Algunja (Staro Nagoričane, Makedonija)

Куће овог села леже на заравни, у непосредној близини границе Македоније и Србије. Околна су насеља Мутилово на З, Пелинце са СИ и Челопек на Ј. Становници се служе водом из звора и бунара…

Западно од главне махале је потес Селиште. Народно предање наводи да је тамо лежала првобитна Алгуња. Међутим, њени становници једном су убили турског „беглиџију“. Због тога војска је побила све сељаке. У животу је остало једно мушко дете, које је показало убице турског беглиџије. Традиција даље наводи: Турци су то дете одвели у Цариград где је остало неколико година; затим се вратило у Алгуњу и основало село. Од дечака потиче данашњи род Робаци (оснивач је дошао „од ропство“). Њихове родовске гране у селу су данашњи Бутковци и Стошићи.

Становници причају и следећу занимљивост. Данашња Алгуња најпре је имала разбијен тип, као и друга села у њеној околини. Међутим у другој половини 19в, услед напада Арбанаса из суседног Мутилова и из других села у суседном Прешевском крају, Алгуња је постала збијено село. Тако су се становници прикупљали да би се лакше бранили. Иза 1912г када је престала опасност од Арбанаса, Алгуња поново има разбијен тип.

Ранијих исељеника из Алгуње ја сам нашао у селу Жужељици у Врањској котлини. То су Поп Ристинци (2к). Нисам установио кад су одсељени из Алгуње.

Поред Срба 1912г у Алгуњи затечена су и 4 муслиманска – арбанашка домаћинства. Старешине тих домаћинстава звали су се: Мехмед, браћа Раим и Назиф, и Сејдија. Мехмед је био досељен 1878г као мухаџир из околине Врања. Остали су дошли нешто касније 1878г кау мухаџир из околине Врања. Остали су дошли нешто касније из села у околине Прешева. Прве три арбанашке куће налазиле су се у махали Село. Четврта је била на потесу Сејдино присоје. Арбанаси у Алгуњи земљу су присвојили од наших становника. Нарочито су били опасни браћа Раим и Назиф. Раим и његов син Љатиф били су ожењени хришћанкама. Раимов жена звала се Гајта Свиларска. Љатиф је имао две жене – Стану и још једну другу. Једну од ових жена уграбио је од сељака Јована. Пет-шест година пред крај турске владавине поменути Љатиф постао је качак. Имао је дружину састављену од Арбанаса из села на Прешевском Карадагу.

Приликом ослобођења 1912г арбанашке куће у Алгуњи су запаљене и становници истерани. Њихову земљу су купили српски досељеници: Сејдину земљу (површина од 300ха – њиве и паша) у данашњој Сејдинској махали купили су досељеници из Коћуре у Г. Пчињи. Земљу осталих Арбанаса у махали Татариновац купили су досељеници из Старца и Спанчевца у Врањској околини.

У Алгуњи постоји велика школска зграда, саграђена иза првог светског рата. Сада у њој има свега 32 ученика, од којих 11 су Циганчићи. Ову школу похађају ученици и из суседних насеља – Мутилова и Петровца. Ученици из издвојених алгуњских махала Сејдинске и Татариновац посећују школу у селу Славујевцу, на терирорији Србије.

Сеоска слава је Спасовдан. Тога дана сабор се одржава у центру насеља. – На дан летњег св. Николе „свети се масло“ код крста на месту Пудашница. Тамо се становници скупљају на заједнички ручак и „на пијанка“. – Сеоско гробље је на Селишту где има остатака порушене цркве св. Ђорђа. КОд црквишта становници пале свеће у дане када се неко сахрањујњ. – О празницима сељаци Алгуље посећују манастир Забел у Ст. Нагоричану.

У Алгуњи је 1921г било 45д и 326с. Г 1948 село је имало 114д и 725с, а 1961г 134д и 756с. Од 1921 до 1961г разлика је износила: број д за 89 а број с за 430.

У махали Село живе ови родови:

Бутковци (10к), Стошићи (8к) и Робаци (5к), славе св. Николу. Потичу од истог претка, који је био оснивач данашњег села. У роду Стошићи наводе следећу генеалогију: Илија (жив 80г) – Димко – Стоша – Ђеле, даље порекло не знају.

Моравци (1к) и Митковићи (1к) славе св. Николу. Досељени су из неког села у сливу Ј. Мораве (околина Прешева).

Николинци (11к), Нешковићи (10к) и Филиповићи (6к) славе св. Николу. Место старине не знају.

Димковићи (3к, Петковдан), досељени пре 1912г из неког села у Прешевском крају.

Арсићи (1к, св. Арханђео), досељени пре 1912г из села Рамна на Козјаку.

Младеновићи (1к, св. Ђорђе Алимпије), досељени из Лапрдинца код Бујановца.

У махали Татариновац живе ови родови:

Апостоловићи и Величковићи (14к, св. Арханђео), досељени 1925г из села Старца у Врањској котлини.

Китановићи, Петковићи и Јоцићи (4к, св. Ђорђе Алимпије), досељени 1925г такође из Старца.

Николићи (2к, св. Никола), досељени 1925г из Спанчевца у Врањској котлини.

У махали Сејдинци живе родови:

Димитријевићи, Митићи и Станојевићи (20к, св. Никола), досељени „као три куће“ 1925г из Коћуре у Г. Пчињи.

У махали Гулиновац живе редови православних Цигана:

Карафилци (4к) дошли из суседног насеља Орванице које сада не постоји.

Саздини (2к), досељени из суседног Пелинца.

Трајанови (2к) и Стојменови (1к) и Јаћимови (1к), досељени из Малотина на Козјаку.

Слава рода Саздини је св. Никола, док остали славе св. Арханђела. Сви цигански родови досељени су углавном у 19в.

Исељеници:

Родови Каленчарци (8к) и Кајсторовци (2к) иселили су се у високо кумановско село Коћино.

Род Марушанци (5к) иселио се у кумановско село Карабичане.

Иза другог светског рата из Алгуње иселили су се бројни млађи становници – око 50. Налазе се у Београду, Пожаревцу, Смедереву, Куманову, Скопљу. У томе учествују сви сеоски родови. Један сељак рекао ми је: „Уби нас иконоштина. Остаде село старцима, а земља тражи снажне руке. Стока такође тражи да се доста око ње ради. Младеж побеже у градове. За десетак година ово село неће постојати“.

 

П.С. Алгуња је имала 2002 године 237 становника у томе 149 Срба и 88 Македонаца.