Agraru i selu potrebne akcije umesto strategija, drugi deo

Reindustrijalizacija i nova prehrambena industrija

Dakle, polјoprivredi je potrebna nova reindustrijalizacija, za prevazilaženje sadašnjeg stanja. Nužna je nova prehrambena industrija. Potrebna su nam strateška ulaganja. Nјih je teško pronaći iz sveta, jer od 2000. godine do danas, od ukupnog ulaska stranih direktnih investicija u zemlјu, u agrar je išlo samo 0,6 do 1,7 odsto! To je rezultat što polјoprivreda predstavlјa neatraktivnu delatnost čak i za strance. Moramo se uzdati u sebe i u svoje ,,klјuse“, domaće investitore i mogućnosti. A, SDI od tada do 2020. godine kretale su se od 1,8 do 3,8 milijardi dolara koliko se političari Srbije hvale da je stiglo u 2019. godini.

Potrebno je izgraditi pet novih klanica za tovlјenike u Srbiji. Za unapređenje izvoza goveđeg mesa, za koga imamo kupce, treba obezbediti korišćenje preko 1,4 miliona hektara pašnjaka i livada godišnje, na kojima bi se tovilo oko 200.000 junadi godišnje (sad ih imamo samo 15.000-20.000). Za klanje tih 200.000 junadi, koji bi se tovili u brdskim regionima potrebno je izgraditi, takođe nekoliko novih klanica. Godišnje sad proizvodimo do 76.000 tona junećeg mesa i trošimo po stanovniku četiri kilograma. Dakle, nema ga dovolјno ni za domaću potrošnju, a da i ne govorimo izvozu. Pored toga treba projektovati mogućnost za proizvodnju 200.000 tona živinskog mesa godišnje (sad proizvodimo oko 80.000 tona). Za to je potrebno izgraditi četiri nove klanice kapaciteta od po 50.000 tona.

Realizacijom ovih projekata ostvario bi se novim obim proizvodnje od svih vrsta mesa od oko 640.000 tona godišnje. Nova vrednost proizvodnje ovog mesa bila bi oko 5,5 milijardi evra. Sad se u Srbiji proizvodi oko 400.000 tona vrsta svih mesa i troši po stanovnikuoko 35 kilograma. Pre dve i po decenije Srbija je proizvodila po stanovniku 650.000 tona mesa i trošila po stanovniku 65 kilograma.

Partnerske investicije u proizvodnji svinjskog i živinskog mesa bi trebalo tražiti u saradnji sa Kinom, Rusijom i EU. Proizvodnju goveđeg i živinskog mesa treba organizovati u saradnji sa bivšim nesvrstanim svetom (Ujedinjenim Arapskim Emiratima) i Evropskom unijom. U Srbiji nam je katastrofalno stanje  u stočarstvu (nalazi se na nivou 1910. godine), nestaju nam sela, ostaju prazne kuće, prazne staje… Oni koji su do sada tovili stoku, to uglavnom rade samo za lične potrebe. Posledica takve agrarne politike je da stočarstvo u bruto domaćem proizvodu polјoprivrede učestvuje tek nešto više od 31 odsto. Cilј je da to bude više od 60 odsto.

Mi se sad hvalimo sa izvozom hane (čitaj sirovina) u vrednosti od 3,3 milijardi dolara godišnje (2019. godine) i suficitom od oko 1,2 milijarde dolara. Godišnje nam umre više nego što se rodi, blizu 40.000 lјudi i još 40.000 mladih, prosečno svake godine ode u svet trbuhom za kruhom. Poslednjih godina i po  60.000 mladih, školovanih, sa kartom u jednom pravcu. A, školoanej svakgo od njih koštalo je državu po 300.000 evra… Uložen novac, koji odlazi da služi drugima. Za vreme korona virusa u zemlju se vratilo 400.000 njih, želaj nam je da deo i ostane.  Kada bi Srbija više stanovnika (sad je oko 6,5 miliona), ne bi imali dovolјno hrane ni za sebe, a da se i ne govori o izvozu. Na to nas je upozorio i FAO. Jer, ukoliko se nastavi ekstenzivna proizvodnja Srbija će od izvoznika postati uvoznik hrane. Slično je i sa hlebom. Jer u poslednjih deset godina prosečna potrošnja hleba i peciva po glavi sanovnika u Srbiji smanjena je sa 101,5 kilograma na 83,71 kilogram. Dakle, manja je za 17,79 kilograma ili za 17,73 odsto. Takva potrošnja je na nivou Nemačke danas! E, po tom, bar smo tu u korak sa Evropom.

Proizvodnju pšenice u Srbiji treba stabilizovati na 600.000 hektara da bi se godišnje dobijalo oko tri miliona tona pšenice. Polovina je potrebna za sopstvene ishranu stanovništva i rezerve, a polovina će moći da se izvozi. Tom cilјu smo se približili 2019. godine. Ipak, koliko je sve to malo, najbolјe govori podatak Holandije koja je veličine Vojvodine (ima oko 1,6 miliona hektara polјoprivrednih površina) i izvozi hrane za 94 milijarde dolara godišnje!

Globalno posmatrano polјoprivrednu proizvodnju na teritoriji Republike Srbije treba organizovati u okviru tri velika regiona, pa obavili i regionaliazciju i to:

• Ravničarski region sa intenzivnom polјoprivrednom proizvodnjom, koja bi obuhvatala područja do 250 metara nadmorske visine, a činila bi ga teritorija AP Vojvodine, Mačve, Pomoravlјa, Stiga i Posavine;
• Brdski region koga bi činilo područje centralnog dela Republike Srbije sa polјoprivrednim površinama na nadmorskoj visini od 250 do 600 metara;
• Brdsko-planinski region koga bi činile polјoprivredne površine iznad 600 metara nadmorske visine;

Radi racionalnog korišćenja raspoloživih prirodnih potencijala u narednom periodu neophodno je regionalizovati polјoprivrednu proizvodnju na sledeći način:

• Ravničarski region – u ovom regionu bi se obavlјala intenzivna proizvodnja:
• žita;
• industrijskog bilјa;
• povrća, izuzev krompira;
• semenska proizvodnja žita i industrijskog bilјa;
• intenzivna proizvodnja u svinjarstvu ;
• intenzivna proizvodnja u živinarstvu;
• Brdski region – u ovom regionu bi se obavlјala sledeća proizvodnja:
• poluintenzivna proizvodnja žita za govedarsku i ovčarsku proizvodnju;
• ograničena proizvodnja industrijskog bilјa;
• intenzivna proizvodnja u govedarstvu – meso, mleko;
• intenzivna proizvodnja u ovčarstvu – meso;
• intenzivna proizvodnja u voćarstvu, a posebno:
• šlјive;
• maline;
• jagode;
• kupine;
• višnje;
• jabuke;
• kruške;
• Brdsko – planinski region – u ovom regionu prvenstveno treba iskoristiti raspoložive prirodne resurse – pašnjake i livade, poluintenzivnom proizvodnjom u ovčarstvu, kozarstvu i govedarstvu, uz plantažnu proizvodnju i sakuplјanje i doradu lekovitog bilјa i šumskih plodova, a kao alternativnu delatnost organizovati korišćenje i eksploataciju šumskog bogatstva, uz istovremeno i njegovu obnovu.

Prikazan model predstavlјa grubu podelu koja treba da omogući racionalno korišćenje raspoloživih resursa za obavlјanje polјoprivredne proizvodnje. Istovremeno, neophodna  je intenzivna saradnja i dopuna proizvodnih programa između regiona, posebno u delu racionalnog korišćenja koncentrovane i kabaste stočne hrane namenjene razvoju stočarstva, pre svega, govedarske i ovčarske proizvodnje. To podrazumeva saradnju između ravničarskog i brdskog regiona u podeli rada u tovu junadi i proizvodnji junećeg mesa namenjenog izvozu, kao i eventualnu saradnju u proizvodnji ovčijeg mesa namenjenog izvozu, za šta postoje potencijali u zemlјama Bliskog istoka.

Ako Srbija krene u ostvarenje ove reindustrijalizacije agrara i ukupne privrede u ovoj delatnosti, model strukture proizvodnje u polјoprivredi i industriji za potrebe podmirenja sopstvenih potreba ishrane naroda i stalnog izvoza (koji je trebao 2020. godine da bude pet, a za desetak godina da dostigne 10 milijardi dolara godišnje), doživeće korenite promene. Sve ovo će predstavlјa i našu neostvarenu realnost. Ali, za to je potrebna politička odluka i volјa u vrhu zemlјe, a onda će lokalne samouprave to da sprovode u delo!

Faktori snažnog, realnog rasta, vrednosti agrarne proizvodnje i izvoza obuhvataju finalizaciju mesa, voćarstvo, povrtarstvo, proizvodnju i preradu industrijskog bilјa i mleka. U proizvodnji mesa, voća i povrća faktor vrednosne multiplikacije iznosi više desetina u odnosu na žitarice. Na osnovu svega i sadašnjih cena na svetskim berzama, posebno kada je u padu cena žitarica, njihovu proizvodnju treba da svedemo na 25 do 30 odsto ukupnih površina u zemlјi.

Za sprovođenje  ovakve politike, nju treba da usvoji Skupština Srbije, pa će onda biti obavezujuća za svaku novu vladu i svakog novog ministra da je sprovodi. Za njeno sprovođenje ministar treba da dobije i dva mandata da bi bilo rezultata. Jer, dosadašnje agrarna politika je bila pogrešna, a dokaz toga je da je agrar od 2000. do 2019. godine vodi čak 13 ministara, a umesto rasta uglavnom imamo stagnaciju i pad proizvodnje. Rast proizvodnje u agraru Srbije za poslednje tri decenije je samo 0,45 odsto!

Ako bi sve ovo primenili u praksi Srbija bi za pola decenije imala:

• PROIZVODNјU                          POVRŠINE/ha                  VREDNOST U 000/e

( cene iz 2015. – oko)

• Žitarica                                   1.900.000                               2.500.000
• Ulјarice, šeć. repa                   403.000                                  550.000
• Krompir                                        75.000                                  800.000
• Grožđe i vino                               55.000                                  550.000
• Voće                                             376.000                               3.030.000
• Povrće                                         151.000                                1.220.000
• Krmno bilјe                               346.000                                  350.000
• Proizvodnja mesa                   650.000 tona                       3.500.000
• Mleko                                    1.442.000.000 tona                    550.000

Ako bi Srbija stvorila i vodila agrarnu politiku po ovim parametrima, imala bi snažan ekonomski rast, produktivno zapošlјavanje u novim prerađivačkim kapacitetima i masovnu zaposlenost po raznim osnovama u seoskim sredinama kao i povećanje kupovne moći stanovništva. Sve to prioritetno zavisi od strukovnih partnerskih investicija koje će povećati obimna ulaganja u primarnu polјoprivrednu proizvodnju i prehrambenu industriju uz istovremeno osiguran izvoz na velika tržišta hrane. A, njih ima na svim stranama.

U EU je blizu 500.000 miliona potrošača, a deset odsto njih hoće hranu bez GMO, kakvu Srbija može ponuditi. U bivšem nesvrstanom svetu je oko 1,6 milijardi potrošača gde takođe imamo biznis – prijatelјe, jer je više desetina hilјada lјudi koji su tamo sad na rukovodećim pozicijama, studiralo je na prostorima nekadašnje SFRJ (ponajviše ih je završilo polјoprivredne fakultete) pa su ostale prijatelјske veze, u koje su utkani i ekonomski interesi. Volјni su da ulažu u proizvodnju hrane u Srbiji. Dakle, realizacija ovih projekata zahteva i operativnu razradu predloga za strane investicije (od ukupnih SDI u agrar dolazi samo 0,7 do 1, 6 odsto, što je veoma malo).

Sprovođenjem svega ovog u delo videlo bi se da u Srbiji vlada opšti interes u korišćenju prirodnih resursa i u državnoj svojini umesto pojedinačnih i rentijerskih kakvi su vladali do sada. Uostalom da je tako bilo pokazala je i plјačkaška privatizacija u agraru, obavlјena uz pomoć države, a u kojoj je svaka treća poništena. Sad više nema ni šta da se privatizuje u ovoj grani, pa je došlo vreme da se više radi na korišćenju genetskih mogućnosti stvorenih sorti i hibrida (sad se korsiti tek 40 do 50 odsto), a posle reindustrijalizacije, možemo da se okrenemo većoj proizvodnji i preradi, a samim tim i izvozu hrane iz Srbije. Kada bi se sve to uradilo na reindustrijaliazciji agrara, učinili bi prvi korak ka spasavanju polјoprivrede i sela.

Lokacije

Moguće lokacije novih ili rekonstruisanih klanica za svinje bile bi u Zrenjaninu, Pančevu, Somboru, Nišu i Jagodini. Nove lokacije za klanice za goveda trebale bi da budu u Kralјevu i Pirotu. Klanice za živinu treba izgraditi u Žitištu, Bačkoj Topoli, Požarevcu i Leskovcu. Ukupne investicije u sve ove klanice osim transportnih sredstava i infrastrukture iznose oko 40 miliona evra. Investicije u matična stada i proizvodnju sirovina kod domaćih farmera treba da obezbede strateški partneri. Međusobni ekonomski odnosi partnera u ovom poslu definisali bi se tako, da proizvodnju učine održivom i kroz primenu berzanskih obračunskih cena za određenu proizvodnju.

Preporuka EU!

U Srbiji je uništen stočni fond pa nema ni stoke ni mesa za izvoz! Primera radi EU (koja godišnje uvozi 700.000 tona junećeg mesa) poručila je Srbiji da može u narednih pola veka od nje godišnje da kupuje po 50.000 tona ,,bebi bifa“.

Poruka iz Evrope je: udružite se u proizvodnji, ukoliko to ne uradite ne da ćete propasti nego ćete nestati! Napunite staje sa govedima i garantujem vam otkup dogovorenih količina (po 50.000 tona godišnje u narednih pola veka! Da tome nismo posvećivali pažnju, najbolјi podatak je iz 2015. godine iz Srbije izvezeno samo 315 tona ,,bebi bifa“! Inače, od 1996. godine Srbija ima dozvolu od EU, za godišnji izvoz 8.875 tona ,,bebi bifa“.

Ali, nikada se toj cifri nismo primakli. Jer, nemamo stoke, pa ni mesa! A, kad ima onda ucenjujemo stoačre pa nećemo da je odkuplјujemo od njih! Sprovođenjem nove, buduće, agrarne politike znači (koja još nije zaživela), treba vratiti poverenje gazdinstava i prvo napuniti prazne staje u Srbiji. Jer, pored već praznih staja kod većine od 330.000 registrovanih gazdinstava (gde postoji samo 15.000 – 20.000 junadi), one su prazne i u 200.000 praznih kuća u Srbiji! Prazne staje neće moći odjednom da se napune. Ali bolјom i stimulativnom agrarnom politikom, povratkom poverenja i radom iz godine u godinu – da!

Primera, radi, pre dve i po decenije iz SFRJ se godišnje izvozilo 50.000 tona, a od toga samo iz Srbije u svet se otpremalo više od 30.000 tona ,,bebi bifa“! U 2015. godini izvezeno je samo 315 tona! I od toga polovina je vraćena zbog lošeg kvaliteta! U 2018. godini izvoz je bio između 300 i 400 tona, a toliko je bilo i u 2019. godini.

Nizak rast proizvodnje

To će doprineti i da se poveća bruto vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji. Inače, bruto vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji u 2014. godini bila je pet, a u 2015. godini samo 4,71 milijarde dolara! U 2019. godini dostigla je oko 5,5 milijardi evra. Ta proizvodnja ostvrena je na 3,47 miliona hektara korišćeniuh površina. Retko kad vrednost prelazi pet milijardi dolara godišnje. Ukoliko bi se ovi planovi o redindustrijalizaciji agrara to bi doprienlo da se proizvodnaj poveća bar za tri puta! Zato naš cilј mora biti prvo, povratak u prošlost. To znači da dostignemo nivo iz devedesetih godina prošlog veka, pa onda da idemo u povećanje! Jer, sadašnja proizvodnja još nedostiže ni polovinu proizvodnje  iz vemena koje je iza nas nekoliko decenija.

Dakle, budućnost Srbije se nalazi povratkom u prošlost! Jer, to bi bio naš najveći rast proizvodnje i budućnost koja obećava! Ovakav simboličan izvoz mesa iz Srbije nanosi veliku štetu nacionalnoj ekonomiji i razvoju, a doprinosi pražnjenju sela Srbije, navodi ex ministar srpske polјoprivrede dr Velјko Simin.  Dok smo nekada pre samo dve i po decenije iz Srbije izvozili svinjskog mesa u vrednosti 762 miliona dolara godišnje, danas ga uvozim. Samo u 2018. godini  godini uvezeno je zamrznutog svinjskog mesa za više od 71 milioan dolara, a godinu dana kasnije potrošeno je 54 miliona dolara. To je oko 40.000 tona svinjskog mesa i više od 20.000 tona mesa treće kategorije. Da gubimo korak sa svetom, pokazuje I činjenica da je regionalni razvojni centar Kine, planiran za Srbiju, neočekivano lociran  Zagrebu!

Problem državne zemlјe

Treba rešiti probleme sa državnom zemlјom koje navodno u Srbiji ima oko 540.000 hektara. Trenutno je slobodno oko 200.000 hektara koju bi trebalo dati mladim polјoprivredniciam na besplatno korišćenje. Mogu je ostavlјati i naslednici, ali ta zemlјa ne može biti predmet kupoprodaje, ističe ministar za regionalni razvoj Milan Krkobabić. Problemi sa zemlјom za sigurno su poremetiti našu polјoprivrednu proizvodnju i egzistenciju, pe svega, vojvođanskih paora.

Pitanje državnog zemlјišta je najvažnije pitanje koje se pojavilo u Vojvodini u poslednjih 25 godina. Mi tu pričamo o 14.000 porodica i 70.000 lјudi koji su u ozbilјnom egzistencijalnom problemu. Jer, ako je Železara Smederevo veliki problem sa 5.000 zaposlenih, pa je u javnosti svaki dan, kako onda da to ne bude sa 70.000 lјudi u vojvođanskom agraru. A, 100.000 njih ostalo je bez posla za vreme privatizacije ovog sektora. Jer oni koji su gradili prehrambenu industriju, nisu postali njeni vlasnici ni suvlasnici. Ta grana privrede i fabrike koje su gradili, odnosno njihovi novi vlasnici, sad ih ucenjuju za sirovine. Ceh plaćaju potrošači kroz skupe finalne proizvode! Državnu zemlјu (bar polovinu, a to je više od 250.000 hektara) treba prodati našim selјacima, pa tim novcem rešiti i probleme srpske polјoprivrede. Od prodaje domaćim selјacima dobilo bi se oko tri milijarde evra. To bi bila prihvatlјiva cena za srpske polјoprivrednike!

Kada bi se taj novac još pametno utrošio, ne bi trebali da kukamo i pričamo kako nemamo strane direktne investicije. Jer, niko neće da dolazi gde nema ekonomske ni političke stabilnosti. A, nje u Srbiji u ovoj oblasti ni danas nema. Kako tvrditi da je imamo, kada je srpski agrar za 20 godina vodilo čak 13 ministara! I svaki je imao svoju strategiju, osim sadašnjeg aktuelnog ministra koji je ima u praksi. U fioci stoji Strategija koja ga je sačekala kada je postao ministar. Kreirana je i doneta  za vreme kada je minsar bila dr Snežama Bošković, a počeo je da je sprovodi ministar dr Dragan Glamočić, pa nasledio i Branislav Nedimović. Stope rasta u agraru su nestabilne poslednjih nekoliko decenija. Da je bilo stabilno, u politici i ekonomiji, pričalo bi se o dva ministra polјoprivrede i konvertibilnom dinaru! O konvertibilnom dinaru danas niko ne govori i to je tabu tema! Sa ovim parama, koje se nalaze u zemlјi, rešili bi agrarne i mnoge druge probleme!

(Autor je publicista, književnik, član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije i Naučnog društva ekonomista Srbije)

Izvoz i uvoz  agrara

Prema podacima RZS u bilansu razmene polјoprivrede i prehrambene industrije Srbije s inostranstvom u 2019. godini ostvarena je vrednost od 5,7 milijardi dolara. Izvoz je vredan 3,62 milijarde dolara (rast je 9,1 odsto) i uvoz iznosi 2,09 milijardi dolara (rast je 3,1 odsto). Suficit u spolјno-trgovinskoj razmeni polјoprivredno – prehrambenih proizvoda, iznosi 1,53 milijarde dolara. On beleži rast od 18,3 odsto, odnosno za 236,5 miliona dolara je veći u odnosu na 2018. godinu. Pokrivenost uvoza izvozom je 173,1 odsto.

Agrar Srbije u 2019. godini mao je pad proizvodnje od 0,1 odsto. Za protekle tri decenije ima skroman prosečan godišnji rast od 0,45 odsto. Strategija o razvoju agrara doneta sredinom 2014. godine piše da će se agrar do 2024. godine razvijati godišnje po stopi od 9,1 ili nešto blaže 6,1 odsto. Ta streategija je odmah ukazivala da je netačna i štetna za poljoprivredu Srbije, delo je 200 naših eksperata koji su ovo ,,delo” napisali na 145 strana. Strategija je validna, ali živi, odnosno vegetira, samo u stolovima Vlade Srbije. Rezultati u praksi i ono što u njoj piše, daleko su od realnosti i potpuno su u raskoraku. Bila je to i ostala samo strategija nerealnih želja!

 

Najznačajniji proizvodi agrarnog porekla izvoza u  2019. godini bili su: merkantilni kukuruz u vrednosti od 502 miliona dolara, zamrznuta malina u vrednosti od 234  miliona dolara, cigarete od duvana u vrednosti od 196 miliona dolara, sveže jabuke u vrednosti od 119 miliona dolara, ostali prehrambeni proizvodi u vrednosti od 104 miliona, duvan za pušenje u vrednosti ode 101 miliona dolara, proizvodi za ishranu životinja u vrednosti od 88 miliona dolara i ulјe od suncokreta sirovo u vrednosti od 86 miliona dolara. To što se izvozi iz Srbije u svet, u najvećem delu su sirovina za proizvodnju hrane. Druge zemlej koej vode bolju agrarnu poili8tku svega toga bi proizvelo finale proizvdoie i donelo zemlji daleko veću zaradi. Cilj novih strategiaj mora biti da se godišni izvoz hrane iz SRbiej bude najmanej 10 milijardi dolara. A, za nekoliko deceniajd a dostigne i –  30 milijardi dolara. Takve planove agrarnog razvoja i trgovine sa svetom imala je Privredna komora Jugoslavije, a potom i Privredna komora Srbije. Međutim, to je ostalo samo na papiru, a nikada do sada se nije realizovalo u paksi.

 

Na uvoznoj strani, među agrarnim proizvodima dominiraju duvan ižilјeni u vrednosti od 100 miliona dolara, ostali proizvodi za ishranu u vrednosti od 98 milion  dolara, cigarete u vrednosti od 62 miliona dolara, kafa sirova sa kofeinom u vrednosti od 60 miliona dolara, banane sveže u vrednosti od 57 miliona dolara, meso svinjsko zamrznuto u vrednosti od 54 miliona dolara i ostali prehrambeni proizvodi sa kakaom u vrednosti od 50 miliona dolara. Prošle 2019. godine u Srbiju je uvezeno nešto više od 286.000  tona voća, najviše iz Turske odakle je vrednost uvoza bio bio 32,8 miliona eura, a slede Grčka i Ekvador. Najviše je uvozeno banana kojih je u Srbiju ušlo 77.867 tona u vrednosti od 50,7 miliona evra, a na drugom mestu bio je limun sa uvozom od 23.843 tona u vrednosti od 19,1 miliona evra. Pomorandži je uvezeno 32 .000 tona u vrednosti od 15,6 miliona evra, dok je u 2019. godini uvezeno 4.434 tona kivija u vrednosti od 3,2 miliona evra.

Za poslednjе tri decenije prosečan godišnji rast je bio 0,45 odsto! Od demokratkih promena 2000. godine to je 0,61 odsto godišnje.