Jasenovac radni logor: kanibalizam

Logoraši logora III C nisu dobivali hrane; Matković ih je osudio na smrt od gladi, a obećao onima, koji bi se usudili da osuđenicima doture koricu kruha, metak iz Maričićeva pištolja. Naravno, ta prijetnja nije zastrašila sve, i mnogo je hljebova iz pekare bilo na čaroban način prebačeno preko žice, ali to se moglo učiniti samo izuzetno.

Normalno, ljudi su umirali od gladi, ali polagano. Prepolagano za Matkovićev apetit. Za kojih dvadeset dana pomrla je samo polovica, a ostala još čitava stotina.

Matković je bjesnio. Nisu mu dali spavati“.

— Šta misle zapravo ti kosturi!

U dezinsekciji sastao sam se kod korita, u kome sam se kupao, s Krakauerom, bogatim osječkim vojnim liferantom mesa. Bio je gol i prao je nad koritom svoje žuto, oronulo tijelo. Nekada masni trbuh nestao je, a ostala samo koža, koja mu je mrtvo, mlohavo visjela do koljena. Prebacio ju je preko lijeve ruke. da bi desnom mogao oprati donji dio tijela.

U glavi mi se vrt jelo od slabosti te od odvratnih slika ljudske bijede i deklasiranosti, što sam je sreo na kratkom putu od bolnice dovde i kojih se slika sigurno više nikada ne ću riješiti.

Obukao sam se i dohvatio štap, u namjeri da se vratim u bolnicu, kada mi je uzrujano prišao >bademajster« Božo i šapnuo: ; — Idite u logorski pisoar iza dezinsekcije, pričinjajte se, kao da vršite nuždu, i pogledajte kriŠom nalijevo u logor III C. Samo pazite, da vas ne opazi straža.

Morao sam se uhvatiti rukom za smradni, amonijakom izgriženi oluk pisoara, da se ne srušim. Pozlilo mi je od prizora, koji mi se ukazao nedaleko od žice logora III C.

Na snijegu sjedila su tri ljudska kostura i noževima kidali meso s gole lešine svoga mrtvog druga. Komade mesa trpali su neobično lakomo u usta i žvakali takvom brzinom, te sam čuo, kako im škljocaju zubi. Jedan je podigao nogu lešine i s nje strugao nožićem mršavo mišičje.

Jedva sam se vratio u dezinsekciju. Dugo je trebalo, dok sam se umirio. Zapao sam u histerični plač i jecanje, koje nisam mogao zaustaviti ni stisnutom šakom, što sam je gurao u usta. Božo me je mirio i sam tiho plakao. U dezinsekciji nije bilo na sreću nikoga. Tek nakon pola sata uspio sam da se saberem i da zapalim cigaretu. Ponovo sam izašao i otišao do pisoara.

S druge strane žice nije bilo više nikoga; ležale su u hrpi samo oglodane kosti i odrezana bradata, siva glava pokojnika. Nju nisu pojeli.

Bio je to prvi Badnjak bez mirisa oprženih borovih iglica, bez kolača i riblje čorbe, bez darova. Kod kuće je Dorica sigurno okitila bor šarenim staklenim ukrasima i pozlaćenim orasima, pred koji je mama stavila kakvu slikovnicu, igračku, možda čak i lutku. Darovi sigurno nisu bili tako bogati kao obično, jer ratno je stanje, a mamica mora osim toga sama da zarađuje. Tata je u logoru, pa se i njemu mora redovno slati, da bi preživio, te da bi slijedećih Badnjaka i on mogao prisustvovati tome najljepšem danu u Doričinoj godini.

Ležao sam ukočen od užasa u hladnoj baraci, u mraku, uz panični hropac umirućih, opkoljen stravom jasenovačke noći, kroz koju su odjekivali hici iz ustaških pušaka u slavu rođenja otkupitelja naših, dakle i njihovih grijeha. U demonskom kolopletu tili suprotnih božićnih slika stajale su u pozadini lakome oči trojice logoraša, što su danas popodne, pomahnitali od gladi, jeli svoga mrtvog druga, i od kojih sam jednoga prepoznao.

Nikakvom snagom volje nisam uspio da odagnam te oči iz božičnog raspoloženja mira i radosti, što ga je moj mozak nastojao dočarati. Uvukle su mi se te nemirne oči i u san, koji je pred jutro uspio da mi zaklopi oči.

Na drugi dan Božića skinuta je ploča s logora III C. Logoraši, njih oko stotinu, odvedeni su skelom preko Save i hermetički zazidani u neku novu, još neobijeljenu kuću.

Još dugo iza toga slikala mi je užasom zaražena mašta u snu paklenske događaje, što su se neminovno odigravali u prostorijama te kuće, u koju su zatvoreni ljudi određeni da se međusobno pojedu. Među njima bio je i žandarmerijski kapetan Munjin, nekadašnji grupnik s nasipa, i bestijalni Stipe, kome smo svi u bolnici I. priželjkivali smrt, a kome su ustaše, evo, dostojno plaćali za učinjene vučje usluge. Tko li je posljednji od njih poginuo od gladi, žeđi i nestašice zraka? Da li je to bio uhranjeni Stipe? Ili su ga možda ipak od gladi podivljali logoraši logora III C živoga rastrgali već prvoga dana zajedničkog života? Čvrsto vjerujem u ovu drugu mogućnost.

Milko Riffer: Grad smrti Jasenovac 1943, Strane 114-116.

Osijek

Krakauer (Nn) Salko, rođen 1907. Jevrej, ubijen od ustaša 1945. U logoru, Jasenovac (2354202038)