HLEB I POTROŠNJA U SRBIJI2016

Za poslednjih devet godina potrošnja hleba u Srbiji je pala za 17,97 kilograma po stanovniku, pa smo se po tome približili evropskim standardima

Piše: Branislav Gulan

U Srbiji se već pola veka hleb proizvodi uglavnom od pšenice proizvedene na teritoriji Republike Srbije. Hleb je pravljen 12.000 godina pre Hrista, od vode i divljih žitarica zdrobljenih i pečenih na kamenim pločama u pećinama. Hlebno žito se u najvećoj fabrici pod otvorenim nebom  u Srbiji sad seje prosečno na oko 580.000 hektara. To donosi rod od oko 2,5 miliona tona zrna godišnje. Za ishranu stanovništva, i zalihe potrebno je oko 1,6 miliona tona zrna. Za izvoz prosečno godišnje ostaje oko milion tona.

S toga on spada u najstarije pripremanu hranu. Razdoblje u pravljenju hleba od 4000 do 1000 godina pre Hrista pripada Egipćanima. U Britanskom muzeju u Londonu nalazi se hleb star oko 4000 godina! Pronađen je uz egipatske mumije koje su se sahranjivale sa hlebom.  Kao i mnoge druge namirnice, hleb je u Evropu stigao iz Egipta, preko antičkih Grka. Rimljani su proizvodnju hleba doveli do savršenstva. Upravo su u Rimu osnovani prvi pekarski cehovi i pekari su dobili zaseban zanat.

Te tada nove zanatlije pripremale su hleb od jeftinijih žitarica poput zobi,, raži ječma. Mnogo kasnije mlinari započinju proizvodnju laganog belog hleba koji je bio izuzetno skup. Na ovom nivou pekarstvo se zadržalo vekovima, do početka uvođenja mašina.

Za poslednjih devet godina potrošnja hleba u Srbiji je pala za 17,97 kilograma po stanovniku, pa smo se po tome približili evropskim standardima. Tako pokazuju podaci iz analize o potrošnji hleba u Srbiji, po kojima je 2006. godine za 365 dana svako od nas pojeo po 101,5 kilograma, a devet godina kasnije samo 83,71 kilogram. Dakle, potrošnja hleba u Srbiji za poslednjih devet godina smanjena je za 17,79 kilograma godišnje ili za 17,53 odsto! Ta potrošnja je manja čak za 290 grama od onoga što godišnje pojede jedan Nemac, pa glas koji Srbe bije da jedu najviše hleba u Evropi odlazi u istoriju.

Ako se pogleda po regionima, Beograđani su već postali veći Evropljani i od Nemaca i od Danaca, a sa Austrijancima su u istoj ravni. Stanovnici srpskog glavnog grada godišnje na trpezi imaju 70 kilograma ove namirnice, koliko i Austrijanci, Nemci (84) i Danci (72 kilograma). Beograđani smanjenu potrošnju hleba nadoknađuju pecivom, kojeg pojedu 10 kilograma, godišnje, dok je konzumacija ovog značajno skupljeg proizvoda od žitarica u nerazvijenim područjima upola manja. U tim krajevima je, međutim, hleb i dalje dominantna namirnica, pa se tako u južnoj i istočnoj Srbiji pojede 92 kilograma po glavi stanovnika za godinu dana.

Stručnjaci imaju različita mišljenja o tome zašto je došlo do tako drastičnog pada konzumiranja nekada najzastupljenije životne namirnice u Srbiji. Jednima je to signal da je siromaštvo otišlo toliko daleko da više ni sirotinjsku namirnicu ne možemo da priuštimo u dovoljnim količinama, dok drugi tvrde da nas je način života naterao da batalimo hleb. Objašnjenje stručnjaka je da njive sve više obrađuju mašine, tako da se seljaci (u Srbiji postoji 631.000 gazdinstava) sve manje fizički troše. To zahteva i manju potrošnju  slanine i hleba na njivi, posle teškog fizičkog rada. Nauka tvrdi da se ljudi danas sve više hrane u pekari jer im je to jeftinije nego da naprave ručak. To ukazuje na to da nam je pao životni standard, ali i tempo života je takav da je značajan broj ljudi zbog  posla odsutan od kuće, pa ne kupuju hleb već jedu van kuće. Zato kupuju peciva, koja su često zbog svojih dodataka mnogo nezdravija od hleba, koji je značajna životna namirnica. Obavezan je za doručak i ručak, a za večeru ga ne treba konzumirati. U zavisnosti od težine, godina starosti, ne treba jesti više od 30 do maksimalno 100 grama dnevno.

Ipak, potrošnja hleba je ozbiljan indikator da je siromaštvo u Srbiji uzelo maha, što ukazuje i agroekonomski analitičar, autor ovih redova. U periodima teške ekonomske krize i rastućeg siromaštva po pravilu dolazi do smanjivanja  potrošnje mesa, mleka, sira, voća i povrća, a raste potrošnja hleba. Međutim, to pravilo očigledno je da kod nas ne važi u aktuelnoj ekonomskoj situaciji u Srbiji, jer je očigledno stiglo toliko siromaštvo da  je za veliki deo stanovništva i hleb u dovoljnim količinama postao nedostupan! Najbolji dokaz je nagli pad velike potrošnje, pre svega, hleba, ali i svih drugih životnih namirnica.

 

Okvir

Meljava pšenice

Godišnja meljava pšenice u Srbiji iznosi 1,2 miliona tona. Od toga se proizvede oko 860.000 tona brašna. One se utroše za proizvodnju hleba i peciva, neposrednu potrošnju tanovništva, testenine, konditorsku industriju i izvoz. Dakle, analize pokazuju da je Srbiji godišnje potrebno za hleb 377.000 tona brašna i za pecivo još 51.000 tona.  Za testenine se potroši 42.000 tona brašna, dok je za rad konditorske industrije godišnje potrebno 54.000 tona brašna! U ovoj godini očekuje se izvoz od oko 200.000 tona brašna.  Dakle, Srbiji je godišnje potrebno oko 780.000 tona brašna za normalno funkcionisanje. Dakle, u bilansu brašna postoji prostor da se poveća njegov izvoz, pod uslovom da se pronađu nova tržišta.

 

 

 

 

POTROŠNJA HLEBA PO REGIONIMA

Beograd                                       70   kilograma

Vojvodina                                     81,41

Šumadija i

Zapadna Srbija                           89,94

Južna i istočna Srbija                 92,07 kilograma

POTROŠNJA HLEBA PO STANOVNIKU U SVETU

Nemačka                                                          84 kilograma

Srbija                                                               83,41

Danska                                                            72

Austrija                                                           70

Italija                                                               66

Belgija                                                             65

Holandija                                                        60

Španija                                                            57

Velika Britanija                                              37