ISTRAŽIVANJE: SUDBINA ODUZETE IMOVINE

Odlomak iz knjige u pripremi „Sudbina oduzete imovine“ Branislava Gulana

 

Istorijske nepravde

Samo u Vojvodini je nacionalizacijoim oduzeto 668.412 hektara oranica. Za ispravljanje nepravde prema vlasnicima ili naslednicima tih oranica potrebno je najmanje 800 miliona evra, a država nema tog novca

Piše: Branislav Gulan

Ukoliko bi se zakonom o denacionalizaciji, predvideo naturalni povratak zemljišta svugde gde je to moguće i pravična naknada gde je vraćanje neizvodljivo, onda bi ispravljanje nepravdi samo za vojvodjanske oranice državu koštalo najmanje 800 miliona evra. Naime, Zakonom o agrarnoj reformi i Zakonom o zemljišnom fondu u Vojvodini je nacionalizacijom ukupno oduzeto 668.412 hektara, a kako je državnoj svojini do danas ostalo samo još 240.000 hektara, to znači da će se bivšim vlasnicima morati isplatiti pravična naknada za nešto manje od 430.000 hektara, što po minimalnoj ceni od 2.000 evra po hektaru iznosi preko 800 miliona evra. Ovo naravno pod uslovom da se  obeštete i podunavske Švabe, u čijem se vlasništvu nalazi trećina oduzetih oranica. Nacionalizovano zemljište je imalo 87.000 vlasnika. Najviše je oduzeto od podunavskih Švaba, i to 389.250 hektara ili nešto više od polovine. Od l.193 veleposednika je oduzeto 84.000 hektara, od crkava 34.522, od nezemljoradnika
42.000 hektara, od takozvanih neprijatelja kojima je imovina konfiskovana po presudi 22.951 hektara.

Interesantno je i to kako je nacionalizovano zemljište podeljeno. Najviše, 235.910 hektara dobile su 41.033 porodice saveznih
kolonista. Bezemljašima (48.325 porodica) dodeljeno je 124.217 hektara. Unutrašnjim kolonistima (7.031 porodica) pripalo je 28.208 hektara, agrarnim interesentima 76.996 hektara, a poljoprivredna dobra su dobila 147.129 hektara.

Zanimljiv je bio i put oduzetih i podeljenih oranica. Nakon omogućavanja prodaje njiva koje su dobili bezzemljaši, unutrašnji i
savezni kolonisti, kao i agrarni interesenti, počela je prodaja, a kupci su najčešće bile zemljoradničke zadruge i poljoprivredna dobra koja su imala pravo preče kupovine. U vremenu od 1959. do 1964. godine prodata su 133.422 hektara, od 1966. do 1975. godine 78.392 hektara, a od 1976. do 1981. oko 35.000 hektara, dok podataka posle 1978. godine nema. Osim toga deo zemljišta je sedamdesetih godina otkupljen na desetogodišnji kredit od Fonda penziono – invalidskog osiguranja zemljoradnika Vojvodine, čime su staračka domaćinstva stekla pravo na penziju. Kada se sve sabere i oduzme situacija je takva da poljoprivredna preduzeća i zadruge u Vojvodini trenutno koriste 575.115 hektara. U društvenoj svojini je 135.000 hektara, ali kombinati koriste 230.000 hektara jer obradjuju i zadružne oranice. Zadružnih oranica ima oko 200.000 hektara, ali zadruge koriste samo 75.000 hektara što je posledica odluke komunističkih vlasti koje su primorale zadruge da se integrišu s preduzećima i tako im je bez naknade oduzeto zemljište. Zato sad zadruge pred mnogim sudovima vode duge parnice kako bi vratile „udružene,, oranice. Medjutim, rešenje ovog problema još se ne nazire. Treba reći i to da se u državnoj svojini nalazi
240.000 hektara i samo ovo zemljište može poslužiti za vraćanje bivšvim vlasnicima u naturalnom obliku. Po važećem Zakonu o privatizaciji, svako ko kupi neki od vojvodjanskih poljoprivrednih kombinata kupuje i društvene oranice, dok državne njive dobija samo na korišćenje.

Pomoćnik republičkog ministra finansija i prvi čovek ekspertskog tima koji je trebao da pripremi zakon o denacionalizaciji Budimir Lončar ističe da su osnovni principi budućeg zakona jednakost za sve, kao i da se mogućnost ono što je zapisano i ostvari. Prema njegovim rečima, novac za obeštećenje bivših vlasnika će biti najveći problem, jer ga u državnoj kasi nema. Mnoge zemlje su denacionalizaciju počele još devedesetih godina prošlog veka, ali je do danas nisu završile jer su se i tu pare isprečile kao glavni problem.

Antrfile uz tekst:

Njive zasejane korovom

Zakonom o agrarnoj reformi u Vojvodini je oduzeto oko 230.000 hektara poseda. Početkom devedesetih godina prošlog veka Vlada Srbije, čiji predsednik je tada bio dr Radoman Božović, u predizbornoj kampanji donela je odluku da se isprave istorijske nepravde, pa da se vlasnicima ili njihovim naslednicima vrati neopravdano oduzeta imovina. Po tom osnovu je vlasnicima i njihovim naslednicima vraćeno oko 123.000 hektara najplodnijih oranica u Srbiji. Medjutim, u cilju ispravljanja jedne nepravde učinjena je druga. Naime, zemlja je oduzeta od poljoprivrednih kombinata, na njoj su bili uglavnom sistemi za navodnjavanje. Nestali su veliki kombinati, a sa njima i plodne oranice koje su danas obrasle korovom. Uništeni su i sistemi za navodnjavanje… Od mogućih 500.000 hektara u Vojvodini se navodnjavalo 80.000, a danas samo 23.000 hektara. Zemlja je
vraćena ostarelim vlasnicima ili njihovim naslednicima, ali, uglavnom onima koji je neće obradjivati. Tako su plodne njive danas „zasejane,, korovom i postale su predmet kupoprodaje. Sve to je oborilo cenu oranica. Pored svega, i to je jedan od razloga manje proizvodnje hrane u zemlji. Tako je cilj bio da se ispravi jedna istorijska nepravda, ali je očito učinjena nova.

 

ISTRAŽIVANjE: SUDBINA ODUZETE ZADRUŽNE IMOVINE (2.)

Ministar prevario zadrugare!

Djordje Bugarin: Svi koji kupuju poljoprivredne kombinate u kojima se nalazi i sporna zadružna imovina moraju biti svesni da će morati da vrate te posede. Zadrugari tuže državu! – Igor Kurjački: Mimo naše volje odlučeno je da zemljište, kao prirodno bogatstvo, mogu kupovati i stranci

Piše: Branislav Gulan

Država Srbija, odnosno njena Agencija za privatizaciju nesavesni je prodavac poljoprivrednih preduzeća, a najbolji primer za to je promena vlasništva u firmama „Jedinstvo,, iz Apatina i „Sava Kovačević,, iz Vrbasa, kao i Poljoprivredno industrijskog kombinata „Agrounije,, iz Indjije. To govorim zbog toga što je sa prodajom tih kombinata za koju se kasnije pokazalo i da je sporna prodata i zadružna imovina, odnosno ona nije izuzeta iz ponude na tenderu. Tako su kupci ovih firmi nesavesni kupci, jer, su kupili zemlju koja se nalazi u sudskom sporu, ističe bivši, višegodišnji predsednik Zadružnog saveza Vojvodine Djordje
Bugarin.

„Tadašnji ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije Aleksandar Vlahović pogazio je datu reč 19. juna 2002. godine, kada je delegaciji Zadružnog saveza Vojvodine obećao, da se neće raspisivati tenderi i aukcije za ona preduzeća koja su, prema Zakonu o zadrugama, obavezna da vrate imovinu u svom sastavu, sve dok se sporovi oko te imovine ne reše. Tako je ministar prevario zadrugare. Zato će zadružni savezi preduzeti dalje radnje kako bi se obezbedilo poštovanje i primena važećeg Zakona o zadrugama i Ustava Srbije i sprečila prodaja imovine koja pripada zadrugama i zadrugarima“ ističe Bugarin.

Apatinsko „Jedinstvo“ prema rečima Bugarina, zemljoradničkoj zadruzi „Svilojevo“ iz istoimenog sela ima obavezu da vrati
ribnjak od 530 hektara, koji je zadruga izgradila u vremenu od 1976. do 1979. godine i stambeno poslovnu zgradu u Svilojevu ulica Glavna broj 39, koji su bez naknade, organizacionim promenom uneti u PIK „l. maj,, OOUR „Jedinstvo,, Apatin l. aprila 1979. godine. Zemljoradničkoj zadruzi „Snabdevač,, u Apatinu, „Jedinstvo,, ima obavezu da vrati 1.546 hektara poljoprivrednog zemljišta koje je zadruga kupila od fizičkih lica. O spornoj imovini vode se upravni postupci, a predmeti se nalaze u rešavanju kod opštine Sombor i u Ministarstvu finansija Srbije.

DPP „Sava Kovačević,, u Vrbasu obavezno je da zemljoradničkoj zadruzi „Zadrugar,, iz istog mesta vrati 120 hektara poljoprivrednog zemljišta, o čemu postoji prvostepeno rešenje u korist zadruge, koje je izdala vrbaska opština marta prošle godine. Indjijska „Agrounija,, ima obavezu da vrati zemljoradničkoj zadruzi „Indjija,, 57,53 hektara poljoprivrednog zemljišta, koje je zadruga kupila od fizičkih lica, o čemu poseduje kupoprodajne ugovore, a koje je na korišćenje PIK-u prešlo po osnovu
organizacione promene, bez naknade (Zakon o udruženom radu).

Prema Zakonu o privatizaciji, koji smo mi doneli kao nova vlast, nije dozvoljeno prodavati poljoprivredna preduzeća budući da se poljoprivredno zemljište, kao prirodno bogatstvo, ne može prodavati, govorio je ex sekretar za poljoprivredu u Izvršnom veću Vojvodine Igor Kurjački. Ova tema je bila i predmet rasprave u Skupštini Vojvodine, pa mimo naše volje, ipak je doneta odluka da prirodno bogatstvo mogu da kupuju i strana lica. Obrazloženje je, da ne mogu zemlju preneti, u drugu državu. Ali, prilikom predstojećih promena Zakona o privatizaciji, ja ću se zalagati da se onemogući da stranci kupuju agroindustrijske kombinate i druga poljoprivredna imanja.

„Smatram da preduzeća u poljoprivredi treba dati isključivo našim državljanima. Zalagaću se da se takva odredba unese u okviru promena Zakona o privatizaciji, ali ne verujem da ću imati podršku ni u samom Izvršnom veću Vojvodine, čiji sam član“ rekao je Kurjački.

On je, kako ističe, i protiv toga da budu rasparčani veliki kompleksi poljoprivrednog zemljišta u preostalim vojvodjanskim
kombinatima, stvoreni nacionalizacijom, već da nekadašnje vlasnike, i njihove naslednike treba novčano obeštetiti. Domaća preduzeća i dalje, po Kurjačkom, treba da gazduju na toj državnoj zemlji koja im je data u zakup.

Oteto se mora vratiti

Na oteto se ne mogu davati koncesije, oteto mora da se vrati, tu nema diskusije, dodaje predsednik Zadružnog saveza Vojvodine Djordje Bugarin, komentarišući najavu da će se novim srpskim zakonom o koncesijama omogućiti kupcima vojvodjanskih kombinata i drugih najvećih i najbogatijih imanja, da zakupljuju državne parcele u njihovom sastavu, nastale nacionalizacijom od predratnih vlasnika.

„Ja ne znam čija je to namera, ali znam da u članu l. Zakona o poljoprivrednom zemljištu piše da je ono prirodno bogatstvo i dobro u opštoj upotrebi, a da u članu 3. stav 3. Zakona o privatizaciji stoji da predmet privatizacije nisu prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi. Ja shvatam nameru da onaj ko kupi poljoprivredno preduzeće treba da i obradjuje i zemlju, ali se tu otvaraju pitanja ima li on pravo na imovinu koja je nečije vlasništvo ili da li bilo ko drugi ima pravo da ustupa nekome nešto što nije njegovo. Pre 5. oktobra 2000. godine ljudi koji su sada na vlasti obećali su ovom narodu da ćer izvršiti denacionalizaciju, ali i da će, pre prijema u Evropsku uniju, razjasniti pitanje naših eventualnih obaveza bivšim domaćim Švabama, sada nemačkim državljanima, a njih je 68.035 u ovoj državi posedovalo 389.250 hektara poseda“ podseća Bugarin.

Bugarin još iznosi podatak da državi nedostaje najmanje 350.000 hektara zemlje da bi obeštetila u fizičkom obliku sve one koji
to očekuju, jer je državni zemljišni fond od 668.412 hektara formiran nacionalizacijom, i smanjenjem zemljišnog maksimuma 1953. godine na području Vojvodine, bukvalno više nego prepolovljen. Jer, polovina te zemlje je podeljena „agrarnim interesentima, nezemljoradnicima i drugim licima,, i, početkom šezdesetih godina uglavnom otudjena, „kada je dečji dodatak bio veći od prihoda od zemljišta,, i kada su kolonisti dobili mogućnost da prodaju parcele koje su dobili iz tog fonda. Budući
da, u Vojvodini nema dovoljno zemljišta da bi u denacionalizaciji svi oni koji žele da im se vrati zemljište bili namireni, „postavlja se pitanje kome vratiti, a kome ne vratiti“?

„Ja mislim da država to može da reši, pod uslovom da definiše ko može postati vlasnik zemljišta, i da li hoće da ide u pravcu
farmerizacije ili da formira veleposede novobogataša, koji će postati latifundisti kupovinom zemlje po jeftinoj ceni, a da bi je kasnije možda preprodali skuplje, kad budemo ušli u EU, a promet parcelama bude slobodan. U mnogim zemljama EU, u uredjenim zemljama, poljoprivredna politika se vodi tako da vlasnik zemljišta ne može biti ko ima novac, nego onaj ko se bavi
poljoprivredom. Recimo, u Danskoj, vi možete imati novca koliko god hoćete, ali možete kupiti farmu ako ste obrazovani da se bavite tim poslom i ako živite na imanju“ ističe Bugarin.

Tužba protiv države

Ex predsednik Zadružnog saveza Vojvodine Djordje Bugarin je isticao da će ova organizacija presaviti tabak i tužiti državu kao nesavesnog prodavca ukoliko odluči da zajedno sa kombinatima, kojima predstoji privatizacija, prodaje i zadružnu imovinu. Bugarin navodi da je takve zemlje najmanje ovog trenutka 130.000 hektara, a oduzeta je zadrugama i pripojena kombinatima sredinom sedamdesetih godina.

„Podnećemo tužbu i osporiti tender ili aukciju za sve one subjekte koji se prodaju, a nisu vratili imovinu zadruga koja im je bez
naknade preneta u postupku organizacionih promena u vreme Zakona o udruženom radu 1974., 1975. i 1976. godine. Mi ćemo tužiti državu, ukazaćemo na to da se radi o nesavesnoj prodaji i da su svi koji kupe takvo preduzeće nesavesni kupci, tim pre što postoji obaveza iz Zakona o zadrugama, koji datira iz 1990. godine, da se zadružna imovina vrati zadrugama“, kaže Bugarin.

Po njegovim rečima spisak preduzeća u agraru koja se ne mogu prodati dok se u njima ne rasčiste imovinsko pravni odnosi, predat je Ministarstvu za privatizaciju.

U Vojvodini gde je prosečna posed samo nešto preko četiri hektara trebalo bi, odabrati perspektivna poljoprivredna domaćinstva i merama agrarne politike podsticati ih da uvećavaju imanja i farme. Inače u severnoj srpskoj pokrajini ima oko 1,6 miliona hektara obradivih površina i najveći deo zemljišta se nalazi u vlasništvu seljaka.

Antrfilei:

Ponuda

Velika ponuda zemljišta bila je od 1960. do 1968. godine, a njegova cena relativno niska, kada su i zadruge kupile 192.000, a
društveni sektor oko 130.000 hektara. Danas je u Vojvodini u privatnom vlasništvu oko 1.080.000 hektara, a u posedu zadruga i preduzeća preostala površina od oko 520.000 hektara. U tih 520.000 hektara je i 240.000 hektara državnog zemljišta koje nije promenilo vlasnika. Očekuje se da će se državno vlasništvo ovde povećati na 300.000 hektara, jer se sada, u postupku
evidentiranja, vidi da nedostaju mnogi kupoprodajni ugovori gde su preduzeća ili zadruge bili savesni kupci.

Šta kaže Zakon

Iz Zakona o zadrugama iz 1996. godine proizilazi i obaveza da se imovina ranijih zadruga, koja je organizacionim i statusnim
promenama prenete bez naknade drugim korisnicima (koji nisu zadruge) mora vratiti zadrugarima čija je bila to imovina. Ako ta zadruga ne postoji, onda se sva imovina vraća zadruzi iste vrste koja posluje na području nekadašnje. Na osnovu tog zakona pokrenut je veliki broj sudskih sporova, ali je neznatan broj predmeta okončan. Iz raznih razloga zaustavljena su i sudska rešenja. Naročito je to izraženo u poslednje vreme, od početka primene novog Zakona o privatizaciji, kada su drugostepeni sudovi poništavali mnoga pozitivna rešenja opštinskih sudova, uz zahtev da se ponovo utvrdi da li je „zadruga bila vlasnik
ili samo korisnik tražene imovine,,. Time je praktično bilo sugerisano negativno rešenje, jer je poznato da su od 1953. do 1988. godine sva pravna lica bila tretirana samo kao korisnici „društvene,, svojine nad sredstvima za proizvodnju. Posebno što se republičkim zakonom iz 1992. godine i uputstvima o načinu i postupku utvrdjivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta u
državnoj i društvenoj svojini uopšte na pominje zadružna imovina.

Svojim zahtevima da se, sve do konačnih sudskih rešenja, obustavi prodaja zemljišta spornog vlasništva, Zadružni savez
Vojvodine, želi da upozori potencijalne kupce da se radi o imovini zadruga i zadrugara koju neosnovano prodaje država.