Meljine i manastir Savina

Одмах од истока Херцегновому, како се прође вода Карача, почиње село Савина. Граничи га: од југа: море; од сјевера: Поди и Савовићи; од запада: Херцегнови; и од истока: Сасовићи.

Иза овог села (Савине) су мељине, које неки сматрају одломком Савине, а неки засебним селом, али ја ћу као одломак Савине. Сеоских кућа има највише покрај старог пута, који води од Канди Куле, кроз савинску дубраву до Мељина и покрај државног новог пута, који води кроз јужни дио села Савине и кроз Мељину. Живи су извори: Извор код манастира, који је влада млетачка у 17в оградила, извор Ћоровића и Беговина. Потока нема, ал има бунара, у којима се купи капавица вода. Поднебље као у Топлој; мјесто здраво и од вјетрова заклоњено. Мало има земље за обрађивање – обично је око кућа, зову је просто „вртови“. Има велика дубрава, која је својина манастира Савине, а има и нешто пашњака. Све је ово близу, а имена земаља јесу: Дубрава, Лазарст, Лаловина, Беговина, Красно Осоје, Владичин мост, Владичина главица, За град, У трап и Око цркве. Најљепши је украс села манастир, који, са дубравом и положајем, превазилази све љепоте боке.

Дијели се на Ново Село, Манастир и Мељину, који су један од другога ¼ сата у растојању.

У одломку „Ново село“ су куће растурене, по дубрави, док у том истом одломку куће до Новога, на ново озидане изгледају као наставак Херцегновог, од кога их дијели само пут, а то је ниже воде Караче. Друге куће у овом одломку јесу покрај опћинског пута и државног, растурене. Тако исто и у Мељинама су покрај државног пута у скупу, све једна до друге, као и гдје је војничка болница. Куће које су растурене, а такових је доста, у растојању су изммеђу себе 2-600м. Узрок њиховој растурености јест положај земљишта, постепено досељивање, а у задње доба, свак жели овдје, ако купи за оградит кућу, да истодобно купи толико земље, колико му је потребно, да огради кућу и да око ње има довољно земљишта за башту. Гдје је манастир, ту су само двије цркве и ћелије, ал је око њега дивна дубрава, а још дивнији положај о коме су многи пјесници пјевали, и путници писали.

С селу савини станују: Берберовић (1), Janach (1), Перота (1), Ћоровићи (2), Радановићи (1), Миљевић (1), Гојковић (1), Томашевић (1), Милишић (1), Иванковић (1), Матковић (1), Зорић (1), Голубин (1), Паликућа (1), Ђурасовић (1), Видаковић (1), Павковић (1), Вуковић (1), Калуђеровић (1), Раповац (2), Ђуричић (1), Ожеговић (1), Чукић (1) и Вучковић (1). Свега је домова 25 (кућа 50), а душа 259, а између тога војника 23. Сеоска је слава Велики Госпођин-дан.

Савина је добила име по црквици св. Саве, о којој народно предање вели, да је св. Сава оградио. Ново село јер је новије насеље; а Мељине звале се за Млечића Magazza.

Црква св. Сава, који је ограђен на једном брежуљку, а постанак његов предање приписује св. Сави. Има и паперту, коју уздржавају осам осмоугаоних стубова. Звоник, на прослици, са једним окном, између цркве и паперте. Антимино је из времена Арсенија IV Јовановића Шакабента 1740 у Бечу, а свештенодјејствован Павлом, епископом херцеговачким и милешевским 1794.

Око цркве има порта, и у њој неколико гробница.

Манастир Савина. На најљепшем положају брежуљка и истоименог села, налази се манастир Савина.

Судећи по једној „петохљебници“, која се чува у манастиру, постојао је он још 1648, па је, по свој прилици, опустио у млетачко-турскоме рату. Обновили су га добегли калуђери из манастира Тврдоша, од којих су појединци овамо прелазили већ од 1692. Први, који је овамо долазио и као изасланик владике Саватија, са владом млетачком у додир долазио, био је тврдошки калуђер О. Теофило Радуловић. Влада им је млетачка дала чардак Солиман Агића и још једног непознатог Турчина, који је на по пута, између Херцегновога и Савине. Пошто је ту тујесно било, владика неке калуђере спреми, кад се буна утишала опет у Херцеговину, који се настане, крај развала цркве св. Пантелија, и ту подигну манастир Дужи; друге посла у Дуљево у Паштровиће, а он, самоједанајсти остаде ту. Касније пређе на Топлу, гдје му дужде дарова многе земље и ту он сагради дворе и црквицу св. Николе, коју сруше Французи 1806. Заостали пак калуђери саграде близу мале св. Госпође на Савини себи ћелије, а то баш на мјесту, гдје је сада, настојањем владике Петрановића, подигнута нова си страна манастира. Ту се они сасвим пресели из оних чардака, а влада им млетачка дарова неколико земаља, а тако и православни христјани, од којих највише га помогоше конти Војновићи, који му приложише „Красно Осоје“ и „Владичину главицу“. Тако се обнови ова знаменита српска задужбина.

Мала св. Госпођа, Дуга је 9,5, вис и шир по 6м. Звоник, на преслици, са једним окном. Има полукружно сведене прозорчиће, са сјеверне и с јужне стране, као и на олтарској апсили. Повише врата има издубљено поље.

Црква је живописана у српско-византијском стилу. Из натписа више врата дознаје се да је ова црква сазидана 1030 по хр., – да се поправила 1831 при Еп. Рајачићу, а за вријеме Арх. Макарија Грушића и О. Герасима Раповца. Иконостас је прилог властелинске породица Стратимировића, који је приложен био Велико цркви, али пошто њу живописа чувени поп Симо Лазовић – Бјелопољац тад су пренешене неке у ову цркву. – Чудотворну икону мајке Божје, којој 1762 приписују спас манастира кад кап. Ђерман лагумати хтијаше, прилог је О. Јосифа Комненовића. Царске двери биле су ман. Тврдоша, које су за тај манастир направљене биле настојањем проигумана Георгија Требињског, а Саватије Љубибратић донио их, и ставио у малој цркви…

Обје цркве – велика и мала –  богате су скупоцјеним сосудима, многим златотканим одеждама, између којих находе се и два свилена архијерска окрута владика Саватије и Стевана Љубибратића, евангелија од велике вриједности. Ту се, између осталог, храни и рука царице Елене (?) жене Душанове, коју су калуђери донијели собом из Тврдоша, те коју је 1759 оковао у сребро калуђер савински Софроније Видаковић. Особитог спомена заслужује крст св. Саве, о коме је, између осталих, писао и гласовити енглески писац Џексон, па сребрнопозлаћена петохљебница, израђена у Пожаревцу год 1648, по којој се зна, да је Савина постојала, и прије доласка калуђера из ман. Тврдоша; па плаштаница, везена трудом проигумана Јанићија, јеромонаха манастира требињског од рабе Деспе у Биограду 1659 год; па мала икона мајке Божје, прилог Екатерине II, царице руске; па епитахиљ, од плаве свиле, за који др. К. Јиричек мисли, да ће то бити прилог којој цркви од негдашње знамените породице Јустинијана, обладатеља (1363-1566) острва Хиоса на Егејском мору; па омофор Ирине Стефанове, израђен 1672 г. – пет старих антиминса, сребрне рипиде од 1735, сребрни позлаћени ћивот са седам кубета од 1685, ручни крстови проигумана Исаије од 1656, јеромонаха Елевтерија Требинца од 1691, Гаврила Требинца од 1492, јеромонаха Јанићија од 1659, Вука Ранковића од 1660, па много и много других важних старина, од којих је лијепи број описао вриједни Младен Црногорчевић.

Манастирска библиотека. – Савинска библиотека на гласу је са својих старина, од којих је најзнаменитија Савинска крмчија. Даље је важно шест старих евангелија, до тридесет србуља штампаних и рукописаних… Знаменито је до тридесет старих листина, између којих спомињем: Хрисовуљу из 14в којом цар Стефан Урош обилато дарива манастиру Милешеву, храму св. Николе у Хвосну, на ријеци Бистрици; повеља из 14в којој срски цар Стефан Урош потврђује повељу цара Стефана Душана и одређује, да дубровачки данак: од 500 перпера иде јерусалимском храму св. Арх. Михаила и 500 перпера Хиландару, кад би престало давање храму у Јерусалиму да се свих 1000 перпера даје Хиландару; повеља из 15в, којом српски деспот Стефан Високи поклања манастиру Милешеви пет села у Моравицама; окружница Павлова манастира у св. Гори за милостињу ради наплате дугова, из 17в, повеља, дана у Трговишту 15 јуна 1646, којом Јон Матеј Бесараб даје манастиру Требињу у српској земљи сваке године по 1800 аспри, итд.

Судећи по црквама св. Госпођи малој и св. Сави, ово је село, као што без двојбе и јест, врло раног постанка. Становништво у овом селу све је досељено од свршетка 17в па унапријед, већином из Херцеговине и околних села, као што се из овог види:

Видановићи, дошли из Требесина има 14г, славе Андријев-дан.

Голубин, из Корјенића 1694, звали се и Голуби и Голубићи, славе Јовањ-дан.

Гојковићи, из Мокрина има 60г, славе Ђурђев-дан.

Радановићи, са Зубаца 1694. Славе Ђурђев-дан.

Миљевићи, из Прчања има 19г, славе Ђурђев-дан.

Даниловићи са Зубаца са владиком Љубибратићем, славе Ђурђев-дан.

Ивановићи, из Стијетежа (Херцеговина) свршетком 17в, славе Ђурђев-дан.

Ћоровићи, из Браног Дола код Билеће, год 1694, славе Ђурђев-дан. Њихова читула се налази у ман. Савини, у којој се, између осталих спомиње монахиња Еуфимија.

Томашевићи, из требињског котара 1694, славе Никољ-дан. Звали се и Кокићи. Њихова читула налази се у Савини.

Павковићи, с Пода има 90г, славе Јовањ-дан.

Перота, из Спљета има 15г, римокатолик, не слави крсно име.

Берберовићи, из Костањице има 9г, славе Ђурђев-дан.

Јанак, Чех, из Прага, има 8г.

Ђуричићи из Сасовића има 19г славе Јовањ-дан.

Вуковићи, из Сасовића, има 30г, слави Ђурђев-дан.

Раповац, из Сасовића има 60г, славе Никољ-дан.

Калуђеровић, из Луштице има 40г, славе Трипун-дан.

Паликућа, из Мостаћа (Херцеговина) свршетком 17в, славе св. Климентија. Њихова читула налази се у Савини.

Вучковићи, из Марковине 1694, славе Јовањ-дан.

Чукић, из Доње Ражанице (Ст. Србија) има 10г, слави св. Саву.

Матковић, из Попова 1694, славе Ђурђев-дан.

Зорићи, из Груда у Бекији (1692), славе Ђурђев-дан.

Били су још: – Цвјетовићи, старосједиоци, који су изумрли. Читула Илије Цвијетовића налази се у Савини од 1781. Овај Илија, са своја два друга, грофом Николом Злоковићем и графом Драгутином Магазиновићем ходио је у Млетке, те се старао за права и привилегије свога народа. Нико Цвјетковић 1786 био је начелник опћине топаљске. Славили су Ђурђев-дан. – Ћосурићи су дошли из Попова 1694. Изумрли, а славили Никољ-дан. Њихова читула се налази у Савини. – Бронзићи, који су овдје били дошли с Пода, изумрли, а славили Јовањ-дан.

Boka (Antropogeografska studija) od popa Save Nakićenovića, Srpski etnografski zbornik, knjiga 20, 1913