Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Čekanje bolјeg seoskog života
Tema koju sam obradio u knjizi Ruralne sredine u Srbiji — Spasavanje sela i države — nova razvojna filozofija, pojavlјuje se u javnosti nakon blizu pet decenija mog ličnog istraživanja ove oblasti. Slučaj je hteo da se to poklapa i sa pet decenija mog novinarskog, publicističko-istraživačkog rada u ovoj oblasti. Država je posle sedam decenija uništavanja zadrugarstva i zapostavlјanja sela konačno shvatila da je došlo vreme da se i ovom problemu ukaže dužna pažnja. Ne zbog tih oblasti, već zbog sebe same, odnosno vladanja u vremenu koje dolazi. Jer, stanje je takvo da će od 4.700 sela u Srbiji čak 1.200 nestati za deceniju i po. Ostaće samo spomenici selima, ako bude imao ko da ih sagradi. Zadovolјan sam što su oni koji trenutno vladaju Srbijom shvatili da već u bližoj budućnosti neće imati kime da vladaju i upravlјaju, jer nestaje snažna glasačka mašina u selima, a to je više od polovine stanovništva u zemlјi. Sa selima nestaje i država jer ostaju samo prazne teritorije. One će uskoro biti bez naroda pa i bez glasačkog tela! Godišnje se u Srbiji rodi 65.000 beba, a umre više od 102.000 žitelјa. Ako se tome doda i broj mladih koji odlaze iz zemlјe sa kartom u jednom pravcu, a to je oko 40.000 njih godišnje, onda će se proces još ubrzati.
Vlasti se na ove probleme do sada nisu mnogo obazirale. Problem ih nije ni privlačio. Ja sam ovom temom počeo da se bavim kada sam, još kao dete, odlazio u Bosnu i Hercegovinu, u Bosansku Krupu i selo Hašane, rodno mesto moje majke Milke i njene rodbine. Dolazio je i naš rođak, pokojni Branko Ćopić, kod koga sam odlazio u Beograd, i koji me je nadahnuo da, kada odrastem, pišem o selu. Nisam dugo čekao, počeo sam već u srednjoj školi. Interesovalo me je selo i život u njemu. Odlučio sam da budem novinar… Pre pola veka, prve tekstove objavio sam u Večernjim novostima, listu kuće NIGRO Borba, u kojoj sam se kasnije zaposlio… Tada su svi hteli da se bave velikim temama, praćenjem CK Jugoslavije i CK republika i pokrajina tadašnje SFRJ. Uvideo sam da i teme sela i selјaka mogu da pronađu svoje mesto u medijima, iako nije bilo baš pohvalno biti „selјački“ novinar… Ali, te su teme s vremenom ipak počele da zauzimaju svoj prostor u javnosti i medijima u kojima sam se pojavlјivao.
Tako sam i dočekao da selo 2019. godine bude jedna od najznačajnijih tema u zemlјi koja ostaje bez naroda. Upornost da sve to izađe u javnost pokazala se ispravnom, mada time problem u zemlјi nikako nije rešen. Ali, nakon pola veka rada, uspeo sam u svojim nastojanjima da selo kao temu nametnem medijima, SANU, Vladi Srbije, a ove godine za nju se zainteresovao i sam predsednik Republike Srbije. Dokaz za to je i formiranje Nacionalnog tima za preporod sela Srbije. Zadovolјan sam zbog toga jer je odlučeno da se traži put za opstanak i ostanak sela… Mislim da smo u tome već i zakasnili, da sad već treba spasavati varošice. Podršku za tu akciju i za ukazivanje na problem, o čemu sam pisao u više hilјada novinskih, stručnih i naučnih radova, kao i u knjigama koje sam objavlјivao, dobio sam u vremenu koje je iza mene. I sad je stigla podrška, ali se u njoj ukazuje i na činjenicu da se u timu nalaze i lјudi koji su doprineli takvom stanju sela! Ćutali su, pa su se i slagali sa nestajanjem sela. Sad, kada su u trećem dobu, treba da ih obnavlјaju. Čak ulažu kritike i predlažu šta da se radi na obnovi, kako da se u selima stvore isti uslovi života kao i u gradu…
U ovoj knjizi kritički se osvrćem na pojedine pojave, ali i na ponuđena rešenja. Tako ukazujem da se decenijama uglavnom živi na obećanjima bolјeg života u selima. Ta obećanja su još uvek — očekivanja. Rezultat je da radnici i oni koji žive na selu imaju nesiguran i neizvestan prekarni rad. Kada je reč o očekivanjima i čekanjima, pozivam se i na Iva Andrića koji je pisao:
„Zaraziti nekog čekanjem (što je danas, u našem slučaju, čekanje bolјeg života na selu, (prim. B. G.), predstavlјa i najsigurniji način vladanja nad njim, što znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi, ali te obmane — nikad ni doveka! I tako, prihvativši prećutno uslove života koji vam se postavlјaju, živite kako vladalac hoće, upravo i ne živite, nego strplјivo čekate, sve dok se sav vaš život, zajedno sa ovim što ste očekivali, ne pretvori u strplјenje i beskrajno čekanje, što znači da ste prihvatili taj rajinski način života. A to je isto što i put dobrovolјne propasti za sebe i svoje potomstvo. Da ne bi morali da vas sami ubijaju, zarazili su vas tim čekanjem koje vas održava u životu i polagano ubija.“
Ljudi na selu ne osećaju to svoje čekanje kao teret ni kao poniženje, jer su se i sami pretvorili u čekanje. To se najbolјe vidi po ruinama i 50.000 praznih kuća, bez vlasnika, i 150.000 onih na kojima piše da trenutno u njima niko ne živi. Dakle, zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja nad njim. Sve što jeste i što znate, umete i možete, stavlјeno je u službu tog čekanja bez kraja i bez ikakvog izgleda na ostvarenje. Jednima vek prođe u mučnom i uzaludnom čekanju, a drugi bez imalo čekanja dobiju sve što žele i čemu se nadaju. Nadam se da je konačno došao kraj čekanju svim tim lјudima na selu. To je proces za koji će biti potrebno dosta vremena, vremena da se stanje popravi. Za deceniju-dve, možda i tri, ili kasnije, dokumentacija izneta u ovoj knjizi moći će nekome da posluži kao dobra polazna osnova za analizu, pa će se moći lakše i sagledati dokle je Srbija stigla u rešavanju ovog problema, i da li je u tome manje ili više uspela…
Autor
B. GULAN