Srbija je poljoprivredna zemlja koju karakterišu ekstenzivnost proizvodnje, debalansi između primarne proizvodnje i prerade, i rast neiskorišćenih poljoprivrednih površina.
Osnovna ideja za analizu mi je odgovor na pitanje koliko je moguće povećati izvozne prihode od voćarstva ukoliko bi se zapuštene površine zasadile voćem.
Kao i za većinu pitanja, i za ovo sam gotovo u potpunosti idiot, te ostavljam po strani zakone o nasleđivanju, podsticaje i troškove… Razvijam ideju na osnovu dostupnih podataka, a na mnogo pametnijim glavama je kako tu ideju i sprovesti u delo.
Priložene tabele nakon teksta su:
- Očekivana proizvodnja voća i grožđa u ovoj godini, u Srbiji;
- Jedinične izvozne cene voća u svetskoj trgovini (Trademap, kao i za ostale)
- Jedinične cene izvoza voća iz Srbije
- Vrednost izvoza Srbije po godinama i po proizvodima;
- Vrednost izvoza Srbije po zemljama uvoza;
- Vrednost svetskog izvoza po proizvodima;
- Rang lista zemalja po vrednosti izvoza voća.
Srbija je povećala izvoz voća sa 157 miliona evra u 2006. na 268 miliona evra u 2010. godini. Na osnovu rasta od 23% u periodu januar-septembar, u ovoj godini se može očekivati izvoz u vrednosti od 330 miliona evra. To znači da je vrednost više nego udvostručena u petogodišnjem periodu, što zbog povećavanja količina, tako i vrednosti.
U svetskom voćarskom izvozu Srbija se u 2010. godini našla na 37. mestu, sa udelom od 0,48% u ukupnoj vrednosti izvoza, uz mogućnost da će ove godine napredovati do 32. ili 33. mesta.
Hipotetičko povećavanje izvoza sa 0,33 na 2 milijarde evra dovelo bi Srbiju na 9. ili 10. mesto u svetu (uporedivo sa mestom kod izvoza kukuruza), što bi bilo u rangu Kine, ali daleko ispod Holandije, koja je uporediva sa Srbijom po površini, ne i po drugim parametrima. Rast udela, pod pretpostavkom da se ne menja vrednost izvoza drugih zemalja, bio bi na malo iznad 3,6%. To znači da smo, izuzev kod maline, premaleni da bi uticali na svetska cenovna kretanja, i da rast proizvodnje u Srbiji ne bi uticao na pad izvoznih cena.
Svetske izvozne cene po proizvodima se razlikuju, tako da izbor proizvoda za proizvodnju zavisi kako od mogućih cena prilikom izvoza, tako i prinosa i troškova proizvodnje. Podaci su priloženi kako o svetskim cenama, tako i o srpskim izvoznim.
Sad dolazim do moje računice.
Površina poljoprivrednog zemljišta u Srbiji je 5.051 hiljada hektara. U tome su oranice i bašte 3.295 hh, voćnaci 240, vinogradi 57, livade 624, pašnjaci 836 hiljada hektara.
U 3.295 hiljada hektara oranica 226 hiljada predstavljaju ugari i neobrađene oranice. U 2008. je bilo 199 hiljada hektara neobrađeno, a 209 u 2009. godini. Znači da u proseku svake godine se povećava zapuštena površina za 13,5 hiljada hektara što je 135 kvadratnih kilometara.
Rast površina pod voćem može se ostvariti kroz zasađivanje voćki u ovim neobrađenim oranicama, ili smanjivanjem površina livada i pašnjaka.
Ukoliko bi se površina pod voćnjacima povećala sa 240 na 480 hiljada hektara, celokupan prirast površine i proizvodnje išao bi u izvoz, jer domaća potrošnja je zadovoljena postojećim površinama.
Pođimo od pretpostavke da se sada izvozi 20% voćne proizvodnje, što daje 48 hiljada hektara pod voćnjacima (a bitno su manje površine, 15 hiljada hektara pod malinama i ne više od 10 hiljada pod svim ostalim voćem koje se plasira u izvoz). To znači da bi se izvozni prihodi mogli povećati 6 puta sa 330 na 2 milijarde evra, ukoliko bi se postizala sadašnja prosečna proizvodnja i ukoliko bi važile sadašnje izvozne cene.
Ukoliko bi 100.000 ljudi krenulo da se bavi voćarstvom, ili promenili postojeću upotrebu zemljišta, u proseku bi obrađivali po 2,4 hektra pod voćnjacima. Izvozni prihod bi garantovao 20.000 evra u proseku po angažovanom voćaru ili oko 8.333 evra po hektaru zemlje (16,7 tona po hektaru, bilo jabuka, krušaka, trešnji, višnji, breskvi, kajsija…). Ovo je bruto prihod u roku od 5 do 7 godina, neto prihod treba smanjiti za troškove održavanja, zaštite…
Ovo je sve najjednostavnija kalkulacija, a ovo mnoštvo tabela predstavlja informativnu osnovu za zainteresovane za voćarstvo i izvozni plasman svoje proizvodnje.
Kako do većih površina, proizvodnje i izvoza doći mnogo je složenije pitanje od mojih efektivno utrošenih dva sata kako bih sve ovo pripremio.
Slažem se potpuno i apsolutno je tačno je da bi se povećanjem voćarskih (i povrtarskih) površina – povećao izvoz i samim tim i makroekonomska stabilnost. Po mom mišljenju, ono što je važno je podrška i motivacija sadašnjih proizvođača da povećavaju zasade, ali i budućih da se ohrabre i uđu u projekte vezane za poljoprivredu. Motivacija može da dolazi sa više strana, na primer mi to radimo kroz naš projekat na internetu http://www.agroprofil.rs, gde predstavljamo stabilne i jake proizvođače i kompanije koje već postoje u našem poljoprivrednom životu i koje mogu da budu motiv budućim proizvođačima, dok realnu i finansijsku podršku može da pruža i država, koja se verujem trudi da to i uradi, ali smatram da je i državi potrebna kako stručna i iskustvena podrška uz povratnu informaciju sa tržišta, ali i know-how. Dakle, potrebna je kako sinergija, tako i akcija uz međusobno poštovanje apsolutno svih strana, kako bi se stvari pokrenule ka većoj i organizovanijoj proizvodnji. Takođe, jedna od niza ideja je da veliki otkupljivači, prerađivači ili hladnjače, takođe mogu direktno da razvijaju male proizvođače kroz kupovinu sadnog materijala za njih i makar delimično obnavljanje postojećih zasada (jabuke, maline, višnje, kruške, kajsije i slično), gde sa jedne strane može da pomaže i država kroz subvencije, koje se doduše čekaju, te ako nisu spremni da ih sačekaju mali proizvođači – sigurno to jesu prerađivači i otkupljivači. I tako dalje. Da je to moguće, primer nam daje Poljska kroz organizovan sistem proizvodnje i ponude. Nije potrebno ići daleko i mnogo tražiti, jer uređeni sistemi već postoje, samo je potrebno ono najvažnije: korektno sarađivati uz međusobno poštovanje sa idejom o razvoju svih aktera u poljoprivrednom životu Srbije.
Vladislav Vučković, urednik sajta Agroprofil.rs