Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Падао је густ снијег, тако да је кроз наше бараке, кроз даске на крову сипо на нас. Ноћу смо се уматали у деке. Мој сиромашни отац морао је са свој седамдесетитри године доћи овамо и умријети у најтежим мукама. Усташе нису имали смиловања ни према старцима, ни према мајкама ни малој деци. Уши су и даље плазиле по нама. Ми смо се већ и привикли, али мој отац, који је тек неко вријеме међу нама, није до сада знао уш у таквој страхоти.
Често смо се дизали да бацамо снијег са наших дека. Најтеже је по ноћи било мокрење. Заточеници су имали код себе флаше у ту сврху, јер нису смјели на вечер излазити. Они који нису имали флаше морали су употребити за то порцију. Кад би се таква флаша односно порција напунила, излила би се кроз даске на поду. Тако су се услијед зиме по даскама направили мали брежуљци леда. Сваки заточеник морао је мокрити бар десет пута на ноћ. Рекли су нам доктори да је то прехлада мјехура.
Једнога јутра – био је двадесети јануар – стајало нас око двије стотине пред Управном писарном. Расподијелили су нас на рад. Једни су ишли на преношење цигле, други чистити логор. Тако је група за гробље бројила свега шесдесет људи. Били је то свакако премало за оно што су усташе тога дана наканили. Тада стиже Берентино у пратњи Љубе Милоша. Кад је видио да нас има мало, Берентино се стаде дерати, да сви болесни имају изаћи на рад, јер нас мора бити двије стотине. Нас првих десет у реду одреди да одемо у бараке и поручимо да ће онај ко не изађе пред писарну бити убијен.
Нас десеторица одосмо у бараке. У бараци гдје је лежао мој отац било је око стотину заточеника, изнемоглих и болесних. Они су сви и онако били кандидати смрти. Већина је имала смрзнуте ноге или дизентерију. Чекали су сваког дана да умру. Премда су знали да им је свака минута одбројена, ипак су једва чекали кад ћемо се ми вањски радници вратити са рада, да чују има ли шта нова. У то вријеме Нијемци су били одбачени од Москве, што смо дознали од нових логораша који су дневно стизали. Нада је све више расла, логором су кружиле свакојаке вијести. Људи који су већ скоро умирали надали су се да ће доћи Совјети и да ће се спасити. А знали су да су при крају. Али то им је било једино лијепо у оним патњама, и мислим да су с том надом лакше умирали.
Чим смо нас десет ушли у бараке, дођем до оца и почнем га дрмати да га пробудим и изведем некамо, само да се спаси од смрти. Није се пробудио. Не знам да ли се те ноћи мој драги тата смрзнуо или је можда тако тврдо спавао. Док сам га још дрмао, нахрупе усташе, а ја побегнем на друга врата. Дошао сам пред писарну. Из барака долазили су многи, али једва су се вукли. Берентино је викао још увијек да умлате сваког који неће или не може на рад.
Дошли смо на гробље. Ту су већ лежали мртви умлаћени сељаци који су – изгледа – ноћас били побијени и чекали да их сахранимо.
Били смо готови око четири поподне. Тада дође опет Борентино и нареди усташама да се вратимо и да изнесемо мртве из барака. Вратисмо се. У бараци крај осталих лешева нађем оца са пререзаним вратом. Умотао сам га у деку која је била сва крвава. Данас, кад то пишем, теже ми је него онда. Носио сам га с тројицом другова на гробље. Осјећао сам онда неко олакшање. Тјешио сам се да се бар неће више мучити и да су за њега све патње свршене. Положио сам га на даску и натоварили смо га тако на рамена. Тада сам се сјетио на спровод у грађанском животу. Видио сам пред собом поворку људи, људи који испраћају на последњи починак свог знанца. А сад? Носили смо леш и журили на гробље. Иначе, кад сам носио који други леш, био ми је тежак, даске су ми жуљале рамена, једва сам чекао да га бацим у раку. Али сада нисам осјећао никакве тежине. Носио сам мртвог оца на починак. Пут дугачак преко једног километра чинио ми се сада прекратак. Зиму нисам осећао, једино глад.
Стигли смо на гробље. Ископане раке морали смо дубље копати. Како је већ било касно, а ми још нисмо били готови, донијели су нам вечеру. Примио сам своју порцију у руке. Била је репа. С порцијом у руци сјео сам на мртво тијело оца. Глад је и опет побиједила сваки осјећај. Јео сам на мртвом оцу.
Тек што смо појели, стигне нова група усташа да изабере осморицу за пренос муниције. Изаберу и мене. Управо сам убацио оца у раку и морао сам кренути. Ишао сам тупо. Отац мртав, сам сам га покопао. Оба брата леже у омбуланти. Снијежна вијавица шибала нам је образе и отежавала нам и онако тежак пут. Тако смо стигли у село.
Усташе нас почну тјерати да пјевамо. Водник Никола Пехар опази да ја не пјевам. Приђе ми и заповиједи да пјевам. Рекох му да не знам, а касније му објасним да сам мало прије закопао оца. Кад је видио да ја и надаље не пјевам, запријетио ми да ће ми показати када изађемо из села. Пењемо се уз насип. По двојица носимо сандук од шездесет килограма. Пехар ми опет приђе и упита ме да ли ћу пјевати. Нисам му одговорио. Опсује ми оца и осјетим оштар убод у лијеву лопатицу. „Пјевај, мајку ти твоју!“, завиче. Наједанпут нисам више осјећао боли, али сам осјећао да ће ме убити. У том сам моменту и сам зажели о смрт и било ми је већ свеједно шта ради са мном. Убо ме још четири пута крај лопатице и у доњи дио леђа. Те успомене имам још и данас.
Како сам имао шпагом везан капут око струка, тако је крв која је текла из ране остала у капуту и није цурила доље, па се тако и згрушала. Бол још увијек нисам јако осјећао. Водник ми покаже крвави нож и рече: „Видиш, овим ћу те заклати, мајку ти свињску, али ћеш ми прије однијети муницију на мјесто, а онда ће те као пиле заклати.“
Снага ме помало напуштала. Премда је била велика зима, мене је обливао зној. Кад смо стигли у село Уштице, један ројник уђе у прву сељачку кућу и нареди сељаку да упрегне кола и да нас повезе у логор. Пехар затражи да му преда мене и покуша ме убости, међутим ројник му рече да не смије, јер морамо сви стићи у логор – иначе би их позвали на одговорност мислећи да им је заточеник побјегао.
Егон Бергер „44 мјесеца у Јасеновцу“, стр. 53-56.