AGRAR SRBIJE I EVROPSKE INTEGRACIJE 2011

Izvoznik hrane postaje zavistan od uvoza

Treba potencirati domaću robnu marku i stvoriti brend, kao što su na primer, srpska malina, šljivovica, sir, pršut, kajmak, šunka, kulen, duvan čvarci… Veliku prepreku za naš izvoz predstavljaju veoma strogi propisi u zemljama EU, za uvoz hrane iz “trećih“ zemalja, odnosno zemalja van Unije, zatim konkurencija na međunarodnom tržištu u kojoj dominiraju kvalitet i cena. Tržište EU je opterećeno strukturnim viškovima hrane, te se ograničava uvoz onih proizvoda kojih ima dovoljno. Od Srbije se traži meso ,,bebi bif’’ koga mi nemamo

Branislav Gulan

Republika Srbija na putu ka Evropskoj uniji mora da obezbedi prehrambenu sigurnost, socijalnu i političku stabilnost zemlje
i izvoz bez koga nema opstanka. Uz to mora da uspostavi dobre odnose sa susedima, da donese zakon o restituciji, da ispune zahteve Haga (da uhapsi Ratka Mladića i Gorana Hadžića)… Poljoprivreda i selo danas imaju izuzetno važno mesto i ulogu u ukupnom privrednom razvoju Srbije, posebno u procesu usklađivanja ekonomskih mehanizama za realizaciju određenih društvenih ciljeva, pre svega, na sprovođenju reformi i tranzicije. Da bi bili konkurentni zemljama kojima težimo, (27 članica EU) moramo na drugi način koristiti prirodno bogatstvo od 5,1 miliona hektara (0,60 hektara po stanovniku) poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Agroindustrija predstavlja i najznačajniju oblast u Republici Srbiji, koja zajedno sa pratećim delatnostima
u stvaranju društvenog proizvoda zemlje učestvuje sa više od 40 odsto. U zemljama EU došlo je do hiperprodukcije većine agroindustrijskih proizvoda, prvenstveno zahvaljujući dejstvu zajedničke, jedinstvene agrarne politike kao i merama agrarnog protekcionizma. Tržište EU je opterećeno strukturnim viškovima hrane, te se ograničava uvoz onih proizvoda kojih ima dovoljno.

Na putu ka EU, Srbija treba da razvija politiku proizvodnje artikala s kojima će stvoriti robnu marku – brend. To je zdravstveno
bezbedna hrana, odnosno ekološki čista. Treba potencirati sopstvenu robnu marku, kao što su primer srpska malina, srpska junetina, šljivovica, sir, pršut, kajmak, šunka, kulen, duvan čvarci, burek… Ovi proizvodi biće traženi i na tržištima trećih zemalja. Tim tržištima treba nuditi ono što možemo prodati. Ne sme se dogoditi, kao što je to proteklih godina, da nam EU traži samo junetinu, ali mi je nemamo. Jer, imamo dozvoljen kontigent za izvoz 8.875 tona godišnje, a u 2009.godini izvezli
smo samo 938 tona (2007. izvezli smo 2.200, a 2008. godine 1.700 tona) a simbolično više u 2010. godini zbog pokolja junadi i krava. Da je to malo najbolje  govore činjenice da je iz Srbije u svet 1990.
godine izvezeno čak 30.000 tona ,,bebi bifa’’. Mi smo im nudili sve ostalo, što
oni nisu hteli ili im nije trebalo.

Izgrađenost i stepen tehničko – tehnološke opremljenosti prehrambene industrije Srbije je na nivou da ne predstavlja limitirajući faktor rasta poljoprivredne proizvodnje i njenog prestrukturiranja u procesu povećanja proizvodnje industrijskog bilja, povrća i voća. Konstantno je prisutan relativno nizak stepen korišćenja kapaciteta, kako u ukupnoj industriji prerade poljoprivrednih proizvoda, tako i u nekim njenim vidovima posebno. Tako recimo, uljare koriste kapacitete sa oko 60 odsto, šećerane 30 odsto, konditorska industrija sa 40 odsto, klanice sa 35 odsto, industrija stočne hane sa 15 odsto…

Raspoloživi kapaciteti u prehrambenoj industriji Srbije