Bez interesa nema ni ropstva: Mojdež (Herceg Novi)

Заокренут путом од Игала уз гомилу, послије једно ½ сата уз брдо хода долази се до једне омање црквице, а то је света Неђеља. Ту је почетак села Мојдежа. Куће села Мојдежа налазе се у удолицама, између неколико брежуљака, а све покрај пута и близу воде. Узрок је велика важност оруће земље. Село обилује добрим изворима живе воде. Јаку су извори, гдје су млини брашнени, разних (10) последника својина…. Гдје нема пак живе воде, граде се бунари, у којима се слијева вода капавица, али од таквих није потреба; зато их и нема, него само два-три. У овом селу је студеније, него ли у селима при мору, а снијег може чешће да пане, а да се и 2-3 дана одржи.

Село има доста земље за обрађивање. Око кућа, у непосредној су близини вртови (20х), оранице (59,51) и нешто винограда (7,77), а у планини пашњаци (209) и шуме (120). Пашњаци и шуме далеко су од кућа ¼ – ¾ стата, то је опћинска (комун), у ком је дозвољена паша оваца, а ограничено козе, по 2 на кућу, и поткресавање дрва. Село храни на овом простору: 2 коња, 155 говеди, 154 овце, 268 свиња и 42 козе. Ово село има и у Херцеговини у Суторинском Пољу своје земље, гдје су им виногради, који су од села један сат удаљени. Десетину дају држави, по старом обичају. Сваки ту у свом винограду има кућерак, одакле стражари, док је грожђе у пољу, његов стражар (пољар), и одговара за сваку штету. Та се кућа зове „пољарица“ или „пударица“…

Никад сељаци нијесу били кметови, нит се памти, да је икад Турчин овдје становао, а Млечићи их нијесу гонили, јер су били удаљени од мора. Мојдеж има у површини 437ха од којих је порезу подложно 417. Земља је средње родности.

Село се дијели на одломке: Мојдеж, Ковачи, Миокусовић и Потпланина. Један од другог четврт сата удаљени, а гдје и мање, што овиси о природном положају – брежуљцима. Неке су куће у овим одломцима близу, а неке удаљене по 100 и више метара. Оне које су близу, то су обично куће породица једног племена, јер треба, да се сетимо, да у Боки задруга нема, јер обично бива, да, ако су два или више браће, одмах, после смрти очине, дијеле се, – или, чим се ожене, јер их тад обично жене, сваде и подијеле. У селу је свега домова 85 (кућа 107), а душа 555. Сви су православне вјере. У овом селу станују ова братства: Магул, Кецовићи, Гудечи, Косићи, Вујовићи, Радуловићи, Јаковићи, Брајевићи, Поповићи, Зипанчићи, Шабовићи, Перијеви, Вилови, Краљевићи, Думовићи, Ђевенице, Андрићи, Поробићи, Вујачићи, Мрковићи и Влаовићи.

Село је Мојдеж назвато по највећем свом одломку, – а зашто је тако назват, не зна се. Одломак Ковачи, зове се јер су ту некад ковачи били; Миокусовић, јер је том насељењу било мило кусати, бива, слатко су јели; а Потпланина по особитом свом положају, бива, налази се, испод планине. Мојдеж, за Млечића, звао се и „Потпланином“…

Не зна се, ни које је становништво овдје било, прије данашњег, а за садање зна се:

Магуд, дошли су из Попова са владиком Саватијем, славе св. Арх. Михаила.

Кецовићи, из Бањана, са кнезом Милошем Војновићем. Славе Јовањ-дан. Никола Кецовић, са још пет претставника херцеговачких досељеника поднио је меморандум влади млетачкој 1701.

Косићи из Комана (Црна Гора), а одатле у Требиње, одакле се овамо са владиком Саватијем преселише. Славе св. Арх. Михаила.

Гудечи, из Попова, са владиком Саватијем, славе Јовањ-дан.

Вујовићи, од Билеће, са владиком Саватијем, сл. Арханђелов-дан.

Радуловићи, из Попова, са владиком Саватијем. Од ових неки се иселили у Муо. Из овог је братства тврдошки постриженик О. Теофило Радуловић, који је, у име владике Саватија Љубибратића, уговорио с владом млетачком о прелазу владичину, са калуђерима и многобројним породицама у крајину новску. Славе Арх. Михаила. Први који је дошао у Мојдеж, био је Бошко Јованом Радуловић.

Јаковић, са владиком и Саватијем из Корјенића, славе св. Арх. Михаила.

Режићи, дошли из Бањана са кнезом Милошем Војновићем. Први, који је овамо дошао, јест Вучета Режић.

Брајевићи. Ово су старосједиоци, од којих се Вуко Брајовић, још 1726г спомиње као добростојник. Славе Петров-дан. Из овог је братства био Васо Брајевић, који је у великом грчком устанку, кад оно архиепископ Герман, код Ђурђеве цркве, заставу слободе разви, чудо јунаштва показао, те, доста допринео, да онда оном народу сине зрачак слободе. Одликовао се при опсади и заузећу Триполице, као избавитељ Фабијера, грчког војсковође и његове војске услијед пада Мисолунта, па и у многим другим подузећима, био је први међу првим, и савјетом и делом. Био је именован краљевским адјутантом. Његови су синови данас генерали у грчкој војсци.

Зипанчићи, славе св. Петра, њихов пређ. Трипко, дошао је у ово село из Љубомира, са кнезом Милошом Војновићем.

Поповићи, старосједиоци, славе св. Илију. Стара свештеничка кућа. Лука Попов, живио је 1687 кад Млечић освоји Херцегнови.

Шабовићи, потјечу од Маркита сердара из Гацка, а овамо дошли свршетком 17в, славе Јовањ-дан.

Паријез, славе св. Василију, звали се и Драшкићевићи. Овамо дошли са владиком Саватијем, из Бањана. Њихова се читула налази у Савини.

Краљевић, дошли овдје са владиком Саватијем, из Ловреча, више Клобука. Славе св. Стевана.

Вилови, из Корјенића, са владиком Саватијем, а славе Јовањ-дан.

Думовићи, славе Јовањ-дан. Њихов пређ Раде Думовић дошао са кнезом Милошем Војновићем из Корјенића.

Андрићи, славе св. Илију. Први, који је овамо доселио се јест Сава Андрић. Он је дошао из Невесиња са владиком Саватијем.

Поробићи, славе св. Јоакима и Ану. Дошли из Љубомира, са кнезом Милошем Војновићем. Звали се Борковићи. Први, који је овамо дошао, звао се Миливој Борковић. Јер некога поробили, прозвали се Поробићи.

Мрковићи, са кнезом Војном Војновићем дошли из Попова, славе св. Стевана. Први, који је овамо дошао звао се Васињ Мрковић.

Котлаши, веле, да су Милорадовићи, који потјечу од Милисава Храбрена. Славе св. Николу.

Ђурашевићи, са Зубаца, са кнезом Милошем Војновићем, а први који је овамо дошао, звао се кнез Петар Ђурашевић: потписан је на меморандуму, ког херцеговачки досељеници 1701 влади млетачкој послаше.

Зубац, са владиком Саватијем са Зубаца овамо дошао, и то конте Јово Зубац, који је потписан на познатом нам меморандуму. Оба се ова братства истрачила, а славила св. Илију.

По књизи „Catastico di Moides“, који је из 1726г зна се, да је још тад у Мојдежу бијаху Бошко Нинковић, Андрија Царевић, Драшко Мишетић, Илија Зеленбаћ, Јово Котлоница, Јово Кулиновић, Јово Кулишић, Петар Милић и Јован Симић. По свој прилици они су погинули у оним честим ратовима, те се о њима ништа не знаде, као ни да су имали порода. Из горњег види се, да су само два братства у Мојдежу старосједиоци, а сви остали доселише се свршетком 17в са владиком Саватијем Љубобратићем и Војновићем. Ово насељење данас има своју засебну парохију, кнежину и основну школу.

П.С. Према попису становништва Црне Горе из 2011 године у Мојдежу је живело 264 становника, у томе се 141 изјаснили да су Срби, 47 није желело да се изјасни, а 49 се изјаснило да су Црногорци, уз 27 осталих.

Boka (Antropogeografska studija) od popa Save Nakićenovića, Srpski etnografski zbornik, knjiga 20, 1913