Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
U Srbiji je zapostavljeno celo njeno ruralno područje. U selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodimo hranu, on je čovek koji treba da ima i dostajan život
U Srbiji danas ima blizu milion nezaposlenih. Istovremeno od 4.600 sela, svako četvrto (ili oko 1.200 njih) je na putu nestajanja. Tako će za deceniju i po u njima ostati samo spomenici kao dokaz skorašnjeg života. I dok ljudi nemaju posla, a sela izumiru, nekoristi se šansa da se ti negativni trendovi na srpskom selu zaustave, a samim tim i da se razvijaju ruralna područja. Naime, od deset radnika koji su ostali bez radnih mesta, više od polovine moglo bi da se zaposli u ruralnim područjima Srbije. To se ne odnosi samo na radnike koji su ostali bez posla zbog strukturnih neprilagođenosti proizvodnje, višegodišnjih sankcija i tranzicione krize, već i na one koji su ostali bez firmi u kojima su radili pre NATO bombardovanja 1999. godine. Sve ovo govori da su radnici još uvek jednom nogom u opanku, a sa drugom u cipeli.
Povratak u ruralna područja zemlje ne znači, međutim, vraćanje radnika motici i traktoru, već njihovo zapošljavanje u oblasti poljoprivrede i oko nje. To znači šumarstvu, vodoprivredi, raznim uslužnim delatnostima, zanatstvu, domaćoj radinosti, infrastrukturnim, malim i srednjim industrijskim pogonima (kojih ima oko 220.000, a cilj je da ih bude 400.000), čija proizvodnja ne ugrožava ekološku ravnotežu.
O perspektivama ruralnih sredina u Srbiji govori Branislav Gulan, član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti.
Kako i kud se Srbija ruralno danas razvija? Da li je selo marginalizovano?
Nekadašnja Jugoslavija je imala najbržu deagrarizaciju na svetu, Za poslednjih 50 godina njenog postojanja u XX veku iz sela u
grad je prešlo oko osam miliona ljudi. Takav proces u svetu trajao je oko 150 godina. U vreme od Drugog svetskog rata u selima su se odigrale krupne, ali po svom sadržaju i posledicama protivurečne promene. Te promene su deo univerzalnog svetskog procesa modernizacije savremenog društva, njegove industrijalizacije i urbanizacije. One su isto tako nosile i snažan pečat vladajuće ideološke paradigme, odnosno društvenog sistema koji je kod nas izgrađivan na toj paradigmi. Danas Srbija traga za novim identitetom, za novom paradigmom društvenog razvoja, pa se ne smeju zaboraviti ni marginalizovati selo i
poljoprivreda. Kao i mnogo puta do sada u istoriji, i u ovim vremenima, selo i poljoprivreda su naš glavni oslonac koji nam omogućava opstanak i preživljavanje. To se dokazalo i to posebno u vremenima krize. Ponovo se okrećemo selu kada nam je teško, pa smo ubeđeni da selo i zapošljavanje u njemu i oko njega omogućavaju prevazilaženje krize. Ali, to zahteva i radikalno nov odnos društva prema njemu.
Šta je potrebno činiti na tom putu?
Umesto dosadašnjeg intendantskog nastupa selu i poljoprivredi, gde su se oni tretirali kao proizvođači jeftine hrane, mora da se stvori koncepcija takozvanog ruralnog razvoja, koja će se temeljiti na demografskim, prirodnim, ekonomskim i socio-kulturnim potencijalima. Karakteristika srpskog sela danas je da se i poslednjih decenija u njemu dešavaju izuzetno negativna demografska kretanja. Rapidno se smanjuje natalitet, u nekim krajevima vlada i prava ,,bela kuga’’. Sve to je rezultiralo depopulacijom, senilizacijom i socijalnom devastacijom brojnih regija u Srbiji. Krupne promene dogodile su se i u privrednom životu srpskog sela. Te promene koje imaju dalekosežne socijalne i ekonomske posledice nisu dovoljno izučene i objašnjene. U XX veku je seljačko gazdinstvo bilo definisano ideološkom kategorijom maksimuma, što se pokazalo iracionalnim. Danas nema tog maksimuma, ali imamo sve manji broj ljudi koji imaju velike posede od po nekoliko hiljada hektara i sve veći broj onih koji ostaju sa svojim sitnim posedom (prosečna njiva u Srbiji je oko tri hektara), koja im život znači, jer je to dodatak na prihod i osnova za preživljavanje. U prošlom veku pod uticajem industrijalizacije i urbanizacije, kako je to govorio akademik dr Radomir Lukić, dogodila se ,,civilizaciona revolucija’’. Promenjen je seljakov pogled na svet, promenjene su njegove vrednosti i moral, kulturne potrebe i životne aspiracije.
Kako u životu srpskog sela danas sačuvati tradicionalno i uvesti moderno?
Do Drugog svetskog rata Jugoslavija je bila agrarno, tradicionalno društvo. Preko 80 odsto stanovništva je živelo na selu u autarhičnim, oskudnim i tradicionalnom načinu života. Ceo seljakov svet je bio sveden na njegov posed, gazdinstvo i porodicu, selo u kome živi i crkvu koja je oličavala Boga i usmeravala njegov duhovni život. Posle Drugog svetskog rata pod uticajem svetskih procesa, kao i nove vizije društva, izvedena je industrijska revolucija, nastupile su i protivurečne promene. Industrijalizovana gazdinstva povećala su robnost, specijalizovala se, imala tržišnu orijentaciju, drukčije stavove o budućnosti agrara. Takođe su imala i više kapitala, znanja i snage od tradicionalnih gazdinstava. Pod uticajem industrijalizacije smanjio se
udeo tradicionalnog ručnog rada, smanjio se broj nekvalifikovanih radnika, a zaposleni u kombinatima su poprimali odlike industrijskih radnika. Rezultat toga je da se udeo stanovništva u gradskim naseljima povećao od 21 odsto u 1948. godini na 51
odsto na početku XXI veka. I u svetu danas 50 odsto stanovništva živi na selu. U uslovima savremene tehnološke civilizacije i kod nas i u svetu, bio bi ogroman rizik ako bi se stanovništvo koncentrisalo samo u gradovima. Takav proces moramo
danas zaustaviti u Srbiji. Inače, danas u Srbiji imamo oko 628.000 poljoprivrednih gazdinstava. Cilj nam je da se zaustavi devastacija i napuštanje sela. Tek posle toga, kada stvorimo iste uslove života na selu, kao i u gradu moći ćemo računati da će se početi mlađi naraštaji iz grada vraćati u selo. Smatram da povratak u selo neće biti poseljačenje već rad u poljoprivredi, ali
i većim delom oko nje. Ti koji se budu vraćali treba da čuvaju tradicionalno, ali i da primenjuju savremene metode života i rada na selu.
Po onom kako Srbija izgleda danas je zapostavljeno celo ruralno područje. Jer, za dve i po decenije nestaće oko 1.200 sela. Šta društvo treba da čini da bi zaustavilo izumiranje srpskih sela?
U selima danas nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, da dugi ne bi trpeli glad, on je čovek koji bi trebalo da ima život dostojan čoveka. Nije to demagogija, niti je reč o socijalnoj politici. Da društvo zna šta sa selom imalo bi strategiju, ali ova vlada kao ni prethodne na razumeju potrebu za dokumentom – strategijom ruralnog razvoja poljoprivrede i sela. Nije to ono što se donelo u protekle tri četiri godine. Jer, ruralni razvoj se ne odnosi samo na poljoprivredu, već i na ceo socio kulturni razvoj sela i zaštitu životne sredine. Na selo se iz ugla nauke danas najčešće gleda iz kabineta, bez terenskih istraživanja. Gacamo u glibu stereotipa i predrasuda, a o našem seljaku govorimo kao o nepismenom, konzervativnom i neobrazovanom. Seljaci su potcenjeni, to ime kada izgovorimo, ispada nešto sramno. Jednom ga ubeđuju da ,,baci više đubriva’’, drugi put da izvrši komasaciju, treći put da sadi ovu ili onu sortu… Država međutim, mora da pomaže seljaku kontinuirano, a ne svaki čas da menja strategiju sa novim uredbama. Dakle, sve mora sistemski da reši, da traje dugoročno, a uredba samo ponekad da se donosi kada treba da se ,,gasi požar’’. Jer, uredba nikada nije donela dugoročni
boljitak. Otuda je neophodna dugoročna strategija, nacionalni plan za razvoj seoskih područja. Do sada smo o selu površno govorili i zaključivali, pa smo imali i takve rezultate.
Antrfilei
Prioriteti
U vremenu koje je pred nama prioriteti treba da budu očuvanje naseljenih područja, prirodnog bogatstva i civilizacijskih tekovina na planinskom području. Očuvanje zdrave sredine, čiste vode i vazduha, nezagađenog zemljišta, zdravstveno bezbedne hrane, kvalitetnog podmlatka u stočarstvu. Za to su potrebna i dugoročna podsticajna sredstva iz budžeta. Potreban je povratak zadružnom organizovanju. To nije prevaziđeni oblik, kako smo mislili u poslednjoj deceniji, jer u svetu imamo blizu milijardu zadrugara. Da bi pokrenuli zadrugarstvo, nedavno smo doneli i vodič ,,Zašto i kako se organizovati u zadruge’’. Vodič je štampan u 50.000 primeraka i cilj nam je da bar po 10 primeraka stignu u svako selo Srbije…
Srpsko selo danas
U SRBIJI IMA 4.600 SELA
ČAK 86 ODSTO NJIH BELEŽI PAD BROJA STANOVNIKA
260.000 MOMAKA SAMACA i 100.000 DEVOJAKA KOJI SU SE PRIBLIŽILI 50.-TOJ GODINI, A NISU ZASNOVALI PORODICE ŽIVI NA SELU
15 GODINA JE POTREBNO DA JOŠ OKO 986 SELA OSTANU BEZ STANOVNIKA
986 NASELJA U SRBIJI IMAJU MANJE OD 100 STANOVNIKA
20 GODINA JE POTREBNO DA NESTANE ČETVRTINA SELA
9.000 DINARA JE POLJOPRIVREDNA PENZIJA KOJU PRIMA VIŠE OD 183.000 ZEMLJORADNIKA
OK0 38 ODSTO SEOSKIH DOMAĆINSTAVA JE SIROMAŠNO
43,1 ODSTO SIROMAŠNIH JE U JUGOISTOČNOJ SRBIJI
ZA POLA VEKA OD 1950. D0 2000. GODINE IZ SELA U GRADOVE JE PREŠLO OSAM MILIONA JUDI. U SVETU JE ZA TAKAV PROCES POTREBNO 12O DO 150 GODINA
U SELIMA IMA 50.000 NAPUŠTENIH KUĆA
NA JOŠ 145.000 KUĆA U SRBIJI PIŠE ’’PRIVREMENO NENASTANJENO’’
U SRBIJI SVAKE GODINE PREMA NAJNOVIJIM STATISTIČKIM PODACIMA UMRE VIŠE NEGO ŠTO SE RODI OKO 35.000 LJUDI… DAKLE, NESTANE PO JEDNO VELIKO MESTO. AKO SE TAKO NASAVI, 2225. GODINE NEĆE IH IMATI VIŠE…
POTREBNO HITNO DONETI DUGOROČNU POLJOPRIVREDNU POLITIKU
AGRARNI BUDŽET DA BUDE 10 ODSTO UKUPNOG BUDŽETA JER ON UČESTVUJE DIREKTNO I INDIREKTNO I DO 40 ODSTO U STVARANJU BUDŽETA
OSNOVATI SPECIJALIZOVANU AGRARNU BANKU
OBEZBEDITI PREMIJE ZA SVE KOJI PROIZVEDU I ISPORUČE PROIZVODE
DONETI ZAKON O ZADRUGAMA
NAJNOVIJI PODACI
Naselja sa manje od 100 stanovnika
1948 – 1961 oko 80
1971. 140
1981 . 280
1991. 487
2002. 713
2011. 986
Najbolje mi je ovo autisticno ponavljanje mantre o potrebi za zadrugama.
Neki ljudi naprosto ne mogu da shvate da je to prevazidjen metod udruzivanja radi interesa. Ljudska svest je otisla dalje ,nepovratno.
Da bi se otvorila potreba za zadugom kao oblikom vlasnistva neko drustvo bi zapravo trebalo da se vrati unazad ili da pretrpi takvu stetu koja bi ga realno naterala na takav oblik udruzivanja. Recimo katasrofican zemljotes,vulkan ili poplava istorijskih razmera…
No i tada bi ,u XXI veku pre doslo do migracije stanovnistva nego osnivanja zadruge.
Retko je igde na svetu sada naci dva rodjena brata koji udruzuju kapital radi veceg ineresa ili makar ocuvanja istog.
Ljudi koji se ,ekonomsko -politicki, bave temom poljoprivrede u Srbiji mora da shvate da je model koji zastupaju arhaican..Na kraju krajeva njihovo bavljenje ovom temom i donosi zabunu medju poljoprivrednicima i na trzistu sto rezultira haosom.
Poljoprivreda je grana privrede tj.biznis kojim se ,u XXI veku, bave ozbiljne i velike kompanije. Pojedinac je tu izgubljeno jagnje…
Pre nekoliko meseci sam rekao da bi najsmesnije bilo ,apropo price o zadrugama, da se spoje recimo Kostic i Todoric …..kad ono..pa ja..normalno.
To je logican oblik udruzivanja u XXI veku koji neki ljudi s’pocetka XX veka ne mogu da razumeju..
A stanovnistvo ruralnih predela je socijalni problem..jer po toj logici i beduini u pustinji ttrebalo bi da budu poljoprivredni problem jer imaju stado kojim se hrane …
Odavno nisam procitao vecu glupost. Srbija ako hoce napred mora da nauci da pravi Iphon, a od povratka u 19 vek nema nista.
U socijalizmu se brzo napustalo selo! Tacno, ali je i industrijalizacija i rast BDPa bio 3x brzi nego u svetu. I nisu seljaci bezali samo u gradove pod „pritiskom komunista“, stotine hiljada je pobeglo u Nemacku, Francusku, Austriju….
Jos bolje je kad upru prstom u neke Italijanske ili Francuske „zadruge“ a ono sustinski one uredjene kao akcionarska drustva…Pise zadruga al’ ni nalik na ono sto nasi genijalci predlazu..Kompaniju ( zadrugu) vodi menadzer i to tako funkionise a ulozi za osnivanje nisu 11 clanova po 100 dinara vec ozbiljan kapital…
Cenim napor svih koji zele da pomognu razvoju poljoprivredne proizvodnje, ali bi to sve trebalo svesti na samo par recenica – tamo gde moze da se zaradi, pustite ljude da rade, a onima koji nisu sposobni da zarade, pomozite dotacijama. Nista vise.
Drzava ima interes da ima uposlene ljude, pa tamo gde nije moguce organizovati masovnu proizvodnju i zaraditi, treba subvencijama i dobrom infrastrukturom drzati na selu.
Uzgred, slazem se sa Mishom da je prioritet Srbije da napravi Iphone, jer ce tada biti para i za ove na selu, ali nema od toga nista, sve dok imamo oligarhiju koja hoce da gospodari Srbijom i kontrolise sve tokove. Alo, braco na vlasti, sjasite nam sa grbace. To je jedino sto trazimo od vas.
Sve sto nije subvencija za konretan proizvod spada u domen socijalnih davanja…E sad odakle subvencija, bilo koja, zaduzenoj i prezaduzenoj drzavi??
Subvencija je deficit…Sve je to demagogija..
Bolje je da se nesto subvencionise onome sto zivi na selu, nego da dolazi u grad i postaje socijalni slucaj…
A sto se para tice, para, naravno, ima, samo sto se sad rasipa na pogresne stvari. Pogledajte Zdravkovicu tabelu o broju novozaposlenih poslednjih par meseci u zdravstvu, raznim vladinim i nevladinim organizacijama…
Poljoprivreda treba da je profitabilna, a ne zavod za zaposljavanje. I staro pitanja od koga uzeti pare za subvencije?
Zasto ne napraviti eksperiment 5000e po novom radnom mestu u zadruzi. Zadruge mogu da ukrupne posed, i organizuju proizvodnju u vecoj razmeri, sa nesto boljom tehnologijom. Problem zdruga je sto ne mogu da brzo da reaguju promene na trzistu i tehnologiji, i imaju problema sa upravljanjem, pogotovo ako su nasi model zadrugari babe i dede, i njihovi neozenjeni sinovi, cije se obrazovanje svodi na raspoznavanje dve vrste piva.
Vrlo je vazno ko pravi zadrugu, nije cak vazno ni gde, ni u kojoj formi.
Inece u Izrelu gde zadruge jos imaju neku ulogu, unije zdrga imaju u vlasnistvu 50% jedne vece lokalne naftne kompanije. Unije zadruga otkupljuju proizvode,plasiraju, nabavljaju vozni park, masine i sl. A ima kibuca koji su presli vecim delom na IT poslove za treca trzista u svetu.
Opet se sve svodi na broj i kvalitet(obrazovanje) onih koji pokrecu bilo koji poduhvat. Bez obzira da li je to javno preduzece, privatno, zadruga, opstina, vlada, ili banka.
Zato sto nema dovoljno obradive zemlje da bi zaposlio 620000 seljaka. Nema te zadruge koja moze produktivno zaposliti toliko seljaka.
Nisu svi sto zive na selu poljoprivrednici. U tome i jeste trik. Treba omoguciti da bar 2/3 onih koji zive na selu mogu da zive od drugih delatnosti. U Britaniji to iznosi oko 12%, a po nekim metodologijama obracuna do 17, a procenat poljoprivrednika je 1 ili 2%. Treba imati na umu da je veci deo Vojvodine u stvari urbano selo, vecina sela imaju kapacitet za zivot 10000+ stanovnika, kada bi postojao normalan broj dece i imaju dosta funkcija grada. Ako odbijemo Vojvodinu i gradove u Sr. cini se da je priblizan broj ruralne populacije kao u Uk. Nije cilj zadruga i ulaganja u selo da razvijamo sredjevekovnu poljoprivredu nego da se popravi natalitet, obrazovanje i da te 2/3 seoske populacije mogu kroz deceniju+ da rade nesto drugo i naprave lepo mesto za zivot sto selo i jeste.
Treba razvijati industriju i praviti Iphone, a to je isplativije praviti u Beogradu nego u Trgovistu. U Bgd vec imas infrastrukturu i obilje radne snage, kako ces je privuci u Trgoviste.
I odakle vam ta glupost da se deca samo na selu radjaju?
Selo to je poljoprivredna proizvodnja. Industrijalizaciju (koja nam je neophodna) mozes razvijati gde hoces, ali veeliki gradovi ce uvek imati ekonomsku prednost da privuku investitore nego sela.
Mi vec godinama imamo podsticaje (vrlo ozbiljne) za razvoj juga Srbije, ali investitora nema i nece ih ni biti. Kada sam bio u Trgovistu (pre 2 godine), predsednik opstine je bio jedini fakultetski obrazovan u celoj opstini. Kako ces privuci strucnjake u trakvo mesto?
Ceo svet ide ka sve vecoj urbanizaciji, samo bi Srbi ponovo u 19 vek. to je najbolji primer koliko je i politika i struka bezidejna, uostalom celo drustvo gleda u proslost, a sta raditi 2015te niko ne prica.
To nije proslost, urbano selo je buducnost, reidustrijalizacija tipla Jura je proslost i to kobna.
Evo jedne ekonomski nepismene ideje za zadruge. Uredbom vlade se izuzima pola jedne plate ili penzije, svima na budzetu za fond za oporavak poljoprivrede i sela. Neka je to 1.5m*200e=300me. Oformiti drzavnu firmu (DF) koja ce napraviti 100 radnji tipa LIDL i koja ce otkupljivati proizvode od zadruga ( 150me). Dati subvenciju na cenu proizvoda iz zadruga (100me). Dati subvenciju na zapsljavanje agroinzinjera (10me). Dati DF na raspolaganje 40me za mikro kredite.
To ponoviti i sledece godine, sa vecim delom za kreditiranje. Omoguciti zadrugama da otkupe delove DF. I tako vratiti nesto u fond plata.
Pericu, malo ga pretera… Meni vec sada uzimaju SVE, radi oporavka drzavnih cinovnika, a ti jos predlazes da mi se uzme i za poljoprivrednike? Valjda bi bio red, posle 30 godina uzimanja da i meni koji placam porez neko nesto da?
Pericu ovo je ortodoksna glupost…Da ne pricam tek o konstrukciji koja predpostavlja da se proizvodi prodaju u Srbiji…
Posebno je interesantna opsteprihvacena verzija po kojoj je u poljoprivredi potrebno najmanje ulaganje.Upravo suprotno jer poljoprivreda u Srbiji je tamo gde jeste iskljucivo zbog nedostatka kapitala.
Po mojoj proceni Srbiji je potebno negde oko 10 milijardi eura da bi preskocila jaz i sustigla konkurentne drzave u poljoprivrednoj proizvodnji.
I to iskljucivo namenski i prezizno ulozena sredstva u kompanije koje ce se baviti proizvodnjom i preradom a ne poimenicu u ruralno stanovnistvo.
U tom grmu lezi zec…
Kada pogledate u kolica na izlasku sa kase iz Metro-a, videcete koliko domacih proizvoda u proseku kupujemo. A onda prebrojte domace brendove koji nisu u vlasnistvu firmi iz Hr, Slovenije, Austrije. Cak i tu prostora ima. O slaboj konkurenciji i namestenim cenama da i ne govorim. Ako uporedite korpu u Lidlu i ponudu u nasim prodavnicama, videcete da se kod nas ne proizvodi 80% tih proizvoda. Ili nema kolicina sto utice na cenu. Postoje u Metro-u ali su 4x skuplji. O organskoj hrani da ne govorim.
Na trzistu sigurno ima mesta za domaci drzavno sponzorisani lanac recimo kopiju LIDL-a. Organizovanje na domacem trzistu je prvi korak za izlazak na strana trzista.
Strane kompanije ne dozivljavaju srbiju kao proizvodnu bazu vec kao trziste.
Veliki kombinati, Vojvodina, Macva su druga prica, ja govorim o pomoci selu u Centralnoj, Juznoj, Istocnoj Sr.
Meni stvarno, ali stvarno nije jasno po kakvim to merilima naša poljoprivredna proizvodnja nije konkurentna? Ali molim vas da miza primere na dajete proizvode prerađivačke industrije ,već ono što proizvodi selo, primarnu proizvodnju.
nekomkurentna je zato sto seljak nema dovoljno zemlje. I sta god proizvodi na 1h on ce biti siromasan, danas je poljoprivreda mnogo produktivnija od naseg seljaka.
Naravno da smo konkurentni ali u proizvodnji tačno određenih proizvoda.Oni koji tvrde da se trebamo manuti poloprivrede imaju opasnih disfunkcionalnih problema u glavi:)
Možete li vi meni da navedete neki konkretan primer za to što tvrdite ili je to slobodno ubeđenje?
Ovo predhodno se odnosi na =Miša=
Nedavno su ovde bile tabele o produktivnosti poljoprivrednika u evropi, ali se secam da jedan Nemacki seljak hrani 152 gradjana, a Srpski 15, e to se zove niska produktivnost tako da je normalno da nas seljak zivi 10 puta losije.
Takodje je bila tabela da vise od 300000 seljaka poseduje 265000h zemlje, manje od hektar po seljaku, ako znamo da je normativ od pre 40 godina da je za obradu 10h pod kukuruzom potrebno 22 radna dana, jasno je koliko je seljak neproduktivan. I nije seljak za to kriv, koncentrac9ija kapitala je dovela do toga da 19000 farmerskih gazdinstava poseduje vise od 1 milion hektara , ili vise od 40% oranica u srbiji, e oni su produktivni. Ali poljoprivreda u Srbiji pati od viska zaposlenih, nase obradive povrsine (2,4 mil hektara oranica i 1,6 mil hejktara pasnjaka, vocnjaka…) mogu da zaposle max 100000 seljaka i to pod uslovom da se stovarstvo, vocarstvo, povrtarstvo povecaju za min 5 puta. Inace na 1h pod psenicom ne mozes postici veci prinos od 8 tona (to je maksimum u svetu). 8t x 300 eura (veoma optimisticka cena) je 2400 eura godisnje, a gde su troskovi obrade. Nedostatak zelje cini naseg seljaka sirotinjom, a i statistike pokazuju da je na selu najvece siromastvo.
Nedostatak zemlje cini naseg seljaka sirotinjom.
Našeg seljaka čini takvog kakav je nedostatak tržišta i pravila koja se doinose da bi se zaštitili svi ostali, a najviše uvoznici.
Misho, poljoprivreda nam nije konkurentna, privreda nam nije konkurentna, nista u ovoj zemlji ne valja, osim politicara. Jedino su nam politicari visokoproduktivni…
Posle 2-3 nedelja mlacenja prazne slame, antikrizni cirkus se vratio na tacku sa koje je posao – nista ne menjamo, kao i do sada. Kako ono bi onaj aforizam – Stigli smo do litice, a onda smo ucinili odlucni korak napred…
OK.da li u Srbiji postoji još neki nekonkurentni proizvod koji imamo a koji je na listi zabrane za izvoz?i ako je nekonkurentan što ga uopšte neko kupuje van Srbije?A što se tiče statističkih podataka-ako MK komerc poseduje npr 30.000 ha,da li to znači da M.Kostić hrani npr 20.000 stanovnika?Statistički potpuno ispravno.Verovali ili ne seljaci u Srbiji su još valjda jedina veća grupacija koja proizvodi nešto konkretno i to prodaje.Uz njih i gastarbajtere ova zemlja još može da računa na kakvu takvu spoljnotrgovisku razmenu.
Skoro svi poljoprivredni proizvodi su berzanski, tako da seljak ne moze da bude cenovno nekonkurentan. Danas je psenica oko 200eura i francuska i Ruska pa se i srpska prodaje po toj ceni. Seljak ima malo zemlje i proizvodi malu kolicinu, zato od toga ne moze da zivi. Cak i da je zwemlja rasporedjena tako da je svima isto, to bi bilo manje od 4h po seljaku. Ako bi sadio psenicu i imao prosecan urod od 4t po hektaru sa danasnjom cenom od 200 eur, to je 3200 eura, a troskovi sadnje su oko 5ooeura po hektaru, tako da bi seljak dobijao oko 100 eura mesecno. Ali posed nije ravnomerno rasporedjen nego vise od polovine seljaka ima manje od jednog hektara, a sta god radis na tako maloj parceli od toga ne mozes da zivis.
opet statistika.Naravno da ni jedan seljak ne zivi od 4ha psenice.Takvi i nepostoje osim mozda u statistickm biltenima.ali zato moze da zivi ako ima npr 5 krava,po 20 lit mleka*30dana*38din dajev oko 100.000 din mesecno,a onih 4 ha mu obezbedjuju kabastu hranu.I to i bilo ok,da se s vremena na vreme neko ne seti da uveze npr mleko u prahu od npr robnih rezervi madjarske,ili pronadje nesto u mleku pa cena ode dole,a seljaci pocnu da rasprodaju stoku.I svi su na gubitku,osim par uvoznika i par politicara.
Srbija trosi za ishranu ljudi i stoke skoro 5mil tona zita, zivi se od hleba, a ne kolaca. Mleko u prahu se najvise uvozi za potrebu konditorske industrije, da nema uvoza mleka, lesnika, biljnih masti, nego da ih kupuju kod domacih proizvodjaca, cokolada bi kostala duplo vise od Milke, ko bi je kupio, a o izvozu nebi ni mislili.
A sta si ti ocekivao?
Milojeviću, pa zar vi mislite da je cilj da svi budu na dobitku? Kako onda stvarati enormne profite, zastupati inostrane interese i dobijati glasove ako se sve to decentralizuje na seljake sa pet krava? Kako manipulisati cenama i ponudom proizvoda ako one budu zavisile od domaće proizvodnje, eventualno dodatnim uvozom? Postulati sistema u kojem živimo nikako nemaju za cilj dobrobit cele nacije, možda marginalni, već isključivo korist pojedinaca koji će moći da utiču na privredu i stanovništvo. Mi smo sposobni da proizvodimo dovoljno za sopstvene potrebe određene proizvode, čak i da izvozimo viškove, ali to se jasno kosi sa principima i pravilima koji su nam nametnuti od tih istih pojedinaca. Iz tog razloga, oni nemaju ni volju ni želju da bilo šta učine u strukturnim promenama jer u startu to za njih predstavlja opasnost i gubitak tržišnog učešća, samim tim i profita. Detaljno su razrađene razne studije slučaja i mogućnosti primene sličnih aktivnosti, ali njih je gotovo nemoguće primeniti u praksi. Jasno je i zašto.
da,to mi je potpuno jasno,nazalost