POGLEDI: Srbiji treba domaći traktor!

 Piše: Branislav GULAN

Nekada je Srbija imala IMT traktore, pre svega 535, koji su tada obrađivali 10 miliona hektara njiva u Jugoslaviji, ali su se i izvozili u 60 zemalja nesvrstanog sveta. U dobrom delu tih zemalja ti traktori i danas su u upotrebi. Međutim, njihova proizvodnja u Srbiji je ugašena, što je velika šteta. Godišnje je za izvoz odlazilo oko 32.000 tih traktora iz tadašnje Srbije. Ponegde na poljima u Srbiji i danas se mogu videti kada je sezona poljoprivrednih radova. Jer, mehanizacija koja obrađuje njive u Srbiji danas stara je oko tri decenije.

Ukupno i u Srbiji postoji oko 5,2 miliona hektara poljopriuvrednog zemljišta, a obradivo je 4,2 miliona hektara, dok se koristi 3.476.000 hektara.Te njive obrađuje oko 400.000 traktora čiji je prosečan vek starosti oko tri decenije. Njima treba dodati i više desetina hiljada novouvezenih oko 13.000  polovnih traktora iz skroašnjeg uvoza, starosti do desetak godina. Nema tačnih podataka koliko je stiglo u Srbiju poslednjih godina iz uvoza novih traktora, ali se procenuje oko 20.000 mašina. Poslednji podaci  iz Prtivredne komore Srbije o broju traktora bili su da ih je bilo ukupno oko 450.000. Previše za njive koje obrađuju, što ukazuje da smo premehanizovani, ali sa starim mašinama. Jer, dobar deo traktora služi za male parcele, a u Srbiji ih ima 19 miliona, pa su oni dobrim delo i neiskorišćeni.  

Ali, ako budemo opet imali domaći traktor kao nekad, koji ima nameru da proizvodi ,,Majevica’’ iz Bačke Palanke, koji je, pre svega, namenjen malik posedima, za njega će biti i kupaca, kako u bivšem nesvrstanom svetu, tako i na domaćem tržištu, kao i u regionu, gde su, pre svega, male parcele. Takva fabrika treba da dobije podršku. Traktori će imati i priključne mašine koje se već proizvode kod malih proizvođača, ali i u ,,Majevici’’ koja sad namerava da širi proizvdonju i na traktore. Traktor iz ove fabrike treba da košta oko 35.000 evra.

Sa razvojem zadružnog sistema u Srbiji, treba organizovati i mašinske prstenove. Dakle, preko zadruga da se organizuje i agrarna proizvodnja, pa neko da ima traktor, drugi kombajna, apa da se svi udružju tako nemroa sgako domaćisntva da ima kompletan mainski park. A, udruženi svi će opet imati svfe! Inače, sadašnaj mehaniazciaj u Sribji star aje u prsoeku oko tri decenije. Novi kombajan, koji će biti proizveden u SRibji, po ceni će biti privhatljiv i za male sitne proizvdojađše, koji nemaju puno novca., pa se kod njih si nalazi stara mehaniazcija. Svi treba da se udruže, bili oni zadrugari ili kooperanti u zadruge, kojih agrarnih ima oko 4.000 u SRbiji. Jer, smao udruženi mogu da opstanu i ostanu, u suprotnom će ih pojesti velike multinacionalne kompanije. Jer, današnji cilj udruživanja u zadruge, je drugačiji od onog posle Drugog svetskog rata. Tada su se udruživali u zadruge i u njih unosili celu svoju imovinu. Danas se udružuju i unose samo svoj proizvod, da bi ga prodali i naplatili, a sve to preko zadruga. Dakle, ako se agrarni proizvođači, mali i veliki,  udruže u zadruge pa i njihovi kooperanti, pa da zajednički obrađuju njive, pa da imaju i zajedniučki proizvopd, da bi ga tako i prodavali, onda imamo šansu i da povećamo agrarnu proizvodnju u Srbiji. Jer, još uvek imamo nerealno ambiciozne planove, kao I još uvek validnu Strategiju od 2014. do 2024. godine u kojioj piše, da će se agrar godišnje razviajti po stopi od 9,1, odnosno 6,1 odsto. To se nikada nije ostvariličlo. Analize pokazuju da agrar za poslednej tri i po decenije u Srbiji ima godišnji rast tod samo 0,45 odsto! Primer je i 2021. godina kada je ta proizvodnja imala pad od pet odsto. Inače, vrednost proizvodnje po hektaru u Srbiji je oko 1.000 evra, a u Holaniji, 24.000 ili u Danskoj 17.000 evra. Srbija sa ovakvom proizvodnjom neće biti konkurentna. Toj konkurentnosti neće pomoći ni poslednje povećanje subvencija u agraru sa 4.000 na 8.000 dinara po hektaru. Obradom zemlje i poroizvdonjom hrane u Srbiji se bavi oko 1,4 miliona ljudi, a uz dobru oganizaciju, znači  uz novi koncept poljoprivrede, a to znači i osnivanje mašinskih prstenova u okviru zadruga. To znači da se uz takvu organizaciju može pomoći svakom proizvođaču. U Srbiji postoji oko 570.000 gazdinstava. Među njima je 217.623 malih koji imaju posede do dva hektara veličine. Cilj je da se oni intenzivno bave poljoprivredom, da postanu robni proizvođači. U tom slučaju zadruge treba da im organizuju proizvodnju, da ima otkupljuju tržišne viškove, pa će tako oni postati i robni proizvođači. Mašinski prstenovi znače da će sve mašine biti udružene u zadruge, niko neće morati da ima sve mašine, ali će sve kroz udruživanje biti iskorišćene tokom cele godine. Tako će obrađivati  sve posede zadrugara i kooperanata u zadrugama.

Ako se tako budemo organizovali i radili i sela će imati šanse za opstanak i ostanak. U zemlji je  danas oko 4.700 sela, a u 86 odsto opada broj stanovnika. U  fazi nestajanja je čak njih 1.200. Nestaće za deceniju i po. Akcija je pokrenuta, vodi je ministarstvo za brigu o selu. Cilj je da se  prazne kuće, a takvih je u Srbiji oko 200.000, otkupljuju i dodeljuju mladima, do 45 godina starosti koji hoće da žive na selu, one dodeljuju. A, život na selu nije samo obrada zemlje, već i svi poslovi oko agrara.  Samo u prošloj 2021. godini,  651 mlada osoba, do 45 godina,  koja hoće da živi na selu, dobila je pomoć od države, a to su prazne kuće na selu. Za  to je potrošeno oko 680 miliona dinara. Već je pokrenuta akcija i za 2022. godinu, pa je raspisan konkurs po kome je za kupovinu kuća na selu već odvojeno 500 miliona dinara. Za kupovinu praznih kuća, po jednoj nekretnini određen je iznos od  najviše 1,2 miliona dinara po jednom domaćinstvu. Cilj ukupne akcije koju vodi ministar za brigu o selu Milan Krkobabić je da se narednih godina otkupi oko 30.000 tih praznih kuća sa okućnicom. Plan je da se razvija zadrugarstvo, zapošljavaju ljudi, poveća proizvodnja hrane. To je put i za opstanak i ostanak sela. Podstrek tome daje i da zadrugarstvo koje je u zamahu, jer je za poslednje četiri godine osnovano 1.000 novih zadruga, što ukazuje da je vraćeno i poverenje u njih.

Dakle, uz novi koncept zadruga koje će imatai i prerađivačke kapacitete, da se svi uključe sa svojim proizvodima, da uz  postojanje mašinskih prstenovi, više, lakšei jeftinije proizvodimo hrane, a  vlasnici malioh poseda, da postanu robni proizvođači. Ako tako ne budemo radili ubrzaće se nestajanje sela. U selima, uz novi concept poljoprivrede, koj će imati prerađivačke kapacitete, treba stvoriti iste uslove za život kao i u gradovima. A, danas 1.000 sela nema prodavnice, u 2.000 nema pošte ni bankomata, 500 nema seoski put… U selima je 150.000 praznih kuća koje imaju vlasnike i još 50.000 bez vlasnika. Sad đšto se radi je dobro, samo ako  se dugoročno nastavi, pa u narednih pet godina, kakav je plan da se podeli i naseli  čak 30.000 praznih kuća u selima.

Da bi mladi išli na selo mora da oživi stočarstvo. Jer, ono u BDP-u agrara sad  učestvuje samo sa 29 odsto. To je nivo kao što je bilo pred Prvi svetski rat. Za to je potrebno da se mlade devojke opredeljuju da se udaju na selu, tamo da žive, stvaraju porodice. Ukoliko njih ne bude, sela će postati staračaki domovi. Znači ubrzano će nestajati i čekaće se ko će biti u njima poslednji da ugasi svetlo. Jer, u njima je već 260.000 momaka koji nisu zasnovali porodice. Dakle, ako devojke hoće tamo da se udaju, da bogato žive u selima, onda će uz novi odnos prema selu, biti bogate, biće bogato selo i država.

Kada kažemo da hoćemo da bude bogato selo, to znači da staje i obori budu puni stoke. Danas proizvodimo od šest do osam miliona tona kukuruza, a za siromašno stočarstvo je dovoljnjo samo četiri miliona tona ,,žutog zalta’, pa se hvalimo sa izvozom, što nije dobro. Jer izvizimo vieš od tri milioantgoan kukruza, kao sirovinu, aod nejga može da se dobiej čak 10.000 različitih proizvdoa iz viših faza prerade pa da se tako izvoze. Danas u stajama imamo manje od 500.000 goveda, trebalo bi da ih bude najmanje 1,6 miliona grla. Zatim u oborima je  samo  oko dva miliona svinja, a trebalo bi da ih bude najmanje 6,5 miliona. U torovima je 1,7 miliona ovaca, a trebalo bi da ih bude najmanje 3,5 miliona.  U selima se gaji i oko 26 miliona koka, trebalo bi de bude bar 92 miliona. Posedujemo i samo 14.000 konja i oko 1.000 magaraca. Nužno je sve to uvećati za nekoliko puta. 

To ćemo sve raditi ako donesemo novi koncept agrarne politike na 10 strana, realan, ali i da zaživi i u praksi. Da budu subvencije za sve grane, I da se planski troše,. Da donose rezultate. A, ne kao do sad da nema traga subvencijama za stočarstvo i ruralni razvoj. Jer, novac je dat, ali nije doneo očekivane rezultate. Novac je nestao u vremenu od  od 2016. do 2018. godine.  Nije povećan broj grla, kvalitet stada, proizvodnja I potrošnja mesa,  pa ni izvoz,a a uvoz je porastao. Dokaz tome je da je Srbija 1990. godine proizvodila po 650.000 tona mesa godišnje i trošila po stanovniku oko 65 kilograma. Danas se proizvodi 200.000 tona manje i troši tek oko 40 kilograma po stanovniku godišnje. Cilje te nove agrarne politike mora da bude realan, a to je da vrednsot proizvodnje po hektaru hektaru bude najmanje 10.000 evra. Kada je reč o subvencijama, radi se o utrošenim parama od 28 milijardi dinara navodno za stočarstvo, kao i za ruralni razvoj od 26 milijardi dinara, sve ukupno od 2016. do 2020.godine. Rezultata nema, nema ni traga parama gde su potrošene. Zna se samo da su otišle iz Ministarstva za poljoprivredu i vodoprivredu. Po rečima nadležnih iz službi za praćenje ovakvih ulaganja, možda se istraga pokrene kada garniture odgovorne za to više ne budu na vlasti? Jer, to je novac od 457 miliona evra, koji je uložen, ali nije doneo očekivane rezultate. Recimo samo da je to znatno više para nego što je bio Agrarni budžet u 2021. godini koji je iznosio oko 400 miliona evra. Za takav ,,pogrešan’’ potez, nenamenskog trošenja novca, što je utvrdio i Glavni državni revizor u dva zapisnika posle obavljenih kontrola, još uvek nema odgovornosti odgovornih. Dok se to ne utvrdi, teško je poverovati u uspeh novih obećanja i trošenja novca za obećani razvoj stočarstva i boljeg života na selu.

                                                           (AUTOR JE ANALITIČAR I PUBLICISTA)