Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
У организацији Академијског дбора за село Српске академије наука и уметности одржан је научни скуп под називом УНАПРЕЂЕЊЕ СЕЛА У БРДСКО ПЛАНИНСКИМ ПОДРУЧЈИМА СРБИЈЕ у Врњачкој Бањи 20-22. маја 2015. године. На скупу националног значаја поднето је 17 радова из свих научних области које се баве проучавањем најважнијих структурних и развојних проблема српског села уопште, а нарочито оних који се тичу брдско-планинских и пограничних подручја Србије.
Будући да Академијски одбор за село, у први план истиче стратешка питања одрживог развоја српског села и разматра најреалније и најрационалније моделе практичног решавања животних проблема људи који живе и раде у сеоским срединама, према томе бира и теме за научне скупове које организује. Одрживи развој брдско-планинских и пограничних сеоских подручја Србије један је од најтежих, али и најургентнијих проблема Србије који сасвим сигурно има статус стратешког питања од прворазредног националног и државног значаја. То је непосредно истакнуто у свим научним радовима са овог скупа, уз конкретна образложења шта би и како би требало да се ради у релевантним секторским политикама на државно-националном, регионалном, локалном општинском и месном сеоском нивоу.
Социолошки гледано, сви крупни структурни и развојни проблеми српског друштва у целини, у селима су још већи, а у селима брдско-планинског и пограничног подручја они су најизраженији и најтежи за практично решавање. Као такви, ови проблеми се не могу решавати никаквим мерама неке издвојене популационе, аграрне или културне политике, већ само једним за ова подручја посебно припремљеним државним акционим програмом пажљиво одабраних, конкретним локалним околностима прилагођених и међусобно усаглашених мера свих секторских политика од значаја за њихов одрживи развој.
Демографски гледано, становништво Србије у целини је све старије и сваке године се све више смањује зато што се смањује број склопљених бракова и број рођене деце, а повећава морталитет и одсељавање у иностранство. Ово се у највећој мери односи на села, а нарочито на она у брдско-планинским и пограничним подручјима која су већ више од пола века изложена све већој депопулацији, сенилизацији и социјалној девастацији у сваком погледу. У јужним подручјима Србије (у регионима Западна Србија и Шумадија, Јужна и Источна Србија, у којима се углавном налазе села која се сматрају брдско-планинским) према резултатима пописа становништва 1948. било је само 12 села са мање од 50, а 62 са мање од 100 становника. Од 1981. године пражњење (депопулација) села се нагло убрзава тако да је у јужним регионима било 69 села са мање од 50 и 210 села са мање од 100 становника, да би тај број по последњем попису (2011) порастао до забрињавајућих 546 села са мање од 50 и 447 села са мање од 100 становника.
У северном развијенијем делу Србије (Војводина и Београд) таквих насеља (села) је много мање и сва су углавном у пограничним подручјима: 1961. године било је 2 села мања од 50 и 1 село са мање од 100 становника, да би их 2011. било 5 са мање од 50 и 8 са мање од 100 становника. Све заједно нам показује да у Србији (без података за Косово и Метохију) према Попису 2011. од 4.542 насеља која се статистички разврставају у неградска (“остала“), а стварно су сеоска, 1006 насеља има мање од 100 становника, стално се смањује и практично одумире, од чега је огромна већина таквих насеља у брдско-планинским подручјима (забележено их је 993).
Демографски подаци су синтетички показатељи огромних регионалних разлика и превеликих развојних неједнакости између Севера и Југа Србије и између равничарских и брдско-планинских региона и као такви су главна чињеничка основа за сва друга научна разматрања и све секторске политике на државном, регионалном и локалном нивоу. У том смислу сви поднети научни радови на овом скупу, у домену својих тема, указују на неопходне практичне мере за одрживи развој села у брдско-планинским подручјима. Њихов опстанак, уз заустављање даљег пражњења и оживљавање привредних делатности за које постоје природни ресурси, поред економског и социјалног има и стратешки национални значај, јер су то истовремено и пограничне области државне територије која је иначе с тих страна најнепосредније угрожена.
У институционалним реформама политичког система потребно је пронаћи нову рационалнију меру регионалне децентрализације и локалне самоуправе (општинске и месне сеоске) и државне управе која би омогућила равномернији регионални и локални развој и обезбедила одржив рурални и аграрни развој и најнеразвијенијих брдско-планинских подручја Србије.
У економској политици неопходни су финансијски (кредитни и порески) подстицаји, правно безбедни и административно поједностављени услови за привредне инвестиције у неразвијена брдско-планинска подручја Србије којима би се валоризовали постојећи природни ресурси за пољопривреду, прераду дрвета, грађевинарство, разноврсну малу привреду, бањски и сеоски туризам и пратеће социјалне службе.
У аграрној политици за брдско планинска села неопходан је стратешки заокрет ка радно интензивним гранама пољопривреде као што су сточарство, повртарство и вођарство, јер би се тако запошљавало више незапослених, смањило би се одсељавање у градове, а стварали би се услови и да се понеко врати да ради на наслеђеном и запуштеном породичном газдинству и живи у селу из којег су се раније његови родитељи одселили у град. У више поднетих радова на овом скупу предлажу се конкретне мере и модели за унапређења наведених и других грана пољопривреде, уз посебан нагласак на повољним условима за органску пољопривреду који су сачувани у овим подручјима.
У популационој политици држава Србија би морала да обезбедити свестрану поптпору младим брачним паровима да остају у селима у којима већ живе и да у њима на пристојан начин могу да рађају и подижу своју децу. Уз посебне финансијске, социјално-статусне и културне подстицаје ваљало би осмислити државни, регионални и локални програм оживљавања одрживих села, тако што би се у њих привукли инвеститори који би запошљавали оне који су у градовима незапослени, а дошли би у таква села да живе и да у њима нађу запослење или започну неки сопствени посао у пољопривреди или у некој другој привредној делатности. У том програму морале би се наћи и мере које би уклањале неравнотежу полова у репродуктивном периоду живота, пошто сеоске девојке одлазе из села, сеоски момци остају неожењени, домаћинства се гасе, а села остају без младих, старе, пропадају и нестају као живе људске заједнице, а опстају само као географски топоними. И због тога би у социјалној и здравственој политици посебну заштиту морала да добију деца, младе жене и стари у селу, уз системску финансијску и кадровску потпору локалним здравственим и социјалним институцијама за бригу о здрављу и пристојном животу сеоског становништва и одрживом развоју села. Популациона политика, дакле, обједињује све друге секторске политике и зато никад и нигде сама себи није довољна – поготово за села у Србији, а посебно за неразвијена брдско-планинска подручја.
Врњачка Бања, 21. маја 2015. године
ПРЕДСЕДНИК
Академијског одбора за село
академик Драган Шкорић