VINSKI PUTEVI I STRANPUTICE

Sveti Stefan u brdima

Iako imamo  bolje uslove i od Francuza vinogradi s neprestano krče, a uvoz vina guši domaću proizvodnju. Ne tako davno bili smo zemlja čokota, grožđa i vina, a danas slavske kolače prelivamo uvoznim crnjakom. Poznate Rajačke pimnice, prastaro
naselje, traže odgovor kako se može oživeti u svetu priznata tradicija spravljanja poznatih vina

Piše: Branislav Gulan

Kad su osamdesetih godina 19. veka francuski vinogradi stradali od filoksere, a potomcima Gala zapretila prinudna vinska
prohibicija, Francuzi su dolazili u Negotinsku krajinu po kalemove vinove loze i vino plaćajući čabar (jedan čabar 50 litara) suvim zlatom–“napoleonima“. Tada su u Rajačkim pivnicama, Rogljevu, Rajcu, Smedovcu i ostalim selima tog kraja podignuta
naselja u čast i slavu vina. Ali, nisu samo Francuzi dolazili u ovaj kraj Srbije, već su i vinogradari iz Negotinske krajine učili ovaj težak posao, koji iziskuje posvećenost i veliku ljubav – u Monpeljeu u Francuskoj, odakle su doneli mnoga znanja i usavršili veštinu pravljenja ovog pića za bogove. Vino isceđeno od grožđa koje je raslo u vinogradima ogrejanim suncem i do 265 dana u
godini, čuva se u vinskom selu takozvanim pivnicama, odnosno “pimnicama“ kako ih meštani zovu. Toliko sunčanih dana u bivšoj Jugoslaviji imao je samo Hvar. Ne tako davno bili smo zemlja čokota, grožđa i vina, a danas slavske kolače
prelivamo uvoznim crnjakom.

U selu se radi i konači, a u vinskom naselju, koje u svojoj okamenjenoj lepoti podseća na Sveti Stefan, ali u brdima, čuvaju
se bačve skrivene zidovima debelim i do 80 santimetara, na temperaturi, koja je i po letnjoj pripeci i po zimskom mrazu uvek 12 do 16 stepeni Celzijusovih. Iz Rajačkih i Rogljevskih “pimnica“ puca pogled na seoska domaćinstva i vinograde u nizini, sve tamo do granice sa Bugarskom, gde je carinski prelaz Mokranje – Vidin.

Svetska retkost

Kompleks Rajačkih pivnica ili kao to u samom mestu i oklini kažu pimnica je svetska retkost koja zaslužuje da se nađe pod zaštitom UNESKO-a. U njemu ima čak 270 vinarskih podruma, specifičnih zdanja sa posebnom atmosferom koju najviše cene
ljubitelji dobre kapljice… Kada se ulazi, penjući se iz sela Rajac u blizini Negotina u ovaj zaselak, stiče se utisak koji izaziva i htenja nekih od fantomskih gradova izgrađenih za potrebe snimanja filmova. U ovom kompleksu niko ne stanuje, ali iza gotovo jednoobraznih zdanja vinskih podruma nije praznina kao iza kulisa već bačve sa poznatim rajačkim vinima. Nigde na Balkanu
ne postoje specijalno građeni objekti van sela čija je isključiva namena proizvodnja i čuvanje vina, a u blizini vinograda, kao u Negotinskoj krajini. Te pivnice su nastajale od polovine 18-tog do tridesetih godina prošlog veka. Kuće su ušorene i povezane ulicama, sokacima i trgovima. Podrumi su delimično i ukopani u zemlju, a na spratu su prostorije za boravak samo u doba berbe ili negovanja vina. Ovde se uzgajaju i autohtone sorte grožđa od kojih se dobijaju vina specijalnog bukea. To je “začinak“, “četereška“, “bagrina“ i crna “tamjanika“. Ono što sigurno ovde nećete naći je pivo. Zato zabunu i izaziva i naziv – Rajačke pivnice. Jedno od logičnijih objašnjenja koje smo dobili je da se ovaj kompleks zapravo zvao pinice ili pijnice, po tome što se ovde dosta pije vino. Ali, da li je greškom ili namerom, neko je to u katastru svojevremeno pokrstio u pivnice. Sve je nastalo kako ističe prof. dr Boža Mihajlović, (čovek iz ovog kraja i vlasnik jedne od “pimnica“) još 1713. godine kada je ovde zavladala Austrougarska. Do tada ovim krajem harali su Turci, a narod nije poštovao zakon po kome nijedno zdanje ne sme biti veće
od “turske čalme“, otomanske građevine, pa je 1710. godine veliki broj starih vinskih podruma spaljen u znak odmazde. Vinice, što je bio pravi naziv za ove građevine, počele su da se obnavljaju i pri građenju je korišćen kamen peščar, ali i takozvana čobna – smešano blato i slama na drvenoj osnovi. Zbog takve gradnje u ovim vinicama temperatura varira tokom godine samo za oko pet stepeni, što pogoduje čuvanju vina. Od 270 vinskih podruma, po rečima Mihajlovića, rođenog Rajčanina, koji i sam ovde ima svoju vinicu, očuvano je više od 200. Ovde turisti još uvek ne dolaze, organizovano, ali kada počne obnova vinica za njihov dolazak neizbežan dodatak pri obnovi svih zdanja trebalo bi da budu i “jazluci“ (terase) sa kojih pogled puca na dolinu Timoka. Kao kontrast istinskim prirodnim lepotama ovog kraja deluje baš taj pogled, jer obale Timoka još trpe posledice ekološke katastrofe od pre blizu tri decenije kada se u Borsku reku, a zatim u Timok, izlio sadržaj flotacije borskih rudnika.  I sada posle toliko godina uz obale Timoka nikakvo bilje ne niče.

Vino leči srce

Ali, kada probate vina iz ovih podruma zaboravite na ovu davnu nesreću. Belo vino koje proizvodi Mile Stanković zvani Pečurka, on zove “rajski belo“, mada zna da se ono proizvodi od sorte belog grožđa koja preovlađuje na obalama Rtanje i zove se rajnski rizling. On ističe da u selu Rajac, gotovo i nema onih koji umiru od srčanih oboljenja i pate od bolesti krvnih sudova. To je dokaz, vele, da vino blagotvorno utiče na zdravlje. Doduše, nismo ih pitali da li ima onih koji imaju problema sa jetrom, jer to je pitanje mere u pijenju, a ne da li je vino zdravo ili ne.

Cele porodice iz više generacija ovde žive sa vinom i od vina. To ističe i Gradimir Stanković – Grade koji ima podrum u Rogljevu. On u svom podrumu godišnje preradi 70 tona grožđa, od čega najveći deo ubira sa svojih plantaža. Na obližnjim brdima oblivenim suncem poseduje tri hektara špalirskog zasada vinograda sa sortama grožđa za proizvodnju vrhunskih vina: kaberne, sovinjona, crni burgundac, game, šardone, rajnski i italijanski rizling… Pored proizvodnje grožđa i vina poseduje
voćnjake i proizvodi rakije dunjevaču, šljivovicu, travaricu i komovicu. U domaćinstvu  Gradimira Stankovića su
četiri generacije. Mi živimo od vina, sa vinom i za vino, kaže Grade. Cilj nam je da u narednom periodu uz održavanje postojećih zasada modernizujemo podrume i angažujemo se na razvoju vinskog turizma. To znači da svi putevi vina u ovom regionu moraju ovuda da prolaze!

Ovo vinogorje nalazi se na istoj geografskoj širini kao i Bretanja u Francuskoj. Ali, sada se ovde mogu videti i zapušteni vinogradi. Jer, po rečima ex direktora “Srbijavina“ Radeta Jovanovića, u Srbiji je nekada bilo 150.000 hektara vinograda, dok se oni danas nalaze samo na 25.000 hektara. Iako statistika daje podatak da ih ima čak na 70.000 hektara. U 2004.  godini  sa tih  srpskih vinograda dobijeno je oko 300.000 tona grožđa. Od toga je oko 140.000 tona je bilo tržni višak. Svake godine u Srbiji se dobije oko 400.000 tona grožđa, ali se ono ne koristi na pravi način. Veliki deo propadne…

Međutim, godine kao što je ova, ali i poslednjih nekoliko, nisu pogodovale grožđu i vinogradima. Prema statističklim podacima mi u zemlji imamo 338.110.000 čokota i rod po jednom čokotu u ovoj godini se procenjuje na 0,9 kilograma. Tako je početkom septembra 2005. godini statistika iznela podatak da će te godine rod grožđa biti 289.456 tona. Ali, kasnije su došle kiše i taj rod je bio još manji. Rod je tada bio manji za 30 odsto u odnosu na 2004. godini u za 25 odsto u odnosu na desetogodišnji prosek.
U 2008. godini rod grožđa je bio 414.000 tona, što je bilo za 17,2 odsto više nego prethodne godine. Gožđe je u toj godini, prema ocenama stručnjaka, bilo odličnog kvaliteta, sa visokim sadržajem šećera od preko 20 odsto.

Nije dobro što smo i pored izvanrednih uslova, sve manje zemlja vina i vinograda, a sve više uvozimo vino, čak iz 27 zemalja!
Jer, već tri decenije kod nas traje lagano satiranje vinograda i opadanje potrošnje vina. Sa svega sedam do osam litara popijenog vina godišnje po stanovniku, odnosno dvadesetak, ako se uzmu u obzir i žestoka pića nastala od vina i grožđa, spadamo u red zemalja s veoma niskom potrošnjom. Darko Jakšić iz Ministarstva za poljoprivredu Vlade Srbije ističe da se u EU prosečno po
stanovnuiku troši 25, a u Srbiji danas najviše 11 litara vina godišnje. Izgubili smo trku i sa jeftinim rakijama i pivom. Jer, vino se pije “viljuškom“. Sa opadanjem životnog standarda i kupovinom moći potrošača i plasman vina zakonomerno opada. Treba reći da više od 85 odsto vinograda nalazi se u rukama seljaka. Danas selo i seljak nisu zainteresovani za taj skup, težak i znalački
posao. Za podizanje hektara vinograda potrebno je 30.000 evra, ali ono što se daje agrarnim budžetom samo je ipak “kap vode u moru“ ukupnih troškova. Čak i kada se sve savlada, pa još i dobro rodi, dođe niska otkupna cena i višemesečno pa i godišnje zakašnjenje u plaćanju. Eto, cena grožđa je već nekoliko godina nepromenjena. Seljaku se plaća zavisno od ponude i tražnje, a tako je bilo i svih prethodnih godina. Međutim, kreatori agrarne politike zaboravljaju da seljak sve pamti i dobro zna da računa.

I u ovoj delu Srbije sad se mogu videti i zapušteni vinogradi. nebriga države, kažu. Kako tvrdi Boža Mihajlović pod lozom u ovom vinogorju i dalje ima oko 1.000 hektara.  U Negotinskoj krajini nekada su stvorene još dve autohtone sorte grožđa od kojih je, naravno, pravljeno vino. To su crni i beli “otelo“ i “kerbomet“. Ali ustanovljeno je da se pri vrenju šire od ovog grožđa oslobađa
velika količina metil alkohola koji je kao što se zna, veoma štetan po zdravlje. Zbog toga su ove sorte grožđa dospele na crnu listu i zabranjene su pre tridesetak godina. Vinogradi sa ovim grožđem su raskrčeni i ova vina je gotovo nemoguće bilo gde pronaći.

Sa ovog područja se godišnje može dobiti oko 100 vagona vina. Još se pamte i uspesi ovdašnjih vinara koji su u Londonu 1922.
i 1927. godine dobili zlatne medalje za vina autohtonih sorti grožđa. U novijem periodu “Krajina vino“ iz Negotina uspelo je da 1996. godine uđe među 20 najkvalitetnijih proizvođača i dobije sertifikat za izvoz u Englesku svog vina “game“. Ovo crno vino prošlo je i sve kontrole i do čak 7.000 uzoraka iz celog sveta svrstano je među najbolja.

Mesto napaćene seljačke duše

Do Rajačkih pivnica stiže se iz Negotina uskim putem koji na četiri mesta preseca prugu, a zatim kroz samo selo Rajac sve do
vrha brda. Ovde telefona nema. Ima samo struje, vode, vina i duše. Seljačke napaćene duše, kako kažu vinari. Ali u ovim vinskim selima vije se i duh Svetog Trifuna (pa se svakog 14. februara okupljaju vinogradari i svete lozu) zaštitnika vinara i vinogradara. Današnju žitelji sela ističu da je najberićetniji period bio onaj između dva rata. Država je garantovala otkup po stimulativnim cenama. Ovde je tada živelo 1.800 ljudi, danas ih samo tri stotine.

U Srbiji se ponovo danas govori o otvaranju vinskih puteva. Oni bi značajno doprineli podizanju kvaliteta vina i odrazili bi se povoljno na standard proizvođača kao svih onih koji bi bili uključeni u ovu akciju. Ti vinski putevi bi omogućili kreativno i brzo oživljavanje i oplemenjivanje turističke ponude Srbije s obzirom na to da je već sada, u devet vinogradarskih regiona, moguće uz malo dorade i edukacije, uspostaviti ovakve vidove turizma. Mnoga vinogradarska područja sama organizuju, za vreme berbe,
neke male svečanosti kao što su “Pudarski dani“ u Irigu, “Vršačka berba“, “Župska berba“, pa na dane vina u gradu grožđa i gvožđa – Smederevu, na dane obeležavanja berbe na Paliću gde se na pesku loza gaji gotovo 2000. godina, a aromatizovano vino se nekada proizvodilo u manastiru – Vrdnik, a podno Oplenca se nalazi kraljev podrum gde se nekada takođe proizvodilo kvalitetno vino, a u Sremskim Karlovcima dobar glas imaju vina proizvedena od suvog grožđa – suška, od koga se pravio čuveni karlovački ausbruh – samotok. To vino i danas možete nabaviti u Sremskim Karlovcima. Autentično vino ovog kraja je „Bermet“, koje su trgovci još pre 150 godina izvozili u SAD, a prema nekim podacima „Bermet“ se nalazio na vinskoj karti “Titanika“. To ide u prilog činjenici da bi jedna dobro organizovana akcija, koja bi bila trajna, sigurno imala uspeha i svima donosila kako zadovoljstvo tako i prihod. Uostalom ako bi radili po ugledu na svet, ali i bivše članice SFRJ (Hrvatsku i Sloveniju) vinski putevi bi nas sigurno približili Evropi.

EU i naši propisi

Srbija je 2009. godine dobila i Zakon o vinu i drugim proizvodima od grožđa. Sad je u toku izrada Ovaj zakon treba da uredi
proizvodnju i promet grožđa za proizvodnju vina, da zaštiti geografsko poreklo i kvalitet domaćeg grožđa, vina i drugih proizvoda od njega. U toku je izrada pravilnika o novoj rejonizaciji vinogradarskih područja u Srbiji. Pravilnikom će biti utvrđšene granice i nazivi vinogradarskih područja, preporučene sorte za uzgoj i maksimalni dozvoljeni prinos. Pravilnik je deo Zakona o vinu i biće usklađen sa novog regulativom EU u toj oblasti. Ovaj budući pravilnik treba da omogući razvoj vinogradarstva i vinarstva u siromašnijim regionima gde su ograničeni uslovi za uzgoj drugih poljoprivrednih kultura, a uticaće i na razvoj sela, jer po novim propisima vinarije moraju da se nalaze u regionima u kojima se nalaze i vinogradi. Očekuje se da će pravilnik omogućiti i bolji sistem subvencionisanja vinarstva i vinogradarstva jer će od 2011. godine subvencije dobijati samo novopodignuti zasadi vinograda sa sortama koje su određene pravilnikom da se gaje u određenim regionima. Ovo je samo prva faza rejonizacije, kako bi se omogućilo funkcionisanje oznaka geografskog porekla vina, a detaljnija rejonizacija će se sprovesti kroz tvining projekat vredan 1,3 miliona  evra, čija se primena očekuje od 2011. godine.

Srbija mora da poveća zasade vinograda pre ulaska u EU, kako bi dobijala finansijsku pomoć iz evropskih fondova. Inače, Srbija je jedina zemlja u regionu koja ima usklađenu regulativu vinarstva i vinogradarstva sa EU. Po njegovim rečima nova rejonizcija vinogradarskih područja omogućiće i transformaciju sistema geografskog porekla iz ’’germanskog’’ u ’’romanski’’ tip, koji je opšteprihvaćen u EU. Ministarstvo poljoprivrede Vlade Srbije trenutno radi na uspostavljanju vinogradarskog registra, vinarskog registra i uspostavljanje sistema enoloških i sistema geografskog porekla.

Antrfilei

Tajna Rajačkih pimnica

Po vinovoj lozi i tradicionalnom pravljenju vina, Timočka krajina poznata je u mnogim krajevima sveta. U pojedinim selima blizu Negotina i danas postoje vinski podrumi, tzv. pimnice u kojima se čuva vino. Rajačke su najpoznatije, koje su i zaštićeno kulturno dobro. Dok je bilo vinograda, pimnice su bile žive. Danas je, međutim, potpuno drugačije.

Ako se tišina negde najbolje čuje, onda je, kažu, to iznad Rajca, u čijim se podrumima na brdu pravi i čuva najbolje vino. Međutim, taj mir, koji je vinu potreban da sazri, danas je drugačiji, jer ovde skoro da nema ljudi. Po neko naiđe, na putu do vinograda, jer ovih dana kažu, ima posla.

Vinogradar Miodrag Stanojević kaže da dokle god bude mogao, on će održavati imanje, a kada više ne može, sve će da propadne.

Godišnje tim predelima prođe oko 15.000 turista. Međutim, do kamenih podruma s kraja 18. veka, iz kojih je vino nekada izvoženo za Francusku, Nemačku i Rusiju, nema ni putokaza, ni dobrog puta.

Nekada je ovo neobično naselje imalo 300 aktivnih pimnica koliko je bilo i domaćinstava u susednom selu Rajac. Danas su tamo uglavnom staračka domačinstva, pa je otvoreno tek 50 podruma.

Kada su pre četvrt veka Prvulovići došli kao turisti, odlučili su da kupe pimnicu i vinograd i započnu posao. Sada imaju tri hektara pod vinovom lozom.

Vinogradar Natalija Prvulović kaže da čim stigne u pimnice prvo obiđe vinograd jer on traži ljubav, nežnost i traži da mu se priča. Kako je rekla, vinograd može da obrađuje samo onaj ko to voli.

Vlasnik pimnice Dragiša Prvulović rekao je da je najveće zadovoljstvo kada dođe stranac i kada kaže da skoro nije ništa slično pio. „To je naša zasluga, ali i zasluga kraja i podneblja“, istakao je Prvulović.

Katanci i porušeni krovovi ni u tom kraju nisu retkost. Vinska varoš, međutim, obično oživi s jeseni kada se angažuju radnici na berbi prokupca, začinka i crne tamnjanike.

Vinar iz Rajca Miroljub Stojanović kaže da ima interesovanja i za vino i za grožđe i dodaje da daleko bolja situacija, međutim, kako je naveo vinogorje je smanjeno, ali poslednjih godina se zahvaljujući kreditima podižu novi zasadi.

Kroz svrojversni kameni gradić prošli su mnogi poznati i nepoznati. Najčešći gosti bili su glumci, kojima su Rajačke pimnice bile dom u vreme snimanja Timočke bune i serija o Hajduk Stanku i Vuku Karadžiću.

Proizvodnja i kapaciteti

Danas se u svetu godišnje proizvodi 27,5 miliona tona vina. Najveći proizvođači su Francuska, Italija, Španija, SAD, Portugal… Godišnja potrošnja vina u Francuskoj je 60, Italiji 50, Nemačkoj 22,5,  SAD 12 litara po osobi, Srbiji 11 litara, a u EU 25 litara. Nove vinske sile su Novi Zeland, Australija i Čile.

U centralnom području Srbije, postoje kapaciteti za preradu vina od 300.000 tona, u Vojvodini 72.000 tona, a na Kosovu i Metohiji 80.000 tona. Crna Gora sa svojim podrumskim kapacitetima zadovoljava potrebe, a locirani su mahom u primorskom delu zemlje, kombinatu u Podgorici i kod privatnih proizvođača. Pored toga u Srbiji postoje i komercijalni podrumi  koji mogu da prerade 118.000 tona vina i drugih proizvoda od grožđa. Najveće plantaže u Srbiji su u Vršcu sa 1.700 hektara. Podrumi ’’Vršačkih vinograda’’ su kapaciteta 3.400 vagona, odnosno 34 miliona litara i to je jedan od najvećih kapaciteta na jednom mestu u Jugoistočnoj Evropi. Za sada se izvozi samo 10 odsto proizvodnje, pa je prodor na evropsko tržište sad prioritet ove firme.

Beogradski “Navip“ i kruševački “Rubin“ imaju po 700 do 800 hektara, dok “Plantaže 13. juli“ u Crnoj Gori u jednom kompleksu oko 2.000 hektara viniograda.. Međutim, Srbija je od nekadašnjeg izvoznika, mi smo postala uvoznik vina. Potpredsednik Privredne komore Srbije dr Stojan Jevtić ističe da se od dozvoljenog kontigenta za izvoz od 63.000 hektolitara vina koristi samo sedam odsto. Istovremeno se dozvoljeni kotigent od blizu 30.000 hektolitara za uvoz vina, koristi gotovo stopostotno pa uvozimo vino i grožđe iz 27 zemalja.

“Naš cilj je da i vino postane srpski izvozni proizvod. Iz bivše države godišnje se izvozilo 1,3 do 1,4 miliona hektolitara vina. To je bilo 20 odsto ukupne domaće proizvodnje. Proizvodnja u dve države, Srbiji i Crnoj Gori danas čini jedan odsto svetske proizvodnje vina, a potencijali su mnogo veći. Ekonomisti ističu da bi od izvoza vina mogli godišnje da prihodujemo 80 do 100 miliona dolara. Ali, to je za sada samo – san“, kaže Mihajlović.

Samo šansa

U Srbiji je 1971. godine bilo 114.000 hektara pod vinogradima, 1998. godine te površine su smanjene na 81.000 hektara, a godinu dana kasnije na 75.000 hektara. U 2004. godini  iz Srbije je izvezeno vina za osam miliona dolara, a nekada je to bilo i više od 30 miliona dolara. Nekada se izvozilo u tridesetak zemalja sveta, a sada su jedina strana tržišta našim vinogradarima
bosanskohercegovačko i rusko. U 2003. godini je iz Makedonije uvezeno vino u rinfuzi za 15 miliona dolara čime je stvoren veliki devizni debalans na štetu domaćih vinogradara. Poroteklioh godina mi smo uvozilio značajne kioličien vina iz Makedonije, a ono prema poznavaocima prilika u vianrstvu, ne poseduje visok kvalitet. Procene su da sad u zemlji ima najviše 25.000 hektara vinograda (iako statistika prikazuje čak 70.000 hektara), a od toga u Vojvodini je oko 7.000 hektara. Stručnjaci tvrde da mi imamo mnogo bolje uslove za proizvodnju vina od Francuske, gde je zemljište loše, a ni klima ne odgovara vinovoj lozi kao ovde. Italijani i Francuzi se čude i ne veruju da je u našem grožđu oko 22 do 24 odsto šećera, jer je u njihovom jedva
17 odsto. Inače, vina ima na hiljade, a samo u Srbiji oko 700.

Stroga kontrola

Svetlana Nol iz Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije ističe da je Zakon o vinu rađen u duhu propisa koji su važeći u Evropskoj uniji, i da je kod nas on pripreman po uzoru na slične propise u Sloveniji i Hrvatskoj, uz primenu domaćih specifičnosti.

Proizvođači vina su posebno insistirali da se u Zakon unese stav da se zabranjuje proizvodnja vina od grožđa prve i druge
generacije. Jer, kako je ukazano, EU, je odlučna da zadrži pod strogom kontrolom svaki novi zasad ili proizvodnju grožđa. Naša zemlja, iako još nije članica EU, ukoliko želi to da postane, mora svoju zakonsku regaulativu prilagoditi propisima koji vladaju u njoj. Između ostalog zato je potrebno da se obavi i registracija gazdinstava, a od 778.000 gazdinstava u Srbiji do sada je registrovano sad oko 80.000 njih. Država će kroz kredite da podstiče zasade vinograda, a novac za te namene mogu da dobiju samo registrovana gazdinstva.