Strategija razvoja poljoprivrede jedan prilog javnoj raspravi

Glamočić: Zemlja je veliki potencijal Srbije

NOVI SAD, 18. februara (Tanjug) – Srbija mora sve da uccini kako bi ljudi ostali na selu da žive od zemlje, jer poljoprivredno zemljište je naš veliki potencijal, izavio je danas u Novom Sadu ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Dragan Glamočić.
Glamočić je, posle predstavljanja nacrta Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije od 2014. do 2024, koje je održano na Poljoprivrednom fakultetu, istakao da taj opssti dokument daje smernice poljoprivrednicima o tome šta će se dešavati u agraru naredniih 10 godina, kao i o tome šta treba da budu promenjeno u agrarnoj politici.
U toj strategiji se navode i institucije u zemlji koje bi, kako je kazao, trebalo da pretrpe značajne promene da bismo došli do krajnjeg cilja – a to je razvoj srpske poljoprivrede.
Akcenat je na obrazovanju, jer „bez mladih obrazovanih kadrova, nema uspešne poljoprivrede“, ocenio je ministar.
Glamočić je napomenuo da ta strategija, prvi put otkako se pravi, definiše i budžetski okvir za poljoprivredu i to sve do pristupanja Srbije Evropskoj uniji i njenim fondovima.
„To je jedan opssti dokument koji će sigurno biti od velike pomoći u našim pregovorima sa EU, ali strategija je prevashodno urađena radi unapređivanja naše poljoprivrede“, naglasio je on.
U izradi nacrta te strategije uccestvovalo je visse od 240 ljudi, od onih iz nauke do neposrednih proizvodjača, što je, prema ministrovim reccima, prvi put a ne kao ranije kada je takav dokumet radilo svega nekoliko osoba.
Nacrt strategije predstavljen je prvo u Beogradu a posle Novog Sada slede promocije tog dokumenta u Čačku, Nissu i Kruševcu, napomenuo je Glamočić i dodao da već stižu primedbe i sugestije, među kojima je i ona da je taj dokument vrlo obiman.
Kako je rekao, u strategiji je sadržano ono što je najvažnije za domaće poljoprivrednike, ona daje smernice u kom pravcu bi trebalo da se kreće naša agrarna politika i u tom pogledu, smatra on, neophodno je doneti još mnogo konkretnijih dokumenata.
Glamočić je prethodno razgovarao s predstavnicima poljoprivrednih udruženja okupljenih u Asocijaciji pljoprivrednika o podsticajima i drugim neposrednim merama u agrarnoj politici za ovu godinu.
Ministar je pozvao poljoprivredne proizvodjače da na vreme počnu postupak registrovanja gazdinstava, kako bi taj poces bio obavljen do predvidjenog roka, 31. marta, da bi subvencije nesmetano mogle da krenu.
Najavljujući da će u narednih mesec ili dva biti doneti svi potrebni pravilnici za raspodelu subvencija, goriva i drugi, podsetio je da njihova primena počinje tek posle registracije gazdinstava.
Glamočić je, u razgovoru sa oko 30 poljoprivrednih proizvođača, kazao da ove godine ministarstvo neće kao neophodan uslov za podsticaje tražiti obavljanje dodatnih analiza zemljišta, ali je naglasio da na tu meru proizvođači moraju da računaju naredne godine, jer je to u njihovom interesu.
„Ministarstvo pregovara sa svim ponuđačima goriva za poljoprivrednike i oni koji budu ponudili najbolje uslove i omogućili da u svim mestima derivati budu dostupni poljoprivrednim proizvodjačima, oni che ih i snabdevati gorivom, znacci da niko neche imati privilegije“, poručio je on.
Glamočić je ponovio da, bez obzira na odluku EU kojom je dozvoljeno gajenje genetski modifikovanog kukuruza, „mi nećemo dozvoliti gajenje GMO biljaka na našoj teritoriji“, jer kako je dodao, svaka zemlja, pa i članica EU, o tome odlučuje samostalno.

PRIMER KOMENTARA U JAVNOJ RASPRAVI

Др Ковиљко Ловра

 

Образац за коментаре на текст Нацрта стратегије пољопривреде и руралног развоја 2014-2024

1. Општи коментари и сугестије на текст Нацрта стратегије пољопривреде и руралног развоја 2014-2024.

Аутори Стратегије користе нетачне податке, те отуда и пројекције и визија развоја пољопривреде је потпуно нелогична и бесмислена. Изведене пројекције показују да ће се пољопривреда развијати сасвим супротно од развојних законитости. Оно што аутори Стратегије пројектују још ни једна држава
није успела да оствари. Шта више, било би поразно за нашу привреду да се остваре.

Наиме, аутори пројектују да удео пољопривреде у БДП привреде треба да се повећа до краја периода на 15 до 20%. У варијанти да удео пољопривреде порасте на 15% значи да пољопривреда до 2023. треба да се развија по стопи од 6,1% просечно годишње, а непољопривредни део привреде да у истом периоду опада по просечној годишњој стопи од -0,76%. У варијанти да би  пољопривреда остварила раст удела у БДП од 20% требала би да се развија по стопи од 9,19% просечно годишње, уз истовремени пад непољопривредног сектора од -1,36% просечно годишње. Какве су импликације и бесмисао овако пројектованих величина не треба ни наглашавати.

Такође, аутори пројектују раст бруто инвестиција у пољопривреди од 10-15% годишње у номиналном износу. У реалном изразу то је знатно мање. Ако се узме просек номиналног раста од 12,5% значи да та средства неће ни приближно бити довољна да се оствари пројектовани раст наводњаваних површина (за 210.000 ха). А шта је са осталим инвестицијама у пољопривреду, укључив и замену основних средстава. Шта више, аутори испуштају из вида врло битан моменат удела пољопривреде у бруто и новим инвестицијама. У 2012. години удео пољопривреде у бруто инвестицијама је износо 3,34%, док је нових инвестиција био само 2,75%.

Такође, пројектоване величине за развој трговања посредством Продуктне берзе је у потпуно нереалан. Наиме, аутори предвиђају раст трговања од просечно годишње од 11,4%, што је прецењена величина, ако се има у виду да Продуктна берза у Новом Саду и није берза у правом смислу те речи.

Није јасно зашто су аутори пројектовали раст сертификованих саветодаваца да расте до претпоследње године пројектованог периода са 262 на 387, да би у последњој години њихов број био поново „сведен“ на 2014. годину (262).

Ако се ове цифре ставе у контекст пројектованог раста пољопривреде лако је уочити све нелогичности и неоснованости Стратегије.

Најжалосније је што аутори целокупну Стратегију заснивају на спонтаном, а не потребном расту пољопривредне производње.
2. Ваш предлог за измену одељка „Стање у пољопривредно-прехрамбеном сектору и руралним подручјима
Аутори Стратегије своју визију развоја пољопривреде заснивају на претпоставци да Србија располаже са обиљем аграрних ресурса.

Прва претпоставка на којој се заснива Стратегија о обиљу аграрних ресурса је потпуно неоснована. Србија располаже са исподпросечним аграрним ресурсима и кад се компарира са просеком за свет и просеком за Европу. Снабдевест света у просеку за 2012. г. износи 0,704 ха, Европе 0,635, а Србије 0,514 ха по становнику. Уколико се упореди продуктивност рада и земљишта, као директна последица ресурсне снабдевености пољопривреде, још су неповољнији односи за Србију. Очито је да аутори нису разумели утицај ресурсне структуре на развој пољопривреде ( Видети текст и SWOT анализу).

Када је у питању развој прерађивачке индустрије аутори Стратегије не разумеју дистинкцију из развојног пута индустрије чији је развој условљен густином становништва од индустрије која свој развој заснива на географским условима производње сировина.

На основу дела 2.4.5 аутори касније заснивају визију развоју пољоприбреде на активној улози Дирекције за робне резерве. Међутим, недавно усвојени Закон о Дирекцији за робне резерве их несумњиво демантује.
Када су у питању пољопривредно-прехрамбени производи Дирекција ће остати потпуно стерилна институција, а не активан „играч“ на тржишту пољопривредно-прехрамбених производа. Уосталом то су показале 2012. г. када је
дошло до ескалације и 2013. г. када је дошло до „суноврата“ цена пољоприбредно-прехрамбених производа. Склоп регулативно-интервентних мера ни приближно није усклађен са ЦМО (Заједничком ораганизацијом тржишта ЕУ), упркос декларативном залагању, те су и интервенције Дирекције и Министарства трговине биле „јалове“. Уосталом све што је радило Министарство трговине је било „стерилно“ и није утицало на стабилизацију тржишта, па тако и „нови“ Закон о Дирекцији за робне резерве. Жалосно је што Министарство пољопривреде није уопште реаговало када је усвајан Закон о Дирекцији за робне резерве. Не треба наглашавати у којој мери неактивност Дирекције за робне резерве условљава тржишне поремећаје. Према томе, став аутора (стр. 43) да ће Дирекција постати ефикасна тржишна институција је потпуно неутемељен.

Део 2. 7. (Подстицајна политика у пољопривреди у претходном периоду) осим описа даје низ нетачних података. Најеклатантији пример је Табела 14 на стр. 66 у којој се представља да је ценовна подршка
(премија) за меркантилну пшеницу износила од 89,57 до 96,46 Евра по тони у 2004. години. Из званичних података Министрарства пољопривреде и Републичког завода за статистику излази да је ценовна подршка за пшеницу била већа од откупне цене (просечна откупна цена је износила 6,96 дин/тони). Уколико се примени курс динара према Евру који су аутори користили излази да је просечна откупна цена износила 61,52 Е/тони. Питање је када се десило у нашој историји да је премија за пшеницу износила за 50% више од откупне цене. Ово само илуструје у којој мери су аутори имали аљкав приступ изради Стратегије. У овом делу Стратегије се може навести безброј сличних нелогичности и
неконзистентности на којима се заснива Стратегија, те су и пројекције, о којима ће у наредним деловима бити речи потпуно економски нелогичне и бесмислене.