Promena vlasništva u agraru

Ishitrena privatizacija raskrčmila agrar

Tokom privatizacije poljoprivrede bez posla ostalo 50.000 radnika. Zadatak države je sada da u procesu restrukturiranja oporavi poljoprivredna preduzeća i omogući im da opet „stanu na noge“. Reč je o firmama koje mogu dobro da rade i što je najvažnije, sposobna su da zapošljavaju radnu snagu, što je Srbiji sada
najpotrebnije. Zadružni sektot oštećen za dve milijarde evra

Tvrdnje Saveta za borbu protiv korupcije da privatizacija poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nije obavljena na zakonit način su potpuno tačne. To telo je i ranije i ne samo u agraru, upozoravalo na sporne slučajeve, ali očito kod nadležnih nije bilo sluha za dokaze koje je predočilo. Kada je reč o poljoprivredi, nekolicina ljudi koja se bavi tom oblašću je od samog početka upozoravala da se privatizacija sprovodi na pogrešan način. To je, međutim, bilo ocenjeno kao „jeres“ i bili su verbalno proganjani i napadani zbog takvog mišljenja. Poništene privatizacije (svaka četvrta), pak, jasno pokazuju ko je bio u pravu.

,,Problem je nastao kada je 2005.godine usvojena strategija privatizacije u poljoprivredi, kojom je državno vlasništvo nad zemljom označeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na modelu ishitrene privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljan je kao retrogradni element. Rezultat takve politike je ogroman broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo. Na žalost, u tim propalim privatizacijama otuđena je mehanizacija i druga oprema, spašeno je samo zemljište. Zadatak države je sada da u procesu restrukturiranja oporavi ta poljoprivredna preduzeća, omogući im da opet „stanu na noge“. Reč je o firmama koje mogu dobro da rade i što je najvažnije, sposobna su da zapošljavaju radnu snagu, što je Srbiji sada najpotrebnije’’,  kaže Milan Prostran iz Privredne komore Srbije.

Uloga države

Dakle, država sada mora što većem broju tih preduzeća da omogući da uspešno izađu iz stečaja, da im očisti bilanse i spasi ih od likvidacije.  Međutim, smatra se  da ne treba žuriti sa novom privatizacijom tih kombinata, već sačekati da oni prvo stanu na „zelenu granu“. Po ovome što se sad radi ispada da je otkrivanje „rupe na saksiji“ najzastupljenija politička aktivnost u Srbiji, ali posle političkih promena nosioci „prevrata“ ili su bili nesposobni ili nisu želeli iz ličnih i posebno uskopartijskih interesa, da
izgrade drugi konzistentan državni sistem. Period u kome se menjaju „pravila igre“ posebno pogoduje malverzacijama, a to se upravo i desilo u slučaju poljoprivrednog zemljišta, a na brojne malverzacije ukazao je u svom izveštaju i Savet za borbu protiv korupcije podsećajući da prilikom prodaje preduzeća nije bio regulisano vlasništvo i status zemljišta koje su ona koristila. Prema
ranijoj i sadašnjoj regulativi, promet poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini nije dozvoljen, zbog čega se u ranijem sistemu parcele nisu ni vodile kao vlasništvo preduzeća, kombinata ili zadruga. Savet tvrdi da je Agencija za privatizaciju, prodajući kombinate, zapravo obavljala promet zemljišta nad kojim su oni imali pravo korišćenja, iako za to nije bila nadležna, čime je
načinjen propust u procesu privatizacije. Agencija za privatizaciju negirala je te tvrdnje. U dopisu koji je uputila Savetu, Agencija potvrđuje da „nikada nije bila ovlašćena, pa samim tim nije ni prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća, tj. preduzeća u celini kao pravno lice sa svim svojim pravima, obavezama i imovinom“. Upravo se u tim pravima, međutim, i krije „kvačka“ jer se vrednost zemljišta nije nalazila u knjigovodstvenim bilansima, ona nije ulazila ni u procenu vrednosti firme niti u početnu cenu na licitacijama. Interesantno je da su aukcije na kojima su se prodavala preduzeća iz agrara bile izuzetno dobro posećene, u mnogim slučajevima postizana je i zaista dobra cena (ukoliko se ne uzimaju u obzir obradive površine kojima su raspolagala). Sa dokazom o plaćenoj ceni za firmu, novi vlasnici su se uglavnom bez problema u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta. Tu situaciju je jako teško ispraviti pa bi brzo mogla da usledi preprodaja poljoprivrednog zemljišta i čitavih agrobiznisa strancima, „a potom će se tragovi kapitala od tih prodaja zagubiti na nekom ostrvlju“.

Neodgovrnost odgovornih

Posebno je pitanje ko i kako treba da snosi odgovornost za jednu četvrtinu od ukupno privatizovanih poljoprivrednih preduzeća u Srbiji za koje su ugovori o privatizaciji poništeni, a njihova imovina opljačkana, bez ikakvih posledica po nesavesne kupce i sve u lancu državnih institucija, koji su bili dužni da kontrolišu da li novi vlasnici ispunjavaju ugovorne obaveze. U deceniji protekle privatizacije agroprivrede Srbije, bez posla je ostalo više od 50.000 radnika, a to je više od 150.000 gladnih usta. U privatizaciji poljoprivrednih kombinata su oštećeni njihovi radnici i penzioneri koji su decenijama odvajali deo ostvarene dobiti i umesto
raspodele na plate izdvajali za kupovinu zemljišta, mehanizacije, izgradnju objekata.

,,Najveća greška je učinjena u poljoprivredi gde su pokidani repro lanci od njive do trpeze. To znači da je pogrešno uradjena
privatizacija i da seljaci, oni koji su gradili prehrambenu industriju, šećerane i kombinate nisu postali njeni vlasnici sa akcijama. Da se to dogodilo, što je bilo normalno, oni bi uticali i na cene sirovina koje proizvode, a ovako su potčinjeni i ucenjeni od vlasnika prehrambene industrije… Sad se formiraju klasteri kao nešto novo. To nije tačno mi smo to sve imali, samo se zvalo reprodukcioni lanac. Dakle, sve što je bilo uništeno je, pa danas ne možemo ni približno to da stvorimo. Zato i imamo samo 30 odsto proizvodnje iz 1989. godine sa kojom se poredimo! Sve ovo govori da mi u zemlji danas imamo nedogovornost odgovornih za pogrešno uradjeno’’, navodi Prostran.

Potrebna restitucija zadružne imovine

Neophodno je pokrenuti pitanje restitucije zadružne imovine, koje predstavlja tabu temu u društveno-ekonomskom i političkom sistemu Srbije.  Nema razloga zašto pravo na povraćaj imovine ne bi imale i zadruge, „kad  ga po Zakonu o restituciji imaju sve verske ustanove i naslednici svih fizičkih lica“, dodaje profesor Poljoprivrednog fakulteta dr Miladin Ševarlić. „Prema gruboj proceni, zadružni sektor je oštećen za više od dve milijarde evra po osnovu oduzetih zemljišnih površina i imovine širom Srbije“. Pred zadružnim sektorom Srbije stoji više neregulisanih pitanja koja zahtevaju urgentno rešavanje i neophodno je što pre
preduzeti značajne reformske procese. Najveći problem odnosi se na „protivustavno egzistiranje društvene svojine u zadrugama, imajući u vidu da od Ustava 2006. godine ne postoji društvena svojina“. Ta svojina je de fakto nastala kao zadružna, radom i poslovanjem zadrugara i zadruga, ali se iz političkih i pravnih razloga vodila kao društvena svojina. „Mi smo jedinstveni u svetu
po tome što u sektoru zadrugarstva, izuzimajući članske udele zadrugara, u zadrugama praktično nema imovine koja je imovina zadruga ili zadrugara“.

Dakle, neophodno je što pre doneti ili novi Zakon o zadrugama ili odredbe postojećeg zakona o povraćaju zadružne imovine zadrugama i zadružnim savezima sprovesti u delo, „jer nije tačno da ne mogu da se sprovedu“, već se radi o koliziji ovog i drugih, kasnije donetih zakona, kao što je Zakon o stečaju. Kada danas gvorimo o zadrugarstvu krajem 2.011 bilo je 2.088 zadruga različitih vrsta, od toga treba odbiti oko 200 zadruga koje su po Zakonu o ubrzanom stečaju likvidirane, pri čemu poljoprivredne zadruge čine dve trećine zadruga, slede omladinske i studentske, stambene i drugi oblici. Prema najnovijim podacima danas imamo oko 1.733 zadruge, a živih je oko – 1.500. Inače, 2012. je bila i godina zadrugarstva. Svake godine prve subote u julu obeležava se Međunarodni dan zadrugarstva, od 1923. u okviru Međunarodnog zadružnog saveza, a od 1995. i kao Svetski dan zadrugarstva po odluci Ujedinjenih nacija. „U 2012. godini to  je to bilo posebno značajno, jer se taj dan obeležavao u 2012. godini koja je proglašena Međunarodnom godinom zadruga“. Srbija  je inače jedina zemlja u svetu koja je donela
poseban zakon samo za jednu zadrugu, i to Zakon o srpskoj književnoj zadruzi 1997. godine u znak zahvalnosti za to što je značajno doprinela  očuvanju i razvoju srpske nacionalne kulture, ali i drugih naroda i nacionalnih manjina koji žive na teritoriji Srbije.

Propusti u procesu privatizacije

Dakle, mnoga preduzeća privatizovana su bez prethodno rešenog pitanja svojine nad zemljištem”, navedeno je u saopštenju
povodom izveštaja o državnom i zadružnom zemljištu u postupku privatizacije koji je Savet 6. novembra 2012. godine dostavio Vladi Srbije. U izveštaju je istaknuto da je propusta bilo u samom procesu privatizacije, zato što je promet zemljišta sprovodila Agencija za privatizaciju iako za to nije bila nadležna jer je, u skladu s važećim zakonima, poljoprivredno zemljište u javnoj svojini van prometa.

„S tim u vezi, Uprava Ministarstva poljoprivrede za poljoprivredno zemljište dužna je da pribavi podatke o promenama
katastarskog stanja na zemljištu nakon privatizacije, o promenama vlasnika na državnoj i zadružnoj svojini, kao i da utvrdi da li su rađene uknjižbe prava svojine na kupce društvenog kapitala na osnovu ugovora o privatizaciji”, naglasili su u Savetu. Savet smatra i da je Agencija za privatizaciju dužna da pruži dokaz o tome na osnovu kojih ovlašćenja je otuđila državno i zadružno
zemljište. „Takođe, neophodno je da se isprave greške koje su na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala učinjene promenom vlasništva na državnoj i zadružnoj svojini, odnosno da se te nepokretnosti vrate titularima javne i zadružne svojine”, zaključeno je u izveštaju.

Mnogi će reći da je bolje da se neko oglasi nekada nego nikada, ali je problem u tome što je sada u suštini prekasno. Poljoprivredna preduzeća po Vojvodini su rasprodata, mnoga upropašćena i opljačkana, a na to kakav će rezultat biti i kakve su mućke moguće upozoravano je čim je privatizacija počela i za to nije trebalo biti vidovit i veliki ekspert. Naime, u Zakonu o privatizaciji potpuno neshvatljivo i apsurdno piše da preduzeće pre privatizacije uopšte ne mora da ima razgraničeno koliko tačno ima društvenih, državnih i zadružnih oranica i da to razgraničenje može i treba da se uradi posle sklapanja ugovora o prodaji. Kako je pisalo tako se i radi pa je ogromna većina poljoprivrednih kombinata prodata na neviđeno.

Zašto je to razganičenje važno? Pa zato što onaj ko kupi kombinat kupuje i društvene oranice, dok državne i zadružne nisu na prodaju i njima bi trebalo da upravljaju i gazduju država i zadruge. Za državne treba da se plaća arenda i da idu na licitaciju, a zadružne bi trebalo vratiti zadrugama. Kao posledicu svega, imali smo dve vrste mućki. Prva je bila da se državne ili zadružne njive posle prodaje kombinata uračunaju u društvene i da se, naravno, kupi ono što se kupiti ne sme te da gazde imaju ekstrazaradu. Druga je bila da se „promeni lokacija parcele” i da se njive na boljem mestu, to jest u blizini grada ili autoputa, proglase za društvene, a one lošije i jeftinije za državne… Zadružne njive su problem koji tek čeka rešenje.

Ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić izjavio je nedavno da će biti formiran međuresorni tim, koji će se sastojati od predstavnika Tužilaštva, policije, ministarstava poljoprivrede i finansija, da ispita „bezakonje koje vlada“ u slučajevima propalih privatizacija poljoprivrednih kombinata i poljoprivrednog zemljišta. Mislim da se kriminalu u raspolaganju poljoprivrednim zemljištem mora stati na put – naglasio je ministar. Kako je naveo, treba ispitati da li stečajni upravnici u raznim slučajevima u Vojvodini  Srbiji rade u interesu države, poljoprivrednika ili u interesu nekog krupnog kapitala koji je zapravo izazvao te loše privatizacije, zbog čega su te firme otišle u stečaj.

Primeri iz Vojvodine

Privatizacijom šest poljoprivrednih preduzeća u Vojvodini kupci su se domogli zemljišta koje su ili preveli na svoje ime ili ga koriste i državi ne plaćaju zakup iako je reč o državnom vlasništvu. Reč jeo preduzećima ,,Miletić’’, ,,Zmajevo’’, ,,Maglić’’, ,,Feketić’’, ’’ Vojvodina’’ i ’’Gakovo’’, a s obzrioom na to da godišnji zakup po hektaru košta od 100 do 500 evra, te da su ova preduzeća sa 9.000 hektara državnog zemljišta privatizovana pre sedam godina, država je zakinuta za oko 16 miliona dinara.

Međutim, po istom modelu po kojem je Borislav Lilić iz Odžaka kupio ,,Ratkovo’’, otišla su i ostala preduzeća – novi vlasnik je po isplati poslednje rate, državno ili zadružno zuemljišpte tog poljoprivrednog dobra preveo na svoje ime, da bi ga potom preprodao. Druga varijanta je da novi vlasnik koristi zemlji, a državi ne plaća zakup. Tako je samo u slučaju ,,Gakova’’, novi vlasnik od 6.000 hektara u državnom vlasništvu prisvojio više od pola. Većina kupaca u Vojvodini ne plaća zakup državi
za preduzeća uz koja su dobili zemlju na korišćenje – tvrdi Nenad Ilić iz Udruženja za borbu protiv korupcije ,,Obruč’’ iz Odžaka. On kaže da je Lilić pored ,,Ratkova’’ koje je prodao ,,Žito Osijeku’’, prodao irskom fondu i poljoprivredna  obra ,,Miletić’’ iz Srpskog Miletića i ,,Maglić’’ iz Bačkog Maglića, koja imaju oko 3.300 hektara državne zemlje.

Državna zemlja u privatnom vlasništvu

Da kupci državnu zemlju prevode na svoje ime ustanovio je i Savet za borbu protiv korupcije. Oni se pozivaju na dopis
Ministarstv poljoprivede u kojem se navodi da je oko 2.000 hektara zemljišta u okviru preduzeća ,,Ratkovo’’ moglo samo da se koristi, ali ne i da se u katastru prevede u privatnu svojinu. Ministarstvo poljoprivrede nije odgovorilo na pitanje kakav je imovinsko – pravni status ovih preduzeća, da li su novi vlasnici preveli zemljište na sebe i da li plaćaju zakup.

Agencija za privatizaciju saopštila je da je pri prodaji poljoprivrednih dobara i dalje u državnom vlasništvu ostalo zemljište koje su ta dobra koristila. Reagujući na izveštaj saveta za borbu protiv korupcije, Agencija navodi da nije nadležna da učestvuje u utvrđivanju poljoprivrednog zemljišta u privatizaciji, niti da izuzima delove imovine iz kapitala preduzeća prilikom prodaje.

Šta će biti – videćemo.

B. Gulan

Antrfilei

Poništena svaka četvrta privatizacija

Od preko 200 privatizovanih poljoprivrednih preduzeća u Vojvodini svaka četvrta privatizacija je poništena, a u 15 agrokombinata Privredni sud je uveo stečaj.

Šteta nastala zbog loših privatizacija verovatno nikada neće biti izračunata, a malo je verovatno da će iko odgovarati jer je u ogromnom broju slučajeva pljačka urađena po ,,zakonu’’.

Uz preduzeće i zemlja

Predrag Matijević, jedan od najvećih zemljoposednika u Srbiji sa 17.000 hektara u vlasništvu, kaže da je u preduzećima koja je on kupovao kroz privatizaciju bilo jasno razgraničeno društveno i državno vlasništvo. Poljoprivredna dobra koja smo kupovali  imala su u svom vlasništvu poljoprivredno zemljište. Za ono koje se vodi kao državno, mi licitiramo i dobijamo ga na korišćenje na jednu do tri godine ako ponudimo veću cenu. U zavisnosti od opštine, cene zakupa na godinu dana su od 100 do 500 evra po hektaru’, navodi Matijević u izjavi za javnost.