Ладислав Гринбаум из Осијека, преживјели заточеник. Био је „случајни“ свједок највеће трагедије своје породице. О томе он каже:
„Једног дана нас десет заточеника са шеснаест усташа стражара ишли смо у Јабланац поставити електрични вод. За вријеме рада опазили смо да су усташе довеле много жена и могли смо видјети шта се ради. Усташе које су их довеле наредиле су им да сједну на земљу. Мало касније дошле су усташе-кољачи. Камама, жељезним шипкама и маљевима навалили су на ту беспомоћну масу и уз ужасан врисак жена и дјеце, све их редом поклали и побили. Не знам колико их је могло бити. Било је много жена које су чврсто држале своју дјецу у крилу и тако страдале. С бандере на којој сам радио својим сам очима видио како су заклали моју жену и дјецу. Од ужаса бих пао с бандере да нисам био везан. Одузела су ми се уста и касније сам тешко могао проговорити. Усташе су ме на повратку с посла тукле све до логора, тражећи од мене да пјевам мађарске пјесме.“
Друг Ладислав је био одбројан. То је значило ликвидацију. „Везаних руку на леђима био сам пребачен с групом преко ријеке Саве на Уштицу.
Тамо су нас усташе, наоружане разним оружјем и оруђем почеле кундачити и убијати, клати ножевима и другим хладним оружјем. Добио сам два ударца кундаком по глави, од чега ми је прсла кост и пао сам у несвијест. Кад сам се освијестио, осјетио сам болове у глави и притисак у прсима. Тешко сам дисао и почео сам извлачити десну руку. Почео сам јаукати, на што је дошао један гробар и тихо рекао: „Шути, пси су још овдје“ па сам умукао. Након извесног времена гробари су ставили љестве у јаму, сишао је један гробар и питао: „Тко је то викао?“ Јавио сам се и они су ме извукли… Други дан су ме превезли са дрвима преко Саве, довели ме у Електрану, гдје ми је лијечник ставио гипсани завој на главу“. Послије приздрављења Ладислав је на вањским радовима имао срећу. Препадом партизанске засједе код села Дренов Бок ослобођен је из логора.
Спомен подручје Јасеновац, 45 слика у боји. Стр. 61-62.