Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Јутром кад смо излазили у „строј“ на рад, иако навикнути да гледамо своје мртве другове, окретали смо главу на мјестима гдје су били камиони, јер су се на смрзнутом снијегу виђале дјечје плетене ципелице, капице, дудице, амулети… остављајући дубок и тежак утисак и подсјећајући нас на страхоте ринга. Усташке звијери, крволочне немани, наслађивали су се звјерствима над мајкама и невином дјецом.
Преносимо циглу пред Управном писарном и видимо три жене са дјечицом на рукама како чекају своју судбину. Један друг додајући ми циглу упозори ме на жену у средини, која му је рођакиња.
Свећеничко лице фра Мајсторовића, обученог у елегантно одијело, нашминканог и напудраног, у зеленом ловачком шеширу, са насладом је проматрало своје жртве. Пришао је дјеци, чак их је и помиловао по глави. Друштву се прикључио Љубо Милош и Ивица Матковић. Фра Мајсторовић рече мајкама да ће сада бити крштење њихове дјеце. Одузели су мајкама дјецу, а дијете које је носио фра Мајсторовић у својој дечјој невиности миловало је нашминкано лице свога убојице. Мајке, избезумљене, уочиле су ситуацију. Нуде своје животе тражећи милост за малишане. Двоје дјеце су метнули на земљу, док је треће бачено као лопта у зрак, а фра Мајсторовић, држећи у руци бодеж окренут према горе, три пута је промашио, док је четврти пут уз шалу и смијег дијете остало натакнуто на бодеж. Мајке су се бацале по земљи чупајући косе, а кад су почеле страховито викати, усташки стражари 14. осјечке сатније одвели су их и ликвидирали. Кад је све троје дјеце тако свирепо страдало, три двоножне звијери међусобно су давали новац, јер изгледа да су се кладили тко ће прије натакнути дијете на бодеж.
Сада су и жене почеле у Јасеновцу дијелити судбину са мушкарцима. Њихов удес био је далеко страшнији, нарочито оних млађих и љепших жена.
Једног је дана нас десетак отпремљено у Градину, камо смо послани у једну испражњену кућу да је уредимо. Отворили смо врата собе. На поду је лежало више младих жена. Зидови су били крвљу попрскани. Жене су биле голе, измрцварене. У току ноћи силоване, а затим побијене. Те жене смо закопали недалеко сеоског гробља и леже у заједничкој раци.
У само село Градину преко пута логора иде се скелом преко Саве. Српски становници тога села били су сви превезени у логор и ликвидирани, а Градина је постала клаоница људи, жена и дјеце. На скелу се дође одмах код силаза самог логора на Саву. Често пута сам ишао том скелом на сјечу дрва. Тај пут је увијек био пут у неизвјесност.
На сваког заточеника обично је био одређен по један усташа добро наоружан. Много група је одлазило на рад без повратак. Кад год сам ишао на ону страну Саве, нисам био сигуран да ли ћу се вратити. Чудан је то осјећај: возити се преко воде скелом, желудац ти празан, измучен си и исцрпљен, не видиш никаква излаза осим наде коју стално подгријаваш чекајући прилику за бијег. Иако нас се од много стотина хиљада само неколицина спасило, ипак је онај који је имао наде, који није подлегао апатији и немоћи, који је чврсто вјеровао у освету, имао више снаге, лакше је издржао.
Егон Бергер, 44 мјесеца у Јасеновцу. Спомен-подручје Јасеновац, библиотека Поруке. Књига 15. Стр 64-66.