. Има живи извор Гробовик.

Сва ова села леже у присојној страни, а са лијеве стране ријеке (потока Суторине). – Ченић. Протеже се испод брда Осоја, а са десне потока Суторине. Има два извора: Шпуље и Жвиње. Ова два села су једно до другога, у размаку једва 50 корака. Оба су ји од Ченића, а у страни. Изнад Шпуља издиже се брдо „Кита св. Илије“ (432м). И Шпуље и Жвиње, јер немају живих извора, пију воду мртвицу са кровова, која се купи у бунарима. – Њивице. Ово се село налази при морској обали као у једној малој њивици.

Поднебље је у Суторини оштрије него ли у Игалу. Највише дува западњак, и то љети, а југ зими. Штету доноси западњак, јер суши. Снијег врло ријетко пада, и мало се одржи (1-2 дана).

Суторинске радне земље су у пољу (1/2 сата од кућа делако) и око кућа. У пољу су оранице и виногради, а око кућа вртови… Суторина није кметија, нит њен народ кмети. Они су своју у свому.

Суторина се дијели на села: Лучићи, Шћепушевићи, Пријевор са Коњевићима, Малта, Ченић, Шпуље, Жвиње и Њивице. Сва су она под Херцеговином, док врло мали и незнатни дио Суторине, звани „Магазин“ потпада под Аустрију, али пошто ту не станује нико, а и врло је мали, о њему немам шта ни говорити, ал по дужности ја га спомињем. Села су једна од другога удаљена 5-10 минута, а сва Суторина има око 2 ½ четворне миље. Узрок, због ког је Суторина подијељена на села, јесу сама племена, чији претци кад се доселише настањиваху се у Суторини један од другог подаље, како би имали што више слободе и земље око себе. Обично је већи дио ових села опет доста близу пута. Куће скоро све на странама, а нешто и покрај поља.

У селу Лучићима станују Лучићи (27к, а душа 148). Село је збијеног типа око воде и саборне цркве. Куће у скупу, без реда, са направилним улицама. Испод овог села, а уз саму цесту, налази се основна школа, а на јужној страни, према школи је жељезничка станица Габела – Зеленика.

Село Шћепушевић има 20 домова, а душа 126; Пријевор 27д, а душа 232; село Малта домова 15 а душа 88. Сва се ова села налазе при осојним странама, с десне стране суторског потока. Села разбијеног типа, без реда и улица, али ипак племенске куће, јер свако је племе и засебно село, јесу збијеније (у растојању 1-200м.). Село Ченић, испод брда Осоја, с десне стране суторског потока. Куће збијеног типа, са неправилним улицама. Мало ниже, испод села, проведена је жељезничка станица. Села Шпуље и Жвиње ји Ченићу. Куће њихове у два скупа, са неправилним улицама. Један од другог удаљени 50 корака. Ченић има 8 домова, а душа 53; Шпуље 9д, а душа 66; Жвиње 25д, а душа 133; Село Њивице налази се уз саму обалу; његове куће збијене у једној њивици. Има 7 кућа а 47 душа. У Шћепушевићима станују Катићи, имају засебну цркву св. Стефана; У Пријевору – Мрачевићи и Коњевићи; у Малти – Дерићи; у Ченићу – Радановићи; у Шпуљама, Њивицама и Жвињама Чепрнићи, Гавриловићи и Јанчићи. Свега је домова 131 а душа 846. Сви су Срби, православне вјере. Имају заједничку школу, парохију и саборну цркву св. Николе, а свако село има своју засебну цркву. Била је Суторина у 18в у свим својим уредбама неовисна, само је морала имати дозволу ако би се која црква градила. Данас је испостава требињског котата.

У пољу суторинском има неколико кућерака, гдје пољари љети ноће и чувају грожђе. Ти су кућерци прости, од грана ограђени и шеваром покривени. Велики су колико човјек у њима да стане.

Суторина добила је име по тому што Римљани по околним странама бијаху тврђаве и торње градили, помоћу којих брањаху караване и трговину непријатељских…

Суторина је постала прије Христа. Тад у њој становаху Римљани. Год. 1451 и Тома Хранић даде Дубровнику Драчевицу са Суторином, Морињ, градове Нови и Расан. Суторину особито су Дубровчани хтјели задобити, јер бијаше важно мјесто, особито јер ту бијаху солила, која их ометаху много у продају њихове соли, а која Твртко оградио бијаше. И данас има мјесто при бокешком заљеву у Суторини, које се зове „Солила“. И Стеван Томашевић 1454 потврдио је Суторину Дубровнику. У 15в Млечићи намјераваху кроз Суторину превести један канал, али народ и техничке неприлике не дозволише им ту намјеру извести. Под републиком и под Турчином бијаше скоро независна; имала је своју општинску слободу и самоуправу. Народ је бирао главаре, који би управљали селом, побирали харач и предавали Турцима. Ти се харачи човјечни отсијецали; то је било откад су Суторину Млечићи Цариграду 1718 предали до 1852. За француске револуције Суторина је била поприште војсци аустријској, француској 1806, и тад припаде Французу. Црногорци је с Русима освојише 1807. До 1852г Суторина имаше своју самоуправу, и бијаше са Зупцима здружена. Турчин их није узимао у војништво, врло мали данак су плаћали, а и њихове просте уредбе донашаху им среће и користи, а посредници између њих и власти, бијаху главари, које је бирао народни скуп – збор. Сеоска и административна управа била је у рукама главара и народа. Главара је само народ збацао, што је бивало врло ријетко, јер они били човјечни људи – кољеновићи. Освете и распре рјешавао је суд добрих људи, који су били из народа, поштени људи, којих се ријечима морало вјеровати. Они су били незаклети. Год. 1852 Турци почеше смишљати нове реформе, нове данке, мјесто слободе – ропство, све против народа, тако да народ падаше у све веће невоље. То је довело до буне, до четовања Луке Вукаловића, попа Богдана Зимонића и др. И тад је добро позната Суторина. Ту је Лука Вукаловић са Петковићем и осталом дружином заметнуо бој 1857 са Арнаутима, који су чували турске куле, и тад је Суторина под Лукином управом била чиста од Турака. Опет се временом Турци у Суторини настанише и оградише куле. Лука чувши зато, скупи неколикомомчади и ста турске куле трешњевим, а послије и гвозденим топовима тући, ал у то дође Дервиш-паша на Зупце са 6000 војника; зато мораде Лука послати Зупце да бране куће и имања. У исти час појави се под Њивице према Суторини Џелади паша са турским ратним бродом, те поче из топова гађати Луку и његову војску, али му ништа не науди. У то му дође глас, да му креће на Суторину и Мехмед паша преко Конавала, а и војска га поче издавати, јер Крушевчани не хтједоше поћи Зупцима у помоћ. Лука Петковић узе Николу Дерића и Шпира Лучића, суторинске главаре, те пође с њима на Дебели Бријег, и јави Мехмед паши како се Суторина сва разбјегла, пак га у име Суторине моли да не уљезе у њу прије но се Суторињани поврате из аустријске границе. У то се појави Лука Вукаловић са 600 Бокеза, а Мехмед видјев их, побјеже главом без обрира. Кад то видје Лука, поврати војску на кулу у Суторини, освоји је, потјера Турке из ње, а кулу запали. Послије пође да поможе Зупцима, а међутим генерал аустријски Гаврил Родић оде с војском да удари Луки у Суторини. Ту доше Родић, развали Лукине стражаре, на којима се српска застава вијаше, и освоји Лукину тврђаву па је сву са земљом сравни, и с ње однесе два гвоздена топа, којима је Лука Суторину бранио. Чувши Лука за ово, похита да се освети Родићу, али он већ одатле бијаше отишао. Протествовао је и код велесила ради тог непоштеног Родићевог дјела, али врана врани очију не вади. Суторину је Лука одредио био за мјесто договора између њега и Омер паше. Од 1875 – 1878 позната је Суторина као мјесто усташа, и отад се је вијала застава црногорска на зидинама разваљене куле турске. Ту су били херцеговачки главари: Шимуновић, Сочица, Пеко Павловић, дум Иван Мусић и сердар Томо Томашевић. Затим долази окупација, која се 1908 претвара у анексију.

Из ових кратких, летимичних повјесних цртица можемо закључити, да у овој великој мјешавини тешко је било становништву у Суторини. Сва стара насеља несташе да им се ни траг не зна. Од српских старих породица зна се да су били Рађенковићи, Павловићи, Марковићи и Голубинови, сви старосједиоци, а истрачали се 1818 од куге. О данашњим братствима зна се:

Лучићи, дошли из Дробњака у 17в. Славе Никољ-дан. Из овог су племена били до данас увијек свештеници и главари суторински.

Катићи, из Попова у 17в. Славе св. Стефана. Из овог је племена Јоко Катић, кога Гранцези убише.

Дерићи, из Ораховца (Херцеговина) у 18в. Славе св. Петра.

Мравчевићи, из Босне у 18в. Славе Петровдан.

Радановићи, из Зубаца у 17в, славе Јовањ-дан.

Коњевићи, из Мораче у 17в, славе Никољ-дан.

Јанчићи из Бјелица 1687, славе Илин-дан.

Чепрнићи, с Граова у 18в, славе Илин-дан.

Гавриловићи, из Дибре (Стара Србија) у 18в славе св. Димитрија.

Суторињани су здрави, прости, виђени и јуначни…

Народ се данас занима мање земљорадњом и сточарством а највише зидарством и одлажењем у Америку.