Iako je Srbija nakon usvajanja novog Zakona o zadrugama, 29.decembra 2015. godine uložila dosta u revitalizaciju postojećih i osnivanje novih zadruga, mnoga rešenja koja bi tom obliku udruživanja olakšala pristup kreditima za obrtna sredstva i investicije još nisu zaživela. Novim pravilima nije omogućeno vraćanje štedno-kreditnog zadrugarstva, jer se računalo na banke, ali pokazalo se da su kreditni uslovi zadrugama često nepristupačni, dok državni fondovi nisu osnovani ni osam godina po donošenju zakona.

U Srbiji postoji oko 3.000 aktivnih zadruga, samo u katalog Zadružnog saveza Srbije upisano je 2.705, od čega je više od 1.100 osnovano posle 2015. godine. Međutim, dok se u svetu kreditne službe razvijaju, one u Srbiji nepostoje! A, bilo ih je pre skoro 130 godina. Posebno kad je u pitanju zadrugarstvo. Jer, zadrugarstvo je baš na ovom vidu i počelo sa osnivanjem u svtu i jedne od prvih zadruga na ovim prostorima u Azanji.

Zemljoradnička zadruga Azanja – nekad i danas

Prve zadruge na teritoriji današnje Republike Srbije nastale su sedamdesetih godina devetnaestog veka. U gradovima su to uglavnom bile potrošačke i zanatsko-proizvođačke zadruge. Već devedesetih godina u selima nastaju prve kreditne zemljoradničke zadruge. Najstariju među njima je ZZ „Azanja“ u Azanji. Osnovana je 1894. godine na inicijativu Milije Batinića, tadašnjeg predsednika azanjske opštine i Pante Majstorovića. U to vreme bila je prva štedno-kreditna zadruga koja pomaže kooperantima i zadrugarima. Za potrebe njenog funkcionisanja u vremenu od 1920. do 1927. godine u centru
Azanje podignuta je zgrada zemljoradničke zadruge koja danas uživa status spomenika kulture. U davno zlatno vreme rada zadrugarstva, ova zadruga je imala više od 1.000 kooperanata i oko 250 zaposlenih! Tako Srbija danas želi da ima zadruge takvog tipa kao što su bile pre skoro 130. godina!

To je bila jedna od prvih zadruga u Srbiji, koja živi i danas, te stoga ima titulu najstarije u našoj zemlji. Nastala je u mestu Azanja, nedaleko od Smederevske Palanke. Danas, s druge strane, ima svega trinaestoro zaposlenih i oko 200 kooperanata koji se iskreno i hrabro bore da sačuvaju svoju zadrugu i njenu preko blizu 130 godina dugu tradiciju. Zemljoradnička zadruga ,,Azanja’’ osnovana je 23. marta 1894. godine. Posle teških vremena devedesetih godina, koja su naročito pogodila zadruge, ZZ ‘Azanja’ nalazi se u jednoj veoma kompleksnoj situaciji jer je morao da se radi novi plan i program reorganizacije Zemljoradničke zadruge. 

„Ako je pre blizu 130 godina grupa ljudi ovu zadrugu osnovala sa tendencijom da pomogne rastu poljoprivredne proizvodnje, ali i poljoprivrednim  proizvođačima, zašto to i mi ne bismo mogli danas da postignemo? Imamo mnogo bolje uslove za rad nego što su ih naši preci u to vreme imali.“ Ako se zaista svojina vrati zadruzi, mi ćemo rešiti sve naše brige, navodi Radomir Stanimirović, direktor zadruge.

Najveći broj njih vezan je za poljoprivredu, gde je zadrugarstvo tradicionalno i nastalo pre gotovo 130 godina, ali prisutne su i učeničke, omladinske, studentske, socijalne, energetske kao i složene zadruge koje po vertikali povezuju istorodne oblike iz više sredina. Međutim, uprkos tome što su označene kao uspešan oblik organizovanja, nije im lako da pribave čak ni kratkoročna sredstva za pokrivanje sezonskih troškova.

Predsednik Zadružnog saveza Srbije Nikola Mihailović kaže da zadruge imaju otežan pristup tržištu kapitala, jer banke nisu spremne da pomognu, dok fondovi koji bi prema zakonu trebalo da se osnivaju na državnom, regionalnom ili lokalnom nivou još nisu zaživeli. Banke traže previše papira da bi odobrile kredit, a neke od njih zahtevaju da svako od članova dostavi dokumentaciju i garanciju iako ne pozajmljuju novac oni. Zamislite koliki bi to posao bio za zadrugu od 100 članova. A, takvih u Srbiji danas ima. ,,Ipak, ima i slučajeva da zadruge imaju prohodnost, samo moraju da obezbede hipoteke koje se obično stavljaju na nekretnine, ali uz mnogo komplikovanije procedure nego za ostale privredne subjekt, objašnjava Mihailović. Savez je predlagao da se osnuju štedno-kreditne zadruge ili da se postojećim omogući takva funkcija, pa bi članovi mogli da podignu neki iznos i da isto toliko vrate, eventualno uvećano za minimalne troškove. Ali, zakonodavac to nije prihvatio. ”Nismo imali snage da se izborimo za tu ideju prilikom donošenja Zakona o zadrugama krajem 2015. godine, pošto je bankarski lobi bio daleko jači. Država je imala neku iskrivljenu sliku o tome još kod usvajanja novog Zakona o bankama 2006. godine kada su se ugasile skoro sve štedno-kreditne zadruge jer su ih izjednačili sa bankama i propisali visok osnivački kapital”, kaže za javnost Mihailović.

Inače, od 2017. godine,pokretanjem akcije ,,50 zadruga u 500 sela’’  vraćeno je poverenje u zadrugarstvo Srbije, ali, neopravdano oduzeta imovina, nije! Mnogi i danas čekaju  da se ona vrati. Imovina jeprivatno vlasništvo, nestalo u vreme pljačkaške privatizacije agrara u Srbiji, koja je nastala u pljačkaškoj privatizaciji agrara u Srbiji  koja je obavljena uz pomoć države!

Uspešna zadruga i selo

Praksa, pokazuje da danas u Srbiji gde postoji zadruga koja radi, proizvodi, ima kooperante, pa da uz nju dobro živi i selo. To treba da bude recept za opstanak sela u Srbiji. Naravno, onih koja imaju šansu za to. Jer, od 4.700 sela u Srbiji njih čak 1.200 je u fazi nestajanja. Jer, od njih su sad ostale ruine. Zadrugarstvo Ii sela u Srbiji bili su zaposavljeni posle Drugog vetskgo rata, pa sve do 2017. godine,. U tovreme gasilo seu se zadruge, po 100 godišnje, a sa njiam su nestajala i sela u kojima se smanjivao broj stanovnikaViše je odlazilo nego što je dolazilo, više je umiralo nego što se rađalo. Jer, sve do pojave Korone  19, a to je bilo 2020. godine u selima Srbije  u poslednje tri i po decenije, u selima je godišnje umiralo po 102.000 a rađalo se ne više od 65.000 novih žitelja. Za vreme i posle Korone 19, imamo još veći porast onih koji umiru u odnosu na novorođene.  Za sahrane je potrebno svake godien da se obezbedi površina od  dva fudbalska igrališta! Poslednjih godina oko 60.000 mladih i školovanih godišnje, trbuhom za kruhom odlazi u svet iz Srbije, sa kartom u jednom pravcu. To je dovelo do toga da Srbija danas ima samo 6,6 miliona stanovnika. To je 500.000 manje nego li u prethodnom popisu, ili pre jedne decenije.  Inače za vreme SFRJ, tada je iz cele države od 1950, pa sve do 2000. godine iz sela u gradove otišlo da živi oko osam miliona stanovnika. Pražnjenje sela se nastavilo sv edo danas.

Sva sela koja su u nestajnju nemaju šanse da opstanu. Država treba da odabere ona koja imaju šanse za opstanak i ostanak, pa da u njih ulaže novac. Onda će da privuče i one mlade koji hoće da ostanu da tu budu da žive oni i njihova porodica. U tom slučaju možda će poneko da ode, i manje njih će da se iseli. Pokretanjem akcija ,,500 zadruga u 500 sela’’ koju vodi sadašnji ministar ya Brigu o selu u Vladi Srbije Milan Krkobabić u selima je do sada osnovano oko 1.100 novih zadruga. Zahvaljujući toj akciji stare i nove zadruge u Srbiji, njih 207 dobile su bespovratnu pomoć od oko 2,2 milijarde dinara. To je pomoglo njihov, ali i opstanak sela u kojima se one nalaze. Taj boljitak poboljšao je boljitak za oko 30.000 žitelja sela u Srbiji.

Inače, u Srbiji se nalazi oko 4.700 sela. Od toga je i danas njih oko 1.200 u fazi nestajanja, jer u svakom od njih ima manje od po 100 stanovnika! U ovoj akciji potrebno je odabrati grupu sela koja imaju najviše šansi za osptanak i ostanak pa u njih više ulagati novca. To treba da privuče mlade da ostaju u njiam, ali i da se vraćanju. Znači da vide svoju budućnost i perspektivu u selima. Posebna pažnja treba da se posveti mladima koji svake godine završavaju srednje poljoprivredne škole u Srbiji.  Procena je da iz pedesetak ovih srednjih škola svake godine izađe oko više od 2.000 godine svršenih srednjoškolaca. Oni moraju da budu bazna grupa u koje će država da pomaže da ostaju na selu da žive i rade.  Deo njih ode na studije, a veći deo ostaje da živi i radi u sečlima. Njihovi roditelji imaju njive, nemoraju da ih kupuju pa držva treba da ih pomogne i podrži u radu.  Jer, oni trebga da postanu robni proizvođač. Drugi do kada završe fakultete, mogu da se vrate i rukovode sa zadrugama koje će do tada biti po novom konceptu organizovanja. To  znači da će raditi po nordijskom sistemu, odnosno da će imati i prerađivačku industriju! Da li će se sve to ostvariti, opet zavisi od Vlade Srbije i njenog opredeljenja da li hoće da Srbija bude uvoznica hrane ili da bude izvoznik?  

Taj buduči novi koncept poljoprivrede koji bi trebalo da sprovode i novi ljudi treba da doprinese da se odmah vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji koja se obavlja na 3.488.752 hektara udvostruči ili bar prvih godina odmah poveća bar na 10 milijardi dolara godišnje. Danas je vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji samo 1.200 dolara po jednoim hektaru. Zemlje kojima Srbija teži imaju u proseku po 25.000 dolara po hektaru, a u nekima kao što je Danska dostiže i 37.000 dolara prihoda po jednom hektaru.

Da bi se tako bi se tako radilo postoji već  nacrt projekta po kome bi poljoprivreda Srbije godišnji donosila zemlji više od 65 milijardi dolara godišnje prihoda, a toliki nam je danas ukupan BDP. To znači da agrar, uz novi koncept i organizaciju, može da donese više novca, nego toliko pominjani litijum u okolini Loznice. Onda to treba da omogući da godišnji izvoz iz Srbije koji je lane bio oko 4,8 milijardi dolara, može odmah da bude udvostručen.Ali do sada su se izvozle sirovine za proizvodnju hrane, atada će se izvoziti samo finalni proizvodi. Za to je potrebna odluka vlasti u Srbiji, a to znači da agrar konačno bude strateškla grana! Jer, dans je sstrateška grana samo u obećanjiamk vlasti kada oni izađu na ulice i traže pravdu za svoj trud. Ukoliko se to dogodi taj novi agrar u Srbiji treba da doprinese  da se otvori i oko 150.000 novih radnih mesta u selima.

Novi stanovnici sela

Na početku akcije koju vodi danas ministarstvo za Brigu o selu, u seoskim naseljima bilo je prazno i oko 200.000 kuća. Od toga oko 150.000 ima vlasnike, a njih oko 50.000 nema vlasnike. U akciji koju vodi Milan Krkobabić, ministar za brigu o selu do sada je otkupljena 2031 kuća u selima Srbije. Tako je sosptveni krov nad glavom dobilo oko 6.000 mladihj, do 45 godina staarosti. Sela su dobila Ii još oko 2.750 novih stanovnika, dece.

Od 2021. godine kada su počeli javni konkrsi za dodelu novca mladima za kupovinu kuća u selima sa okućnicom izdvojilo Bačko Peterovo selo u Vojvodini u kome je dosada useljena 61 seoska kuća. Vlada Srbije godišnje za ove namene izdvaja po 500.000 dinara. Ministar za brigu o selu Milan Krkobabić ističe da će uskoro vlasnici tih kuća moći da konkurišu za dodatnu pomoć, do 1,2 milioan dinara, za pokretanje sopstvenog biznisa na selu. Po rečima ministra, osnovna karakteristika onih koji su se odlučili da u budućnosti žive u selu, je činjenica da su u proseku mlađi od 30 godina. Iznenađuje to što je gotovo jedna trećina njih do sada živela u gradovima pa sad postaju stanovnici sela. Tako je počela i da se menja demografska slika sela u Srbiji, u kojima je do sada prosečna starost bila oko 65 godina!

Osnovni uslov za učestvovanje na konkursu je da kandidati budu mlađi od 45 godina, da  su državaljani Srbije i da imaju prebivalište na teritoriji naše zemlje ne kraće od tri godine, da neposeduju imovinu, kuću ili bilo šta drugo na teritoriji Srbije i da to nisu otuđili u poslednjih pet godina. Odnosno da im je to prvo rešavanje stambenog problema. Opština koja je za sada ovogodišnji rekorder po ukupnom broju dodeljenih kuča na svojoj tekitoriji je Kanjiža u Vojvodini, u kojoj je svoj krov nad glavom dobilo 17 porodica. Karakteristika za period iza nas, od kada se vodi ova akcija, je činjenica da je trećina vlasnika seoskih kuća koja dolazi na selo, do sad imala gradsko prebivalište. Najveću seosku kuću u ovoj godini, površine 293 kvadrata, dobila je porodica u Srpskoj Crnji, opština Nova Crnja u Vojvodini. Najskuplje kuće od 1,2 miliona dinara, za šta novac izdvaja država, i što je maksimalna suma koja se odobrava, biće domovi dodeljeni porodicama u selima u okolini Kanjiže, Bača, Ade u Vojvodini kao i Lučana i Trstenika, u centralnoj Srbiji. Najjeftinija dodeljena nekretnina košta oko 443.158 dinara, ima 65 kvadrata, biće u vlasništvu jedne mlade poljoprivrednice, a nalazi se u selu Željuši kod Dimitrovgrada u južnom delu Srbije na granici sa Bugarskom.

Primer dobre zadruge…

Janjko Nikolić, direktor ZZ „Graničar’’ u Moroviću ističe zadrugu koju vodi, kao „jednog od stubova agrarnog razvoja opštine Šid“, osnovanu u decembru 1990., prvobitno kao ZZ „Morović“, a kasnije ZZ „Graničar“, koja u svom posedu obrađuje 2.300 hektara i 72 hektara jabučnjaka, i najvažnije, da zapošljava 75 radnika. On se osvrće i na turbulentna vremena, ratove, inflaciju, sankcije, NATO bombardovanje, kojim je razorena jedna zadružna ekonomija, a probleme su, periodično, izazivale i prirodne nepogode, velike poplave, oluje i suše. Sve smo to prebrodili i danas  ZZ „Graničar“ čine dva proizvodno uslužna pogona, u Moroviću i Adaševcima, svaki od po 1.150 hektara zemljišne površine. U proizvodnom sektoru Morović, pored ratarske proizvodnje, podignuti su savremeni voćnjaci jabuka na površini od 72 hektara, sa hladnjačom kapaciteta 1.000 tona i linijom za sortiranje i pakovanje. U proizvodnom sektoru Adaševci podignut je 1994. moderan silos sa sušarom, kapaciteta 12.000 tona, za smeštaj vlastitih proizvoda, kao i pružanje usluge skladištenja trećim licima. Tu je i savremena  mehanizacija i najvažnije – tu su njeni ljudi bez kojih se sve ovo nikako ne bi moglo ostvariti, rekao je Nikolić i u istom stilu nastavio: ,,Žetva je u tradiciji našeg naroda važan događaj. Možda i najvažniji. Jer žetva je simbol slobode, pobede, blagostanja!

Žetva je, radost i vera i nada, i kao takva često je bila inspiracija umetnika: pesnika, pisaca, slikara., Zadružni savez Vojvodine (ZSV) sa svojim članicama, zadrugama iz Srema, Banata i Bačke, godinama organizuje ovu manifestaciju sa ciljem da na jednom mestu okupi predstavnike državnih i naučnih institucija, predstavnike medija, nas proizvođaće i da kroz druženje na „Žetvenom danu“, kroz analizu proizvodnje, ekonomskih i tržišnih uslova, damo svoj doprinos da žetva bude radost, i da bude nada. Ako to ne bude ove godine, neka bude dogodine, jer u prirodi nas, koji se bavimo ovom delatnošću, poljoprivredom, je da se nadamo da će svaka naredna godina biti bolja od tekuće’’, kaže Nikolić.

U Srbiji postoji više stotina primernih zadruga, ponajviše ih je u Vojvodini (u kojoj se nalazi ukupno oko 450 zemljoradničkih zadruga) kao što su u Beški, Slankamenu, Karavukovu, Neuzini, Klenku, Moroviću i drugim mestima. Jer, tamo gde postoji dobra  zadruga, postoji i dom kulture, uspešan fudbalski  klub, čuje se plač i graja dece. Jednom rečmnju, u tomselu ima života!  Sadse u takvim selima održavaju i  takmičenja sela, Miholjski susreti koji će ovge godine biti organizovani u više desetina sela. Očekuje se da će u njima učestvovati i da će ih posetiti oko 200.000 žitelja Srbije.

Jer, po važećem Ustavu u Srbiji za sada nepostoji nijedno selo, već se ona zovu, naseljena mesta! Međutim, većina sela, od kojih propada, odnosno nestaje svako četvrto, izgledaju kao ruine. To je posledica stanja u kome je za poslednjih pola veka godišnje u Srbiji nestajalo po 100 zadruga. Mnogi danas koji se zalažu za povratak zadruga i oporavak sela, za vreme svog vladanja Jugoslavijom zalagali su se za gašenje zadruga i nestanak sela. 

Otišli su iz sela ugodno živeli u gradovima, u vreme socijalizma, kao da su već bili u komunizmu. Sada sa novom pameću, u trećem životnom dobu, hoće da ispravljaju svoje životne greške, pa se zalažu za povratak zadruga i oporavak sela. Znači, gasili su zadruge i rušili sela, pa sad hoće da ih grade!  Cilj im je da do kraja životnog veka vladaju Srbijom. Znači da i taj ostatak života budu na vlasti. Bez nje ne mogu! To im netreba dozvoliti, jer imali su šansu kada su vladali ovom zemljom, pa su ostavili – ruine. Jer, su prvo  gasili zadruge i rušili sela, a sad hoće da ih grade!

Dokaz je da do pojave bolesti Korona 19, u poslednje tri i po decenije da je razvoj poljoprivrede Srbije imao stopu rasta od samo 0,45 odsto godišnje! Sve strategije su bile samo strategije nerealnih želja pa se nisu ni ostvarivale. To se odnosi i na strategiju donetu na kraju jula 2014. godine i čija validnost ističe 31. jula 2024. godine. Poslednju strategiju tada je usvojila Vlada Srbije, ali ona nikad nije upućena na razmatranje i usvajanje u Skupštinu Srbije. Zašto, to znaju samo oni koji vladaju Srbijom!  Nju je na 145 strana napisalo oko 240 naših eksperata i za to su potrošili i između sebe podelili, ukupno oko 8,2 miliona dolara donacije koja je stigla tada iz Francuske. Međutim, ta strategija za devet godina njene primene nije donela nikakv boljtaiki poljoprivredi Srbije, Jer, je bila netačna i neostvariva. U stvari je to bila samo strategija nerealnih želja aktuelnih političara. Koji skoro za jednu deceniju njenog (ne) ostvarivanja nisu našli za shodno da razgovaraju i analiziraju njeno sprovođenje u paksi. Za taj neodgovoran rad treba da snose odgovornost! Jer, to je bilo neodgovorno ponašanje prema zemljištu, selima i narodu!

Očekuje se da bi za novi koncept ravoja agrara, odnosno buduća stopa rasta, trebala da bude realna, pozitivna i stabilna. Novi koncept pored vlade treba da usvojii
Skupština Srbije, pa da ona bude obavezna više decenija za današnje, ali i za sve buduće ministre. To treba da u prvo vreme bar udvostruči bruto vrednost proizvodnje agrara Srbije kako bi samo on donosio ukupan prihod bar, koliki je danas ukupan BDP Srbije. A, to je oko 65 milijardi dolara godišnje, bar u prvim godinama njegove primene, a posle i više. To bi Srbiju ponovo vratilo među stalne izvoznike hrane. Znači da odmah vrednost proizvodnje po hektaru bude najmanje 5.000 dolara, pa da posle raste. Jer, i 2022. godine kad je bio pad proizvodnje agrara od osam dosto u Srbiji, taj izvoz sirovina za proizvodnju hrane bio je4,8 milijardi dolara. Međutim, ako je Srbija zemlja za koju se nekada govorilo da može da hrani pola Evrope, onda taj izvoz finalnih proizvoda, a ne sirovina, kao što je bilo do sada, već prvih godina mora da se udvostruči.  

Izmene zakona nisu donele boljitak

Sve što se do sada radilo na unapređenju agrara nije doprinelo da se ostvari boljitak u ovoj grani koja nije strateška delatnost u Srbiji. To se može reći i za poslednje izmene zakona o poljoporivrednom zemljištu. Ali, to se može reći za prethodne zakone koje je donosila ova vlast. Naime, poslanici Skupštine Srbije usvojili su 29. decembra 2015. godine izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu, koje, pored ostalog, predviđaju da više pravnih lica mogu da zakupe do 30 odsto državne zemlje u svakoj opštini na period od 30 godina. Omogućeno je poljoprivrednicima koji imaju do 30 hektara obradivog zemljišta da kupe do 20 hektara, uz rok otplate do deset godina. U ministarstvu poljoprivrede ističu, bar tvrde da danas u vlasništvu Srbije još uvek ima oko 510.000 hektara državnog zemljišta. Ništa od toga nij donelo boljitak ni poljoprivredncima koji pravdu uglavnom traže i dobijaju na ulici.  Od toga niko nema korist. Ni oni ni država. Jer, sve se to rešava uredbama koje samo ,,gase požar’’. Ponajviše koristi imaju samo oni koji se bave uvozom potrepština, čak i onih koje bi mogli i morali sami da proizvodimo.

Tada su usvajanje tog akta pratili protesti opozicije, koji su tvrdili da se zakon donosi kako bi državno zemljište bilo prodavano strancima i ljudima bliskim vlasti, kao i poljoprivrednika, koji su protestvovali protiv njegovog donošenja pre nekoliko dana ispred Doma Narodne skupštine. Nekadašnja ministarka poljoprivrede prof dr Snežana Bogosavljević Bošković demantovala je te tada navode tokom skupštinske rasprave, navodeći da on nijednim svojim članom ne predviđa prodaju državnog zemljišta strancima. A, znamo da danas i oni, stranci, imaju zemljista, odnosno poseda u vlasništvu u Srbiji!

Između otalog, tada je zakonom uređeno i pitanje davanja na besplatno korišćenje poljoprivrednog zemljišta koje nije bilo predmet zakupa najmanje poslednje tri agroekonomske godine i nije bilo predmet korišćenja, a koje ostane neizdato nakon okončanja postupka davanja u zakup u određenoj jedinici lokalne samouprave.

To će biti rešeno na način da može da se da na korišćenje pravnim i fizičkim licima za poljoprivrednu proizvodnju na period do pet godina, kao i mogućnost produženja perioda korišćenja tog zemljišta do 25 godina pod uslovom da poljoprivredni inspektor utvrdi da se to zemljište obrađuje, s tim da se poljoprivredno zemljište u površini od preko 10 hektara daje na korišćenje licima koja podnesu zahtev za davanje saglasnosti na investiciono ulaganje.

Produžen je i period davanja u zakup sa 20 na 30 godina, a propisano je i prvenstvo zakupa po osnovu investicija tako što se investitorima po prvi put daje mogućnost zakupa poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini i to na period do 30 godina. Predviđene su i novčane kazne za bespravno korišćenje zemljišta, što bi, prema mišljenju Vlade Srbije, trebalo značajno da umanji bespravno korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, jer do sada nisu postojale odredbe za uzurpaciju.

Zakon predviđa pooštravanje sankcija za uzurpatore državnog poljoprivrednog zemljišta, ali i lokalne samouprave koje ne poštuju rokove i procedure u donošenju i sprovođenju godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta.Uvode se kazne za uzurpatore u visini trostrukog iznosa najviše postignute prosečne cene zakupa na teritoriji okruga, a ako je uzurpator NN lice jedinica lokalne samouprave može da donese odluku o skidanju useva.

Od ukupno 830.000 hektara, tada jasno identifikovanog državnog poljoprivrednog zemljišta u zakupu se godišnje nađe svega oko 30 odsto raspoloživih površina – u agro-ekonomskoj godini 2014/2015 u zakupu je oko 260.000 hektara i po tom osnovu ostvaren je prihod od 51 milion evra, rekla je tada ministarka Bogosavljević Bošković tokom skupštinske rasprave.

“Jasno je da je oko 570.000 hektara državnog zemljišta izdvojeno, ne izdaje se, odnosno nalazi se u sivoj zoni”, rekla je tada ona. Skupština Srbije usvojila je tada i Zakon o zaštiti zemljišta, kojim se regulišu pitanja od izuzetnog značaja za očuvanje zemljišta kao jedinog neobnovljivog prirodnog resursa. Taj zakon predviđa obaveze prevencije i mere zaštite u oblasti poljoprivrede, industrije, voda, vodoprivrede i otpada, što će povećati stepen odgovornosti svih subjekata u sistemu zaštite.

Od zakupa zemljišta, godišnje više od pet milijardi dinara

Srbija na godišnjem nivou ubira prihod od zakupa poljoprivrednog državnog zemljišta preko pet milijardi dinara, od čega 40 odsto ovih sredstava ide u republički budžet, a 60 odsto je prihod jedinica lokalnih samouprava na kojoj se nalazi zemljište, rekao je direktor Uprave za zemljište Branko Lakić, na konferenciji na temu poljoprivrednog budžeta Srbije, koju je organizovalo Udruženje novinara Sribje u Međunarodnom PRESS centru u Beogradu, krajem oktobra 2021. godine. Konferencija „Kako se troši budžetski novac u poljoprivredi“ tada je održana na inicijativu istraživačkih novinara koji se bave ovom temom, a njoj su prisustvovali pored predstavnika medija, predstavnici resornog ministarstva i nadležnih institucija, kao i profesori i akademici iz stručnog sektora.

„Uprava manje novca izdvaja iz budžeta za mere zaštite uređenja poljoprivrednog zemljišta od iznosa koji se ostvaruje od zakupa zemljišta“, rekao je tada Lakić i objasnio da je uzrok toga neadekvatan i zastareo Zakon o zakupu poljoprivrednog zemljišta iz 2006. godine po kome se do skoro nije znalo šta je precizno u vlasništvu države, preneo je Tanjug. Istakao je da se takvi problemi rešavaju, te da je napravljen Geoportal o poljoprivrednom zemljištu i prema tadašnjim podacima (iz 2021. godine)  Srbija trenutno raspolaže sa oko 510.000 hektara državnog zemljišta. Od ukupnog zemljišta kojim raspolaže država, po njegovim rečima 90.000 hektara je tada bilo pod pašnjacima koji su vraćeni selima na upravljanje, a to znači da država preko ministarstva upravlja sa oko 410.000 hektara. Lakić je krajem oktobra 2021. godine objasnio da je deo novca od zakupa uložen u pravljenje informacionog sistema putem koga svaki građanin Srbije može da ima satelitski uvid u zemljište kojim raspolaže Srbija, pa je i istakao da su podaci – transparentni.

Kada je reč o poljoprivrednim subvencijama tadašnja direktorka Uprave za agrarna plaćanja Biljana Petrović je rekla da resorno ministarstvo dodeljuje subvencije domaćinstvima, ali da se isto tako obavlja i kontrola kako je subvencija iskorišćena. Petrović je objasnila da inspektora nema dovoljno, ali da su kontrole redovne te da se sprečava svaki način zloupotrebe novca dobijenog subvencijama. Osvrnula se da ovaj sektor posebno ulaže u vino i vinogradarstvo, kao i u celokupnu oblast voćarstva i primarnu biljnu proizvodnju. Sredstva budžeta ovaj sektor koristi za podsticaje, rekla je Biljana Petrović, kao i za inovacije koje bi poljoprivrednicima olakšale da obavljaju svoju delatnost.

Tada je na konferenciji bilo i reči o sredstvima koja se ulažu u novu mehanizaciju, olakšice koje dobijaju određene grane poljoprivrede, podsticaje za radnike sa sela, navodnjavanje, kao i protivgradnu zaštitu. Takođe, rečeno je da se dobar deo sredstava ulaže u modernizaciju tehnologija i digitalizaciju, kako bi se poslovanje u poljoprivrednom sektoru odvijalo na brži i lakši način.

Predstavnici ministarstva poljoprivrede istakli su da se radi na usvajanju novih zakona i uredbi kojima će se rešiti sporna pitanja oko zakupa zemljišta i istakli da je za novi projekat navodnjavanja izdvojeno preko 100 miliona dolara. Najavljeno je da će u naredne tri godine ovim projektom biti pokrivena površina od 100.000 hektara obradivog zemljišta. Rebalansom budžeta Republika Srbija je izdvojila 48 milijardi dinara, a novinari na konferenciji pitali su se da li neko prati gde je taj novac i na šta se koristi.

Tadašnji direktor uprave za zaštitu bilja Nebojša Milosavljević istakao je da je u poslednjih nekoliko godina Srbija postigla dobre rezultate u izvozu sadnog materijala, da je srpsko vinogradarstvo „na visokoj mapi Evrope“, kao i da se broj grla koja se subvencionišu povećava iz godine u godinu. „Ako se pitate gde su pare iz budžeta? Naše pare su kod poljoprivrednika“, poručio je Milosavljević.

Nisu imali odgovora za nestale subvencije, ili nenamenski utrošene, upućene stočarstvu Srbije od strane Minisrtarstva za poljoprivredu od 28 milijardi dinara, u 2016. godini za koje je Državna revizorska institucija kontrolom utvrdila da nisu donele boljitak u ovoj grani, ali da nema ni traga, niti je moguće utvrditi  gde su pare utrošene. Slično se dogodilo i sa subvencijama od 26 milijardi dinara, koje su 2018. godine upućene iz iste insti6tjucije za ruralni razvoj sela. I zaključak DRI je gotovo istovetan.

Dakle, nema boljitka na selu, pa se nije moglo ni utvrditi gde je utrošen novac! Dakle, radi se o novcu od 54 milijarde dinara koje su u dva navrata otišle iz ministarstva poljoprivrede. I izgubio se trag novcu. Jer, pare nisu stigle do stočara ni do onih da obnavljaju sela. Zbog toga nije ni moglo da se utvrdi gde je taj novac nenamenski završio. Na pianej autora ovih redova gde završio taj ogormna novac. Odgovor nadležnih iz ministarstva je tada bio da su pare  kod naših seljaka. Za ,,Okruglim stolom’’ tada je još i naglašeno da se ni neveruje baš u sve ono što piše u izvetšajima DRI o ovim kontrolama

Tada se radio o 54 milijardi dinara, koje su kada se pretvore evre prikazivale  da je to bilo više od 457 miliona evra. A, najbolji dokaz koliko je to je novca, je činjenica da je agrarni budžet u 2021. godini, iznosio 400 mliona evra. Dakle, nestao je, odnosno se izgubio trag jednom godišnjem agrarnom budžetu, koliki je bio u 2021. godini. Da je on stigao do stočara, kako je rečeno, kojima je i bilo namenjeno, kao i do sela, danas bi bila druga slika i stočarstva, ali  i sela Srbije. Ne bi morali da uvozimo meso i mleko, već bi sve to izvozili!  Kada je reč o selima, sela ne bi izgledala kao ruine. Jer, u fazi nestajanja u Srbiji je čak 1.200 sela, ili svako četvrto naseljeno mesto od njih 4.700, koliko ih ima prema podacima Republičkog zavoda za statistiku.  (B. GULAN)