SELA U SRBIJI IZMEDJU PROŠLOSTI I BUDUĆNOSTI

Revitalizacija sela, ali kako?

Revitalizacija sela i proizvodnje seoskih gazdinstava, između ostalog je i u neposrednoj vezi sa daljim rastom gradskih naselja i rehumanizacijom sadržaja života u gradovima. Kao primeri „revitalizacije sela“ često se pominju i u javnim glasilima predstavljaju postupci pojedinih entuzijasta, propagira ,,vraćanje korenima’’, pokazuje romantika obnovljenih dvorišta, ili salaša, ali nema celovitih projekata za zasnivanje i razvoj održivih gazdinstava. Uradjeno je devet nacrta budućeg zakona o zadrugarstvu, ali nijedan i pored obećanja još nije stigao u Skupštinu Srbije

Piše: Branislav Gulan

Revitalizacija sela u Srbiji nemeće se kao nužnost ,osobito s obzirom na stanje ekonomije i dugotrajne disproporcije u prostornom razvoju u kome se uvećava broj i površina opustelih sela i napuštene teritorije. Time se iz proizvodnje isključuje
i prepušta degradaciji ogroman proizvodni potencijal zemljoradničkih gazdinstava. Gašenjem industrije, gradovi nisu u stanju da apsorbuju priliv stanovništva, pa je oživljavanje sela u neposrednoj vezi sa rehumanizacijom života u gradovima.

Propadanje malih seljačkih gazdinstava treba zaustaviti i njihovo ukrupnjavanje usmeriti  zadružnim organizovanjem i poslovanjem. Na napuštenim prostorima razvoj treba inicirati projektima za zasnivanje novih modernih gazdinstava veličine 10-50 hektara uz projekte novih naselja. U tom cilju nužna je konsrtukcija kreditnih linija uz koncept  ličnih ulaganja zainteresovanih i sposobnih za zasnivanje novih gazdinstava.

Koncept prostornog uređenja teritorije trebalo bi da sadrži opredeljenje za vraćanje šumama delova zemljišta. Gazdinstva bi se zasnivala po odgovarajućim projektima na zemljištu u zakupu na duži rok od vlasnika koji su ga zapustili,uz mogućnosti kupovine. Nužna je seriozna i angažovana prezentacija zadružnog modela i oblika organizovanja i poslovanja, s obzirom na
nepoznavanje i otpore, jer zadružno poslovanje osigurava osnovnom proizvođaču vladanje celokupnim poslovnim procesom i prisvajanje ukupne koristi bez posrednika.

Nezaposleni agronomi i zaposleni van struke u zasnivanju i poslovanju novih gazdinstava mogli bi da vide šanse, bilo kao vlasnici gazdinstava,bilo kao stručnjaci u njihovim zadrugama. Neophodna je i projekcija uloge države i drugih činilaca,kako u stvaranju uslova,tako i odgovarajućim podsticajima. Ovako o srpskom zadrugarstvu juce, danas i sutra govori višedecenijski poslenik u ovoj delatnosti Branko Maričić.

***

Selo i poljoprivreda su česte teme u javnom ispoljavanju društvenih, ekonomskih, a osobito političkih činilaca savremenog javnog mnjenja.Osim opravdanih i razumnih osvrtanja na bogatstvo društvenih i ekonomskih resursa, zapostavljenih u dugom vremenu tranzicije, nisu retki ni oni jednostrani, politikantski, zbunjujući i račundžijski kojima se ponekad želi da opravda i učini beznačajnim potpuno devastiranje srpske ekonomije i gašenje industrijske proizvodnje koja je bila u znatnoj meri kompatibilna evropskoj, a bez koje nije moguć ni razvoj moderne agrarne proizvodnje. Pri svemu tome izostaje celovit pristup
aktiviranju i zaustavljanju procesa propadanja najznačajnijeg i najmasovnijeg činioca agrarne proizvodnje –zemljoradničkog gazdinstva u Srbiji, a u njihovom vlasništvu su najveći potencijali kako u obradivom zemljištu, tako i u veličini teritorije, koja njihovim propadanjem ostaje ispražnjena što se vidi i po opustelim selima.

,,Revitalizacija sela i proizvodnje seoskih gazdinstava, između ostalog je i u neposrednoj vezi sa daljim rastom gradskih naselja i rehumanizacijom sadržaja života u gradovima. Kao primeri „revitalizacije sela“ često se pominju i u javnim glasilima predstavljaju postupci pojedinih entuzijasta, propagira ,,vraćanje korenima’’, pokazuje romantika obnovljenih dvorišta, ili salaša, ali nema celovitih projekata za zasnivanje i razvoj održivih gazdinsava. Osobito izostaje prikaz i analiza društveno-ekonomskog proizvodnog i poslovnog odnosa u kome gazdinstva ostvaruju prihode na tržištu i stiču motivaciju za razvoj. Ni u stručnoj, kao ni u dnevnoj štampi i publicistici nema govora o zadružnom poslovnom odnosu uz primenu zadružnih principa u celokupnom poslovanju koji je svojevremeno i kod nas bio ključni faktor progresa, a u većini evropskih zemalja i danas znači vladajući oblik  organizovanja i poslovanja na tržištu“, kaže Maričić.

Urađeni Nacrt strategije razvoja zemljoradničkog zadruzgarstva Srbije  još  nije razmatran niti usvojena ni u zadružnoj upravljačkoj infrastrukturi, ni  u relevantnim organima države i nije postala „rukovodstvo za akciju“ iako je urađena 2012.godine koja je bila, po preporuci OUN, međunarodna godina zadrugarstva. Do sada je uradjeno devet verzija Nacrta zakona o zadrugarstvu, koji je trebalo da se usvoji!

List REPUBLIKA u broju 552-555 – 01.07-31.08.2013.pod naslovom „Ponovo izmisliti politiku: HESEL – MOREN“ donosi prevod razgovora sa ova dva ugledna sociologa objavljenog u francuskom listu “Le Monde“ 1.marta 2013.

U inspirativnom i sadržajnom razmatranju savremenih tema, dva segmenta u izlaganju Edgara Morena
privukla su posebnu pažnju:

Edgar Moren:

„Po meni, treba ići putem mondijalizacije u pravcu u kome ona uspostavlja solidarnost naroda,ali treba sačuvati lokalno i regionalno protiv vladavine multinacionalnih kompanija. U nekim zemljama Afrike multinacionalne kompanije otkupljuju od vlada velike delove obradive zemlje koja je oduzeta seljacima da bi se na njima gajili usevi za izvoz izazivajući tako glad. Svaki narod mora imati samoodrživu ekonomiju, država i javno mnjenje moraju to nametnuti“.

Zatim, u nastavku…:

„Moguća je jedna druga ekonomska politika. Ona ne ide samo preko razvoja zelene ekonomije, već preko velikih poduhvata za revitalizaciju sela, borbe  protiv efekata zagađenosti i rehumanizaciju gradova…

Uostalom, na marginama se već opaža uspostavljanje jedne društvene i solidarne ekonomije, sa bankama koje dozvoljavaju štednju u lokalnim monetama i daju mikro kredite. Pravedna trgovina i organska poljoprivreda ukidaju grabljive posrednike i odbacuju undustrijsku poljoprivredu koja zagađuje i uništava tlo.

Trebalo bi ponovo oživeti ishranu na osnovu lokalnih proizvoda koja bi nam dala prehrambenu autonomiju neophodnu u slučaju krize ili katastrofa. Ima toliko mera koje pokazuju da je s onu stranu cifara koje predstavljaju razvoj moguća  jedna drugačija politika“.
***

Tokovi i stanje u agrarnoj ekonomiji

,,Ako se pođe tragom ovih stavova Edgara Morena i pokuša osvrt na tokove i stanje u agrarnoj ekonomiji i razvoju sela u Srbiji, uglavnom bi se nametali sledeći zaključci:

• Protiv vladavine  multinacionalnih kompanija, kod nas još nije dovoljno i snažno uspostavljen  front otpora. Snažni su pritisci za plasman GMO pod parolama “strano seme i strana tehnologija“.
• Sve manje ima  očuvanog, niti ima odgovornog i organizovanog očuvanja „lokalnog i regionalnog“,  a veličina zapuštenih, neobrađenih, napuštenih obradivih površina i čitavih  sela i krajeva, ispražnjenih i skoro bez stanovništva i dalje raste. Nije više  reč samo o udaljenim i pasivnim krajevima, praznih kuća i napuštenih imanja  sve više ima i u Vojvodini, u okolini Beograda (Kosmaj…) i drugih gradova.  U paralizovanoj, skoro umrtvljenoj (ne samo agrarnoj) ekonomiji, sve glasniji  vapaji za stranim investitorima, skoro da ,,kao na dlanu“ nude prirodne potencijale. Strani investitori,  ako i dođu, imaju motive isključivo u profitu, pa od šanse za „samoodrživu  ekonomiju zemlje’’ neće ostati ni traga, a o revitalizaciji sela neće biti  ni govora.
• Ako država i javno mnjenje (prema Morenu) treba da nametnu borbu za samoodrživu ekonomiju, kod nas oba ova činioca na tome ne rade. Država kod nas već duže od 20 godina prepušta propadanju seljačka poljoprivredna gazdinstva pod parolom da se „stvaraju srpski farmeri“. Kao ilustracija može da posluži primer bar tri ministra u vladama prošlih godina (bilo ih je 10 od demokratskih promena 2000. godine sa nedavno izabranim profesorom dr Draganom Glamočićem): Jedan je pred TV kamerama pojedinim “domaćinima“ dodeljivao novac iz kredita, a da nikada nije ostvaren uvid u krajnje efekte tih ulaganja; drugi je na leđima istovarao vreće mineralnih đubriva odabranim „domaćinima“ (dr Saša Dragin koji sad očekuje sudjenje za ono što je i kako je radio dok je bio ministar), a treći (Dušan Petrović), u „Politici“ 8. aprila 2012.godine „teorijski“ je uobličio „tri faktora tihe revolucije“ u preobražaju srpskog agrara: pojava krupnih farmera koji poseduju i obrađuju po 200 i 1.000 hektara, drugi, strane banke koje ih dobro prate u kupovini i obradi zemlje, i treći, strano seme i strana tehnologija koja se sve više primenjuje.

,,Medjutim, nijedan od njih se nije osvrnuo na pustoš sela i teritorije, na parloge, prazne i zapuštene štale i dvorišta.  Neobradjene njive u pograničnom području. To predstavlja i bezbednosno pitanje zemlje, pa bi njime morao da se pozabavi i ministar odbrane. Govori se o 400.000 do 600.000 hektara zaparloženih poseda! Niko ne iznosi račun koji bi uporedio efekte tih „farmera“ na jednoj i napuštenih njiva, bašti, voćnjaka i štala na drugoj strani. O bedi, siromaštvu i očaju preostalog stanovništva u opustošenim selima da se i ne govori’’, ističe Maričić.

Stvaranje srpskih farmera i propadanje malih gazdinstava

Postignuti efekti politike „stvaranja srpskih farmera“ i „krupnih farmera koji obrađuju 200 i 1.000 hektara“ kao i uvođenje kategorije „registrovanih gazdinstava“ (bez obzira na to što su svi vlasnici gazdinstava u katastru i obveznici su poreza na imanja) nisu do sada celovito analizirani. Očigledno je i na prvi pogled da se u tom procesu do sada nisu stvarala ekonomski zaokružena integrisana i održiva gazdinstva.Ti novi „farmeri“ obično imaju sopstvena imanja i određenu količinu zemljišta u zakupu u skladu sa raspoloživim mašinskim parkom i kapacitetima za obradu i korišćenje sa oslanjanjem na podsticajne mere i subvencije države.

,,Ni govora nema o srazmernom broju uslovnih grla stoke na takvom gazdinstvu što bi iziskivalo organizaciju proizvodnje i gajenje biljaka u plodoredu, uz agrotehniku koja bi osiguravala održanje i negu agrobioloških vrednosti zemljišta. Zemljište u zakupu po pravilu je „tuđe“, ono se raubuje i koristi samo u skladu sa šansama za sticanje profita, (a država svojim subvencijama, makar i nehotice, to podstiče).To upućuje na zaključak da se uporedo odvija proces propadanja malih gazdinstava uz istovremeno propadanje i degradaciju njihovog zemljišta kao osnovnog proizvodnog potencijala.Takođe, sva propaganda o organskoj proizvodnji (priča se da je sad organizovana na oko 6. 000 hektara, a želja je da bude na oko 600.000 hektara?) ostaje u sferi iluzija ako se ne stvaraju gazdinstva sa odgovarajućim brojem uslovnih grla stoke po hektaru, kako bi se uz sve ekonomske efekte, stajnjakom održavala biološka vrednost zemljišta“, ukazuje zadružni poslenik Maričić.

 

• Što se tiče javnog mnjenja, na sceni su uglavnom  opšte i već skoro profanisane proklamacije o “poljoprivredi kao razvojnoj šansi“,  o „povratku na selo“, o negovanju  tradicije, običaja,  povratku crkvi… Uz puni respekt prema negovanju i čuvanju  kulturnih vrednosti i tekovina nasleđa, neki običaji i oblici uzajamnih odnosa  nepovratno su ostali u prošlosti i prešli u sadržaje folklora. Mobe, komušanja, žetva, vršidba…nemaju  mesta u savremenom životu kad kombajn u jednom prohodu obavi sve poslove.

,,Savremena intenzivna proizvodnja zasnovana je na modernim i visoko produktivnim tehnološkim sredstvima i postupcima. Međutim, puni efekti proizvodnje ne zavise isključivo od tehnike i tehnologije. Šta više, proizvodnja seoskih gazdinstava mnogo više je podređena i zavisi od položaja i statusa proizvođača  u produkcionim odnosima u društvu i na tržištu.Okvire i teret inferiornosti sitne robne proizvodnje, seljak može prevazilaziti  jedino organizovan u oblike zadružnog proizvodnog i poslovnog odnosa“, priča Maričić

Stručna javnost je skoro indiferentna pred činjenicom da su zemljoradnička gazdinstva, pa i ona razvijenija, izgrađena po formuli „srpski farmeri“ direktno upućena na inferiornu poziciju u poslovanju sa firmama kapitala, jer ih one ekonomski iscrpljuju.
Stručne i državne institucije ponašaju se kao da su prihvatile i da se drže shvatanja po kome se nužnost ukrupnjavanja gazdinstava mora ostvariti isključivo putem propadanja sitnih, pa ne pokreću inicijative za njihovo zadružno organizovanje po evropskim modelima sa ciljem da se emancipuju organizovani  u sposobne i nezavisne zadružne asocijacije, da bi se nužan proces ukrupnjavanja ostvarivao u okvirima zadružnog poslovnog odnosa. Paradoks je da ni zadružni savezi ni zadružne uprave ne rade na tome čuvajući svoj lagodan inferiorni položaj bez odgovornosti. U stručnoj javnosti nije dovoljno prisutno i ne preovlađuje poznavanje suštine sadržaja zadružnog poslovnog  organizovanja koji se u većini evropskih zemalja dokazao kao put progresa. Ne uočava se i ne ističe razlika između zadružnog poslovnog odnosa u kome, saglasno zadružnim principima, sva korist iz celokupnog poslovnog procesa pripada članu zadruge  srazmerno  veličini njegovog učešća, na jednoj i, poslovnog odnosa u kome se profit prisvaja srazmerno veličini svojine kapitala,na drugoj strani.

Ako Moren govori o „pravednoj trgovini“ i „ukidanju grabljivih posrednika“, to najpre asocira na zadružne poslovne odnose. (Treba li podsećati na pisanje DŽ.P.Vorbasa i drugih zadružnih pisaca).

• Kao “drugu ekonomsku politiku“ Moren vidi  „velike poduhvate na revitalizaciji sela, borbu protiv efekata zagađenosti i rehumanizaciju  gradova“…

Stanje sela u Srbiji iziskuje diferenciran, ali u svakom slučaju temeljan interdisciplinaran pristup. Moglo bi se reći da, u najmanju ruku, postoje dve kategorije sela:

 

• Jedno su sela  u kojima se živi, proizvodi, opstaje i u kojima je potrebno uneti podsticaje  razvoja uvođenjem organizacije rada i proizvodnje, osvajanja novih proizvoda,  organizacije za osvajanje tržišta, organizacije raznih delatnosti prerade,
  dorade, pakovanja, domaće radinosti, kulturnog života, obrazovanja, zdravlja,  dečje zaštite…a u svemu tome bi zadružni oblici mogli biti prihvatljivi,održivi  i perspektivni…
  Nestale zadruge

Veći deo sela ostao je bez  svojih zadružnih i kooperantskih organizacija (godišnje nestane oko 100 zadruga), a često je i preostala imovina ovih organizacija njihovim propadanjem i stečajem prešla u svojinu raznih vlasnika koji nemaju interes
podudaran sa interesima sela i daljeg razvoja. U tim selima tek poneko gazdinstvo odskače od ostalih po proizvodnji na sopstvenom posedu i na zemljištu koje uzima u zakup od onih koji su postali nesposobni za proizvodnju i obradu svojih imanja.Većina gazdinstava u posedu radno sposobnih, zaposlenih van sela i poljoprivrede, sve više se svodi na naturalnu proizvodnju, za sopstvene potrebe. Celokupna robna proizvodnja, kako onih ,,jačih“, tako i ostalih kojima preostaje proizvoda za tržište, plasira se isključivo u neorganizovanom, ličnom i pojedinačnom angažmanu, ili neposredno na pijačnim tezgama, ili preko nakupaca koji rade za firme kapitala.

Osnivanje zadruge u tim selima, koja bi udružila i objedinila proizvodnju i plasman proizvoda, nabavke reprodukcionih materijala i sredstava, angažovanjem struke i nauke  usmeravala dalji razvoj proizvodnje, vodila ukrupnjavanju i nastajanju novih oblika modernih gazdinstava i organizovala razne prateće delatnosti domaće i zanatske delatnosti, turističkih i drugih usluga, kulture, obrazovanja za rad, značilo bi otvaranje perspektive i mogućnost zasnivanja osnova daljeg opstanka i razvoja.

 

• Drugo su sela  bez radno sposobnog stanovništva, ili sasvim napuštena sa znatnim proizvodnim  potencijalom u zemljištu, prostoru, šumama, vodi…

Pre svega, na čitavom prostoru Srbije, a osobito u Šumadiji i nekim delovima Juga i Jugoistoka Srbije neke delove obradivih ili zapuštenih površina treba vratiti šumama.To su one površine koje je nekadašnja „glad za zemljom“ u vreme ekstenzivne obrade krčevinom otela od šuma.One bi u sadašnje vreme intenzivne obrade, uz savremene tehnološke postupke, primenu tehnike i visoke prinose, bile korisnije i ekološki prihvatljivije pod šumskim zasadima.U tu svrhu bilo bi korisno izdvojiti pojedine delove teritorije ili potese u selima pogodne za šumske zasade, predložiti i odabrati  najpogodnije vrste drveta, pripremiti sadni materijal i najpogodniju distribuciju i organizaciju sadnje. Ovo je, svakako, posao od šireg značaja koji prevazilazi interese sopstvenika zemljišta, pa bi bilo neophodno angažovanje i lokalnih vlasti i države.

Put i način oživljavanja sela

Znatno složenije i delikatnije će biti naći put i način oživljavanja  i ekonomskog oporavka onih prostora na kojima su sela zapuštena, napuštena, bez aktivnog i radno sposobnog stanovništva, bez komunikacija i infrastrukture.Veći deo tih sela ostala su samo kao geografski toponimi, sa napuštenim i zapuštenim starim kućama i ekonomskim zgradama neupotrebljivim za stanovanje i korišćenje. U selima ima danas oko 50.000 praznih kuća i oko 145.000 u kojima trenutno niko ne živi! To su bivša naselja bez komunalne infrastrukture, elektrike, puteva… Njihovi prirodni potencijali kao što su geografski položaj, zemljište, klima,voda, trebalo bi da čine krupan izazov i odgovornost vlastima, nauci i struci, kao i poslovnim institucijama i krugovima za napore u ciljevima mogućeg razvoja.

,,Za takve prostore, tačnije, za određene delove koji su prirodno i geografski homogene celine, verovatno je najbolje prvo uraditi koncepciju uređenja i razvoja prostora. S obzirom da nema na lokalnom nivou prisutnih radno, ekonomski i poslovno sposobnih
gazdinstava, a takve prostore bi valjalo pripremiti tipske projekte gazdinstava za savremenu robnu proizvodnju i naselja za
savremeni život sa odgovarajućim kreditnim linijama za zasnivanje gazdinstava usmerenih na pretežnu proizvodnju koja odgovara lokalitetu (voće, povrće, stoka, lekovito bilje…). Bez diranja u svojinske odnose, zemljište za gazdinstva koja bi se tu zasnivala novi vlasnici koji zasnivaju gazdinstva uzimali bi na dugogodišnji zakup, a to bi vremenom proizvelo i proces kupovine. Prema svojstvima lokaliteta i saglasno opredeljenju za osnovnu proizvodnju, valjalo bi projektovati optimalnu
veličinu gazdinstva, a u skladu sa tim i sumu neophodnih kreditnih ili ličnih ulaganja u osnovna sredstva i zgrade. Država bi mogla da nađe neku formu stimulacije barem u pogledu podsticaja i olakšica za zasnivanje naselja, izgradnju komunikacija i
infrastrukture, komasaciju, opsluživanje stručnih službi’’, predlaže Branko Maričić.

Dakle, projekciju veličine gazdinstava trebalo bi prilagoditi specifičnostima pojedinih lokaliteta, vrsti osnovne proizvodnje kojom će se baviti, uslovima i zahtevima tržišta, kreditnom potencijalu banaka i drugim okolnostima. Ali,imajući u vidu vladajuću posedovnu strukturu u Srbiji, razvoj posedovne strukture gazdinstava poslednjih decenija u Evropi,verovatno bi veličina trebalo da se kreće u rasponu od 10 do 50 hektara.

Ako bi se pokrenule ove aktivnosti u cilju oživljavanja sela, moguće  je da bi se mogle pojaviti i inicijative i interesi krupnog kapitala za zakup,možda i kupovinu zemljišta u nekim selima ili delovima teritorija,sa pretenzijama zasnivanja krupnijih proizvodnih jedinica. I takve inicijative bi trebalo usmeravati u okvire i pravce razvoja koji najviše odgovaraju datim lokacijama uz obavezu stvaranja uslova za rad i život njihovog ljudstva u skladu sa planovima oživljavanja datih naselja i njihove infrastrukture.

,,Revitalizacija sela ne može se ostvariti samo propagandom „povratka na selo“ koja se vodi i prikazuje u nekim javnim glasilima sa naglascima na ugodnosti, prednosti i romantiku seoskog života, zadovoljstva obnovljenim kućama i salašima… Vraćanje života selu neće biti uspešno, trajno i održivo ako se ne utemelji na prosperitetnoj ekonomsko-proizvodnoj osnovi i odgovarajućem proizvodnom i poslovnom odnosu koji gazdinstvu kao proizvođaču donosi  optimalnu korist i osigurava opstanak na tržištu’’, priča Maričić.

Sa projekcijom gazdinstava neophodna je paralelna projekcija i naselja za ljude i njihove porodice koji će voditi i razvijati gazdinstva. Gazdinstva robne proizvodnje iziskuju razdvajanje  lokacija proizvodnih od stambenih objekata. Iskustva nekih sela u kojima je u dvorištima usred naselja došlo do gradnje, na primer, svinjaca i tovilišta, ili živinarnika većeg kapaciteta, pokazala su do kojih razmera može doći do nepodnošljivih ekoloških zagađenja.

Opstanak i ostanak u udruživanju

Poslovno organizovanje  gazdinstava, kako njihove proizvodnje, tako i plasmana na tržište treba smatrati osnovnim uslovom njihovog uspeha i razvoja. Gazdinstva od 10 i 50 hektara, pa ni veća u modernoj proizvodnji i na savremenom tržištu nisu
u stanju da opstanu ako se među sobom ne udruže i organizuju tako da autonomno i nezavisno vladaju celokupnim proizvodnim i poslovnim procesom.Takvu poziciju najuspešnije mogu ostvariti  jedino u oblicima zadružnog poslovnog organizovanja.

Inicijative za osnivanje zadruga ne treba očekivati da će se pokretati spontano, pogotovo u selima gde su proizvodno ekonomske aktivnosti svedene na minimum, a u ispražnjenim i opustelim selima nikako. Razume se, prava osnivačka inicijativa može biti delotvorna samo ako je pokrenu potencijalni osnivači koji žele da ostvare realne interese udruženi u zadrugu. Imajući u vidu odsustvo poznavanja suštine i sadržaja i prednosti zadružnog poslovnog odnosa, tim potencijalnim osnivačima mora  prethodno da se predstavi mogućnost i način organizovanja i projekcija koristi koju bi mogli postizati zadružnim oblikom poslovanja. O tome se govori u publikaciji Srpske akademije nauka i umetnosti – Odbora za selo, s naslovom ,,Zašto
i kako se organizovati u zadruge’’, štampanoj u 50.000 primeraka. Cilj je da u svako selo Srbije (ima ih blizu 4.600)
dodje po 10 primeraka, pa da se seljaci sa lako čitljivim štivom upoznaju šta bi im za opstanak i ostanak značilo zadružno organizovanje. Prvi rezultati se već vide organizovanje prve Zemljoradničke zadruge za organsku poroizvodnju u selu Tulež kod Arandjelovca, zatim organizovanjem zadruge za sakupljanje šumskih plodova u okolini Vlasinskog jezera…

Zadružno organizovanje je bitno za opstanak malih proizvodjača, ali ono ima i dosta otpora. Tako, na primer, proizvođačima maline u ariljskom kraju neće predložiti osnivanje zadruge vlasnici hladnjača. Njima ne ide u račun obnavljanje devastirane hladnjače velikog kapaciteta i okupljanje oko nje na zadružnoj osnovi primarnih proizvođača koji bi sa svojom zadružnom hladnjačom u celini ovladali poslovnim procesom, uključivanje i izvoz i prisvajali realnu dobit od ostvarene cene bez posrednika. Dok se dugo razvlači postupak stečaja, zadružna hladnjača propada, dižu se lokalne manje hladnjače, ,,hladnjačari“ diktiraju uslove, a seljaci se upućuju na osnivanje udruženja preko kojih mogu jedino da se oglašavaju, protestuju, prosipaju malinu po asfaltu i dobijaju prazna obećanja. Da bi se izazvalo pokretanje realnih osnivačkih zadružnih inicijativa, nužna je prethodna prezentacija suštine i sadržaja i poslovne svrsishodnosti zadružnog poslovnog organizovanja. Najveći potencijal postoji u mogućnostima i potrebama za zadružno organizovanje u agrarnoj proizvodnji je na selu, a u tome je i najveći mogući potencijal za realno i  održivo oživljavanje sela i nekih opustelih područja.

Srbija ima preko hiljadu nezaposlenih agronoma i agrarnih ekonomista koji su se kao realna grupacija pojavili u kratkoj epizodi 2012.godine kada ih je Ministarstvo angažovalo “da pomažu selu“ i potom otpustilo.Taj broj je i znatno veći ako se dodaju i oni koji su u međuvremenu našli bilo kakva zaposlenja van struke.Ti ljudi su izuzetno vredan potencijal koji bi svoju vrednost ostvarili najbolje u struci za koju su školovani.

,,Mislim da bi najrealnije šanse za njihovo angažovanje stvorile bi se nastankom zadružnih organizacija u selima bilo da ostvaruju interes zasnivanja sopstvenih gazdinstava i udružuju se u zadruge, bilo kao stručnjaci u zadrugama’’, ističe Maričić.

Iz tih razloga neophodan je, pre svega, projekat sistematske prezentacije zadružnog koncepta poslovnog organizovanja koji bi se pokrenuo i predstavljao preko sredstava javne komunikacije i neposredno u dijalozima u selima.

Ako bi bilo interesa postupno bi se nametala potreba određenih aktivnosti zainteresovanih i kompententnih činilaca:

• Valorizacija  geografskih,  ekonomskih  i drugih potencijala određenih lokaliteta;
• Prezentacija  sadržaja,mogućnosti i prednosti zadružnog modela organizovanja i poslovanja;
• Projekcija  integralnog uređivanja prostora;
• Valorizacija  zemljišta i drugih agrarnih potencijala;
• Vraćanje  šumama određenih površina;
• Projekcija  modela gazdinstava sa projektima određenih ekonomskih objekata;
• Projekcija  rehabilitacije,  ili zasnivanja  savremenih naselja i komunalne infrastrukture, sa projektima zgrada za  savremeni život, koje odgovaraju lokalitetu, uzimajući u obzir i graditeljsko nasleđe  i tradiciju određenog kraja;
• Projekcija  i poslovno organizovanje odgovarajućih kreditnih linija i uslova kreditiranja;
• Funkcije  i uloga države i lokalnih samouprava u stvaranju uslova i podršci u poslovima  revitalizacije sela;
• Učešće  stručnih institucija i organizacija,posebno,organizovano ili pojedinačno učešće  organizacije agronoma(nezaposlenih i zaposlenih)  u podsticanju i realizaciji ovih projekata;

Za nastanak takvog projekta mogli bi da se angažuju zajednički, pa i svako na svoj način:

• Srpska akademija  nauka – Odbor za selo;
• Društvena organizacija  Zadružni pokret;
• Nacionalna  zadruga  S P A S u kojoj su i nezaposleni  agronomi  kao organizovana  grupacija članstva;
• Društvo  agrarnih ekonomista;
• Savez  poljoprivrednih inženjera i tehničara;
• Poljoprivredni  fakulteti;
• Institut  za ekonomiku poljoprivrede;
• Zavod za  proučavanje sela;
• Institut za primenu  nauke u poljoprivredi;
• Zadružni  savez Srbije i svi ostali savezi;
• Organizacije i institucije  kvalifikovane za projektovanje objekata i uredjenje prostora i  infrastrukture;

Okviri

Zadruge u društvenom razvoju

Generalna skupština Ujednjenih nacija usvojila je 18. decembra 2009. godine Rezoluciju kojom je 2012. godina proglašena Medjunarodnom godinom zadruga Ujedinjenih nacija. Rezolucija UN pod nazivom ,,Zadruge u društvenom razvoju“ priznaje raznolikost pokreta širom svegta i poziva vlasti da preuzmu mere usmene na stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj zadrugarstva.   U svetu ima oko 750.000 zadruga i one imaju članstvo od oko 800 miliona ljudi!

Oko 246.000 registrovanih zadruga u Evropskoj uniji zapošljava oko 4,8 miliona ljudi i ima 144 miliona članova zadruga, što znači da je skoro svaki treći gradjanin EU član neke od zadruga. Najveća energetska preduzeća su zadruge u Sjedinjenim američkim država, a svaki četvrti gradjanin je član neke od zadruga.

Primera radi, u Francuskoj postoji oko 21.000 registrovanih zadruga i one zapošljavaju 700.000 radnika. U Norveškoj ima oko 4.000 registrovanih zadruga i oko dva miliona članova.

Istorija zadrugarstva u Srbiji

Pod uticajem razvoja zadružnog sektora i osnivanja prvih zadruga početkom 19. veka, pre svega, u Zapadnoj Evropi, razvija se zadrugarstvo i u Srbiji. U tom periodu razvoj zadruga je, pre svega, nastavo kao odgovor na potrebe sitnih poljoprivrednih
proizvodjača i zanatlija.

• Prva zadruga na  teritoriji današnje Srbije je osnovana u Bačkom Petrovcu 1846. godine;
• Prva  Kreditno-zemljoradnička zadruga u Centralnoj Srbiji osnovana je 1894. godine  u selu Vranovo kod Smedereva; Zatim u Azanji, Malom Orašju, Mihajlovcu i  Ratarima;
• Do Prvog svetskog  rata Srbija je već imala 782 zadruge;
• Prvi Zakon o  zadrugama u Srbiji donet je 1898. godine i odnosi se samo na  zemljoradničku i zanatsku zadrugu, da bi se u kasnijim izmenama proširio  na sve oblike zadružnog organizovanja;
• Zadruge su danas  uredjene Zakonom o zadrugama iz 1996. godine i i Zakonom o zadrugama iz  1989. godine;

Zadrugarstvo u Srbiji

U Srbiji je registrovano 2.124 zadruge, a 123.000 gradjanina Srbije su članovi neke od zadruga. U njojpostoji i 16 zadružnih saveza.

Od toga 1.425 ili 67,1 oedsto su zemljoradničke zadruge, 378 ili 17,8 odsto odsto studentske, postoji i 146 stambenih zadruga što je 6,9 odsto, zatim 87 zanatskih ili 4,1 odsto, osam potrošačkih, odnosno 0,4 odsto, i 80 drugih vrsta zadruga od kojih su
najbrojnije one koje se mogu podvesti pod socijalne zadruge, a čine 3,8 odsto ukupnog broja zadruga.

Poslovanje kroz zadrugu

Poslovanje kroz zadrugu omogućava dobrovoljno i otvoreno članstvo. U tome postoji društvena odgovornost, kao i servisiranje unapredjenja proizvdoa i zajednički plasman na tržište. Demokratska je kontrola zadrugbara u upravljanju.Članovi imaju
udruženi rad i samopomoć. Njhivo ekonomsko učešće je ravnopravno, a sve to omogućava im da imaju smanjene troškove poslovanja.

Ključna pitanja zadružnog sektora

Zašto poslovati baš kroz zadrugu?

 

• Zadruga omogućava  udruživanje rada i sredstava, bolju pregovaračku poziciju i plasman  proizvoda na tržište;
• Demokratski način  upravljanja – jednaka prava svih članova – princip jedna zadrugar jedan  glas;
• Zadruge su najbolji  oblik brzog zapošljavanja i uključivanja grupa sa lošijim položajem u  društvu;

Ko može da osnuje zadrugu?

 

• Zadrugu može osnovati  najmanje 10 fizičkih lica koja su zainteresovana za obavljanje različitih  poslova kroz zadružni tip privrednog organizovanja;
• Težnja je da se  izmenom propisa broj lica za osnivanje zadruga smanjia na pet;
  

Kako osnovati zadrugu?

 

• Zadruga se osniva na  osnivačkoj skupštini;
• Na osnivačkoj  skupštini se donose Osnivački akt i Zadružna pavila;
• Zadruga se potom  registruje u Agenciji za privredne registre;