NAVODNJAVANJE I ODVODNJAVANJE

Piše: Branislav Gulan

Priča o suši podseća nas na  priču o psu i kući. Suše se setimo onda kada ona već nastupi. Posle toga sve zaboravimo. Da podsetim ekstremnu sušu smo imali i 2003. godine, zatim 2012. godine kada je umesto planiranog poljoprivrede od dva odsto bio pad od 18,5 do 21,5 odsto! Istina, na ovim prostorima ni poplave, ni erozija, ni bujice nisu retka pojava. Svetska meteorološka organizacija je objavila da je od 1880. godine, od kada se mere meteorološki podaci, 2012. bila najekstremnija godina u svakom pogledu. Na jednom kraju planete su bile izuzetne suše, a na drugom kraju su poplave.

Naša poljoprivredna nauka se ovim pitanjem, ozbiljno počela da bavi pre desetak godina. Prema podacima Svetske meteorološke organizacije predviđano je da do 2010. godine temperatura na zemaljskoj kugli poraste za 20C stepeni.. Stručnjaci su proračunali da bi u Beogradu temperatura dosegla 45 podeok. Prognoze  su malo ranije potvrđene, jer smo već 2003. godine imali 45⁰ C. Nauka se tada ozbiljno pozabavila pitanjem suše i biljne proizvodnje jer podaci i analize situacije u našoj zemlji su pokazivale da sve što je istočno od Tise, Dunava, Velike i Južne Morave zahvatiće aridni pojas i taj prostor bi ispao iz kukuruznog pojasa Evrope.
Istine i zablude

Ozbiljni naučnici su bili zabrinuti za sudbinu srpske poljoprivrede, pogotovu stočarstva  i da se mora nešto ozbiljno učiniti kako bi se suša predupredila. Eto, od demokratskih promena do danas srpsku poljoprivredu je vodilo desetak ministara. Često i iz iste partije ali su uvek bile različite politike – i loši rezultati. Najnerealniji obećanja o rešavanju problema navodnjavanja bili su kada je ministar bio Dušan Petrović koji je obećavao izgradnju sistema za navodnjavanje na 1,15 miliona hektara. Jer, danas u Srbiji se navodnjava zvanično tek oko 1,2 odsto njima ili oko 40.000 hektara To je bilo nemoguće. Da je obećao 20.000 do 40.000 hektara, a polovinu uradio – zaslužio bi da mu se podigne spomenik… Ovako takva nerealna obećanja bila su jedan od razloga da mu stranka kojoj je pripadao nedobije poverenje gradjana. Primera radi, već više decenija se poseže za jednim jedinim argumentom da moramo da krenemo u navodnjavanje, jer Srbija ima najmanje površine pod sistemima za navodnjavanje u Evropi uz naglasak da nedovoljno koristimo vodu. Ima tu istine, ali i zablude. Nije tačno da Srbija
koristi tako malo vodu kako prikazujemo, jer sigurno ne bi bilo paprike u leskovačkom kraju, da se ne zaliva, ne bi bilo ni povrća u Gospođincima (Vojvodina) da se ne zaliva. Poslednjih godina malinari ozbiljno rade na primeni sistema kap po kap u svojim malinjacima. I drugi voćari to rade, jer taj sistem najviše odgovara voćarskoj proizvodnji naročito jagodičastom voću. Sve
veće površine pod staklenicima i plastenicima koji koriste kap po kap takođe to pokazuju. Naravno, još uvek nisu ni izbliza iskorišćene mogućnosti ove zemlje. Međutim, mi uglavnom zamišljamo velike površine i velike sisteme. To je ponajviše nerealno i megalomanski, navodnjavaćemo, 1,15 miliona hektara obećavala Vlada Srbije od 2008. do 2012. godine. U takva obećanja niko im nije poverovao, pa se i tu može tražiti jedan od uzroka zašto su otišli sa vlasti!

Moramo da priznamo da šansu koju smo imali sa sistemom Dunav-Tisa-Dunav smo propustili i on je nedovoljno iskorišćen. Tu ima 22.000 kilometara kanalske mreže. Nažalost, dobar deo sekundarne mreže je neuređen i voda ne može da dopre do onih parcela gde je namenjeno. Danas kad govorimo o izgradnji sistema za navodnjavanje, potežemo čak i zajmove od Svetske banke, sad nam novac obećavaju i arapi, ali se površine ne povećavaju. Moramo da budemo veoma realni jer smo pre nekoliko godina pravili ozbiljne ankete ko je sve spreman da uđe u izgradnju sistema za navodnjavanje. Tada smo jedva nakupili da u Vojvodini možemo na oko 22.000 hektara da organizujemo navodnjavanje. Danas ne može ni toliko jer jedan deo velikih sistema je
rasparčan politikom usitnjavanja i razbijanja agroindustrijskih sistema. Tako da nije više moguće organizovati navodnjavanje na velikim površinama.

Postavlja se pitanje da li smo mogli vodotoke, jezera, podzemne vode i vode kanala  bolje da iskoristimo? Mogli smo, a možemo i danas ako obezbedimo jeftina sredstva, pa čak i beskamatna, našim proizvođačima za nabavku sistema za navodnjavanje, odnosno malih agregata, pumpi, kišnih krila i sličnih sistema, zatim sistema kap po kap  po povoljnim uslovima, mi bismo mogli da organizujemo daleko veće površine pod navodnjavanjem, odnosno da obezbedimo zalivanje. U nekadašnjoj SFRJ bili su stvoreni uslovi za navodnjavanje 180.000 hektara, i to ponajviše u Srbiji. Medjutim, kada je voda bila počela da stiže na polovinu tih površina – ta tvorevina je posle sedam decenija prestala da postoji!

Velike komplekse više nećemo imati prilike da organizujemo, uglavnom će parcele ostati onakve kakve su. Određene mogućnosti postoje da se komasacijom određene površine ukrupne i urede. Ali pošto se radi o privatnim posedima, teško je da se na jednoj teritoriji organizuje samo jedna biljna kultura pa će i dalje biti jedino moguće nabavljati male sisteme, a ostaće onakva struktura proizvodnje kakvu vlasnici nađu za shodno. Što se tiče novih krupnih zemljovlasnika oni i onako dugoročno posmatrano su zemlju kupili da bi je kada dođe vreme što bolje prodali, tako da ih navodnjavanje ne interesuje.

Prava je šteta što u Negotinskoj krajini, koja spada u najaridnije krajeve Srbije, posle  severa Banata, ili su skoro u istoj ravni se
nedovoljno koristi kanal koji je prokopan radi odvodnjavanja, govorio je i pisao eks ministar poljoprivrede u Vladi Srbije dr Stojan Jevtić. Na kraju kanala do Dunava postavljena je crpna stanica  koja prepumpava vodu, kada je u višku. Negotinska krajina je, inače, ispod nivoa Đerdapskog jezera, a grad Negotin se nalazi 12 metara ispod nivoa Đerdapa. Ako bi se uradilo da  ta crpna stanica bude reverzibilna mi bismo rešili nekoliko pitanja. Dakle, mogli bismo kada je voda u višku, da je prepumpavamo
u Dunav, a kada je u manjku da vraćamo u kanal. Naravno, tu bi morali određeni zahvati da se naprave, vezani za nivelacije, za pregrade, jer je sada pad vode okrenut Dunavu, navodi se u projektima izradjenim u vreme kada je  Jevtić bio ministar.

U čemu je još problem kada je u pitanju Negotinska krajina?

Poznato je da je ona na tresetištu, i u letnjim mesecima kada se ta voda ocedi prema Dunavu, postoji velika opasnost, a to se
već nekoliko puta događalo, da se treset zapali. On se teško otkriva, tinja i zemlja propadne na tom mestu. To donosi velike štete, jer dolazi do degradacije i erozije zemljišta. Vraćanjem vode u kanal treset bi se ponovo napio vode, i on je odličan jer zadržava vodu i može obezbediti velike količine vlage biljkama. Dakle, jedno područje bi moglo da bude veoma atraktivno za poljoprivrednu proizvodnju, a pored toga kanal bi poslužio takođe proizvođačima da svoje površine zalivaju  malim
agrarnim proizvodjačima.

Da se vratimo nauci koja je vapila 90-ih godina da se ozbiljno krene u istraživanje kako bi predupredili sušu i rešili problem,
ili ga barem ublažili, ako nas bude zadesila suša, kao što se to dešava poslednjih godina. Jer, već tada se znalo, kako je govorio nekadašnji savezni ministar poljoprivrede pok. Dr Tihomir Vrebalov, da će od narednih 100 godina najmanje 51 biti sušna. Napravljen je jedan projekat koji je vodio tadašnji Institut za istraživanje u poljoprivredi Srbija iz Beograda, koji je vodio Stojan Jevtić. Na žalost, taj Institut danas ne postoji jer je nekome je smetao pa ga je rasturio. Sad se govori da je to bila politička odluka?! Istraživanja tog instituta, koja je vodio njegov tadašnji direktor Stojan Jevtić, bila su usmerena u nekoliko pravaca.

Prvo, da se stvore takve sorte i hibridi gajenih biljaka, koji će zahtevati manje vode za istu količinu suve materije ploda. Angažovana je sva naša naučna pamet, ali i eksperti iz inostranstva. Tada je pozvan gospodin Stiven Kvori iz Instituta iz Noriča, i on je na tom projektu veoma pomno radio kao vodeći fiziolog. Istina, Stiven Kvori je i danas  u Srbiji, postao je naš građanin i još uvek može ozbiljno da radi na ovom poslu jer ima izuzetne rezultate. Ali niko ga ne poziva! Mi smo bili na putu da stvorimo takve sorte, koje bi davale visoke prinose baš na ovom području, naročito kukuruza, ali i još nekih kultura. Na tom poslu su, pored nekadašnjeg Instituta, bili angažovani i Institut za genetiku iz Kostinbroda u Bugarskoj, Institut iz Sarvaša u Mađarskoj, Institut iz Funduleja u Rumuniji. Na jednom skupu u Zaječaru 1998. godine predstavljani su prvi rezultati istraživanja predstavnicima naučnih instituta i pritom su date vrlo visoke ocene i očekivanja da će se doći do zadovoljavajućih rezultata. Na skupu su prisustvovali i predstavnici iz Australije, Meksika, Hong-Konga, Rusije, Moldavije, Ukrajine, Mađarske, Bugarske, Turske, Albanije, B i H, Hrvatske. Tada je doneta odluka da se u Zaječaru napravi Centar za istraživanje fenomena suše i biljne proizvodnje. Treba naglasiti da je bila uspostavljena odlična saradnja sa međunarodnom bankom gena ICARDA (Alepo-Sirija) koja ima ogromnu kolekciju gajenih biljaka iz polupustinjskog pojasa od Maroka do Kazahstana. Cilj je bio
ukrštanje naših sorti sa sortama otpornim na sušu. Nažalost, gašenjem Instituta Srbija, taj projekat nije realizovan. Bolje rečeno, Ministarstvo je već 1999/2000. godine ukinulo takav projekat što je pokazivalo kratkovidost tadašnje politike koja je vođena u nauci.

Drugo, pored stvaranja novih sorti, oplemenjivanjem biljaka, unošenjem osobina koje imaju biljke gajene u polupustinjskim uslovima, istraživanje je bilo usmereno i na agro-tehniku, način obrade zemljišta, konzervaciju vlage, organizovanje plodoreda, sa ciljem da se precizno utvrdi koje biljne vrste treba da budu predusev, koje mogu da budu podusev, međuusev, koje su za postrnu setvu.

Treće, poseban deo istraživanja se odnosio na  načine navodnjavanja, kako bi se utvrdile optimalne norme zalivanja i koji sistemi najviše odgovaraju različitim tipovima zemljišta, vrstama biljaka i drugim uslovima. Paralelno su istraživani veliki sistemi, tifoni, kišna krila, sistemi ’’kap po kap’’, kao i klasični sistemi zalivanja-natapanjem. Ovde treba imati u vidu da za neke od navedenih sistema trebaju velike pare. Imajući u vidu da u dobrom delu Srbije ne može da se obezbedi voda, kao što su Šumadija, neki delovi Timočke krajine, delovi zapadne Srbije,  dakle, od  istraživanja koja su se odnosila na oplemenjivanje
i stvaranje novih sorti  očekivali su se rezultati koji su trebali da značajno umanje negativne efekte suše i obezbede dalji razvoj poljoprivredne proizvodnje. Hitno se treba vratiti takvom jednom projektu, jer još uvek imamo domaće naučne pameti, govorio je Stojan Jevtić.

Treba iskoristiti još jedno rešenje koje je rezultat naše domaće nauke, a to je izazivanje kiše pomoću aviona. Već punu deceniju se čine pokušaji da se na području Kikinde, Novog Kneževca, Čoke, jednog vrlo aridnih  područja, proveri jedan takav model, a da drugo eksperimentalno polje bude polje Kokinog broda, jer bi se na taj način pokazalo da se na ovaj način mogu rešavati i problemi energetike, odnosno akumulacija za naše hidroelekrane. Čitav sistem je davno zaokružen. Naša privredna avijacija
je mogla da se uključi na tom polju, naša nauka, Hidro meteorološki zavod koji već ima spremljen projekat. Radilo se o malim parama koje je trebalo da se obezbede da bi se eksperiment izveo. Propustili smo nekoliko godina kada je to moglo da se
pokaže i potvrdi. Ne tvrdim da to može biti konačno rešenje našeg problema koji nas čeka, ali može da pomogne u određenim trenucima.

Kada je u pitanju istraživanje koje nauka treba da organizuje, a struka treba da proveri, veoma je važno da se počne sa razmišljanjem i o alternativnim biljnim  vrstama koje mogu da zamene sadašnje kulture. Primera radi, kukuruz može da supstituiše tritikale. Tritikale je međuvrsni hibrid između pšenice i raži. Ima kvalitet raži, a prinos pšenice. Može da rodi i deset tona po hektaru i ima vrlo visok sadržaj proteina.

Da ne bude zablude, mi kada budemo imali i 600 militara vodenog taloga po kvadratnom metru, uvek ćemo biti u opasnosti od
pripeka koje se javljaju krajem juna i početkom jula, a koje uvek mogu da prepolove rod pšenice, ukoliko se jave u periodu mlečne zrelosti, pa čak i voštane zrelosti, jer može doći do toplotnog udara. Tada velike štete mogu biti nanete i kukuruzu ali i povrtarskim i voćarskim kulturama. Dakle, agronomska struka ima ozbiljan zadatak – da radi na uvođenju domaćih sorti ali i introdukciji stranih sorti koje mogu da imaju kraću vegetaciju i mogu da izbegnu pripeke.

Mi u našoj filozofiji proizvodnje moramo da razmišljamo kako da naviku da sejemo kasne hibride kukuruza, zbog navodno visokog prinosa, promenimo. Zato što zbog kasnog ubiranja kukuruza trpimo štetu zbog nedozrevanja i pšenicu ne možemo zasejati u optimalnom roku. Dakle, mi i kod pšenice dolazimo u situaciju da zbog kasnije setve imamo niže prinose i nešto kasnije pristizanje. I naravno sve one troškove zbog kišnog perioda u koje ulazi kukuruz, pa onda imamo povećane troškove berbe i kvarenja strukture zemljišta. Moramo čitavu filozofiju ratarske ali delom i voćarske proizvodnje da polako menjamo. To nije jednostavan posao i zato nauka i stručne službe moraju da odigraju značajnu ulogu. Država ako ne shvati da joj u ovom trenutku najveća pomoć može doći od nauke i dobro organizovane stručne službe neće rešiti ovaj problem, tim pre, što velikih para za ulaganje nema.

Ako je država u ovom trenutku siromašna to ne znači da u svojoj strategiji razvoja rešavanje problema suše, putem navodnjavanja kao i rešavanje pitanja vodosnabdevanja, koje sa sušom postaje sve akutnije, treba zanemariti. Naprotiv mora se dugoročno planirati izgradnja većih akumulacija sa kombinovanim namenama, vodosnabdevanje i navodnjavanje, kao i manjih za navodnjavanje.

Dobro je što se vizionarski projekat sa početka druge polovine devetnaestog veka o izgradnji plovnog puta Dunav-Vardar-Jegejsko more, ponovo izneo na videlo. Time bi Srbija pored međunarodnog plovnog puta rešila i probleme poplava Pomoravlja i njegovog sliva, a takođe i u značajnoj meri problem podzemnih voda i navodnjavanje.

Možda će nas nužda naterati da počnemo da razmišljamo o obezbeđenju vode za navodnjavanje i vodosnabdevanje Šumadije
izgradnjom kanala Sava -Velika Morava ili Zapadna Morava i drugih delova Srbije.

Antrfilei

Dakle, ako uzmemo da u Vojvodini ima 22.000 kilometara pod kanalskom mrežom mi možemo, primera radi, 44.000 hektara da navodnjavamo, ako sa jedne i druge strane kanala obuhvatimo po 100 metara. Nisam ubeđen da se sve to može lako postići ali se može učiniti napredak u tom pogledu. Da ne govorim da bi se to moglo postići i kod drugih vodotokova.

Ako je gazdovanje vodama jedno od osnovnih merila civilizacije, onda ne treba da čudi to što je bečkom dvoru 1791. godine bilo potrebno samo deset dana da odobri plan inženjera Jožefa Kiša o spajanju Dunava sa Tisom, kanalom dugim 100 kilometara. Kanal je trebalo da skrati vodeni put između te dve reke za 260 kilometara, a iznad svega „da ocedi“ plodnu bačku zemlju. Plan je dvoru upućen 12. decembra, a razmatran je i povoljno ocenjen 22. decembra iste godine. Kakva je to brzina bila, primećuje u knjizi „Vojvodina, propadanje jednog regiona“ autor Dragomir Jankov.

Kanal Dunav – Tisa –  Dunav, poznatiji kao Franc Jozefov ili Veliki bački kanal, počeo je da se gradi 1793. godine, a pušten je u rad 1802. godine. Tada je to bio najveći zahvat u Jugoistočnoj Evropi, na kojem je 150 godina kasnije, 1947. godine, začeta ideja o premrežavanju čitave vojvođanske ravnice. Jer, Nikola Mirkov, idejni tvorac Hidrosistema Dunav –  Tisa – Dunav, shvatao je režim kao „živi organizam“ kome treba pristupiti celovito i sveobuhvatno.

Kanal D – T -D pušten je u rad 1977. godine. Kao jedna od najkompleksnijih vodoprivrednih objekata u Evropi. On danas obuhvata 960 kilometara kanalske mreže, 24 regulacionih i pet sigurnosnih ustava, 16, šest velikih crpnih stanica i 84 mosta! U toku njegove izgradnje iskopano je 13 miliona kubika zemlje i ugrađeno pola miliona kubika betona. Procenjuje se da je
u kanal uloženo ukupno milijardu dolara.

Cilj njegove izgradnje bio je da odvodi suvišne vode sa milion hektara i da navodnjava 500.000 hektara. Prvu funkciju je
ispunjavao sve do 2003. godine, a  navodnjava se tek 30.000 do 40.000 hektara. Hidrosistem je do 1988. godine održavan i ispunjavao je svoju prvu ulogu (odvodnjavanja) oko milion hektara. Međutim, 1988. je bila ključna godina koja je izmenila lice
vojvođanske vodoprivrede jer je ubrzo posle „jogurt revolucije“ došlo do decentralizacije nadležnosti. Država je sve to preuzela na sebe, a nije bilo novca za održavanje i počela je erozija. Za deceniju i po došlo je do zamuljenja koja sprečavaju protok vode i plovidbu. U tim kanalima i oko njih danas ima oko 15 miliona kubika mulja koji treba očistiti. Te teškoće u zamuljenju najvipe se
osete ovih dana, kada je opao vodostaj na rekama i u hidrosistemu pa niej mogauz normalna plovidba boroda. Zbog toga u lukama stoji i na desetine brodova sa stotinama hiljada tona pšenice namenjene izvozu.

U Srbiji se navodnjava samo oko 1,2 do 1,5 odsto poljoprivrednog zemljišta, dok se u svetu navodnjava oko 17 odsto obradivih površina. Podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZ ZS) pokazali su da je u Srbiji 2009. godine navodnjavano ukupno
27.246 hektara površina, a ukupne obradive poljoprivredne površine u zemlji iznose oko 4,1 miliona hektara. Ipak, u Srbiji se navodnjavaju nešto veće površine nego što to zvanični statistički podaci pokazuju, jer u njih nije uključeno navodnjavanje u staklenicima i plastenicima. Površine koje se navodnjavaju u staklenicima i plastenicima iznose između 15.000 i 20.000 hektara, što znači da se u zemlji navodnjava ukupno između 40.000 i 50.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. U Srbiji postoji problem i zapuštenosti sistema za navodnjavanje, zbog čega voda ne stiže na površine kojima je navodnjavanje potrebno, napominjući da bi postojećim sistemima u Vojvodini moglo da se navodnjava 100.000 hektara, a u centralnoj Srbiji oko 60.000 hektara. U nekadašnjoj Jugoslaviji na ovim površinama su bili stvoreni uslovi za navodnjavanje 180.000 hektara, a dobar deo tih kanala i hidrosistema koji se nalaze u Srbiji danas je u korovu.

Veoma je bitna važnost povećanja površina u zemlji koje se navodnjavaju, kako zbog rezultata naučnih analiza, koji su pokazali da je u Srbiji u toku jednog veka 51 godina sušna, tako i veće proizvodnje hrane, koja bez vode nije moguća. Bez navodnjavanja nema intenzivne poljoprivredne proizvodnje, a bez nje ni konkurentnosti, ni na domaćem, ni na svetskom tržištu. Šteta od suša samo u jednoj godini, kao što je to bilo 2012 godine (više od dve milijarde evra!) veća je od ukupnog ulaganja u sisteme za navodnjavanje. Da bi rešila ove probleme Srbija mora prvo da u Parlamentu usvoji dugoročnu strategiju o razvoju poljoprivrede, a zatim hitno da donese dugoročni plan borbe sa sušom i racionalan program navodnjavanja obradivih površina, ukoliko želi da ostane značajan proizvođač i izvoznik hrane. Analiza Svetske meteorološke organizacije ukazuju da će se prosečna temperatura na globalnom nivou već ove godine uvećati za dva stepena Celzijusove skale, a Srbija je u toku proteklih deset  godina već tri puta bila podvrgnuta ekstremno visokim temperaturama tokom letnjeg perioda.

Mora se imati u vidu da je tokom proteklih 100 godina na teritoriji Srbije svaka druga godina bila u proseku sušna, što je još
jedan dokaz da je važno da se trajnije reši problem navodnjavanja. Još masovnije navodnjavanje moglo bi da se ostvari ukoliko se individualnim proizvođačima obezbezde jeftini krediti, pa i beskamatni, a time bi bila olakšana nabavka uređaja za navodnjavanje, bilo da je reč o agregatima za prenos vode, ili nabavci sistema “kap po kap“.

Dakle, budući sušni period može se savladati veoma uspešno ako se brzo i stručno poradi na stvaranju novih domaćih biljnih vrsta koje će zahtevati manje vode za istu količinu suve materije ploda i biti otpornije na očekivani ekstremno visoki sušni period. Pored stvaranja novih sorti, kao posebno važan zadatak domaćih poljoprivrednih stručnjaka navodi se i  u istraživačkim radovima sa ciljem da se utvrdi koji bi način zalivanja najviše odgovarao različitim vrstama zemljišta i biljaka u raznim regionima Srbije.

Došlo je vreme je da se vizionarski projekat sa početka druge polovine 19. veka, o izgradnji plovnog puta Dunav – Vardar-
Egejsko more, ponovo oživi. Opravdani su svi razgovori za ova ulaganja i njegovu grdnju. Time bi stvorio novi međunarodni plovni put i rešio, između ostalog, problem navodnjavanja u središnjem i južnom delu Srbije. U budućnosti će možda biti potrebno da se razmišlja i o obezbeđenju vode za navodnjavanje Šumadije, izgradnjom kanala Sava – Velika
Morava – Zapadna Morava.

Profesor Milan Punišić, savetnik ministra prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja u Vladi Srbije, kaže da prve procene govore da bi izgradnja kanala „Morava“ mogla da bude isplativa i višestruko korisna. Ne samo što bi bio omogućen jeftiniji transport robe, već bi Srbija dobila i efikasan sistem navodnjavanja, odbrane od poplava, a na toku Morave bilo bi izgrađeno još pet hidrocentrala. Ima nagoveštaja da su za ovaj posao zainteresovani neki od svetskih ekonomskih giganata jer bi izgradnjom kanala bio značajno skraćen put do Soluna. O tome se još uvek iznose podaci za i protiv, ali konačne odluke Vlade Srbije na ovu temu – nema.